Magija Beograda

Punih pedeset godina, Beograd je bio nepresušna inspiracija za pisca i slikara Momu Kapora. U ovom delu on svom svojom inventivnošću pokušava, i to mu polazi za rukom, da dočara magiju ovog velegrada koji je sve urbaniji i moderniji. I ne samo to: Kapor istinski oseća ritmove Beograda, žile kucavice: Kalenića pijacu, novobeogradski buvljak, retke, još preostale kafane u kojima se bistri politika, u kojima se srbuje ili evropeizira... Ova knjiga je sastavljena od priča i odlomaka, anegdota i čudnih biografija žitelja ovog grada. U najkraćem – ovo Kaporovo delo objašnjava šta je to što se naziva „duhom Beograda“. U usko žanrovskom smislu, pred čitaocima se nalazi knjiga priča, koju ispisuje čovek koji ume i ima šta da ispripoveda. I koji je u sebi na najlepši način spojio tradicionalno i urbano, srpsko i svetsko.

(fotografije nisu iz knjige, moj lični odabir)

BEOGRAD, PA BEOGRAD



– Znate li da mi se vraća sin? – prilazi mi stara dama, majka školskog druga, uzbuđena i cvrkutava, nalik na sveže obojenu žutu kanarinku.
– Zašto? – pitam.
– Ne može više da izdrži tamo! – kaže stara dama. – Sve je u redu, mislim, što se posla tiče, ali, mama, ja tamo više ne mogu, pa Beograd, pa Beograd!
Potrošio sam godine i godine iznad stotina ispisanih stranica da odgonetnem u čemu se sastoji duh Beograda, i šta je to čime nas vuče u svoje okrilje, a evo, danas manje znam nego na početku.
Ni staroj dami, tek izašloj iz frizerskog salona, nije jasno zbog čega joj se iznenada vraća sin iz belog sveta, kad mu je toliko godina tamo bilo dobro. Šta će ovde gde ga ništa ne očekuje: ni stan, ni posao, ni novac?
Čudna je ta naša ljubav! Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i bučnih svađa koje se završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti, ima u toj ljubavi odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na gimnazijske jade, pune nežnosti i suza.
Kad smo u Beogradu gunđamo kako nas guši smog i kako su nam ulice zakrčene automobilima. Žalimo se na nemoguću klimu.
Objašnjavamo kako čovek nema šta da pokaže strancu, pišemo pisma uredništvu da nam je varoš neuredna, nepodšišana, aljkava, raskopana, da nema ovoga ili onoga… Letimo onda u neke druge, lepše i srećnije gradove po svetu, divimo se talogu vekova – dvorcima i bulevarima, riznicama i raskošnim fontanama. Biramo najbolji restoran i hvalimo poslugu i pribor za jelo, tišinu i cveće na stolu, pa slučajno naručujemo zelenu salatu, i gle! – Beograd nam se smeje sa ruba tanjira: to nije ukus naše zelene salate! Lepša je naoko, i veća, i čistija, i zelenija, ali čini nam se da smo prevareni i da žvaćemo plastiku. Pijemo litre mineralne vode, a nikako da ugasimo žeđ. Nekada nam je bila dovoljna i čaša vode iz česme u kuhinji.
Sećamo se svojih kafana pod lipama, komšiluka i starca koji je imao običaj da pijan zaspi pokraj vage za tačno merenje, obasut kišom sitniša. Šta li sada rade naše stare ljubavi, pikaju li još klinci loptu u školskom dvorištu, voze li devojčice rolere u parkiću, svađa li se žena vatrogasca sa udovicom iz vešernice, šušte li novine na vetru u kiosku na uglu, priča li još sam sa sobom u šetnji onaj bivši ministar iz broja šest, vuku li žene crvene paprike za zimnicu u veš-korpama sa Zelenog venca, sviraju li još Cigani po dvorištima, trče li deca za mlazevima polivačkih kola – šta rade bez mene tamo?
I što smo duže u tuđini, Beograd nam je sve privlačniji: brojimo dane do povratka i osluškujemo svoje srce kako ludački udara dok tutnjimo preko reke, iznad tromih šlepova i pecača – vraćamo se svojoj ljubavi, koja nije ni primetila da smo bili odsutni.
Jesmo li biljke koje je nemoguće presaditi? Kada se iščupamo iz Čubure, Palilule, Dorćola, Zvezdare, Neimara ili Bulbodera, ostaje li nam korenje duboko pod asfaltom?
Vraćaju se moji drugari iz dugog stranstvovanja, već sedi a uzbuđeni kao deca. Dovode svoje žene, otmene tuđinke, kojima su noćima objašnjavali kako je Beograd lep, kako je to jedino mesto na svetu gde se zaista može živeti, a one ćute i gledaju – ne vide ništa naročito.
Kako im otvoriti oči? Kako im prevesti na strane jezike duh Beograda?
Teško. Izdrže tako izvesno vreme, čekaju muža zajedno sa majkom za ručak, a njega nema; vraća se najzad, vidi se nacvrcan i ozaren, kakav nikad nije bio tamo odakle je došao, kune se da je popio samo dve čaše, a vidi se da ih je bilo mnogo više. A onda im je svega dosta i vraćaju se tamo odakle su došle, kao potrebne su deci, kažu… A on, kao na raspustu! Sedi sa vršnjacima po čitav dan u obližnjem bifeu, bistre politiku i prelistavaju čitulje u novinama, pričaju viceve o večnom Muji i Hasi, igraju preferans – jednom rečju, najzad se odmaraju od Zapada.

DUH



Beograd ne voli da se slika.
Mrzi ga da pozira. Mrda se. Ne ispada lepo na fotografijama, i uvek liči na neko drugo mesto.
Nije to Pariz, koji ume da se mazi sa slikarima. Ni London, koji zna da se umiljava fotografima. Ni Rim, što se kiti suvenirima.
Ni Beč, zgodan da se ugravira u pepeljaru.
Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama.
Ni Berlin – medved, kao privezak za ključeve.
Ni Budimpešta, koja voli da se naslikana izležava na šarenim tanjirima ispod toplog ribljeg paprikaša.
Ni Istambul, sa zubima od zlata.
Ni Atina, kameni pritiskivač za rukopise…
Ostaje malo stvari u njemu koje već negde nisam video. Možda samo tri: njegove reke, nebo i ljudi. Iz ta tri prastara elementa rađa se jedinstveni duh Beograda.

