Magija Beograda

First topic message reminder :



Punih pedeset godina, Beograd je bio nepresušna inspiracija za pisca i slikara Momu Kapora. U ovom delu on svom svojom inventivnošću pokušava, i to mu polazi za rukom, da dočara magiju ovog velegrada koji je sve urbaniji i moderniji. I ne samo to: Kapor istinski oseća ritmove Beograda, žile kucavice: Kalenića pijacu, novobeogradski buvljak, retke, još preostale kafane u kojima se bistri politika, u kojima se srbuje ili evropeizira... Ova knjiga je sastavljena od priča i odlomaka, anegdota i čudnih biografija žitelja ovog grada. U najkraćem – ovo Kaporovo delo objašnjava šta je to što se naziva „duhom Beograda“. U usko žanrovskom smislu, pred čitaocima se nalazi knjiga priča, koju ispisuje čovek koji ume i ima šta da ispripoveda. I koji je u sebi na najlepši način spojio tradicionalno i urbano, srpsko i svetsko.

KAPIJA

Jedanput davno, živeo je u tihoj i senovitoj ulici Kačanskog na Topčiderskom brdu jedan stari Beograđanin koji se zvao Obrad Simić.
Bio je to do glave ošišani i izbrijani čovek krupna rasta sa dugom belom bradom, nalik na onu koju je nekada imao Nikola Pašić. Živeo je mirno u kući koju je davno pre rata projektovao arhitekta, slikar i putopisac, Aleksandar Deroko; imao je papagaja Aru koji je umeo da govori i splav na Savi, u čijoj se vodi kupao od ranog proleća do pozne jeseni.
Pomenuti gosn Obrad bio je vrstan poznavalac engleskog jezika i decenijama je pasionirano prevodio tekstove iz stripa o porodici Tarana, pretvarajući anglosaksonski u beogradski duh, pun sočnih vinaverovskih obrta.
Danas u Beogradu svako prevodi sa engleskog i u tome nema ničeg čudnog, ali pre rata su se na prste mogli izbrojati pravi anglofili i znalci engleskog jezika, koji je tek poslednjih decenija ušao kod nas u modu.
Što se tiče jezika, inače, Beograd je oduvek ličio na pravi vavilonski mravinjak. Sem srpskog, u njemu se vekovima ravnopravno govorio i turski, a ladino je stigao zajedno sa prognanim Jevrejima-Sefardima i ostavio iza sebe mnoštvo čudnih reči i uzrečica.
Govorilo se tu još i grčki, pa i cincarski, koji je, kažu, bio iskvarena mešavina grčkog, našeg i rumunskog. Dodamo li ovome galimatijasu i ciganski, jermenski, zatim jezike i narečja lađara, trgovaca, zanatlija, činovnika-kuferaša, vojnika-plaćenika. Muzikanata i kapel-majstora iz Karantanije; jezike pustolova, zavodnika i probisveta, putujućih mađioničara i opsenara, konzula i špijuna, shvatićemo koliko je neiscrpno jezičko bogatstvo ostavio u nasleđe svojoj deci ovaj uzbudljivi, vetroviti grad kroz koji i danas strane reči zuje kao meci.
Ima li, na primer, ijedan narod na svetu toliko različitih naziva za zlu ženu, kao mi? Pogledajte samo: aspida, alapača, nadžak-baba, opajdara, rospija, džaftara, kalaštura, profuknjača… da ne nabrajam dalje! Ko bi znao odakle sve potiču njihovi koreni i kakvo im je poreklo!
Kao što je poznato, između dva rata u otmenom Beogradu superiorno je vladao – francuski! Beograd je, naime, jedini grad na svetu, koji je imao čak i filijalu francuskog nadrealizma, da ne pominjemo „francusku salatu“, francuske kape ili „francuski krompir“.
Za vreme rata, da bi se nekako preživelo morala se naučiti zbog šverca i pokoja nemačka reč.
Od oktobra 1944, pa sve do razlaza sa Velikim Bratom, nemilosrdno je zavladao ruski, pa se ono tipično izafektirano kotrljajuće francusko r, od silnog straha otkotrlja pod prostrani francuski krevet.
Ruski je bio naročito omiljen kod onih koje je mrzelo da zagreju stolicu i nauče neki, zaista, strani jezik, nego su umekšavajući srpski, mislili da perfektno govore ruski!
U to vreme, brada Obrada Simića sezala je gotovo do pasa, jer se bio zakleo da je neće brijati dok ne odu komunisti, a davao im je najviše mesec dana!
Oni, koji su, kao gosn Simić govorili engleski, ličili su na pripadnike neke male, prokažene sekte, u kojoj se on, svojim korpulentnim rastom, drčnim duhom i prilično ekstravagantnim ponašanjem, isticao kao bela vrana, tim pre, što je, da stvar bude gora, povrh svega radio još i u američkoj ambasadi!
Danas, kada je engleski preplavio Beograd i kada je O.K. gotovo najčešća reč u našem jeziku, to će biti teško shvatljivo, jer, Beograđani već i mekdonaldov hamburger „Big Mek“ familijarno zovu „mekicom“, da ne govorimo o tome, koliko su se odomaćile reči super, biznis, dragstor, disko, džins, derbi, baj, baj ili marketing…
Pa su napredni građani jedne noći pedesetih godina, na kapiji gosn Simića napisali crvenom bojom OBRADE SIMIĆU, IZDAJICO, GDE TI JE NACIONALNI PONOS?
U rekviriranoj vili preko puta gosn Obradove kuće, živeo je Milovan Ðilas, jedan od najviših rukovodilaca, sa svojom drugaricom. Možda je baš njima dosadilo da neprestano odgovaraju na pitanja visokih gostiju, ko je izdajica, Obrad. Tek, bilo kako bilo, tadašnja vlast naredi gosn Izdajici da prefarba one ružne reči, na šta im on odgovori da mu to uopšte ne smeta i da OBRADE SIMIĆU, IZDAJICO, GDE TI JE NACIONALNI PONOS? prefarba onaj ko je i napisao.
I zaista, frontovci iz kraja, preboje belom bojom slova na bledozelenoj kapiji, ali ona, budući da su bila ispisana crvenim minijumom, počeše da probijaju beličastu skramu, naročito u kišna vremena, jer je, kao što je poznato, boja uvrede uvek trajnija od ovlaš obojenog izvinjenja.
Proleteše burne godine, pa se onaj visoki funkcioner, nekadašnji gospodar života i smrti, što je svakoga ko je govorio engleski smatrao izdajicom proletarijata i koji je u svoje vreme naredio da se u beogradskim školama uči isključivo ruski, baci i sam u zrelim godinama na učenje engleskog, a posle toga poče da se nalazi sa američkim diplomatama i novinarima i da po novinama piše kako se razočarao u svoje ratne drugove, sve dok ga na nekom istorijskom plenumu ne smeniše i ne proglasiše izdajicom naroda!
Prebojena rečenica OBRADE SIMIĆU, IZDAJICO, GDE TI JE NACIONALNI PONOS? – bila je sve vidljivija, kao i činjenica da engleski postaje sve više svetski jezik. U vilu preko puta više nisu dolazile visoke zvanice. Ideolog je jednom šetao sam preko zapuštenog travnjaka, kada mu se obrati gospodin Izdajica:
– Komšija! – doviknuo mu je preko plota. – Imam jednu kapiju da vam poklonim! Meni više nije potrebna, a sada se odnosi na vas…
Što reče moja pokojna baba – nikome nije gorelo do zore!

BEOGRAD NIKOM NE VERUJE

Poznavajući svoj grad i njegove stanovnike kao sopstveni džep, sve do juče sam naivno verovao da me Beograđani više ne mogu ničim zapanjiti. A, onda sam u podne, u velikom kafeu hotela „Moskva“, na podijumu za orkestar, video violončelo vezano lancem za kontrabas!
Poput dvoje robijaša vezanih jedno za drugo, dva dugačka instrumenta su strpljivo podnosila svoju tužnu sudbinu pokraj klavira koji im se krezubo kezio crno-belim dirkama.
Šta su uradili da ih ovako kažnjavaju? Možda su u poslednjem beogradskom animir-orkestru pogrešno odsvirali neki potpuri ili uvertiru Franca Lehara – muziku koja se nikada nije do kraja primila u našem gradu, a možda je siroto čelo pokušalo da odsvira Bahove svite za solo violončelo, koje ne odgovaraju ovom repertoaru? Ko zna? Video sam svašta u životu, ali da neko veže gudački instrument lancem dovoljno debelim za slonovsku nogu to, zaista, nigde nisam video!
Naravno, poznato mi je da Beograđani lancima vežu bicikle, motocikle, pa čak i otirače za noge…
Civilizovani Beograđani, takođe, ne veruju ni javnim telefonskim aparatima i mašinama. Niko ne popije toliko šljaga kao oni jadni, slučajno preživeli, aparati u telefonskim govornicama, koji su već modri od silnih batina. I kada vrate žeton, opet ih šamaraju očekujući, za svaki slučaj, da vrate još. Kao da su telefoni kockarske mašine „Black Jack“!
Naš narod veruje da su sve mašine sklone krađi. Svakog jutra gledam u svojoj samoposluzi kako besne domaćice do besvesti šamaraju onu nesrećnu mašinu za mlevenje kafe, sumnjajući da im je ukrala nekoliko dragocenih zrna. Ona ćuti i trpi.
Beograd je, inače, jedini grad u Evropi gde mnogobrojna tabanja i podmukle udarce nogom, nisu izdržali čak ni čelični časovnici za parkiranje po ulicama.
Nisu mogli više da jedu blokeje, ukosnice i nevažeći novac, pa sada stoje očajni na trotoaru, nalik na izgubljene Marsovce.
Sve ovo odnosi se samo na Beograd. U unutrašnjosti je, naravno, malo bolje!
Tamo nema ni mlinova za mlevenje kafe, ni parking-satova…

MOSKVA

Postoji u beogradskim letnjim večerima jedno međuvreme (između sedam i devet) koje je nemoguće izdržati u kući. Kroz otvorene prozore osluškujete uznemireni grad, žamor njegovih toplih trotoara; kuckanje potpetica, mladi smeh, dovikivanje i zvižduke – dopire vam do ušiju onaj tako posebni mazni beogradski akcenat, pun nagoveštaja, lenjih obećanja i neke pritajene obesti, koja kao da se opire nežnostima mlake letnje noći.
Za mene, Beograd je najlepši baš u tim časovima, dok je veče još nepotrošeno, a nada da će se nešto izuzetno dogoditi poklanja očima poseban sjaj u sumraku, a telima uzbudljive kretnje gradskog baleta kome je koreografija poziv za ljubav. U to vreme dobro je sedeti u pletenim stolicama ispred hotela „Moskva“ i posmatrati uzavrelu svetinu – veliki gradski vir što guta lica i sudbine…
I usred matice tog neprekidnog, uzgibanog živog tkanja, koje teče od Terazija ka Slaviji, poput šačice brodolomnika na uzdignutom splavu, koji sa svih strana zapljuskuju ravnodušni talasi, nekada davno, kada sam još bio mlad, muzicirala je poslednja animir-kapela.
Nekada se nijedan otmen restoran nije mogao zamisliti bez ovakvog orkestra. Jedna po jedna muzička porodica napuštala je stara hotelska zdanja podignuta po ugledu na neprevaziđeni bečki „Zaher“; odlazila zajedno sa mermernim stočićima, plišanim stolicama, toplim pecivom pod staklenim zvonom i otmenim gostima koji su još umeli da na takvim mestima sede na pravi način, poput „drveća što umire uspravno“. Bili su to poslednji muzičari koji su pamtili uvertire za Groficu Maricu, Princa studenta, Orfeja u paklu, Laku konjicu, Vojnika od čokolade, Noć na Persijskom trgu ili potpuri iz Lepe Jelene…
U tim buketima uvelih melodija šuštale su podsuknje, pljuštali poljupci u senci venjaka, znojile se ruke i dlanovi u tajnim, nedozvoljenim dodirima; u njima ima vrtoglavice od vina, usjajenog parketa i oglancanih cipela, u kojima se ogledaju svetla kristalnih lustera. Propada nepovratno tip „Grand-hotela“, baš kao neka stara dama u izlizanom krznu, čija je nekada visoka penzija, danas samo bedan sitniš nedovoljan za život. Umiru na naše oči, napušteni kao prazne školjke na plaži, čiji je život potrošen, a zadovoljstvo isisano do kraja. Zajedno sa lešom stare dame, pogrebnici iznose i njen dotrajali nameštaj, pa se u kitnjasta secesionistička zdanja useljavaju snek-barovi i samoposluge, a umesto posteljine sa „šlingerajima“ – ambulantna bezličnost sterilizovanih plahti prekriva nove ljubavne ležajeve.
Koliko će nam vremena biti potrebno da shvatimo lepotu i draž iščezle srednjoevropske kafane – dremljive oaze potonule civilizacije „singer“ mašina, Orijent-ekspresa, izbledelih akvarela, fijakera, valcera, steznika, rascvetanih bašti na šeširima širokog posuvraćenog oboda, šlajera, „plehnatih omega-uri“, metresa, testamenata, preljube i slatkog poroka?
Starom Evropom tutnji ekspres „Nostalgija“!
Evo o čemu mislim dok slušam kako poslednji beogradski animir-orkestar izvodi Pariske slike, a jedna gospođa u tom orkestru obmotava sanjivo letnje veče Arijadninim koncem svoje solo-deonice na flauti. Bože. Kako je to lepo i tužno!
Sedim pred „Moskvom“ i posmatram uzburkanu pučinu plavog džinsa. Uski bokovi, gola leđa sportistkinja, snažne mišice ispod majica sa amblemima prekomorskih univerziteta, slobodne grudi bez grudnjaka, blesak belih zuba i nervozno pramenje kose – mlada gužva tela, ravnih stomaka, preplanulih listova – mlečna putenost kože, u grmljavini večernjeg rasula što škrguće zubima, trese vreli asfalt, reži i štekće, guta oktane, električnu struju, novac za parkiranje, energiju, mladost, znoj i spermu…
A usred tog haosa, poput lajt-motiva koji je izgubio svoju pratnju, pa sad luta kroz nečije tuđe vreme, provlači se buđava tema Žaka Ofenbaha tražeći uzalud među gluvima svoje slušaoce, ne znajući da u njihovim žilama i nervima pulsira i tutnji neki sasvim drugi, sinkopirani ritam.

