Kleopatra

TA EGIPĆANKA
„Čovekova najvrednija osobina jeste mudro rasuđivanje o tome u šta ne treba da veruje.“
– EURIPID




Jedna od najslavnijih žena u istoriji, Kleopatra VII vladala je Egiptom dvadeset dve godine. Jednom je izgubila kraljevstvo, povratila ga, umalo ga opet izgubila, potom stekla carstvo, pa izgubila sve. Kao dete postala je boginja, sa osamnaest godina kraljica, uskoro potom slavna ličnost, predmet nagađanja i obožavanja, ogovaranja i legendi, čak i za života. Na vrhuncu moći vladala je skoro čitavom istočnom sredozemnom obalom, poslednjim velikim carstvom jednog egipatskog vladara. Na trenutak je u svojim rukama držala sudbinu zapadnog sveta. Rodila je jedno dete jednom oženjenom muškarcu, drugome još troje. Umrla je u trideset devetoj godini, pokolenje pre rođenja Hrista. Tragedija uvek zapečati čovekov ugled, a Kleopatrin kraj je bio iznenadan i dramatičan. Od tada, ona živi u našoj mašti. O njoj su govorili mnogi, između ostalih i najveći dramatičari i pesnici; već dve hiljade godina stavljamo joj reči u usta. U jednom od najdinamičnijih zagrobnih života postala je asteroid, video-igrica, kliše, cigareta, džek-pot mašina, striptiz-klub, sinonim za Elizabetu Tejlor. Šekspir pominje Kleopatrinu neiscrpnu raznovrsnost. Ništa on još nije znao.
Mada je njena slava nepresušna, lik joj je nejasan. Kleopatra je možda jedan od najprepoznatljivijih likova u istoriji, ali zapravo malo znamo o tome kako je zaista izgledala. Samo se portreti s novčića – iskovanih za njenog života, koje je verovatno lično odobrila – mogu smatrati autentičnim. Upamćena je, takođe, iz pogrešnih razloga. Kao sposoban, razuman vladar, umela je da izgradi flotu, uguši ustanak, kontroliše valutu, ublaži glad. Slavni rimski vojskovođa svedočio je o njenoj umešnosti kad je reč o vojnim pitanjima. Čak i u doba kada žene vladari nisu bile retkost, isticala se kao jedina žena antičkog sveta koja je vladala samostalno i igrala značajnu ulogu u zapadnom svetu. Bila je neuporedivo najbogatiji vladar na čitavom Sredozemlju. Uživala je veći ugled od ijedne žene svoga doba, kako su jednom podsetili gnevnog suparničkog kralja kada je, za vreme njenog boravka na njegovom dvoru, pozivao na njeno ubistvo. (S obzirom na njen status, to nije bilo izvodljivo.) Kleopatra je vodila poreklo od duge loze ubica i verno se pridržavala porodične tradicije ali se, s obzirom na vreme i mesto u kojima je živela, veoma dobro vladala. Ipak je upamćena kao pohotna zavodnica, što nije poslednji put da je istinski moćna žena preobražena u bestidnu bludnicu.
Kao i svi životi koji nadahnjuju pesnike, i Kleopatrin je bio ispunjen lutanjem i razočaranjima.

Odrasla je u neizmernoj raskoši i nasledila oronulo carstvo. Deset pokolenja njeni preci vladali su kao faraoni. Ptolemeji su, zapravo, bili makedonski Grci, što znači da je Kleopatra bila približno isto toliko Egipćanka kao i Elizabeta Tejlor. U osamnaestoj godini Kleopatra je sa svojim desetogodišnjim bratom preuzela vlast u zemlji opterećenoj prošlošću, s neizvesnom budućnošću. Hiljadu i tri stotine godina deli Kleopatru od Nefertiti. Piramide – koje je Kleopatra gotovo sigurno pokazala Juliju Cezaru – već su bile ispisane grafitima. Sfinga je obnovljena hiljadu godina ranije. Slava nekad moćnog carstva Ptolemeja već je gubila sjaj. Kleopatra je odrasla u svetu koji je živeo u senci Rima, čija se vlast već u njenom detinjstvu proširila do samih granica Egipta. Kad je Kleopatri bilo jedanaest godina, Cezar je podsetio svoje starešine da nisu Rimljani ako ne ratuju, ako ne otimaju plen i ne upravljaju drugima. Jedan istočnjački vladar, koji je i sam vodio epsku borbu protiv Rima, drugačije je izrazio ono sa čime će se suočiti i Kleopatra: Rimljani imaju vučju narav. Oni mrze velike vladare. Sve što imaju, stekli su pljačkom. Nameravaju da otmu sve i oni će „sve uništiti, ili će nastradati pokušavajući da to urade“. Jasno je šta je to značilo za poslednju bogatu zemlju u sferi rimskog uticaja. Egipat se isticao veštim pregovaranjem; uglavnom je uspevao da očuva nezavisnost. Međutim, već je bio upleten u rimsku politiku.
Kleopatrin otac stekao je zvaničnu titulu „prijatelja i saveznika rimskog naroda“ u zamenu za zapanjujuću sumu novca. Njegova kćerka će otkriti da nije dovoljno biti prijatelj tom narodu i njihovom Senatu; važno je sprijateljiti se i sa najmoćnijim Rimljaninom toga doba. Bio je to težak zadatak u pozno doba Republike, rastrzane građanskim ratovima. Oni su redovno izbijali za vreme Kleopatrinog života, suprotstavljajući međusobno čitav niz rimskih zapovednika u, suštinski, krvavim obračunima ličnih ambicija, dva puta neočekivano razrešavanim na egipatskom tlu. Posle svakog od tih potresa, Sredozemlje je ostajalo unezvereno, nastojeći da preokrene svoju odanost i preusmeri danak. Kleopatrin otac se priklonio Pompeju Velikom, izvanrednom rimskom vojskovođi koga sreća kao da je večno pratila. On je postao porodični zaštitnik. Takođe je poveo građanski rat protiv Julija Cezara upravo onda kada je, na suprotnoj strani Sredozemlja, Kleopatra sela na presto. U leto četrdeset osme godine pre nove ere Cezar je teško porazio Pompeja u centralnoj Grčkoj; Pompej je pobegao u Egipat, gde je na egipatskoj obali ubijen i obezglavljen. Kleopatri je tada bila dvadeset jedna godina. Nije imala izbora sem da se umili novom gospodaru rimskog sveta. Uradila je to drugačije od većine drugih potčinjenih vladara čija su imena, što nije nimalo slučajno, danas zaboravljena. Narednih godina nastojala je da preokrene neumoljivu rimsku plimu u svoju korist, posle Cezarove smrti opet menjajući zaštitnike, da bi se konačno priklonila njegovom štićeniku Marku Antoniju. Posmatrano sa distance, doba njene vladavine deluje samo kao odlaganje neizbežnog. Njena priča je, u suštini, završena pre nego što je počela, sem što ona to, naravno, nije tako videla. Posle njene smrti, Egipat je postao rimska provincija. Nezavisnost nije povratio sve do dvadesetog veka.
Može li se išta dobro reći o ženi koja je spavala s dvojicom najmoćnijih muškaraca svog vremena? Možda, ali ne u doba kada je Rim usmeravao takve priče. Kleopatra stoji na jednoj od najvažnijih istorijskih raskrsnica: ukrštanja žene i moći. Mudre žene su, kako je upozoravao Euripid stotinama godina ranije, opasne. Jedan rimski istoričar je na jednom mestu opisao izvesnu judejsku kraljicu kao običnu marionetu a – samo šest stranica kasnije – osudio je zbog bezobzirne ambicije i sramotnog prigrabljivanja vlasti. Postojala je, takođe, i druga, dopadljivija vrsta moći. U jednom bračnom ugovoru iz prvog veka pre nove ere nevesta se obavezivala da će biti nežna i odana. Takođe se zaklinjala da neće sipati ljubavne napitke mužu u hranu ili piće. Ne znamo da li je Kleopatra zaista volela bilo Antonija bilo Cezara, ali znamo da je obojicu uspevala da nagovori da je slušaju. Sa rimskog stanovišta, ona ih je obojicu „zarobila“. To je princip po kome uvek jedan dobija dok drugi gubi: ženina moć nagoveštavala je obmanutog muškarca. Upitana kako je stekla uticaj nad Avgustom, prvim rimskim imperatorom, njegova žena je navodno odgovorila da je to postigla „tako što je bila izrazito čedna, što mu je uvek u svemu rado udovoljavala, nikad se nije mešala u njegove poslove, a posebno tako što se pretvarala da ne čuje i ne primećuje miljenike koji su bili predmet njegove strasti“. Nema razloga da taj obrazac prihvatimo zdravo za gotovo. S druge strane, Kleopatra je bila potpuno drugačija. Na jednom opuštenom odlasku na pecanje, pod vrelim aleksandrijskim suncem, nije se nimalo ustručavala da podseti najslavnijeg rimskog vojskovođu toga doba da treba da se pozabavi svojim dužnostima.

Rimljani su neodgovornost i bezakonje smatrali grčkim odlikama. Kleopatra je bila dvostruko osumnjičena, jednom zbog toga što je poticala iz kulture poznate po svojoj „prirodnoj sklonosti prevari“, a drugi put zbog svog aleksandrijskog boravišta. Rimljani nisu umeli da razlikuju egzotično od erotičnog; Kleopatra je predstavljala okultno, alhemičarski istok, svoju zagonetnu, putenu domovinu, perverznu i neponovljivu, poput njene neverovatne reke. Činilo se da muškarci koji dolaze u dodir s njom gube glavu, ili barem menjaju svoje planove. Uspela je da preotme glavnu ulogu čak i u Plutarhovoj biografiji Marka Antonija. Jednako je opčinila i jednog istoričara iz devetnaestog veka koji je pri susretu s Cezarom opisuje kao „raspusnu šesnaestogodišnjakinju“. (Pre bi se moglo reći da je ona tada bila veoma ozbiljna žena od dvadeset i jedne godine.) Zov istočnjačkih sirena postojao je davno pre Kleopatre, ali to nije bilo važno; ona je dolazila iz opojne zemlje seksa i obilja. Nije teško razumeti zašto je Cezar pripao istoriji, a Kleopatra legendi.
Naše gledište dodatno zamagljuje činjenica da su Rimljani koji su pričali Kleopatrinu priču gotovo suviše dobro znali svoju drevnu povest. Ona se neprestano uvlači u njihove priče. Poput Marka Tvena u zaslepljujućem, krcatom Vatikanu, ponekad se više oduševljavamo kopijama nego originalima. Isto su radili i klasični pisci. Oni su mešali različite izvore, menjajući stare priče. Kleopatru su opteretili tuđim zločinima. Istorija je postojala da bi se prepričavala, sve kitnjastija, ali ne nužno i tačnija. U antičkim tekstovima zlikovci gotovo uvek nose izrazito drečavu purpurnu odeću, jedu suviše pečenih fazana, mažu se skupocenim uljima, rastapaju bisere. Bilo da ste bili bezobzirna, častohlepna egipatska kraljica ili okrutni gusar, bili ste poznati po „gnusnom preterivanju“ u kićenju. Porok i raskoš išli su ruku podruku; živeli ste okruženi zlatom i purpurom. Otežavajuća je okolnost i to što se istorija preplitala s mitologijom, a ljudsko sa božanskim. U Kleopatrinom svetu mogli ste videti relikvije Orfejeve lire, ili jaje iz kojeg se izlegla Jelena Trojanska (nalazilo se u Sparti).
Osim što potomstvo piše istoriju, istorija se i piše za potomstvo. Naši najiscrpniji izvori nikad nisu videli Kleopatru. Plutarh je rođen sedamdeset šest godina posle njene smrti. (Pisao je istovremeno kada i Matija, Marko, Luka i Jovan.) Apijan je pisao sa distance veće od jednog veka; Dion, već od dva. Kleopatrina priča razlikuje se od priče većine žena po tome što su muškarci koji su je uobličili – iz sopstvenih razloga – radije naglašavali nego zanemarivali njenu ulogu. Njen odnos s Markom Antonijem bio je najduži u njenom životu, ali odnos s njegovim suparnikom Avgustom najtrajniji. On će pobediti i Antonija i Kleopatru. Veličajući slavu Rima, stvorio je tabloidni lik egipatske kraljice, nezasite, krvožedne izdajnice gladne moći. Uveličao je Kleopatru do hiperbole da bi to uradio i sa svojom pobedom – i da bi svog istinskog neprijatelja, svog nekadašnjeg zeta, izbacio iz te priče. Rezultat je isti kao kada bi Napoleonov život bio pisan u Britaniji u devetnaestom veku, ili kada bi predsednik Mao pisao istoriju Amerike dvadesetog veka.

Toj ekipi izrazito tendencioznih istoričara dodajte izuzetno oskudne izvorne zapise. Nije sačuvan nijedan papirus iz Aleksandrije. Gotovo ništa od tog drevnog grada nije sačuvano iznad zemlje. Imamo, možda, samo jednu reč koju je zapisala sama Kleopatra. (Trideset treće godine pre nove ere ona, ili pisar, potpisuje kraljevski dekret grčkom rečju ginesthoi, što znači: „Neka to bude učinjeno“.) Klasični autori nisu se obazirali na statistiku, a ponekad čak ni na logiku; njihovi iskazi protivreče jedni drugima i sami sebi. Apijan je nemaran prema pojedinostima, Josif beznadežan kad je reč o hronologiji. Dion više voli retoriku od tačnosti. Praznine su toliko česte da deluje kao da su namerno načinjene; gotovo ukazuju na zaveru ćutanja. Kako je moguće da nemamo nijednu Kleopatrinu bistu iz doba vrhunskih, realističnih portreta?
Ciceronova pisma iz prvih meseci četrdeset četvrte godine pre nove ere – kada su Cezar i Kleopatra bili zajedno u Rimu – nikada nisu objavljena. Najduža grčka istorija toga doba nemarno prelazi preko ovog burnog razdoblja. Teško je reći šta nam najviše nedostaje. Apijan obećava više o Cezaru i Kleopatri u svoje četiri knjige egipatske istorije, koje nisu sačuvane. Livijeva priča prekida se vek pre Kleopatre. Pojedinosti o radu njenog ličnog lekara poznate su nam samo po Plutarhovim komentarima. Delijeva hronika je nestala, zajedno sa sočnim pismima koje mu je, navodno, Kleopatra pisala. Čak i Lukan naglo, neobjašnjivo, staje na pola puta svoje epske poeme, ostavljajući Cezara zarobljenog u Kleopatrinoj palati na početku Aleksandrijskog rata. U nedostatku činjenica množe se mitovi, opojna vina istorije.
Praznine u zapisima su jedna zamka, a ono što smo namesto njih konstruisali druga. Državna pitanja blede, ostavljajući nam samo pitanja srca. Jaka žena vična politici, diplomatiji i vlasti, koja govori devet jezika; slatkorečiva i harizmatična, Kleopatra deluje kao zajednička tvorevina rimske propagande i holivudskih režisera. Njoj je ostavljeno samo da stavi svoj drevni pečat na ono što oduvek znamo da postoji: moćna ženska seksualnost. Međutim, pojavila se u pogrešno vreme. Ne samo da su njenu istoriju pisali njeni neprijatelji, već je imala nesreću da se nađe u centru pažnje upravo u vreme kada je stasavala latinska poezija. Sačuvana je u književnom jeziku koji joj nije bio naklonjen. Maštoviti prikazi nastavili su da se množe. Džordž Bernard Šo među svoje izvore za Cezara i Kleopatru ubraja i sopstvenu maštu. Mnogi istoričari oslanjali su se na Šekspira, što je razumljivo, ali slično kao da preuzimamo sud Džordža K. Skota o Patonu.
Da bi se rasvetlio Kleopatrin lik jednako je važno istaći malobrojne činjenice kao i otkloniti nagomilane mitove i prastaru propagandu.