NEBO



Iznad ušća Save u Dunav vitlaju se oblaci i mešaju magle sa istočnim i zapadnim vetrovima – dramatično nebo nalik je na veliko poprište neke nebeske bitke. U bilo kom trenutku dana, na njemu se odslikava duhovno stanje njegovih žitelja.
Ljudi odrasli na kamenom bregu ispod tako uzbudljivog ekrana, moraju da budu široke geste, burnih naravi i promenljive ćudi. Ti ljudi, koji i pored svega ostaju u svom gradu – raskršću vetrova, dok ga istorija ruši i satire u pepeo, prekrivajući zemljom i naslagama lišća tragove naselja i iščezlih civilizacija, kadri su da uvek iznova podignu svoj grad, ležemo i bez velikih pretenzija – grad po meri čoveka. Udoban kao dobro poznata kafana na koju smo se navikli od malih nogu. Grad koji neće zastrašiti putnika-namernika svojom veličinom, ali će ga sa stotinu nevidljivih niti zauvek privezati za svoje srce.

DLAN

Iz vazdušnih snimaka Beograda moguće je, baš kao sa dlana, čitati njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost.
Beograd na svom dlanu ima žuljeve, ima ožiljke, poseduje čvrstinu prijateljskog stiska, snagu opasne pesnice, mekoću milovanja.
Njegovi prsti: putevi što vode u beli svet – oni stari, carski, seljački, kolski, automobilski, magistralni: oni što presecaju nebo ispisujući za sobom duge bele pruge…
Linija karaktera: obrisi izrovašenih tvrđava na Kalemegdanu.
Linija života: duga i često prekidana brazgotinama ratova.
Evo i linije ljubavi: to su obale Ade Huje, Ratnog ostrva, Ade Ciganlije i Male ade…
Linija izuzetne sreće: tok njegovih reka.

SRCE



Gde je srce Beograda?
Svugde i nigde.
Ono se krije u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će reći: „Daj, šta daš!“, u filozofski skladnoj opuštenosti njegovih staraca koji su preko glave preturili toliko ratova, u jutarnjem vicu koji će svojim vedrim praskom preobraziti natmureno službeničko jutro u trolejbusu, u prijateljstvu kelnera koji se ne usteže da sedne sa gostom ispod „Lipe“ i popije pivo, u uličnoj gužvi u kojoj ćete se retko kada osetiti strancem, ma odakle dolazili, u lepoti ižvrljanih zidova koje niko ne kreči, a na kojima je islikana dirljiva freska uličnih sudbina, ljubavi, psovki, uvreda, duhovitosti, fudbalskih rezultata, imena – sve to na malteru ispod kojeg još proviruju upozorenja: PROVERENO – MIN NJET! SVI NA IZBORE! ŽIVOT DAMO, TRST NE DAMO! – a iznad svega tablica odavno iščezlog osiguravajućeg zavoda SAVA, koji nije uspeo ništa da osigura, a najmanje sebe, i bledi tragovi promenjenih tabli s uličnim nazivima. Duh Beograda krije se u jedinstvenom haosu njegovih zelenih pijaca, a pre svega u gipkom hodu Beograđanki. Beograđanke na ulici – to je za mene fantastičan moderan balet, bez drugog zvuka do lupkanja potpetica na njihovim cipelama! Blede, naglo izrasle gradske devojčice, odrasle na asfaltu, odgojene pogledima prolaznika punim želja, samostalne, drske i učtive u isti mah, sa urođenom elegancijom dovitljivih modistkinja i lukavo skrivenim siromaštvom – one su najlepša i najraskošnija predstava koju Beograd nudi pogledu došljaka, sve dok nekuda ne iščeznu, kao po nečijem tajnom migu, a ulice ostanu neutešno puste i gole. Duh Beograda je, najzad, i u osećanju da ste kod kuće, da ne možete propasti jer ste među svojima, da uvek i u svako doba možete da pozajmite nešto sitnine, ljubavi, krov nad glavom i malo neophodnog saučesništva pred zoru…
Taj duh rađa smele vertikale, iz njega niču nove četvrti, a propadaju stare, on premošćava reke i raskrčuje spletove zarđalih koloseka među čijim pragovima niče trava, da bi sebi obezbedio što širi vidik na reke i nebo. On se poigrava arhitekturom i urbanističkim zakonima.
Fotografisan iz vazduha, taj grad nikada neće privući radoznalog sakupljača lepota, ma koliko vešto bio slikan.
Jednostavno, on nije fotogeničan! Ali će zato učiniti nešto posve drugo: razbudiće gotovo fizičku bol od čežnje, onima što su makar samo nekoliko dana proveli na njegovim ulicama, baš kao što je neka fotografija bivše ljubavi u stanju da nas izmuči do smrti.
Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikada nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.

BEOGRAÐANI



Beograđani se razlikuju od ostalih Evropljana po tome što im pradeda nije ostavio kuću da u njoj stanuju, niti deda biblioteku da je čitaju. Kuće su po ko zna koliko puta srušene do temelja, biblioteke izgorele ili rasprodate, a neko uopšte i nije imao dedu – rodila ga baba! Retko je ko kome mogao da bilo šta ostavi u nasledstvo, osim svojevrsnog prezira prema bogatstvu i starog verovanja da su ona privremena i prolazna, a da je večan samo onaj urođeni i tako široki gest gostoprimstva i srdačnosti, sa kojim su Beograđani vekovima primali izbeglice i došljake, deleći rođački sa njima svoju sirotinju.