KUPUS

U novembru, Beogradom se kotrljaju glavice kupusa.
Spuštaju se lepotice na Bajlonovu pijacu, kuckaju njihove visoke potpetice niz Cetinjsku, a lakirani nokti boje sedefa dodiruju glavice kupusa – biraju samo one čvrste, srednje veličine, zgodne za kiseljenje. I može čovek dogurati ne znam dokle, počupati rodno korenje i postati prefinjeni intelektualac, samo je stvar vremena kada ćete ga ugledati kako prti vreću kupusa na ramenu. Kupus je jači od svega! Sarma sa suvim rebrima, podvarak, flekice, rasol… Uz pasulj i krompir, kiseo kupus je treće osnovno jelo naše nacionalne kuhinje. O salati od kiselog kupusa, posutoj alevom paprikom sa Horgoša, da i ne govorimo! Kako, uopšte, živeti bez nje?
Pogledajte samo našeg uvaženog filozofa, sa koliko ljubavi i pažnje slaže glavice kupusa u bure, popareno najpre vrelom vodom; kako sipa so, ravnomerno raspoređuje ljute papričice i očišćeni ren. Ostavlja važne poslove i univerzitetske katedre i svake nedelje, kao kakav vampir, dva puta silazi sa svećom u podrum da pretače rasol. Čemu tolika muka i trud? Zar nema kiselog kupusa u prodavnicama? Ima, ali u našem narodu još tinja duboko nepoverenje prema državnom kupusu. U sopstvenom buretu, svako nađe seoski dom iz koga mu je otac potekao, ako ne već i on sam. I ništa ne vredi što graditelji podižu moderne oblakodere smelih linija; vonj kiselog kupusa penje se liftom i do najzatvorenijeg živing-ruma.
Pri biranju kamena kojim će kupus biti pritisnut, zna se, treba paziti da bude čvrst, a nikako onaj beli, koji se truni. Što je kamen veći, to je za kupus bolje. Jeste, ali kako naći kamen u Beogradu? Ko ima kakvu savremenu skulpturu, sličnu Žan Arpovoj, njemu je lako, ostali se snalaze kako ko zna i ume. U ponoć, ispod Kalemegdanske tvrđave, video sam jednog uvaženog čoveka kako, poput Sizifa, posrće pod težinom ukradenog kamena.
Dobro je što svi Beograđani ne kisele kupus – od Kalemegdana ne bi ostao ni kamen na kamenu!

ZIMSKE GOZBE


Beograd se budi iz dubokog zimskog sna, tromo baulja kroz tamni februarski tunel i izlazi u prevremeno proleće što golica nozdrve i čula…
Njegove mačke izvijaju zanosnu kantilenu po avlijama na mesečini.
„Seksualna aktivnost mačke najizraženija je nakon zimskog sna u februaru – piše u udžbeniku za mace – pa se ovaj mesec od davnina smatrao mačijim mesecom!“
U međuvremenu, neko je ukrao košavu! Umalo da se pogušimo od smoga.
„Košava je znala da po sedam dana besomučno lupa razvaljenim kapijama – piše jedan stari beogradski hroničar – da obara crep sa krovova i fijuče kroz telefonske žice, svirajući neku đavolju simfoniju. To je bio najefikasniji čistač beogradskih ulica. Nosila je i pesak i prašinu, a sneg je zavlačila u sve, čak i nevidljive rupice. Kape i šeširi nestajali su u kovitlacu kao da ih odiže i nosi neka nevidljiva sila…“
Da stvar bude gora, neki carinik slučajno je otvorio sanduk sa londonskom maglom, od koje nedelju dana nismo videli prst pred okom.
Ali da smo jeli – jeli smo!
„A, ja ću u mraku, ustašca svoja naći…“ kaže stara pesma.
Kao i svake godine, Beograd se, naime, preko zime ugoji najmanje pet kilograma!
To je zbog toga, što je Beograd lakomislen grad, koji slavi sve što stigne!
Počelo je gozbom za državne praznike. Tri dana sarmi, hladne prasetine, špricera od ružice i buljenja u televizor, završilo se grandioznim mamurlukom i sodom-bikarbonom.
Onda su naišle slave, Aranđelovdan, Ðurđic, Sveti Kuzman i Damjan…
Za Svetog Nikolu – zaštitnika moreplovaca, jeli smo šarana kuvanog u vinu, jer je posna slava!
Da se naša braća Hrvati i Slovenci, koji žive u Beogradu, ne bi osećali usamljeno, Beograd je sa njima čekao katoličko Badnje veče i sutradan slavio njihov Božić, uz belo meso od ćurke na mlincima.
Hvala Bogu što Bajram pada u leto – bamije ne bismo izdržali!
Nismo se čestito ni okrenuli, kad, evo ti Nove godine! Najbolje je da ne opisujem genocid izveden nad prasićima i potoke penušavca!
Zaklesmo se sebi, da ćemo od prvog januara okrenuti novi list i više ni kapi! – i da ćemo držati strogu dijetu, kad eto ti Srpske nove godine! Ko da ne pije i ne jede, kad čuje dragačevske trubače?
Pre toga, naravno, proslavismo i pravoslavni Božić, a za Svetog Jovana načisto se upropastismo jelom i pićem! Kod ovoga užički pršut, kod onoga svinjske nogice i uši, kod trećeg domaćina prepečenica, a kod sedmog pivo… Beton!
Dodamo li ovom spisku nekoliko venčanja, rođendana, babinja, proslava diploma i useljenja, shvatićemo šta je sve Beograd zimus preturio preko glave. To ni najveći svetski gradovi ne bi mogli da svare.
Beograd sa strahom gleda u budućnost. Već mu se smeši 8. mart – Međunarodni dan žena, a iz daljine približavaju dva Uskrsa i Prvi maj!
Izveštaj piše ko preživi!

DOBRA STARA VREMENA



Otkako znam za sebe, uvek sam živeo u najgorim vremenima.
Nikad u dobrim. Uvek je sve bilo skuplje nego prošle godine, uvek su porezi bili veći nego lane, a vino lošije nego ikad. Leta su nekad bila leta, a zime zaista zime… Ljudi su bili pošteniji, vazduh čistiji, a današnje meso nije ni prineti onome mesu…
Danas se sa setom sećamo divnih dana izobilja od pre deset godina. Kakva su to samo bila vremena!
Pre deset godina smo govorili da se ovako, zaista, više ne može i da je bilo mnogo bolje pre pet godina.
Pre trideset i pet godina smo govorili da će za četrdeset godina biti mnogo bolje.
Pre dvanaest, da su došla poslednja vremena…
Dok su ostali, pametniji narodi, živeli odmah, mi smo bili okrenuti svetloj budućnosti. Kada se budućnost izjalovila, okrenuli smo se svetloj prošlosti.
Prošlost me nikada nije mnogo zanimala, a za budućnost nemam više vremena.
Da li sam površan tip, ako želim da živim malo sada? Mislim, odmah? Zar je to tako mnogo? Ako neću sada, kada ću?
U međuvremenu u rođenoj otadžbini počeo sam sve više da se osećam klaustrofobično. Sve je manje gradova u koje smem da odem.
Odlazim u dobrovoljno izgnanstvo. Smucam se po tuđini. Ali nije ni tamo ništa bolje. I tamo su, kažu, najgora vremena. Svako čezne za nečim što mu nedostaje…
Oni sa Durmitora cvile što ih svake godine zaveje sneg i odseče od celog sveta.
Jednu Novu godinu dočekao sam u Singapuru, na temperaturi od trideset i pet stepeni. U najvećem singapurskom parku video sam ogromnu mašinu za pravljenje veštačkog snega i decu koja su plaćala da gledaju kako pada!
U Karakasu su jabuke najskuplje i najređe voće. Za kilo jabuka može se kupiti deset kila ananasa, manga i kokosa.
U bašti mog prijatelja Puriše, u Čačku, jabuke umiru prirodnom smrću. One padaju s grana, jer ih niko ne bere i trunu u travi… Čitav Čačak obilazi sa čežnjom jedan uveli ananas u izlogu mesne samoposluge (ko zna kako je zalutao tamo?) i gleda ga s divljenjem, a niko da ga kupi, jer je preskup.
Bio sam na Berlinskom zidu. Bila je noć i prijatelji su me lopovskim merdevinama podigli do njega da vidim kako je s druge strane. S druge strane je bio mrak. Istočni Berlin je čeznuo da makar samo jedanput, pre smrti, pojede Mekdonaldov hamburger u Zapadnom Berlinu.
Otmeni Berlinci sa zapadne strane vozili su me kroz granični prelaz Čekpoint Čarli čak u Istočni Berlin, da jedemo blinji sa kavijarom u nekom ruskom restoranu i da slušamo mađarske Cigane u „Maćaš Pinceu“.
Istočnjacima je bilo dosta i Rusa i Mađara.
Zapadnjacima – Mekdonalda!
Video sam crnkinje u Nju Orelansu kako peglaju prirodno kovrdžavu kosu da bude ravna i boje je u žuto, da dostignu ideal nordijskih platinastih lepotica.
Za to vreme, Šveđanke su plaćale grdne pare da im frizeri ukovrdžaju kosu i naprave afro-luk!
„Zar opet, dimljeni losos!“ plakala su deca islandskih ribara nad večerom, za koju je švajcarski bankar u restoranu „Valizerkane“, u Cirihu, platio malo bogatstvo.
Ruska votka „moskovskaja“ bila je skuplja u Njujorku od najskupljeg viskija, koji je, s druge strane, bio neostvareni san mnogih Rusa.
U Škotskoj svaki seljak pije viski, a u Šampanji svaki vinogradar ima za večerom najbolji francuski šampanjac, koji se u Glazgovu, opet, pije samo za venčanje ili Novu godinu…
U Fresnu, u Kaliforniji, umire stari bogati iseljenik, čeznući da još jedanput proba kačamak sa Zlatibora, od koga je pre pola veka pobegao glavom bez obzira!
Vraćam se kući… Pitaju me, jesam li nešto naučio putujući svetom?
Jesam. Shvatio sam da će i ove, najgore godine, jednoga dana biti dobra, stara vremena.
Treba samo do tada ostati živ.