Ona je bila Grkinja čiju su istoriju pisali muškarci kojima je budućnost zavisila od Rima, jer su uglavnom bili službenici rimske imperije. Njihove istorijske metode nama su nejasne. Retko kad su navodili svoje izvore. Uglavnom su se oslanjali na sećanja. Prema modernim merilima, oni su polemičari, apologete, moralisti, fabulisti koji su ponavljali i koristili stare izvore, piskarala. Pored sve svoje učenosti, Kleopatrin Egipat nije imao nijednog dobrog istoričara. Njihove izvore možemo shvatiti samo uslovno. Oni mogu biti pogrešni, ali to su jedini koje imamo. Nema jedinstvene saglasnosti čak ni o najosnovnijim podacima o njenom životu, o tome ko joj je bila majka, koliko je dugo Kleopatra živela u Rimu, koliko je puta bila trudna, da li su se ona i Antonije venčali, šta se dogodilo u bici koja je zapečatila njenu sudbinu, kako je umrla.1 Trudila sam se da imam na umu ko je bivši bibliotekar a ko pisac tračeva, ko je zaista bio u Egiptu, ko ga je prezirao a ko je u njemu rođen, ko nije voleo žene, ko je pisao sa žarom rimskog preobraćenika, ko je želeo da izmiri račune, udovolji imperatoru, usavrši svoj heksametar. (Nisam se mnogo oslanjala na Lukana. On se na sceni pojavio ranije, pre Plutarha, Apijana i Diona. Takođe je bio pesnik i senzacionalista.) Čak i kada nisu ni tendenciozni ni pristrasni, zapisi su često preterani. Kao što je već primećeno, u drevna vremena nije bilo jednostavnih, nedoteranih priča. Cilj je bio oboriti čitaoca s nogu. Nisam pokušavala da popunim praznine, mada sam povremeno razmatrala mogućnosti. Ono što deluje samo verovatno ovde i ostaje samo verovatno – mada se mišljenja drastično razlikuju čak i kad je reč o tome šta je verovatno. Nepomirljivo ostaje nepomireno. Uglavnom sam uspostavljala kontekst. Kleopatra je zaista pobila svoju braću i sestru, ali Irod je ubio svoju decu (kasnije je jadikovao kako je on „najčemerniji otac“). A kako nas podseća Plutarh, takvo ponašanje bilo je aksiom među kraljevima. Nije izvesno da je Kleopatra bila lepotica, ali njeno bogatstvo – i njena palata – ostavljali su Rimljane bez daha. Sve se to sasvim različito tumači na jednoj strani Sredozemlja nego na drugoj. Poslednje decenije istraživanja o ženama u antici kao i o helenističkom Egiptu značajno rasvetljavaju tu sliku. Pokušala sam da skinem veo melodrame s poslednjih trenutaka njenog života, koji čak i najtrezvenije hroničare priklanjaju sapunskoj operi. Ponekad je, međutim, dramatičnost opravdana. Kleopatrino doba bilo je doba izuzetnih, intrigantnih ličnosti. Na njegovom kraju najveći glumci tog razdoblja naglo silaze sa scene. Za njima se s treskom ruši čitav svet.
Mada mnogo toga o Kleopatri ne znamo, mnogo je toga što ni ona sama nije znala. Nije znala da živi u prvom veku pre nove ere niti u helenističkom dobu, jer je i jedno i drugo definisano tek kasnije. (Helenističko doba počinje smrću Aleksandra Velikog, trista dvadeset treće godine pre nove ere, i završava se tridesete godine pre nove ere, Kleopatrinom smrću. Ono bi se možda najbolje moglo definisati kao grčka era u kojoj Grci nisu igrali nikakvu ulogu.) Nije znala da je Kleopatra VII iz više razloga, a jedan od njih je taj da je zapravo bila šesta Kleopatra. Nikad nije poznavala nikoga po imenu Oktavijan. Čovek koji ju je porazio i uništio, izazvao njeno samoubistvo i umnogome je predstavio potomstvu, rođen je kao Gaj Oktavije. U vreme kad je ušao u Kleopatrin život i značajno uticao na njega nazivao je sebe Gajem Julijem Cezarom, po svom blistavom deda-ujaku, a njenom ljubavniku, koji ga je svojim testamentom posinio. Danas ga znamo kao Avgusta, po tituli koju je usvojio tek tri godine posle Kleopatrine smrti. Ovde se pominje kao Oktavijan jer se, kao i uvek, pokazalo da su dva Cezara previše.

II

MRTVI NE UJEDAJU
„Božji je blagoslov i prava sreća nemati mnogo srodnika.“
– MENANDER

Tog leta okupila je grupu plaćenika u pustinjskom logoru, pod staklastom vrelinom sirijskog sunca. Dvadesetjednogodišnja devojka bila je siroče i izgnanik. Već bese doživela ogromnu raskoš i bogatstvo kao i njihovog živopisnog pratioca, nevolju. Naviknuta na najveću udobnost tog doba, okupila je oko sebe svoj dvor tri stotine kilometara daleko od vrata od slonovače i podova od oniksa u svom domu. Njen šator u pustinji bio je najbliža zamena tom domu u poslednjih godinu dana. Već mesecima se borila za goli život bežeći po srednjem Egiptu, Palestini i južnoj Siriji. To prašnjavo leto provela je skupljajući vojsku.
Žene iz njene porodice bile su vične tome a očigledno i ona, svakako dovoljno da se suoči s neprijateljem koji beše krenuo na nju. Opasno blizu, nedaleko od obalske tvrđave Peluzijuma, na istočnoj egipatskoj granici, nalazilo se dvadeset hiljada prekaljenih vojnika, približno polovina vojske s kojom je tri veka ranije Aleksandar Veliki ušao u Aziju. Bila je to neverovatna skupina gusara i razbojnika, prestupnika, izgnanika i odbeglih robova, pod zvaničnim zapovedništvom njenog trinaestogodišnjeg brata. Sa njim je nasledila egipatski presto. Gurnula ga je u stranu; on je nju zauzvrat prognao iz kraljevstva kojim je trebalo da vladaju zajednički, kao muž i žena. Vojska njenog brata držala je zidine Peluzijuma od crvene cigle i sa ogromnim polukružnim kulama visokim gotovo sedam metara. Ona se ulogorila nešto dalje ka istoku, na pustoj obali, u tinjajućem moru peska boje ćilibara. Bitka je bila na pomolu. Njen položaj je bio u najmanju ruku beznadežan. Poslednji put u proteklih dve hiljade godina, Kleopatra je sklonjena sa scene. Za nekoliko dana upisaće se u istoriju, što znači da će, suočena s neizbežnim, uzvratiti neverovatnim. Četrdeset osma je godina pre nove ere.
Širom Sredozemlja u vazduhu treperi „čudno ludilo“, krcato predznacima, znamenjima i čudovišnim govorkanjima. Vladala je atmosfera nervoznog iščekivanja. U toku jednog jedinog popodneva smenjivali su se strepnja i ushićenje, moć i strah. Ponekad su govorkanja čak bila i istinita. Početkom juna Kleopatra je čula da će se građanski rat u Rimu – sukob u kome se nepobedivi Julije Cezar suprotstavio nesavladivom Pompeju Velikom – podudariti s njenim. To je bila zabrinjavajuća vest. Otkad je Kleopatra pamtila, Rimljani su bili zaštitnici egipatskih vladara. Oni su presto dugovali toj razornoj moći, koja je za nekoliko pokolenja osvojila najveći deo Sredozemlja. Takođe, otkada je pamtila, Pompej je bio veliki prijatelj njenog oca. Izvanredni vojskovođa već decenijama je nizao pobede, na kopnu i na moru, pokoravajući jedan narod za drugim u Africi, Aziji i Evropi. I Kleopatra i njen brat-suparnik Ptolemej XIII bili su njegovi dužnici.
Nekoliko dana kasnije Kleopatra je saznala da lako može nastradati od ruke onoga ko joj duguje uslugu, baš kao i od najbližeg srodnika. Dvadeset osmog septembra Pompej se pojavio na obali Peluzijuma. Cezar ga beše potukao. U očajanju je potražio utočište. Razumljivo, setio se mladog kralja čiju je porodicu pomagao i koji je bio njegov veliki dužnik. Nijedan njegov zahtev ne bi smeo biti odbijen. Tri regenta koja su, praktično, vladali umesto mladog Ptolemeja – Teodot, njegov učitelj retorike; Ahila, hrabri zapovednik kraljevske garde; i Potin, evnuh koji je vešto pretvorio svoju ulogu dečakovog učitelja u ulogu vezira – nisu se složili s tim. Neočekivani Pompejev dolazak suočio ih je s teškom odlukom, o kojoj su žučno raspravljali. Odbaciti Pompeja značilo bi pretvoriti ga u neprijatelja. Primiti ga, značilo bi suprotstaviti se Cezaru. Ako bi pak uklonili Pompeja, on ne bi mogao da pomogne Kleopatri, kojoj je bio naklonjen. Niti bi mogao da se popne na egipatski presto. „Mrtvi ne ujedaju“, neporecivo je savetovao Teodot, učitelj retorike koji je – dokazavši jednostavnim silogizmom kako ne smeju dopustiti sebi niti da prihvate Pompeja niti da ga uvrede – sa osmehom izgovorio te reči. Poslao je Rimljaninu poruku dobrodošlice i „bedni brodić“. Pompej još nije bio ni kročio na obalu kada je, u plićaku kod Peluzijuma, pred čitavom Ptolemejevom vojskom i majušnim kraljem u purpurnoj odeći, izboden i obezglavljen.3

Cezar će kasnije pokušati da opravda to divljaštvo. Prijatelji se u mračnim vremenima često pretvaraju u neprijatelje, zaključio je. Mogao je isto tako primetiti da se u mračnim vremenima, neprijatelji pretvaraju u prijatelje. Ptolemeievi savetnici odrubili su Pompeju glavu pre svega da bi se umilili Cezaru. Čime bi se bolje dodvorili neprikosnovenom gospodaru Sredozemlja? Istom logikom, ta trojica su pojednostavila Kleopatrinu dilemu. U rimskom građanskom ratu – suparništvu takvog vatrenog intenziteta da je manje ličilo na oružani sukob a više na kugu, poplavu ili požar – ona je sada, naizgled, podržavala poraženu stranu.
Tri dana kasnije Julije Cezar se, u potrazi za svojim protivnikom, iskrcao u egipatskoj prestonici. Stigao je kao prethodnica svoje vojske. Kao antički velegrad, Aleksandrija je bila dom mračnog duha, sumnjivog morala i teških krađa. Njeni žitelji pričali su brzo, na mnoštvu jezika i svi uglas; bio je to nemirni grad napetih živaca i oštrih, britkih umova. Već beše uzavreo, a ovaj drugi blesak carskog crvenila samo je pojačao taj nemir. Cezar je, i dalje, oprezno stišavao svoju radost zbog pobede. Kada mu je Teodot pokazao Pompejevu glavu odrubljenu pre tri dana, Cezar je s gnušanjem odvratio pogled. Potom je počeo da lije suze. Neke su možda čak bile i iskrene; u svoje vreme Pompej mu je bio ne samo saveznik, već i zet. Ako su Ptolemejevi savetnici smatrali da će taj jezivi doček zaustaviti Cezara, pogrešili su. Ako je Cezar pak mislio da je Pompejevo ubistvo značilo glas u njegovu korist, i on je pogrešio, barem što se ticalo žitelja Aleksandrije. Na obali su ga dočekali neredi, jer tu niko nije bio manje dobrodošao od Rimljanina, naročito onoga koji nosi zvanična obeležja vlasti. U najboljem slučaju, Cezar se mešao u njihove poslove. U najgorem, došao je da osvaja. Rim je već bio vratio na vlast jednog neomiljenog kralja, koji je – dodatno pogoršavši nezadovoljstvo – oporezovao svoj narod da otplati dug zbog tog povratka. Građani Aleksandrije nisu hteli da plaćaju povratak kralja kojeg ionako nisu želeli. Niti su pak hteli da postanu rimski podanici.
Cezar se bezbedno smestio u paviljonu u okviru ptolemejske palate, pored kraljevske luke, u istočnom delu grada. Nemiri su se nastavili – čarke i vika glasno su odzvanjali ulicama s kolonadama – ali je palata bila zaštićena od nereda. Brzo je poslao po pojačanje. Potom je pozvao sebi zavađenog brata i sestru. Cezar je smatrao svojom dužnošću da presudi u njihovom sporu, jer su se deceniju ranije on i Pompej zajednički založili za njihovog oca. Stabilnost Egipta bila je u interesu Rima, tim pre što je Egipat trebalo da otplaćuje znatne dugove. Kao što je Cezar nedavno napomenuo svom suparniku, došlo je vreme da zaraćene strane „ostave po strani svoju tvrdoglavost, odreknu se oružanih sukoba i više ne stavljaju sreću na kocku“. Kleopatra i njen brat trebalo je da budu milosrdni prema sebi i prema svojoj zemlji.
Taj poziv iziskivao je od Kleopatre izvesna objašnjenja, kao i opreznu procenu. Imala je sve razloge da se odmah založi za sebe, pre nego što se savetnicima njenog brata pruži prilika da je u tome ometu. Njegova vojska branila joj je pristup u Egipat. Mada je Cezar od Ptolemeja tražio da je raspusti, on ga nije poslušao. Ako bi Kleopatra sa svojim ljudima pošla ka zapadu, preko zlaćanog peska, ka granici i visokim kulama Peluzijuma, rizikovala bi sukob. Po jednom tvrđenju, uspostavila je kontakt sa Cezarom preko posrednika a zatim, uverena u izdaju (nije bila omiljena među dvoranima), odlučila je da se lično založi za svoj slučaj. To joj je nalagalo da smisli kako da se provuče kroz neprijateljske redove, preko dobro čuvane granice i u obezbeđenu palatu, živa i neopažena. Kleopatrina reputacija zasnovana je na njenom daru za skretanje pažnje na sebe, ali u svom prvom i najrizičnijem političkom poduhvatu morala je biti nevidljiva. Čak i po modernim merilima imala je pred sobom težak zadatak. Da bi stupila na scenu, da bi njena priča započela, morala je krišom da se uvuče u kuću.
Očigledno je bilo mnogo premišljanja o tome kako to da uradi. Plutarh nam otkriva da „nije mogla da se doseti kako da neopaženo uđe“ sve dok ona sama, ili neko iz njene pratnje; i ona je, takođe, imala svoje savetnike – nije došla na briljantnu ideju. Ta zamisao iziskivala je izvesno prerušavanje, a trebala joj je i pomoć nekoliko izuzetno veštih saučesnika, od kojih je jedan bio odani sicilijanski trgovac po imenu Apolodor. Između Sinajskog poluostrva, gde se nalazio Kleopatrin logor, i aleksandrijske palate, prostirala se opasna močvara, puna mušica i komaraca. Ta močvarna ravnica štitila je Egipat od napada s istoka. Ime je dobila po svojoj sposobnosti da proguta čitave vojske koje su tonule u njen „zlokobno lukavi“ pesak. Ptolemejeve snage čuvale su obalu, gde je u na brzinu iskopanom grobu trunuo Pompejev leš. Najjednostavniji i najbezbedniji put ka zapadu stoga nije vodio ni kroz blatnjave bare Peluzijuma niti duž Sredozemnog mora, gde bi Kleopatra bila izložena pogledima i jakoj protivstruji. Mudrije je bilo poći ka jugu, uz Nil do Memfisa, a potom otploviti nazad do obale, za šta je bilo potrebno barem osam dana.