PENZIONERI



Pred očima im se podiže magla nad ušćem reka, i još dalje, panonska ravnica – golemi prostor koji ih mami da napuste svoja dotrajala, otežala tela i da polete: iščezlo more pred kojim osećaju sićušnost svoje ljudske mere. Visoko gore, na kalemegdanskom platou, iznad utvrđenja od kamena i ćerpiča ispod kojih se pletu tajanstveni hodnici što vode u lagume i podzemne tamnice, ovi časni starci, što su odslužili svoje, osećaju se kao poslednji branioci već iščezlog Beograda, zatočenici velike zagonetke nekadašnjeg života koji je davno izbrisan sa današnjih ulica.
– Tamo gde su one kuće, čoveče, tamo su ti bili ritovi, sa evo ovolikom visokom trskom, čoveče! Pili smo vodu nasred Save, tako je bila čista!
„Šta je to jedan ljudski vek?“ – misle pred ovim nepreglednim prostorom, koji je u stanju da proguta čitav grad jednim zevom, zajedno sa utvrđenjima, palatama, ambicijama, uspehom i sujetom, da ga pretvori u minijaturnu vedutu na izbledelom bregu.
Neka smešna, odavno zaboravljena, potpuno izlišna hijerarhija zadržava se još jedino na kalemegdanskim klupama. Bivši načelnici pozdravljaju prvi svoje bivše ministre: bivši savetnici – načelnike: zanatlije – svoje majstore iz 1937, penzionisani kapetani penzionisane pukovnike, zemljaci se javljaju prvi svojim bivšim poslanicima…

NOĆ

Stižemo u Beograd privučeni obećanjima koja smo dali sebi, stižemo, ma šta se posle dogodilo s nama: prelazimo preko velike mutne reke, stižemo peške, vozom ili kamionom, na krovovima teretnih vagona i u prašnjavim autobusima, stižemo u našu veliku avanturu, znajući da će nas Beograd primiti, baš kao što neki dobroćudni rođak otvara vrata svoje kuće i kaže nam da se raskomotimo, i „gde čeljad nije besna, ni kuća nije tesna!“ pa kako nam bude – stižemo, dakle, znajući da će nas ove ulice na kraju krajeva ipak primiti, baš kao i sve one pre nas što su dolazili da potraže zaštitu, sreću, krov nad glavom, posao, hleb i ime. Stižemo kao bezimeni došljaci sa zavežljajima punim narečja našeg starog kraja, potucamo se i borimo, a onda, jednoga dana, počinjemo da rađamo rođene Beograđane; one koji će se uskoro smejati našem akcentu – dugonoge i dugovrate devojke maznog izgovora i visoke mladiće, buduće košarkaše „Zvezde“. Rađamo sami sebi korenje u ovom vetrovitom gradu, koji je, najzad, postao naš!

BEZ VEZE

Svakog proleća, u kolena mi se uvlači glad, ona stara izgladnelost iz 1957. sa blagom vrtoglavicom i neizmernom čežnjom za mladim lukom i zelenom salatom na kojoj se blistaju zaostale kapi rose. To je strah koji rađa nedostatak C-vitamina (osećaju ga najviše skitnice), strah podgrevan vrelim asfaltom i geršlom, skuvan sa menzaškim makaronima i udavljen kao ćufte u paradjz-sosu neke prazne aprilske nedelje, u kojoj je menza bila lepljiva od bede, a ulice prazne. Strah izgnanika koji prolazi periferijskim ulicama pokraj bašti u kojima ručaju srećne porodice pod trešnjom. On gleda decu i pse u travi, potkresano šiblje, škripave verande i bele salvete… Na radiju: Vreme sporta i razonode. Dim i prašina. Telo je otežalo, znoj probija stare pantalone koje se lepe za kolena. Oslobođene svojih zimskih kaputa, beogradske devojke seku grudima vazduh pun uzbuđenja. Njihova tela i napeti lukovi njihovih nogu liče tada na drvene skulpture devojaka što su krasile pramce gusarskih karavela. Te, preko noći procvetale devojke što se tuširaju dva puta dnevno i jedu prve sazrele jagode sa šlagom, te mačke – razmažene kćerke diplomatskih činovnika i predstavnika IBM-a za Jugoistočni Balkan, zlatne ribice u proleće, kad kolena klecaju, a koža peče i goni vas da je napustite i ostavite u prvoj kanti za đubre pa otperjate u srećnu klimu svojih predaka, nagi i nevini poput novorođenčeta ili mlade zmije što se izmigoljila iz svoje lanjske kože, te martovske lepotice čine mi šetnje još očajnijim, jer njihova lepota boli.
Primećujem da, što sam stariji, devojke postaju sve lepše, vitkije i nežnije. Sve više liče na onu devojku-san što je do nas stizala sredinom pedesetih godina uglavnom sa stranica „Pari mača“, ukradenog u Francuskoj čitaonici (Brižit Bardo trči preko trave), pa ga, gladni ljupkih njuški, lepili po svojim samačkim sobama da nas spase od siromaštva i dlakavih gazdarica. (Bile su to naše jedine ikone, ti izbledeli fotosi na zidu. Prikucavali smo fotografije na zidove kasarni, oblepljivali njima naše vojničke sanduke i poleđine vratnica od ormana u kojima su trunule uspomene i raspadale se stare patike.) Evo ih, te preko noći izđikljale devojčice sa vlažnim bambi-njuškicama promiču danas pokraj nas, ostarelih šetača: ali mi više ne postojimo za njih, mi smo samo prazan vazduh kroz koji prolaze, prolaznici, bedem gomile, masa, čekači trolejbusa, fon smoga, sivilo trotoara i fasada; samo smo bezimeni šetači i one prolaze kroz nas, a kada nam kažu: pardon! – to je rasejano izvinjenje upućeno nikome, u trku ka nekom srećnom vršnjaku.
Ne postojimo više, jer smo preostali iz nekog drugog vica, čijoj smo se poenti smejali kao šašavi mnogo godina ranije. Ali san je postao stvarnost! Dodirujemo se ramenima sa nedostižnim kopijama Brižit Bardo, Džeraldine Čaplin, Džin Siberg… Gospode, onaj isti prćast nosić, iste pege i gipki hod po trotoaru! Gospode, one smeće oči, ona plava jezera u kojima se ogledaju naše godine i naš umor, ona blesava razdragana lepota marta na Terazijama, i drskost i jamice na obrazima – nestašno pramenje koje se sklanja sa čela oživljene fotografije što je, nekada davno, krasila poklopac vojničkog sanduka…
Sad su naše, sad su tu, u kafanama, kafićima, pabovima i bistroima, u samoposlugama, u bioskopu na matineima, a ponekad čak sede i za našim stolom iznad „kup Žaka“, i pokušavamo da govorimo sa njima, želimo da što jednostavnije prevedemo na njihov jezik koliko smo dugo čekali da se pojave ovde, pod ovim podnebljem gde su žene vekovima prtile decu i bežale u brda, stajale u redovima za hleb i mleko, dodavale jedna drugoj ciglu raskrčujući pustoš i ruševine svojih domova, kopale kukuruz i vraćale se klonule u svoje memljive kuhinje. Pokušavamo, u stvari, da im kažemo koliko je stvari bilo potrebno da se dogodi pa da se one rode, tako mlade i lepe. Koliko čežnje, pa da oni siroti zidovi najzad ožive, da se fotografije otvore i puste svoje modele na naše ulice, koliko nevolje i sirotinje… Pokušavamo da im to kažemo, a one nas gledaju sa ustima na slamci, napuće usne i mazno zamjauču:
– Bez veeeeeeeze…
I gle, istog časa vraćeni smo u svoje vojničke sanduke i šezdesete godine prošlog veka, istog časa govorimo sami sebi da ponovo sedimo na nekom vetrovitom tavanu u martu i razgovaramo sa Brižit Bardo na slici iz „Mača“ – to je, znači, još i sad samo san, a ovo za našim stolom – obične su fotografije, bez ukusa, mirisa i težine: to nam je samo neki bogati rođak poslao nepotrebne lutke kupljene u istoj prodavnici mehaničkih igračaka, proizvedene na istoj traci, samo što na pritisak ne kmeče: „Mama“, već „Bez veeeeze!“
Opet smo, znači, prevareni, jer to nije to!
Bez veze.