IZ DOBRO OBAVEŠTENIH IZVORA

Od svih partija, najdraža mi je koktel-partija.
Ona sve ujedinjuje. To je, uostalom, danas jedina partija koja može da okupi vođe najrazličitijih, zavađenih partija. Oni mirno čavrljaju pod budnim pogledima diplomata i dopisnika inostranih listova i agencija. Svako kucanje čašama ili tapšanje po leđima dobija neviđen istorijski značaj…
Strani dopisnici iz Beograda su, uglavnom, naši ljudi, koji se od drugih Beograđana razlikuju po tome što govore neki strani jezik. Među njima ima i gospođa iz boljih kuća, koje su jezike naučile još kao male, pa i danas u razgovor ubace zgodno po koju stranu reč. Stranim listovima se više isplati da kao dopisnike drže naše ljude, nego svoje, koje bi morali mnogo više da plate. Naši su zadovoljni i sa malim. Uz to, pitanje je koliko bi jedan stranac mogao da razume sve ovo što se dešava kod nas. Čak i mi domaći, teško da išta shvatamo!
Kada na konferencijama za štampu strani dopisnici postavljaju neprijatna pitanja našim ministrima, čovek bi se zakleo da nisu odavde. Oni se raspituju za stanje u svojoj sopstvenoj zemlji kao da su u nju juče doputovali. Zanimljivo, pravi stranci postavljaju svoja pitanja, obično, na srpskom, a naši ljudi na – engleskom! Kada govore srpski, mnogo puta mi se dogodilo da ih pohvalim što su tako lepo savladali naš jezik! Ponekad se pitam na kom li jeziku razgovaraju sa svojim majkama? Verovatno, i sa njima na engleskom.
Na koktel-partijama strani dopisnici nas gledaju sa blagom nadmoćnom zabrinutošću, kao kad odlični đaci na velikom odmoru sretnu one loše, izbačene iz škole. Da nisam ponavljao sedmi gimnazije zbog stranih jezika možda bih i ja jedanput postao dopisnik iz Beograda i započinjao svoje članke rečenicom: „Kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora…“ Možda bih se i ja ponašao kao pozorišni kritičar koji piše superioran prikaz drame u kojoj igraju njegove komšije i zemljaci. Ovako, kao bivši ponavljač, jedva sam dogurao i do domaćeg dopisnika. Strane dopisnike, tako, mogu da gledam iz prikrajka samo na koktei-partijama…

DISIDENTI

Kao što i samo ime kaže, koktel-partija je dobila taj naziv po koktelima koji se na njoj služe. Kokteli se, inače, nikada nisu primili u Beogradu, u kome se piju samo čista pića. Ali su se primile koktel-partije!
Naš najpoznatiji i jedini koktel još uvek je smrtonosna kombinacija zvana „beton“; pivo pomešano sa rakijom – koktel u koji (umesto trešnje u „menhetnu“) obavezno pada pepeo cigareta, koji mu daje poseban ukus.
Nekada su, iz dekorativnih razloga, na koktel-partije pozivali i disidente. Ali ta sreća nije mogla večno da traje. Komunizam kao da je iznenada propao u zemlju! Disidenti su, odjedanput, ostali bez zanimanja i velikih tema; jednostavno, oni više nisu imali protiv čega da se bune… Njihove knjige postale su beznačajne onog časa, kada je milion ljudi pred Skupštinom zaurlalo dve sasvim obične reči: „Lopovi, napolje!“ Šta se strašnije, kraće i istinitije može napisati?
Čitaocima su već dosadile knjige o tome kako su disidenti bili proganjani. Sve više se traže ljubavni romani o dvoje koji se vole i trećem koji smeta.
Mnogi disidenti su preko noći postali ugledni političari, koji umesto knjiga pišu govore. Njih više ne zovu na koktel-partije. Sada oni pozivaju druge!
Čovek koji pre podne pod zastavama na tribini urla masi u mikrofon parole, teško da će uveče moći da se bavi nijansama, samoironijom i sumnjama, od kojih se sastoji dobra literatura. Takav čovek je zauvek pokvario svoj osećajni mehanizam. Kada prođe ludilo vlasti, od čega će živeti?
Bože, koliko već dugo u Beogradu nije zabranjena ni jedna knjiga! Ako bude malo sreće, možda će se opet vratiti ono strašno vreme zabrana i crnih lista! Kada osvoje vlast, možda će bivši disidenti početi da zabranjuju knjige i filmove, pa će opet biti novih disidenata!

O EVROPI

Prvi put sam video Evropu na maloj graničnoj stanici Vila Opičina. Ležala je na kolicima zatrpanim bananama, mandarinama i čokoladama iznad boca koka-kole, koju smo tada viđali samo na filmu.
Izronivši iz predugog mračnog tunela bede u ovo stanično blagostanje, nisam mogao da verujem svojim očima. Kada je režiser Puriša Ðorđević video te iste pomorandže i čokolade 1947. u Trstu, gde je snimao film, komesari su mu objasnili da Evropa, u stvari, gladuje, ali da je zbog propagande poslala ovamo sve što ima, da nam dokaže kako je kapitalizam bolji od komunizma.
Pre toga, Evropa je stizala do nas u obliku čudesne hemijske olovke sa naslikanom lepoticom; kada se olovka okrene naopačke, toj dami spadne kupaći kostim od mastila! Evropa se, inače, nalazila na Knez Mihailovoj ulici u izlogu „Air France“-a, gde smo satima buljili u pokretne fotografije slavnih putnika i sa zavišću gledali čudo avijacije – maketu „karavele“!
Potrošio sam, čini mi se, pola života samo da odgonetnem tajnu te naše večite ljubavi prema Evropi. Proputovao sam je uzduž i popreko, živeo u njoj, a sve što sam ikada zaradio tamo – tamo sam i ostavio! Posle najvećih uspeha vraćao sam se iz Evrope kući samo sa parama za taksi od aerodroma, a jedanput čak i bez njih, pa me je taksista čekao pred ulazom da mu ih snesem iz kuće! Evropa je umela da izvuče sve iz nas…
Posle jednostavne Amerike, počela je da mi liči na neki dotrajali, izanđali luna-park, premazan ko zna koliko puta jeftinim bojama, gde čovek, ma koliko gađao loptom ili pucao iz vazdušne puške u mete, nikad ništa ne dobije.
Jednog proleća, lutajući zelenom Srbijom, otkrih zabačeni manastir Sveti Roman. Položio sam dlan na fresku kojaje prikazivala Anđela-ratnika, ispod koga je disao neravni zid još topao od jare letnjeg dana. Dok sam dodirivao pečeni oker, pozlatu i ultramarin iz trinaestog veka, setih se sa osmehom suštinske razlike između Evrope i nas.
Kada u nekoj rimskoj crkvi, na primer, hoćete da vidite kakvu čuvenu sliku, morate prethodno da u automat ubacite metalni evro. Tek tada će je tri minuta obasjati svetlo. Za onoga ko nema kovanicu, nema ni umetnosti, a o dodirivanju dlanom nema ni govora.
Koliko para – toliko Karavađa!
A, u Svetom Romanu vas majka igumanija pozove čak i na kafu i slatko od šljiva i još pita jeste li ručali.
Kod onih naših ljudi, koji su postali najveći Evropejci u Evropi, jeo sam najtanje šnicle. Govorim o jednoj posebnoj vrsti naših Evropejaca (ne daj Bože, da su svi takvi!) koji, kada dođu kod nas, donose svojim majkama na selu Evropu, a odnose pršute, sireve i starinski nameštaj.
Zovu nas tamo… Ali, kako ćemo bez para? Mi smo starinski narod; ne idemo u posetu bez cveća ili bar flaše rakije. Evropi je mnogo lakše kad dođe kod nas. Ona uvek dolazi praznih ruku. Evropejci, kao da preziru te balkanske običaje. Oni su iznad njih.
Što su bogatiji, teži su na parama.
Za njih je sve to sitnica! – pravdamo ih pred sobom. – Oni i ne primećuju da treba nešto da se plati; taksi, ručak ili cveće, a da muzičarima zataknu na instrumente neku kintu, to kod njih nije običaj! Na takve stvari obratimo pažnju samo mi, koji nemamo ništa.
Pri tom, zaboravljamo da su naši gosti iz Evrope upravo i bogati zbog toga što su im evri veliki kao kuća!
„Baš vas gledam kako bacate pare…“ – kaže nam jedan. – Koliko ja vidim, vi nikada nećete u Evropu!“

INAT

U proleće, kao da svi moji poznanici iz inostranstva nagrnu u isto vreme u Beograd. Danima ništa ne radim, sem što im pokazujem grad i vodim ih sa sastanka na sastanak. Po dva puta ručam, po tri puta večeram, a usputna pića ne stižem ni da prebrojim! Usput, naravno, kao domaćin, moram da im objašnjavam stvari, koje ni sam sebi ne umem da objasnim…
– Kakvi su u stvari, ljudi, Beograđani? – pita me Bil, slavista iz Ohaja. – Šta je za njih karakteristično?
– Od svih Srba – kažem – Beograđani najviše vole da ih vole!
– Ko ne voli da bude voljen?
– Niko, naravno, ali Beograđani imaju, čini se, bolesnu potrebu za ljubavlju…
– Čime to tumačite? – pita radoznali Bil.
– Verovatno je to zbog toga – objašnjavam – što oni od malih nogu uče da je njihov grad najlepši na svetu, da je jedini podignut iznad dve velike evropske reke i da su se kroz istoriju svi otimali o njega. U njemu se najbolje živi, najukusnije jede, najlepše diše, najslađe spava. Beograđani su najhrabriji, najpošteniji, najšarmantniji, najtalentovaniji; oni su švaleri, bekrije, lepotani…
– Pa – pita Bil – da li je to stvarno tako?
– Da vidite i jeste! – odgovaram i pocrvenim, jer sam upao u sopstvenu zamku.
– U čemu je, onda, problem?
– Problem je u tome – kažem – što je Beograd najzad primetio da ga ne vole baš svi u Evropi.
– Šta ste onda preduzeli?
– Počeli smo da ubeđujemo one koji nas ne vole, da nas, u stvari, vole, samo da toga i sami nisu svesni! Narodi nas, u stvari, obožavaju, samo nas mrze vlade tih naroda!
– Ali, zar nisu sami ti narodi izabrali svoje vlade? – pita Bil.
– Verovatno, jesu… – priznajem i skrećem mu pažnju na par najlepših ženskih nogu, koje sam ovog proleća video na Knez Mihailovoj. Pazi, ptica! Ne vredi.
– Šta se sada dešava? – pita Bil uporno.
– Onda se rađa inat!
– Inat? – Bil vadi svoj džepni rečnik. – Šta je to inat?
– Rečnik vam neće pomoći! – kažem. – U rečniku piše da je inat turska reč, koja označava hirovit, izazivački stav, kapriciozno i prkosno ponašanje i postupanje, suprotstavljanje nekom ili nečem. Inadžija je, prema rečnicima, naletnica, svadljivac, izazivač, zajedljivac, bockalo, obestan tip… Ali to ni iz daleka nije tačno! Inat je u suštini našeg bića, dublji i širi od bilo koje definicije. Pogledajte ovaj grad! Više od četrdeset puta podizan je iz praha i pepela u inat, na istom mestu na kome je rušen. Svako normalan bi odavno odustao od tako baksuznog mesta! Naš najčuveniji narodni junak, u inat ore carski drum! Kada se posvađaju sa državom oko cene mleka, naši seljaci ga za inat dele narodu besplatno po pijacama. Za inat se upisujemo u partiju, koju smo do juče napadali, čim počne da gubi vlast. Za inat se ženimo i u inat rastavljamo. Za inat režemo testerom drvo na kome su muzičari…
– Šta rade muzičari na stablu?
– Kako, šta rade? Mi ih penjemo na grane da nam odozgo na svadbi pevaju kao ptice.
Pošto, izgleda, i pored čitavog mog truda, Bil ipak ništa nije shvatio o neuzvraćenoj ljubavi i inatu, ispričao sam mu za oproštaj sledeću priču:
– Posle mnogo godina, stigao u Srbiju jedan stranac, koji je još davno pre rata, izučavao naš mentalitet i običaje, pa upitao nekog seljaka, da li još uvek žarko želi da komšiji crkne krava?
– Ne! – odgovori ovaj. – Sada hoću da crkne meni!
– Zbog čega, tebi? – zaprepastio se etnolog.
– Pa da vidimo, kod koga će, onda, gospođa Mileva da kupuje mleko!

PESNIK U ZATVORU

Ima li idiotskijeg pitanja od onog: „Jesam li te probudio?“
Gospode! Da li me je probudio u devet sati!
– Ako si imalo sumnjao da ćeš me probuditi, zašto si me, uopšte, zvao? – odgovaram kroz jastuk.
Ma koliko dugo živeo u gradu, naš čovek, naime, u sebi nosi genetski strah od spavanja pre podne; neku prastaru, zapretenu seljačku naviku da se mora ustajati pre zore. Pri tom, uopšte nije važno da li ste čitavu noć radili ili ne? Jutro je jutro!
Da ne govorim o čitaocima koji pisce zaustavljaju na ulici, traže autograme i pitaju: „Šta nam sada lepo spremate?“
Obično odgovaram da spremam stan, što je savršena istina.
Ukratko, mnogo je prijatnije biti na ledu! Čovek se druži sa porodicom i najbližim prijateljima, sedi po ceo bogovetni dan ispod lipa i pretresa istoriju.
Pazite, ovaj slučaj! – kaže jedan. – Vi se sigurno, sećate onog našeg klasika, kome su za vreme
okupacije štampali predratnu knjigu pesama, pa ga zbog toga, naši posle rata strpali iza rešetaka?
Kada je 1944. novopečeni Ministar srpske policije obilazio taj zatvor, rekoše mu da u njemu leži veliki srpski Pesnik. Zatražio je da ga odvedu do njegove ćelije:
– Jeste li vi taj čuveni Pesnik? – upita Ministar.
– Jesam.
– Otkad ste u zatvoru?
– Od oslobođenja! – odgovori ovaj.
Iduće noći dođoše po njega dva vojnika sa automatima na prsima.
– Ko je ovde pesnik? – dreknu prvi vojnik.
– Ja sam! – odgovori ponosno Pesnik, kome su klecala kolena.
– Pođi s nama! – naredi drugi.
U ćeliji su sa Pesnikom ležali glumac, švercer, operski pevač, lopov i bivši ministar.
Pesnik se izljubi sa svima i podeli im svoj preostali hleb, koji mu više neće biti potreban. Dok su ga vodili dugim podzemnim hodnikom, smišljao je svoju poslednju rečenicu, koja će jednoga dana ući u udžbenike.
Uveli su ga u kancelariju kod mladog Islednika, zagledanog u otvorenu svesku. Islednik je, inače, tih dana polagao u večernjoj školi četvrti razred osnovne. Gospodar života i smrti.
– Jesi li ti Pesnik? – upita.
– Jesam! – odgovori ovaj ponosno uzdignute glave, smišljajući još uvek poslednju poruku.
– Kaži mi, da li se dali piše zajedno ili odvojeno?
– Odvojeno… – prizna Pesnik.
– Hvala! – reče Islednik. – Vratite ga u ćeliju…

GARDEN PARTY

Kada me pozovu na garden-parti u vrtnoj bašti, oblačim, kao po kazni, svoje jedino tamno odelo, zvano „crno stono“ iz koga na sve strane izleću moljci i vozim se taksijem prema Dedinju na kome živi srećan svet, koji još uvek poseduje već zaboravljenu stvar u mom životu – vrt sa drvećem i cvećem.
Taksista me, naravno, gleda s podozrenjem: šta ću ja u jednom tako otmenom kraju? Ako tamo pripadam, mrzeće me; ako ne pripadam, preziraće…
Izvlačimo se iz sivog, prljavog, sparnog i oznojenog grada i odlazimo u neku sasvim drugu klimu, na koju se nisu navikla naša sirota pluća. Bože, koliko samo trave, koliko ozona i hlorofila, koliko botanike! Koliko kotiledona po glavi stanovnika! Uvlačim kao lud dim cigarete, tek da osetim nešto poznato.
Naravno, na garden-parti svi dolaze svojim automobilima ili ih dovoze državni šoferi. Olupani, izubijani taksi sa koga se ljušti boja smanjuje se od sramote na veličinu dečijeg automobilčića, i beži glavom bez obzira, natrag u varoš.
Kada dolazite na garden-parti, ne smete stići ni prerano, ni prekasno. Ako stignete prvi, stajaćete kao strašilo sami nasred travnjaka, ne znajući šta da radite sa rukama, pa ćete se, naravno, prihvatiti čaše, što znači da kraj partija nećete dočekati trezni. Ako stignete među poslednjima, niko vas neće primetiti, a hrana će već odavno biti pojedena i led istopljen.
Ako, pak, stignete na vreme (znači pola sata kasnije, nego što piše na pozivnici), neko će vas odvesti do dugačkog stola sa hranom, da se poslužite. Najtoplije vam savetujem da ne taknete ništa, jer ćete upasti u grdne neprilike! Najpre, moraćete da uzmete tanjir, nož, viljušku i salvetu i da napravite mimohod oko stola, uzimajući od svega pomalo. Kako da odolite jelima koja ne jedete svakog dana; kako da kažete ne! – razmaženom lososu, polukrvavom rozbifu, hladnoj beloj ćuretini, šparglama i artičokama, rizotu od liganja i prelivu od pečuraka… I tek na kraju, primetićete da vam je tanjir prepun i da vam je dežurni konobar uvalio još i čašu rozea, a naokolo nigde ni stola, ni stolice, jer se na garden-partijima ne sedi, nego stoji. Uz to, vaša zapaljena cigareta, koju ste na trenutak ostavili na krajičku stola sa posluženjem, lagano dogoreva i preti da zapali stolnjak od batista.
Naokolo, naravno, nigde pepeljare (otmen svet ne puši dok jede), nema ni hleba (otmen svet ne jede hleb), a što je najcrnje, nema ni soli (jer, otmen svet ne jede slano). Kako ugasiti cigaretu a da to niko ne primeti?
Kratko šišana engleska trava gleda me s neprijateljstvom, dok se odlučujem da pređem u hinduiste, jer kao pas zavidim Šivi na onoliko ruku!
I dok stojite kao živi spomenik provincijalcu, sa tanjirom u jednoj ruci, čašom u drugoj, a viljuškom, nožem i salvetom pod pazuhom, prilazi vam neko veoma važan, neko do koga vam je veoma stalo i hoće da se rukuje! Gospode! Ne možete tek tako da spustite sve to na travu, a oni brži i lukaviji, već su pohvatali razne uglove, zidiće i stepeništa…
Tada se razmenjuju „garden-parti rečenice“, čuvene po najljubaznijoj neodređenosti, koja ne obavezuje nikoga:
„O, svakako se moramo uskoro videti! Ne, ne, javiću se ja vama…“
„Jeste li tu u avgustu? Niste? Odlično! Onda, vidimo se u avgustu!“
„Dajte mi vaš broj telefona? Nemate telefon? Sjajno! Javiću vam se svakako…“
Moj crni stoni sako pretvara se u finsku saunu – spravu za mučenje. Niz leđa mi teku potoci znoja. Neko me pita, da li mi je dobro?
„Nikad bolje!“
Za razliku od nas, Beograđana, zapadnjaci se uopšte ne znoje, kao da su sa neke druge planete! Ni po najvećoj vrućini, onda, kada smo mi već odavno poskidali sakoe, a kravate strpali u džepove, oni neće ni za milimetar olabaviti svoje mašne i ovratnike.
Pitao sam jednoga, strogo do grla zakopčanog diplomatu, kako je to moguće? Pogledao me je mirno i kazao: „Ja neću da mi bude vruće!“
I tako, garden-parti se završava i portiri pozivaju kroz megafone duge, crne automobile, koji samo doklize i jednim „am“ progutaju ugledne zvanice, a vi odlazite peške niz dugu pustu ulicu bez brojeva, jer taksija nema ni od korova, pokraj zasenjenih vrtova i vila u dubini, misleći u sebi: Bog te maz’o, al’ žive!

DIPLOMATSKA VEČERA

Ambasador me je dočekao u pidžami.
To mi je bilo pomalo čudno, s obzirom da sam na večeru došao čak sa malim, otmenim zakašnjenjem, koje se podrazumeva u diplomatskom svetu.
– Kako ste? – upitao me je ambasador.
– Hvala smo – rekao sam i dodao. – Sa dve kocke leda…
Ambasador je, dakle, sedeo u pidžami i gledao televiziju. Ništa mu nije bilo jasno. Ni meni.
Ambasador je, inače, moj vršnjak. Generacija! I dok je on u mojim godinama već ambasador, ja nisam ništa; mene ovde još uvek smatraju „piscem koji obećava“.
Primetio sam da ambasadori, obično, pate od nostalgije za svojim zemljama. To nije bio slučaj sa ovim ambasadorom. On se u Beogradu oseća kao kod svoje kuće. Kako otvori novine, a ono, štrajkovi, protestni zborovi, ostavke, jednonacionalni skupovi, inflacija…
Uostalom, i ja i ambasador smo u Beogradu po kazni.
Mogli smo da izvučemo i neku bolju zemlju. Ali, šta je, tu je!
Zanimljivo, ambasador kod koga sam stigao na prijem, a zatekao ga u pidžami, nema suprugu.
Po nepisanom pravilu, naši ambasadori moraju da budu oženjeni. To je, verovatno, zbog toga da ima ko da ih stalno kontroliše. Supruge ambasadora su uvek umorne, jer na prijemima moraju sve vreme da stoje pokraj svojih muževa i da se rukuju sa raznim svetom.
Ali ambasador o kome je reč, nije imao suprugu. Jedanput sam ga upitao zbog čega živi sam? Odgovorio mi je starom poslovicom iz svoje male, daleke, prijateljske zemlje:
„Žena je najmilija dva puta u životu: prvi put kada je unosiš u kuću, i drugi put kad je iznosiš!“
Ambasador mi je jedanput priznao da mrzi diplomatske prijeme, ali s vremena na vreme mora i sam da ih priređuje. To je zbog toga, što se od njega očekuje da vrati prijeme na koje je odlazio preko godine kod drugih ambasadora. Onda, on dva-tri puta godišnje stane na vrata svoje rezidencije, pa se rukuje sa drugim ambasadorima i govori kao mu je Bog zna kako drago što ih ponovo vidi. Da ambasadori ne bi bili sami, on poziva i desetak naših. Obično je to naš bivši ambasador u njihovoj zemlji, bivši konzul sa drugaricom koja ima zlatan zub, bivši dopisnik iz tog kraja sveta, jedan koji jedini u Beogradu zna ambasadorov jezik, jedan slikar, jedan pisac, jedna lepa neudata žena u koju su svi potajno zaljubljeni, sveštenik iz Patrijaršije, dva službenika spoljnih poslova, lekar koji mu je izvadio slepo crevo, jedan koga niko ne poznaje, jedan koji je video da je prijem, pa ušao slučajno da popije piće i jedan koji izgleda kao nečiji ambasador, a u stvari je, ambasadorov šofer.
Sedeli smo, tako, pijuckajući viski, ogovarali Ruse i Amerikance i razmenjivali teme od obostranog interesa za naše male prijateljske zemlje.
Pošto je samac, ambasador voli da bez pratnje lunja beogradskim ulicama. Juče je, kaže, video na jednom zidu grafit, koji nije razumeo, pa me moli da mu ga objasnim. Na zidu je pisalo:
BEOGRAÐANKE, NE VARAJTE NAS SA GRCIMA!
VAŠI ARAPI.
Posle jedno sat vremena, upitao sam ambasadora koji je još sedeo u pidžami, gde su ostali?
Koji ostali?
Pa, gosti koji treba da dođu na večeru?
Večera je sutra uveče… – kazao je mirno ambasador.

U BELOM SVETU

Za katolički Božić, Zapad pušta Beograđane koji su bili dobri preko godine, da nedelju dana provedu u svom rodnom gradu.
Hoćete li ostati do pravoslavnog Božića? – pitamo, a oni se raspituju kada je to, pa kažu, na žalost, ne mogu: moraju da se vrate na posao.
Stižu sa suprugama, na kojima, kao na novogodišnjim jelkama, zvecka zlato. Skupocena krzna do zemlje, a ulice nam, da oprostite, blatnjave i kao za inat, sumorni Beograd ogrnuo se mrzovoljno pocepanim mantilom susnežice i smoga.
Ulaze u rodna dvorišta na Voždovcu, Senjaku, Bulboderu i Čuburi… Beogradski avlijaneri i savski šalabajzeri reže na njihove odnegovane kućne psiće-insekte, takoreći, koje gospođe nose u naručju kao bebe.
Sve im nekako malo; jedino sarme velike, veće nego bilo gde!
Majke uspelih Beograđana sede po kuhinjama i ne greju više sobe – štede struju. Kao nekada davno, kada su bili dečaci, spavaće ponovo u hladnim posteljama…
Zapadni Beograđani pale odmah bojlere, a majke ih u prolazu gase.
Zapadne žene gunđaju i trpe. A, lepo su mogli na Ibicu ili na Karibe!
Ponekad ih posetimo tamo, na Zapadu, gde teku med i mleko.
Šta vredi imati kuću sa dvanaest soba, tenisko igralište, travnjak, bazen, saunu, ako to ne vidi neko naš, pa kada se vrati u Beograd priča o tome! Pokazuju nam kuće od podruma do tavana: od zbirke starih vina (a, pijemo ono, iz supermarketa) i kotlarnice, do soba za poslugu u potkrovlju i dečijih krila…
A, deca, gde su deca? – pitamo.
Kod babe u Beogradu! – odgovaraju. – Ovde im je dosadno…
Onda nastave da nam pokazuju dalje, a mi se divimo iz petnih žila. Srbi k‘o Srbi! Šta im vredi da imaju, ako im niko ne zavidi. Naše ljude, inače, prepoznajemo po tome što sole jelo pre no što ga probaju, i po čuvenoj rečenici:
„Mi se, ovde, uopšte ne družimo sa našima!“
Istina, čovek u Beogradu bira društvo koje mu odgovara. Na Zapadu, opet, mora da se druži sa onima, koje tamo zatekne.
Ipak, svugde na svetu, Irci su sa Ircima, Italijani sa Italijanima, Grci sa Grcima,. Samo se moj narod hvali kako se ne druži sam sa sobom! Pa, sa kim će, ako neće sa našima?
Neka svoga i u gori vuka!
„Beži od naših! Opasni su…“ savetuju me Zapadni Beograđani, i, gle, stvarno, na svečanoj večeri, kod njih samo zapadnjaci; na stolu pečeno prase (donela tetka iz Beograda), bureci, pita zeljanica, francuska salata, ogromna torta… Zapadnjaci hvale posluženje i to što domaćini govore bez akcenta, pa se blago raspituju kako se koje jelo zove? Onda kažu: E, iduće subote ste gosti kod nas na večeri! Zar ne, Fransis?
Naši, naravno, za tu priliku (a, prilike su retke), doteruju toalete i akcente, pa povedu i mene na večeru kod Zapadnjaka i hvale polušapatom punim divljenja svoje domaćine, kako su samo bogati i uticajni, kad tamo: svako dobio po konjakčić i po sendvičić na koji kao da se pokakio golub! Pa, vi sad vidite!
A jednom našem pukao tamo film, pa se zauvek vratio u Beograd i zaljubio u devojku koja je za glavu viša od njega.
„Ali, ja sam viša od tebe za glavu!“, kazala je ona.
„Nema veze!“ rekao on. „Kad se popnem na svoj novčanik ipak sam viši od tebe…“

