biljana

First topic message reminder :

Znate, ono što je stvarno važno, jeste da su ljudi oko vas srećni i zdravi. Sve ostalo je poput kapi kiše na pesku.



Paul Walker

Noć duboka vlada, i sve živo spava;
Na starome tornju ponoć otkucava.

I u tom času sa grančicom krina,
Anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al’ oseća granje – pa se tiho svija;
Oseća ga lahor – pa tiho ćarlija.

I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
Rujnu zoru čeka da nebom zarudi…

Vojislav Ilić

Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
Pred likom boga svog —
Ištu. Al’ tamo,
Samo
Ćuti raspeti Bog.

I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

Aleksa Šantić

Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.
Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!

Žak Prever

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na Zemlji
Na Zemlji koja je zvezda.

Žak Prever

Budite sa onima koji pevaju, pricaju,
uzivaju u zivotu i nose radost u ocima.
Jer radost je zarazna i uvek uspeva
da pronadje resenje tamo gde logika
nalazi samo objasnjenje za greske.
- Paulo Coelho

"Neprestano otkrivam..da nikako ne mogu da otkrijem ljude..
Ono što kažu.. nije ono što misle..
Možda ni oni sami ne znaju.."
M. Selimović

Vreme je iza nas, vreme je pred nama. Čim samo počneš da duže misliš o onome što je bilo ili o onome što će biti, odmah gubiš ono što je glavno: istinski život u sadašnjosti.
~ Lav Nikolajevič Tolstoj

Samo mornari i zvezde znaju
Da večno namiguju i večno traju
Da vreme uzjašu,
Da svetlost javljaju,
Da život kao razred ponavljaju
I da se stalno, stalno obnavljaju.
~ Mika Antić

Imaj strpljenja sa svime što ostaje nerešeno u tvom srcu, pokušaj da voliš sama pitanja, kao zatvorene sobe ili knjige napisane na stranom jeziku. Ako živiš pitanje, možda ćeš se postepeno, a da to i ne primetiš, jednog dalekog dana naći usred odgovora.
~ Rainer Maria Rilke

Onaj ko posadi drvo, znajući da sigurno neće sedeti u njegovoj senci, počeo je da razume smisao života.
~ Rabindranath Tagore

Kad bi ljudi imali srce psa, zloba ne bi postojala.
~ nepoznati autor

Tražim pomilovanje,
za bezazlene,
za njihove začuđenosti nedogledne,
za ljude večito maloletne,
za utopiste,
za preko vode prevedene žedne,
za preko blaga prevedene čiste,
za onoga što snove vazdan dene,
za tihe,za setne,
za one sasvim drukčije od mene
i za one sa mnom istovetne.
~ Desanka Maksimović

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan - NAŠE JE SAMO ONO ŠTO POKLONIMO DRUGIMA.
~ Momo Kapor

Moraš pustiti bol.
Da te pobedi,
Da te pojede
I pljune.

Moraš pustiti bol.
Idi na neku vodu,
Na neki mol.
Plivaj sa njom, u njoj.

Moraš pustiti bol.
U svoje kosti,
U svoj dah.
Kožu i strah.

Moraš joj svašta dopuštati.
Posustati, utrnuti,
Odustati.

Moraš je pustiti
Da bude deo tebe.
Tek tada joj daješ znak
Da ode, da potone.

Moraš pustiti bol
Da bi ona pustila tebe.
Kada napravi krug kroz vene,
Brzo kao ruža da uvene.

Žana Stanojević

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.


Vladislav Petković Dis

Budite oprezni u procenjivanju tuđe pameti. Ne mora biti glup svako ko je pametniji od vas. Duško Radović