PROLEĆE

U proleće, mi smo zaista najlepši narod na svetu!
Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim aprilskim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izađe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira – dolazi naših pet minuta! Na suncu, toj sirotinjskoj majci, dovoljne su samo jedne farmerke i jedna majica, pa da golim telima ušijemo dekadentno englesko bledilo, rimsku tradiciju i parisku lepotu punu artificijelnosti, koja se predugo hranila smrznutim mesom i povrćem. Više nije važno gde ko stanuje, čime se vozi, šta poseduje – sve što je lepo, proleće je izvuklo za kosu na ulicu! Ona se pretvara u veliku ljubavnu arenu u kojoj se bore pogledi puni nagoveštaja i obećanja: tu se sve nudi izgladnelim očima i nestrpljivoj koži.
Ispod džinsa na dugim nogama što gutaju trotoare, treperi mlado telo, puca platno na zategnutim bedrima…
Kako je lepo biti živ! Šta su sve propustili da vide oni što su požurili da umru!
– Spavati sa rođenom ženom, to je čisti incest! – kaže mi jedan tek razvedeni pedesetogodišnjak, okrećući se za lepotom koju odnosi veče.

LEPOTICE



U vreme dok sam još pasionirano šetao Knez Mihailovom, u večito istom ubitačnom krugu, u Beogradu je bilo samo desetak lepotica, i svi su znali i priznavali da su to zaista lepotice! Prolazile su poput naših privatnih princeza, tajanstvene, kao da su izašle iz nekog samo njima znanog filma, čarobne i nedodirljive – ogrnute šapatom punim divljenja. Znale su da su najlepše u gradu, i to ih je činilo lepšim.
Proleteše godine i jednoga dana, iznenada probuđen, primetih da su sve devojke na staroj štrafti lepe i dugonoge, i da među njima ima čak i mnogo plavih, što je u moje vreme bila prava retkost. Sve devojke bile su lepe! Više se ne zna ko je lepotica. Primetih takođe da princeze iz moje mladosti devojčice već zovu „bakama“! Prolazile su neprimećene ulicom, svaka sa nekom svojom dramom u tašni, zabrinute, užurbane… Moje vršnjakinje danas plešu retko. Dobile su borice oko očiju i zaista mnogo puše.
Ali da vidite čuda! Kada se slučajno sretnemo na ulici, ponovo smo klinci: ponovo su one lepotice, a mi skromni šetači. Iz minuta u minut, sve su nam lepše i lepše… Iz starih domaćica ponovo zirkaju koketne devojčice. Iz davnih dvorana za igru, ponovo „dame biraju“ i ponovo nismo izabrani mi, već uvek neko drugi, srećniji od nas!
I da vidite čuda: one to znaju! Znaju da su danas samo nama lepe i da će nam biti lepe i kad budu imale osamdeset godina, zato što smo stražari njihove lepote koja nam je davno poverena na čuvanje. U tim srećnim časovima, klinke nemaju šta da traže.
– Šta si se zablesavio? – kaže mi jedna mala.
– Sigurno je ta gospođa bila nekada lepa?
– Da samo znaš… – odgovaram i odlazim na piće.