BEOGRAD JE SVET

Beograd nije sav u Beogradu.
Mnogo veći deo Beograda je u čežnji za Beogradom, koja ga čini lepšim nego što, u stvari, jeste.
Beograd je u beogradskim kafanama po svetu, u kojima se sakupljaju „naši“…
„Skadarlija“ u Ričvudu (Njujork). „Balkan“ u Sidneju. „Četiri breze“ u Briselu. „La ćosa“ u Karakasu. „Beograd“ u Minhenu. „King Petar“ u Vašingtonu…
Beograd je u trešnji na dnu koktela „menhetn“, koju upravo siše jedna srećno udata, osamljena Beograđanka, što u rimskom „Kafe Greko“ rezimira svoj život – da li je sve to, zaista, vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu?
Beograd je bio i u brisleskom restoranu „Stara Srbija“ pored Grand placa, kada nas je vlasnica Dobrila, nekadašnja „crna dama srpske poezije“ pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemegdanu! Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat?
Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir Kraljevske vojske pita, duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan, a košave već dugo ni za lek… Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.
Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska godina 1956-57), mazni beogradski akcenat, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez Mihailova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez Mihailovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje „štrafte“.
Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet što čavrlja na sedam jezika.
Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom.
Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama svetog Nikole i svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama – ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je…
Beograd nije u Beogradu.
Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate.
Ali, ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi…
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari, i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se prenese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo, gde je jedinica za merenje stila – šarm.
Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza, Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Beograđanke.
Beograd je u kažiprstu kad pozivamo 011.
Beograd je u izrazu „bez veze!“, ma na kom se kontinentu izgovorio.
Beograd je rasut na sve četiri strane sveta.
Čeznem da jednog dana svi ovi Beograđani budu na okupu.

NAŠI U BELOM SVETU

Kada se nađu u belom svetu, Beograđani sve cene odmah pretvaraju u dinare! Ta transakcija nam veoma kvari uživanje u svetskim čudima. Grize nas savest da smo rasipnici, dok s druge strane, shvatamo koliko smo, u stvari, bednici.
Najgore je kada nas na Zapadu pozove na večeru neki Beograđanin koji se tamo obogatio. Kupujemo preskupo cveće (a, buket, opet, ispao nikakav: jad i beda!) i vozimo se kilometrima taksijem do nekog otmenog, rezidencijalnog kraja. Bogatiji ljudi, naime, nikada ne stanuju u centru kao ostali normalni svet, već kao i kod nas, po obližnjim zelenim brdima i dolinama. Kada sračunamo koliko je koštalo ono cveće, koje je služavka odmah nekuda odnela da ne kvari enterijer, i koliko taksi, mogli smo se obući od glave do pete na nekoj rasprodaji! Makar da je bila neka večera, nego, zelena salata i rozbif tanak kao flis-papir! Hleb nisu ni služili. Pet puta sam tražio, a oni, ništa.
Posle večere vodili smo konverzaciju.
Dama s leve strane pitala me je da li sam prevođen na engleski ili francuski?
Na žalost, ne, gospođo!
Zbog čega, ne?
Zbog toga što sam lokalni pisac. Pišem isključivo u samoodbrani i to za svoju ulicu. Ono o čemu ja pišem je potpuno neprevodljivo!
A, gde živite?
Kažem joj.
Kakav ste vi narod?
Rekao sam da smo mali narod, koji je imao velike trenutke. To su oni trenuci, kada na istorijskoj pozornici, tenor, prvak opere, iznenada izgubi glas, pa iz poslednjeg reda hora istrči nepoznati statista i izvuče najviše C – veličanstveno čist ton od koga prskaju staklići u kristalnom lusteru. Imali smo takvih arija 1914, 1941, 1948…
Ali još je gore, kad nas neki bogati Beograđanin pozove u najluksuzniji restoran u njegovom gradu, da se pokaže, pa nas, već na početku pita koje vino i koju godinu berbe želimo? Skupimo se kao siromašni rođaci iz provincije i prepustimo njemu savetovanje sa konobarom.
Tada se sa tugom sećam zadimljenih beogradskih kafančina i kako smo lepo sedeli za sastavljenim stolovima. Kad jedan od nas naruči škembiće, mi mu svi umačemo sredinu hleba u saft. Gde to ima? Zamislite, da svom domaćinu, pred njegovom uzdržanom suprugom (kojoj sam ionako, nešto sumnjiv), umočim sredinu od hleba u njegov francuski sos od ostriga? Sigurno bi i ona i on pali u nesvest!
Na kraju, on, naravno, uzima račun koji će mu se na kraju godine odbiti od poreza. Opet je zaradio na nama! Lova ide na lovu! Grizemo se što, kao ljudi, ne možemo da mu vratimo večeru. Gde bismo ga to, vodili sa našom lovom? Na hamburgere kod železničke stanice? Ili na viršle iz kioska?
Zahvaljujemo se na večeri i rastajemo pred našim bednim hotelčićem.
Oni, naravno, ogovaraju nas – mi, naravno, njih.
Ipak, mi bolje spavamo. Ako ništa drugo, za razliku od njihove dece, naša bar govore srpski! Njihova ni da beknu! Rođena baba priča sa njima preko prevodioca?
Spavamo i sanjamo Beograd…

KAFE NOSTALGIJA

Najlepše Beograđanke ne žive u Beogradu.
Pošto su bile izuzetno lepe i pametne, one su srećno ili nesrećno udate za strance, koji su imali sreću da nam ih otmu.
Da im ne bi bilo neobično u belom svetu, one su odmah promenile imena svojih muževa. Tako je Timoti postao Tića, Ðuzepe – Ðuza, Piter – Pera, Džordž – Ðoka, a Gaston – Gane.
Sve svetske bulevare Beograđanke uvek mere dužinom Knez Mihailove na kojoj su prohodale. Za njih je Pikadili skver, u stvari, Slavija; Central park u Njujorku je Kalemegdan, a Jelisejska polja se pretvaraju u ulicu kneza Miloša.
Beograđanke u tuđini najviše troše na telefon. One svakoga dana okreću 011 i pitaju mamu čime se zatvaraju punjene paprike: krompirom ili kriškom paradajza?
Najlepše Beograđanke često plaču na 011.
One su svoje muževe naučile da psuju kao kočijaši. Slušaju ih i smeju se. Neobično im bez psovki.
Kada im ponekad dođem u goste i zapričamo se, često i ne primetimo da im muževi ćute i prave kuglice od hleba, dok im pričamo o tome, ko je bio najlepše građen na Zvezdinom splavu šezdeset i prve!
– Nema problema! – kaže Gaston, zvani Gane, osmehne se i ode u svoj kabinet.
– Kako ga zoveš? – pitam svoju lepu domaćicu.
– Ja sam njena Maca! – kaže Gaston koji se vratio po svoju čašu. – Mijaaauuuu! Ja sam Mijaauuu maca…
Nema tužnijih večera od onih na dva jezika. U stvari, ima! To su večere na kojima se razgovara na tri jezika.
Beograđanke su u tuđini rodile sebi lepe polubeograđanke, koje se teško sporazumevaju sa svojim bakama. Polubeograđanke čudno gledaju svoje majke, kada ove navijaju za Zvezdu protiv Intera. Za koga one da navijaju?
Beograđanke, inače, žive za onih dvadesetak dana godišnje, koje će provesti u svom Beogradu. Stići će dugačkim, blistavim kolima i pokazati skupocene haljine, nakit i bunde. Komšiluk će zanemeti od divljenja. I njihova prva ljubav, koja je u međuvremenu oćelavila, dobila stomak i zaposlenje. One će spavati kod mame u svojoj bivšoj dečijoj sobi, okružene plišanim mecama, kucama i kompletima „Politikinog zabavnika“. Muž će spavati na sofi u dnevnoj sobi i buditi se ukočen, jer je ležaj prekratak, ali mu Beograđanke neće dozvoliti da se preseli u apartman hotela „Hajat“, ma koliko bio bogat. Gaston će kazati: „Nema problema!“
U belom svetu Beograđankama najviše smeta to, što tamo još nije pronađen komšiluk. Sa kim popiti kafu pre podne, dok su muževi na poslu? Levo stanuje neko potpuno nepoznat, desno – neko još nepoznatiji. Preko puta niko.
Beograđanke čeznu za Beogradom, ali posle dva dana sve im smeta u njihovom rodnom gradu. Kuća im, na primer, od podruma, pa kroz lift, sve do tavana, bazdi na kiseli kupus. Jedva čekaju da se vrate u Brisel, Hag ili Rim.
A, kada se vrate tamo, smeta im što nigde ne mogu da kupe jednu jedinu glavicu kupusa za sarmu. One bi ga zakiselile i same, ali na Zapadu nigde ne može da se kupi plastično bure sa slavinom za pretakanje. Što se tiče kamena, kojim se pritišće kupus i to bi nekako sredile; njihovi uspeli muževi imaju po salonima kamene skulpture Henrija Mura, ali bure!
I tako, ponovo dolazi vreme kada su najlepše Beograđanke u belom svetu snuždene, kada mnogo puše i sve češće pijuckaju pre podne, pa čak ni rođene ćerke ne znaju šta im je.
One bi kući, u Beograd, makar na tri dana. U nozdrvama im miriše pečeno kestenje sa Bulevara.
– Nema problema! – kaže Gaston i smeši se preko lule.

GODIŠNJICA MATURE

Jedanput u deset godina, na proslavi godišnjice mature, ponovo smo gimnazijalci, ponovo lepi i mladi, naročito ako je svetlo u sali za bankete diskretno prigušeno.
Što je najgore, ja uopšte i ne znam s kim sam maturirao, jer sam često padao na popravnim ispitima, dva puta bio izbačen iz škole i jedanput ponavljao razred, pa sad slavim maturu sa svakim ko me pozove!
Stižemo, dakle, uzbuđeni i doterani, da saznamo ko je više propao: razred ili mi?
Neki su nam pomrli, a nekima zakonite supruge, ni posle toliko godina, ne dozvoljavaju da se sretnu sa svojim gimnazijskim ljubavima.
Oni najplemenitiji i najdarovitiji, koji nisu bili potrebni domovini, odselili su se u daleke zemlje, pa sada tamo prodaju našu pamet, koje, izgleda, ovde ima napretek! Kako smo ih samo žalili kada su sa koferom odlazili u pečalbu, a sada zarađujemo manje od njihovih bebi-siterki.
Naravno, pravimo se kao da nam najbolje ide! Ovakvog života nema nigde!
Imao sam sreću da se rodim u najdrčnijem narodu na svetu!
Koji to narod ima izreku: „Govori srpski da te ceo svet razume!“
Ili: „Sve je to Srbin izmislio, a Švaba napravio…“ Da ne pominjemo čuveni stih: „Niko nema što Srbin imade!“
U svakom razredu postoji jedan sivi, neupadljivi čovek, koji uporno tvrdi da je sedeo sa vama u klupi, a vi ga se uopšte ne sećate.
I jedan iz čuvene, bogate familije, koji je prvi od svih imao ručni sat, penkalo i motocikl, dok smo mi čeznuli za hemijskom olovkom, ali se propio i rasprodao sve kuće i imanja.
I jedan, koji je od dečijeg vrtića i prvog osnovne bio u svim pionirskim, gimnazijskim i omladinskim komitetima. Dok smo se mi ostali zezali, on se peo, peo i dospeo vrlo visoko. Toliko visoko, da nije ni dolazio na naše godišnjice mature, jer nas je, izgleda, potpuno zaboravio. Posle, kada je pao nisko, iznenada se setio da postojimo i sada ponovo sedi sa nama, istina, malo snužden i razočaran u Ideju, ali, ipak, tu je!
I jedan koji je prvi spavao sa devojkom (i posle nam prepričavao kako je bilo), a mi ga gledali kao čudo, jer je to u naše doba bila prava retkost. Tako reći, propaganda!
I jedan debeli, sa iks-nogama, koji nikada nije mogao da preskoči konja s hvataljkama (pa je ostajao u razredu da nam čuva stvari), a posle postao čuveni stručnjak, niko ne zna za šta, tamo na Zapadu.
I jedan bivši lepotan (najlepši dečko u čitavoj školi) u koga je bila zaljubljena razredna lepotica, a koji danas ni na šta ne liči. Kako je prestao da igra vaterpolo, ugojio se kao bure, i kosa mu opala, valjda, zbog vaterpolo kapice.
I jedan drugi, još uvek smrtno zaljubljen u razrednu lepoticu, koja se već tri puta udavala i razvodila i sada sve češće pije votku pre podne.
I jedan, koji je uvek bio ratno siroče, dobijao zbog toga stipendiju, UNRINE kapute, besplatna letovanja i zimovanja, a kasnije se ispostavilo da ima oba roditelja živa i da su prilično imućni, tamo na selu.
I jedna, koja je na godišnjicu mature došla sa ljubomornim mužem, koji je nigde ne pušta samu, pa sve koluta očima, izvinjavajući se svima, kada je on ne gleda.
I jedan…
Rastajemo se prilično nacvrcani i čvrsto obećavamo da ćemo se kroz deset godina ponovo sresti na istom mestu.
Ako oni prežive, mislim u sebi.
Ja, hoću!
Pita jedan, koji nije mogao da dođe na desetogodišnjicu mature, svog vršnjaka kako je bilo, a on mu kaže da je bilo izvanredno; devojke su još bile lepe, pa smo se razmileli sa njima po hotelskim sobama… Divota!
Na tridesetogodišnjicu mature, onaj koji je pitao bio je ponovo sprečen da prisustvuje pa mu drug ispriča da je bilo divno; jagnjetine i prasetine do mile volje, a vina i piva koliko hoćeš.
Na četrdeset godina mature onaj ponovo nije došao, pa je pitao svog školskog druga kako je bilo? Fenomenalno, odgovorio je ovaj, dobio sam mesto na kraju stola, najbliže toaletu! Divota!

ŽIVETI U BEOGRADU

Živeti u Beogradu, znači piti mutnu vodu koja bazdi na hlor, spavati u buci koja bi probudila i mrtve.
Živeti u Beogradu, znači plaćati na pijaci dvostruko više, nego u nekom drugom gradu.
Plaćati vazduh i vodu, iznošenje đubreta; cveće koje na drugim mestima raste besplatno.
Plaćati kazne za parkiranje i prelaženje ulice van pešačkog prelaza.
Plaćati kosioce trave u vrtovima onih koji su do juče i sami kosili travu.
Živeti u Beogradu, znači trpeti sve uvrede bez uzvraćanja, da se ne bi povredila osećanja onih koji vređaju.
Živeti u Beogradu, znači neprestano se izvinjavati onima koji ne žive u njemu.
Beograđani su, inače, najnesrećnija stvorenja u zemlji.
Oni imaju dve najveće reke, ali ne smeju da se kupaju u njima zbog zaraze. Imaju najsigurniju belu flotu, jer je pre mnogo godina izvučena na suvo, ispod Kalemegdana, i već dugo ne plovi. Imaju podzemne tunele, a nemaju metro!
Pa, ipak, od svih gradova u zemlji, jedino je Beograd postao Zid plača, pred koji dolaze da se izjadaju svi oni koje neće ni da saslušaju njihove humane i napredne sredine.
Živeti u Beogradu, znači gledati sa filozofskim mirom kako, preko noći obogaćene, bivše pevačice iz drumskih krčmi kupuju senjačke vile propalih aristokratskih porodica.
Rođeni Beograđani još se sećaju kako su se posle rata u njihove kuće useljavali oslobodioci, koji su iznad svega prezirali privatnu svojinu. Oslobodili su ih kuća i vrtova.
Vremena se menjaju: oni isti, koji su u ime visokog partizanskog morala streljali svoje borce, gotovo dečake, kada bi u maršu ubrali šljivu seljaku, doživeli su duboku starost pod stablima tuđih šljiva u dedinjskim vrtovima.
Za razliku od njih, nepismene pevaljke su bar platile svoje novokomponovane dvorce, što u svakom slučaju predstavlja istorijski napredak.
Jedno je sigurno: u druge gradove se može otići ili ne otići, ali u Beograd se kad-tad, bar jedanput mora doći, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog vize nečije ambasade, pre nego što se zauvek ne napusti rodna grud(v)a.
I može se o Beogradu misliti šta se hoće, ipak, mnogi roditelji čeznu da im deca studiraju u tom gradu.
Hipohondri iz cele zemlje sanjaju beogradske bolnice.
Svi glumci bi da zaigraju na beogradskoj sceni i svi snobovi bi na neki njegov festival.
Svi gurmani bi na beogradski roštilj i svi lopovi na njegovu železničku stanicu i sve kurve bi u beogradske hotele…
Zbog toga Beograđani spadaju u žitelje koji imaju na ručkovima i večerama, najviše gostiju u Evropi!
S vremena na vreme, uvek se neko buni što je Beograd prestonica. Kakva prestonica, kad odavno nema kralja?
Nemam ništa protiv toga da glavni grad premeste na neko drugo mesto; poželeo sam da malo živim u unutrašnjosti, a mrzi me da menjam ulicu.
Ipak, jednog dana, u srećnoj budućnosti, svi će živeti u Beogradu!
Možda, čak i u Zemunu?
„Ako ste se jutros probudili u Beogradu – rekao je Duško Radović – za danas ste učinili dovoljno!“

VIKEND

Neka bude zabeleženo: u ovim bednim vremenima, najteže je, ipak, Beograđanima, koji i pored svega, svakog jutra moraju da izigravaju gospodu i nose belu košulju sa kravatom, jer im je takav posao.
Ne kažem da nije teško seljacima; ali seljak, uglavnom, ima sve što mu je potrebno na svojoj zemlji. Ako ništa drugo, bar nikome ne plaća kiriju, jer ima svoj krov nad glavom, što najveći broj Beograđana nema. Uz to, seljak još uvek nema drugog šefa, sem Gospoda Boga koji šalje rodne i nerodne godine; ne mora po ceo dan da sedi na dosadnim sastancima i ne kupuje cveće za rođendane.
Ne kažem da nije teško rudarima (koje stalno uzimaju za primer), ali malo koji rudar nema zemlju i braću iza brda u kome kopa rudu. Pet dana kopa rudu, dva dana svoju zemlju.
Nije lako ni prigradskim seljacima; vide grad golim okom, a opet nisu građani. Kada naiđu teška vremena, oni se svete gospodi. Koliko li je samo persijskih tepiha, kristalnih lustera, zlatnih escajga i srebrnih slavskih čiraka otišlo za vreme rata u okolna sela! Zamenjivali su se za džak kukuruza ili kantu masti. Pa i danas, kada seljak iz beogradskog atara izvuče na pijaci buđelar nabijen krupnim novčanicama, može istog časa da kupi svakog filozofa zajedno sa doktoratom.
Ali šta da radi siroti intelektualac-podstanar, rođen u Beogradu, a bez ijednog kvadratnog metra stana, koji bi mu pripadao?
Deda mu je bio činovnik, otac službenik. Ništa nije nasledio, sem naivnog verovanja da je državna služba najsigurnija. Naravno da jeste, ali kada je i država sigurna. Bubao čitavog života strane jezike, jer su ga naučili da „koliko jezika govoriš, toliko ljudi vrediš!“ – pa sada prevodi polupismenim šefovima, koji ne znaju ni svoj rođeni jezik.
A, stare beogradske dame da bi nekako preživele, prodaju komade porodičnog pokućstva i iznajmljuju svoje dotrajale, nekada otmene enterijere, da bi u njima snimale tv-spotove novokomponovane zvezde, bivše pevačice iz krčmi duž Ibarske magistrale, koje će na kraju prezrivo baciti šaku sitnine na politirani sto za dvanaest osoba.
U maju, preko vikenda, Beograđani su najusamljenija bića u Evropi. Tada u gradu ostaju samo oni koji nemaju nikoga svog na selu.
Jednom rečju, ljudi bez korena. Svi ostali, vučeni zovom rodnog kraja, pobegnu u zavičaje da oru, kopaju i okopavaju, pleve, čupaju i sade, kaleme i podrezuju, kolju i šure. Kada stopalima dodirnu svoj komad zemlje, dva puta su jači od svakog sa asfalta.
U beogradskim parkovima, čak je i trava ograđena, da preko vikenda ne pobegne na selo!
Nedeljom predveče, po svim putevima što vode ka Beogradu, vuče se otežala kolona automobila pretovarenih džakovima majčinog „neprskanog“ krompira i luka; domaćim pilićima, slaninom, jajima i polutkama tek zaklanog mesa…
Vraća se velegrad koji je dva i po dana disao, jeo, pio i snabdevao se, da nekako preživi do idućeg petka posle podne.
Elegantni gradski intelektualci, bez prebijene pare u džepu, sa prezrenjem posmatraju preplanule komšije koje istovaruju i vuku uz stepenište provijant dovučen sa sela, a onda, polugladni odlaze sa decom da slušaju Bahove fuge i tokate u dvorani Kolarčevog univerziteta.

EDIPOVCI

Sudeći po tome koliko se Beograđanke žale, nigde na svetu ne živi toliko edipovaca, kao u našem belom gradu! Ako je to, zaista, tačno, onda je to, verovatno, zbog toga, što se nigde na svetu samohrane majke ne namuče toliko da izvedu sinove na put, kao kod nas, pa im posle teško pada što se uvek pojavi neka grozomornica, koja nije ni prstom mrdnula, a odvede im jedinca.
Kako prepoznati sina-edipovca?
U početku, dok vas osvaja, drage moje, on deluje savršeno normalno i vi ste zapanjene kako ga već ranije nije otkrila neka druga srećnica. Uskoro, kada se udate, videćete već, zbog čega nije!
Nikada nećete skuvati punjene tikvice bolje od njegove mame.
Pasulju će uvek nedostajati ono nešto posebno, možda, lovorov list ili malo šargarepe, ne znam?
Za razliku od vas, njegova mama mu je uvek peglala crtu na rukavima košulje.
I baš onda, kada najzad imate slobodan dan, on će morati da vodi mamu na specijalistički pregled.
Ona će, naravno, uvek biti bolesna kada god je pritisnete u ćošak sa logikom, a nadživeće sve oko sebe, najmanje četvrt veka!
Bože me oprosti, kao da je jedva čekala da joj muž-bekrija i nasilnik, umre, pa da najzad, ostane sama sa svojim mezimcem.
Ona će, naravno, mrzeti vašu kratku suknju i odbijaće da razgleda fotografije sa letovanja, gde se pojavljujete bez gornjeg dela kostima.
Ona će bolje od vas znati kako se vaspitava vaše rođeno dete!
Siroti edipovac će, tako, biti stalno između dve vatre.
Na kraju, pašće i čuveno pitanje: ili ona ili ja? Šta mislite, za koju će se od vas dve odlučiti? A onda ćete i vi jednoga lepog dana dobiti snaju…