U dalekoj
zemlji nekoj,
iza brda, iza gora,
na obali sinjeg mora
koliba je bila jedna
vrlo stara, trošna, bedna.
U njoj živi deda stari
krpi mrežu i ribari,
a baba mu ručak kuva
i kolibu ona čuva.
Naokolo nigde sveta,
niko tuda da prošeta.
Trideset i više leta
žive oni tako sami,
deda peca, baba čami.
Jedno jutro (beše tmurno)
deda mrežu uze žurno.
Babi reče: -Ručak kuvaj,
kuću čuvaj,
a ja odoh po svoj čamac.
Poneo sam dobar mamac,
pa se nadam, neću kriti,
da će danas ribe biti.
Naveze se on na more
u osvitak bele zore.
Mrežu baca, pa se sladi
ruke trlja, bradu gladi,
ali mrežu-praznu vadi,
ne zna više šta da radi.
Sunce zañe, već se smrači
i nebo se naoblači,
ali ribe nigde nema
i deda se kući sprema.
Tad još jednom mrežu spusti,
sa čela mu oblak gusti
rasturi se i nestade.
U mrežu mu riba pade.
Neobična riba neka,
gleda u nju s čudom deka.
Velika je pola hvata,
a sjaji se kao od zlata.
Da bi čudo bilo veće,
riba ljudskim glasom reče:
– Šta god tražiš, ja ću dati,
samo me u more vrati.
Ispuniću želju tvoju
– bilo koju…
…Sad se deda smilostivi,
pusti ribu neka živi,
ali želju on ne reče.
Spustilo se već i veče
kad se kući vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa će reći:
– Sedi ovde pokraj peći.
Doneo si praznu torbu,
ješćeš sada samo čorbu.
Deda sede
i, dok toplu čorbu jede,
poče da joj, tako s reda,
čudan slučaj pripoveda.
Kad je baba čula ovo,
održa mu strašno slovo:
– Od muke ću sad pući.
tebe, deda, treba tući.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?
Natrag hitaj, žuri, juri.
Korito mi staro curi:
neka riba, kako znade,
odmah meni novo dade.
I u tmini crnoj, gustoj,
na obali morskoj pustoj,
u pučine beskraj gleda
i poziva ribu deda.
– Oj, ribice, gde si da si,
doñi sada, mene spasi.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Morske vale repom seče,
ljudskim glasom ona reče:
– Kaži, deda, svoju želju,
pa se vrati u postelju.
I deda joj onda reče
kakva želja babu peče.
– Idi kući, deda, samo,
korito će biti tamo.
Obećanje riba dade
i u trenu već nestade.
Čim se deda kući vrati,
do korita odmah svrati,
a korito lepo, novo.
No, baba mu reče ovo:
– Imam sada želju vruću,
hoću sutra novu kuću.
Ne bude li kuća nova,
ovde više nemaš krova,
već odavde ti se seli,
čuješ šta ti baba veli…
…I ujutru deda poñe,
na obalu morsku doñe
pa povika ribu glasno
i reče joj sasvim jasno
tu babinu želju novu.
– Ispuniću želju ovu –
riba reče
i – uteče.
Kada kući doñe deda,
on u čudu samo gleda:
od kolibe sve od pruća
stvorila se nova kuća.
Kraj prozora baba sedi
i strogo mu sad besedi:
– Neću više kuću ovu,
imam opet želju novu.
Hoću sada kuću drugu!
Hoću u njoj bezbroj slugu.
Ode deda, ribu zove
da joj želje kaže noove.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Čula riba šta ga mori,
pa ovako njemu zbori:
– Idi odmah babi kaži,
ispuniću to što traži.
Sazidaću kuću drugu,
biće u njoj bezbroj slugu.
Riba reče
i – uteče.
Vesela je baba bila,
želja joj se ispunila.
Dobila je kuću drugu,
a služe je bezbroj slugu.
Ali deda baš zlo proñe.
Čim on natrag kući doñe,
zlobna baba viknu samo:
– Sluge moje, hajte amo!
odvedite ovog starca
sad u štalu kod magarca.
Živi deda i u štali,
na sudbu se on ne žali.
To je bilo u nedelju
kad ispuni babi želju,
ali, eto, već u sredu
sluge opet zovu dedu:
– Hajde, deda, baba zove,
ima, kaže, želje nove.
Mal od čuda nije pao
kad je babu saslušao:
– Smesta idi, ribu traži
i želju joj moju kaži.
Sad carica ja ću biti,
to mi mora ispuniti…
…Ode deda, ribu zove
i govori reči ove:
– Aoj, ribo, muke velje,
baba ima nove želje.
Postala je sasvim luda,
traži opet svaka čuda.
A ja, eto, nemam kuda,
moram da te zovem, molim,
da joj čudi udovoljim.
Čula riba šta on želi,
pa ovako njemu veli:
– I to će se ostvariti,
carica će baba biti.
Tako reče
i – uteče.
Carica je baba bila,
na njoj samo čista svila.
I biseri oko vrata
i prstenje sve od zlata.
Blaga silnog ona ima,
zapoveda sada svima.
Kad u petak pade veče,
tad slugama baba reče:
– Dovedite onog starca,
u štali je kod magarca.
A kad deda pred nju kleče,
strogo ona njemu reče:
– Idi sada ribu traži,
pa joj carsku želju kaži.
Dosadno mi carstvo ovo,
hoću opet carstvo novo.
Na dnu mora hoću sada
da mi bude nova vlada.
Zlatna riba, a ne druga,
da mi lično bude sluga.
Hajde, starče, ne prkosi,
carsku želju ribi nosi…
…Kada ribu dozva deda,
on ponizno u nju gleda,
pa joj veli:
– Mene, ribo, ne veseli
što sad opet tebi hodim,
moram babi da ugodim.
Snašla su me grdna čuda.
Jeste moja baba luda,
ali ne smem da se gložim,
moram s njome da se složim.
Željama joj nikad kraja.
Dva dana joj carstvo traja,
a već neće carstvo ovo,
traži, veli, carstvo novo.
Na dnu mora hoće sada
bezumnica da zavlada.
Ovo carstvo da joj pružiš
i ti lično da je služiš.
Kada ovo kaza deda,
riba njega samo gleda.
Ćuti riba, reč ne reče,
pracaknu se i uteče.
Čeka deda, čeka tamo
sve dok nije danak svano,
ali ribe nema više,
dedu nade napustiše.
On umoran poñe kući
kraj obale posrćući.
Kad se blizu kuće nañe,
ne mogade da se snañe.
Dvora sjajnog više nema,
pred kolibom baba drema.
Gleda deda čudo ovo
– ni korito nije novo.
Neskromne su želje bile,
pa se nisu ispunile.