BEOGRAÐANKE



Za razliku od nekadašnjih vremena, današnje mlađe Beograđanke nikada nisu same: neprekidno su u društvu – uvek u pokretnom plemenu koje ima svoj jezik, stil, način života i pravila igre. Odrasle su zajedno sa dečacima, sedele sa njima od prvog razreda u istim klupama, nosile iste farmerke i iste majice – igrale u istom timu košarku. Već odavno je rasterana izmaglica one divne tajne što se krila iza bastiona polova: Treća muška gimnazija, Sedma ženska… Zagledanje u prolazu, misterija prvog dodira na zajedničkom dočeku Nove godine kada su još „dame birale“, a u ponoć se igrao engliš-valcer.
Promenio se tip beogradske devojke. To više nije ona pomalo obla ženica koja osvaja svojom nezaštićenošću i bespomoćnošću – krupnim tamnim očima osenčenim čulnošću. Na današnjim devojkama primećujete njihov vitki, visoki rast: duge noge, uske kukove i široka ramena, slobodan sportski korak, a poslednja stvar koju ćete na njima zapaziti su njihove oči, pogled i ono iza pogleda. Današnja mlada Beograđanka je slobodna, samostalna, svesna svirepe prednosti svojih godina. Nije joj neprijatno ako njeni vršnjaci psuju pred njom. U školi su joj već objasnili da je seks preduslov za produžetak vrste, ona zna sve o oplođavanju pomoću muških i ženskih ćelija, a muškobanjasti grad joj ne predstavlja nikakvu pretnju: kadra je da mu se suprotstavi, da vlada ulicom. Ulice su, inače, njeni hodnici: park joj zamenjuje nekadašnji iščezli vrt iza kuće, a ugao na kome se nalazi sa svojim drugarima – trpezariju za primanje gostiju! Njen svakodnevni rečnik je praktičan, sveden na stotinjak reči. Iz njega je izbačeno sve što bi moglo da liči na sentimentalnu starudiju.
Kada se zaželi romantične nežnosti, ona će otići u bioskop po porciju celuloidnih snova, obojenih nasiljem. Ali polutama dvorane neće zavesti njenu razboritost. Poplavu raznežavanja sprečiće na vreme kakvom smelom upadicom, posle koje će gledaoci prsnuti iznenada u smeh i čarolija će istog časa da nestane.
Njihova odeća i šminka – fantastično slikarstvo bez ikakvih pravila, u kome se razaznaju daleki odjeci i odblesci svetske mode. Ni traga bojazni da će delovati upadljivo, potpuna ravnodušnost pred onim šta će kazati ulica. Iza njihove napadne elegancije ne krije se luksuzan život, već duboko skrivena želja da se ostavi utisak u prolazu, neka divna sklonost ka prerušavanju, čežnja ka lepim stvarima. Sve što poseduju, na njima je! Po tome pomalo liče na tursku konjicu – čitava imovina uložena im je u bojnu opremu! Mada daleko od svetskih modnih centara, elegantnije su od vlasnica butika, jer poseduju svežinu generacije koja koristi kozmetiku, a još nije izgubila mirise mlade kože.
U njih je do poslednjeg daha uložena osveta njihovih majki muškom rodu: časovi klavira, baleta i engleskog, košarkaški treninzi, a nije više retkost – čak i savladana karate veština! Pripremile su svoje kćeri za jedan srećniji život koji same nisu mogle da imaju znajući da svaki tip života plaća uvek svoju cenu. Te ružičaste devojčice u stvari su majčino tajno oružje iz kojeg se gađa onaj nekadašnji nesrećni život pun neimaštine i bede – ono vreme u kome su lepi predmeti bili retkost.
Pitam se dok ih gledam: hoće li umeti da se odriču u ime ljubavi kao njihove majke? Kako će stariti, i kakve će starice na kraju postati? Poput naših majki, ili nekako drukčije, što će se teško opraštati od lepote mladih godina?
Pa ipak, zagrebete li njihovu sigurnost, razumete li navike ili probušite balon njihove žvakaće gume, pronaći ćete ispod velegradskog bleska jednu isto tako nežnu i ranjivu devojčicu, kao što su u svoje vreme bile njihove bake i majke.

BLAGOSLOVENO STANJE



Beograd je preko noći ozeleneo, pa mu olistale krošnje sakrile nedostatke: fasade sa kojih otpadaju predratni ukrasi, krezube svetleće firme kojima nedostaju neka slova… Ulice su se pretvorile u tajanstvene, zelene tunele. Obećavaju uzbudljive i neočekivane susrete i mala čuda. Napunite džepove semenkama i šetajte – videćete, sve je moguće u maju!
Odjedanput, na trotoarima se pojavilo neverovatno mnogo mladih žena u blagoslovenom stanju. Ližu sladoled, lenje i pomalo odsutne, i umiruju svoje uplašene štrkljaste muževe koji umiru os straha što će tako brzo postati očevi. Lepe su, onako sanjive i trapave u svojim širokim haljinama bez struka: sve im se nešto čudno jede (grožđe u maju), sve im se kao malčice vrti u glavi. Njihove vršnjakinje ih gledaju sa zavišću, a one ponosno guraju svoje nabubrele stomake kao spomenike generaciji koja će osvojiti svet.
– Pogledaj, mrda se! – kaže jedna pegavica svom mladom mužu i stavlja mu dlan na zategnuti stomak.
– Mrda se, časna reč! Opet se mrda…
Njihove majke, buduće bake, kao i obično – očajne! Očevi ćute i puše. Neće da se mešaju.
– Nemam ništa protiv – kaže jedna buduća baka od trideset i osam godina – ali hteli smo da nam dete najpre završi fakultet i malo proživi, pre nego što se zakopa…
– A ti si kao čekala da završiš fakultet! – dobacuje joj njena majka, uskoro prabaka. – Ajde, molim te!
– Onda su bila druga vremena!
Ali vremena su uvek ista. Budući Beograđani dolaze uvek neplanirano, uvek u najnezgodnije vreme. Baš ih briga što će stanovati u iznajmljenim sobama, baš ih briga što im roditelji nisu zaposleni i što još nisu završili fakultete, niti odslužili vojsku! Oni dolaze, a posle se sve nekako sredi samo od sebe. Kako? Niko ne zna kako, ali opet se nekako sredi.
Beograd je u maju sanjivo lep, baš kao da je čitav u drugom stanju.