Ni plovidba rekom nije bila bezopasna; rečni saobraćaj bio je gust i praćen budnim očima carinskih službenika. Mutnim Nilom Kleopatra je, praćena jakim vetrom i rojevima komaraca, zaplovila sredinom oktobra. U međuvremenu, Ptolemejevi savetnici ustuknuli su pred Cezarovim zahtevom. Kako se rimski vojskovođa usuđuje da sebi pozove kralja? Kao niži rangom morao bi sam da izađe pred vladara višeg ranga, što je Cezar dobro znao.
Apolodor je malim čamcem na dva vesla nečujno ušao u istočnu aleksandrijsku luku i u sumrak se prikrao do zidova kraljevske palate. Nadomak obale je bilo mračno, dok je iz daljine gradska obala bila osvetljena veličanstvenim svetionikom visokim sto dvadeset metara, čudom antičkog sveta. Taj blistavi stub dizao se nepun kilometar od Kleopatre, na kraju nasutog puta, na ostrvu Faros. Uprkos njegovoj svetlosti, međutim, ona je ostala neprimećena. Pre nego što je Apolodor pristao uz obalu, uvukla se u veliku vreću od konoplje ili kože. Apolodor ju je umotao kao paket i vezao kožnim kaišem, prebacivši je preko ramena, što je jedini podatak koji nam nešto govori o Kleopatrinoj građi. Uz blagi šum talasa zaputio se kroz kompleks kraljevske palate, vrtove i raznobojne vile i puteve s kolonadama koji su se pružali kilometar i po, koliko jedna gradska četvrt. Bio je to kraj koji je Apolodor – koji svakako nije doveslao sam čak iz pustinje, ali koji je možda osmislio kraljičin povratak – dobro poznavao. Prebačena preko njegovog ramena, Kleopatra je prošla kroz kapiju palate pravo do Cezarovih odaja, koje su verovatno pripadale njoj. Bio je to jedan od najčudnijih povrataka kući koje istorija pamti. Mnoge kraljice izronile su iz anonimnosti, ali Kleopatra je jedina stupila na svetsku scenu iz obične vreće, jedne od onih u kojima su se obično nosili svici papirusa ili mala bogatstva u zlatu. Imala je dara za bekstvo i skrivanje. Kasnije je jednom prilikom savetovala drugu ženu, koja se takođe našla u opasnosti, kako da pobegne u mrtvačkom sanduku.
Ne znamo da li se Kleopatra otkrila upravo pred Cezarom. U svakom slučaju, nije mnogo verovatno da se tom prilikom predstavila „kraljevski“ (kako navodi jedan izvor), niti pak okićena draguljima i zlatom (kako tvrdi drugi), niti čak pristojno doterana. Uprkos muškoj mašti, petovekovnoj istoriji umetnosti i dvema najvećim dramama u engleskoj književnosti, verovatno je bila potpuno obučena, u pripijenoj, dugoj, platnenoj tunici bez rukava. Jedini ukras koji joj je bio potreban bio je onaj na koji je kao jedina među Egipćankama polagala pravo: dijadema, ili široka bela traka, obeležje helenističkog vladara. Nije mnogo verovatno da bi se pojavila pred Julijem Cezarom bez takve trake na čelu, vezane na potiljku. S druge strane, o Kleopatrinoj „sposobnosti da se svakom dopadne“ imamo čitavo obilje dokaza. Bilo je opšte mišljenje da je nemoguće razgovarati s njom a pritom ne biti potpuno očaran. U ovoj prilici, odvažnost poduhvata – iznenadna pojava mlade kraljice u raskošnim odajama sopstvenog doma, koje je Cezar jedva poznavao – sama je po sebi bila očaravajuća. Očigledno, iznenađenje je moralo biti političko koliko i lično. Do potresa je došlo kad su se u jednom zapanjujućem trenutku dve civilizacije, idući u različitim pravcima, neočekivano i upečatljivo srele.
Julija Cezara, poznatog po hitrini i intuiciji, nije bilo lako iznenaditi.

Uvek je stizao pre nego što su ga očekivali i ispred glasnika koji je trebalo da ga najave. (Te jeseni je platio cenu zbog toga što je stigao u Egipat pre svojih legija.) Ako se njegov uspeh mogao umnogome pripisati „njegovoj brzini i njegovom neočekivanom kretanju“, pored toga bio je nesklon iznenađenjima, uvek spreman na sve, precizan i mudar strateg. Njegova nestrpljivost ga je nadživela: šta je drugo Veni, vidi, vici – izreka koja se pojavila godinu dana kasnije – ako ne obrazac efikasnosti? Toliko je dobro razumeo ljudsku prirodu da je u odsudnoj bici toga leta naložio svojim ljudima da koplja ne bacaju, već da ih zabadaju u lica Pompejevih boraca. Jemčio je da će njihova taština biti jača od hrabrosti. Bio je u pravu: Pompejevi ljudi zaklonili su lica i razbežali se. Prethodne decenije Cezar je prevazišao i najteže prepreke i postigao neverovatne uspehe. Premda se nikada nije suprotstavljao sudbini, ipak je smatrao da je treba malo pogurati; bio je od onih oportunista koji se napadno ushićuju svojom dobrom srećom. Barem kad je reč o domišljatosti i odvažnosti, pred sobom je imao srodnu dušu.
U drugoj sferi pak, mlada egipatska kraljica nije imala mnogo zajedničkog sa ovim „čovekom prezasićenim ljubavlju čije su najbolje godine već prošle“ (Cezar je tada imao pedeset dve godine). Njegovi ljubavni osvajački pohodi bili su jednako legendarni i raznovrsni koliko i vojni. Na ulici su ovog otmenog muškarca četvrtastog lica, sjajnih crnih očiju i istaknutih jagodica nazivali – preterujući samo u drugom zbiru – „muškarcem svake žene i ženom svakog muškarca“. Kleopatra je već tri godine bila udata za svog brata, koji je prema svim tvrdnjama bio „puki dečkić“ i koji je – čak i ako je sa trinaest godina već bio ušao u pubertet, što je po drevnim merilima bilo malo verovatno – uglavnom pokušavao da je se reši. Kasniji komentatori će Kleopatru nazivati „Ptolemejevom poročnom kćerkom“, „sirenom bez premca“, „nafrakanom kurvom“, čiju je „pohotu Rim skupo platio“. Kada se, međutim, ova „bludna kraljica“ oktobra četrdeset osme godine pojavila pred Cezarom, najverovatnije nije imala nikakvog seksualnog iskustva.
Ukoliko se to dvoje može razdvojiti, opstanak joj je svakako bio preči od zavođenja. Kako su savetnici njenog brata jasno pokazali, željena nagrada je bila Cezarova naklonost. Bilo je neophodno da se Kleopatra poveže s njim umesto sa porodičnim zaštitnikom čiji je pohod podržavala i čije je obezglavljeno telo trunulo na obali Sredozemlja. Pod poznatim okolnostima, nema razloga za pretpostavku da joj je Cezar bio naklonjen. S njegovog stanovišta, mladi kralj koji je posedovao vojsku i poverenje žitelja Aleksandrije bio je bolji izbor. Ptolemejeve ruke bile su međutim uprljane Pompejevom krvlju; Cezar je možda procenio da bi cena koju bi u Rimu platio zbog savezništva sa ubicama svog sugrađanina bila veća od cene koju će platiti zbog pomaganja svrgnutoj i bespomoćnoj kraljici. Odavno je shvatio da „svi ljudi vatrenije delaju protiv svojih neprijatelja nego što sarađuju sa svojim prijateljima“. Barem u prvom trenutku, Kleopatra je svoj život možda više dugovala Cezarovoj osudi njenog brata i nenaklonosti prema Ptolemejevim savetnicima – nisu baš delovali kao ljudi s kojima bi se moglo pošteno razgovarati o novčanim pitanjima – nego sopstvenim čarima. Takođe, imala je i sreće. Kako je istakao jedan hroničar, drugačiji čovek mogao je trampiti njen život za Pompejev. Cezar je lako mogao njoj odrubiti glavu.
Opšte uzev, rimski zapovednik bio je blage naravi. Mada savršeno sposoban da poubija desetine hiljada ljudi, bio je jednako čuven po milosrđu čak i prema ogorčenim neprijateljima, ponekad čak i dvaput prema istima. „Ništa mu nije bilo draže“, tvrdi jedan od njegovih vojskovođa, „od molbe za oproštaj.“ Hrabra i rečita moliteljka kraljevske krvi bez sumnje je bila toplo primljena. Cezar je imao i dodatne razloge da joj bude naklonjen: kao mladić i sam je bio odmetnik. I sam je pravio teške političke greške. Mada je odluka da Kleopatri pruži dobrodošlicu u tom trenutku mogla izgledati logično, ona je dovela do jednog od najtežih iskušenja u Cezarovoj karijeri. Kad je upoznao Kleopatru, ona se borila za vlastiti život. Krajem jeseni, istu su borbu vodili oboje. Narednih meseci Cezar se našao pod opsadom lukavog neprijatelja namernog da mu iz prve ruke pokaže kako izgleda gerilski rat, u gradu koji nije dobro poznavao i u kome su njegove snage bile u značajnoj manjini. Ptolemej i žitelji Aleksandrije svakako su odigrali značajnu ulogu u tome što su – združeni šest tegobnih meseci iza na brzinu sklepanih barikada – proćelavi prekaljeni vojskovođa i sposobna mlada kraljica postali bliski saveznici, toliko bliski da je početkom novembra Kleopatra shvatila da je trudna.
Iza svakog velikog bogatstva, kažu, stoji zločin; Ptolemeji su bili prebogati. Nisu poticali od egipatskih faraona čije su mesto zauzeli, već od siromašnih, žilavih Makedonaca (Herodot je već upozoravao da gruba zemlja rađa grube ljude), od kojih je potekao Aleksandar Veliki. Samo nekoliko meseci posle Aleksandrove smrti, Ptolemej – njegov najhrabriji vojskovođa, zvanični kušač, bliski prijatelj iz detinjstva, a po nekim tvrdnjama i dalji rođak – preuzeo je vlast nad Egiptom. Iskazujući porodičnu sklonost ka dramatici, Ptolemej je oteo posmrtne ostatke Aleksandra Velikog. Trebalo je da budu odneseni u Makedoniju. Zar ne bi bilo znatno umesnije, mislio je mladi Ptolemej presrećući pogrebnu povorku, da se nađu u Egiptu, tačnije u Aleksandriji, gradu koji je slavni osvajač osnovao tek koju deceniju ranije? Tamo su i dospeli, izloženi u zlatnom sarkofagu u centru grada kao relikvija, talisman, podstrek na borbu, zalog sigurnosti. (U doba Kleopatrinog detinjstva, sarkofag je bio od alabastera ili stakla. U oskudici, njen pradeda trampio je originalni sarkofag za vojsku. Tu zamenu je platio životom.)

