Magija Beograda

First topic message reminder :



Punih pedeset godina, Beograd je bio nepresušna inspiracija za pisca i slikara Momu Kapora. U ovom delu on svom svojom inventivnošću pokušava, i to mu polazi za rukom, da dočara magiju ovog velegrada koji je sve urbaniji i moderniji. I ne samo to: Kapor istinski oseća ritmove Beograda, žile kucavice: Kalenića pijacu, novobeogradski buvljak, retke, još preostale kafane u kojima se bistri politika, u kojima se srbuje ili evropeizira... Ova knjiga je sastavljena od priča i odlomaka, anegdota i čudnih biografija žitelja ovog grada. U najkraćem – ovo Kaporovo delo objašnjava šta je to što se naziva „duhom Beograda“. U usko žanrovskom smislu, pred čitaocima se nalazi knjiga priča, koju ispisuje čovek koji ume i ima šta da ispripoveda. I koji je u sebi na najlepši način spojio tradicionalno i urbano, srpsko i svetsko.

priča Mome Kapora: U ovu beogradsku ulicu staje sva srpska istorija!

Ne postoji grad na svetu koji u jednoj jedinoj ulici, kao što je Ulica kralja Petra, ima Sabornu pravoslavnu crkvu, tursku džamiju i jevrejsku opštinu



Kad bih imao samo pola sata da nekom strancu koji ne zna ništa o nama, pokažem ko smo, šta smo i od čega smo napravljeni iznutra, proveo bih ga Ulicom kralja Petra. To je, naime, ulica koja poput duge spaja dve civilizacije, dve kulture i dve reke – Savu i Dunav, poput sedla prebačenog preko hrbata Beograda koji liči na leđa bika. Onaj deo uz Savu zvao se srpska ili savska varoš jer je pripadao srpskim trgovcima, a deo prema Dunavu nemačka ili dunavska varoš jer su u njemu, kao u kakvom malom Vavilonu živeli dubrovački, bokeljski, jemenski i jevrejski trgovci, a bilo je tu i Grka, Italijana i ne mali broj Austrijanaca zaostalih iza austrijske okupacije Srbije.

Ne postoji grad na svetu koji u jednoj jedinoj ulici, kao što je Ulica kralja Petra, ima Sabornu pravoslavnu crkvu, tursku džamiju i jevrejsku opštinu. Pođimo redom: Saborna crkva, zadužbina kneza Miloša podignuta je 1840, a delo je (kakvog li apsurda) nemačkog arhitekte Verfelda. Preko puta nje, nalazi se najstarija beogradska kafana, koja se u početku zvala „Kod Saborne crkve“ ali su crkveni oci zbog svetogrđa zabranili da nosi to ime, pa je vlasnik, umesto firme, tražeći novi naziv postavio znak pitanja koji stoji i dan današnji na njoj.Na samo pedesetak metara od Ulice kralja Petra, na kraju Gospodar Jevremove stoji Bajrakli džamija podignuta 1690. novcem trgovca čojom Hadži Alije, pa se u starim dokumentima pominje i kao Čohadži džamija. Pokraj nje je turbe (nadgrobni spomenik) čuvenom dervišu Šejhu Mustafi iz 1783.

Pođemo li dalje ovom jedinstvenom ulicom, nailazimo na velelepno zdanje Jevrejske opštine koja i dan današnji radi i okuplja potomke beogradskih Sefarda iz znamenitih porodica Alkalaja, Medina, Amara, Levija, Kalderona i ostalih. U ovom kraju na Dorćolu odrasli su slikar i političar Moše Pijade, izvanredni umetnik Leonard Koen, poznata braća Baruh i kolekcionar Erih Šlomović. O ugledu i imetku ovih trgovačkih familija i dan-danas svedoče lepa zdanja u stilu poznog baroka i rane secesije. Ovaj kraj se zvao Zerek, a Jevreje koje je u petnaestom i šesnaestom veku izgnala španska kraljica Izabela primio je turski sultan Sulejman Veličanstveni, pa su se uglavnom naselili u Sarajevu i Beogradu gde su ostali do dana današnjeg.

Ova ulica se najpre zvala Dubrovačka, a tako se i danas zove njen produžetak koji vodi do obale Dunava. To ime dobila je 1872. kada su beogradske ulice prestale da se zovu po zanatima koji su se u njima upražnjavali; Ratarska, Kujundžijska, Abadžijska, Čohadžijska… Od 1904. do 1946. kada je dobila ime 7. jula (dan ustanka 1941, protiv Nemaca), ova ulica se zvala Kralja Petra po imenu kralja Petra Karađorđevića Oslobodioca, i to ime joj je danas vraćeno.

U neposrednoj blizini ove ulice, sa savske strane, nalaze se i dve ambasade; francuska i austrijska – država između kojih se mnogo godina odlučivalo o sudbini Srbije.Okanemo li se na trenutak istorije, odvešćemo radoznalog stranca u beogradski Aero-klub na uglu Uzun-Mirkove i Kralja Petra, najelitnije mesto u Beogradu pre Drugog svetskog rata, koje je i danas zadržalo svoju ekskluzivnost luksuznih baroknih salona i visoke srednjoevropske kuhinje. U blizini je i remek-delo savremene arhitekture, staklena palata „Cepter“, u kojoj se nalazi jedna od najbolje opremljenih beogradskih knjižara i ugledna galerija slika. U pokrajnoj ulici je i Muzej Vuka Karadžića, a tu je i Pozorišni muzej.

Koliko je ova ulica, jedna od mnogih, upisana u srca Beograđana, najbolje svedoči podatak da je na njenom uglu sa Knez Mihailovom, izvršena prva mala revolucija u socijalizmu protiv takozvanih sivih restorana društvene ishrane u prvom mlečnom restoranu otvorenom u posleratnom Beogradu pod poetičnim imenom „Snežana“. Tu su se, dakle, prvi put umesto vladavine crnog hleba, pojavile kifle, do tada čudo neviđeno. Kifle, koje su kao što se zna, dobile svoj oblik polumeseca kao sećanje na tursku opsadu Beča, označile su kraj pedesetih prošlog veka u Beogradu, početak kraja sumorne socijalističke kuhinje. Kakve li ironije! „Snežana“ je danas jedan sasvim običan beogradski kafe čije se uloge u našim životima malo ko seća.

Kralja Petra ulica ima samo jedan nedostatak. U njoj gotovo da nema nijednog drveta, što je dokaz da je jedna od najurbanijih ulica, od samog početka, pobegla od „šumskog“ porekla. Ovo, inače, nije ulica u kojoj se ljubavnici grle u kapijama, niti ulica u kojoj se šeta. Suviše je značajna za obe te stvari, ali to ne znači da se u njoj, oni koji se vole, ne drže za ruke.

Tu je i italijanski restoran sa srpskim nazivom „Košava“ gde bi moj gost mogao da pojede najbolji karpačo u gradu, nimalo lošiji od onog u venecijanskom „Haris baru“ u kojem ga je kao specijalitet lansirao čuveni Ćiprijani.

No, to ne znači da posle toga moj gost ne bi otišao stotinak metara niže, u orijentalnu poslastičarnicu na desert, gde mu na raspolaganju stoje isključivo turske poslastice: baklave, tulumbe, kadaif, sudžuk, tufahije i ćeten-halva, sve to, zaliveno bozom. Tu poslastičarnicu, inače, drži jedan od potomaka čuvene familije poslastičara sa Šar-planine, Pelivana.

Ne zaboravimo ni hotel „Rojal“ pri dnu ulice koji se donedavno zvao „Toplice“ u kojem su tradicionalno odsedali turisti iz Istočne Evrope, danas jedan od najelitnijih hotela u Beoradu.

Na kraju, ova je ulica najbolja potvrda istinitosti reči Milana Grola iz tridesetih godina prošlog veka da je Beograd „završan han na dugom karavanskom drumu, poslednji bazar Carigrada i prvi magazin Beča, na savskom đumruku“.

Knez Mihailova ulica je prva zvanično imenovana ulica u Beogradu.

Knez je voleo Beograd i Beograd je voleo Kneza. Svojim zalaganjem za umetnost, kulturu, evropski duh grada, diplomatsko rešavanje problema… knez Mihailo Obrenović je zaslužio da najposećenija i jedna od najlepših ulica 1870. godine po njemu dobije ime.

Knez je izgledu ulice doprineo i lično, poklonivši zemljište sa željom da se upotrebi „za prosvetne ciljeve“. Na njemu je 1924. godine podignuta monumentalna palata Srpske akademije nauka i umetnosti, po projektu arhitekata Andre Stevanovića i Dragutina Đorđevića.

Zgrada u kombinaciji akademskog stila, neobaroka i secesije, sa bogato dekorisanim fasadama u tri ulice, ima i izuzetan enterijer. Pored odeljenja i instituta, u zdanju se nalaze biblioteka, arhiv i galerijski prostori, a ispred, na samoj ulici, u čast nauke, piramida sa koordinatama Beograda.



Veći broj reprezentativnih zgrada sa kraja XIX veka odraz su uticaja evropske arhitektonske prakse. Velelepna palata Zadužbine Nikole Spasića, Krstina mehana u kojoj su se održavale i sednice srpske skupštine, kuća Veljka Savića u kojoj je danas restoran „Kolarac“…

U nekadašnjem hotelu „Srpska kruna“ smeštena je Biblioteka grada Beograda, u kući advokata Marka Stojanovića Fakultet likovnih umetnosti sa galerijama, a u zdanju Prve hrvatske štedionice Muzej „Zepter“.

U ulici umetnosti i kulture, na Akademskom platou kod Filozofskog fakulteta je spomenik Petru Petroviću Njegošu i mural poznatog slikara Vlade Veličkovića. Pored njih, na mestu gde su pronađeni – rekonstruisani ostaci rimskih termi iz III veka. Nedaleko je i Delijska česma, podignuta 1987. godine po nacrtu Aleksandra Deroka, u znak sećanja na dve česme sa istim imenom, koje su se nekada tu nalazile.

Plato ispred zgrade Kulturnog centra Beograda mesto je komunikacije sa Trgom Republike, još jednim vrednim beogradskim prostorom, u kom su Spomenik knezu Mihailu i najznačajnije ustanove srpske kulture – Narodni muzej i Narodno pozorište. Drugi kraj ulice nudi ulazak u Beogradsku tvrđavu – Kalemegdan. (izvor,danubeogradu.rs)

- Ja sam jednostavno dugo tapkao, pokušavajući da napišem dovoljno dobar tekst. Nije mi išlo za rukom. Jednostavno, mislio sam da grad zaslužuje nešto bolje od toga. I, jednostavno, u jednom momentu je Bajki i meni palo na pamet: "Hej, hajde da vidimo sa Perom Lazićem". Pošto smo se spremali da snimimo CD, pa smo pričali sa njim. I on kaže: "Joj, divno! Evo, hoću. Veliki izazov. Majku mu, stvarno ste mi dali težak zadatak, ali hajde..." I javi se posle nedelju dana i kaže: "Imam temu". I mi kažemo "Odlično". I onda smo seli jedno nas desetoro, napali na njega, i brusili svaku reč, tako da je na kraju ispalo da jedna divna pesma koja u sebi ima sve - nostalgiju, i ponos, i ljubav prema gradu - rekao je muzičar.

Vlada Marković objašnjava kako je nastala pesma "Beograd":