SELO



– Onda? Je li lepše na selu ili u gradu? – pitala me je svaki put šeretski moja stara tetka, kada bih mršav i ubledeo dolazio na dva-tri dana da se nadišem svežeg vazduha.
Kazao bih, naravno, da je mnogo lepše na selu, čeznući u sebi za gradom. Ipak, pitanje moje tetke još uvek stoji otvoreno, i mada sam potrošio silne godine da odgovorim na njega, opet sam na početku!
Ako je zaista lepše na selu, zašto bi onda, kog đavola, svakog dana hiljade seljaka ostajalo zauvek u gradu? A ako je lepše u gradu, zašto onda svakog vikenda hiljade rođenih građana bezglavo beže u sela?
Zaklinjemo se u sebi da ćemo jednoga dana sve ostaviti i otići da živimo u pradedovskoj kući, sa obe noge na zemlji. Dosta nam je lošeg vazduha koji dišemo, suseda ispod, iznad nas i s obe strane: dosta nam je toga da životinje viđamo samo u kavezima i na televiziji, i mleka u tetrapaku i života na kredit nam je dosta; a onda, posle tri seoska dana, tišina počinje da nas izluđuje – nerviraju nas muve iz štale, nemamo gde da kupimo novine u deset uveče, ni cigarete u ponoć, ne uspevamo da zaspimo zajedno sa kokoškama, niti da se probudimo skupa s petlovima. Nalazimo se tako u stalnom nesporazumu sa sopstvenim snom o selu. Naši domaćini, gostoljubivi ukućani, ne mogu da spavaju jer nama se još sedi, ili ih ometamo u jutarnjem radu jer nam se još spava. Ograđeni dvorišnim zidovima (plot, ambar, staja, kokošinjac, kapija, zid susedne kuće), shvatamo da u Beogradu ima mnogo više od onoga što zovemo „prirodom“! Ako je do šume, ona je mnogo gušća u Košutnjaku od ove koju smo zatekli na selu, ograđenu i proređenu. Ako nam je do reke, one su mnogo šire i dublje od ovog potoka što se jedva provlači među kamenjem. Ako nam je do hrane – na selu je zaista ima mnogo, ali je jednolična, jer stiže samo iz povrtnjaka iza kuće, koji se ni izdaleka ne može meriti sa gradskom pijacom: uz to, niko na selu tu hranu ne ume da spravi na način koji zaslužuje tako svež i dobar materijal. Ako nam je do televizije, nismo baš morali ovoliko daleko da putujemo da bi smo isti program gledali dvesta kilometara od svoje uobičajene fotelje.
Razdražuje nas sveopšta sporost i spokojstvo, jer smo preko noći promenili životni ritam gradskih neurastenika, pa se sa uzdahom olakšanja prepuštamo ponovo histeričnoj bujici rodnog asfalta. To je naš život! Selo – to je naš san koji sanjamo budni, svaki put kad pomislimo da više nećemo izdržati na asfaltu. Tek sa obe ove stvari u srcu, mi smo potpuni!
Na selu, nema sumnje, svakako je lepše, ali grad je moja velika ljubav, a kao u svakoj velikoj ljubavi, i u našoj vezi dolazi do čestih svađa. Tada ga napuštam i varam jedno vreme sa selom, da bih se opet pokajnički vratio da zajedno podelimo sudbinu.
Kada poželim da vidim travu, odlazim do parkića u susedstvu gde raste nekoliko kvadrata nečeg zelenog, što bi trebalo da bude trava. Ogradili su je ogradom, da i ona ne pobegne preko vikenda kući na selo!

NA ULICI



Čudan smo mi narod!
Nigde se toliko ne govori o tuđem izgledu kao kod nas. Doterate se tako, i puni sebe izađete u večernju šetnju i ne sluteći šta vas sve čeka, kad – sreće vas poznanik! Ne kaže ni dobro veče, ne pita ni kako ste; odmah vas procenjuje. Ako ste slučajno dobili neku kilu više, očajnički širi ruke, cokće usnama i viče na sav glas: „Uh, bre, al‘ si se ugojio! Na šta to ličiš?“
I ne znajući da vas je bacio u najdublje očajanje, odlazi dalje i zaboravlja vas istog časa. Trčite pravo na vagu i od sledećeg jutra prestajete potpuno da jedete, mršavite iz dana u dan, i samo čekate kad ćete ga opet sresti. I gle, dolazi i taj dan. Šetate se vitki poput oštrice brijača kad, eto ti njega! Ovaj put ne širi ruke i ne cokće, već vas podozrivo posmatra, kao da ste zaraženi, i smrtno ozbiljan vrti glavom: „Šta ti je? Nešto si strašno oslabio? Trebalo bi da odeš na kontrolu…“
Očigledno, sumnja da ste oboleli od onog najgoreg. Noge počinju da vam klecaju. Vraćate se kući i manijački jedete sve do sledećeg susreta, kada će vam opet reći da ste se ugojili.
Uglavnom, nikada vam niko ne kaže da ste baš kako treba! Nikada da ste sasvim normalni. Zbog čega to čine? Da li zbog toga što nas vole, pa se brinu za naš izgled, ili hoće da nas povrede, jer su zli i zavidljivi? Ili, jednostavno, nemaju pametnijeg posla pa se brinu o tuđem izgledu, tek da govore, tek da nešto kažu? Ko će svetu udovoljiti?
Ipak, u dalekim zemljama, među nepoznatim, učtivim ljudima, počinje da nam nedostaje nametljiva, ponekad tako nesnosna briga naših sunarodnika. Koračamo izgubljeni u gomili i čeznemo da nas zaustavi neko poznat, raširi ruke i cokćući kaže da smo se strašno ugojili! Bili bismo tada manje sami…