SVADBA

Mladenci su bili, zaista, mladi i lepi i odlučili su da se venčaju sami, samo sa dva svedoka.
Pripadnici nove, pomalo otkačene generacije, želeli su da opale šamar malograđanskim ritualima i da pred matičara stanu u izlizanim farmerkama i patikama.
Na venčanje će stići sa dva motocikla (bez burmi i cveća u celofanu) i istoga dana otputovati u nepoznatom pravcu, pošto popiju koka-kole u svom kafiću.
Nema venčanice, nema smokinga i leptir-mašne, nema dosadne familije u opštini, ni svečanog ručka u hotelu, ni orkestra koji tuli međugradske pesme, ni pijanih rođaka, ni glupih dosetki tipa:
„Što da tebi bude bolje nego nama!“
„Videćeš, kad sad ona okrene drugi list.“
„Kume, izgore ti kesa!“
„Neću da se mešam!“, kazala je njegova majka. „Ako je tebi dobra, dobra je i meni, ne mislim ja sa njom da živim, ali da znaš; niko me neće sprečiti da dođem na venčanje svom sinu jedincu, pa makar da padnu mrtve glave!“
Pristali su, ali se ispostavilo da mladina majka plače već nedelju dana i da je dobila lupanje srca, pa su morali da pozovu i nju, naravno, sa ocem, koji ne bi preživeo da svi budu tamo, sem njega. Pošto su doznali o čemu se radi, dedu i babu umalo nije strefio šlog, pa su pozvali i njih dvoje, ali mlada nije imala dedu, pa će njenu baku (koja je, u stvari, i podigla), pratiti venčani kum, koji, inače, nigde ne odlazi bez svoje druge žene, jer ga ne pušta samog.
Možete li da zamislite šta bi se desilo da nisu pozvali i njenu sestru od tetke i njegovu braću od stričeva i ujaka! Pa, ti ne bi sa njima do kraja života progovorili ni reči.
Ali mamina mlađa sestra, mladina tetka (koja će, naravno, doći sa mužem) nema kome da ostavi dvoje dece, pa će povesti i njih, da pridržavaju šlep od venčanice.
„Kakve venčanice?“ zapanjila se mlada. „Pa ja ću se venčati u farmerkama!“
„E, nećeš, bogami!“, vrisnula je njena majka. „Ne mogu deca da ti pridržavaju nogavice! Kad se budeš drugi put venčavala, venčavaj se kako hoćeš; sada ćeš ovako, kako ti ja kažem!“
Onda su morali da pozovu i kumove kumova, stričeve, ujake i tetke sa muževima, snaje, svekrve, tašte i tastove, šurake i šurnjaje, naravno i jetrve, zaove, pašenoge, kao i devere iz njihovih brakova, a odnekud se pojavio i stari svat, pa je otpala ideja da se na venčanje ode sa dva motocikla, nego su iznajmili trideset taksija, koje je karanfilima i peškirima sjajno okitio komšija iz dvorišta, koga su, takođe, morali da pozovu, ali on, stvarno nije mnogo smetao, jer su pozvali, kao što je već red, i mladoženjine šefove i kolege iz firme (da se ne uvrede), a najavili su se i drugovi iz vojske, na šta je mlada pozvala drugarice iz razreda i profesorku klavira, uz koju je došao i klavir-štimer, koji je, opet, jeftino angažovao šestočlani ansambl i posebno, penzionisanog tenora iz operskog hora, da kada zatreba, izvuče visoko C, a tercu mu, kao što se zna, uvek drži njegova prijateljica, takođe, penzionisana horistkinja, posle čega su pozvali dva fotografa da čitavu stvar ovekoveče, da bi, posle, pozvali i…
I evo ih, u povoljno iznajmljenom restoranu društvene ishrane, u kome su stolovi postavljeni u obliku džinovskog slova II. Ona u beloj venčanici. On, u crnom odelu sa leptir-mašnom, liči na otpuštenog konobara.
Sede među dvesta šezdeset i sedam pripitih zvanica, između dve porodice koje se podozrivo odmeravaju sa blagom mržnjom, uz zvuke pesme „Digla noge na papuču, pa sve viče: neću! – a na kuma namiguju da se kola kreću!“
U njihov san o venčanju u farmerkama lagano se uvlači zadah luka sa stola, na kome se raspada nedopečena, dlakava prasetina među prevrnutim bocama piva.

BEOGRADSKI RAZGOVORI

Evo šta Beograđanke nikada ne bi smele da kažu svojim muževima:
Gde ćeš?
Gde si bio?
Opet piješ?
To ti je treća!
Pogledaj šta si napravio od sebe!
Krajnje je vreme da se istuširaš!
Ne moraš da se okrećeš za svakom suknjom…
Opet si pravio budalu od sebe!
Kuda ćemo na zimovanje?
Već su svi uplatili za Novu godinu.
Zar sam zbog toga žrtvovala svoju karijeru?
Koliko kutija pušiš dnevno?
Misliš li da niko nije primetio kako celo veče buljiš u nju?
Zar sam ja debil?
Pogledaj, gola sam! Nemam šta da obučem…
Naravno da ne možeš da večeraš, kad si već jeo kod nje!
Kakva je, takva je, moja majka nam je uvek čuvala decu. A, šta je sa tvojim roditeljima?
Kako je ja ne poznajem?
Mogu li i ja na to momačko veče?
Upropastio si mi život!

Evo, šta Beograđani nikada ne bi smeli da kažu svojim suprugama:
Gde ćeš?
Gde si bila?
S kim si bila?
Ista si majka!
Kad će taj ručak?
Ne lupaj tim štiklama!
Samo ti još kuče treba!
Nisam ja te sreće da ostanem udovac…
Nemoj sada – ujutru ćemo…
Opet nema hleba!
Lepo je meni moja mama govorila…
Nemoj da potrošiš svu toplu vodu!
Dosta mi je tvog klavira iz detinjstva!
Studirala engleski jesi, ali diplomirala – nisi…
Opet si bila kod frizera?
Dokle ćeš da kasniš?
I ti to zoveš večerom?
Kako to moja mama kuva!
Zar ti nisam juče dao?
Šta će ti? Imaš već pet pari…
Niko ti ne valja…
Pa, okreni već jedanput taj list!
Šta izvodiš sa tom kosom?
Gde mi je ona košulja?
„Otkad nismo spavali?“. Kako da spavam sa istražnim sudijom?
Imaš li ti, uopšte, prijateljice, kao ostale žene?
U slučaju da neko od nas dvoje, ne daj Bože, umre – je se selim na more…
Ovo nije brak – ovo je ludnica!
Zini da ti kažem!

LETOVANJE

Slobodane! Slooobooodaneeee! Smesta izlazi iz mora! Ni sekundu više! Pogledaj, kako si pomodreo! Zubi ti cvokoću! Smesta napolje, je l‘ me čuješ?
Kaži mu i ti da izađe napolje! Ti si mu otac! Pogledaj, sav je plav!
Pa, ti nisi normalan! Tebe baš briga! To je čovek da izludi!
To dete bi pored tebe moglo i da se udavi, a da ti ne mrdneš ni malim prstom! Kao što nisi mrdnuo ni onda, kada me je onaj saobraćajac izvređao na mrtvo ime. Šta si radio? Zacenio si se od smeha, umesto da me zaštitiš kao čovek!
Ja, prva počela? Samo sam ti kazala da si, zaista, vozio prebrzo i da uvek voziš prebrzo i da misliš da si najpametniji i da si preticao onu cisternu i da ću, ako tako nastaviš, izaći sa detetom nasred magistrale, a on ti je onda, vratio vozačku dozvolu i kazao da neće da te kažnjava (je l‘ tako bilo?), jer si već kažnjen što imaš ženu kao što sam ja! Jeste, to je rekao! A, ti nisi mrdnuo ni malim prstom! Šta? Šta je trebalo da radiš? Ne, nije trebalo da se tučeš sa njim, ali mogao si bar da mu odgovoriš, a ne da se smeješ kao kakav debil!
E, to je stvarno… Pitam se samo, zbog čega si se, uopšte, i ženio? Pa, tebi bi, u stvari, najbolje bilo da si sam! Ti, uopšte, i nisi za brak. Hajde, lepo skloni te novine i priznaj; je l‘ da, da bi ti bilo mnogo lepše da si sam, bez nas dvoje, a? Hajde, budi makar jednom čovek i priznaj!
Gospode, kome ja govorim?
Šta on radi po čitav bogovetni dan? Ili spava ili čita novine ili pije pivo… I to mi se zove letovanje!
Pet puta bih se bolje provela da sam lepo ostala u Beogradu. Zamračila bih sobe, napravila promaju i bar bih se pošteno ispavala.
Ovako, šta? Godinu dana čekam ove bedne dve nedelje na moru, a na plažu dolazimo u podne, kad normalan svet već odlazi na ručak.
Ti si mi to omogućio? Šta ti imaš kome da omogućavaš? I šta si mi to omogućio, molim te?
Da stanujem u nekom dimnjaku, šesto osamdeset stepenica iznad magistrale? Jeste, tačno šesto osamdeset! Juče sam brojala…
Da se kupam na ovoj smrdljivoj javnoj plaži koja bazdi na kokosovo ulje?
Da se pravim kako ne vidim da neprestano buljiš u ove kurve bez gornjeg dela kostima? Misliš da nisam primetila kako ih posmatraš? – Zašto i ja ne skinem gornji deo? Zato što sam bila budala, što sam dojila dete i upropastila grudi, a ne kao ove, koje samo na sebe misle! Eto, zašto ga ne skidam, ako već hoćeš da znaš!
Drugi ljudi vode svoje žene na sve te Hamlete, Magbete, Betovene i Šopene, a ti nas izvodiš na roštilj! Kao da nisam mogla da jedem ćevapčiće i u Beogradu, gde su mnogo bolji i ne smrde na maslinovo ulje?
Šta si mi još omogućio? Da šipčim do pijace i natrag i pravim vam sendviče za plažu, da tamo slučajno ne bismo trošili! A, izračunaj samo koliko svaki dan potrošiš na cigarete i piva? Samo izračunaj!
Šta sam ja Bogu zgrešila? Pogledaj samo druge muževe i druge žene! Šetaju lepo ljudi uveče po obali, drže se za ruke, razgovaraju… Imaju šta da kažu jedni drugima. Ne bulje u novine i u čašu!
Gospode! Pa, on je zaspao! E, ovo je stvarno…
Slooobodanee! Sloobodaneee! Da si smesta izašao iz vode!

IZ KONTEJNERA

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre.
Nad njim nagnuta mlada žena u olinjaloj bundi, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica. Ona liči na Belinijevog anđela. Ona izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i morske pene.
Devojčica kaže majci: „Nema…“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže:
„Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.
Sumrak. Gore kontejneri kao da gori Beograd. Neko baca neugašeni žar iz peći u đubre, pa se nad gradom viju sive perjanice dima, kao ulične kadionice upaljene za spas naših duša.
Stojim zapanjen pred tim prizorom.
Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim uđe u kuću.
Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen kao i stara reč – zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?
Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu. Naftaši, bankari, industrijalci… Niko da pokloni česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci su opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu.
Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine?
Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, do pola popijeni jogurt. Dotrajale cipele. Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je!
Ta naša mala zadužbina, nekada se zvala sevap. Šta je sevap?
To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu.
Gore kontejneri, viju se perjanice nad Beogradom…
Stara gospoda u prevrnutim grombi-kaputima od pre rata, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, po neki otkotrljali krompir, zaboravljenu šargarepu, dva zelena lista salate…
Prevrću kontejnere i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubro-selektori! Jedan nosi karirani kačket mog druga Peđe. Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su…
A, iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“
I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu.
U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

LIFTOVI

Kada Beograđani požele da se vinu do urbanih evropskih visina, čine to najzapuštenijim liftovima na svetu. Zaneti krupnijim temama, oni kao da, gotovo, i ne primećuju male, prljave liftovske teme, mada su sa njima svakodnevno suočeni.
Čini se da bi se liftovi u našim novogradnjama peli do najviših spratova i bez motora: podizao bi ih topli, užegli zadah, što se podiže iz podruma…
I možete slobodno da krenete u posetu i u ne znam kako lepo namešten stan – pravu evropsku oazu otmenosti, udobnosti i elegancije, ako se taj enterijer, slučajno, nalazi na nekom višem spratu, moraćete da se dovezete do njega u pravoj pokretnoj izrezbarenoj kapeli jednog neverovatnog mentaliteta.
Čim se nađe pritešnjen klaustrofobičnom usamljenošću tog pokretnog sanduka obešenog o neizvesne sajle nad zastrašujućim ponorom, izgleda da iz našeg čoveka, hteo on to ili ne hteo, šikne nezadrživom silinom želja da izrazi svoj pritajeni, destruktivni erotski nagon i dugo potiskivani ego. U tim časovima on se hvata prvog oštrog predmeta koji napipa u džepu i poput robijaša u samici, strasno urezuje svoje ime i datum istorijske vožnje, da nekako ostavi trag pokolenjima koja dolaze.
Ako su zidovi kabine metalni, naš čovek poteže ključ ili šrafciger, dok se u liftovima drvene, lakirane oplate u njemu budi prastari nagon da pastoralno rezbari perorezom, ispod koga se rađaju uzbudljivo raskrečena ženska tela i pojedini njihovi detalji, u stilu najlascivnije naivne umetnosti. Dame, naravno, upotrebljavaju, pri tom, ruž za usne, krejone za oči i turpijice za nokte, a neki se pripremaju za stvaralačku ekstazu još pre no što uđu u lift, pa u njega stižu opremljeni flomasterima i sprejovima u boji.
Možda je u pitanju naše iskonsko nepoverenje prema belosvetskim novotarijama (kao što je lift, na primer), pa mu se zbog toga svetimo dok nas podiže u civilizacijske visine ili spušta u balkansko prizemlje.
Naravno, čitanje liftovskih poruka u obliku hijeroglifa može da bude korisno i poučno. Čovek koji prvi put ulazi u neku zgradu, na prvu ljubavnu dugo očekivanu večeru sa izvesnom Vesnom, na primer, upoznaje se tako već u liftu sa erotskim životom stanara. Držeći buket u ruci, on saznaje ko je baš u tom liftu vodio ljubav sa izabranicom njegovog srca, sa kim ga je posle sve varala, a zatim može da pročita i njen demanti, ugreban makazicama za nokte (dvostruka drhtava linija Vesninog srca), gde za dotičnog tvrdi da nije ni za šta, da laže i da je peder.
Zidovi naših liftova, sem što sa njih saznajemo ko je koga i kako, ko s kim, a ko protiv koga, otkrivaju često i skrivenu političku pripadnost svojih putnika: na njima zatičemo šovinističke parole, mrtvačke glave, kukaste krstove, vešala, anarhističke znakove i druge simbole najrazličitijih izopačenosti.
Zbog toga nas ona preostala, zamućena ogledala po liftovima toliko mrze, da u njima nikada ne izgledamo lepo. Istina, u kabinama je, obično, loše svetlo. To je zbog toga što stanari kradu sijalice, pa su one koje nisu pokradene, osigurane žičanim pancir-navlakama ili ukrštenim metalnim šipkama, jedva u stanju da osvetle same sebe.
Istina, da nije poruka koje godinama pažljivo izučavam, u liftovima bih se osećao strašno glupo sa slučajnim saputnicima, koji vam duvaju dim u lice i ne skidaju šešire u prisustvu dama. Vožnja je prekratko vreme za poznanstvo, a predugo ako se putuje do kraja. No, to putovanje ima ipak i svojih draži, ako se lift zaustavlja na svakom spratu. Tada, u jednom jedinom blesku možete da se upoznate sa svim mogućim vrstama stanara, tih najmodernijih, korbizjeovskih građevina, koje su podobijale najvažnije nagrade za arhitekturu, ali ne i za sadržaj.
Na nekim spratovima odmorišta su poluzastakljena, polupregrađena, pretvorena u magacine i ostave (stari frižideri i ormani); na drugim cvetaju prave zimske bašte, suše se tepisi, naslonjeni su na zidove teški trkački motocikli; na trećim žive psi i mačke ili trunu dotrajali kauči…
Pred mnogim vratima, ispod mesinganih pločica punih akademskih titula i zvanja, uredno su poređane nanule na ponjavicama.
Mi smo sigurno jedina zemlja na svetu u kojoj otirače za noge vezuju za kućne pragove najdebljim lancima. Tamo gde nema lanaca i katanaca, budite sigurni, nema ni otirača!

MAŽESTIK

Tri stola u jednom starom, otmenom beogradskom kafeu, koji pamti i bolje dane.
Tri stola za kojima više od četrdeset godina sede isti gosti.
Tri zavađena stola na tri kraja kafane.
Za prvim stolom, stari Beograđani: leptir-mašne, crni štapovi i strane novine kupljene u kiosku na Terazijama. Oni piju kapucinere i pričaju o balovima u Aero-klubu, o Vajfertu, Bajloniju, Teokarevićima i Mitićima…
Za drugim stolom, veterani: penzionisani visoki policajci, bivši islednici i njihove žrtve… Vreme ih izmirilo. Čitaju „Borbu“, piju lozovaču „13. juli“ i upravo osvajaju Livno, Duvno, Glamoč, pošto su Prozor i Ključ, već pali do deset sati.
Za trećim stolom penzionisani glumci. Ispijaju mala bela vina iz bokalčića. Stara subreta pita ostarelog karakternog ljubavnika: „Reci, jesmo li se mi ono jebali pre rata?“
On se ne seća.
Povremeno sedim za svakim od tri stola.
Veterani mi prebacuju: „Što sjediš s onom bandom?“
Stari Beograđani se zgražaju: „Šta ćete sa onim ubicama? Znate li samo, šta su radili četrdeset i pete?“
I jedni i drugi se ljute kad sedim sa glumcima, jer su obični „cirkusanti“, a neki od njih su igrali i za vreme okupacije.
Glumcima je svejedno: oni su dovoljni sami sebi – oni se još uvek prepiru ko je imao više aplauza trideset i neke.
Ima nešto zajedničko za sva tri stola: kada neko umre, svi izbegavaju da ga pomenu i istog časa menjaju temu.
Tri stola, tri usamljena ostrva u moru koka-kole, nasred nemirne modre pučine džinsa. Oko njih, mlada vitka tela, uzbudljivi bokovi, preplanula leđa, sjaj očnjaka, blesak beonjača…
Tri stola u kafani koju su osvojili dečaci i devojčice, što se sporazumevaju nekim svojim tajnim, nemuštim jezikom od pedesetak reči. Niti piju, niti jedu, niti se sećaju prošlosti koje nemaju. Možda čekaju budućnost koja ništa ne obećava? Stoje i ćute, zadovoljni što su na okupu.
Niko ne zna zašto, niko ne zna kako, niko ne zna kada, tek jednoga dana, jedne večeri, kao po prećutnom dogovoru, beogradska mladež osvaja neki ugao, neki trg, parkić ili kafanu u kojoj je do tada čamilo dvoje-troje gostiju. Jedne godine je to „Lovac“, druge „Mažestik“, treće „Galerija“ ili „Manjež“, „Stupica“ ili „Madera“… Sada se talasaju oko tri stola, koja još uvek prodaju akcije „Lojda“, osluškuju aplauze i ubijaju Nemce.
Što su stariji i zaboravniji, stari Beograđani sami sebi izgledaju sve otmenije i bogatije; glumci su sve slavniji, a veterani sve hrabriji i zaslužniji za pobedu. Da nije njih, izgleda da bi Nemci dan-danas sedeli u ovoj kafani.
Pošto odsede svoje, starci se dižu i odlaze kućama na ručak. Čekaju ih džangrizave žene, ljute što kasne.
Čistačice tada, ispod stola za kojim su sedeli veterani, pometu mitraljeske čaure i neeksplodirane granate, mrtve i ranjene…
Iza starih glumaca ostanu uvele ruže i požuteli programi.
Iza starih Beograđana ne ostane ništa, sem rasutog pepela.
Gospođa Smrt sedi u garderobi, puši i čeka da im pridrži kapute.

SREĆA

Pričaju stariji ljudi da su predratni bogataši živeli u Beogradu prilično skromno. Neki od njih su išli u iznošenim, iskrzalim odelima i neprestano se žalili da su pred bankrotom! To je, verovatno, zbog toga, što su poznavali mentalitet svojih sugrađana. Beograđani su plemeniti ljudi: oni najviše vole svoje bližnje kada su sasvim nisko, u bedi, na dnu. Čim se neko malo izdigne iznad njih, oni svim silama hoće da ga svuku dole. Novo odelo, nov automobil, skup nameštaj ili samo čovek koji se smeje i deluje kao da mu sve ide sjajno u životu – izazivaju mržnju. U ovom gradu najpametnije je biti potpuno neprimetan. Niko i ništa!
Međutim, današnji bogati ljudi, koji su stekli imetke preko noći, trude se iz petnih žila da budu primećeni! Oni voze kola koja staju čitava bogatstva, nose teške zlatne lance i skupocene ručne satove; prave svadbe koje basnoslovno koštaju i kupuju kuće nekadašnjih bogataša. Čak i grobnice! Kao da se trude da što pre dospeju u kriminalnu hroniku.
Pa, ipak, jesu li srećni? Ne verujem.
„Nije sve u novcu; dosta toga je i u zlatnim polugama ili nekretninama!“ (misao nepoznatog filozofa sa Ade).
Šta je, onda, sreća?
Možda je to sasvim jednostavna stvar; možda se sastoji samo od količine slobodnog vremena koje možemo da posvetimo sebi i bližnjima?
Sreća je kada usred zime osvane sunce, ili sreća je kada za vikend pada kiša, a mi ostali u gradu, pa možemo siti da se naspavamo.
Sreća je i to, kada vidimo dvoje staraca koji su proveli ceo život zajedno, kako, držeći se za ruke, polako i pipavo prelaze neku raskrsnicu, okruženi nepoznatim svetom iz neke sasvim različite epohe od njihove, dovoljni sami sebi, svedoci davnih dana i događaja, iščezlih lica, čuvari tajne…
„Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan“, kaže stara poslovica iz Gruzije, „onda se dobro napij’ Ako želiš da budeš srećan godinu dana, zaljubi se u lepu ženu. Ali ako hoćeš da budeš srećan celoga života, onda pij dobro vino sa starim prijateljima!“
Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?
Ukratko, sreća je kada mi se u kući zatekne pola boce viskija, a nemam leda i kada, baš u tom trenutku naiđe prolećna oluja s gradom.
Istrčim tada na ulicu sa čašom i čekam da led počne da pada s neba u moj viski.

MAKEDONSKA ULICA

Ne pravimo se mnogo važni! Istina, kuće u Makedonskoj ulici danas su mnogo više, nego početkom veka, ali kafana ima neuporedivo manje!
Idući u redakciju, novinari „Politike“ morali su nekada da budu mnogo čvršći karakteri nego danas da bi se probili do svojih pisaćih stolova i odoleli iskušenjima da svrate na piće i meze u „Zoru“, „Kolarac“, „Bulevar“, „Pašonu“, kod „Kineskog cara“, „Persijskog šaha“, „Ginića“, „Mladog Arapina“, „Knez Mihaila“ ili kod „Muse“, „Dve megdandžije“, „Dva bela goluba“, da ne nabrajamo buregdžinice, poslastičarnice i ilegalne dvorišne pajzlove sa dva-tri rasklimatana stola…
I danas je to, naravno, teško, jer se u ovom beogradskom „Fleet Street“-u, poput scili, haribdi i sirena, nalaze izlozi „Šumatovca“, „Grmeča“ i „Lipe“ iza kojih zločesti mačori i lisice vrebaju novinarske Pinokije, objašnjavajući im da je nepristojno biti ambiciozan i da će novine, ionako, izaći i bez njih!
Pre no što je postala ulica, Makedonska je pre samo stotinjak godina bila običan seoski drum, koji je povezivao grad sa obližnjom Palilulom, gde su živeli čuveni baštovani, doseljeni iz Pirota i Knjaževca pod vladavinom Kneza Miloša.
U senovitim, zelenim baštama gajeni su plavi patlidžani, kakvih nigde nije bilo; rasle dinje i lubenice, beli i crni luk, crvene paprike, koje, kažu, nisu imale takmaca, đikljala raznovrsna zelen, a bilo je i divnih krušaka, jabuka, solunskog grožđa i drenka „koje je bilo slađe od meda, a mirisalo na tamjan“, čak i smokava od kojih se spremalo tradicionalno beogradsko slatko!
I dan-danas sve to raste na Paliluli, naravno, u konzervama i po samoposlugama, podignutim na trošnim temeljima nekadašnjih palilulskih krčmi, koje su nosile poetična imena „Mesečina“, „Pseto koje laje“, „Soskina češma“, „Sedam Švaba“, „Veseli dvori Ive Zagorice“…
„Krajem prošlog i početkom ovog veka“, piše pokojni Nikola Trajković u svom Spomenaru, „u ovoj ulici je bila postavljena veoma loša, džombasta kaldrma, tako da, kada se tuda prolazilo, ulica je izgledala mnogo duža nego što je bila. Negde pre Balkanskih ratova presvučena je asfaltom i kao da se nekako skratila, pa su se ljudi u čudu pitali šta to bi sa njihovom ulicom.“
Danas, kada koračate pokraj taksi-stanice, zlatara, butika, knjižara i muzičkih prodavnica, hodajte tiše i skromnije, jer gazite po istoriji!
Makedonska ulica uliva se u Trg republike ili bolje rečeno savija okuku prema Terazijama, gde sam imao retku privilegiju, da često sedim pred kafanama sa gosn Nikolom Trajkovićem, piscem i vrsnim prevodiocem francuskih pesnika, koji mi je, hladeći se žirado-šeširom, pričao da su pre jednog veka, na Terazijama živeli besni psi, koji su se krili po rupčagama, a od gladi bili već skoro podivljali.
„Poznato je da se oko svake turske varoši okupljalo mnogo pasa“, govorio mi je gosn Trajković. „Otac mi je pričao kako je posle odlaska Turske prolazio preko Terazija i jedva se odbranio od pasa koji su besomučno na njega kidisali, jer je nosio suvo meso i slaninu. To mesto je i leti, pri mesečini, bilo nepristupačno zbog udaljenosti i mraka, jer su se svetiljke na Stambol-kapiji gasile već po akšamu, pa su psi lutalice samo vrebali žrtvu…“
Verovatno su se taj strah i ta mržnja, sačuvali i do današnjih vremena – Beograd je, naime, jedan od retkih evropskih gradova u kojima nije dozvoljeno da se psi uvode u kafane, restorane, hotele i taksije! U Parizu, Briselu, Londonu ili Njujorku, gotovo da nema bistroa ili paba, gde ispod tezge ne leži neka lenja kuca.
Ali naši seoski preci govore iz nas da je psu mesto u avliji, na lancu, a ne na vrhu solitera, nebu pod oblake! Beogradski kučići su zbog toga usamljeni kao deca-jedinci u novogradnjama. Izvode ih tri puta dnevno da se popiške, onjuše, nadišu i, eventualno, natrče, ako je to, uopšte dozvoljeno.