Legitimitet dinastije Ptolemeja zasnivao se na toj nategnutoj vezi s najslavnijim likom antičkog sveta, s kojim su se upoređivali svi ostali kandidati, čijim se ogrtačem zaodenuo i Pompej, čija su dostignuća, pričalo se, dovodila Cezara do suza nemoći. Njegov kult je bio sveprisutan. Aleksandar je igrao podjednako istaknutu ulogu u mašti Ptolemeja kao i u rimskoj. Njegove statue krasile su mnoge egipatske domove. Aleksandrova privlačnost bila je tako snažna – a njegova istorija u prvom veku tako plodna – da je jedna verzija priče tvrdila kako je potekao od nekog egipatskog čarobnjaka. Uskoro se raširila priča da je bio u srodstvu s kraljevskom porodicom; kao i svi došljaci koji drže do sebe, i Ptolemeji su imali dara za preoblikovanje istorije.4 Ne odričući se svoje makedonske baštine, osnivači dinastije kupili su sebi legitimnu prošlost, antički ekvivalent kupovnog porodičnog grba. Istina je da su Ptolemeji potekli od makedonske aristokratije, što je sinonim za dramatičnost. Shodno tome, niko u Egiptu nije smatrao Kleopatru Egipćankom. Ona je zapravo poticala od loze okrutnih, svadljivih, lukavih, ponekad čak i ludih makedonskih kraljica, među kojima je bila i Olimpija iz četvrtog veka, čiji je najveći doprinos svetu bio njen sin, Aleksandar Veliki. Sve ostalo su bili zločini.
Ako su se van Egipta Ptolemeji držali priče o Aleksandru Velikom, u zemlji su svoj legitimitet zasnivali na izmišljenoj vezi s faraonima. Ona je opravdavala običaj sklapanja brakova između braće i sestara, koji se smatrao egipatskim. Među makedonskom aristokratijom bilo je mnogo primera ubijanja sestara i braće, ali nijedan primer braka s rođenom sestrom. Grci čak nisu ni imali reč za incest. Ptolemeji su ovu praksu doveli do krajnosti. Od petnaestak porodičnih brakova, bar deset je sklopljeno između rođene braće i sestara. Dvoje Ptolemeja venčalo se s rođacima u prvom kolenu, možda radi jednostavnosti: međusobnim brakovima smanjivali su broj kandidata za presto i neprijatne tazbine. Istovremeno su eliminisali problem pronalaženja odgovarajućeg mladoženje ili neveste u stranoj zemlji. Time su, takođe, jačali porodični kult i uzvišeni, neprikosnoveni status Ptolemeja. Ako su okolnosti davale takvim brakovima privlačnost, veza s božanskim – još jedan činilac izmišljenog pedigrea – davala im je prihvatljivost. I egipatski i grčki bogovi venčavali su se sa svojim sestrama i braćom, mada bi se moglo primetiti da Zevs i Hera nisu bili najblistaviji uzor supružnika.
Ova praksa nije imala za posledicu nikakve fizičke deformitete, ali je proizvela nespretno porodično stablo. Ako su Kleopatrini roditelji bili rođeni brat i sestra, što je veoma verovatno, ona je imala samo jednog dedu i babu. Njih dvoje su pak bili stric i bratanica. A ako biste se udali za svog strica, kao što je bio slučaj s Kleopatrinom babom, otac bi vam takođe bio i dever. Mada je cilj sklapanja brakova među srodnicima bio da se stabilizuje porodica, posledice su bile paradoksalne. Nasleđe je postalo večiti problem Ptolemeja, koji su oni rešavali uz pomoć otrova i bodeža. Međusobni brakovi učvrstili su njihovu moć i bogatstvo, ali su dodali i novu dimenziju bratsko-sestrinskom suparništvu, veoma izraženom među srodnicima koji su svojim titulama rutinski dodavali dobroćudne epitete (Kleopatra i brat od koga je pobegla u nastojanju da spase živu glavu prozvani su Theoi Neoi Philadelphoi, ili „Nova Božanstva Bratske Ljubavi“). Retko koji član te porodice nije likvidirao bar ponekog od svoje rodbine, pa ni Kleopatra VII nije bila izuzetak. Ptolemej I oženio se svojom polusestrom, koja se urotila protiv njega sa svojim sinovima, od kojih je on dvojicu ubio. Kao prva koja je za života slavljena kao boginja, ona je vladala u zlatno doba ptolemejske istorije. To je bila još jedna uzgredna posledica sklapanja brakova između braće i sestara: u dobru i u zlu, ona je davala ogromnu vrednost ptolemejskim princezama. U svakom pogledu ravne svojoj braći i muževima, Kleopatrine pretkinje su bile svesne svoga značaja. Bile su veoma samosvesne. Ptolemeji nisu mnogo pružili budućim istoričarima kada je reč o nomenklaturi; sve žene od ovog kraljevskog roda bile su Arsinoje, Berenike ili Kleopatre. Lakše ih je raspoznati po njihovim zlodelima nego po imenima, mada se tradicija i u tom pogledu pokazala kao nepromenljiva: brojne Kleopatre, Berenike i Arsinoje trovale su muževe i ubijale braću, dok za majke nisu htele ni da čuju – da bi kasnije podizale velelepne spomenike uspomenama na sve njih.
Već pokolenjima porodica beše ogrezla u, kako je rečeno, „orgijama pljačke i ubistva“, zapanjujućim čak i po živopisnim makedonskim merilima. U takvom klanu nije se bilo lako istaći, ali je to ipak uspelo Ptolemeju IV, koji je vladao na vrhuncu imperije. Krajem trećeg veka ubio je svog strica, brata i majku. Dvorani su ga sprečili da otruje svoju ženu time što su to obavili sami, pošto je rodila naslednika. Majke su večito slale vojske protiv sopstvenih sinova. Sestre su ratovale s braćom. Kleopatrina prababa vodila je jedan građanski rat protiv svojih roditelja, a drugi protiv svoje dece. Niko nije bio na većim mukama od urezivača natpisa na spomenicima, ostavljenih da se bore s gotovo istovremenim krunisanjima i ubistvima kao i zbrkom datuma u kalendaru koji je počinjao iznova sa svakim novim režimom, pri čemu bi vladar obično menjao i titulu. Žustro urezivanje hijeroglifa zaustavljalo se tek prilikom razrešenja dinastičkih sukoba. Naime, majka Berenike II pozajmila je Berenikinog muža-stranca, zbog čije je dvoličnosti Berenika naručila njegovo ubistvo. (I sama je skončala na isti način.)

Jednako zapažena među ženama bila je Kleopatrina pra-pra-pratetka, Kleopatra III, kraljica iz drugog veka. Ona je bila žena i bratanica Ptolemeja VIII. Silovao ju je još kao devojčicu, dok je bio u braku s njenom majkom. Tada su se njih dvoje posvađali; Ptolemej je ubio njihovog četrnaestogodišnjeg sina, isekao ga na komade i poslao joj za rođendan sanduk sa iskasapljenim delovima njegovog tela. Uzvratila mu je tako što je te iskasapljene posmrtne ostatke javno izložila. Aleksandrijci su podivljali od besa. Usledilo je još veće iznenađenje. Desetak godina kasnije, par se pomirio. Osam godina Ptolemej VIII je vladao sa svoje dve kraljice, sukobljenom majkom i kćerkom.5
Posle izvesnog vremena, krvoprolića su postala gotovo očekivana. Kleopatrin stric je ubio svoju ženu, eliminišući time svoju maćehu (i polusestru). Nažalost, pritom nije shvatio da je od njih dvoje ona bila popularnija. Rulja ga je linčovala posle samo osamnaest dana na prestolu. Time je, posle dva veka divljanja, okončana vladavina legitimnih naslednika dinastije Ptolemeja, osamdesete godine pre nove ere. S obzirom na sve izraženije jačanje Rima, bilo je neophodno što pre naći naslednika. Kleopatrin otac Ptolemej XII pozvan je iz Sirije, kuda je poslat dvadeset tri godine ranije radi bezbednosti. Nije sasvim jasno da li je odgajan kao vladar, ali je neosporno predstavljao jedino rešenje. Da bi ojačao svoj božanski status i vezu sa Aleksandrom Velikim, proglasio se „Novim Dionisom“. Za Aleksandrijce – kojima je legitimitet bio važan, uprkos suludoj mešavini potpuno izmišljenih pedigrea – imao je dva imena. Kleopatrinog oca nazivali su ili Kopiletom ili Auletom, flautistom, po instrumentu nalik oboi, koji je rado svirao. Čini se da je time izazivao jednako divljenje kao i svojim vladanjem, mada su, na nesreću, njegove muzičke sklonosti delile drugorazredne prostitutke. Ljubav prema muzici nije ga sprečila da nastavi porodično krvoproliće, premda samo zahvaljujući tome, treba reći, što mu okolnosti nisu ostavile mnogo izbora. (Nije morao da ubije svoju majku, budući da nije bila kraljevskog roda. Verovatno je bila makedonska dvoranka.) U svakom slučaju, Auleta su morile i veće brige od dosadnih rođaka.
Mlada žena koja se našla u opsednutoj aleksandrijskoj palati s Julijem Cezarom nije, dakle, bila ni Egipćanka niti pak, istorijski gledano, faraon, možda čak ni u srodstvu s Aleksandrom Velikim, pa čak ni prava Ptolemejka, mada se s priličnom sigurnošću može reći da je u svakom pogledu bila makedonska plemkinja. Njeno ime je, poput njenog nasleđa, bilo potpuno i ponosno makedonsko; Kleopatra na grčkom znači Slava Svoje Domovine.6 Nije čak bila ni Kleopatra VII, kako je ostala upamćena. S obzirom na nesrećnu porodičnu istoriju, razumljivo je da se neko negde jednostavno zabrojao.
Neobična i jeziva istorija Ptolemeja ipak ne treba da zamagli dve činjenice. Ako su Berenike i Arsinoje bile jednako zle kao njihovi muževi i braća, to su umnogome postale zahvaljujući tome što su bile veoma moćne. (Tradicionalno su ipak zauzimale drugo mesto u odnosu na te muževe i braću, običaj koji je Kleopatra zanemarila.) Iako joj majka nije bila vladarka, Kleopatra je imala brojne pretkinje koje su gradile hramove, skupljale flote, vodile ratove i, zajedno sa svojim supružnicima, vladale Egiptom. Može se reći da je imala više snažnih ženskih uzora od ijedne druge kraljice u istoriji. Da li je to bila posledica sveopšteg iscrpljivanja muškaraca u porodici, kako se tvrdi, nije sasvim jasno. Bilo je dovoljno razloga da i žene budu podjednako istrošene. Kad je reč o vizijama, ambicijama, intelektu, međutim, uzori u pokolenjima koja su neposredno prethodila Kleopatri bili su – skoro isključivo ženski.
Štaviše, Kleopatra je odrasla u zemlji koja je gajila jedinstven odnos prema ženama. Mnogo pre nje i vekovima pre pojave Ptolemeja, Egipćanke su imale pravo da same sklapaju brakove. Vremenom su postajale sve slobodnije, do granica nezapamćenih u antičkom svetu. Nasleđivale su imovinu podjednako kao i muškarci i bile su nezavisni vlasnici svojih poseda. Udate žene nisu bile u vlasti svojih muževa. Imale su pravo na razvod i na izdržavanje posle razvoda. Dok je čekala da joj se miraz vrati, razvedena žena imala je pravo da boravi u kući po sopstvenom izboru. Njen imetak ostajao je u njenom vlasništvu; nije ga mogao proćerdati rasipni muž. Ako je muž postupao protivno njihovim interesima, zakon bi ostajao na strani žene i dece. Rimljani su se čudili što se u Egiptu ženska deca ne ostavljaju da umru; u Rimu je bilo obavezno odgajiti samo prvorođenu kćer. Egipćanke su se, takođe, udavale kasnije od svojih suseda, tek polovina njih u Kleopatrinim godinama. Pozajmljivale su novac i vozile barke. Služile su kao sveštenice u hramovima. Pokretale su parnice i unajmljivale svirače. Kao žene, udovice ili raspuštenice posedovale su vinograde, vinarije, močvare gde je rastao papirus, brodove, parfimerije, mlinove, robove, kuće, kamile. U ženskim rukama bila je možda čak trećina ptolemejskog Egipta.
Ovakvi običaji do te mere su se kosili s prirodnim poretkom da su zaprepašćivali strance. Istovremeno, činili su se potpuno u skladu sa zemljom čija je veličanstvena, životvorna reka tekla unazad, od juga ka severu, na čijem se jugu nalazio Gornji Egipat, a na severu Donji. Nil je takođe izvrtao zakone prirode nadolazeći leti, a povlačeći se zimi; Egipćani su žnjeli svoje njive u aprilu i zasejavali ih u novembru. Čak su i sadili obrnuto: najpre su sejali a tek potom orali, da bi zatrpali seme rastresitom zemljom. To je sve delovalo savršeno razumno u toj neobičnoj zemlji gde se testo mesilo stopalima i gde se pisalo zdesna ulevo. Zato nije nimalo čudno što je Herodot, u tekstu koji je Kleopatra sigurno dobro poznavala, tvrdio kako egipatske žene odlaze na pijacu dok muškarci ostaju kod kuće i tkaju. Imamo brojne dokaze o njenom smislu za humor; Kleopatra je bila duhovita i sklona šali. Nemamo razloga da sumnjamo kako je pročitala i drugu Herodotovu tvrdnju, da je Egipat zemlja u kojoj „žene mokre stojeći, a muškarci sedeći.“

Po drugom pitanju Herodot je bio potpuno u pravu. „Nema zemlje s toliko čuda, niti sa toliko dela koja izmiču opisima“, divio se on. Još davno pre Ptolemeja, Egipat je očarao svet. Posedovao je drevnu civilizaciju, bezbroj prirodnih čudesa, velelepne spomenike, dva od sedam svetskih čuda antičkog sveta (čuđenje je možda bilo veće u Kleopatrino doba ali su i piramide bile više, za devet metara). U pauzama između krvoprolića, uglavnom u trećem veku i pre nego što je dinastija počela da posrće pod sopstvenim porocima krajem drugog, Ptolemeji su ostvarili planove Aleksandra Velikog, izgradivši u delti Nila čudesni grad, jednako prefinjen koliko su njegovi osnivači bili neoplemenjeni. Aleksandrija je zaslepljivala posmatrače još iz daljine, bleskom velelepnih zdanja od belog mermera, nad kojima se uzdizao ogromni svetionik. Arhitektura grada odgovarala je njegovom šarolikom etnosu, iskovanom u uzavreloj mešavini kultura. U ovoj najvećoj sredozemnoj luci, listovi papirusa krasili su kapitele jonskih stubova. Nizovi ogromnih sfingi i sokolova vodili su do grčkih hramova. Krokodilski bogovi u rimskoj odeći krasili su dorske grobnice. „Izgrađena na najlepšem mestu na svetu“, Aleksandrija je stražarila nad zemljom basnoslovnog bogatstva i čudesnih stvorenja, omiljenom zagonetkom rimskog sveta. Za čoveka kao što je bio Julije Cezar, koji uprkos svim svojim putovanjima nikada ranije nije kročio u Egipat, malo se koje čudo ove zemlje moglo meriti s mladom ženom britkog uma koja se pojavila iz vreče.
Rođena je šezdeset devete godine pre nove ere, kao druga od tri kćeri. Za njom su usledila dva brata, s kojima će se Kleopatra, jednim za drugim, nakratko naći u braku. Mada za Ptolemeje nije bilo bezbednih vremena, prvi vek je verovatno bio među najgorima. Sve petoro dece stradalo je nasilno. Među njima Kleopatra se izdvaja po tome što je sama osmislila sopstvenu smrt, što je bilo nemalo dostignuće i, po rimskim merilima, dostojanstven čin. Sama činjenica da je poživela do Cezarovog dolaska svedoči o snazi njenog karaktera. Očigledno je više od godinu dana, mesecima vrlo intenzivno, kovala zaveru, poslednjih nedelja leta gotovo danonoćno. Podjednako važno bilo je i to što je svoju braću i sestre nadživela decenijama. Nijedan od braće nije doživeo zrelost.
O Kleopatrinoj majci ništa nigde ne vidimo i ne čujemo; ona je nestala sa scene još u ranom Kleopatrinom detinjstvu a kad je Kleopatra napunila dvanaest godina, već je bila mrtva. Nije jasno da li ju je kćerka poznavala išta bolje od nas. Čini se da je bila jedna od retkih žena iz roda Ptolemeja koja je odstupila od porodične melodrame.7 Kleopatra V Trifena bila je, u svakom slučaju, decenijama mlađa od Auleta, svog brata ili polubrata; njih dvoje su se venčali ubrzo pošto je Aulet stupio na presto. Činjenica da je njegova tetka takođe isticala svoje pravo na presto – otišla je tako daleko da je otputovala čak u Rim da bi zastupala svoje pravo protiv njegovog – nije naročito značajna, uzimajući u obzir porodične odnose. To bi, međutim, moglo govoriti nešto o njenim političkim instinktima. Mnogima se činilo da Auleta više zanima umetnost od politike. Uprkos vladavini koja je potrajala dvadeset dve godine, s jednim prekidom, ostao je upamćen kao faraon koji je svirao u flautu dok je Egipat propadao.
O Cezarovom detinjstvu gotovo ništa nije ostalo zabeleženo, a Kleopatra ga je nadmašila i u tome: o njoj nema ni jednog jedinog nagoveštaja. Čak i da se dom u kome je odrasla danas ne nalazi šest metara pod vodom, ili da je aleksandrijska klima bila blagonaklonija prema drevnim papirusima, nije mnogo verovatno da bismo bili išta bolje obavešteni. Detinjstvo nije smatrano naročito zanimljivim u antičkom svetu, u kome su presudan uticaj imali sudbina i poreklo. Antičke ličnosti obično se pojavljuju kao već formirane. Možemo sa velikom sigurnošću pretpostaviti da je Kleopatra rođena u aleksandrijskoj palati; da ju je odgajila dojilja; da joj je kućni sluga žvakao prve zalogaje pre nego što joj ih stavi u bezuba ustašca; da kao dete nije smela da pojede ni da popije ništa što prethodno nije isprobano, da ne bi bila otrovana; da se u detinjstvu igrala sa ostalom decom plemenitog roda, zvanom „usvojena braća i sestre“, kojima je bila namenjena sudbina kraljevske pratnje. Čak i kad je trčkarala stazama oko palate duž kojih su se pružale kolonade, pored vodoskoka i jezeraca ili kroz gusto rastinje i zoološki vrt – raniji Ptolemeji držali su žirafe, nosoroge, medvede, sedam metara dugačkog pitona – bila je okružena pratiocima. Od najmanjih nogu navikla je da se kreće među državnicima, izaslanicima, naučnicima, da se igra među dvorskim zvaničnicima s purpurnim ogrtačima. Igrala se glinenim lutkicama i kućama za lutke i minijaturnim nameštajem i servisima za čaj, kockicama, konjićima za ljuljanje, piljcima i miševima-ljubimcima, mada nikada nećemo znati šta je radila sa svojim lutkama i da li su one, kao kod Indire Gandi, dizale ustanke i vodile bitke.
Uz svoju stariju sestru, i Kleopatra je odgajana da postane vladarka; Ptolemeji su bili spremni na sva iznenađenja. Redovno je plovila Nilom do porodične palate u Memfisu, da učestvuje u slavljenju egipatskih kultova, pažljivo dramski osmišljenim raskošnim procesijama u kojima su učestvovali porodica, savetnici i službenici. Tri stotine kilometra uzvodno od Aleksandrije, Memfis je bio sveti grad, kojim su upravljali sveštenici; pričalo se da je u njemu smrt najunosniji posao. Ispod centra grada protezale su se prostrane životinjske katakombe, pravi magnet za hodočasnike koji su dolazili da im se dive ili da nabave minijaturne mumificirane sokolove i krokodile na tezgama za prodaju suvenira. U kućama su to bili sveti predmeti. U tim prilikama Kleopatra je sigurno nosila svečanu odeću, mada još ne i tradicionalnu egipatsku krunu sa stilizovanim perima, sunčevim diskom i kravljim rogovima. Od najranijeg detinjstva dobijala je najbolje moguće obrazovanje u helenističkom svetu, od najdarovitijih naučnika, u gradu koji je bez sumnje bio najveći centar učenosti: aleksandrijska biblioteka i muzej bili su joj bukvalno u zadnjem dvorištu.

Najistaknutiji aleksandrijski naučnici bili su njeni učitelji i lekari. Nije morala daleko da ide da bi dobila recept, besedu, mehaničku igračku ili mapu.
Veoma je moguće da je to obrazovanje nadmašivalo i očevo – budući da je on odgajan u inostranstvu, u Maloj Aziji – ali je u svakom pogledu bilo tradicionalno grčko, gotovo identično Cezarovom, čiji se učitelj školovao u Aleksandriji. Ono je bilo prevashodno književno. Slova su bila vrlo važna u grčkom svetu, u kome su služila i kao slova i kao note. Kleopatra je učila da čita najpre sričući grčki alfabet, potom crtajući slova sa svojim učiteljem na uskoj drvenoj tablici. Kao dobar đak ispisivala ih je u horizontalnim redovima, potom u uspravnim redovima, pa obrnutim redom i napokon u parovima, s oba kraja alfabeta, velikim slovima i još jednom, pisanim. Jezik koji je Kleopatra učila sastojao se od nerazumljivih, nerazgovetnih reči, što čudnijih to boljih. Stihovi koji su usledili bili su podjednako ezoterični; čini se da se smatralo kako učenik koji je njih u stanju da rastumači, može razumeti sve. Od učenika bi se potom tražilo da ispriča neku Ezopovu basnu svojim rečima, najpre pojednostavljeno, a drugi put kitnjasto. Kasnije su se nizali složeniji zadaci. Možda je trebalo da piše kao Ahil koji tek što nije poginuo, ili da prepričava Euripidove zaplete. Lekcije nisu bile lake, niti se smatralo da takve treba da budu. Učenje je bilo ozbiljan posao, s bezbrojnim vežbama, beskrajnim pravilima, sat za satom. Nije bilo vikenda; učilo se svakodnevno, sem u dane svečanosti, koji su u Aleksandriji srećom bili česti. Dva puta mesečno svi poslovi su obustavljani Apolonu u čast. Disciplina je bila stroga. „Detetu su uši na leđima; ono sluša kad ga biju“, piše u jednom drevnom papirusu. Toj izreci Menander je dodao i uzrok i posledicu: „Onaj ko nije tučen, ne može biti naučen.“ Pokolenja đaka poslušno su ispisivala tu rečenicu pisaljkama od slonovače na sredini drvenih tabli presvučenim crvenim voskom.
Čak i pre nego što je Kleopatra stigla do rečenica, pre nego što je naučila da čita, počela je njena ljubavna veza sa Homerom. „Homer nije bio čovek, već bog“, bilo je među prvim lekcijama iz pisanja, isto kao i prva pevanja Ilijade. Nijedan tekst nije zadirao dublje u Kleopatrin svet. U dobu opijenom istorijom i ovenčanom slavom, Homerova dela predstavljala su ondašnju Bibliju. On je bio „kralj književnosti“; njegova 15.693 stiha predstavljala su moralni, politički, istorijski i verski kontekst, vrhunska dela i vladajuća načela, intelektualni atlas i moralni kompas. Obrazovani ljudi su ga citirali, parafrazirali, pozivali se na njega. Slobodno se može reći da su deca poput Kleopatre bila „odgajena učeći Homera i okružena njegovim stihovima“. Verovalo se da je Aleksandar Veliki uvek spavao s Homerovom knjigom ispod jastuka; svaki obrazovani Grk, pa i Kleopatra, mogao je da odrecituje napamet neki deo Ilijade i Odiseje. Prvo delo je u Kleopatrinom Egiptu bilo popularnije – možda je bolje odgovaralo burnim vremenima – ali od najranije mladosti ona je iz književnosti znala ono što će u dvadeset prvoj godini saznati iz života: ima dana kada treba voditi rat i dana kada se jednostavno treba vratiti kući.
Na osnovnom nivou obrazovanje je počinjalo spiskom naziva bogova, junaka, reka. Potom su sledila teža pitanja. Koju pesmu su pevale sirene? Je li Penelopa bila čedna? Ko je bila Hektorova majka? Zamršene genealogije bogova nisu mogle predstavljati veliku prepreku ptolemejskoj princezi, kraj koje su njihove istorije bledele i preplitale se s njenom; granica između ljudskog i božanskog Kleopatri je bila neuhvatljiva. (Školske lekcije opet su se stapale s ličnom istorijom u učenju o Aleksandru, još jednom istorijskom junaku. Kleopatra je morala znati priču o njemu uzduž i popreko, kao što je sigurno znala i za sve poduhvate svojih predaka Ptolemeja.) Starovremska pitanja bila su sročena prema krutim obrascima, a učenje svedeno na beleženje. Pamćenje je bilo presudno. Koji bog kome pomaže? Kuda je putovao Odisej? To je bilo gradivo koje je pamtila Kleopatra; u to doba, to se smatralo obrazovanjem. A učenost se nije mogla lako izbeći. Među kraljevskom pratnjom bilo je filozofa, besednika i matematičara, istovremeno učitelja i slugu, intelektualnih družbenika i odanih savetnika.

Za Homerom, koji je predstavljao zlatni standard, sledio je obimni katalog literature. Menandrove vedre domaće drame očigledno su bile omiljene u učionicama, mada je podjednako jasno da je kasnije ovaj komičar manje čitan. Kleopatra je svakako poznavala Ezopove basne, kao i Herodota i Tukidida. Čitala je više poeziju nego prozu, mada je moguće da je poznavala i tekstove koje danas nazivamo Knjiga propovednikova i Prva knjiga o Makabejcima. Među dramatičarima omiljen je bio Euripid, fino prilagođen vremenu, sa svojim zločinkama čiji um stoji iza dela. Kleopatra je sigurno mnoge scene znala napamet. Eshil i Sofokle, Hesiod, Pindar i Sapfo, verovatno su bili dobro poznati Kleopatri i devojčicama plemićkog roda koje su je okruživale. Ni u njenom kao ni u Cezarovom slučaju nije poklanjano previše uvažavanja onome što nije bilo grčko. Verovatno je čak i egipatsku istoriju učila iz grčkih tekstova. Pored književnosti, njeno obrazovanje je podrazumevalo i obuku iz aritmetike, geometrije, muzike, astrologije i astronomije – (granica između ove dve poslednje discipline bila je vrlo nejasna) – Kleopatra je znala razliku između zvezde i sazvežđa i verovatno je umela da svira liru, mada je književnost bila najvažnija. Čak ni Euklid nije umeo da odgovori đaku koji ga je pitao čemu tačno služi geometrija.
Kleopatra te tekstove nije izučavala sama. Čitala ih je naglas, ili su joj ih čitali učitelji ili sluge. Čitanje u sebi nije bilo uobičajeno, ni javno ni privatno. (Svitak papirusa dug dvadeset listova bio je nezgodan za rukovanje i krhak. Za čitanje su uglavnom bile potrebne obe ruke: svitak se pridržavao desnom rukom, a pročitani deo namotavao se levom.) Prilikom čitanja njenih prvih rečenica sa njom je bio učitelj gramatike ili više njih, jer nije bilo lako snaći se u jeziku zapisanom bez razmaka između reči, znakova interpunkcije i pasusa. Sasvim opravdano, čitanje se smatralo veštinom, tim pre što je čitati trebalo živopisno i upečatljivo, s pažljivim naglašavanjem i primerenim gestovima. S trinaest ili četrnaest godina Kleopatra je dorasla do proučavanja retorike, ili javnog govora – koja je, uz filozofiju, smatrana najvećim i najmoćnijim umećem, kao što je učitelj njenog brata jasno pokazao prilikom Pompejevog dolaska. Teodot je, možda, neko vreme bio i Kleopatrin učitelj. Ona je svakako imala i ličnog učitelja, najverovatnije evnuha.
Majstor retorike bio je pravi čarobnjak. Mada se to nešto manje odnosilo na devojčice, Kleopatrina kultura bila je umnogome posvećena govoru, i dobro uobličeni argumenti kao i fine veštine ubeđivanja i osporavanja bili su na visokoj ceni. Izražavali su se kodifikovanim vokabularom i opsežnom gestikulacijom, u svojevrsnoj kombinaciji zakona poezije i parlamentarne procedure. Kleopatra je učila da precizno niže misli, da ih vešto sroči i otmeno izrazi. Sadržaj je verovatno imao manji značaj u odnosu na način izražavanja, „jer“, primećuje Ciceron, „kao što je um slava čovekova, tako je i svetlost uma rečitost“. Visoko dignute glave, blistavih očiju, pažljivo prilagođenim glasom, ovladavala je pohvalama, prekorima, poređenjima. Jezgrovitim i slikovitim jezikom, uz mnoštvo anegdota i aluzija, učila je da govori o brojnim teškim pitanjima: Zašto je Kupidon prikazan kao krilati dečak sa strelama? Je li bolje živeti na selu ili u gradu? Da li Proviđenje upravlja svetom? Šta bi rekla na mestu Medeje koja se sprema da ubije svoju decu? Ta pitanja su uvek bila ista, mada su odgovori mogli biti različiti. Na neka pak pitanja – „Je li pošteno ubiti svoju majku ako ti je ona ubila oca?“, na primer – odgovori su u Kleopatrinom domu možda bili drugačiji nego drugde. Uprkos njihovoj okoštalosti, istorija je hitro pronalazila put do ovih vežbanja. Ubrzo su učenici počeli da raspravljaju o tome da li je Cezar trebalo da kazni Teodota, onoga koji je rekao da mrtvi ne ujedaju. Je li Pompejeva smrt zapravo bila poklon Cezaru? Staje s pitanjem časti? Da li je Cezar trebalo da ubije Ptolemejevog savetnika da bi osvetio Pompeja, ili bi time nagovestio da Pompej nije zaslužio da umre? Da li je u tom trenutku rat sa Egiptom bio mudar potez?8
Te argumente trebalo je iznositi praćene određenom preciznom koreografijom. Kleopatru su podučavali kada treba da udahne, zastane, gestikulira, ubrza ritam, spusti ili digne glas. Treba da stoji uspravno. Ne treba da vrti palce. Pod valjanim preduslovima, takvo obrazovanje je moralo proizvesti vatrenog, ubedljivog besednika, i pružiti mu brojne prilike da izrazi svoj britki i oštroumni duh, u društvu kao i prilikom sudskih postupaka. „Umetnost besedništva“, rečeno je kasnije, „zahteva mnogo truda, neprestano učenje, različite vrste vežbi, veliko iskustvo, duboku mudrost i snažan osećaj za strategiju“. (Na drugom mestu je primećeno da takvo naporno izučavanje može podjednako poslužiti u sudnici, na pozornici, ili u bezumnom bulažnjenju.)
Pedeset prve godine, dok se Kleopatra bližila završetku svog školovanja, njen otac je podlegao kobnoj bolesti. Uz svečani obred pred egipatskim prvosveštenikom ona i njen brat stupili su na presto, verovatno krajem proleća. Ako je obred obavljen prema tradiciji, održan je u Memfisu, duhovnoj prestonici Egipta, gde je aleja sfingi vodila kroz peščane dine do glavnog hrama, obojenog živim bojama i ukrašenog sjajnim zastavama. U mirisnim oblacima tamjana sveštenik u dugoj lanenoj odori, s panterovom kožom prebačenom preko ramena, stavio je Kleopatri na glavu zmijsku krunu Gornjeg i Donjeg Egipta. U svetilištu je položila zakletvu na egipatskom jeziku; tek tada joj je dijadema pričvršćena na čelo. Novoj kraljici je bilo osamnaest godina, dok je Ptolemej XIII bio osam godina mlađi. Njene godine su se uglavnom smatrale zrelim. Aleksandar Veliki sa šesnaest je postao vojskovođa, a sa dvadeset vladar celog sveta. Kasnije je, u vezi s Kleopatrom, primećeno: „Neke žene su mlađe u sedamdesetoj nego većina u sedamnaestoj.“

Jasno je kako se Kleopatra snalazila. Njena kultura bila je usmena. Kleopatra je vladala veštinom govorništva. Čak i oni koji je kude daju joj visoke ocene za veštinu izražavanja. Njene „blistave oči“ nikada se ne pominju bez podjednake pohvale njenoj rečitosti i harizmi. Bila je prirodno nadarena za besedništvo, sa zvonkim, baršunastim glasom, upečatljivim držanjem i darom da istovremeno dobro proceni svoju publiku i prilagodi joj se. U tom pogledu imala je prednosti koje su Cezaru nedostajale. Koliko god Aleksandrija pripadala grčkom svetu, ipak se nalazila u Africi. Bila je u Egiptu, ali mu nije pripadala. Između to dvoje putovalo se kao što se danas putuje od Menhetna do Amerike, sem što je to podrazumevalo i različitost jezika. Kleopatra je od početka naviknuta da se obraća dvostrukoj publici. Njena porodica vladala je zemljom koja je čak i drevni svet zaprepašćivala svojom starinom. Njen jezik bio je najstariji zabeleženi jezik. Taj jezik je bio istovremeno formalan i nespretan, sa izuzetno složenim pismom. (Koristilo se demotsko pismo, a hijeroglifi samo u ceremonijalne svrhe; čak su ih i pismeni ljudi samo delimično poznavali. Nije mnogo verovatno da ih je Kleopatra naročito dobro znala.) Bio je daleko zahtevniji od grčkog, u Kleopatrino doba jezika poslovanja i birokratije, koji su poznavaoci egipatskog smatrali lakšim. Dok su oni koji su znali egipatski učili grčki, obrnuti slučajevi bili su veoma retki. Kleopatra se, međutim, posvetila napornom učenju egipatskog. Smatra se da je bila prvi i jedini vladar iz dinastije Ptolemeja koji se potrudio da nauči jezik sedam miliona svojih podanika.
Taj poduhvat joj se veoma isplatio. Dok su prethodni Ptolemeji vojskom zapovedali preko prevodilaca, Kleopatra joj se obraćala neposredno. Za nekoga ko je skupljao plaćenike među Sirijcima, Medijcima i Tračanima, to je bila izrazita prednost, kao i za bilo koga ko je imao kraljevske ambicije. Bila je to, takođe, prednost i kod kuće, u nemirnom, etnički raznolikom, kosmopolitskom gradu, u koji su pristizali doseljenici iz čitavog Sredozemlja. Jedan aleksandrijski ugovor mogao je obuhvatati sedam različitih nacionalnosti. Budistički kaluđeri nisu bili retkost na ulicama grada koji je bio dom najveće zajednice Jevreja izvan Judeje, zajednice koja je možda činila bezmalo četvrtinu stanovništva Aleksandrije. Unosnu trgovinu luksuznom robom Egipat je obavljao sa Indijom; sjajna svila, začini, slonovača i slonovi putovali su preko Crvenog mora i karavanskim putevima. Kleopatra je imala mnogo razloga da ovlada jezicima priobalja. Plutarh kaže da je govorila devet jezika, među kojima hebrejski i trogloditski, etiopski jezik koji – ako možemo verovati Herodotu – „nije ličio ni na jedan drugi; već više na cičanje slepih miševa“. U Kleopatrinom izdanju očigledno je bio milozvučniji. „Bilo je uživanje samo slušati zvuk njenog glasa“, primećuje Plutarh, „kojim je, kao instrumentom s mnogo žica, prelazila s jednog jezika na drugi; tako da je retko kojem varvarskom narodu odgovarala preko prevodioca; uglavnom im se obraćala lično“.
Plutarh ćuti o Kleopatrinom znanju latinskog, jezika Rima, kojim se u Aleksandriji nije mnogo govorilo. Oboje izuzetni govornici, ona i Cezar su svakako govorili vrlo sličnim grčkim jezikom.
Međutim, jezička podela je mnogo govorila o vezi u kojoj se Kleopatra sada našla, kao i o njenom nasleđu i budućnosti. Jedno pokolenje ranije, pravi Rimljanin je po svaku cenu izbegavao grčki, idući tako daleko da se čak pravi da ga ne zna. „Što čovek bolje nauči grčki“, govorila je jedna mudra poslovica, „to veći nevaljalac postaje“. Bio je to jezik uzvišene umetnosti i niskog morala, dijalekat seksualnih priručnika, jezik „koji ima sopstvene prste“. Grci su, kako je primetio jedan kasniji učenjak, pokrivali sve oblasti „pa i neke o kojima radije ne bih govorio u učionici“.9 Cezarova generacija, koja je obrazovana u Grčkoj ili pak uz učitelje koji su govorili grčki, podjednako dobro je vladala obama jezicima, pri čemu je grčki – daleko bogatiji, prefinjeniji, prilagodljiviji, ljupkiji i prijatniji – uvek pružao motjuste. Od doba Kleopatrinog rođenja, obrazovani Rimljani znali su oba jezika. Na trenutak je izgledalo kako je moguće da i istok i zapad progovore grčki. Dve decenije kasnije, Kleopatra će pregovarati sa Rimljanima koji su slabo govorili njen jezik.

Svoju poslednju scenu izgovoriće na latinskom, koji je sigurno govorila sa naglaskom.
Kao esteta i zaštitnik umetnosti pod čijom je vlašću Aleksandrija doživela početke intelektualnog preporoda, Aulet se pobrinuo da njegova kćerka dobije prvoklasno obrazovanje. Kleopatra će nastaviti tu tradiciju, angažujući najboljeg učitelja za vlastitu kćer. U tome nije bila usamljena. Mada obrazovanje devojčica nije bilo veoma rasprostranjeno, one su ipak išle u škole, učestvovale na takmičenjima u poeziji i postajale naučnici. Veći broj kćerki plemićkog roda iz prvog veka – među njima i one koje nisu bile pripremane da učestvuju u vlasti – veoma su temeljno obrazovane i dobile su veoma ozbiljnu retoričku obuku. Pompejeva kćerka imala je dobrog učitelja i recitovala je svome ocu Homera. Po Ciceronovom stručnom mišljenju, njegova kćerka je bila „veoma učena“. Brutova majka je takođe podjednako dobro poznavala latinske i grčke pesnike. U Aleksandriji je bilo žena matematičara, lekara, slikara i pesnika. To ne znači da se na takve žene nije ponekad gledalo s podozrenjem. Kao i uvek, obrazovana žena bila je opasna žena, ali u Egiptu je ipak izazivala manje nelagode nego drugde. Pompejeva prelepa žena Kornelija, koja se nalazila svega nekoliko metara daleko od svog muža kada mu je kod Peluzijuma odrubljena glava – i užasnuto vrištala – u pogledu učenosti bila je slična Kleopatri. Bila je „visoko obrazovana, lepo je svirala lautu i razumela geometriju i navikla je da pažljivo prati predavanja o filozofiji; pri svemu tome, naime, nije postala nimalo neprijatna ni nadmena, kako se ponekad dešava s mladim ženama koje su tako učene“. Ovo divljenje je izraženo s neodobravanjem, ali je ipak divljenje. Ubrzo pošto se te jeseni Kleopatra predstavila Cezaru, o ženi jednog rimskog konzula je rečeno kako je ona ipak, i pored svih svojih opasnih umeća, „bila žena nemale darovitosti; umela je da piše stihove, zbija šale i izražava se skromno, ili nežno, ili puteno; sve u svemu, bila je veoma duhovita i dopadljiva“.
Cezaru je, dakle, na izvestan način Kleopatra bila veoma dobro poznata. Ona je predstavljala živu vezu sa Aleksandrom Velikim, izvanredni izdanak izuzetno prefinjene civilizacije, naslednicu briljantne intelektualne tradicije. Aleksandrijci su proučavali astronomiju još dok je Rim bio obično seoce. Ono što je renesansa obnovila, bila je po mnogo čemu Aleksandrija koju su izgradili Kleopatrini preci. Ptolemeji su, uprkos dugogodišnjim zločinstvima i neupečatljivoj makedonskoj kulturnoj tradiciji, uspeli da u Aleksandriji stvore najveće intelektualno središte tog doba, koje je nastavljalo tradiciju Atine. Kada je Ptolemej I osnovao biblioteku, počeo je da sakuplja sve postojeće tekstove, u čemu je imao priličnog uspeha. Njegova glad za književnošću bila je tolika da se pričalo kako je sakupljao sve tekstove koje bi pristigli u grad, povremeno vraćajući vlasnicima kopije umesto originala. (Nudio im je i nagrade za doprinose. Zbog toga su se u aleksandrijskoj zbirci pojavili mnogi krivotvoreni tekstovi.) Antički izvori nagoveštavaju da se u velikoj biblioteci nalazilo pet stotina hiljada svitaka, što je, kako se čini, beznadežno preterivanje; sto hiljada bi moglo biti bliže istini. U svakom slučaju, ta zbirka uveliko je prevazišla sve prethodne biblioteke i obuhvatila sve spise na grčkom jeziku. Ti tekstovi nigde nisu bili dostupniji, niti bolje sređeni – razvrstani po alfabetskom redu i tematski, podeljeni na posebne odeljke – nego u velikoj Aleksandrijskoj biblioteci.
Takođe, nije bilo bojazni da će ti tekstovi samo skupljati prašinu. Uz biblioteku, pored kompleksa kraljevske palate ili u samom njegovom sastavu, nalazio se muzej, istraživački institut pod zaštitom države. Dok su učitelji u ostatku helenističkog sveta bili nedovoljno poštovani – „ili je umro ili negde radi kao učitelj“, govorilo se; učitelj je zarađivao jedva nešto više od neobučenog radnika – učeni ljudi su u Aleksandriji bili visoko cenjeni, kao i ova zajednica naučnika, miljenika države, oslobođenih poreza i smeštenih u raskošnoj zgradi, sa ishranom u velikoj zajedničkoj trpezariji. (Tako je bar bilo stotinak godina pre Kleopatre, dok njen pradeda nije zaključio da mu je dosta te politički bučne klase i proredio njihove redove, razaslavši najbolje i najučenije širom antičkog sveta.) Vekovima pre i posle Kleopatre, najbolje što je jedan lekar mogao da kaže o sebi bilo je da je obrazovan u Aleksandriji. Takvi učitelji bili su najtraženiji.
Aleksandrijska biblioteka bila je ponos civilizovanog sveta, legendarna još u vreme svog postojanja. U Kleopatrino doba više nije bila na svom vrhuncu, budući da je njen rad iz originalnih studija devalvirao u neku vrstu manijačkog klasifikovanja i katalogizovanja, koje nam je podarilo sedam svetskih čuda. (Jedno bibliografsko remek-delo predstavljalo je katalog „Istaknutih ličnosti u svim granama učenosti“, sa spiskovima dela po alfabetskom redu, razvrstanim po temama. Studija se protegla na sto dvadeset svezaka.) Uprkos tome, ta ustanova je i dalje privlačila velike umove čitavog Sredozemlja. Njen svetac zaštitnik bio je Aristotel, čija su škola i biblioteka bili njen uzor i koji je – nimalo slučajno – podučavao kako Aleksandra Velikog tako i njegovog prijatelja iz detinjstva, Ptolemeja I. Upravo u Aleksandriji je prvi put izračunat obim Zemljine kugle, Sunce ustanovljeno kao središte solarnog sistema, rasvetljen je rad mozga i pulsa, osnove anatomije i fiziologije, sačinjeno kompletno izdanje Homerovih dela. Upravo je u Aleksandriji Euklid ustanovio pravila geometrije. Ako bi se moglo reći da je sva mudrost drevnog sveta bila skupljena na jednom mestu, to je svakako bila Aleksandrija. Kleopatra je to znanje neposredno koristila. Znala je da Mesec utiče na plimu i oseku i da je Zemlja okrugla. Znala je za postojanje ekvatora] Vrednost broja pi, geografsku širinu Marseja, pravila linearne perspektive, korišćenje gromobrana. Znala je da se može doploviti od Španije do Indije, putovanje koje niko neće preduzeti narednih hiljadu i po godina, mada je sama pomišljala da pođe na takav put, ali u obrnutom smeru.
Za čoveka kao što je bio Cezar, visoko obrazovanog, koji je išao tragom Aleksandra Velikog i tvrdio da vodi poreklo od Venere, svi putevi – mitski, istorijski, intelektualni – vodili su u Aleksandriju. Kao i Kleopatrino, i njegovo obrazovanje bilo je prvoklasno, a njegova radoznalost neiscrpna. Dobro je poznavao poeziju. Mnogo je čitao. Mada se govorilo da Rimljani nemaju smisla za ličnu raskoš, Cezar je, po mnogo čemu, bio izuzetak. Čak je i na svojim pohodima bio nezajažljivi sakupljač mozaika, mermera i dragulja. Njegov pohod na Britaniju dovođen je u vezu s njegovom ljubavlju prema slatkovodnim biserima. Zaveden obiljem i raskoši, i ranije se zadržavao na orijentalnim dvorovima, zbog čega je bio i doživotno osramoćen. Malo koja optužba ga je tako uznemirila kao ona da je produžio boravak u današnjoj Turskoj zbog svoje ljubavne veze s kraljem Bitinije. Cezar je bio visokog roda, darovit govornik i naočit vojni zapovednik, ali sve te odlike bile su beznačajne u poređenju sa ženom koja je vodila poreklo, koliko god ono bilo preuveličano, od Aleksandra, i koja nije bila samo egipatska kraljica već i boginja. Cezar je u poslednjim godinama života umalo proglašen za božanstvo. Kleopatra je rođena kao boginja.
A njen izgled? Dok nam Rimljani, koji su sačuvali njenu priču, govore o Kleopatrinoj pohotnosti, njenom ženskom lukavstvu, njenoj surovoj ambiciji i seksualnoj izopačenosti, retko kada se dive njenoj lepoti. Razlog tome nije nedostatak prideva. Veličanstveni ženski likovi postoje u istorijskim zapisima. Jedna od takvih žena bila je Irodova supruga. Druga, majka Aleksandra Velikog. Jedna kraljica iz šeste dinastije, za koju se smatra da je izgradila treću piramidu, bila je, što je Kleopatra svakako znala, „hrabrija od svih muškaraca svoga doba, najlepša od svih žena, svetle puti i rumenih obraza“. Arsinoja II – intrigantkinja iz trećeg veka koja se tri puta udavala – bila je takođe prelepa. Lepota je i ranije potresala svet; aluzije na Jelenu bile su uvek nadohvat ruke, ali iskoristio ih je samo jedan latinski pesnik, pre svega da bi naglasio Kleopatrino loše ponašanje. Plutarh jasno primećuje da njena lepota „nije bila sama po sebi tako upečatljiva da joj nije bilo ravne, niti da bi opčinila svakoga ko bi je pogledao“. Pre bi se moglo reći da je „njeno prisustvo, ako biste živeli s njom, bilo neodoljivo“. Njena ličnost i držanje, tvrdi on, bili su ništa manje nego „očaravajući“. Kleopatri vreme ne samo da nije naudilo, ono je uvećalo njenu privlačnost.
Lepota je došla tek mnogo godina kasnije. U trećem veku nove ere opisivali su je kao „prelepu“, izuzetnog izgleda. U srednjem veku postala je „slavna ni po čemu drugom sem po svojoj lepoti“.
Pošto se pokazalo da nijedna njena kamena bista nije autentična, dosetka Andrea Malroa ostaje delimično tačna: „Nefertiti je lice bez kraljice; Kleopatra je kraljica bez lica“. Ipak, ponešto se može dokučiti. Njena građa najverovatnije je mogla biti jedino krhka i gipka, mada su muškarci iz njene porodice naginjali gojaznosti, ako ne i izrazitoj debljini. Čak i uzimajući u obzir autoritarnu poruku koju je njima želela da proširi, kao i nespretnu izradu, njeni portreti na novčićima podržavaju Plutarhovu tvrdnju da Kleopatrina lepota nipošto nije bila konvencionalna. Nasledila je nešto manju verziju kukastog očevog nosa (toliko uobičajenog da u grčkom za njega postoji poseban naziv), pune usne, jaku, istaknutu bradu, visoko čelo. Oči su joj bile široko razmaknute i duboko usađene. Mada je bilo beloputih i plavokosih Ptolemeja, Kleopatra VII najverovatnije nije bila među njima. Teško je poverovati da bi čitav svet mogao naklapati o „toj Egipćanki“ da je bila plavokosa. Reći „put boje meda“ neprestano se ponavljaju u opisima njenih rođaka i verovatno su se odnosile i na nju, uprkos nepoznanicama koje okružuju njenu majku i babu sa očeve strane. U porodici je svakako bilo persijske krvi, ali su čak i ljubavnice Egipćanke bile retkost među Ptolemejima. Kleopatra nije bila tamnoputa.
Njeno lice, svakako, ničim nije umanjivalo njenu izuzetnu privlačnost, prijatno držanje, niti njenu neodoljivu moć ubeđivanja; Cezar je bio osetljiv na lepotu. Gledao je i na druge stvari. Odavno je bilo jasno da se Pompejevo srce može osvojiti laskanjem, a Cezarovo podmićivanjem. Trošio je izdašno i preko svojih mogućnosti. Biser koji je poklonio jednoj ljubavnici koštao je koliko godišnja plata hiljadu dve stotine profesionalnih vojnika. Posle više od decenije ratovanja, morao je da plaća vojsku. Kleopatrin otac je za sobom ostavio ogromne dugove, koje je Cezar prilikom svog dolaska nameravao da naplati. Oprostio bi polovinu, što je ostavljalo astronomsku sumu od nekih tri hiljade talenata. Cezar je imao rasipnički ukus i velike troškove, ali je znao da Egipat poseduje bogatstvo ravno njegovim željama. Privlačna mlada žena s kojom se suočio – koja se tako vešto izražavala, tako zanosno smejala i poticala iz drevne, prefinjene kulture, živela okružena bogatstvom koje bi izazvalo bezumnu zavist njegovih sunarodnika, i tako vešto nadmudrila vojsku – bila je jedna od dvoje najbogatijih ljudi na svetu.
Prilikom svog povratka u palatu, onaj drugi užasnuo se zatekavši svoju sestru sa Cezarom. Razjaren, izleteo je napolje i počeo da besni na ulici.

3 Ptolemej XIII posmatrao je ubistvo sa obale ali je za svoju ulogu u njemu zaslužio večno stanište u Danteovom devetom krugu pakla. Društvo mu prave Kain i Juda.
4 U tome nisu bili usamljeni. Po jednom izvoru, Aleksandar Veliki je postavio čuvenom proročištu pitanje o svom poreklu. Upitao je, naime, šta to znači kada se priča da vam se majka parila sa zmijom. Svoju pratnju mudro je ostavio ispred hrama i unapred im dao mito: u proročištu su ga uveravali kako je Zevsov sin.
5 Uzimajući u obzir zgusnuti rodoslov, Ptolemej VIII je bio Kleopatrin trostruki pradeda – i dvostruki čukundeda.
6 U porodici Aleksandra Velikog bile su dve Kleopatre, poslednja žena njegovog oca i sestra, dve godine mlađa od Aleksandra. Obe su ubili njihovi srodnici.
7 Takođe nije jasno da li je ona uopšte bila Kleopatrina majka, premda nije verovatno da bi kod Kleopatrinih neprijatelja ostalo nezapaženo da je bila nezakonito dete.
8 Teodot je bio pobegao, ali je uhvaćen. U vreme kada je postao tema rasprava u učionicama, već je bio razapet na krst.
9 Njegova istorija slična je istoriji francuskog na američkom tlu. U kolonijalnoj Americi, jezik razuzdanog Starog sveta bio je izvor širenja zaraze; gde god bi stigao francuski, za njim su uvek išli porok i površnost. U devetnaestom veku francuski je bio neizostavni činilac visoke kulture, potpunijeg izraza, bogatijeg rečnika, na izvestan način, izluđujuće nadmoćan u nijansama i prilagodljivosti. Međutim, to divljenje se graničilo sa odbojnošću, u koju se napokon pretvorilo. Posle jednog veka krcatog dešavanjima, francuski je postao prevaziđen, preopširan, često neumesan i izveštačen.
10 Helenističku verzija stava da žene treba da se drže kuhinje i odgajaju decu izražavala je rimska izreka: „Volela je svog muža, rodila mu dva sina, održavala kuću i tkala.“

III

KLEOPATRA JE ČAROLIJOM OSVOJILA STARCA
„Ženu koja je darežljiva s novcem treba hvaliti; ali ne i onu koja je darežljiva sa samom sobom.“
– KVINTILIJAN

Prvi vek nove ere je po malo čemu bio originalan; uglavnom se odlikovao kompulzivnim obnavljanjem poznatih tema. Tako je, kada se vatreni devojčurak pojavio pred iskusnim, mnogo starijim svetskim čovekom, zavođenje pripisano njoj. Već odavno takvi susreti podsticali su govorkanja, i podsticaće ih još milenijumima. Zapravo nije sasvim jasno ko je koga zaveo, baš kao što nije sasvim jasno ni koliko su brzo Cezar i Kleopatra pali jedno drugom u naručje. I sa jedne i sa druge strane Štošta se našlo na kocki. Plutarh nepobedivog vojskovođu opisuje kao bespomoćnog pred lukavom dvadesetjednogodišnjom devojkom. U dva hitra koraka, on biva „očaran“ njenim prerušavanjem i „opčinjen“ njenom dopadljivošću: Apolodor je došao, Cezar video, Kleopatra osvojila, što ne govori nužno u njenu korist. U svom opisu događaja – koji bi lako mogao biti zasnovan na Plutarhovom, koji mu za dobar vek prethodi – i Dion priznaje Kleopatrinu moć da sebi potčini dvostruko starijeg muškarca. I njegov Cezar biva trenutno i potpuno opčinjen. Dion, međutim, dopušta sebi nagoveštaj Rimljaninovog saučesništva, budući da se znalo kako prema suprotnom polu gaji naklonost „do te mere da je imao afere i sa brojnim drugim ženama – bez sumnje, sa svima koje su mu se našle na putu“. Time se i Cezaru dodeljuje izvesna uloga u zavođenju, umesto da bude predstavljen kao bespomoćan u rukama lukave, zavodljive sirene. Kod Diona je, takođe, ova scena malo razrađenija. Kleopatra u palati ima dovoljno vremena da se dotera. Pojavljuje se „u kraljevskom izdanju, koje istovremeno izaziva saosećanje“, što zvuči prilično zahtevno. Njegov Cezar se zaljubljuje „pošto je vidi i čuje nekoliko njenih reči“, koje je Kleopatra svakako brižljivo birala. Nikada se ranije nije srela s rimskim vojskovođom i nije mogla tačno znati šta treba da očekuje. Znala je samo toliko da je – u najgorem slučaju – bolje biti zatočenik Julija Cezara nego rođenog brata.11
Po svemu sudeći, Kleopatra se brzo smestila negde u blizini Cezara, koji je pak ubrzo počeo „da se zalaže upravo za ženu kojoj je ranije trebalo da sudi“. Moguće je da je zavođenje potrajalo izvesno vreme, ili barem nešto duže od jedne legendarne noći; nemamo nikakvih dokaza da je veza odmah postala intimna. Na svetlu dana – mada to ne mora biti i jutro posle njene neobične, zapanjujuće pojave – Cezar je predložio pomirenje između Kleopatre i Ptolemeja „pod uslovom da ona ravnopravno sa njim vlada kraljevstvom“. To nipošto nije bilo ono što su bratovljevi savetnici očekivali. Oni su bili u prednosti. Pretpostavljali su da su na obali Peluzijuma sklopili savez s Cezarom. Nisu računali na Kleopatrin neočekivani dolazak u palatu.
Kleopatrin dolazak je, kako se čini, mladog Ptolemeja iznenadio više nego i samog Cezara. Besan zbog toga što je nadmudren, pribegao je ponašanju koje je upravo pokazivalo da mu je suvladarka preko potrebna: briznuo je u plač. U besu je izleteo kroz kapije palate u gužvu. Među svojim podanicima strgnuo je belu traku s čela i bacio je na zemlju, jadikujući da ga je sestra izdala. Cezarovi ljudi su ga zgrabili i vratili u palatu, gde je ostao u kućnom pritvoru. Nešto više vremena trebalo im je da smire nerede na ulici, koje je narednih nedelja naveliko podsticao evnuh Potin, nastojeći da svrgne Kleopatru. Njena slavna karijera tu bi se i završila, da nije obezbedila Cezarovu podršku. Napadnut s kopna i sa mora, i Cezar je lako tu mogao da završi svoju. Verujući da smiruje porodičnu osvetu nije shvatio da je, sa dve izmučene i oslabljene legije, podstakao veliku pobunu. A čini se da mu Kleopatra nije objašnjavala kako sama među stanovnicima Aleksandrije nema veliku podršku.
Uznemireni Cezar rešio je da se obrati narodu. S bezbednog mesta – izgleda da je to bio balkon, ili prozor, na spratu palate – „obećao im je da će učiniti sve što oni traže“. U tome mu je dobro došla čuvena besednička veština. Kleopatra je možda uputila Cezara kako da podiđe žiteljima Aleksandrije, ali niko nije morao da ga podučava kako da održi jasan, upečatljiv govor, koji je tipično podvlačio snažnim gestikuliranjem. U tom pogledu bio je priznati genije, savršeni govornik besprekornog stila, neprevaziđen po svojoj „sposobnosti da osvoji um slušalaca i okrene ih kuda god mu odgovara“. Kasnije nije pominjao svoju zabrinutost, već se umesto toga usredsredio na pregovore s Ptolemejem tvrdeći kako je sam „izuzetno voljan da odigra ulogu prijatelja i sudije“. Čini se da je u tome i uspeo. Ptolemej je pristao na pomirenje, što nije bio bogzna kakav ustupak, budući da je znao da će njegovi savetnici nastaviti da se bore, bez obzira na sve. U tom trenutku već su tajno vraćali Ptolemejevu vojsku u Aleksandriju.
Potom je Cezar sazvao formalni sastanak, kome su prisustvovali i brat i sestra. Svojim visokim nazalnim glasom pročitao je Auletov testament. Istakao je kako je njihov otac jasno uputio Kleopatru i njenog brata da žive i vladaju zajedno, pod rimskom zaštitom. Time im je Cezar predao kraljevstvo na upravljanje. Nemoguće je ne uočiti Kleopatrinu ulogu u onome što je potom usledilo. Da bi dokazao svoju dobru volju (ili, kako to tumači Dion, da bi umirio razjareni narod), Cezar je otišao još dalje. Poklonio je ostrvo Kipar drugom Kleopatrinom bratu i sestri, dvanaestogodišnjem Ptolemeju XIV i sedamnaestogodišnjoj Arsinoji. Taj gest je bio veoma važan. Kao biser ptolemejskih poseda, Kipar je dominirao egipatskom obalom. Sa njega su egipatski kraljevi dobavljali drvnu građu, a praktično im je omogućivao i monopol kad je reč o bakru. Ostrvom je vladao Kleopatrin stric do pre jedne decenije, kada je Rim zatražio od njega astronomske sume. Umesto isplate, odabrao je otrov. Njegova imovina je tada zaplenjena i odnesena u Rim, gde se njome paradiralo na ulicama. U Aleksandriji je pak njegov stariji brat, Kleopatrin otac, to mirno oćutao, te su ga zbog takvog kukavičluka razjareni podanici proterali iz Egipta. U to vreme, Kleopatri je bilo jedanaest godina. Verovatno nije zaboravila to poniženje ni bes.
Cezar je uspeo da umiri narod, ali ne i da smiri neprijateljstvo, bar što se ticalo Potina. Bivši učitelj je ne gubeći vreme prionuo da podbuni Ahiline ljude. Uveravao ih je da je rimski predlog prevara. Zar se iza njega ne vidi Kleopatrina dugačka, ljupka ruka? Izvestan izopačeni dokaz može se naći u činjenici da se Potin – koji ju je poznavao veoma dobro, čak blisko ukoliko ju je i podučavao – plašio mlade žene koliko i iskusni Rimljanin. On se kleo da je Cezar „predao kraljevstvo navodno oboma naslednicima samo da bi umirio narod“. Čim bude u prilici, predaće ga samoj Kleopatri. Na pomolu je bila i druga opasnost, koja jednako pokazuje Kleopatrinu rešenost kao i nedostatak iste kod Ptolemeja. Šta ako – dok je s njim zatvorena u palati – ta opaka žena uspe da zavede svog brata? Narod se nikad ne bi suprotstavio kraljevskom paru, čak ni ako ga podržava omraženi Rimljanin. Tada bi sve bilo izgubljeno, tvrdio je Potin. Zato je osmislio plan, koji je međutim očigledno poverio prevelikom broju zaverenika. Na banketu održanom u čast pomirenja Cezarov berberin – berbernice nisu bez razloga u ptolemejskom Egiptu služile i kao pošte – došao je do neverovatnog otkrića. Taj „žustri, radoznali momak“, uvek znatiželjan, otkrio je da Potin i Ahila nameravaju da otruju Cezara. Istovremeno, nameravali su da ubiju i Kleopatru. Cezar se nije iznenadio: spavao je retko i u neuobičajeno vreme, da se zaštiti od pokušaja ubistva. Ni Kleopatra, svakako, nije mogla spavati mirno, bez obzira na budnost njene straže.
Cezar je naredio tom čoveku da ukloni evnuha, što je i učinjeno. Sa svoje strane, Ahila se usredsredio pre svega na ono što će, po Plutarhovoj skromnoj proceni, prerasti u „nezgodan i neprijatan rat“. Cezar je imao četiri hiljade ljudi, nedovoljno svežih i odmornih da bi se mogli smatrati nepobedivim. Ahiline snage koje su pošle ka Aleksandriji bile su petostruko brojnije, a bez obzira na sva Kleopatrina moguća objašnjenja, Cezar nije dovoljno poznavao ptolemejsku prevejanost. U ime mladog kralja, Cezar je poslao dvojicu emisara nudeći mir. Bili su to ugledni i iskusni ljudi. Obojica su odano služili Kleopatrinom ocu; veoma je verovatno da ih je Cezar i ranije sretao u Rimu. Ahila – za kojeg Cezar priznaje da je bio „veoma hrabar čovek“ – shvatio je taj predlog kao znak slabosti, što je i bio. Ubio je izaslanike gotovo i pre nego što su uspeli da izgovore svoju poruku.
Po dolasku egipatske vojske u grad, Ahila je pokušao da prodre u Cezarove odaje. Rimljani su panično, pod okriljem mraka, ojačali palatu jarkom i tri metra visokim zidom. Cezar je mogao biti opkoljen, ali nije želeo da se bori protiv svoje volje. Znao je da Ahila vrbuje pomoćnu vojsku iz svakog kutka svoje zemlje. U međuvremenu, Aleksandrijci su širom grada pripremali velike oružnice; bogataši su opremali i plaćali svoje odrasle robove da se bore protiv Rimljana. Čarke su izbijale svakodnevno. Cezar je uglavnom brinuo zbog vode, koje je imao malo, i hrane, koje nije imao nimalo. Potin se već pobrinuo za to, isporučivši mu buđavo žito. Kao i uvek, uspešni vojskovođa imao je dara za logiku; bilo je suštinski važno da ne bude ni odsečen a ni napadnut s jezera Mareotis južno od grada, koje je takođe služilo Aleksandriji kao luka. Blistavo plavo slatkovodno jezero povezivalo je svojim kanalima grad sa unutrašnjošću Egipta; bilo je bogato i jednako važno kao i dve sredozemne luke. Na psihološkom planu bilo je i dodatnih stavki. Cezar se trudio da što više ugodi mladom kralju, jer je znao „da kraljevsko ime veoma mnogo znači njegovom narodu.“ Sve oko sebe redovno je podsećao da nije u ratu s Ptolemejem, već sa njegovim zlim savetnicima. Niko ga, međutim, nije slušao.
Dok se Cezar borio da obezbedi veze i ojača odbranu palate, u njoj se već razvijala druga zavera, u atmosferi koja je morala biti napeta, barem među zavađenima braćom i sestrama. I Arsinoja je imala bistrog učitelja. Taj evnuh joj je sada obezbedio bekstvo. Njegov potez nagoveštava ili da je Kleopatra bila neoprezna (što je izuzetno neverovatno s obzirom na okolnosti), prezauzeta svojim bratom i sopstvenim opstankom, ili pak vešto prevarena. Ne čini se da bi mogla biti sklona da potceni svoju sedamnaestogodišnju sestru. Arsinoja je bila vatreno ambiciozna; niko ne bi mogao ostati ravnodušan pred takvom devojkom. U Kleopatru očigledno nije imala mnogo poverenja, što je pak verovatno nedeljama čuvala za sebe.12 Izvan zidina palate postala je nešto glasnija. Bila je Ptolemej koji se ne vezuje za stranca, upravo ono što su žitelji Aleksandrije voleli. Proglasili su je svojom kraljicom – obe sestre su sad polagale pravo na presto – i oduševljeno stali iza nje. Arsinoja je stala uz Ahilu, na čelo vojske. U svojim odajama u palati Kleopatra je dobila još jedan razlog da smatra kako je mudrije verovati Rimljaninu nego članu sopstvene porodice. Ni to, u četrdeset osmoj godini pre naše ere, nije bilo ništa novo. „Jedan odani prijatelj“, podseća nas Euripid, „vredi kao deset hiljada rođaka.“
One godine kad je Kleopatra rođena Mitridat Veliki, pontski kralj, predložio je savez svom susedu, kralju Partije.13 Već decenijama Mitridat je dobacivao uvrede i učene Rimu, za koji je smatrao da sistematski proždire svet. Pošast sada dolazi ka njima, upozoravao je, i „nikakvi zakoni, ljudski ni božanski, neće sprečiti [Rimljane] da love i zatiru saveznike i prijatelje, one koji su im blizu i one koji su daleko, slabe i jake, niti da svaku vladu koja im ne služi, a posebno kraljevsku, smatraju svojim neprijateljem“. Zar nije logično udružiti se? Nije bio spreman da pođe neodlučnim stopama Kleopatrinog oca. Aulet „izbegava neprijateljstvo od dana do dana, isplaćujući novac“, rugao se Mitridat; egipatski kralj možda sebe smatra lukavim, ali on samo odlaže neizbežno. Rimljani trpaju njegov novac u svoju kesu, ali mu ništa ne jemče. Oni ne poštuju kraljeve. Izdaju čak i svoje prijatelje. Oni će uništiti čovečanstvo, ili će propasti u tom pokušaju. Naredne dve decenije oni su zaista nastavili da otkidaju velike delove ogromne ptolemejske imperije, što je Kleopatra svakako morala dobro znati. Kirena, Krit, Sirija, Kipar, odavno su već bili u njihovim rukama. Kraljevstvo koje je ona trebalo da nasledi bilo je jedva nešto veće nego kada je Ptolemej I dva veka ranije prvi put seo na presto. Egipat je izgubio svoju „ogradu od potčinjenih država“; Rimljani su ga sad okružili sa svih strana.
Mitridat je ispravno pretpostavio da Egipat svoju trajnu autonomiju duguje više uzajamnim neprijateljstvima u Rimu nego Auletovom zlatu. Paradoksalno, bogatstvo te zemlje sprečavalo je njeno pripajanje, pitanje koje je u Rimu prvi put pokrenuo Julije Cezar, kada je Kleopatri bilo sedam godina. Međusobno suprotstavljeni interesi sprečili su dalju diskusiju o tome. Nijedna strana nije želela da neka druga prisvoji tako neverovatno bogato kraljevstvo, idealno polazište s kojeg se mogla svrgnuti vlast u republici. Za Rimljane, Kleopatrina zemlja je ostala večita nevolja, po rečima jednog modernog istoričara, „gubitak ukoliko bi bila uništena, rizična za pripajanje, teška za upravljanje“.
Od samog početka Aulet se upleo u ponižavajuću igru s Rimom, i ta su poniženja začinila detinjstvo njegove kćerke. Širom Sredozemlja, vladari su upirali pogled ka toj zemlji da bi poduprli svoje dinastičke težnje; ona je bila utočište kraljeva u nevolji. Vek ranije, Ptolemej VI doputovao je tamo u ritama i smestio se u polusagrađenu kuću. Ubrzo potom njegov mlađi brat, Kleopatrin pradeda, čovek koji je raskomadao svog sina, prešao je sličan put. Pokazujući rane koje mu je navodno naneo Ptolemej VI, molio je Senat za milost. Rimljani su sumorno posmatrali beskrajnu povorku molilaca, zlostavljanih ili ne. U jednom trenutku, Senat je otišao tako daleko da je saslušanje njihovih molbi zabranio zakonom. Nije bilo naročitog razloga da Rim usvoji doslednu spoljnu politiku. Što se tiče zbunjujućeg pitanja Egipta, neki su smatrali da bi tu zemlju najbolje bilo pretvoriti u dom za rimsku sirotinju.
U novije i još složenije doba, jedan od Kleopatrinih predaka smislio je genijalnu strategiju da se zaštiti od zavere svog brata. U slučaju svoje smrti, Ptolemej X zaveštao je svoje kraljevstvo Rimu. Taj testament je nezgodno visio nad Auletovom glavom, kao i njegova sopstvena nelegalnost i neomiljenost kod aleksandrijskih Grka. Budući da mu je pravo na presto bilo klimavo, nije imao mnogo izbora već da se ulaguje onima na drugoj strani Sredozemlja. To ga je pak koštalo i u očima Rimljana, koji su ga smatrali nepouzdanim, i u očima sopstvenih podanika, kojima se nije sviđalo što se njihov vladar klanja strancima. Aulet se, međutim, rukovodio mudrošću koju je obznanio otac Aleksandra Velikog: svaka se tvrđava može osvojiti ako se do nje može popeti magarac s tovarom zlata. Tako se našao u začaranom krugu. Tovari zlata iziskivali su od Kleopatrinog oca da nameće veće poreze svojim podanicima, što je pak razbesnelo upravo narod čiju se odanost mučio da kupi u Rimu.
Aulet je suviše dobro znao ono što je Cezar četrdeset osme godine saznao iz prve ruke: narod Aleksandrije predstavljao je silu za sebe. Najbolje što se o tim ljudima moglo reći jeste da su bili oštroumni. Njihov smisao za humor bio je hitar i zajedljiv. Umeli su da se smeju. Ludovali su za dramom, o čemu je svedočilo četiri stotine gradskih pozorišta. Bili su veoma žustri i prodorni. Njihova sklonost zabavi bila je ravna sklonosti intrigama i pobuni. Jednom posetiocu život u Aleksandriji je izgledao kao „neprekidno slavlje, ali ne ljupko ili vedro slavlje, već sirovo i oštro, slavlje puno plesa, zvižduka i ubistava, sve na istom mestu“. Kleopatrini podanici nisu se ustručavali da se okupe ispred palate i glasno urlaju svoje zahteve. Bila im je dovoljna najmanja iskra pa da planu. Dva veka su slobodno i razuzdano svrgavali, proterivali i ubijali Ptolemeje. Primorali su Kleopatrinu prababu da vlada s jednim sinom, dok je ona pokušavala da vlada s drugim. Proterali su brata Kleopatrinog dede. Izvukli su Ptolemeja XI iz palate i rastrgli ga živog pošto je ubio svoju ženu. U rimskim očima, ni egipatska vojska nije bila ništa bolja. Kako je Cezar primetio u palati, „ti ljudi svakodnevno traže pogubljenja kraljevih prijatelja, pljačkaju imovinu bogatih, opsedaju kraljevu palatu zahtevajući veće plate, skidaju jedne a postavljaju druge na vlast“. Takve su bile uzavrele mase koje su Cezar i Kleopatra slušali ispod zidova svoje palate. Ona je znala da joj nisu naročito naklonjene. Njihova osećanja prema Rimljanima bila su podjednako jasna. Kad je Kleopatri bilo devet ili deset godina, jedan zvaničnik u poseti slučajno je ubio mačku, koja je u Egiptu smatrana svetom životinjom.14 Odmah se okupila razjarena rulja, s kojom je Auletov predstavnik pokušao da pregovara. Mada je to za Egipćane težak zločin, svakako bi se mogao oprostiti jednom strancu? Nije uspeo da odbrani gosta od krvožedne gomile.
Aulet je svojoj kćerki u nasleđe ostavio tegobno balansiranje.