BEOGRAD JE IPAK BEOGRAD



Ništa tako dobro ne objašnjava Beograd kao te četiri reči koje izgovaramo već na aerodromu, kada se vraćamo kući. U njima ima ljubavi, ima topline, ima divljenja i osećanja da smo bezbedni; u njima ima sreće što se živi na jednom tako zgodnom mestu kao što je Beograd. Jer, ako niste ništa značajno učinili u svom veku, dovoljno je već i to da ste uspeli da živite u Beogradu – neostvarenom snu mnogih provincijalaca.
Koliko je Beograd izuzetan, najbolje svedoči činjenica da je u njega mnogo lakše stići iz Sidneja ili San Fraciska, nego se odvesti sa Železničke stanice do Terazija, jer nijedan taksista neće da vozi tako kratku turu.
Zato, kad god se vraćam u Beograd, ponosno uzdignem glavu i kažem taksisti: „Ne, ne, Beograd je ipak, Beograd!“ i on se obično složi sa mnom.
Jer, kada je čitava zemlja u mraku, Beograd i dalje junački svetli svojim krezubim reklamama! I kada svi gradovi u zemlji pozatvaraju svoje kafane i hotele u jedanaest sati, možete da budete sigurni u šta god hoćete da će Beograd držati makar jednu kafanu otvorenu sve do jedanaest i petnaest! Ipak je to velegrad.
Uostalom, zbog Beograda su opustela mnoga sela: svi su se preselili u njega! Zajedno sa svojom ljubavlju prema životu u gradu, doneli su i mržnju prema prirodi iz koje su jedva pobegli. Najpre, novopečeni došljaci ukinuli su konje u Beogradu, da ih ne podsećaju na selo i štale. Čovek može da vidi konjanike i konje nasred Pete avenije u Njujorku, a da to nikome ne smeta, i pored neopisive automobilske gužve. Jednostavno, Amerikanci su narod koji je osvojio svoj kontinent na konjima, pa ih zato vole i poštuju. Da nema onih pet-šest nesrećnih ponija u Zoološkom vrtu, mali Beograđani bi konje viđali jedino na televiziji! Ima još nešto: oni koji su pobegli sa sela u Beograd mrze iz dubine duše i drveće (jer ih podseća na šumu), pa ga seku gde god stignu, a stignu svuda! Njihov san je asfalt! Što više asfalta!
Beograd je najidealniji grad na svetu da se iz njega pobegne preko vikenda u selo. Oni koji ostanu, pravi su Beograđani. Oni nemaju nikog na selu.
Beograd je jedini grad na svetu gde su kelneri otmeniji od mnogih gostiju.
Beograd je jedini grad na svetu gde vas svi podozrivo gledaju kada ulazite u neku kafanu. Kao: „Šta će on ovde?“ Izdržite to nekako, sednete, pa onda i vi gledate one koji ulaze sa izrazom: „Šta će on ovde?“
Beograd ima i tramvaj „dvojku“ koji se stalno vrti ukrug, baš kao i naš život.
Beogradu je potrebno mnogo manje vremena da sazida čitavu jednu ulicu, nego da joj nadene ime. Zato se najveći broj novih ulica u našem glavnom gradu zove „Nova“, a najveći broj kuća je „bez broja“.
U Beogradu čovek najduže ostaje mlad, jer ga i posle četrdesete prodavci u bakalnicama zovu „bato“ ili „sine“…
U Beogradu i hronični jedinci pronalaze izgubljenu braću, jer se svi oslovljavaju sa „brate“!
Najzad, Beograd je najidealnije mesto na svetu da se uhvati autobus za Zemun.
Jer, Beograd je, ipak, Beograd!

BUVLJAK



Na samoj ivici beogradske periferije, tamo gde se prašnjave bašte pretapaju u panonsku ravnicu, iz nedelje u nedelju raste, širi se i buja velika buvlja pijaca koju narod zove Buvljak ili Ronđoš. Odlazim tamo nedeljom pre podne. Ma kakvo da je vreme tog dana, čini se, nad Buvljakom uvek stoji jedan golubije-sivi oblak iz koga se obično oko podne prospe kiša.
Buvljak je najtužnija pijaca na svetu. Ona nema vekovni pedigre londonskog Portobelo rouda, na kome je Karol Rid snimio svoj film Jare za dve pare, niti rafinirano lukavstvo i smisao za dekorativnost pariskog Klinjankura, gde se dobrostojeći antikvari prerušavaju nedeljom u klošare da bi prevarili naivne i lakoverne strance i utrapili im lažne svećnjake. To nije buvlja pijaca na Porta Porteze, u Rimu, koja me uzbudila više od podruma Vatikana, ni Delansi strit u južnom delu Njujorka, ulica okružena zgradama od crvene cigle sa požarnim stepenicama – Meka za siromašne! U njoj se gura, puzi i gmiže sve što je odbacio srećni Vavilon.
Buvljak je potpuno pusta ledina, delimično asfaltirana, na koju kao da su s neba sleteli: jedan škripavi ringišpil, jedno strelište, redovi tezgi i silan svet, za koji ovo mesto nikako nije puka artistička igra. Tu se najsiromašniji odevaju i obuvaju, probaju zimske kapute nepoznatih pokojnika, kupuju delove za svoja stara kola, nameštaj što danima kisne pokriven, kaveze za ptice: tu se jede i pije, kuva kukuruz i peku kobasice, prodaju značke, marke, stari novac, naočari bez stakla, telefoni bez slušalica, tranzistori, noževi, ikone, makaze i raznovrsni alat… Za mnoge, Buvljak je seoski praznik – vašar koji su izgubili prilikom dolaska u grad, pa ga ponovo napravili od sirotinje i seljačke tuge! Za druge, tu se završavaju opasne veze kontrabande, čiji putevi vode preko granica u rumunska sela i mađarske pustare, italijanske magacine i solunske magaze.
Buvljak – to je prepodnevni koktel za one koje nikada ne pozivaju na koktele! To mesto je poslovni prostor za nezaposlene, poslednji izlaz za one bez izlaza, poligon za mlade lopove, odskočna daska za buduće milionere, obećana zemlja za kolekcionare besmislica, zavičaj za one što su izgubili rodna mesta, lek protiv usamljenosti za usamljene, nada za one bez nade…
Postoje ljudi kojima smetaju buvlje pijace. Smeta im to rasulo bede, šverca, lukavstva, krijumčarenja, obesti, smeha, pijanstva i sitnog trgovačkog rizika. Čini mi se, to su, uglavnom, osobe kojima smeta i sam život! Oni svet zamišljaju kao sređenu kasarnu u kojoj se tačno zna gde ko stoji i šta se gde prodaje. Buvljaci su za takve stecište probisveta, lopova, pijanaca, kurvi, individualista i, uopšte, tipova sa ruba života. Čini im se da se ta bulumenta jadnika i protuva, baš za inat njima, nikako neće da uklopi u dobro smišljene planove za zdrav i pošten život i srećnu budućnost. Ali buvljaci su jači od dogmi! Žilavi su i neuništivi kao sam život. Oterate li jedan buvljak sa neke pijace, nići će poput korova već iduće nedelje na sasvim drugoj poljani, još veći i haotičniji. Tako je posleratni Buvljak sa Cvetkove mehane, potucajući se po gradu, pobegao čak na drugi kraj varoši, preko reka u ravnicu, i nastanio se poslednjih godina na Novom Beogradu.
Na njega se odlazi onda kada se zaista više nema kud otići. Onda kada nas život natera da iz kuće iznesemo poslednje stvari i stanemo iznad njih dotučeni, najzad spokojni što niže ne možemo pasti i što nam više niko ne može ništa!