Aleksandar Sergejevič Puškin

Dolina mala to bješe prije
U kojoj ljudi bilo nije;
Pođoše u rat jednog trena
Slijedeći zvijezde blagih zjena
Što s plavih kula noću skreću
Stražarski pogled svoj ka cvijeću,
Dok cijelog dana među njima
Sunce u lijenim leži snima.
Posjetilac će priznati sada
Da tužnom doli nemir vlada.
Sve osim zraka što, sve teži,
Nad magičnom samoćom leži.
Stabla bez vjetra, da im gib prida,
Drhte ko more koje se kida
Oko maglovitih Hebrida!
Ah, nema nigdje vjetru znaka,
Da hrpu šuštavih oblaka
Nebom od zore gna do mraka,
Nad ljubicama koje mazne
Liče na ljudske oči razne –
Nad ljiljanima koji kriju
Bezimen grob gdje suze liju!
Njišu se: – cure kapi vječne
Iz mirisne im čaške mliječne.
Plaču: – niz stabljike im puze,
Poput dragulja trajne suze.

Edgar Alan Po

Reci mi, je li sve to istina, dragane, reci mi je li sve to istina?

Kad ove oči sipaju munje, tamni oblaci u grudima tvojim
odgovaraju burom.

Je li istina da su moje usne slatke kao razvijeni pupoljak
prve ljubavi?

Oklijevaju li uspomene minulih majskih noći
u mojim udovima?

Treperi li zemlja, kao harfa u pjesmama,
kad je moja stopala dodirnu?

Je li istina kako iz očiju noći kaplje rosa kada se pokažem
i da se zora veseli kada obavije moje tijelo?

Je li istina, je li istina kako je tvoja tvoja ljubav
lutala kroz vjekove i svjetove tražeći baš mene?

I kad si me našao, kako je tvoja duga čežnja
našla svoje krajnje spokojstvo u mom nježnom govoru,
toplom zagrljaju, u mojim očima i usnama,
u mojoj bujnoj kosi?

Je li istina da je tajna beskonačnosti ispisana na mom
malom i dragom čelu?

Reci mi, dragane, je li sve to istina?

Rabindranat Tagore

Ona ide u svetlu lepote
Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
Sve što ima u svetu krasote:
Svetlog, tamnog – njene oči daju
Sve nežnosti, i divote s njima,
Što dan blistav ne može da ima.

Ni zrak manje, ni ti više sama
Sen u valu crnih joj vitica
Il u skladu loknica, il prama
Što se spušta preko njenog lica,
Preko čela, gde čedne, spokojne
Misli – svoga mesta su dostojne

Na tom licu koje ozarava
Srećni osmeh večite vedrine;
Gde dobrotom svakog očarava
Mirni odsjaj večite vrline,
Na tome se divnom licu čita
Ljubav – mirna, nevina i večita.

Džordž Gordon Bajron

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.
Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.
Pa kad je sretnem – oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je…
Al okrećem se dugo… dugo…

Miroslav Mika Antić