ČUBURSKO DVORIŠTE



Kada sam negde daleko u belom svetu, često mislim na jedno dvorište u Beogradu, na Čuburi, u Šumatovačkoj ulici.
Nalazi se iza uskih gvozdenih vrata i niskog kućerka neupadljivog izgleda. Ne otkrivam broj te kuće da stanari ne bi postali svesni lepote prostora koji kao da je začaran, a takođe ni zbog toga, da tamo ne pohrli svet bez unutrašnjeg sadržaja, ona vrsta sveta, što osvaja preko noći svako mesto u gradu, čim mu neko otkrije smisao i vrednost.
Ukratko, to je jedno dvorište sa starom lipom u sredini sa čijih se najnižih grana protežu u svim pravcima konopci za sušenje rublja. O jednu granu obešena je drvena ljuljaška.
Ispod lipe se nalazi crvotočan astal ispran mnogim kišama, po sredini ulegao od lanjskih snegova. Postoje još i dve klupe – to je, dakle, neka vrsta antičkog trga; za tim stolom sastaje se komšiluk da podeli tek ispečenu gibanicu ( u srećnim jesenjim danima), da popije po koju bocu piva (u leto) ili da zajednički raspravi neku dvorišnu dramu: slučaj poštareve kćerke, na primer, koja je ostala u drugom stanju, a ne zna s kim.
To dvorište je grad za sebe i može da izdrži i najdužu urbanističku opsadu, pošto ima dovoljno vode za piće (česma je u sredini), dovoljno hrane (zimnica je spremljena) i dovoljno alkohola – u svakom prozoru zre višnjevača u teglama. Za vreme moguće opsade, stanovnici dvorišta bi mogli da šalju poruke i bez telefona, jer u dnu postoji golubarnik sa oko pedesetak golubova pismonoša i prevrtača.
Za mene, to je najidealniji prostor za život. Pre svega, čovek u tom dvorištu nikada nije sam ako to baš izričito ne želi. Mada svako poseduje sopstvenu kućicu i svoj krov nad glavom, niko nije lišen blagodeti komšiluka. U desetak malih zgrada s obe strane dvorišta, svako ima na raspolaganju čitav mali grad sa najčudnovatijim stanovnicima.
U jednoj kućici (baš kao na nekom asteroidu iz Egziperijevog Malog princa) živi legendarni Pijanac. U drugoj, Svađalica. U trećoj, Poraženi. U četvrtoj kući žive privremeni Ljubavnici. Pored njih samuje Siledžija. U tom dvorištu stanuju još i Zanovetalo, Cicija, Cvećarka, Bivši, Golubar, Džudža, Činovnik, Kurva, Udovica, Drugi Grobar, Umetnik, Kuvarica, Automehaničar, Herihter…
Kućice, uz čije zidove raste loza-puzavica sa kiselim čuburskim grožđem, poseduju, uglavnom, po dve majušne prostorije: kuhinju, koja je, istovremeno, i dnevna soba i sobu za spavanje, koja je, istovremeno i za goste, a takođe, istovremeno, i spremište starih stvari. Najbogatiji stanovnici dvorišta imaju i šupu za drva i ugalj, bicikl i dečija kolica. U kuhinju se ulazi pravo sa dvorišta, tako da čoveka zimi zapahne sveži dah snega, a u proleće miris lipe iz dvorišta.
Dva drvena klozeta su sasvim u dnu dvorišta, a kupatila se nalaze u Mišarskoj ulici ili, kad je leto, na reci Savi. U proleće se svi kupaju u limenom koritu ili velikom hrastovom buretu, koje je uvek puno kišnice po kojoj plovi golubije perje. To je divna prilika da za trenutak zavirimo u raskošne, zrele grudi Raspuštenice, koja se kupa u ružičastom svilenom kombinezonu.
Kada se podigne pogled iz dvorišta vidi se komad plavog neba okružen visokim stambenim zgradama, u kojima niko nikog ne poznaje. Stanari tih visokih kuća gledaju sa svojih prozora u dvorište i sažaljevaju njegove stanovnike zbog nedostatka udobnosti. Oni pak, ispod lipe, obično govore da nizašta na svetu ne bi dali svoje dvorište, makar im ponudili čak i jednoiposoban komforan stan u novogradnji, što je san svakoga normalnog Beograđanina.
Najlepše je, u stvari, to, što sa ulice niko ne može ni da nasluti da iza zelenih gvozdenih vrata (koja cvile) postoji čitav jedan svet, dovoljan sam sebi. Ali kada čovek jedanput zakorači kroz tu kapiju, čiji broj još ne otkrivam, i koja se nikada ne zaključava, poželi da tamo ostane zauvek.

KEVA



I oni kojima nije majka, zovu je – Keva!
Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva!
Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, na žalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet…
Otkako ih znamo odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju. U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jetru, želudac, glavobolju i one ružičaste, za visoki pritisak… Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane pantofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju – Kevi ništa ne treba! Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju. Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu, što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne…
Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same „razvijaju“ po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi! I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno, dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar – taj „srpski kavijar“ (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima. Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada na bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!
Zanimljivo, Keva retko kad jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom. To je, verovatno, zbog toga, što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka ili proba jela da bi postigla idealan ukus.
Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre, čim ode lekar. Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i „mast (propuštenu) kroz devet voda“, a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva. Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica… Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnim zvukom.
Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih „ibrišima“.
Keve su najtolerantnija bića na svetu. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu. U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi.
Jedini Kevin kalendar bio je – crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje – za Zadušnice. Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.
I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući. U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva – spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli?
Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena, kada se živelo mirno, pošteno i udobno, na žalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne.
Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani Patin kuvar i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus…