Kleopatra

Uvek je stizao pre nego što su ga očekivali i ispred glasnika koji je trebalo da ga najave. (Te jeseni je platio cenu zbog toga što je stigao u Egipat pre svojih legija.) Ako se njegov uspeh mogao umnogome pripisati „njegovoj brzini i njegovom neočekivanom kretanju“, pored toga bio je nesklon iznenađenjima, uvek spreman na sve, precizan i mudar strateg. Njegova nestrpljivost ga je nadživela: šta je drugo Veni, vidi, vici – izreka koja se pojavila godinu dana kasnije – ako ne obrazac efikasnosti? Toliko je dobro razumeo ljudsku prirodu da je u odsudnoj bici toga leta naložio svojim ljudima da koplja ne bacaju, već da ih zabadaju u lica Pompejevih boraca. Jemčio je da će njihova taština biti jača od hrabrosti. Bio je u pravu: Pompejevi ljudi zaklonili su lica i razbežali se. Prethodne decenije Cezar je prevazišao i najteže prepreke i postigao neverovatne uspehe. Premda se nikada nije suprotstavljao sudbini, ipak je smatrao da je treba malo pogurati; bio je od onih oportunista koji se napadno ushićuju svojom dobrom srećom. Barem kad je reč o domišljatosti i odvažnosti, pred sobom je imao srodnu dušu.
U drugoj sferi pak, mlada egipatska kraljica nije imala mnogo zajedničkog sa ovim „čovekom prezasićenim ljubavlju čije su najbolje godine već prošle“ (Cezar je tada imao pedeset dve godine). Njegovi ljubavni osvajački pohodi bili su jednako legendarni i raznovrsni koliko i vojni. Na ulici su ovog otmenog muškarca četvrtastog lica, sjajnih crnih očiju i istaknutih jagodica nazivali – preterujući samo u drugom zbiru – „muškarcem svake žene i ženom svakog muškarca“. Kleopatra je već tri godine bila udata za svog brata, koji je prema svim tvrdnjama bio „puki dečkić“ i koji je – čak i ako je sa trinaest godina već bio ušao u pubertet, što je po drevnim merilima bilo malo verovatno – uglavnom pokušavao da je se reši. Kasniji komentatori će Kleopatru nazivati „Ptolemejevom poročnom kćerkom“, „sirenom bez premca“, „nafrakanom kurvom“, čiju je „pohotu Rim skupo platio“. Kada se, međutim, ova „bludna kraljica“ oktobra četrdeset osme godine pojavila pred Cezarom, najverovatnije nije imala nikakvog seksualnog iskustva.
Ukoliko se to dvoje može razdvojiti, opstanak joj je svakako bio preči od zavođenja. Kako su savetnici njenog brata jasno pokazali, željena nagrada je bila Cezarova naklonost. Bilo je neophodno da se Kleopatra poveže s njim umesto sa porodičnim zaštitnikom čiji je pohod podržavala i čije je obezglavljeno telo trunulo na obali Sredozemlja. Pod poznatim okolnostima, nema razloga za pretpostavku da joj je Cezar bio naklonjen. S njegovog stanovišta, mladi kralj koji je posedovao vojsku i poverenje žitelja Aleksandrije bio je bolji izbor. Ptolemejeve ruke bile su međutim uprljane Pompejevom krvlju; Cezar je možda procenio da bi cena koju bi u Rimu platio zbog savezništva sa ubicama svog sugrađanina bila veća od cene koju će platiti zbog pomaganja svrgnutoj i bespomoćnoj kraljici. Odavno je shvatio da „svi ljudi vatrenije delaju protiv svojih neprijatelja nego što sarađuju sa svojim prijateljima“. Barem u prvom trenutku, Kleopatra je svoj život možda više dugovala Cezarovoj osudi njenog brata i nenaklonosti prema Ptolemejevim savetnicima – nisu baš delovali kao ljudi s kojima bi se moglo pošteno razgovarati o novčanim pitanjima – nego sopstvenim čarima. Takođe, imala je i sreće. Kako je istakao jedan hroničar, drugačiji čovek mogao je trampiti njen život za Pompejev. Cezar je lako mogao njoj odrubiti glavu.
Opšte uzev, rimski zapovednik bio je blage naravi. Mada savršeno sposoban da poubija desetine hiljada ljudi, bio je jednako čuven po milosrđu čak i prema ogorčenim neprijateljima, ponekad čak i dvaput prema istima. „Ništa mu nije bilo draže“, tvrdi jedan od njegovih vojskovođa, „od molbe za oproštaj.“ Hrabra i rečita moliteljka kraljevske krvi bez sumnje je bila toplo primljena. Cezar je imao i dodatne razloge da joj bude naklonjen: kao mladić i sam je bio odmetnik. I sam je pravio teške političke greške. Mada je odluka da Kleopatri pruži dobrodošlicu u tom trenutku mogla izgledati logično, ona je dovela do jednog od najtežih iskušenja u Cezarovoj karijeri. Kad je upoznao Kleopatru, ona se borila za vlastiti život. Krajem jeseni, istu su borbu vodili oboje. Narednih meseci Cezar se našao pod opsadom lukavog neprijatelja namernog da mu iz prve ruke pokaže kako izgleda gerilski rat, u gradu koji nije dobro poznavao i u kome su njegove snage bile u značajnoj manjini. Ptolemej i žitelji Aleksandrije svakako su odigrali značajnu ulogu u tome što su – združeni šest tegobnih meseci iza na brzinu sklepanih barikada – proćelavi prekaljeni vojskovođa i sposobna mlada kraljica postali bliski saveznici, toliko bliski da je početkom novembra Kleopatra shvatila da je trudna.
Iza svakog velikog bogatstva, kažu, stoji zločin; Ptolemeji su bili prebogati. Nisu poticali od egipatskih faraona čije su mesto zauzeli, već od siromašnih, žilavih Makedonaca (Herodot je već upozoravao da gruba zemlja rađa grube ljude), od kojih je potekao Aleksandar Veliki. Samo nekoliko meseci posle Aleksandrove smrti, Ptolemej – njegov najhrabriji vojskovođa, zvanični kušač, bliski prijatelj iz detinjstva, a po nekim tvrdnjama i dalji rođak – preuzeo je vlast nad Egiptom. Iskazujući porodičnu sklonost ka dramatici, Ptolemej je oteo posmrtne ostatke Aleksandra Velikog. Trebalo je da budu odneseni u Makedoniju. Zar ne bi bilo znatno umesnije, mislio je mladi Ptolemej presrećući pogrebnu povorku, da se nađu u Egiptu, tačnije u Aleksandriji, gradu koji je slavni osvajač osnovao tek koju deceniju ranije? Tamo su i dospeli, izloženi u zlatnom sarkofagu u centru grada kao relikvija, talisman, podstrek na borbu, zalog sigurnosti. (U doba Kleopatrinog detinjstva, sarkofag je bio od alabastera ili stakla. U oskudici, njen pradeda trampio je originalni sarkofag za vojsku. Tu zamenu je platio životom.)

Legitimitet dinastije Ptolemeja zasnivao se na toj nategnutoj vezi s najslavnijim likom antičkog sveta, s kojim su se upoređivali svi ostali kandidati, čijim se ogrtačem zaodenuo i Pompej, čija su dostignuća, pričalo se, dovodila Cezara do suza nemoći. Njegov kult je bio sveprisutan. Aleksandar je igrao podjednako istaknutu ulogu u mašti Ptolemeja kao i u rimskoj. Njegove statue krasile su mnoge egipatske domove. Aleksandrova privlačnost bila je tako snažna – a njegova istorija u prvom veku tako plodna – da je jedna verzija priče tvrdila kako je potekao od nekog egipatskog čarobnjaka. Uskoro se raširila priča da je bio u srodstvu s kraljevskom porodicom; kao i svi došljaci koji drže do sebe, i Ptolemeji su imali dara za preoblikovanje istorije.4 Ne odričući se svoje makedonske baštine, osnivači dinastije kupili su sebi legitimnu prošlost, antički ekvivalent kupovnog porodičnog grba. Istina je da su Ptolemeji potekli od makedonske aristokratije, što je sinonim za dramatičnost. Shodno tome, niko u Egiptu nije smatrao Kleopatru Egipćankom. Ona je zapravo poticala od loze okrutnih, svadljivih, lukavih, ponekad čak i ludih makedonskih kraljica, među kojima je bila i Olimpija iz četvrtog veka, čiji je najveći doprinos svetu bio njen sin, Aleksandar Veliki. Sve ostalo su bili zločini.
Ako su se van Egipta Ptolemeji držali priče o Aleksandru Velikom, u zemlji su svoj legitimitet zasnivali na izmišljenoj vezi s faraonima. Ona je opravdavala običaj sklapanja brakova između braće i sestara, koji se smatrao egipatskim. Među makedonskom aristokratijom bilo je mnogo primera ubijanja sestara i braće, ali nijedan primer braka s rođenom sestrom. Grci čak nisu ni imali reč za incest. Ptolemeji su ovu praksu doveli do krajnosti. Od petnaestak porodičnih brakova, bar deset je sklopljeno između rođene braće i sestara. Dvoje Ptolemeja venčalo se s rođacima u prvom kolenu, možda radi jednostavnosti: međusobnim brakovima smanjivali su broj kandidata za presto i neprijatne tazbine. Istovremeno su eliminisali problem pronalaženja odgovarajućeg mladoženje ili neveste u stranoj zemlji. Time su, takođe, jačali porodični kult i uzvišeni, neprikosnoveni status Ptolemeja. Ako su okolnosti davale takvim brakovima privlačnost, veza s božanskim – još jedan činilac izmišljenog pedigrea – davala im je prihvatljivost. I egipatski i grčki bogovi venčavali su se sa svojim sestrama i braćom, mada bi se moglo primetiti da Zevs i Hera nisu bili najblistaviji uzor supružnika.
Ova praksa nije imala za posledicu nikakve fizičke deformitete, ali je proizvela nespretno porodično stablo. Ako su Kleopatrini roditelji bili rođeni brat i sestra, što je veoma verovatno, ona je imala samo jednog dedu i babu. Njih dvoje su pak bili stric i bratanica. A ako biste se udali za svog strica, kao što je bio slučaj s Kleopatrinom babom, otac bi vam takođe bio i dever. Mada je cilj sklapanja brakova među srodnicima bio da se stabilizuje porodica, posledice su bile paradoksalne. Nasleđe je postalo večiti problem Ptolemeja, koji su oni rešavali uz pomoć otrova i bodeža. Međusobni brakovi učvrstili su njihovu moć i bogatstvo, ali su dodali i novu dimenziju bratsko-sestrinskom suparništvu, veoma izraženom među srodnicima koji su svojim titulama rutinski dodavali dobroćudne epitete (Kleopatra i brat od koga je pobegla u nastojanju da spase živu glavu prozvani su Theoi Neoi Philadelphoi, ili „Nova Božanstva Bratske Ljubavi“). Retko koji član te porodice nije likvidirao bar ponekog od svoje rodbine, pa ni Kleopatra VII nije bila izuzetak. Ptolemej I oženio se svojom polusestrom, koja se urotila protiv njega sa svojim sinovima, od kojih je on dvojicu ubio. Kao prva koja je za života slavljena kao boginja, ona je vladala u zlatno doba ptolemejske istorije. To je bila još jedna uzgredna posledica sklapanja brakova između braće i sestara: u dobru i u zlu, ona je davala ogromnu vrednost ptolemejskim princezama. U svakom pogledu ravne svojoj braći i muževima, Kleopatrine pretkinje su bile svesne svoga značaja. Bile su veoma samosvesne. Ptolemeji nisu mnogo pružili budućim istoričarima kada je reč o nomenklaturi; sve žene od ovog kraljevskog roda bile su Arsinoje, Berenike ili Kleopatre. Lakše ih je raspoznati po njihovim zlodelima nego po imenima, mada se tradicija i u tom pogledu pokazala kao nepromenljiva: brojne Kleopatre, Berenike i Arsinoje trovale su muževe i ubijale braću, dok za majke nisu htele ni da čuju – da bi kasnije podizale velelepne spomenike uspomenama na sve njih.
Već pokolenjima porodica beše ogrezla u, kako je rečeno, „orgijama pljačke i ubistva“, zapanjujućim čak i po živopisnim makedonskim merilima. U takvom klanu nije se bilo lako istaći, ali je to ipak uspelo Ptolemeju IV, koji je vladao na vrhuncu imperije. Krajem trećeg veka ubio je svog strica, brata i majku. Dvorani su ga sprečili da otruje svoju ženu time što su to obavili sami, pošto je rodila naslednika. Majke su večito slale vojske protiv sopstvenih sinova. Sestre su ratovale s braćom. Kleopatrina prababa vodila je jedan građanski rat protiv svojih roditelja, a drugi protiv svoje dece. Niko nije bio na većim mukama od urezivača natpisa na spomenicima, ostavljenih da se bore s gotovo istovremenim krunisanjima i ubistvima kao i zbrkom datuma u kalendaru koji je počinjao iznova sa svakim novim režimom, pri čemu bi vladar obično menjao i titulu. Žustro urezivanje hijeroglifa zaustavljalo se tek prilikom razrešenja dinastičkih sukoba. Naime, majka Berenike II pozajmila je Berenikinog muža-stranca, zbog čije je dvoličnosti Berenika naručila njegovo ubistvo. (I sama je skončala na isti način.)

Jednako zapažena među ženama bila je Kleopatrina pra-pra-pratetka, Kleopatra III, kraljica iz drugog veka. Ona je bila žena i bratanica Ptolemeja VIII. Silovao ju je još kao devojčicu, dok je bio u braku s njenom majkom. Tada su se njih dvoje posvađali; Ptolemej je ubio njihovog četrnaestogodišnjeg sina, isekao ga na komade i poslao joj za rođendan sanduk sa iskasapljenim delovima njegovog tela. Uzvratila mu je tako što je te iskasapljene posmrtne ostatke javno izložila. Aleksandrijci su podivljali od besa. Usledilo je još veće iznenađenje. Desetak godina kasnije, par se pomirio. Osam godina Ptolemej VIII je vladao sa svoje dve kraljice, sukobljenom majkom i kćerkom.5
Posle izvesnog vremena, krvoprolića su postala gotovo očekivana. Kleopatrin stric je ubio svoju ženu, eliminišući time svoju maćehu (i polusestru). Nažalost, pritom nije shvatio da je od njih dvoje ona bila popularnija. Rulja ga je linčovala posle samo osamnaest dana na prestolu. Time je, posle dva veka divljanja, okončana vladavina legitimnih naslednika dinastije Ptolemeja, osamdesete godine pre nove ere. S obzirom na sve izraženije jačanje Rima, bilo je neophodno što pre naći naslednika. Kleopatrin otac Ptolemej XII pozvan je iz Sirije, kuda je poslat dvadeset tri godine ranije radi bezbednosti. Nije sasvim jasno da li je odgajan kao vladar, ali je neosporno predstavljao jedino rešenje. Da bi ojačao svoj božanski status i vezu sa Aleksandrom Velikim, proglasio se „Novim Dionisom“. Za Aleksandrijce – kojima je legitimitet bio važan, uprkos suludoj mešavini potpuno izmišljenih pedigrea – imao je dva imena. Kleopatrinog oca nazivali su ili Kopiletom ili Auletom, flautistom, po instrumentu nalik oboi, koji je rado svirao. Čini se da je time izazivao jednako divljenje kao i svojim vladanjem, mada su, na nesreću, njegove muzičke sklonosti delile drugorazredne prostitutke. Ljubav prema muzici nije ga sprečila da nastavi porodično krvoproliće, premda samo zahvaljujući tome, treba reći, što mu okolnosti nisu ostavile mnogo izbora. (Nije morao da ubije svoju majku, budući da nije bila kraljevskog roda. Verovatno je bila makedonska dvoranka.) U svakom slučaju, Auleta su morile i veće brige od dosadnih rođaka.
Mlada žena koja se našla u opsednutoj aleksandrijskoj palati s Julijem Cezarom nije, dakle, bila ni Egipćanka niti pak, istorijski gledano, faraon, možda čak ni u srodstvu s Aleksandrom Velikim, pa čak ni prava Ptolemejka, mada se s priličnom sigurnošću može reći da je u svakom pogledu bila makedonska plemkinja. Njeno ime je, poput njenog nasleđa, bilo potpuno i ponosno makedonsko; Kleopatra na grčkom znači Slava Svoje Domovine.6 Nije čak bila ni Kleopatra VII, kako je ostala upamćena. S obzirom na nesrećnu porodičnu istoriju, razumljivo je da se neko negde jednostavno zabrojao.
Neobična i jeziva istorija Ptolemeja ipak ne treba da zamagli dve činjenice. Ako su Berenike i Arsinoje bile jednako zle kao njihovi muževi i braća, to su umnogome postale zahvaljujući tome što su bile veoma moćne. (Tradicionalno su ipak zauzimale drugo mesto u odnosu na te muževe i braću, običaj koji je Kleopatra zanemarila.) Iako joj majka nije bila vladarka, Kleopatra je imala brojne pretkinje koje su gradile hramove, skupljale flote, vodile ratove i, zajedno sa svojim supružnicima, vladale Egiptom. Može se reći da je imala više snažnih ženskih uzora od ijedne druge kraljice u istoriji. Da li je to bila posledica sveopšteg iscrpljivanja muškaraca u porodici, kako se tvrdi, nije sasvim jasno. Bilo je dovoljno razloga da i žene budu podjednako istrošene. Kad je reč o vizijama, ambicijama, intelektu, međutim, uzori u pokolenjima koja su neposredno prethodila Kleopatri bili su – skoro isključivo ženski.
Štaviše, Kleopatra je odrasla u zemlji koja je gajila jedinstven odnos prema ženama. Mnogo pre nje i vekovima pre pojave Ptolemeja, Egipćanke su imale pravo da same sklapaju brakove. Vremenom su postajale sve slobodnije, do granica nezapamćenih u antičkom svetu. Nasleđivale su imovinu podjednako kao i muškarci i bile su nezavisni vlasnici svojih poseda. Udate žene nisu bile u vlasti svojih muževa. Imale su pravo na razvod i na izdržavanje posle razvoda. Dok je čekala da joj se miraz vrati, razvedena žena imala je pravo da boravi u kući po sopstvenom izboru. Njen imetak ostajao je u njenom vlasništvu; nije ga mogao proćerdati rasipni muž. Ako je muž postupao protivno njihovim interesima, zakon bi ostajao na strani žene i dece. Rimljani su se čudili što se u Egiptu ženska deca ne ostavljaju da umru; u Rimu je bilo obavezno odgajiti samo prvorođenu kćer. Egipćanke su se, takođe, udavale kasnije od svojih suseda, tek polovina njih u Kleopatrinim godinama. Pozajmljivale su novac i vozile barke. Služile su kao sveštenice u hramovima. Pokretale su parnice i unajmljivale svirače. Kao žene, udovice ili raspuštenice posedovale su vinograde, vinarije, močvare gde je rastao papirus, brodove, parfimerije, mlinove, robove, kuće, kamile. U ženskim rukama bila je možda čak trećina ptolemejskog Egipta.
Ovakvi običaji do te mere su se kosili s prirodnim poretkom da su zaprepašćivali strance. Istovremeno, činili su se potpuno u skladu sa zemljom čija je veličanstvena, životvorna reka tekla unazad, od juga ka severu, na čijem se jugu nalazio Gornji Egipat, a na severu Donji. Nil je takođe izvrtao zakone prirode nadolazeći leti, a povlačeći se zimi; Egipćani su žnjeli svoje njive u aprilu i zasejavali ih u novembru. Čak su i sadili obrnuto: najpre su sejali a tek potom orali, da bi zatrpali seme rastresitom zemljom. To je sve delovalo savršeno razumno u toj neobičnoj zemlji gde se testo mesilo stopalima i gde se pisalo zdesna ulevo. Zato nije nimalo čudno što je Herodot, u tekstu koji je Kleopatra sigurno dobro poznavala, tvrdio kako egipatske žene odlaze na pijacu dok muškarci ostaju kod kuće i tkaju. Imamo brojne dokaze o njenom smislu za humor; Kleopatra je bila duhovita i sklona šali. Nemamo razloga da sumnjamo kako je pročitala i drugu Herodotovu tvrdnju, da je Egipat zemlja u kojoj „žene mokre stojeći, a muškarci sedeći.“

Po drugom pitanju Herodot je bio potpuno u pravu. „Nema zemlje s toliko čuda, niti sa toliko dela koja izmiču opisima“, divio se on. Još davno pre Ptolemeja, Egipat je očarao svet. Posedovao je drevnu civilizaciju, bezbroj prirodnih čudesa, velelepne spomenike, dva od sedam svetskih čuda antičkog sveta (čuđenje je možda bilo veće u Kleopatrino doba ali su i piramide bile više, za devet metara). U pauzama između krvoprolića, uglavnom u trećem veku i pre nego što je dinastija počela da posrće pod sopstvenim porocima krajem drugog, Ptolemeji su ostvarili planove Aleksandra Velikog, izgradivši u delti Nila čudesni grad, jednako prefinjen koliko su njegovi osnivači bili neoplemenjeni. Aleksandrija je zaslepljivala posmatrače još iz daljine, bleskom velelepnih zdanja od belog mermera, nad kojima se uzdizao ogromni svetionik. Arhitektura grada odgovarala je njegovom šarolikom etnosu, iskovanom u uzavreloj mešavini kultura. U ovoj najvećoj sredozemnoj luci, listovi papirusa krasili su kapitele jonskih stubova. Nizovi ogromnih sfingi i sokolova vodili su do grčkih hramova. Krokodilski bogovi u rimskoj odeći krasili su dorske grobnice. „Izgrađena na najlepšem mestu na svetu“, Aleksandrija je stražarila nad zemljom basnoslovnog bogatstva i čudesnih stvorenja, omiljenom zagonetkom rimskog sveta. Za čoveka kao što je bio Julije Cezar, koji uprkos svim svojim putovanjima nikada ranije nije kročio u Egipat, malo se koje čudo ove zemlje moglo meriti s mladom ženom britkog uma koja se pojavila iz vreče.
Rođena je šezdeset devete godine pre nove ere, kao druga od tri kćeri. Za njom su usledila dva brata, s kojima će se Kleopatra, jednim za drugim, nakratko naći u braku. Mada za Ptolemeje nije bilo bezbednih vremena, prvi vek je verovatno bio među najgorima. Sve petoro dece stradalo je nasilno. Među njima Kleopatra se izdvaja po tome što je sama osmislila sopstvenu smrt, što je bilo nemalo dostignuće i, po rimskim merilima, dostojanstven čin. Sama činjenica da je poživela do Cezarovog dolaska svedoči o snazi njenog karaktera. Očigledno je više od godinu dana, mesecima vrlo intenzivno, kovala zaveru, poslednjih nedelja leta gotovo danonoćno. Podjednako važno bilo je i to što je svoju braću i sestre nadživela decenijama. Nijedan od braće nije doživeo zrelost.
O Kleopatrinoj majci ništa nigde ne vidimo i ne čujemo; ona je nestala sa scene još u ranom Kleopatrinom detinjstvu a kad je Kleopatra napunila dvanaest godina, već je bila mrtva. Nije jasno da li ju je kćerka poznavala išta bolje od nas. Čini se da je bila jedna od retkih žena iz roda Ptolemeja koja je odstupila od porodične melodrame.7 Kleopatra V Trifena bila je, u svakom slučaju, decenijama mlađa od Auleta, svog brata ili polubrata; njih dvoje su se venčali ubrzo pošto je Aulet stupio na presto. Činjenica da je njegova tetka takođe isticala svoje pravo na presto – otišla je tako daleko da je otputovala čak u Rim da bi zastupala svoje pravo protiv njegovog – nije naročito značajna, uzimajući u obzir porodične odnose. To bi, međutim, moglo govoriti nešto o njenim političkim instinktima. Mnogima se činilo da Auleta više zanima umetnost od politike. Uprkos vladavini koja je potrajala dvadeset dve godine, s jednim prekidom, ostao je upamćen kao faraon koji je svirao u flautu dok je Egipat propadao.
O Cezarovom detinjstvu gotovo ništa nije ostalo zabeleženo, a Kleopatra ga je nadmašila i u tome: o njoj nema ni jednog jedinog nagoveštaja. Čak i da se dom u kome je odrasla danas ne nalazi šest metara pod vodom, ili da je aleksandrijska klima bila blagonaklonija prema drevnim papirusima, nije mnogo verovatno da bismo bili išta bolje obavešteni. Detinjstvo nije smatrano naročito zanimljivim u antičkom svetu, u kome su presudan uticaj imali sudbina i poreklo. Antičke ličnosti obično se pojavljuju kao već formirane. Možemo sa velikom sigurnošću pretpostaviti da je Kleopatra rođena u aleksandrijskoj palati; da ju je odgajila dojilja; da joj je kućni sluga žvakao prve zalogaje pre nego što joj ih stavi u bezuba ustašca; da kao dete nije smela da pojede ni da popije ništa što prethodno nije isprobano, da ne bi bila otrovana; da se u detinjstvu igrala sa ostalom decom plemenitog roda, zvanom „usvojena braća i sestre“, kojima je bila namenjena sudbina kraljevske pratnje. Čak i kad je trčkarala stazama oko palate duž kojih su se pružale kolonade, pored vodoskoka i jezeraca ili kroz gusto rastinje i zoološki vrt – raniji Ptolemeji držali su žirafe, nosoroge, medvede, sedam metara dugačkog pitona – bila je okružena pratiocima. Od najmanjih nogu navikla je da se kreće među državnicima, izaslanicima, naučnicima, da se igra među dvorskim zvaničnicima s purpurnim ogrtačima. Igrala se glinenim lutkicama i kućama za lutke i minijaturnim nameštajem i servisima za čaj, kockicama, konjićima za ljuljanje, piljcima i miševima-ljubimcima, mada nikada nećemo znati šta je radila sa svojim lutkama i da li su one, kao kod Indire Gandi, dizale ustanke i vodile bitke.
Uz svoju stariju sestru, i Kleopatra je odgajana da postane vladarka; Ptolemeji su bili spremni na sva iznenađenja. Redovno je plovila Nilom do porodične palate u Memfisu, da učestvuje u slavljenju egipatskih kultova, pažljivo dramski osmišljenim raskošnim procesijama u kojima su učestvovali porodica, savetnici i službenici. Tri stotine kilometra uzvodno od Aleksandrije, Memfis je bio sveti grad, kojim su upravljali sveštenici; pričalo se da je u njemu smrt najunosniji posao. Ispod centra grada protezale su se prostrane životinjske katakombe, pravi magnet za hodočasnike koji su dolazili da im se dive ili da nabave minijaturne mumificirane sokolove i krokodile na tezgama za prodaju suvenira. U kućama su to bili sveti predmeti. U tim prilikama Kleopatra je sigurno nosila svečanu odeću, mada još ne i tradicionalnu egipatsku krunu sa stilizovanim perima, sunčevim diskom i kravljim rogovima. Od najranijeg detinjstva dobijala je najbolje moguće obrazovanje u helenističkom svetu, od najdarovitijih naučnika, u gradu koji je bez sumnje bio najveći centar učenosti: aleksandrijska biblioteka i muzej bili su joj bukvalno u zadnjem dvorištu.

Najistaknutiji aleksandrijski naučnici bili su njeni učitelji i lekari. Nije morala daleko da ide da bi dobila recept, besedu, mehaničku igračku ili mapu.
Veoma je moguće da je to obrazovanje nadmašivalo i očevo – budući da je on odgajan u inostranstvu, u Maloj Aziji – ali je u svakom pogledu bilo tradicionalno grčko, gotovo identično Cezarovom, čiji se učitelj školovao u Aleksandriji. Ono je bilo prevashodno književno. Slova su bila vrlo važna u grčkom svetu, u kome su služila i kao slova i kao note. Kleopatra je učila da čita najpre sričući grčki alfabet, potom crtajući slova sa svojim učiteljem na uskoj drvenoj tablici. Kao dobar đak ispisivala ih je u horizontalnim redovima, potom u uspravnim redovima, pa obrnutim redom i napokon u parovima, s oba kraja alfabeta, velikim slovima i još jednom, pisanim. Jezik koji je Kleopatra učila sastojao se od nerazumljivih, nerazgovetnih reči, što čudnijih to boljih. Stihovi koji su usledili bili su podjednako ezoterični; čini se da se smatralo kako učenik koji je njih u stanju da rastumači, može razumeti sve. Od učenika bi se potom tražilo da ispriča neku Ezopovu basnu svojim rečima, najpre pojednostavljeno, a drugi put kitnjasto. Kasnije su se nizali složeniji zadaci. Možda je trebalo da piše kao Ahil koji tek što nije poginuo, ili da prepričava Euripidove zaplete. Lekcije nisu bile lake, niti se smatralo da takve treba da budu. Učenje je bilo ozbiljan posao, s bezbrojnim vežbama, beskrajnim pravilima, sat za satom. Nije bilo vikenda; učilo se svakodnevno, sem u dane svečanosti, koji su u Aleksandriji srećom bili česti. Dva puta mesečno svi poslovi su obustavljani Apolonu u čast. Disciplina je bila stroga. „Detetu su uši na leđima; ono sluša kad ga biju“, piše u jednom drevnom papirusu. Toj izreci Menander je dodao i uzrok i posledicu: „Onaj ko nije tučen, ne može biti naučen.“ Pokolenja đaka poslušno su ispisivala tu rečenicu pisaljkama od slonovače na sredini drvenih tabli presvučenim crvenim voskom.
Čak i pre nego što je Kleopatra stigla do rečenica, pre nego što je naučila da čita, počela je njena ljubavna veza sa Homerom. „Homer nije bio čovek, već bog“, bilo je među prvim lekcijama iz pisanja, isto kao i prva pevanja Ilijade. Nijedan tekst nije zadirao dublje u Kleopatrin svet. U dobu opijenom istorijom i ovenčanom slavom, Homerova dela predstavljala su ondašnju Bibliju. On je bio „kralj književnosti“; njegova 15.693 stiha predstavljala su moralni, politički, istorijski i verski kontekst, vrhunska dela i vladajuća načela, intelektualni atlas i moralni kompas. Obrazovani ljudi su ga citirali, parafrazirali, pozivali se na njega. Slobodno se može reći da su deca poput Kleopatre bila „odgajena učeći Homera i okružena njegovim stihovima“. Verovalo se da je Aleksandar Veliki uvek spavao s Homerovom knjigom ispod jastuka; svaki obrazovani Grk, pa i Kleopatra, mogao je da odrecituje napamet neki deo Ilijade i Odiseje. Prvo delo je u Kleopatrinom Egiptu bilo popularnije – možda je bolje odgovaralo burnim vremenima – ali od najranije mladosti ona je iz književnosti znala ono što će u dvadeset prvoj godini saznati iz života: ima dana kada treba voditi rat i dana kada se jednostavno treba vratiti kući.
Na osnovnom nivou obrazovanje je počinjalo spiskom naziva bogova, junaka, reka. Potom su sledila teža pitanja. Koju pesmu su pevale sirene? Je li Penelopa bila čedna? Ko je bila Hektorova majka? Zamršene genealogije bogova nisu mogle predstavljati veliku prepreku ptolemejskoj princezi, kraj koje su njihove istorije bledele i preplitale se s njenom; granica između ljudskog i božanskog Kleopatri je bila neuhvatljiva. (Školske lekcije opet su se stapale s ličnom istorijom u učenju o Aleksandru, još jednom istorijskom junaku. Kleopatra je morala znati priču o njemu uzduž i popreko, kao što je sigurno znala i za sve poduhvate svojih predaka Ptolemeja.) Starovremska pitanja bila su sročena prema krutim obrascima, a učenje svedeno na beleženje. Pamćenje je bilo presudno. Koji bog kome pomaže? Kuda je putovao Odisej? To je bilo gradivo koje je pamtila Kleopatra; u to doba, to se smatralo obrazovanjem. A učenost se nije mogla lako izbeći. Među kraljevskom pratnjom bilo je filozofa, besednika i matematičara, istovremeno učitelja i slugu, intelektualnih družbenika i odanih savetnika.

Za Homerom, koji je predstavljao zlatni standard, sledio je obimni katalog literature. Menandrove vedre domaće drame očigledno su bile omiljene u učionicama, mada je podjednako jasno da je kasnije ovaj komičar manje čitan. Kleopatra je svakako poznavala Ezopove basne, kao i Herodota i Tukidida. Čitala je više poeziju nego prozu, mada je moguće da je poznavala i tekstove koje danas nazivamo Knjiga propovednikova i Prva knjiga o Makabejcima. Među dramatičarima omiljen je bio Euripid, fino prilagođen vremenu, sa svojim zločinkama čiji um stoji iza dela. Kleopatra je sigurno mnoge scene znala napamet. Eshil i Sofokle, Hesiod, Pindar i Sapfo, verovatno su bili dobro poznati Kleopatri i devojčicama plemićkog roda koje su je okruživale. Ni u njenom kao ni u Cezarovom slučaju nije poklanjano previše uvažavanja onome što nije bilo grčko. Verovatno je čak i egipatsku istoriju učila iz grčkih tekstova. Pored književnosti, njeno obrazovanje je podrazumevalo i obuku iz aritmetike, geometrije, muzike, astrologije i astronomije – (granica između ove dve poslednje discipline bila je vrlo nejasna) – Kleopatra je znala razliku između zvezde i sazvežđa i verovatno je umela da svira liru, mada je književnost bila najvažnija. Čak ni Euklid nije umeo da odgovori đaku koji ga je pitao čemu tačno služi geometrija.
Kleopatra te tekstove nije izučavala sama. Čitala ih je naglas, ili su joj ih čitali učitelji ili sluge. Čitanje u sebi nije bilo uobičajeno, ni javno ni privatno. (Svitak papirusa dug dvadeset listova bio je nezgodan za rukovanje i krhak. Za čitanje su uglavnom bile potrebne obe ruke: svitak se pridržavao desnom rukom, a pročitani deo namotavao se levom.) Prilikom čitanja njenih prvih rečenica sa njom je bio učitelj gramatike ili više njih, jer nije bilo lako snaći se u jeziku zapisanom bez razmaka između reči, znakova interpunkcije i pasusa. Sasvim opravdano, čitanje se smatralo veštinom, tim pre što je čitati trebalo živopisno i upečatljivo, s pažljivim naglašavanjem i primerenim gestovima. S trinaest ili četrnaest godina Kleopatra je dorasla do proučavanja retorike, ili javnog govora – koja je, uz filozofiju, smatrana najvećim i najmoćnijim umećem, kao što je učitelj njenog brata jasno pokazao prilikom Pompejevog dolaska. Teodot je, možda, neko vreme bio i Kleopatrin učitelj. Ona je svakako imala i ličnog učitelja, najverovatnije evnuha.
Majstor retorike bio je pravi čarobnjak. Mada se to nešto manje odnosilo na devojčice, Kleopatrina kultura bila je umnogome posvećena govoru, i dobro uobličeni argumenti kao i fine veštine ubeđivanja i osporavanja bili su na visokoj ceni. Izražavali su se kodifikovanim vokabularom i opsežnom gestikulacijom, u svojevrsnoj kombinaciji zakona poezije i parlamentarne procedure. Kleopatra je učila da precizno niže misli, da ih vešto sroči i otmeno izrazi. Sadržaj je verovatno imao manji značaj u odnosu na način izražavanja, „jer“, primećuje Ciceron, „kao što je um slava čovekova, tako je i svetlost uma rečitost“. Visoko dignute glave, blistavih očiju, pažljivo prilagođenim glasom, ovladavala je pohvalama, prekorima, poređenjima. Jezgrovitim i slikovitim jezikom, uz mnoštvo anegdota i aluzija, učila je da govori o brojnim teškim pitanjima: Zašto je Kupidon prikazan kao krilati dečak sa strelama? Je li bolje živeti na selu ili u gradu? Da li Proviđenje upravlja svetom? Šta bi rekla na mestu Medeje koja se sprema da ubije svoju decu? Ta pitanja su uvek bila ista, mada su odgovori mogli biti različiti. Na neka pak pitanja – „Je li pošteno ubiti svoju majku ako ti je ona ubila oca?“, na primer – odgovori su u Kleopatrinom domu možda bili drugačiji nego drugde. Uprkos njihovoj okoštalosti, istorija je hitro pronalazila put do ovih vežbanja. Ubrzo su učenici počeli da raspravljaju o tome da li je Cezar trebalo da kazni Teodota, onoga koji je rekao da mrtvi ne ujedaju. Je li Pompejeva smrt zapravo bila poklon Cezaru? Staje s pitanjem časti? Da li je Cezar trebalo da ubije Ptolemejevog savetnika da bi osvetio Pompeja, ili bi time nagovestio da Pompej nije zaslužio da umre? Da li je u tom trenutku rat sa Egiptom bio mudar potez?8
Te argumente trebalo je iznositi praćene određenom preciznom koreografijom. Kleopatru su podučavali kada treba da udahne, zastane, gestikulira, ubrza ritam, spusti ili digne glas. Treba da stoji uspravno. Ne treba da vrti palce. Pod valjanim preduslovima, takvo obrazovanje je moralo proizvesti vatrenog, ubedljivog besednika, i pružiti mu brojne prilike da izrazi svoj britki i oštroumni duh, u društvu kao i prilikom sudskih postupaka. „Umetnost besedništva“, rečeno je kasnije, „zahteva mnogo truda, neprestano učenje, različite vrste vežbi, veliko iskustvo, duboku mudrost i snažan osećaj za strategiju“. (Na drugom mestu je primećeno da takvo naporno izučavanje može podjednako poslužiti u sudnici, na pozornici, ili u bezumnom bulažnjenju.)
Pedeset prve godine, dok se Kleopatra bližila završetku svog školovanja, njen otac je podlegao kobnoj bolesti. Uz svečani obred pred egipatskim prvosveštenikom ona i njen brat stupili su na presto, verovatno krajem proleća. Ako je obred obavljen prema tradiciji, održan je u Memfisu, duhovnoj prestonici Egipta, gde je aleja sfingi vodila kroz peščane dine do glavnog hrama, obojenog živim bojama i ukrašenog sjajnim zastavama. U mirisnim oblacima tamjana sveštenik u dugoj lanenoj odori, s panterovom kožom prebačenom preko ramena, stavio je Kleopatri na glavu zmijsku krunu Gornjeg i Donjeg Egipta. U svetilištu je položila zakletvu na egipatskom jeziku; tek tada joj je dijadema pričvršćena na čelo. Novoj kraljici je bilo osamnaest godina, dok je Ptolemej XIII bio osam godina mlađi. Njene godine su se uglavnom smatrale zrelim. Aleksandar Veliki sa šesnaest je postao vojskovođa, a sa dvadeset vladar celog sveta. Kasnije je, u vezi s Kleopatrom, primećeno: „Neke žene su mlađe u sedamdesetoj nego većina u sedamnaestoj.“

Jasno je kako se Kleopatra snalazila. Njena kultura bila je usmena. Kleopatra je vladala veštinom govorništva. Čak i oni koji je kude daju joj visoke ocene za veštinu izražavanja. Njene „blistave oči“ nikada se ne pominju bez podjednake pohvale njenoj rečitosti i harizmi. Bila je prirodno nadarena za besedništvo, sa zvonkim, baršunastim glasom, upečatljivim držanjem i darom da istovremeno dobro proceni svoju publiku i prilagodi joj se. U tom pogledu imala je prednosti koje su Cezaru nedostajale. Koliko god Aleksandrija pripadala grčkom svetu, ipak se nalazila u Africi. Bila je u Egiptu, ali mu nije pripadala. Između to dvoje putovalo se kao što se danas putuje od Menhetna do Amerike, sem što je to podrazumevalo i različitost jezika. Kleopatra je od početka naviknuta da se obraća dvostrukoj publici. Njena porodica vladala je zemljom koja je čak i drevni svet zaprepašćivala svojom starinom. Njen jezik bio je najstariji zabeleženi jezik. Taj jezik je bio istovremeno formalan i nespretan, sa izuzetno složenim pismom. (Koristilo se demotsko pismo, a hijeroglifi samo u ceremonijalne svrhe; čak su ih i pismeni ljudi samo delimično poznavali. Nije mnogo verovatno da ih je Kleopatra naročito dobro znala.) Bio je daleko zahtevniji od grčkog, u Kleopatrino doba jezika poslovanja i birokratije, koji su poznavaoci egipatskog smatrali lakšim. Dok su oni koji su znali egipatski učili grčki, obrnuti slučajevi bili su veoma retki. Kleopatra se, međutim, posvetila napornom učenju egipatskog. Smatra se da je bila prvi i jedini vladar iz dinastije Ptolemeja koji se potrudio da nauči jezik sedam miliona svojih podanika.
Taj poduhvat joj se veoma isplatio. Dok su prethodni Ptolemeji vojskom zapovedali preko prevodilaca, Kleopatra joj se obraćala neposredno. Za nekoga ko je skupljao plaćenike među Sirijcima, Medijcima i Tračanima, to je bila izrazita prednost, kao i za bilo koga ko je imao kraljevske ambicije. Bila je to, takođe, prednost i kod kuće, u nemirnom, etnički raznolikom, kosmopolitskom gradu, u koji su pristizali doseljenici iz čitavog Sredozemlja. Jedan aleksandrijski ugovor mogao je obuhvatati sedam različitih nacionalnosti. Budistički kaluđeri nisu bili retkost na ulicama grada koji je bio dom najveće zajednice Jevreja izvan Judeje, zajednice koja je možda činila bezmalo četvrtinu stanovništva Aleksandrije. Unosnu trgovinu luksuznom robom Egipat je obavljao sa Indijom; sjajna svila, začini, slonovača i slonovi putovali su preko Crvenog mora i karavanskim putevima. Kleopatra je imala mnogo razloga da ovlada jezicima priobalja. Plutarh kaže da je govorila devet jezika, među kojima hebrejski i trogloditski, etiopski jezik koji – ako možemo verovati Herodotu – „nije ličio ni na jedan drugi; već više na cičanje slepih miševa“. U Kleopatrinom izdanju očigledno je bio milozvučniji. „Bilo je uživanje samo slušati zvuk njenog glasa“, primećuje Plutarh, „kojim je, kao instrumentom s mnogo žica, prelazila s jednog jezika na drugi; tako da je retko kojem varvarskom narodu odgovarala preko prevodioca; uglavnom im se obraćala lično“.
Plutarh ćuti o Kleopatrinom znanju latinskog, jezika Rima, kojim se u Aleksandriji nije mnogo govorilo. Oboje izuzetni govornici, ona i Cezar su svakako govorili vrlo sličnim grčkim jezikom.
Međutim, jezička podela je mnogo govorila o vezi u kojoj se Kleopatra sada našla, kao i o njenom nasleđu i budućnosti. Jedno pokolenje ranije, pravi Rimljanin je po svaku cenu izbegavao grčki, idući tako daleko da se čak pravi da ga ne zna. „Što čovek bolje nauči grčki“, govorila je jedna mudra poslovica, „to veći nevaljalac postaje“. Bio je to jezik uzvišene umetnosti i niskog morala, dijalekat seksualnih priručnika, jezik „koji ima sopstvene prste“. Grci su, kako je primetio jedan kasniji učenjak, pokrivali sve oblasti „pa i neke o kojima radije ne bih govorio u učionici“.9 Cezarova generacija, koja je obrazovana u Grčkoj ili pak uz učitelje koji su govorili grčki, podjednako dobro je vladala obama jezicima, pri čemu je grčki – daleko bogatiji, prefinjeniji, prilagodljiviji, ljupkiji i prijatniji – uvek pružao motjuste. Od doba Kleopatrinog rođenja, obrazovani Rimljani znali su oba jezika. Na trenutak je izgledalo kako je moguće da i istok i zapad progovore grčki. Dve decenije kasnije, Kleopatra će pregovarati sa Rimljanima koji su slabo govorili njen jezik.

Svoju poslednju scenu izgovoriće na latinskom, koji je sigurno govorila sa naglaskom.
Kao esteta i zaštitnik umetnosti pod čijom je vlašću Aleksandrija doživela početke intelektualnog preporoda, Aulet se pobrinuo da njegova kćerka dobije prvoklasno obrazovanje. Kleopatra će nastaviti tu tradiciju, angažujući najboljeg učitelja za vlastitu kćer. U tome nije bila usamljena. Mada obrazovanje devojčica nije bilo veoma rasprostranjeno, one su ipak išle u škole, učestvovale na takmičenjima u poeziji i postajale naučnici. Veći broj kćerki plemićkog roda iz prvog veka – među njima i one koje nisu bile pripremane da učestvuju u vlasti – veoma su temeljno obrazovane i dobile su veoma ozbiljnu retoričku obuku. Pompejeva kćerka imala je dobrog učitelja i recitovala je svome ocu Homera. Po Ciceronovom stručnom mišljenju, njegova kćerka je bila „veoma učena“. Brutova majka je takođe podjednako dobro poznavala latinske i grčke pesnike. U Aleksandriji je bilo žena matematičara, lekara, slikara i pesnika. To ne znači da se na takve žene nije ponekad gledalo s podozrenjem. Kao i uvek, obrazovana žena bila je opasna žena, ali u Egiptu je ipak izazivala manje nelagode nego drugde. Pompejeva prelepa žena Kornelija, koja se nalazila svega nekoliko metara daleko od svog muža kada mu je kod Peluzijuma odrubljena glava – i užasnuto vrištala – u pogledu učenosti bila je slična Kleopatri. Bila je „visoko obrazovana, lepo je svirala lautu i razumela geometriju i navikla je da pažljivo prati predavanja o filozofiji; pri svemu tome, naime, nije postala nimalo neprijatna ni nadmena, kako se ponekad dešava s mladim ženama koje su tako učene“. Ovo divljenje je izraženo s neodobravanjem, ali je ipak divljenje. Ubrzo pošto se te jeseni Kleopatra predstavila Cezaru, o ženi jednog rimskog konzula je rečeno kako je ona ipak, i pored svih svojih opasnih umeća, „bila žena nemale darovitosti; umela je da piše stihove, zbija šale i izražava se skromno, ili nežno, ili puteno; sve u svemu, bila je veoma duhovita i dopadljiva“.
Cezaru je, dakle, na izvestan način Kleopatra bila veoma dobro poznata. Ona je predstavljala živu vezu sa Aleksandrom Velikim, izvanredni izdanak izuzetno prefinjene civilizacije, naslednicu briljantne intelektualne tradicije. Aleksandrijci su proučavali astronomiju još dok je Rim bio obično seoce. Ono što je renesansa obnovila, bila je po mnogo čemu Aleksandrija koju su izgradili Kleopatrini preci. Ptolemeji su, uprkos dugogodišnjim zločinstvima i neupečatljivoj makedonskoj kulturnoj tradiciji, uspeli da u Aleksandriji stvore najveće intelektualno središte tog doba, koje je nastavljalo tradiciju Atine. Kada je Ptolemej I osnovao biblioteku, počeo je da sakuplja sve postojeće tekstove, u čemu je imao priličnog uspeha. Njegova glad za književnošću bila je tolika da se pričalo kako je sakupljao sve tekstove koje bi pristigli u grad, povremeno vraćajući vlasnicima kopije umesto originala. (Nudio im je i nagrade za doprinose. Zbog toga su se u aleksandrijskoj zbirci pojavili mnogi krivotvoreni tekstovi.) Antički izvori nagoveštavaju da se u velikoj biblioteci nalazilo pet stotina hiljada svitaka, što je, kako se čini, beznadežno preterivanje; sto hiljada bi moglo biti bliže istini. U svakom slučaju, ta zbirka uveliko je prevazišla sve prethodne biblioteke i obuhvatila sve spise na grčkom jeziku. Ti tekstovi nigde nisu bili dostupniji, niti bolje sređeni – razvrstani po alfabetskom redu i tematski, podeljeni na posebne odeljke – nego u velikoj Aleksandrijskoj biblioteci.
Takođe, nije bilo bojazni da će ti tekstovi samo skupljati prašinu. Uz biblioteku, pored kompleksa kraljevske palate ili u samom njegovom sastavu, nalazio se muzej, istraživački institut pod zaštitom države. Dok su učitelji u ostatku helenističkog sveta bili nedovoljno poštovani – „ili je umro ili negde radi kao učitelj“, govorilo se; učitelj je zarađivao jedva nešto više od neobučenog radnika – učeni ljudi su u Aleksandriji bili visoko cenjeni, kao i ova zajednica naučnika, miljenika države, oslobođenih poreza i smeštenih u raskošnoj zgradi, sa ishranom u velikoj zajedničkoj trpezariji. (Tako je bar bilo stotinak godina pre Kleopatre, dok njen pradeda nije zaključio da mu je dosta te politički bučne klase i proredio njihove redove, razaslavši najbolje i najučenije širom antičkog sveta.) Vekovima pre i posle Kleopatre, najbolje što je jedan lekar mogao da kaže o sebi bilo je da je obrazovan u Aleksandriji. Takvi učitelji bili su najtraženiji.
Aleksandrijska biblioteka bila je ponos civilizovanog sveta, legendarna još u vreme svog postojanja. U Kleopatrino doba više nije bila na svom vrhuncu, budući da je njen rad iz originalnih studija devalvirao u neku vrstu manijačkog klasifikovanja i katalogizovanja, koje nam je podarilo sedam svetskih čuda. (Jedno bibliografsko remek-delo predstavljalo je katalog „Istaknutih ličnosti u svim granama učenosti“, sa spiskovima dela po alfabetskom redu, razvrstanim po temama. Studija se protegla na sto dvadeset svezaka.) Uprkos tome, ta ustanova je i dalje privlačila velike umove čitavog Sredozemlja. Njen svetac zaštitnik bio je Aristotel, čija su škola i biblioteka bili njen uzor i koji je – nimalo slučajno – podučavao kako Aleksandra Velikog tako i njegovog prijatelja iz detinjstva, Ptolemeja I. Upravo u Aleksandriji je prvi put izračunat obim Zemljine kugle, Sunce ustanovljeno kao središte solarnog sistema, rasvetljen je rad mozga i pulsa, osnove anatomije i fiziologije, sačinjeno kompletno izdanje Homerovih dela. Upravo je u Aleksandriji Euklid ustanovio pravila geometrije. Ako bi se moglo reći da je sva mudrost drevnog sveta bila skupljena na jednom mestu, to je svakako bila Aleksandrija. Kleopatra je to znanje neposredno koristila. Znala je da Mesec utiče na plimu i oseku i da je Zemlja okrugla. Znala je za postojanje ekvatora] Vrednost broja pi, geografsku širinu Marseja, pravila linearne perspektive, korišćenje gromobrana. Znala je da se može doploviti od Španije do Indije, putovanje koje niko neće preduzeti narednih hiljadu i po godina, mada je sama pomišljala da pođe na takav put, ali u obrnutom smeru.
Za čoveka kao što je bio Cezar, visoko obrazovanog, koji je išao tragom Aleksandra Velikog i tvrdio da vodi poreklo od Venere, svi putevi – mitski, istorijski, intelektualni – vodili su u Aleksandriju. Kao i Kleopatrino, i njegovo obrazovanje bilo je prvoklasno, a njegova radoznalost neiscrpna. Dobro je poznavao poeziju. Mnogo je čitao. Mada se govorilo da Rimljani nemaju smisla za ličnu raskoš, Cezar je, po mnogo čemu, bio izuzetak. Čak je i na svojim pohodima bio nezajažljivi sakupljač mozaika, mermera i dragulja. Njegov pohod na Britaniju dovođen je u vezu s njegovom ljubavlju prema slatkovodnim biserima. Zaveden obiljem i raskoši, i ranije se zadržavao na orijentalnim dvorovima, zbog čega je bio i doživotno osramoćen. Malo koja optužba ga je tako uznemirila kao ona da je produžio boravak u današnjoj Turskoj zbog svoje ljubavne veze s kraljem Bitinije. Cezar je bio visokog roda, darovit govornik i naočit vojni zapovednik, ali sve te odlike bile su beznačajne u poređenju sa ženom koja je vodila poreklo, koliko god ono bilo preuveličano, od Aleksandra, i koja nije bila samo egipatska kraljica već i boginja. Cezar je u poslednjim godinama života umalo proglašen za božanstvo. Kleopatra je rođena kao boginja.
A njen izgled? Dok nam Rimljani, koji su sačuvali njenu priču, govore o Kleopatrinoj pohotnosti, njenom ženskom lukavstvu, njenoj surovoj ambiciji i seksualnoj izopačenosti, retko kada se dive njenoj lepoti. Razlog tome nije nedostatak prideva. Veličanstveni ženski likovi postoje u istorijskim zapisima. Jedna od takvih žena bila je Irodova supruga. Druga, majka Aleksandra Velikog. Jedna kraljica iz šeste dinastije, za koju se smatra da je izgradila treću piramidu, bila je, što je Kleopatra svakako znala, „hrabrija od svih muškaraca svoga doba, najlepša od svih žena, svetle puti i rumenih obraza“. Arsinoja II – intrigantkinja iz trećeg veka koja se tri puta udavala – bila je takođe prelepa. Lepota je i ranije potresala svet; aluzije na Jelenu bile su uvek nadohvat ruke, ali iskoristio ih je samo jedan latinski pesnik, pre svega da bi naglasio Kleopatrino loše ponašanje. Plutarh jasno primećuje da njena lepota „nije bila sama po sebi tako upečatljiva da joj nije bilo ravne, niti da bi opčinila svakoga ko bi je pogledao“. Pre bi se moglo reći da je „njeno prisustvo, ako biste živeli s njom, bilo neodoljivo“. Njena ličnost i držanje, tvrdi on, bili su ništa manje nego „očaravajući“. Kleopatri vreme ne samo da nije naudilo, ono je uvećalo njenu privlačnost.
Lepota je došla tek mnogo godina kasnije. U trećem veku nove ere opisivali su je kao „prelepu“, izuzetnog izgleda. U srednjem veku postala je „slavna ni po čemu drugom sem po svojoj lepoti“.
Pošto se pokazalo da nijedna njena kamena bista nije autentična, dosetka Andrea Malroa ostaje delimično tačna: „Nefertiti je lice bez kraljice; Kleopatra je kraljica bez lica“. Ipak, ponešto se može dokučiti. Njena građa najverovatnije je mogla biti jedino krhka i gipka, mada su muškarci iz njene porodice naginjali gojaznosti, ako ne i izrazitoj debljini. Čak i uzimajući u obzir autoritarnu poruku koju je njima želela da proširi, kao i nespretnu izradu, njeni portreti na novčićima podržavaju Plutarhovu tvrdnju da Kleopatrina lepota nipošto nije bila konvencionalna. Nasledila je nešto manju verziju kukastog očevog nosa (toliko uobičajenog da u grčkom za njega postoji poseban naziv), pune usne, jaku, istaknutu bradu, visoko čelo. Oči su joj bile široko razmaknute i duboko usađene. Mada je bilo beloputih i plavokosih Ptolemeja, Kleopatra VII najverovatnije nije bila među njima. Teško je poverovati da bi čitav svet mogao naklapati o „toj Egipćanki“ da je bila plavokosa. Reći „put boje meda“ neprestano se ponavljaju u opisima njenih rođaka i verovatno su se odnosile i na nju, uprkos nepoznanicama koje okružuju njenu majku i babu sa očeve strane. U porodici je svakako bilo persijske krvi, ali su čak i ljubavnice Egipćanke bile retkost među Ptolemejima. Kleopatra nije bila tamnoputa.
Njeno lice, svakako, ničim nije umanjivalo njenu izuzetnu privlačnost, prijatno držanje, niti njenu neodoljivu moć ubeđivanja; Cezar je bio osetljiv na lepotu. Gledao je i na druge stvari. Odavno je bilo jasno da se Pompejevo srce može osvojiti laskanjem, a Cezarovo podmićivanjem. Trošio je izdašno i preko svojih mogućnosti. Biser koji je poklonio jednoj ljubavnici koštao je koliko godišnja plata hiljadu dve stotine profesionalnih vojnika. Posle više od decenije ratovanja, morao je da plaća vojsku. Kleopatrin otac je za sobom ostavio ogromne dugove, koje je Cezar prilikom svog dolaska nameravao da naplati. Oprostio bi polovinu, što je ostavljalo astronomsku sumu od nekih tri hiljade talenata. Cezar je imao rasipnički ukus i velike troškove, ali je znao da Egipat poseduje bogatstvo ravno njegovim željama. Privlačna mlada žena s kojom se suočio – koja se tako vešto izražavala, tako zanosno smejala i poticala iz drevne, prefinjene kulture, živela okružena bogatstvom koje bi izazvalo bezumnu zavist njegovih sunarodnika, i tako vešto nadmudrila vojsku – bila je jedna od dvoje najbogatijih ljudi na svetu.
Prilikom svog povratka u palatu, onaj drugi užasnuo se zatekavši svoju sestru sa Cezarom. Razjaren, izleteo je napolje i počeo da besni na ulici.

3 Ptolemej XIII posmatrao je ubistvo sa obale ali je za svoju ulogu u njemu zaslužio večno stanište u Danteovom devetom krugu pakla. Društvo mu prave Kain i Juda.
4 U tome nisu bili usamljeni. Po jednom izvoru, Aleksandar Veliki je postavio čuvenom proročištu pitanje o svom poreklu. Upitao je, naime, šta to znači kada se priča da vam se majka parila sa zmijom. Svoju pratnju mudro je ostavio ispred hrama i unapred im dao mito: u proročištu su ga uveravali kako je Zevsov sin.
5 Uzimajući u obzir zgusnuti rodoslov, Ptolemej VIII je bio Kleopatrin trostruki pradeda – i dvostruki čukundeda.
6 U porodici Aleksandra Velikog bile su dve Kleopatre, poslednja žena njegovog oca i sestra, dve godine mlađa od Aleksandra. Obe su ubili njihovi srodnici.
7 Takođe nije jasno da li je ona uopšte bila Kleopatrina majka, premda nije verovatno da bi kod Kleopatrinih neprijatelja ostalo nezapaženo da je bila nezakonito dete.
8 Teodot je bio pobegao, ali je uhvaćen. U vreme kada je postao tema rasprava u učionicama, već je bio razapet na krst.
9 Njegova istorija slična je istoriji francuskog na američkom tlu. U kolonijalnoj Americi, jezik razuzdanog Starog sveta bio je izvor širenja zaraze; gde god bi stigao francuski, za njim su uvek išli porok i površnost. U devetnaestom veku francuski je bio neizostavni činilac visoke kulture, potpunijeg izraza, bogatijeg rečnika, na izvestan način, izluđujuće nadmoćan u nijansama i prilagodljivosti. Međutim, to divljenje se graničilo sa odbojnošću, u koju se napokon pretvorilo. Posle jednog veka krcatog dešavanjima, francuski je postao prevaziđen, preopširan, često neumesan i izveštačen.
10 Helenističku verzija stava da žene treba da se drže kuhinje i odgajaju decu izražavala je rimska izreka: „Volela je svog muža, rodila mu dva sina, održavala kuću i tkala.“

III

KLEOPATRA JE ČAROLIJOM OSVOJILA STARCA
„Ženu koja je darežljiva s novcem treba hvaliti; ali ne i onu koja je darežljiva sa samom sobom.“
– KVINTILIJAN

Prvi vek nove ere je po malo čemu bio originalan; uglavnom se odlikovao kompulzivnim obnavljanjem poznatih tema. Tako je, kada se vatreni devojčurak pojavio pred iskusnim, mnogo starijim svetskim čovekom, zavođenje pripisano njoj. Već odavno takvi susreti podsticali su govorkanja, i podsticaće ih još milenijumima. Zapravo nije sasvim jasno ko je koga zaveo, baš kao što nije sasvim jasno ni koliko su brzo Cezar i Kleopatra pali jedno drugom u naručje. I sa jedne i sa druge strane Štošta se našlo na kocki. Plutarh nepobedivog vojskovođu opisuje kao bespomoćnog pred lukavom dvadesetjednogodišnjom devojkom. U dva hitra koraka, on biva „očaran“ njenim prerušavanjem i „opčinjen“ njenom dopadljivošću: Apolodor je došao, Cezar video, Kleopatra osvojila, što ne govori nužno u njenu korist. U svom opisu događaja – koji bi lako mogao biti zasnovan na Plutarhovom, koji mu za dobar vek prethodi – i Dion priznaje Kleopatrinu moć da sebi potčini dvostruko starijeg muškarca. I njegov Cezar biva trenutno i potpuno opčinjen. Dion, međutim, dopušta sebi nagoveštaj Rimljaninovog saučesništva, budući da se znalo kako prema suprotnom polu gaji naklonost „do te mere da je imao afere i sa brojnim drugim ženama – bez sumnje, sa svima koje su mu se našle na putu“. Time se i Cezaru dodeljuje izvesna uloga u zavođenju, umesto da bude predstavljen kao bespomoćan u rukama lukave, zavodljive sirene. Kod Diona je, takođe, ova scena malo razrađenija. Kleopatra u palati ima dovoljno vremena da se dotera. Pojavljuje se „u kraljevskom izdanju, koje istovremeno izaziva saosećanje“, što zvuči prilično zahtevno. Njegov Cezar se zaljubljuje „pošto je vidi i čuje nekoliko njenih reči“, koje je Kleopatra svakako brižljivo birala. Nikada se ranije nije srela s rimskim vojskovođom i nije mogla tačno znati šta treba da očekuje. Znala je samo toliko da je – u najgorem slučaju – bolje biti zatočenik Julija Cezara nego rođenog brata.11
Po svemu sudeći, Kleopatra se brzo smestila negde u blizini Cezara, koji je pak ubrzo počeo „da se zalaže upravo za ženu kojoj je ranije trebalo da sudi“. Moguće je da je zavođenje potrajalo izvesno vreme, ili barem nešto duže od jedne legendarne noći; nemamo nikakvih dokaza da je veza odmah postala intimna. Na svetlu dana – mada to ne mora biti i jutro posle njene neobične, zapanjujuće pojave – Cezar je predložio pomirenje između Kleopatre i Ptolemeja „pod uslovom da ona ravnopravno sa njim vlada kraljevstvom“. To nipošto nije bilo ono što su bratovljevi savetnici očekivali. Oni su bili u prednosti. Pretpostavljali su da su na obali Peluzijuma sklopili savez s Cezarom. Nisu računali na Kleopatrin neočekivani dolazak u palatu.
Kleopatrin dolazak je, kako se čini, mladog Ptolemeja iznenadio više nego i samog Cezara. Besan zbog toga što je nadmudren, pribegao je ponašanju koje je upravo pokazivalo da mu je suvladarka preko potrebna: briznuo je u plač. U besu je izleteo kroz kapije palate u gužvu. Među svojim podanicima strgnuo je belu traku s čela i bacio je na zemlju, jadikujući da ga je sestra izdala. Cezarovi ljudi su ga zgrabili i vratili u palatu, gde je ostao u kućnom pritvoru. Nešto više vremena trebalo im je da smire nerede na ulici, koje je narednih nedelja naveliko podsticao evnuh Potin, nastojeći da svrgne Kleopatru. Njena slavna karijera tu bi se i završila, da nije obezbedila Cezarovu podršku. Napadnut s kopna i sa mora, i Cezar je lako tu mogao da završi svoju. Verujući da smiruje porodičnu osvetu nije shvatio da je, sa dve izmučene i oslabljene legije, podstakao veliku pobunu. A čini se da mu Kleopatra nije objašnjavala kako sama među stanovnicima Aleksandrije nema veliku podršku.
Uznemireni Cezar rešio je da se obrati narodu. S bezbednog mesta – izgleda da je to bio balkon, ili prozor, na spratu palate – „obećao im je da će učiniti sve što oni traže“. U tome mu je dobro došla čuvena besednička veština. Kleopatra je možda uputila Cezara kako da podiđe žiteljima Aleksandrije, ali niko nije morao da ga podučava kako da održi jasan, upečatljiv govor, koji je tipično podvlačio snažnim gestikuliranjem. U tom pogledu bio je priznati genije, savršeni govornik besprekornog stila, neprevaziđen po svojoj „sposobnosti da osvoji um slušalaca i okrene ih kuda god mu odgovara“. Kasnije nije pominjao svoju zabrinutost, već se umesto toga usredsredio na pregovore s Ptolemejem tvrdeći kako je sam „izuzetno voljan da odigra ulogu prijatelja i sudije“. Čini se da je u tome i uspeo. Ptolemej je pristao na pomirenje, što nije bio bogzna kakav ustupak, budući da je znao da će njegovi savetnici nastaviti da se bore, bez obzira na sve. U tom trenutku već su tajno vraćali Ptolemejevu vojsku u Aleksandriju.
Potom je Cezar sazvao formalni sastanak, kome su prisustvovali i brat i sestra. Svojim visokim nazalnim glasom pročitao je Auletov testament. Istakao je kako je njihov otac jasno uputio Kleopatru i njenog brata da žive i vladaju zajedno, pod rimskom zaštitom. Time im je Cezar predao kraljevstvo na upravljanje. Nemoguće je ne uočiti Kleopatrinu ulogu u onome što je potom usledilo. Da bi dokazao svoju dobru volju (ili, kako to tumači Dion, da bi umirio razjareni narod), Cezar je otišao još dalje. Poklonio je ostrvo Kipar drugom Kleopatrinom bratu i sestri, dvanaestogodišnjem Ptolemeju XIV i sedamnaestogodišnjoj Arsinoji. Taj gest je bio veoma važan. Kao biser ptolemejskih poseda, Kipar je dominirao egipatskom obalom. Sa njega su egipatski kraljevi dobavljali drvnu građu, a praktično im je omogućivao i monopol kad je reč o bakru. Ostrvom je vladao Kleopatrin stric do pre jedne decenije, kada je Rim zatražio od njega astronomske sume. Umesto isplate, odabrao je otrov. Njegova imovina je tada zaplenjena i odnesena u Rim, gde se njome paradiralo na ulicama. U Aleksandriji je pak njegov stariji brat, Kleopatrin otac, to mirno oćutao, te su ga zbog takvog kukavičluka razjareni podanici proterali iz Egipta. U to vreme, Kleopatri je bilo jedanaest godina. Verovatno nije zaboravila to poniženje ni bes.
Cezar je uspeo da umiri narod, ali ne i da smiri neprijateljstvo, bar što se ticalo Potina. Bivši učitelj je ne gubeći vreme prionuo da podbuni Ahiline ljude. Uveravao ih je da je rimski predlog prevara. Zar se iza njega ne vidi Kleopatrina dugačka, ljupka ruka? Izvestan izopačeni dokaz može se naći u činjenici da se Potin – koji ju je poznavao veoma dobro, čak blisko ukoliko ju je i podučavao – plašio mlade žene koliko i iskusni Rimljanin. On se kleo da je Cezar „predao kraljevstvo navodno oboma naslednicima samo da bi umirio narod“. Čim bude u prilici, predaće ga samoj Kleopatri. Na pomolu je bila i druga opasnost, koja jednako pokazuje Kleopatrinu rešenost kao i nedostatak iste kod Ptolemeja. Šta ako – dok je s njim zatvorena u palati – ta opaka žena uspe da zavede svog brata? Narod se nikad ne bi suprotstavio kraljevskom paru, čak ni ako ga podržava omraženi Rimljanin. Tada bi sve bilo izgubljeno, tvrdio je Potin. Zato je osmislio plan, koji je međutim očigledno poverio prevelikom broju zaverenika. Na banketu održanom u čast pomirenja Cezarov berberin – berbernice nisu bez razloga u ptolemejskom Egiptu služile i kao pošte – došao je do neverovatnog otkrića. Taj „žustri, radoznali momak“, uvek znatiželjan, otkrio je da Potin i Ahila nameravaju da otruju Cezara. Istovremeno, nameravali su da ubiju i Kleopatru. Cezar se nije iznenadio: spavao je retko i u neuobičajeno vreme, da se zaštiti od pokušaja ubistva. Ni Kleopatra, svakako, nije mogla spavati mirno, bez obzira na budnost njene straže.
Cezar je naredio tom čoveku da ukloni evnuha, što je i učinjeno. Sa svoje strane, Ahila se usredsredio pre svega na ono što će, po Plutarhovoj skromnoj proceni, prerasti u „nezgodan i neprijatan rat“. Cezar je imao četiri hiljade ljudi, nedovoljno svežih i odmornih da bi se mogli smatrati nepobedivim. Ahiline snage koje su pošle ka Aleksandriji bile su petostruko brojnije, a bez obzira na sva Kleopatrina moguća objašnjenja, Cezar nije dovoljno poznavao ptolemejsku prevejanost. U ime mladog kralja, Cezar je poslao dvojicu emisara nudeći mir. Bili su to ugledni i iskusni ljudi. Obojica su odano služili Kleopatrinom ocu; veoma je verovatno da ih je Cezar i ranije sretao u Rimu. Ahila – za kojeg Cezar priznaje da je bio „veoma hrabar čovek“ – shvatio je taj predlog kao znak slabosti, što je i bio. Ubio je izaslanike gotovo i pre nego što su uspeli da izgovore svoju poruku.
Po dolasku egipatske vojske u grad, Ahila je pokušao da prodre u Cezarove odaje. Rimljani su panično, pod okriljem mraka, ojačali palatu jarkom i tri metra visokim zidom. Cezar je mogao biti opkoljen, ali nije želeo da se bori protiv svoje volje. Znao je da Ahila vrbuje pomoćnu vojsku iz svakog kutka svoje zemlje. U međuvremenu, Aleksandrijci su širom grada pripremali velike oružnice; bogataši su opremali i plaćali svoje odrasle robove da se bore protiv Rimljana. Čarke su izbijale svakodnevno. Cezar je uglavnom brinuo zbog vode, koje je imao malo, i hrane, koje nije imao nimalo. Potin se već pobrinuo za to, isporučivši mu buđavo žito. Kao i uvek, uspešni vojskovođa imao je dara za logiku; bilo je suštinski važno da ne bude ni odsečen a ni napadnut s jezera Mareotis južno od grada, koje je takođe služilo Aleksandriji kao luka. Blistavo plavo slatkovodno jezero povezivalo je svojim kanalima grad sa unutrašnjošću Egipta; bilo je bogato i jednako važno kao i dve sredozemne luke. Na psihološkom planu bilo je i dodatnih stavki. Cezar se trudio da što više ugodi mladom kralju, jer je znao „da kraljevsko ime veoma mnogo znači njegovom narodu.“ Sve oko sebe redovno je podsećao da nije u ratu s Ptolemejem, već sa njegovim zlim savetnicima. Niko ga, međutim, nije slušao.
Dok se Cezar borio da obezbedi veze i ojača odbranu palate, u njoj se već razvijala druga zavera, u atmosferi koja je morala biti napeta, barem među zavađenima braćom i sestrama. I Arsinoja je imala bistrog učitelja. Taj evnuh joj je sada obezbedio bekstvo. Njegov potez nagoveštava ili da je Kleopatra bila neoprezna (što je izuzetno neverovatno s obzirom na okolnosti), prezauzeta svojim bratom i sopstvenim opstankom, ili pak vešto prevarena. Ne čini se da bi mogla biti sklona da potceni svoju sedamnaestogodišnju sestru. Arsinoja je bila vatreno ambiciozna; niko ne bi mogao ostati ravnodušan pred takvom devojkom. U Kleopatru očigledno nije imala mnogo poverenja, što je pak verovatno nedeljama čuvala za sebe.12 Izvan zidina palate postala je nešto glasnija. Bila je Ptolemej koji se ne vezuje za stranca, upravo ono što su žitelji Aleksandrije voleli. Proglasili su je svojom kraljicom – obe sestre su sad polagale pravo na presto – i oduševljeno stali iza nje. Arsinoja je stala uz Ahilu, na čelo vojske. U svojim odajama u palati Kleopatra je dobila još jedan razlog da smatra kako je mudrije verovati Rimljaninu nego članu sopstvene porodice. Ni to, u četrdeset osmoj godini pre naše ere, nije bilo ništa novo. „Jedan odani prijatelj“, podseća nas Euripid, „vredi kao deset hiljada rođaka.“
One godine kad je Kleopatra rođena Mitridat Veliki, pontski kralj, predložio je savez svom susedu, kralju Partije.13 Već decenijama Mitridat je dobacivao uvrede i učene Rimu, za koji je smatrao da sistematski proždire svet. Pošast sada dolazi ka njima, upozoravao je, i „nikakvi zakoni, ljudski ni božanski, neće sprečiti [Rimljane] da love i zatiru saveznike i prijatelje, one koji su im blizu i one koji su daleko, slabe i jake, niti da svaku vladu koja im ne služi, a posebno kraljevsku, smatraju svojim neprijateljem“. Zar nije logično udružiti se? Nije bio spreman da pođe neodlučnim stopama Kleopatrinog oca. Aulet „izbegava neprijateljstvo od dana do dana, isplaćujući novac“, rugao se Mitridat; egipatski kralj možda sebe smatra lukavim, ali on samo odlaže neizbežno. Rimljani trpaju njegov novac u svoju kesu, ali mu ništa ne jemče. Oni ne poštuju kraljeve. Izdaju čak i svoje prijatelje. Oni će uništiti čovečanstvo, ili će propasti u tom pokušaju. Naredne dve decenije oni su zaista nastavili da otkidaju velike delove ogromne ptolemejske imperije, što je Kleopatra svakako morala dobro znati. Kirena, Krit, Sirija, Kipar, odavno su već bili u njihovim rukama. Kraljevstvo koje je ona trebalo da nasledi bilo je jedva nešto veće nego kada je Ptolemej I dva veka ranije prvi put seo na presto. Egipat je izgubio svoju „ogradu od potčinjenih država“; Rimljani su ga sad okružili sa svih strana.
Mitridat je ispravno pretpostavio da Egipat svoju trajnu autonomiju duguje više uzajamnim neprijateljstvima u Rimu nego Auletovom zlatu. Paradoksalno, bogatstvo te zemlje sprečavalo je njeno pripajanje, pitanje koje je u Rimu prvi put pokrenuo Julije Cezar, kada je Kleopatri bilo sedam godina. Međusobno suprotstavljeni interesi sprečili su dalju diskusiju o tome. Nijedna strana nije želela da neka druga prisvoji tako neverovatno bogato kraljevstvo, idealno polazište s kojeg se mogla svrgnuti vlast u republici. Za Rimljane, Kleopatrina zemlja je ostala večita nevolja, po rečima jednog modernog istoričara, „gubitak ukoliko bi bila uništena, rizična za pripajanje, teška za upravljanje“.
Od samog početka Aulet se upleo u ponižavajuću igru s Rimom, i ta su poniženja začinila detinjstvo njegove kćerke. Širom Sredozemlja, vladari su upirali pogled ka toj zemlji da bi poduprli svoje dinastičke težnje; ona je bila utočište kraljeva u nevolji. Vek ranije, Ptolemej VI doputovao je tamo u ritama i smestio se u polusagrađenu kuću. Ubrzo potom njegov mlađi brat, Kleopatrin pradeda, čovek koji je raskomadao svog sina, prešao je sličan put. Pokazujući rane koje mu je navodno naneo Ptolemej VI, molio je Senat za milost. Rimljani su sumorno posmatrali beskrajnu povorku molilaca, zlostavljanih ili ne. U jednom trenutku, Senat je otišao tako daleko da je saslušanje njihovih molbi zabranio zakonom. Nije bilo naročitog razloga da Rim usvoji doslednu spoljnu politiku. Što se tiče zbunjujućeg pitanja Egipta, neki su smatrali da bi tu zemlju najbolje bilo pretvoriti u dom za rimsku sirotinju.
U novije i još složenije doba, jedan od Kleopatrinih predaka smislio je genijalnu strategiju da se zaštiti od zavere svog brata. U slučaju svoje smrti, Ptolemej X zaveštao je svoje kraljevstvo Rimu. Taj testament je nezgodno visio nad Auletovom glavom, kao i njegova sopstvena nelegalnost i neomiljenost kod aleksandrijskih Grka. Budući da mu je pravo na presto bilo klimavo, nije imao mnogo izbora već da se ulaguje onima na drugoj strani Sredozemlja. To ga je pak koštalo i u očima Rimljana, koji su ga smatrali nepouzdanim, i u očima sopstvenih podanika, kojima se nije sviđalo što se njihov vladar klanja strancima. Aulet se, međutim, rukovodio mudrošću koju je obznanio otac Aleksandra Velikog: svaka se tvrđava može osvojiti ako se do nje može popeti magarac s tovarom zlata. Tako se našao u začaranom krugu. Tovari zlata iziskivali su od Kleopatrinog oca da nameće veće poreze svojim podanicima, što je pak razbesnelo upravo narod čiju se odanost mučio da kupi u Rimu.
Aulet je suviše dobro znao ono što je Cezar četrdeset osme godine saznao iz prve ruke: narod Aleksandrije predstavljao je silu za sebe. Najbolje što se o tim ljudima moglo reći jeste da su bili oštroumni. Njihov smisao za humor bio je hitar i zajedljiv. Umeli su da se smeju. Ludovali su za dramom, o čemu je svedočilo četiri stotine gradskih pozorišta. Bili su veoma žustri i prodorni. Njihova sklonost zabavi bila je ravna sklonosti intrigama i pobuni. Jednom posetiocu život u Aleksandriji je izgledao kao „neprekidno slavlje, ali ne ljupko ili vedro slavlje, već sirovo i oštro, slavlje puno plesa, zvižduka i ubistava, sve na istom mestu“. Kleopatrini podanici nisu se ustručavali da se okupe ispred palate i glasno urlaju svoje zahteve. Bila im je dovoljna najmanja iskra pa da planu. Dva veka su slobodno i razuzdano svrgavali, proterivali i ubijali Ptolemeje. Primorali su Kleopatrinu prababu da vlada s jednim sinom, dok je ona pokušavala da vlada s drugim. Proterali su brata Kleopatrinog dede. Izvukli su Ptolemeja XI iz palate i rastrgli ga živog pošto je ubio svoju ženu. U rimskim očima, ni egipatska vojska nije bila ništa bolja. Kako je Cezar primetio u palati, „ti ljudi svakodnevno traže pogubljenja kraljevih prijatelja, pljačkaju imovinu bogatih, opsedaju kraljevu palatu zahtevajući veće plate, skidaju jedne a postavljaju druge na vlast“. Takve su bile uzavrele mase koje su Cezar i Kleopatra slušali ispod zidova svoje palate. Ona je znala da joj nisu naročito naklonjene. Njihova osećanja prema Rimljanima bila su podjednako jasna. Kad je Kleopatri bilo devet ili deset godina, jedan zvaničnik u poseti slučajno je ubio mačku, koja je u Egiptu smatrana svetom životinjom.14 Odmah se okupila razjarena rulja, s kojom je Auletov predstavnik pokušao da pregovara. Mada je to za Egipćane težak zločin, svakako bi se mogao oprostiti jednom strancu? Nije uspeo da odbrani gosta od krvožedne gomile.
Aulet je svojoj kćerki u nasleđe ostavio tegobno balansiranje.

Udovoljiti jednoj strani značilo je razbesneti drugu. Neslaganje s Rimom dovelo bi do njegove intervencije. Nesuprotstavljanje Rimu izazvalo bi nerede. (Čini se da Aulet nije bio naročito omiljen nikome sem Kleopatri, koja je zauvek ostala verna njegovoj uspomeni, uprkos političkoj ceni te vernosti u svojoj domovini.) Opasnosti su bile brojne. Mogli ste biti svrgnuti iz Rima, kao što se desilo Kleopatrinom stricu, kiparskom kralju. Mogli ste biti odstranjeni – preklani, otrovani, prognani, raščerečeni – od članova sopstvene porodice. Ili bi vas moglo dokrajčiti nezadovoljno, pobunjeno stanovništvo. (I na tu temu bilo je mnoštvo varijacija. Jedan Ptolemej mogao je biti omražen kod sopstvenog naroda, ali obožavan među kraljevskim dvoranima; omiljen kod naroda i odbačen od sopstvene porodice; ili pak neomiljen kod aleksandrijskih Grka a voljen među Egipćanima, kao što je bila Kleopatra.) Aulet je proveo dvadeset godina ulagujući se Rimu, samo da bi na kraju shvatio da je trebalo da se ulaguje sopstvenom narodu. Kada je odlučio da se ne meša u dešavanja na Kipru opseli su ga sopstveni podanici, koji su zahtevali da se suprotstavi Rimljanima, ili pak spase svog brata. Usledila je panika. Zar to nije upozorenje za Egipat? Aulet je pohitao u Rim, gde je naredne tri godine uglavnom proveo pregovarajući o svom povratku. Upravo je tome Kleopatra trebalo da zahvali za tadašnju Cezarovu posetu. Mada Aulet nije bio nimalo omiljen kod svih Rimljana, retko koji je od njih – a među takvima su bili Cezar i Pompej – mogao da odoli Grku koji donosi darove. Mnogi su spremno pozajmljivali Auletu novac kojim je kupovao te darove, što je on spremno prihvatao. Što je pak više bilo njegovih poverenika, više je bilo onih koji su ulagali u njegov povratak.
Suština ovog pitanja, koje je predstavljalo vruć krompir svoga doba, bilo je kako, i da li uopšte, postupati s molbama svrgnutog kralja. Veliki besednik Ciceron potajno je danonoćno radio na tome da prijateljima razjasni ovaj zamršeni problem, koji su „zakuvale izvesne osobe, ne bez znanja samog kralja i njegovih savetnika“. Neko vreme situacija se nije micala s mrtve tačke. Aulet je možda ostao zabeležen u istoriji kao rasipnik i marioneta, ali se u Rimu isticao upornošću i veštim pregovaranjem, na čuđenje svojih domaćina. Zasuo je Forum i Senat lecima. Obezbeđivao je svojim pristalicama nosiljke – ležaljke s baldahinom, u kojima se moglo raskošno putovati po gradu. Situaciju su dodatno komplikovala međusobna nadmetanja političara oko bogate nagrade koju bi dobio onaj ko ga podrži; njegova restauracija pretvorila se u šemu brzog bogaćenja. Januara pedeset i šeste godine Ciceron se požalio da je čitav taj posao „postao izuzetno ozloglašen“. Podrazumevao je vikanje, laktanje, pljuvanje u Senatu. A i dalje je nastavio da se komplikuje. Da bi sprečilo Pompeja ili bilo koga drugog pojedinca da pomogne Auletu, oglasilo se i proročište. Upozoravalo je da egipatskog kralja na vlast ne srne vratiti rimska vojska, jer takav čin bogovi izričito zabranjuju. Senat je poštovao ovu prevaru, jadikovao je Ciceron, „ne zbog vere, već zbog zle volje i omraze koje podstiče kraljevska velikodušnost“.
Iz Auletove prekomorske pustolovine mala Kleopatra izvukla je još jednu važnu pouku. Čim je Aulet napustio zemlju, njegovo najstarije dete, Berenika IV, prigrabila je presto; kraljeva popularnost bila je tako neznatna da su žitelji Aleksandrije jedva dočekali da ga zamene maloletnim devojčurkom. Berenika je uživala podršku naroda ali je imala problem sa suvladarom, isti onaj koji će iskrsnuti i pred Kleopatrom i koji će ona rešavati drugačije. Bereniki je bio potreban zreo suvladar. Taj problem nije bilo lako rešiti, jer prigodnih mladoženja plemenitog makedonsko-grčkog porekla nije bilo dovoljno. (Ko zna zašto, odlučeno je da Berenika treba da zaobiđe svoju mlađu braću, koja su mogla postati kraljevi.) Muža joj je odabrao narod, pozvavši seleukidskog princa, koji je Bereniki bio odvratan. Zadavljen je posle svega nekoliko dana braka. Sledeći kandidat bio je ambiciozni pontski sveštenik koji se dičio jedinim dvema odlikama koje su se tražile: bio je neprijatelj Rima i mogao se pohvaliti plemićkim poreklom. Postavljen za suvladara u proleće pedeset šeste godine, on je prošao nešto bolje. U međuvremenu, Aleksandrijci su u Rim poslali izaslanstvo od stotinu članova, da posvedoče o Auletovoj brutalnosti i spreče njegov povratak. On je vođu grupe otrovao a ostale pobio, podmitio ili prognao iz grada pre nego što su uspeli da izlože svoj slučaj. Vrlo prigodno, o tom pokolju – u kome je, kako se čini, saučesnik bio Pompej – nije sprovedena nikakva istraga, takođe zahvaljujući Auletovoj darežljivosti.
Rimske legije vratile su Auleta u Egipat pedeset pete godine, nimalo oduševljene tim nezgodnim zadatkom, posebno zbog toga što je on podrazumevao marširanje kroz vrelu pustinju, za kojim je usledilo provlačenje kroz živi pesak i smrdljive lagune Peluzijuma. Aul Gabinije, sirijski vladar i Pompejev štićenik, preko volje je pristao da predvodi taj pohod, možda iz opravdanih razloga (plašio se vlade koju je predvodio Berenikin novi muž); ili zbog naknade gotovo jednake godišnjem prihodu Egipta; ili na nagovor mladog predvodnika svoje konjice, koji je bio veliki Auletov pristalica. Taj zapovednik bio je kosmati Marko Antonije, čije će ime ostati upamćeno i koji će to kasnije iskoristiti. Borio se hrabro. Takođe je podsticao Auleta da oprosti izdajničkoj vojsci na egipatskoj granici. Opet pomalo podsećajući na nesposobnog diletanta, kralj je „u svom besu i gnevu“ radije pogubio te ljude. Sa svoje strane, Gabinije je dosledno poštovao proročanstvo. Postarao se da ga Aulet bezbedno sledi tek po završetku bitaka, tako da se nije moglo bukvalno reći da ga je vojska vratila na presto. Ipak, egipatskog kralja su u palatu vratile upravo prve rimske legije koje su kročile u Aleksandriju.
O njegovom ponovnom susretu s porodicom imamo tek nepotpuna saznanja. Aulet je pogubio Bereniku. Izvršio je odmazdu i na dvoru, gde je proredio redove velikaša, usput im zaplenivši imovinu. Smenio je svoje visoke zvaničnike i reorganizovao vojsku koja mu se suprotstavila. Istovremeno je podelio zemlju i penzije trupama koje je Gabinije ostavio za sobom. One su postale odane Egiptu. I to je bio uticaj tovara na leđima magarca; bilo je isplativije služiti ptolemejskom kralju nego rimskom vojskovođi. Kako je kasnije primetio Cezar, ti vojnici su postali „naviknuti na nedisciplinovani aleksandrijski način života i odrekli se ugleda i disciplinovanog ponašanja Rima“, i to u neverovatno kratkom roku. U svojim poslednjim trenucima, Pompej je među svojim ubicama prepoznao jednog rimskog veterana.
Auletov ponovni susret s drugom kćerkom verovatno je izgledao drugačije. S obzirom na sudbinu svoje sestre, trinaestogodišnja Kleopatra je sada bila prvi direktni naslednik prestola. Već je stekla mnogo više od obuke u deklamatorstvu, besedništvu i filozofiji. Moglo bi se reći da je njeno političko obrazovanje zaokruženo pedeset šeste godine; tu pouku će mudro iskoristiti deceniju kasnije. Dobro je biti faraon. Još je bolje biti prijatelj i saveznik Rima. Pitanje nije bilo kako se odreći te moći, poput Mitridata, koji je celoga života rasterivao, izazivao i ubijao Rimljane, već kako se njome najbolje koristiti. Srećom, rimska politika je, zahvaljujući sukobljenim senatorskim ambicijama, bila izrazito lična. Uz pomoć izvesnog lukavstva bilo je prilično lako okrenuti glavne aktere jedne protiv drugih. Pored toga što je rano naučila pravila predstave, Kleopatra je dobro izučila i intrige. Nalazila se u palati koju su egipatske snage čuvale od njenog oca prilikom njegovog povratka. Četrdeset osme godine postupala je prema scenariju koji joj je ranije predao Aulet, i po drugi put iz palate pod opsadom. Njen savez sa Cezarom neposredno je proistekao iz saveza njenog oca s Pompejem, pri čemu je najveća razlika bila u tome što je ona svoj sklopila za svega nekoliko dana, dok je njenom ocu trebalo više od dve decenije.
Pet godina posle povratka Aulet je umro prirodnom smrću. Bio je na sredini sedme decenije života i imao je dovoljno vremena da pripremi svoje nasledstvo. Moguće je da je Kleopatra, njegova najstarija još živa kćerka, izvesno kraće vreme provela kao njegova suvladarka u poslednjim mesecima njegovog života, a sigurno je da je ona – za razliku od svojih brojnih predaka, među kojima je bio i sam Aulet – odgajana da postane vladarka. Aulet je odstupio od tradicije ostavljajući presto dvoma naslednicima, bratu i sestri, što verovatno nagoveštava ili da je Kleopatra još od detinjstva delovala kao da je rođena za vladarku, da je Aulet želeo da spreči njihove međusobne sukobe imenujući ih oboje, ili pak da je verovao kako su Kleopatra i Ptolemej XIII nerazdvojni, što ne zvuči uverljivo. Najverovatnije su otac i kćerka bili vrlo bliski. Ona se posebno trudila da se veže za njega, dodajući svojoj tituli epitet Filopater, „ona koja voli svoga oca“, i čuvajući taj naziv uprkos promeni suvladara, jedno od njenih prvih naređenja bila je priprema očeve sahrane, dugotrajnog i komplikovanog obreda s mnogo žrtava i ritualnih naricaljki. U osamnaestoj godini, hitro je i spremno prihvatila ulogu kraljice.
Gotovo odmah joj se pružila prilika da prigrli mudrost svoga oca, koji je po dolasku u Egipat pomno prinosio žrtve domaćim bogovima u seocima i kultnim središtima. Tako postupati značilo je pridobiti odanost egipatskog naroda, koji je svog faraona obožavao s jednakom strašću kao što su ga neobuzdani Aleksandrijci iskušavali. Mudar Ptolemej posvećivao je hramove egipatskim bogovima i podržao njihov kult; Kleopatri je bila potrebna podrška, i snaga, domaćeg stanovništva. Izvesno vreme pre njenog krunisanja, uginuo je bik Buhis. Kao jedan od nekoliko svetih bikova, bio je blisko povezan s bogovima sunca i rata; njegov kult cvetao je oko Tebe u Gornjem Egiptu. Obožavani bik putovao je specijalnom barkom u društvu svoje odane pratnje. Pojavljivao se na javnim dešavanjima ukrašen zlatom i lapisom. Na otvorenom su mu glavu štitili mrežicom, da mu muve ne bi dosađivale. Živeo je dvadesetak godina, posle čega bi bio zamenjen pažljivo odabranim naslednikom koji je nosio posebna obeležja – belo telo i crnu glavu – svete životinje. Nekoliko nedelja posle Auletove smrti Kleopatra je ugrabila priliku da pridobije naklonost naroda. Po svemu sudeći, u raskošnoj ceremonijalnoj odeći plovila je s kraljevskim brodovljem skoro hiljadu kilometara uzvodno, ka Tebi, predvodeći ogromnu rečnu procesiju. Tom važnom prilikom svi egipatski sveštenici okupili su se pod punim mesecom. Među mnoštvom hodočasnika „kraljica, vladarka dve zemlje, boginja koja voli svoga oca“ povela je novog bika na ustoličenje na zapadnoj obali Nila, čime je snažno i neuobičajeno podržala domaće egipatsko stanovništvo. U svetilištu hrama, među brojnim velikašima i sveštenicima u belim odorama, Kleopatra je tri dana predsedavala ustoličenju novog bika. Ta oblast joj je bila dobro poznata, a stanovništvo naklonjeno. Četrdeset devete godine skloniće se tamo kao izbeglica.
I u kasnijim godinama svoje vladavine nekoliko puta se priklanjala izvornom egipatskom kultu. Ponudila je svoju pomoć i prilikom sahrane najvažnijeg svetog bika, memfiskog bika Apisa. Doprinosila je troškovima njegovog kulta, koji su bili visoki, i obezbeđivala velikodušne količine vina, pasulja, hleba i ulja za njegove zvaničnike. Nema sumnje da je ta predstava – i neuobičajena pojava vladarke iz dinastije Ptolemeja – dala rezultate: dok je pedeset prve godine u svojoj kraljevskoj raskoši prilazila alejom sfingi ka bogato oslikanom hramu, Kleopatru su „videli svi“. U hijeroglifskom zapisu napisanom ceremonijalnim jezikom, sa izrazitom političkom svrhom, nalazimo opis koji bi se možda najbolje mogao predstaviti kao „večno razmetanje“. I u prvoj godini Kleopatrine vladavine nalazimo dokaze o njenoj ambiciji. Ime njenog brata ne pojavljuje se u zvaničnim dokumentima, gde bi trebalo da se nalazi iznad njenog. Njegovog lika nema ni na kovanom novcu; tu je samo Kleopatrin ponositi portret. I kovani novac predstavlja izvestan vid jezika, jedini kojim nam se ona obraća sopstvenim glasom, bez rimskih tumača. Tako se predstavljala svojim podanicima.
Berenikinu pouku nije uspela tako vešto da prihvati. Potin, Ahila i Teodot nisu dobro primili ovu nezavisnu nametljivicu, koja je želela da vlada sama. Moćnog saveznika dobili su u Nilu, koji je odbio da sarađuje s novom kraljicom. Blagostanje zemlje u potpunosti je zavisilo od poplave; suša je ugrožavala ishranu i društveni poredak. Poplava je pedeset prve godine bila slaba, a narednog leta tek nešto bolja. Sveštenici su se žalili na nestašice koje su ih sprečavale da izvode obrede. Gradovi su se praznili, dok se izgladnelo stanovništvo slivalo u Aleksandriju. Lopovi su harali zemljom. Cene su drastično porasle; vladala je opšta nestabilnost. U oktobru pedesete godine, kad je postalo jasno da su neophodne oštre mere, Kleopatrin brat se vraća na scenu. Krajem tog meseca kraljevski par je zajednički izdao hitno naređenje. Preusmerili su žito i sušeno povrće iz unutrašnjosti na sever. Gladni Aleksandrijci bili su opasniji od gladnih seljaka; svima je bilo u interesu da im ugode. Naređenje se moralo izvršavati u skladu s tradicijom: prestupnicima je sledila smrtna kazna. Potkazivanje je ohrabrivano, a doušnici bogato nagrađivani. (Slobodan čovek dobijao je trećinu imovine krivca. Rob je dobijao šestinu, a uz to je sticao i slobodu.) Istovremeno, Ptolemej XIII i Kleopatra ponudili su podsticaj onima koji su ostali da obrađuju zemlju. Narednih meseci i u palati je svakako nastupio određeni vid prisile ili prinude. Brat i sestra su možda delovali zajednički za dobrobit nacije. Ili je možda Ptolemej podrivao sestru, iscrpljujući njene poklonike u korist svojih. Hitan proglas izdali su zajednički. Kleopatrino ime pojavljuje se posle njegovog.
Ionako već na nesigurnom terenu, naredne godine dva puta je upala u zamku koja je progutala njenog oca. Krajem juna pedesete godine dvojica sinova rimskog upravnika Sirije stigla su u Aleksandriju da bi ubedili vojsku koja je ponovo dovela Auleta na presto da se vrati u domovinu. Potrebniji su negde drugde. Vojnici nisu imali nameru da napuštaju Egipat, gde ih je Aulet bogato nagradio za njihovu službu i gde su mnogi zasnovali porodice. Izričito su odbili ponudu, ubivši guvernerove sinove. Kleopatra je mogla i sama da podeli pravdu, ali se umesto toga odlučila da obezbedi naklonost Rima teatralnim potezom: poslala je ubice u Siriju u okovima, pri čemu je morala znati da će je to koštati podrške vojske. Potom je nastavila da jednu slabost zamenjuje drugom. Rimski zahtevi za vojnom podrškom u Aleksandriji bili su jednako uobičajeni kao i molbe za dinastičkim intervencijama u Rimu. Nisu bili uvek uslišeni, mada je Aulet u početku učinio veliku uslugu Pompeju snabdevši ga vojskom. Četrdeset devete godine Pompejev sin obratio se Kleopatri sa sličnim zahtevom, tražeći pomoć za očev pohod protiv Cezara. Kleopatra mu je odano ponudila žito, vojnike i flotu, i sve to u vreme slabih prinosa. To je verovatno bio njen Kipar. U roku od nekoliko meseci njeno ime nestaje sa svih dokumenata dok ona beži spašavajući goli život i završava ulogorena u sirijskoj pustinji sa svojim plaćenicima.
Ubrzo po Kleopatrinom dolasku oktobra četrdeset osme, Cezar se preselio iz vile pored kraljevske palate u samu palatu. Svako pokolenje Ptolemeja dodavalo je ponešto tom ogromnom i veličanstvenom kompleksu od dragocenih materijala. „Faraon“ na starom egipatskom jeziku znači „najveća kuća“, a Ptolemeji su se toga pridržavali. U palati je bilo mnogo više od stotinu gostinskih soba. Cezar je posmatrao raskošne vrtove ukrašene vodoskocima, statuama i kućama za goste; zasvođeni prolaz vodio je od palate do pozorišta na uzvišenju. Nije bilo raskošnijih helenističkih vladara od Ptolemeja, najvećih uvoznika persijskih čilima, slonovače i zlata, kornjačevine i panterskih koža. Po pravilu, svaka površina koja je mogla biti ukrašena bila je ukrašena – granatima i topazima, emajlom, sjajnim mozaicima, zlatom. Kasetirane tavanice bile su ukrašene ahatom i lapisom, vrata od kedrovine sedefom, kapije optočene srebrom i zlatom. Korintski kapiteli blistali su od zlata i slonovače. Kleopatrin dvorac mogao se pohvaliti najdragocenijim ukrasima za koje se u to doba znalo.

Koliko je to bilo moguće u uslovima opsade, Kleopatra i Cezar su bili udobno smešteni. Nikakva raskoš posuđa na trpezi ili finog nameštaja u njihovom utočištu međutim nije mogla prikriti činjenicu da je Kleopatra praktično jedina u gradu žarko želela da se Rimljanin umeša u egipatske poslove. Nemiri i povici napolju, čarke na ulicama, kamenje što je letelo ka palati, jasno su govorili o tome. Najžešće bitke odigravale su se u luci, koju su Aleksandrijci pokušali da blokiraju. U početku, uspeli su da zapale nekoliko rimskih tovarnih brodova. Sem toga, flota koju je Kleopatra pozajmila Pompeju već se vratila. Dve strane borile su se za vlast nad tih pedeset kvadrirema i kvinkerema, velikih brodova sa četiri odnosno pet redova veslača. Cezar nije smeo dozvoliti da brodovi padnu u neprijateljske ruke ukoliko je želeo da njegovoj vojsci stigne pojačanje za kojim je tragao na sve strane, niti se pak mogao nadati da će te brodove opskrbiti posadom. Bio je brojno nadmašen i u geografski nepovoljnom položaju; u očajanju, zapalio je usidrene ratne brodove. Teško je zamisliti Kleopatrinu reakciju dok su plamenovi lizali konopce i širili se po palubama. Nije mogla da ne primeti guste oblake dima sa oštrim mirisom smole što su se dizali iznad njenih vrtova; čitava palata bila je osvetljena vatrom što je gorela duboko u noć. Taj požar u luci mogao je zahvatiti i deo Aleksandrijske biblioteke. Niti je pak Kleopatri mogla promaći odsudna bitka koja je prethodila požaru i koju je posmatrao čitav grad: „Nije bilo žive duše u Aleksandriji, ni njenih žitelja ni Rimljana, sem onih što su bili duboko obuzeti borbom ili ojačavanjem bedema, koja se nije popela na najvišu zgradu i zauzela pogodno mesto da posmatra taj prizor, molitvama i kletvama tražeći pobedu svoje strane od besmrtnih bogova.“ Usred vike i meteža, Cezarovi ljudi krenuli su ka Farosu, da zauzmu veliki svetionik. Cezar im je dopustio da malo haraju, a zatim postavio vojnu posadu na tom kamenitom ostrvu.
Takođe, ubrzo po Kleopatrinom dolasku, Cezar je ispisao poslednje stranice dela koje danas poznajemo pod naslovom Građanski rat. O tim događajima verovatno je pisao približno u vreme njihovog dešavanja. Iznošene su pretpostavke da je svoje delo prekinuo na mestu gde se ono završava – Arsinojinim neuspehom i Potinovim ubistvom – iz književnih ili političkih razloga. Cezar nije mogao lako govoriti o zapadnjačkoj republici na istoku. Takođe je, u tom trenutku svoje priče, nakratko bio u prednosti. Isto tako je moguće da je prosto imao sve manje ili nimalo vremena za pisanje. Cezar doduše jeste bio čuven po tome što je diktirao pisma sa svog sedišta na stadionu i napisao tekst na latinskom prilikom putovanja u Galiju, a dugu poemu na putu ka Španiji. Ubistvo evnuha Potina je, međutim, podstaklo protivnike na akciju. Među njima su već bile i gradske žene i deca. Njima nisu bili potrebni paravani od pruća niti bojni ovnovi, bili su sasvim zadovoljni praćkama i kamenicama. Kiša projektila domaće izrade zasipala je zidove palate. Bitke su besnele dan i noć, dok su u Aleksandriju pristizala snažna pojačanja i nicale opsadne kolibe i katapulti različitih veličina. Trostruke kamene barikade duge sto dvadeset metara pružale su se duž grada, pretvorenog u vojni logor.
Cezar je iz palate posmatrao ono zbog čega Aleksandrija i jeste bila tako značajna, a upravljanje njome tako komplikovano: njeni stanovnici su bili beskrajno, neopisivo snalažljivi. Njegovi ljudi su zapanjeno – i sa odbojnošću; genijalnost je trebalo da bude rimska odlika – posmatrali kako Aleksandrijci prave desetospratne kule za napad na točkovima. Životinje su teglile te mamutske naprave pravim, popločanim ulicama grada. Rimljane su posebno zapanjile dve stvari. U Aleksandriji se sve radilo brže, a njeni stanovnici su sve neverovatno spretno kopirali. Neprestano su išli korak ispred Cezara. Kako je rimski vojskovođa kasnije govorio, oni su „koristili sve što su od nas videli s takvom veštinom da se činilo kako naši vojnici podražavaju njih“. Sa obe strane bio je na kocki nacionalni ponos. Vešti moreplovci Aleksandrije bili su uzdrmani kad ih je Cezar porazio u pomorskoj bici. Odmah su se prihvatili važnog zadatka, da izgrade flotu. U tajnoj kraljevskoj luci čuvali su mnoštvo starih brodova, koji više nisu bili sposobni za plovidbu. Rušili su kolonade i krovove gimnazijuma, volšebno pretvarajući grede u vesla. Za svega nekoliko dana pojavile su se dvadeset dve kvadrireme i pet kvinkerema, kao i mnoštvo manjih plovila, opremljenih ljudstvom i spremnih za borbu. Gotovo preko noći, Egipćani su stvorili mornaricu skoro dvostruko veću od Cezarove.15
Rimljani su neprestano besneli zbog izrazite aleksandrijske sposobnosti za izdaju i prevaru, što je usred oružanog sukoba svakako moralo zvučati kao izuzetna pohvala. Kao da je upravo želeo to da dokaže, Ganimed, bivši Arsinojin učitelj i novi kraljevski zapovednik, poslao je svoje ljude da kopaju duboke bunare. Oni su isušili gradski vodovod i u njega ubrizgali morsku vodu. Voda u palati je uskoro postala mutna i nepodobna za piće. (Nije poznato da li je Ganimed znao da je to bio stari Cezarov trik, kojim je na isti način izmučio Pompeja.) Rimljani su se uspaničili. Zar ne bi bilo najbolje odmah se povući? Cezar je umirio svoje ljude: sveža voda ne može biti daleko, jer je uvek ima u blizini mora. Jedan izvor nalazi se tik izvan zidova palate. Što se tiče povlačenja, ono nije bilo moguće. Legionari ne bi mogli stići do svojih brodova a da ih Aleksandrijci ne iskasape. Cezar im je naredio da kopaju čitavu noć, nakon čega se pokazalo da je bio u pravu; njegovi ljudi su brzo otkrili svežu vodu. Aleksandrijci su, međutim, sa svoje strane zaista pokazali veliku dovitljivost, a imali su najmoćniji mogući motiv: u pitanju je bila njihova nezavisnost. Još su po zlu pamtili Gabinija, vojskovođu koji je vratio Auleta na presto. Ako sada ne bi uspeli da oteraju Cezara, pretvorili bi se u rimsku provinciju. Cezar je samo mogao da podseća svoje vojnike da se i oni moraju boriti s podjednakim ubeđenjem.
Našao se, međutim, u vrlo nepovoljnom položaju, što je možda još jedan razlog što je prikaz Aleksandrijskog rata koji nosi njegovo ime zapisao jedan viši starešina na osnovu posleratnih razgovora. Cezar je zaista držao palatu i svetionik na istoku ali je Ahila, Ptolemejev zapovednik, bio nadmoćan u ostalim delovima grada i na gotovo svim drugim povoljnim položajima. Njegovi borci su neprestano zasedama sprečavali snabdevanje Rimljana. Srećom po Cezara, ako je i na šta mogao računati jednako kao na aleksandrijsku dovitljivost, to je bila aleksandrijska razjedinjenost. Arsinojin učitelj posvađao se sa Ahilom, optuživši ga za izdaju. Zavera je sledila zaveru, na oduševljenje vojske, koja je sa svih strana bila izdašno podmićivana. Napokon je Arsinoja ubedila svog učitelja da ubije prevrtljivog Ahilu. Kleopatra je dobro znala šta je njihova sestra Berenika uradila u očevom odsustvu; gadno je pogrešila što nije sprečila Arsinojino bekstvo.
Ispostavilo se, međutim, da ni Arsinoja ni Ganimed nisu bili miljenici naroda. To su Aleksandrijci jasno pokazali kada se pojačanje približilo i kada je Cezar – uprkos velikom gubitku u ljudstvu i primoranosti da zaplivaju u luci – počeo da naslućuje kako se rat okreće u njegovu korist. Sredinom januara, ubrzo posle Kleopatrinog dvadeset drugog rođendana, stiglo im je poslanstvo koje se zalagalo za oslobođenje mladog Ptolemeja. Narod je već bezuspešno pokušao da oslobodi svog kralja. Sada su ga uveravali da su završili s njegovom sestrom. Želeli su mir. Tražili su da se Ptolemej nađe „na svom mestu, kako su tvrdili, da bi mogli da se posavetuju s njim oko uslova pod kojima bi se moglo uspostaviti primirje“. On se, očigledno, u pritvoru veoma dobro ponašao. Uopšteno, nije ostavljao utisak vladarske sposobnosti ni stamenosti, ali je bio prirodno sklon hirovitoj mrzovolji. Cezar je u njegovom oslobađanju video izvesne prednosti. Ako bi se Aleksandrijci predali, morao bi nekako da se otarasi njihovog suvišnog kralja; Ptolemej, očigledno, više nije mogao da vlada sa svojom sestrom. U njegovom odsustvu, Cezar bi imao jače razloge da Aleksandrijce preda Kleopatri. A ako bi Ptolemej nastavio da se bori – nije sasvim jasno da li je ovaj zaključak bio lično Cezarov ili mu je pripisan kasnije – Rimljani bi morali da vode rat koji je tim časniji jer se vodi „protiv kralja, a ne protiv bande odmetnika i odbeglih robova“.
Cezar je spremno seo da porazgovara s Kleopatrinim trinaestogodišnjim bratom. Nagovarao ga je „da misli na svoje drevno kraljevstvo, da se smiluje svojoj slavnoj domovini koja je naružena i osramoćena vatrom i uništenjem; da privede svoj narod razumu i da ga spase; i da veruje Rimljanima i njemu, Cezaru, koji u njega veruje dovoljno da mu dopusti da se pridruži njegovim neprijateljima pod oružjem.“ Potom je Cezar otpustio dečaka. Ptolemej nije ni pokušao da ode; umesto toga, opet je briznuo u plač. Preklinjao je Cezara da ga ne šalje iz palate. Njihovo prijateljstvo znači mu više i od samog prestola. Njegova odanost dirnula je Cezara koji ga je – i sam na ivici suza – potom podsetio da će se uskoro ponovo sastati. Na to je mladi Ptolemej otišao da prigrli rat s novom strašću, koja je potvrdila da su „suze koje je prolio razgovarajući sa Cezarom očigledno bile suze radosnice“. Činilo se da takav razvoj događaja odgovara samo Cezarovim vojnicima, budući da su se nadali kako će to izlečiti njihovog zapovednika od apsurdne samilosti. Ta komedija sigurno nije iznenadila Kleopatru, veoma upućenu u takve dramske veštine, a možda čak i njihovog prikrivenog kolovođu. Moguće je da je Cezar oslobodio Ptolemeja da bi dodatno razjedinio pobunjenike. Ako je tako (to tumačenje je prilično slobodno), Kleopatra je verovatno sarađivala na tom scenariju.
Srećom po Cezara i Kleopatru, ka Aleksandriji je hitalo snažno vojno pojačanje. Najveća pomoć stigla je od jednog visokog judejskog zvaničnika, koji se pojavio s tri hiljade dobro naoružanih Jevreja. Ptolemej je krenuo da slomi njegove snage gotovo istoga časa kad je Cezar pošao da im se pridruži; egipatska konjica ga je izvesno vreme ometala. Sve se steklo u odsudnoj bici zapadno od Nila, na pola puta između Aleksandrije i današnjeg Kaira. Gubici su na obe strane bili veliki, ali je Cezar napao sedište egipatskog logora iznenadnim manevrom rano izjutra i izvojevao brzu pobedu. Prestravljeni, brojni Egipćani poskakali su s grudobrana svog utvrđenja u jarak koji ga je okruživao. Neki su preživeli. Čini se da Ptolemej nije; verovatno ga niko nije mnogo žalio, čak ni njegovi savetnici. Budući da njegovo telo nije nađeno, Cezar se posebno potrudio da izloži njegov zlatni oklop, koji je pronađen. Čarobna preporađajuća moć Nila već je bila dobro poznata; iz njega su već izranjale kraljice u džaku i bebe u korpi. Cezar nije želeo vaskrsnuće, mada čak ni njegovi pomni napori neće sprečiti kasniju pojavu ptolemejskog pretendenta.

Cezar je s konjicom pohitao u Aleksandriju, gde je usledio doček kakav je bez sumnje očekivao mnogo meseci ranije: „Svi stanovnici grada odbacili su oružje, prestali da se brane, zaodenuli se odećom u kojoj molioci traže oproštaj od gospodara i, pošto su izneli sve svetinje uz pomoć čijih božanskih moći su se obraćali nezadovoljnim ili ljutitim vladarima, dočekali su Cezara i predali mu se.“ On je velikodušno prihvatio njihovu predaju i umirio narod. Kleopatra je morala biti ushićena; Cezarov poraz značio bi i njen poraz. Verovatno je o pobedi bila već obaveštena, ali je svakako čula oduševljeno klicanje kada je Cezar dojahao. Njegove legije dočekale su ga u palati glasnim aplauzom. Bio je dvadeset sedmi mart; olakšanje je sigurno bilo ogromno. Cezarovi ljudi verno su ga služili više od deset godina i po dolasku u Aleksandriju verovali su da je građanski rat završen. Nipošto nisu računali na ovaj poslednji, nerazumljivi pohod. Nisu samo oni bili iznenađeni. Rim nije ništa čuo o Cezaru još od decembra. Šta ga još zadržava u Egiptu, kada kod kuće njegova pozicija slabi? Kakav god bio razlog tog odlaganja, ćutanje je delovalo uznemirujuće. Sigurno su već pomislili da je Egipat došao glave Cezaru kao i Pompeju, što će se – po nekim mišljenjima – na potpuno drugačiji način, na kraju i dogoditi.
Zbog čega se zadržao tamo? Nema uverljivog političkog objašnjenja za tu nelogičnu pustolovinu u životu izuzetno logičnog čoveka. Ostaje zagonetka zbog čega je najveći vojskovođa posle Aleksandra, „čudesno preduzimljiv i vidovit“ u svakoj drugoj prilici, ostao zaslepljen i zarobljen u Africi. Najbolje što se o Aleksandrijskom ratu može reći jeste da se Cezar sjajno izvukao iz situacije u kojoj se glupo obreo. Kao objašnjenje naveo je severne vetrove, „koji su duvali potpuno suprotno svakome ko bi isplovio iz Aleksandrije“. To je zaista tačno, premda nekoliko rečenica ranije Cezar priznaje kako je poslao ljude u Aziju po pojačanje, koje će ih konačno i spasti. Takav pohod bi podrazumevao odlazak iz Aleksandrije, a nekoliko nedelja kasnije vetar je za njega bio savršeno povoljan. Cezar se nije povukao; čak ni sa oslabljenom i demoralisanom vojskom nije uzmicao od opasnosti. Sam ne pominje veliki Auletov dug, razlog zbog kojeg je došao u Egipat, ako ne i ostao u njemu. Kao što se često dešava, razlog se svodi na ljubav ili na novac. Nije lako odbaciti onaj prvi.
Pre svega, tu je Cezarovo gromoglasno ćutanje. Mnogo štošta izostavljamo iz svojih memoara, a Cezar (i onaj ko je pisao u njegovo ime) izostavili su mnogo toga, između ostalog i njegovu ličnost. Cezar je o sebi pisao sa oštrim, kliničkim objektivizmom i u trećem licu; stil mu je tako jasan i nepristrasan da deluje nepobitno istinito. Što je zaista moguće, mada po svojoj priči on ne prelazi Rubikon, niti pak pali Aleksandrijsku biblioteku. Sasvim je moguće da je ova druga optužba preterana. Moguće je da su izgorela samo skladišta u luci, čime bi bile uništene samo zalihe žita i skroman broj tekstova.16 Slično tome, jedno od retkih mesta na kojima je izostao dramatični Kleopatrin ulazak jeste upravo Cezarov Građanski rat, gde su njene čari zamenjene sezonskim vetrovima. Za oženjenog čoveka koji je već jednom bio izvrgnut ruglu zbog zadržavanja na istočnjačkom dvoru, za vojnog genija koji je napravio tešku grešku uz kraljicu, ako ne i u njeno ime, to nije bilo pitanje koje iziskuje opširno objašnjenje. U nastavku Cezarove priče, Kleopatra se pojavljuje tačno jednom. Na kraju rata on joj predaje egipatski presto, jer mu je ona „uvek bila odana i ostala uz njegove snage“. Kleopatra je u Cezarovoj istoriji zabeležena iz jednog jedinog razloga: bila je dobra i poslušna.
Svakako se sumnjalo da u tome ima i nešto više od nepovoljnih vetrova i poslušnih žena. U Rimu je Ciceron ne časeći časa osuo sramne optužbe. Odmah posle Cezarove smrti, Marko Antonije – neobičan glasnik kad je reč o toj posebnoj vesti – tvrdiće da se Cezar nije zadržao u Aleksandriji „zbog požude“. Vek kasnije, Plutarh tvrdi drugačije: „Što se tiče rata u Egiptu, neki kažu da je on bio istovremeno opasan i nečastan i nipošto neophodan, već da je uzrokovan samo njegovom strašću prema Kleopatri.“ (Čini se da je nezgodno proročanstvo iz Auletovog doba – koje je zabranjivalo povratak egipatskog vladara na presto uz pomoć rimske vojske – brzo zaboravljeno.) Moglo bi se tvrditi da Cezar nije gajio posebnu naklonost prema Kleopatri, da su se njih dvoje tek slučajno našli na istoj strani zbunjujućeg rata, ali još je lakše tvrditi da ona nije osećala ništa prema njemu. Ona nimalo nije doprinela tom pohodu. Cezaru bi bilo lakše da ju je odbacio, makar da bi postigao primirje. Na kraju rata, imao je puno pravo da pripoji Egipat; Kleopatra je sigurno bila veoma, veoma ubedljiva. Potin je izbegavao isplatu egipatskog duga. Kleopatra očigledno nije. Teško je izbeći zaključak da je Cezar, na izvestan način, bio pod njenim uticajem. Dion je to smatrao očiglednim: Cezar je predao Egipat Kleopatri, „zbog koje je i krenuo u rat“. On priznaje izvesnu nelagodu. Na kraju rata, Cezar postavlja Kleopatru na presto s preživelim bratom, da bi ublažio rimski gnev što je sam spavao s njom. Za Diona, to je „puka pritvornost, koju je ona prihvatila, dok je zapravo vladala sama i provodila vreme u Cezarovom društvu“. Njih dvoje su bili nerazdvojni. Plutarh je slično mislio, ali se prefinjenije izrazio. Ako čitamo između njegovih redova, vidimo da je očigledno smatrao kako je Cezar istovremeno bio obuzet vojnim pitanjima i provodio svaku noć u Kleopatrinom krevetu. A tu je i neznatno pitanje datuma njegovog odlaska. Aleksandrijski rat se završio dvadeset sedmog marta. Cezar je ostao sa Kleopatrom do sredine juna.
Razloga za slavlje je zaista bilo, tim pre što su gotovo šest meseci bili zarobljeni iza šume barikada. A kako je primetio svaki posetilac koji bi se obreo u helenističkom Egiptu razrogačenih očiju, prepunog stomaka i sa pretrpanom torbom, Ptolemeji su umeli da zabave goste. Osim onoga iz pera pesnika koji je demonizovao Cezara a pokazao još manje naklonosti prema Kleopatri, nemamo pravih prikaza njenih posleratnih gozbi. Znamo, međutim, kako je izgledala ptolemejska gozba. Uzdržavanje nikad nije bilo aleksandrijska odlika, a u proleće četrdeset sedme godine Kleopatra nije imala razloga da ga podstiče. Obezbedila je sebi najveću nagradu, jer „s obzirom na Cezarovu naklonost, nije bilo ničega što nije mogla učiniti“. On je u tome otišao dalje od ijednog drugog Rimljanina prema bilo kom egipatskom vladaru. Ptolemej XIII, Potin i Ahila bili su mrtvi, Teodot prognan, Arsinoja pod starateljstvom Rimljana. Cezar je uspešno uklonio sve Kleopatrine takmace za presto. Vladala je nadmoćno, sigurnije nego ikad u poslednje četiri godine, sigurnije od ijednog Ptolemeja u poslednjih nekoliko pokolenja. Ponosila se svojom gostoljubivošću i znala da u njoj uživa i njen gost; Cezar je jednom bacio svog pekara u okove jer je poslužio loš hleb. I sam je priređivao brojne zabave. Egipatska kraljica imala je sve političke razloge da ga zadivi i da mu udovolji; bez obzira na lična intimna osećanja, sigurno je bila obuzeta opojnom mešavinom ponosa, olakšanja i zahvalnosti. A imala je i mogućnosti da se pokaže. Aleksandrijski rat doneo je Kleopatri sve što je želela, a koštao ju je malo.
Čak i u izgnanstvu, Kleopatra je bila okružena mnoštvom slugu koji su se brinuli o njenoj udobnosti. U proleće četrdeset sedme to mnoštvo se pretvorilo u čitavu hordu, s povratkom ili novim imenovanjem probača, pisara, fenjerdžija, kraljevskih harfista, masera, paževa, vratara, beležnika, poslužitelja, čuvara ulja, draguljara. Kraj nje se, takođe, našao i novi suvladar. Da bi se zadovoljila želja naroda za vladajućim parom, možda čak i da bi se prikrili Cezarovi tragovi, dvanaestogodišnji Ptolemej XIV postavljen je na presto. Venčanje je održano odmah posle aleksandrijske predaje. Ne znamo na koji način je proslavljeno. Iz Kleopatrine perspektive, jedan bezlični brat zamenio je drugog. Ptolemej XIV dobio je istu titulu koju je nosio i njegov pokojni brat; njegov lik nikada se nije pojavio uz sestrin na novčićima. Ako je imao bilo kakve lične ambicije ili mišljenja, sigurno je dobro znao da sada ne treba da ih ispoljava. Svakako nije imao nikakvog udela u upravi koju je ponovo uspostavila njegova sestra. Bilo da je razmišljao o pripajanju Egipta ili ne, Cezar je sigurno shvatio da je Kleopatra po mnogo čemu slična svojoj zemlji: bilo ju je sramotno izgubiti, teško osvojiti i naporno upravljati njome. Neki dvorani su joj ostali verni; među Kleopatrinom pratnjom našlo se nekoliko savetnika njenog oca. Oni koji joj u međuvremenu nisu bili odani, trudili su se što su bolje znali i umeli da se prilagode. Isto je, verovatno, činila i grčka aristokratija, koja se najsnažnije opirala Kleopatri.
Na dvoru se suočila s velikom teškoćom, koju je Cezar trebalo da uoči. Kako je kasnije primetio jedan Rimljanin: „Jer, vladar se nosi s posebnom mukom kad je reč o prijateljima, naime, dok se od neprijatelja može zaštititi suprotstavljajući im svoje prijatelje, nema nijednog saveznika na kojeg bi se mogao osloniti da ga zaštiti od tih istih prijatelja.“ Kleopatra je, uglavnom, znala ko su joj neprijatelji. Pitanje je bilo mnogo teže kad je reč o njenim pristalicama. Na kraju krajeva, ona je mesecima bila zatočena s jednim Rimljaninom, u sukobu s narodom koji nije želeo Rimljanina u svom domu i koji je odbacio njenog oca zbog toga što se priklonio Rimu. Pravila su se sada promenila. Na dvoru se uvek krilo nešto kukolja; rat je bio dobar izgovor da se on iskoreni. Oni koji su se suprotstavljali Kleopatri platili su visoku cenu. Oni za koje se šuškalo da su joj se suprotstavljali, bez sumnje su takođe platili zbog toga. Neke visoke službenike je zamenila a druge odstranila, zaplenivši njihovu imovinu. Proradili su bodeži i otrovi, slično kao kada se Aulet vratio na presto. Sama vojska sprovela je krvavi obračun. Prelazak na novu vlast nipošto nije protekao glatko.
Oko palate i luke trebalo je obaviti prostije poslove: popuniti jarkove, srušiti ograde, očistiti otpad i popraviti oštećenja. Ono što se posle toga pojavilo i ostalo bio je „prvi grad civilizovanog sveta, svakako daleko ispred svih ostalih po otmenosti, veličini, bogatstvu i raskoši“, kako se izrazio jedan savremeni putnik. Posetioci ni sami nisu znali da li Aleksandrija više pleni veličinom ih lepotom. Tek posle toga bi primetili njeno uzavrelo stanovništvo. „Posmatrajući grad pitao sam se da li bi ga ikakav narod ikada mogao popuniti; posmatrajući žitelje pitao sam se da li bi se igde mogao naći grad dovoljno velik da ih sve primi. Ravnoteža je bila potpuna“, zapisao je jedan njen građanin. Aleksandrija je bila krcata zadivljujućom zbirkom skulptura, uglavnom od ružičastog ili crvenog granita i ljubičastog porfira, koje su sve blistale vatrenim bojama. Svakome ko je poznavao Atinu, egipatski grad je delovao blisko, budući da je bio pun finih ptolemejskih kopija grčkih umetničkih dela. Nije bio ni prvi ni poslednji grad na svetu gde se opadanje moći pretočilo u veličinu simbola; kako je ptolemejski uticaj opadao, kipovi su rasli do ogromnih dimenzija. Dvanaest metara visoki granitni likovi Kleopatre II i Kleopatre III dočekivale su posetioce u aleksandrijskoj luci. Bar jedna kolosalna sfinga s glavom sokola uzdizala se nad zidinama palate. Deset metara duge sjajne sfinge čuvale su gradske hramove.
Aleksandrijska dvadeset sedam metara široka glavna ulica ostavljala je posetioce bez daha, budući da je bila bez premca u antičkom svetu. S jednog njenog kraja na drugi moglo se šetati čitav dan. Kanopskim putem, ukrašenim raskošno rezbarenim stubovima, svilenim nadstrešnicama i bogato oslikanim fasadama, moglo se voziti osam kočija naporedo. Najveće sporedne gradske ulice bile su, takođe, skoro šest metara široke, popločane kamenom, s vešto izvedenom kanalizacijom, a noću delimično osvetljene. S glavne raskrsnice – deset minuta hoda od palate – šuma blistavih kolonada od krečnjaka pružala se dokle god je pogled sezao. Egipatsko stanovništvo živelo je uglavnom na zapadnoj strani grada. Velikim delom to su bili tkači, smešteni oko stotinu stepenika što su vodili do Serapeuma, hrama iz trećeg veka koji je dominirao gradom i u kome se nalazila njegova druga najveća biblioteka. Taj četvorougaoni hram – uglavnom ukrašen zlatnim listovima, srebrom i bronzom – nalazio se na kamenitom, veštački nasutom brdu, okružen parkovima i tremovima. To je jedan od samo tri spomenika iz Kleopatrinog doba čiju lokaciju i danas možemo tačno da odredimo. Jevrejska četvrt nalazila se na severoistoku, blizu palate. Grci su stanovali u lepim dvospratnim kućama u centru grada. Delovi grada razlikovali su se i po vrsti zanatstva: jedna četvrt bila je posvećena pravljenju parfema i njihovih alabasternih posuda, druga proizvodnji stakla.
Od istoka ka zapadu grad se protezao dužinom od preko šest kilometara, kao čudesni splet kupatila, pozorišta, gimnazijuma, dvorova, hramova, svetilišta i sinagoga. Bio je opasan zidinama od krečnjaka s kulama, a na oba kraja Kanopskog puta dežurale su prostitutke. Po danu su Aleksandrijom odzvanjali zvuci konjskih kopita, uzvici prodavača kaše ili graška, uličnih zabavljača, vidovnjaka, zelenaša. S tezgi sa začinima širili su se egzotični mirisi, koje je po ulicama raznosio slani morski vetar. Dugonogi beli i crni ibisi skupljali su se na svakoj raskrsnici, tražeći mrvice. Sve do kasno uveče, kad bi sunce boje cinobera naglo potonulo u luku, Aleksandrija je blistala u vrtlogu crvenih i žutih nijansi, kaleidoskopu muzike, meteža i boja. Sve u svemu bio je to opojan grad izrazite čulnosti i visoke učenosti, Pariz antičkog sveta: nadmoćan, raskošan, mesto gde ste mogli straćiti bogatstvo, pisati poeziju, naći (ili zaboraviti) ljubav, povratiti zdravlje, preobraziti se ili se pregrupisati pošto ste osvojili ogromne delove Italije, Španije i Grčke za deceniju herkulovske borbe.

S obzirom na svoju zapanjujuću lepotu i zaslepljujuću živost, Aleksandrija nije bila grad u koji se moglo pasivno utonuti. Kako je primetio jedan gost: „Nije lako strancu da izdrži buku tolike gomile niti da se suoči s tim desetinama hiljada ljudi, osim ako dođe naoružan lautom i pesmom.“ Aleksandrijci su se ponosili time što su bili na glasu kao neobuzdani. Na kraju rata kroz masivna vrata palate nagrnule su čitave čete rimskih pristalica i svih onih koji su želeli da požele dobro vladarima, skupljajući se u glavnom predvorju, obloženom slonovačom. S nizom dvorana za gozbe, kompleks kraljevske palate mogao je da primi mnoštvo zvanica; u najvećoj dvorani nalazio se blistavi niz ležaljki rađenih u bronzi, ukrašenih staklom i slonovačom, umetničkim delima za sebe. Egipat je uvozio srebro, ali je dugo u svojim rukama držao najveće zlatne rezerve antičkog sveta; lako je moguće da su i same grede te dvorane bile optočene zlatom. Lako je preterati kad je reč o brojnosti stanovnika grada, ali je teško preceniti njegovu velelepnost. Ona je predstavljala iskušenje čak i za rečnik svoga doba. Mnoga bogata aleksandrijska domaćinstva dičila su se nameštajem od libanske kedrovine ukrašenim slonovačom i sedefom, prefinjenim iluzionističkim freskama i složenim, realističnim mozaicima. Spoljašnjost su krasile alabasterne ploče u boji karamela. Unutrašnji zidovi blistali su od emajla i smaragda. Tamo gde su odaje bile ukrašene freskama, preovlađivali su mitološki prizori. Kvalitet slika bio je zapanjujući.
Podni mozaici rađeni su s posebnom preciznošću, izrazito geometrijski, često su delovali trodimenzionalno, a u prikazima prirode neverovatno realistično. Na banketima su ti složeni ukrasi nestajali pod debelim tepisima od ljiljana i ruža, kojih je u Egiptu bilo u izobilju. „Opšte pravilo“, oduševljavao se jedan hroničar, „jeste da nijedan cvet, ruže, visibabe ili bilo šta drugo, nikada u potpunosti ne prestaje da cveta“. Čitave hrpe cveća razbacanog po podu odavale su utisak cvetnog polja, koje bi doduše pri kraju obroka moglo biti zasuto i ljušturama ostriga, kleštima jastoga i košticama breskve. Nije bilo neobično da se za jednu gozbu naruči po tri stotine ruža, ili isto toliko cvetnih venaca. (Ruže su bile ključne, jer se smatralo da njihov miris sprečava pijanstvo.) Parfemi i mirisna ulja bili su specijalitet Aleksandrije; sluge su zasipale goste cimetom, đumbirom i mirisima, dok su muzičari svirali ili pripovedači pričali svoje priče. Mirisi su se širili ne samo sa trpeze već i iz nakita, mirisnih lampi, donova sandala; teški mirisi ulja mešali su se sa aromama hrane. Roba ostalih veštih gradskih zanatlija takođe je bila izložena na trpezi: stolovi su blistali od srebrnih posuda, vrčeva, stotina svećnjaka. Duvanje stakla bilo je helenistički izum koji je Aleksandrija kao i obično usavršila, pozlativši ionako komplikovane ukrase: gradski staklari su u svom radu koristili i zlato. Na stolu je posuđe raznih boja bilo izmešano sa srebrnim tanjirima, korpama za hleb od slonovače, peharima ukrašenim draguljima. Sama jela iznošena su na zlatnim poslužavnicima; pričalo se da je na jednoj ptolemejskoj gozbi samo posuđe za večeru težilo tri stotine tona. Takva raskoš trpeze odražavala je Kleopatrinu prilagodljivost koliko i njen takmičarski nagon. Kada je uticaj aleksandrijske raskoši počeo da se oseća u rimskom svetu, Kleopatra je preimenovala svoje blistavo posuđe i pribor za jelo. Prefinjeni predmeti od srebra i zlata nazvani su njenim „običnim posuđem“.
Jednom gostu je večera više ličila na blago nego na obrok. Zurio je u „srebrni poslužavnik pokriven teškim zlatnim tanjirom, dovoljno velikim da se na njega stavi veliko pečeno prase okrenuto na leđa, tako da mu se vidi stomak prepun poslastica; jer je u njemu bilo pečenih drozdova, pataka i mnoštvo grmuša, kao i žumanaca, ostriga i dagnji“. Guske su bile uobičajeno jelo na tim raskošnim trpezama, kao i paunovi, ostrige, morski ježevi, morune i bradeč, sredozemne poslastice. (Kašike su bile retkost, viljuške još nepoznate. Jelo se prstima.) Slatka vina – najbolja su stizala iz Sirije i Jonije – začinjavana su medom ili narom. Nemamo nikakvog traga o tome u kakvoj je odeći Kleopatra predsedavala tim svečanostima, mada znamo da je nosila mnoštvo bisera, dragulja tog doba. Oko vrata je nosila duge biserne ogrlice, a biserima je ukrašavala i kosu i tunike duge do članaka, jarkih boja, od fine kineske svile ili prozračnog lana, obično nošene s pojasom ili brošem i trakom. Preko tunike često se nosio prozirni ogrtač, kroz koji su se jasno videli nabori haljine. Na nogama je Kleopatra nosila sandale ukrašene draguljima i sa šarama na đonovima. Ptolemeji su, ubrojeni među najslavnije domaćine u istoriji, otpremali goste kući zatrpane poklonima. Nije bilo neobično otići od njih s posuđem od čistog srebra, robom, gazelom, zlatnom sofom, konjem u srebrnom oklopu. Preterivanje je bilo ptolemejska tradicija koje se Kleopatra čvrsto pridržavala. Takve su bile i „zabave do jutra“, o kojima će kasnije pisati Svetonije.
Posleratno slavlje je svakako podrazumevalo i pobedničku procesiju, koja je verovatno prolazila Kanopskim putem. Kleopatra je želela da ujedini narod, da potvrdi svoju političku nadmoć i učvrsti svoje pravo na presto, nasuprot svojim neprijateljima. Aleksandrija je već odavno bila grad parada i uličnih slavlja, predstava u kojima je bogatstvo Ptolemeja prevazilazilo čak i slavljenički žar njihovih podanika. Vekovima ranije, dionizijska povorka je na ulice grada izvela pozlaćene platforme duge šest metara, koje je vuklo po sto osamdeset ljudi. Za njima su sledili ljubičasti satiri i nimfe sa zlatnim vencima, alegorijske predstave kraljeva, bogova, gradova, godišnjih doba. Kao grad mehaničkih čuda, Aleksandrija se mogla pohvaliti automatskim vratima i hidrauličnim dizalicama, skrivenim pokretnim trakama i mehanizmima koji su se pokretali tako što se u njih ubacivao novčić. Pomoću nevidljivih žica, sifona, točkića i magneta, Ptolemeji su pravili čuda. Vatre su mogle da buknu i da se ugase same od sebe; oči kipova obasjale bi se svetlošću; trube su same svirale. Još u ranim procesijama, genijalne gradske zanatlije koje su se bavile obradom metala prevazišle su same sebe: četiri i po metra visok kip u sjajnoj žutoj tunici lebdeo je nad ulicama. Dizao se do pune visine, sipao iz sebe mleko, a zatim čudesno opet sedao, oduševljavajući posmatrače. Naokolo je sve ključalo od iščekivanja, očaranog sašaptavanja, zvuka flauta. Oblaci tamjana – suštinskog mirisa bogatstva u vazduhu – obavijali su publiku, pred čijim se očima nastavljalo prikazivanje čuda: zlatni držači za baklje, sanduci tamjana i mirte, pozlaćene palme, grožđe, oklopi, štitovi, statue, zdele, volovi okićeni zlatom. Na jednim kolima, šezdeset satira gazilo je grožđe pevajući, praćeno frulama. Ogromne mešine sipale su mirisno vino po ulicama; u vazduhu se najpre širio dah tamjana a potom i aromatičnog vina, opojna mešavina mirisa. Sluge su puštale golubice i golubove sa ukrasnim trakama vezanim za noge. Prikazivanje životinja bilo je takođe obavezno pred podanicima koji su u takvim prilikama putovali do Aleksandrije i postavljali šatore kilometrima unaokolo. U jednoj povorci iz trećeg veka učestvovali su četa okićenih magaraca, slonovi u papučama izvezenim zlatom, čitava krda antilopa, leoparda, paunova, ogromnih lavova, etiopskih nosoroga, nojeva, albino medved, dve hiljade i četiri stotine pasa. Kamile su nosile tovare šafrana i cimeta. Iza njih je išlo dve stotine bikova s pozlaćenim rogovima. Pratili su ih svirači na lirama, uz pedeset sedam hiljada pešadinaca i dvadeset tri hiljade konjanika pod punom ratnom opremom. Kleopatra nije imala toliku vojsku, ali je svakako priredila veličanstvenu predstavu. Najvažnije je bilo da se među vladarima prikaže kao „najmudriji skupljač blaga, najrastrošnija bogatašica i u svemu najveličanstvenija“. Bogatstvo, moć i legitimitet bili su neraskidivo povezani. Posebno posle svih potresa prethodnih decenija, za nju je bilo životno važno da potvrdi svoj autoritet.
Cezar je lako i zbog toga mogao ostati u Egiptu. Stabilnost Egipta bila je suštinski važna za njegove planove baš kao i za Kleopatrine. Gotovo jedini u čitavom Sredozemlju, Egipat je proizvodio više žita nego što je trošio. Kleopatra je sama mogla da prehrani Rim. Važilo je, takođe, i obrnuto; mogla ga je i izgladneti, ako bi tako odlučila. Zbog toga Cezar nije bio sklon da u toj zemlji postavi na vlast svog sunarodnika. Najbolje rešenje bio je pouzdani ne-Rimljanin. Jasno je da je Cezar verovao Kleopatri više nego što je mogao da veruje Potinu, i podjednako je jasno da je imao poverenja u njenu vladarsku sposobnost. Strogo govoreći, njen Egipat je od četrdeset sedme godine postao protektorat sa prizvukom intimnosti. Takvo rešenje nipošto nije bilo neuobičajeno u veku u kome je politika bila izrazito lična. Helenistički savezi redovno su učvršćivani bračnim zavetima. U Rimu su brakovi iz računa bili redovna pojava, na zgražanje čistunaca, koji su se užasavali takve jeftine, proste diplomatije. Što je jedan političar bio ambiciozniji, to je više brakova imao. Pompej se ženio pet puta, uvek iz političkih razloga. Cezarova burna karijera bila je blisko povezana sa svakom od njegove četiri žene. Uprkos razlici u godinama sličnoj onoj između Cezara i Kleopatre, Pompej se oženio Cezarovom kćerkom, koju mu je ovaj poslao kao svojevrsnu zahvalnicu.17 Odnosi između njih dvojice pokvarili su se tek kada je žena koja ih je povezivala umrla, pri čemu će se istorija uskoro ponoviti, sa daleko težim posledicama.
Odnos Cezara i Kleopatre nije bio neobičan samo zbog razlike u nacionalnosti, već i zato što je Kleopatra u njega ušla sopstvenom voljom. Nije je na to primorao nijedan muški srodnik. Za jednog Rimljanina, to je bilo krajnje neobično. Da ju je otac za života udao za Cezara (što je iz mnogo razloga bilo nemoguće), Kleopatra bi bila shvaćena potpuno drugačije. One koji su pisali njenu istoriju zbunjivalo je njeno nezavisno razmišljanje, preduzimljiv duh. Pesnik Lukan to jasno kaže. „Kleopatra je uspela da čarolijom osvoji starca“, uzvikuje po njemu Potin, vrlo široko preformulisavši slobodnu volju. Pošto već poseduje Egipat, ona po njegovim rečima potom „kurvanjem osvaja Rim“. I ovde postoje poučne paralele. Kasnije je zabeležena priča o jednoj od ranih indijskih vladarki, kraljici Kleofidi. Ona se „predala Aleksandru ali potom zadržala svoj presto, otkupivši ga u njegovoj postelji, postižući ljubavnim uslugama ono što nije mogla da stekne oružjem. Prema bar jednom rimskom istoričaru, zbog svog sramnog ponašanja Kleofida je stekla naziv „kraljevske kurve“ Priča je možda apokrifna, još jedna živopisna rimska fantazija o lukavim istočnjacima. Njen izvor bi čak mogla biti i sama Kleopatra. I prema njoj su bili sumnjičavi kao i prema kraljici Kleofidi, mada su Rimljani uglavnom – deleći joj svoje sarkastične komplimente – spominjali njenu čudesnu, volšebnu moć.
To što se između Kleopatre i Cezara razvilo razumevanje, ako ne i velika strast, ne treba da čudi. Njena samouverenost i njegov kockarski duh možda su presudili, ali su im ličnosti bile jednako usklađene kao i politički planovi. Oboje su bili druželjubivi, harizmatični i rečiti, mada je samo jedno od njih upamćeno u istoriji po opasnoj zavodljivosti. Kleopatra je bila posebno sposobna da se umili. Dok se smatralo da postoje četiri vrste laskanja, besni Plutarh, uvek na oprezu pred tim opasnim opojnim napitkom, „ona ih je znala hiljadu“. Imamo više svedočenja o dopadljivosti njenog duha nego Cezarovog; njegov se manje ogleda u jeziku nego u bezbrojnim avanturama. Bio je neodoljivi zavodnik, a specijalnost su mu bile žene plemićkog roda. I Kleopatra i Cezar pokazuju intelektualnu radoznalost koja je bila tipično obeležje njihovog doba, vedrinu i duhovitost kojom se izdvajaju od svog okruženja, ukoliko im je ono uopšte bilo doraslo. Moć je nešto toliko nedruželjubivo, usamljeničko, primećuje Plutarh: od onih oko sebe Cezar i Kleopatra mogli su očekivati da im se ulaguju ili da kuju zavere. Oboje su znali, kako se Cezar izrazio, da uspeh ima svoju cenu i da „sve što ljude uzdiže iznad njihovih bližnjih izaziva istovremeno takmičarski duh i ljubomoru“. Živeli su u osobenoj društvenoj izolaciji.
Oboje su odvažno prelazili granice da bi prigrabili moć; oboje su se kockali. Oboje su umeli jednako prilježno da rade kao i da se zabavljaju i retko kada su pravili razliku između to dvoje. Cezar je odgovarao na pisma i molbe istovremeno prateći igre. Kleopatra je učestvovala u igrama iz državnih razloga. Ni jedno ni drugo nisu bežali od drame. Oboje su bili prirodno nadareni za glumu, sigurni u svoje sposobnosti i uvereni u svoju nadmoć. Od Kleopatre se uvek mnogo očekivalo a ona je volela da iznenađuje, verovala je u grand geste i nije se jeftino prodavala. Cezar je mnogo polagao na stil i divio se svim vidovima darovitosti; u Aleksandriji je neprestano bio u društvu veštog govornika, lingviste i pregovarača, ličnosti koja je, kao i on sam, imala neobičnog dara da se prema čoveku koga je tek upoznala ponaša kao da su stari znanci. On je imao mnogo razloga da joj pokloni veliku pažnju. Kleopatra mu je u pravom trenutku pružila primer uzornog držanja. Pošto je godinu dana ranije proglašen za diktatora, Cezar je upravo počeo da uživa u apsolutnoj moći.

Kleopatra je, pritom, rešavala pitanja kakvima se nijedna žena koju je do tada poznavao nikada nije bavila. Teško bi u Rimu mogao naći ženu koja je skupila vojsku, iznajmila flotu, kovala sopstveni novac. Koliko god blistava bila njena ličnost, Kleopatra je po hladnokrvnoj pragmatičnosti bila potpuno dorasla Cezaru, mada će ono što je s njegove strane smatrano za strategiju, s njene biti upamćeno kao manipulacija. Oboje su pobeđivali u ratovima koji nisu imali nikakve veze sa spornim pitanjima, već isključivo sa ličnostima. Suočavali su se sa sličnim teškoćama, sličnim situacijama. Cezar nije bio miljenik rimske aristokratije. Aleksandrijski Grci nisu voleli Kleopatru. Njihova moć poticala je od naroda. Ambicija najjače blista u društvu ambicije; Cezar i Kleopatra su se zbližili kao dvoje naslednika legendarnog bogatstva, natčovečanski likovi i te kako svesni svoje darovitosti, navikli da o sebi razmišljaju u množini ili da pišu o sebi u trećem licu.
Lukan zamišlja Cezara kako na jednoj Kleopatrinoj gozbi ispituje egipatskog prvosveštenika. Kao čovek bezgranične radoznalosti, Cezar se zanimao za mnoge teme. Njegova ljubav prema istraživanju bila je ravna njegovoj ambiciji. Bio je očaran bogatstvom i kulturom Egipta; u Aleksandriji je razgovarao s naučnicima i filozofima. Imao je samo jedan zahtev. „Nema ničega što bih radije saznao“, kaže on, „od uzroka reke koji leži skriven toliko vekova i njenog nepoznatog izvora.“ Ako mu sveštenik otkrije izvor Nila, Cezar će se okanuti ratovanja. Njegov žar je razumljiv. To je bila jedna od najvećih antičkih misterija; izvor Nila bio je život na Marsu starog doba. Lukan prvi pominje i Cezarovo i Kleopatrino putovanje rekom, sto deset godina pošto se odigralo. Nije se divio ni njoj ni njemu i pisao je poeziju; s razlogom je nazvan „ocem žute štampe“. Ipak, pisao je na osnovu istorijskih izvora koji su nam danas nepoznati. Nije mnogo verovatno da je izmislio to putovanje. Nemamo, takođe, razloga ni da zamišljamo to posleratno krstarenje ništa manje luksuznim niti sa manje živahnih zabava od onoga koje će Šekspir konačno ovekovečiti, a koje se dogodilo pet godina kasnije. Razumno je pretpostaviti da su rimski istoričari radije upamtili to putovanje, a ovo drugo zaboravili. Oni ne pominju čak ni da se Cezar zadržao u Egiptu po završetku rata.18 Da oni nisu tako zdušno zbili svoje redove, Šekspirova Kleopatra verovatno bi bila drugačija.
Putovanje Nilom imalo je brojne presedane. Krstarenja su tradicionalno priređivana u znak dobrodošlice stranim velikodostojnicima, da bi se gosti upoznali s čudima Egipta. Dva pokolenja ranije jedan visoki zvaničnik veoma se potrudio da rimski senator koji je putovao po Egiptu bude „krajnje velelepno dočekan“, obasut poklonima, prepušten najstručnijim vodičima, opskrbljen testom i pečenim mesom kojim će hraniti svete krokodile. Beskrajna egipatska žitna polja morala su na svakoga ostaviti snažan utisak, mada su kod Rimljana izazivala pohlepu. A bez obzira na vatrenu radoznalost, postojali su i legitimni politički razlozi za ovakvo putovanje. Novi vladar je tradicionalno započinjao svoju vladavinu ceremonijalnim putovanjem na jug. Za Kleopatru, to je bio vlasnički obilazak njenog ličnog imanja. Čitav Egipat radio je za nju; gotovo svi resursi zemlje – polja, divljač, drveće, Nil sa svojim krokodilima – pripadali su njoj. S njenog stanovišta, svrha tog krstarenja nije toliko bilo zadovoljstvo koliko naučna ekspedicija i državna obaveza. Ono joj je pružilo priliku da svom narodu pokaže rimsku vojnu silu, a Rimu egipatsko bogatstvo. Narod Egipta pomogao joj je da se odbrani od brata kada je bila najranjivija. Sa Cezarom uz sebe, vraćala mu se praktično nepobediva.
Putujući iz Aleksandrije ka jugu, napuštali su oblast u kojoj se govorio grčki i odlazili tamo gde se pričalo egipatski, putovali su iz zemlje vina u zemlju piva. To je bila kultura spram koje su se žitelji Aleksandrije smatrali nadmoćnima, gde su faraoni bili obožavani a sveštenici neprikosnoveni. Tu je Kleopatrina božanska priroda bila neosporna. Čak i bez aleksandrijske raskoši, ahata i crvenog granita, veličanstvenih prikaza veličanstvene prošlosti, prizori su bili čudesni. Kako se izrazio jedan putnik koji je kasnije prolazio tuda: „Gutao sam boje kao magarac zob“. Kleopatra je Cezaru pokazala prizore od najdužih i najlepših svetskih oaza, baršunastog zelenila rečnih obala, do tvrdog, crnog tla kanala i purpurnocrvenih sunčevih zalazaka i plavoljubičastih zora. Svakako nisu mogli zaboraviti obavezne stanice: piramide, čiji su se vrhovi uzdizali nad palmama i treperili u vrelom vazduhu; svetilišta i hramove Memfisa, gde ih je sigurno primio egipatski prvosveštenik; tri hiljade odaja, ispod i iznad zemlje, lavirinta od krečnjaka i granita; jezersko svetilište krokodilskih bogova, gde su životinje obučavane da po naređenju otvaraju čeljusti i gde je Cezara mogao očarati sistem pregrada i brana kojima je odvajano obradivo zemljište; Memnonovi kolosi, čudesno beli naspram bledonarandžastog peska, visoki dvadeset metara i uočljivi kilometrima daleko. Uzbrdo, iza njih, duboko u stenama, krile su se grobnice Doline kraljeva. Još južnije dizao se prelepi Izidin hram, koji je delimično gradio i ukrašavao Kleopatrin otac, smešten među brzacima na ostrvu File.19
Još je čudesniji bio njihov smeštaj, takođe velelepan. Gosta je bilo podjednako važno zadiviti i zabaviti. Kleopatra i Cezar su svakako isplovili od jezera Mareotis, južno od grada, gde je bila usidrena flota mirnodopskih brodova. U tu luku mogle su se smestiti oko devedeset metara duge kraljevske barke. Pet i po metara visoke pozlaćene statue krasile su pramac i krmu. Oprema broda bila je od uglačane bronze, drveni deo ukrašen slonovačom i zlatom. Sve je bilo sjajno oslikano, između ostalog i brodska zbirka kraljevskih kipova, koji su krasili dva nivoa odaja za stanovanje i zabavu. Jedna gozbena dvorana imala je kasetiranu tavanicu. Drugu su krasili stubovi u egipatskom stilu, s naizmeničnim crnim i belim izrezbarenim listovima akanta i laticama lotosa. Nad jednom trećinom prostirao se ljubičasti baldahin, nošen lučnim gredama. Nije bilo neobično da se na kraljevskoj barci nalaze gimnastička dvorana, biblioteka, svetilišta Dionisa i Afrodite, bašta, veštačka pećina, dvorane za predavanja, spiralno stepenište, bakarna kupaonica, štale i akvarijum.

Njihova pratnja nije bila nimalo skromna. Birokrata srednjeg ranga putovao je s pratnjom od desetak ljudi, budući da bi bio izgubljen bez svojih sekretara i računovođe, pekara, slugu koji su mu pomagali prilikom kupanja, lekara, poslužitelja, oružara. Kleopatra i Cezar zaputili su se ka jugu praćeni čitavom četom rimskih vojnika i egipatskih dvorana. Gostoprimstvo na njihovom putu bilo je obaveza stanovništva i zahtevan zadatak, naročito ako ih je, kako tvrdi Apijan, pratila flota od četiri stotine brodova. Kraljičinu barku je rekom uvek krcatom teretnim plovilima što su prevozila kamen i vino, trgovačkim galijama i stražarskim čamcima, sigurno pratilo mnoštvo manjih brodova. Narod je imao obavezu da vladarku hrani i gosti, obasipa poklonima, zabavlja njenu pratnju, organizuje prevoz. To je iziskivalo razne vrste smeštaja, obezbeđenja i opskrbe; višim službenicima nije bilo ispod časti da savetuju svoje potčinjene da sakriju zalihe da ih kraljevska pratnja ne prisvoji. To je bilo savršeno razumljivo, s obzirom na potražnju; jedan beznačajni zvaničnik tražio je trista sedamdeset dva praseta i dve stotine ovaca. Zemljoradnici su danonoćno radili da bi pribavili neophodne zalihe, spravili pivo, pokupili slamu, opremili gostinske prostorije, doveli magarce. To su sada radili usred sezone žetve. S većim mogućnostima i pod manje teškim okolnostima, Ciceron se sa olakšanjem oprostio sa Cezarom pošto je dve godine kasnije ugostio vojskovođu i njegovu pratnju na svom seoskom imanju. Odahnuo je što ne mora da pozove Cezara da opet navrati kad bude u blizini. „Jednom je dovoljno“, uzdisao je Ciceron, osećajući se manje kao domaćin a više kao snabdevač.
Kleopatra i Cezar putovali su Nilom na svojoj „plovećoj palati“, s vetrom u leđa. Na obali su se stabla urmi povijala od težine plodova, dok su listovi palmi polako žuteli. Iza reke se talasalo more zlatnog žita; žute banane sijale su u krošnjama. Bilo je to doba izobilja; golubovi su se sparivali putnicima nad glavom. Čitav prizor koji se pružao pred Cezarom i Kleopatrom potvrđivao je mitove o egipatskom obilju i čarobnim moćima reke. Za Nil, poznat u čitavom antičkom svetu, pričalo se da je pun zlata; pripisivane su mu natprirodne moći. Verovalo se da njegova voda ključa na dvostruko manjoj temperaturi od drugih. Njegovi stanovnici dostizali su neverovatne razmere. Ptolemej II poslao je svojoj kćerki sanduke vode iz Nila kada se udala u sirijsku kraljevsku porodicu, da bi joj obezbedio plodnost. (Imala je već trideset godina. Uspelo je.) Egipćanke su bile poznate po delotvornijim trudnoćama; njima je trebalo manje vremena da na svet donesu dete. Pričalo se, takođe, da su kod njih češće višestruke trudnoće, čak i četvorke. Za koze – koje su u drugim krajevima sveta na svet donosile po dva jareta – govorilo se da u Egiptu okoze po šestoro, a golubovi izležu po dvanaest ptića umesto deset. Smatralo se da je i muška lobanja jača u Egiptu, gde je ćelavost (ili prebacivanje kose preko ćelavog dela glave, kao što je radio Cezar) bila retkost. Verovalo se da Nil spontano rađa život; ono što Kleopatra i Cezar ipak nisu videli bila su legendarna rečna bića, polumiševi polublato. Verovatno nisu videli ni zmije kojima trava raste na leđima, niti ljude koji žive pod kornjačinim oklopom veličine čamca. U gustišima papirusa i lotosa najverovatnije su nazirali čaplje i rode, nilske konje i preko pet metara duge krokodile, bezbrojno obilje riba, koje je u Rimu bilo retkost. Mada su drevni istoričari grešili u nekim važnim detaljima, bili su sasvim u pravu kada je reč o plodnosti Egipta. Kleopatrin dom bila je najplodnija zemlja Sredozemlja, u kojoj su se usevi gotovo sami od sebe sejali i navodnjavali.
Tako je bilo još od pradavnih vremena, izraz koji je u Egiptu zaista nešto značio. Čak i u Kleopatrino doba postojala je drevna istorija; već tada je svet bio star, bogat legendama, prezasićen praznoverjem. Cezar je kraj Kleopatre imao prilike da se divi arhitekturi prethodnih dvadeset osam vekova. Došljaci su već bili opljačkali – i ižvrljali grafitima – grobnice u Dolini kraljeva.20 U proleće četrdeset sedme godine jedno od sedam svetskih čuda već je ležalo u ruševinama. Kleopatrina zemlja počela je da pruža gostoprimstvo mnogo pre no što je ostatak sveta čak i počeo da podozreva da postoji raskošan način života. Istovremeno, prošlost im je bila bliža nego nama danas. Aleksandar Veliki bio je od Kleopatre vremenski udaljeniji nego 1776. godina od našeg doba, pa ipak, bio je neprestano i živopisno prisutan. Mada je hiljadu i sto dvadeset godina delilo Kleopatru od najveće priče njenog vremena, pad Troje se i dalje često pominjao. Prošlost je uvek bila nadohvat ruke i u nju se gledalo s gotovo verskim žarom. To je posebno važilo u Egiptu, koji je gajio strast prema istoriji i u kome su već dva milenijuma postojale pisane beleške. Za sve te silne godine ta izdvojena, nepristupačna zemlja malo se promenila, a njena umetnost gotovo nimalo. Postojali su uverljivi razlozi zbog kojih su Kleopatrini podanici posmatrali vreme kao spiralu beskonačnog ponavljanja. Skorašnji događaji samo su pojačali taj utisak. Ptolemejski savetnici nagovarali su svoje dečake-kraljeve da ubijaju svoje najbliže srodnike. Prethodne kraljice bežale su iz Egipta da skupljaju vojsku. Mnogo šta što se moglo reći za rimske osvajače iz četrdeset sedme važilo je i tri veka ranije za Kleopatrine makedonske pretke, a ta paralela njoj svakako nije mogla promaći.
U belom platnu i sa dijademom, Kleopatra je celim putem uzimala učešća u verskim obredima starim hiljadama godina. Svojom pojavom u potpunosti je oličavala živo božanstvo; ne znamo kako su joj njeni podanici iskazivali pokornost, ali su se verovatno u njenom prisustvu klanjali ili dizali ruke u znak pozdrava. Za sve one koji su ih dočekivali i skupljali se da ih vide, na obali i duž puteva, Cezar i Kleopatra nisu predstavljali ljubavnike, već nekakva čudesna bića iz drugog sveta, zemaljsko oličenje dva živa božanstva. Bili su vrlo upečatljivi: svetlokosi Rimljanin širokih ramena, nalik na studiju mišića i tetiva, s dugim purpurnim ogrtačem, u društvu tamnokose, krhke egipatske kraljice. Zajedno su obilazili svetilišta, spomenike drevnih kraljeva, palate uz reku. Zajedno su primali pozdrave sveštenika u belim haljama i oduševljenih gomila posmatrača. Zajedno su plovili pored imanja, kroz predele ukrašene kulama od zemljane opeke i crvenim terasastim krovovima, pored raskošnih voćnjaka i vinograda i zlatnih polja, sfingi napola zakopanih u pesku, grobnica uklesanih u stene. Zajedno su se borili s barskim mušicama, sezonskim darom rečne oseke. Iz daljine su se oglašavali pljuskanjem vesala i muzikom lira. Za njima je u vrelom vazduhu lebdeo miris tamjana.
To putovanje svakako je ličilo na letovanje u poređenju s nedeljama koje su mu prethodile. Raskošni smeštaj svakako je nagoveštavao da je reč o krstarenju koje je namenjeno uživanju, izletu, medenom mesecu. Tu Rimljanin nije morao da ide daleko tragajući za porokom; po definiciji, latinski jezik naslutio je nešto trulo susrećući se s rečju „luksuz“, koja potiče od reči „dislocirati“, i koja je hiljadama godina bila uparena s rečju „lascivno“. Prema Apijanu, Cezar je putovao po Nilu s Kleopatrom „i uživao s njom i na druge načine“. Odatle nije daleko ni optužba da je Kleopatra navela rimskog vojskovođu na tu ludost koju je sama smislila, vodeći ga u egzotično srce egzotične zemlje, odakle se silom morao otrgnuti. Kleopatra – ili Egipat – često su tako delovali na sirote, bespomoćne Rimljane. Njena zemlja je sama po sebi predstavljala izazov i iskušenje. Smer putovanja verovatno je unapred planiran i verovatno su ga se u potpunosti pridržavali, ali nije tako i upamćen. Po kasnijim opisima, Cezar se nerado vratio kući, a Kleopatra ga je nerado pustila da ode. „Zadržala bi ga još duže u Egiptu ili bi odmah pošla s njim ka Rimu“, tvrdi Dion. Cezarovi ljudi nagovorili su ga da krene protiv njegove volje. Po Svetonijevoj verziji, Cezar je bio do te mere izgubio glavu za egipatskom kraljicom da bi išao za njom sve do etiopske granice da mu njegovi vojnici nisu zapretili pobunom. Konačno su uspeli da ga ubede tek među liticama južno od današnjeg Asuana, odakle je procesija nerado krenula nazad.
Dion kaže da je Cezar postepeno shvatio kako dalji boravak u Egiptu „za njega nije ni povoljan ni koristan“, ali izostavlja svaki kontekst ljuljuškanja na reci. Cezar u to vreme nije imao živih potomaka. U svoja tri braka nije dobio nijednog sina. U tom pogledu Egipat je opravdao svoju legendarnu reputaciju. Dokazujući plodnost svoje zemlje, Kleopatra je tog proleća bila u poslednjim mesecima trudnoće. U potpunosti je potvrdila mit o rasplodnoj moći svoje veličanstvene domovine. Pošto su na reci proveli između tri i devet nedelja, pošli su nazad od prve katarakte Nila. Struja ih je blago vraćala ka palati. Iz Aleksandrije se Cezar zaputio u Jermeniju, tada zemlju pobunjenika. Krajem juna Kleopatra je rodila polu-Rimljanina, dvostruko božanstvo, Ptolemeja i Cezara. Konačno nešto novo pod suncem.

11 Ni jedan ni drugi opis nije pisan po sećanju. U samo jednoj verziji – zbrkanom prikazu iz šestog veka nove ere – autor se usuđuje da nagovesti zapanjujuću mogućnost da je Cezar zaveo Kleopatru.
12 O Arsinojinim pobudama ne znamo ništa, ali to ipak nije sprečilo čak ni najboljeg modernog tumača Aleksandrijskog rata da nagađa: da nije bila ljubomorna na stariju sestru koja je tako vešto zavela Cezara, tvrdi jedan istoričar, „ne bi bila žena“.
13 Partija je danas severoistočni Iran. Pontsko kraljevstvo pružalo se od jugoistočne obale Crnog mora do današnje Turske.
14 Rimljani su egipatsko obožavanje životinja smatrali neopisivo primitivnim i perverznim. Jedan hrišćanin je u drugom veku imao drugačije mišljenje. U poređenju s grčkim bogovima, egipatski su delovali bolje. „Možda su to beslovesne životinje“, zaključio je Kliment Aleksandrijski, „ali ipak nisu preljubnici, nisu razvratni i niko od njih ne teži zadovoljstvu suprotnom sopstvenoj prirodi.“
15 Potonji Rimljani kao da su zaboravili njihovu veštinu. Kako je zapisao Dion vekovima kasnije, Aleksandrijci su „uvek i svugde bili spremni da se isprse i kažu šta god im padne na pamet, ali što se tiče rata i njegovih užasa, bili su krajnje neupotrebljivi“.
16 Istovremeno, zanimljivo je da zapovednik koji nastavlja Cezarovo pripovedanje tako brižljivo naglašava – na prvoj strani i neobično van konteksta – da je grad bio zaštićen od plamena. Njegova tvrdnja protivreči drugim ranim izvorima, u kojima se tvrdi da se vatra širila s brodova ka luci i velikoj biblioteci. On takođe prećutkuje vešto manipulisanje krovovima i gredama ili drvenim barikadama o kome govori Cezarov opis. Ostaje nam samo netraženo izvinjenje, bez optužbe.
17 Poklon je bio dobrodošao, ali je trenutak bio nezgodan. Julija je trebalo za nekoliko dana da se uda za Kvinta Servilija Cepiona. On se veoma razljutio. Umesto nje, Pompej je Cepionu ponudio sopstvenu kćerku mada je ona, opet, bila već verena s trećim. Rimljanke su uglavnom služile za potkusurivanje, a kod Ptolemeja se – i pored svih njihovih žustrih porodičnih mahinacija – takva zamisao retko sretala.
18 Jedan savremeni istoričar ide tako daleko da tvrdi kako su to namerno zataškavali.
19 Gotovo je sigurno da Cezar i Kleopatra nisu mogli videti Sfingu, zatrpanu peskom već skoro hiljadu godina.
20 Najčešći grafit glasio je: „Videh i zadivih se.“

IV

ZLATNO DOBA NIKAD NIJE PRIPADALO SADAŠNJOSTI
Sluškinja: „Kakve izgovore da mu ponudim ako dugo ostanem van kuće?“
Andromaha: „Izgovora ti neće manjkati. Na kraju krajeva, žena si.“
– EURIPID

Cezar je napustio Egipat desetog juna, daleko kasnije nego što je trebalo. U Rimu nisu dobili vesti od njega još od decembra i tamo je zavladao haos, što je on morao znati. Poštanski putevi savršeno su funkcionisali. Čineći koliko političku toliko i ličnu uslugu, poveo je sa sobom Kleopatrinu sestru – još uvek „boginju koja voli svoju braću i sestre“, po imenu ako ne i po ponašanju – kao ratnu zarobljenicu. Dvanaest hiljada legionara koji su pratili Cezara ostalo je u Egiptu da štiti Kleopatru, što je takođe bio i lični i politički gest. Građanski nemiri nisu bili u interesu ni njemu ni njoj. Čini se da se Cezar zaista nerado rastao od Kleopatre, mada nije mnogo verovatno da je ona zaista predložila da pođe s njim u Rim tog leta, kako tvrdi Dion. Svakako je bilo reči o ponovnom susretu pre njegovog odlaska, koji je, kako izgleda, Cezar odlagao dokle god je mogao.
Dve nedelje kasnije, Kleopatra se porodila. O tom porođaju znamo isto tako malo kao i o intimnosti koja mu je prethodila.21 Sa ili bez porodiljske stolice, kraj sebe je morala imati čitav tim babica. Jedna je dočekala dete i povila ga u platno. Druga je presekla pupčanu vrpcu opsidijanskim sečivom. Novorođenče je trebalo odmah podojiti, o čemu se brinula kraljevska dojilja. Zahtevi takvog posla nisu bili drugačiji od današnjih zahteva za bebisiterke: dojilja je morala biti čista i dobroćudna. Tražilo se da „ne bude sklona besu, ni pričljiva ni nezainteresovana prilikom hranjenja, već sposobna i razumna“. Idealno bi, takođe, bilo da je Grkinja, što bi značilo i da je obrazovana. Obično bi to bila srećna supruga nekog dvoranina; njen položaj bio je ugledan i dobro plaćen, i trajao bi nekoliko godina. Dadilje su sa sobom nosile vekovnu mudrost. Muke sa zubićima? Uobičajeni lek za izbijanje zuba bilo je hranjenje deteta pečenim mišem. Preterani plač? Kaša od muvljeg izmeta i maka mogla je ućutkati i najglasnije odojče.
Da je to poželela, Kleopatra se mogla poslužiti obiljem saveta u vezi s kontracepcijom i abortusom, od kojih su neki bili iznenađujuće delotvorni. Ništa bolje od literature o sprečavanju začeća ne otkriva protivrečne struje nauke i mitova, prosvećenosti i neznanja među kojima je živela. Uz svaku razumnu ideju u Kleopatrino doba postojalo je jednako neobično verovanje. U poređenju s Hipokratovim tri stotine godina starim receptom za izazivanje pobačaja – skakati gore-dole, dodirujući petama zadnjicu sedam puta – neke mere iz prvog veka deluju sasvim razumno. Paukovo jajašce, prikačeno za telo jelenskom kožom pre zore, moglo je sprečavati začeće dvanaest meseci. Taj metod nije bio ništa čudniji (niti uspešniji) od privezivanja mačje džigerice za levo stopalo, ali se takođe tvrdilo i da kijanje u toku seksa čudesno deluje. U Kleopatrino doba po kontraceptivnim moćima bio je čuven krokodilski izmet, kao i napitak od mazginog bubrega i evnuhove mokraće. Uopšteno, saveta za izazivanje abortusa bilo je više nego o kontracepciji; provereni sastojci pilule za dan posle bili su so, mišji izmet, med i smola. Još dugo posle Kleopatre tvrdilo se da miris tek ugašene lampe izaziva pobačaj. Istovremeno, neki popularni biljni lekovi iz Kleopatrinog doba pokazivali su se kao delotvorni. Bela topola, bobice kleke i komorač imali su dokazanu kontraceptivnu moć. Druga su, pak – sirće, stipsa i maslinovo ulje – ostala u upotrebi sve donedavno. Postojale su i rane dijafragme, od vune natopljene medom i uljem. Sve su davale bolje rezultate od metode plodnih i neplodnih dana, sumnjivo korisnog narodu koji je verovao da je žena najplodnija u vreme menstruacije.
Ništa, međutim, nije moglo bolje pogodovati političkim planovima dvadesetdvogodišnje Kleopatre od majčinstva. Nikakav čin nije joj mogao obezbediti budućnost bolje od rođenja Cezarovog deteta. Bilo je tu i nekih nezgodnih okolnosti, počevši od toga da su mu oba roditelja bila u braku s nekim drugim. (Tehnički uzev, Kleopatra je u toku trudnoće obudovela i preudala se.) Sa egipatskog stanovišta, Cezar je bio nepoželjan otac iz dva razloga: nije bio ni Ptolemej ni kralj. A sa rimskog stanovišta, u objavljivanju njegovog očinstva nije bilo nikakve prednosti, ono je u najboljem slučaju zvučalo neumesno. Iz Kleopatrine perspektive, nijedna diplomatska mera nije mogla biti delotvornija od ove, potpuno lične. Suviše obuzeta sopstvenim preživljavanjem da bi previše razmišljala o nasleđu, ona se sada bar mogla smatrati pošteđenom sudbine Aleksandra Velikog, koji je umro bez naslednika. Štaviše, rodila je muško dete. Egipćani su bili spremni da prihvate ženu kao faraona, ali kako je pokazala neugledna bračna istorija Berenike IV, ženi je bio potreban muški suvladar, makar tek koliko je balerini potreban partner za Balanšinov pas de deux, kao ukras više nego kao podrška. Sa Cezarionom – ili malim Cezarom, kako su Aleksandrijci prozvali Ptolemeja XV Cezara – na krilu, Kleopatra je mogla komotno da vlada kao žena. Čak i pre nego što je progovorio, Cezarion je postigao veliki uspeh. Oduzeo je svom nesposobnom ujaku svaku važnost. Bilo da je Ptolemej XIV to shvatao ili ne, njegova starija sestra uzela je u svoje ruke kako kraljevsku ikonografiju, tako i vlast.
Najbolji od svega bio je Kleopatrin osećaj za pravi trenutak; zaista se čini da je imala nekakvu pomoć – ili neverovatnu sreću – u rađanju dece upravo onda kada je to bilo najpogodnije. Cezarionovo rođenje se gotovo navlas poklopilo s nadolaženjem Nila početkom leta, koje je psihološki, ikonografski i finansijski uvodilo zemlju u doba obilja. Svakodnevno iščekivanje ustupilo je mesto slavlju dok je Nil postajao mutan i zelen kao mahovina, a zatim počinjao da buja, od juga ka severu. Jedna za drugom, korpe su se punile grožđem, smokvama i dinjama. Med je tekao u potocima. Kleopatra je u to vreme slavila godišnji praznik boginje Izide, važan obredni datum u egipatskom kalendaru. Pričalo se da suze te svemoćne boginje uzrokuju nadolaženje reke. Podanici su Kleopatri tom prilikom nudili (obavezne) poklone, običaj koji je među njenim dvoranima izazivao usplahireno nadmetanje. Brodovi su pristizali ka palati iz svakog kutka Egipta, nakrcani voćem i cvećem. Cezarionovo rođenje podvuklo je Kleopatrinu vezu sa Izidom, ali u tom pogledu Kleopatra se oslanjala na svoje najslavnije pretkinje, koje su se već dvesta pedeset godina poistovećivale s tom drevnom boginjom. U doba opšte čežnje, ona je važila za najveće božanstvo tog vremena. Uživala je gotovo neograničenu moć: Izida je stvorila alfabet (i egipatski i grčki), razdvojila zemlju od neba, postavila mesec i sunce na svoja mesta. Odlučno ali milosrdno, izdvojila je poredak iz haosa. Bila je nežna i obzirna ali istovremeno i boginja rata, gromova i mora. Lečila je bolesne i dizala iz mrtvih. Upravljala je ljubavnim vezama, izmislila brak, čuvala trudnoću, nadahnjivala ljubav dece prema roditeljima, blagosiljala porodični život. Donosila je milost, spasenje, iskupljenje. Ona je, takođe, i sveopšta majka zemlja – poput većine majki – mudri, svemoćni čarobnjak sakriven iza scene.
Izida je bila podjednako važna obema grupama Kleopatrinih podanika, budući da je predstavljala višeznačno preplitanje dve kulture. U zemlji u kojoj su se mnogi odazivali na različita imena na grčkom i egipatskom, ova boginja je služila kao temelj nacije i verska ikona. U njenom liku stapale su se Demetra, Atina, Hera i Afrodita. Njeni hramovi bili su rasuti po čitavoj Aleksandriji; većinu domova krasile su njene statue od terakote. Kao dostojanstvena žena sa izrazitom čulnošću, izvan zemlje je bila manje dobrodošla. Ta moćna čarobnica već je uznemirila ratnički rimski svet, u koji su aleksandrijski trgovci preneli njen kult. Sam Cezar je Izidinim sveštenicima zabranio pristup u Rim. Još osamdesete godine pre nove ere u tom gradu podignut je Izidin hram, na Kapitolu. Porušen je i obnovljen, što se ponavljalo u redovnim razmacima tokom čitavog Kleopatrinog života. Izida je bila toliko popularna da kada je pedesete godine izdato naređenje da se njeni hramovi poruše, nijedan radnik nije hteo da se prihvati sekire. Jedan konzul bio je prinuđen da skine togu i sam zada prve udarce.

Teško je odrediti šta se prvo pojavilo, da li je Izida izazvala žensku nadmoć u Egiptu, ili su ptolemejske kraljice potvrdile njenu snagu.22 Izida je svakako predstavljala ravnopravnost polova. Po nekim tvrdnjama, Izida je ženama pružala snagu ravnu muškoj. U svakom slučaju, za Kleopatru je njen lik bio neprocenjiv. U čast Cezarionovog rođenja, novopečena majka naredila je da se iskuju novčići na kojima je on predstavljen kao Horus, Izidin mali sin. (Taj prikaz je bio podesno bilingvalan. Isto tako lako mogao se tumačiti i kao prikaz Afrodite sa Erosom.) Budući događaji će samo pojačati poistovećenje Kleopatre sa Izidom, u čiji lik je ona zakoračila potpunije i bukvalnije od ijedne prethodne ptolemejske vladarke. U ceremonijalnim prilikama preuzimala je njen lik, pojavljujući se u raskošnim, plisiranim lanenim ogrtačima duginih boja, s resama na porubu, čvrsto obmotanim od desnog kuka preko levog ramena i vezanim između grudi. Ispod njega je nosila usku grčku košulju, hiton. Po vratu su joj padale duge kovrdže. Na glavi je nosila dijademu ili, o verskim praznicima, tradicionalnu faraonsku krunu s perima, sunčevim diskom i kravljim rogovima. Četrdeset sedam godina kasnije, živopisna Izida ustupiće mesto mnogo drugačijoj samohranoj majci, koja je u načelu preuzela njenu ikonografiju.
Majčinstvo ne samo da je osnažilo Kleopatrin autoritet – u njeno doba, egipatska kraljica bila je više majka zemlje nego fatalna žena – već je i učvrstilo njene veze s domaćim sveštenstvom, kome je omogućila značajne povlastice. Time je nastavila tradiciju svoga oca. Čak i dok je boravio van svoje zemlje, istakao se kao graditelj hramova i negovao je dobre odnose sa egipatskim sveštenicima, suštinski važnima za mir među domaćim stanovništvom i blisko povezanim s političkim pitanjima. Budući da su hramovi podjednako predstavljali središte trgovačkog kao i verskog života, grčka birokratija preplitala se sa egipatskom hijerarhijom. Nadglednik riznice mogao je istovremeno nadzirati hranjenje svetih životinja. Sveštenik zadužen za prihode nekog kulta u posebnim prilikama mogao je istovremeno biti trgovac trskom. Nosioci visokih titula u hramu u Memfisu imali su podjednako važne titule u trgovačkom svetu i povlašćene položaje na Kleopatrinom dvoru. Taj odnos je bio simbiotički: kao bog na zemlji, faraon je teološki bio neophodan sveštenicima baš kao i sveštenici Kleopatri, ekonomski i politički. Sveštenici su radili kao pravnici i pisari, a hramovi su služili kao proizvodni centri, kulturne ustanove, ekonomska središta. U hram ste mogli doći da biste sklopili ugovor, potražili savet lekara ili pozajmili vreću žita. Hram je mogao pružiti utočište, i to pravo je Kleopatra četrdeset šeste godine proširila i na Izidino svetilište, a krajem svoje vladavine i na sinagogu u južnoj delti. (To je možda bila njena polovina nagodbe. Jevreji iz tog kraja bili su dobri vojnici; Kleopatri su u to doba bili potrebni ratnici.) U principu, niko kome je odobreno utočište nije smeo biti odveden ili oteran. Tamo biste se mogli povući pošto biste smogli hrabrosti da organizujete štrajk. Hramovi su čak, povremeno, pozajmljivali novac Ptolemejima.
Jedna od dužnosti sveštenika bila je i da posmatraju sve promene Nila, s kojima je egipatsko bogatstvo bukvalno bujalo i opadalo. Reka je mogla doneti bogatstvo i obilje ili izazvati katastrofu. Plavljenje od sedam metara izazivala je ushićenje. Šest metara donosilo je dobro raspoloženje. Pet i po metara – kada se plavosivi mulj držao obale i tvrdoglavo odbijao da se razlije po tlu – nagoveštavalo je nevolju. Upravo to se dogodilo prethodne godine, kada je vodostaj Nila naizgled bio jednako nepovoljan kao i sama vremena. Kako je Kleopatra svakako primetila prilikom svog potajnog dolaska u Aleksandriju, plavljenje četrdeset osme godine bilo je katastrofalno. Iznosilo je samo dva metra i dvadeset pet centimetara, najniže koje je zabeleženo. (Sa sušom je egipatska privreda potpuno stala, i to je bio još jedan razlog što je te jeseni bilo mnogo antirimskih regruta.) Reka je određivala porodične odnose, kao i nacionalnu politiku. Jedan sin je s majkom potpisao sporazum po kome je bio dužan da je snabdeva određenim količinama pšenice, ulja i soli, izuzev ako reka padne ispod određenog nivoa, kada je ona morala da se brine o njegovom domaćinstvu. Mnogi hramovi imali su stubove za merenje vodostaja Nila, koje su sveštenici potajno i opsesivno proveravali. Svakodnevno su upoređivali cifre s prošlogodišnjim. Tako su Kleopatrini službenici mogli da procenjuju žetvu i visinu poreza. Uzimajući u obzir maniju merenja i poređenja podataka, logično je da je geometrija sazrela upravo u Egiptu.
Opsesija prošlim dostignućima važila je i u pogledu istorije, mada ta disciplina nije bila tako precizna. Najvažnije je bilo prehraniti narod, čime se Kleopatra ponosila. S razlogom se predstavljala kao Gospa Obilja; stajala je između svojih podanika i gladi. S obzirom na strogost sistema, oni nisu uspevali da sačuvaju zalihe. U kriznim trenucima Kleopatra nije imala izbora sem da naredi podelu hrane iz kraljevskih skladišta. „Za moje vladavine nije bilo gladi“, bila je omiljena fraza koju su vladari sa zadovoljstvom upisivali u svoje hramove. Drevna propaganda je, međutim, služila u iste svrhe kao i moderna. Čini se da nije bilo mnogo podudarnosti između stvarnosti i te hvalisave tvrdnje, koja je često bila očigledna neistina.
Sredinom četrdeset sedme godine Kleopatra je bila oslobođena svih dvorskih zaverenika i neprijateljski nastrojenih članova porodice. Građanski nemiri svedeni su na minimum. Ipak, ona je i dalje imala pune ruke posla. „Niko koje upoznat sa iscrpljujućim radom vladara, svim pismima koje moraju pročitati ili napisati, ne bi se potrudio ni da podigne krunu sa zemlje“, jadikovao je jedan bivši helenistički monarh. A on nije imao iskustva s razgranatom ptolemejskom birokratijom, prirodnim plodom kulture koja se ponosila svojom administracijom i papirusom, sa planiranom i centralizovanom privredom i neizmernom strašću prema zapisima i popisima. Grčki istoričar Diodor prikazao je dnevni raspored jednog drugog vladara iz prvog veka, a ni Kleopatrin nije mogao biti mnogo drugačiji. Pošto bi je probudili, pregledala je mnoštvo poslanica iz svih krajeva. Savetnici bije obaveštavali o stanju u zemlji. Dopisivala se s visokim sveštenicima i drugim vladarima. Ako su oni dobro, ako se njihovi državni i lični poslovi dobro odvijaju, onda je – glasio je zvanični pozdrav – i ona dobro. Donosila je odluke. Diktirala je razne dokumente pisarima i potpisivala ih – ponekad jednom jedinom, moćnom rečju, koja je značila „Neka to bude učinjeno“. Tek kasnije se kupala i oblačila, parfimisala i šminkala, a potom prinosila žrtve bogovima. U određeno doba, posle podne, primala je sve one koji su dolazili zbog državnih, verskih ili pravnih poslova. Te audijencije bile su iscrpljujuće; jednog prethodnog Ptolemeja su uspavale. Kleopatrine dužnosti gotovo su se mogle meriti sa Izidinim: ne samo da je delila pravdu i upravljala vojskom i mornaricom, privredom, pregovarala sa stranim silama i predsedavala hramovima, već je i određivala cene sirovina i nadgledala raspored setve, raspodelu semena, stanje kanala u Egiptu, snabdevanje hranom. Bila je sudija, prvosveštenica, kraljica i boginja. Bila je takođe – svakodnevno i daleko češće – glavni izvršni upravnik. Bila je poglavar kako svetovne tako i verske birokratije. Bila je upravnik egipatskih trgovaca. Pritisak državnih obaveza oduzimao joj je najveći deo dana. A kako je onaj rani, umorni helenistički vladar priznao, apsolutna vlast apsolutno troši čoveka.
Kleopatra je bila poglavar ogromne, duboko ukorenjene birokratije. Na lokalnom nivou, njena naređenja izvršavali su oblasni upravnici i njihovi pomoćnici, seoske starešine, pisari, poreznici i policija. Na državnom nivou, glavni savetnik za novčana pitanja i unutrašnje poslove, njen dioiketes, nadzirao je funkcionisanje države, sa čitavom četom pomoćnika. Kleopatra je uz sebe uvek imala lične sekretare, zapisničare, unutrašnji krug savetnika, savetnika za međudržavne poslove, filozofa. Grci i Egipćani koji su govorili grčki jezik zauzimali su te povlašćene položaje, noseći pritom zvučne titule s prizvukom porodične bliskosti: ako ste bili posebno moćni, pripadali ste Redu Prvih Prijatelja, ili Redu Naslednika. Neke od tih savetnika Kleopatra je poznavala i verovala im od detinjstva; zadržala ih je još iz očevog režima. S nekolicinom njih – svojim dioiketes, na primer – bila je u neprestanom kontaktu. Svakodnevno je pregledala poslovni dnevnik svoga sekretara.
Vladavina je zahtevala tegobnu, komplikovanu mašineriju. Bila je zasnovana na dve pretpostavke. Kleopatrina dužnost je bila da narodu nameće porez, a dužnost naroda, da napuni njene kovčege. U tu svrhu njeni prethodnici ugradili su strukturu nadzora u svaki sloj svake privredne grane; veći birokratski aparat nigde nije postojao. (Cezar je samo mogao da se zapanji. U to vreme, birokratija u Rimu još nije postojala.) Kleopatrine žetve bile su najveće u Sredozemlju. Njima je prehranjivala svoj narod i iz njih crpla svoju snagu. Iz tog razloga, njeni službenici nadzirali su svaki njihov segment. Delili su seme. Odgovarajuću količinu trebalo je vratiti prilikom žetve. Zemljoradnik je polagao zakletvu kralju da će učiniti sa svojim rodom ono što je rečeno. Svoj brod ste mogli natovariti tek pošto biste se zakleli da ćete robu isporučiti „netaknutu i bez odlaganja“. Pod Kleopatrinom vladavinom, zbog ranijih decenijskih nemira, brodovlasnici su putovali sa zapečaćenim uzorcima, u društvu naoružanih stražara. Jedan veći ptolemejski brod mogao je nositi tri stotine tona žita niz reku. Bar dva takva broda svakodnevno su plovila – napunjena pšenicom, zobi, sočivom – samo da prehrane Aleksandriju.
Isti precizni nadzor protezao se do svakog ugla zemlje. Ptolemejski sistem upoređivan je sa Sovjetskom Rusijom; on predstavlja jednu od najstrože kontrolisanih privreda u istoriji. Ko god da ju je obrađivao – egipatski seljak, grčki doseljenik ili sveštenik – zemlja je uglavnom pripadala vladaru. Stoga su Kleopatrini službenici određivali i nadzirali njenu upotrebu. Drvo ste mogli poseći, svinje utoviti, polje zobi pretvoriti u maslinjak, samo uz dozvolu vlade. Sve je bilo osmišljeno više u korist birokrata koji su sve pomno beležili i kontrolisali profit nego u korist zemljoradnika ili na dobrobit žetve. Ako biste posadili palme bez dozvole mogli ste biti krivično gonjeni (što se dogodilo jednoj preterano preduzimljivoj ženi). Pčelar nije smeo da prebaci svoje košnice iz jedne upravne jedinice u drugu, jer bi tako zbunio vlast. Za vreme poljoprivrednih radova niko nije smeo da napusti selo. Čak ni domaće životinje. Sva zemlja se pregledala, sva stoka popisivala, i to u vreme poplava, kada se nije mogla sakriti. Svi razboji su pregledani da bi se proverilo da nijedan ne stoji i da je broj niti na njima odgovarajući. Privatnom licu nije bilo dozvoljeno da poseduje presu za ulje, niti bilo šta slično. Službenici su često zatvarali tajne radionice. (Samo su hramovi bili izuzeti od ovog pravila dva meseca godišnje, posle čega bi i oni, takođe, bili zatvarani.) Pivari su radili samo s dozvolom i dobijali ječam – zaklinjući se da će od njega napraviti pivo – od države. Pošto bi prodali svoju robu morali su predati zaradu državi, koja je odbijala troškove sirovina i rente od njihovih prihoda. Kleopatra je tako istovremeno dobijala sigurno tržište za svoj ječam i zaradu od prodaje piva. Njeni službenici su pomno nadgledali sve prihode, proveravajući da li su dudovi, vrbe i akacije posađeni u pravo vreme, nadzirući održavanje svakog kanala. Tom prilikom, posebno su i često podsticani da širom Egipta pronesu umirujuću poruku kako se „nikome ne dopušta da radi šta hoće, već se sve uređuje onako kako je najbolje“.
Neprevaziđen po svojoj prefinjenosti, ovaj sistem bio je veoma delotvoran i, za Kleopatru, vrlo unosan. Najvažnije stavke egipatske privrede – pšenica, staklo, papirus, laneno platno, ulja i mirisne masti – u suštini su činile osnovu kraljevskog monopola. Na toj robi, Kleopatra je dvostruko profitirala. Prodaja ulja kruni bila je oporezovana s gotovo pedeset posto. Kleopatra je potom preprodavala to ulje uz profit koji je u nekim slučajevima dostizao i trista posto. Kleopatrini podanici plaćali su porez na so, taksu na rečne kanale, taksu na pašnjake; uopšteno, sve što se moglo imenovati, moglo se i oporezovati. Vlasnici kupatila, koja su bila privatni posedi, dugovali su državi trećinu svojih prihoda. Profesionalni ribolovci predavali su dvadeset pet posto svog ulova, vinari šesnaest procenata svog proizvoda. Kleopatra je imala nekoliko sopstvenih fabrika vune i tekstila, u kojima su radile robinje. Zahvaljujući svom sveznanju, sigurno je delovala božanski. Jedan Ptolemej je „svakoga dana znao koliko ko od njegovih podanika vredi i šta većina od njih radi“.

Taj sistem je prosto mamio na zloupotrebu, a taj primamljivi poziv nije ostao bez odgovora. Ptolemejska fiskalna politika obuhvatala je ogromnu hijerarhiju ljudi, od dioiketesa preko upravnika, pomoćnika upravnika i rizničara do sekretara i računovođa. Svaki od njih bio je jednako spreman da rešava sporove i da se sam obogati. Mogućnosti za prekršaje bilo je bezbroj. Njihovi tragovi nadživeli su i slavu same Aleksandrije, slavu koju je omogućila ptolemejska mašinerija. U krajnjoj liniji, Kleopatrini službenici stvarali su jednako mnogo nezadovoljstva koliko su donosili koristi. Budući da su često i sami bili zemljoradnici ili vlasnici radionica, njihovi privatni i javni poslovi lako su se uklapali. Interesi upravnika i krune nisu se poklapali. A interesi vlade i njenih carinika – uvek spremnih da razrežu porez na jastuk, na ćup meda, na kupaći kostim od jareće kože – nikada se nisu mogli poklopiti. Ni sami službenici na različitim nivoima nisu se slagali. A u šumi međusobnog preklapanja jalove birokratije, lične mogućnosti su retko kada ostajale neiskorišćene. Kako je istakla Doroti Tompson, stručnjak za istoriju Ptolemeja, Kleopatrina porodica posvećivala je dosta vremena definisanju dobrog službenika. On je trebalo da bude budan, čestit, uzor dobre volje. Trebalo je da se kloni neprikladnog društva. Trebalo je da istražuje sve pritužbe, da se čuva iznude i da se na svojim obilascima trudi „da sve razvedri i oraspoloži“. Takođe je umnogome bio plod mašte. „Možemo zaključiti da je našem dobrom činovniku bilo gotovo nemoguće da ne postane loš“, zaključuje Tompsonova, pošto se upoznala s dokazima. Iskušenje je bilo preveliko, plata niska ili nepostojeća, a sistem suviše škrt.23
Spisak zloupotreba je zadivljujući. Kraljevski činovnici prisvajali su imanja, kuće, uzimali novac, zaplenjivali brodove, proizvoljno naređivali hapšenja, nezakonito ubirali porez. Stvorili su prefinjen sistem reketiranja. Podjednako su otimali od Grka i Egipćana, od sveštenika i seljaka. Kleopatra je redovno intervenisala, postavljajući se između naroda i previše revnosnih službenika; čak i najmoćniji među njima bili su prekorevani. U jednom trenutku, glavni mumifikator bikova požalio se na uznemiravanje. U proleće četrdeset prve godine pred Kleopatru je izašla delegacija zemljoradnika da se požali protiv dvostrukog poreza, kojeg ih je ona u budućnosti oslobodila. Među beskrajnom plimom papirusa – izveštaja, peticija, uputstava i naređenja – bilo je mnoštvo protesta i prekora. Posebno je u prvim godinama njene vladavine nastala poplava pritužbi. Neposlušnost, nesposobnost i nepoštenje verovatno su mučili i njen dom, s četom dvorskih vratara, lovaca, konjušara, poslužitelja, švalja i sobarica.
Čak i one pritužbe koje nisu bile upućene Kleopatri lično, obraćale su se njenim dobrim namerama, njenoj mudrosti, njenoj odanosti pravdi. Poput Izide, smatrana je dobroćudnim čuvarem svojih podanika, u svojoj zemaljskoj ulozi koliko i u božanskoj. Egipćani su glasno prizivali njeno ime kada bi trpeli neprijatnosti ili kada bi tražili pravdu. I mada je imala mnoštvo zastupnika – službenik je razvrstavao peticije – ništa nije sprečavalo oštećenu stranu da se obrati neposredno Kleopatri. Narod je to činio u četama. Mudra kraljica odobravala je opšte pomilovanje pre nego što bi pošla na putovanje po zemlji na saslušanja ili verske svečanosti; u suprotnom bi bila suočena s hiljadama žalilaca. Čini se da je praktično filozofsko pravilo glasilo: kad god si u dilemi, napiši (ili kaži seoskom pisaru da napiše) peticiju. Kleopatra se sretala s raznoraznim nevoljama i melodramama. Odbegle kuvarice. Radnici u štrajku, izbegavanje carine, isporuka kradene robe. Stražari koji nisu primili plate. Prostitutke koje su ispljuvale mušterije. Žene koje napadaju trudne supruge svojih bivših muževa.
Službenici koji kradu prasiće i otimaju golubarnike. Bande koje pljačkaju poreznike. Neplaćeni dugovi. Bilo je pljačkaša grobnica i problema s navodnjavanjem i nemarnih pastira, prepravljanih računa i nepravednih hapšenja. Slugu koji su prilikom kupanja izvređale mušterije i pokrale im odeću. Jedan bolesni otac žalio se da ga kćerka zanemaruje. Ovlašćeni prodavač sočiva – koji je pošteno plaćao porez – požalio se da mu prodavci bundeva preotimaju tržište: oni „dolaze rano izjutra, sednu kraj mene i mog sočiva i prodaju bundeve, ne pružajući mi priliku da prodajem svoje sočivo“. Svakako će uspeti da izmoli dodatno vreme od vlasti za plaćanje rente? Sporovi u vezi s porezima bili su tako brojni da je Ptolemej II vekovima ranije zabranio advokatima da zastupaju svoje klijente u takvim slučajevima. Budući da su oslobođeni fizičkog rada, moraju li čuvari hrama svetih mačaka da pomažu u žetvi? I oni su napisali peticiju.
Kleopatra se redovno sretala s još jednom mukom. Kada je jedna žena nehotice ispraznila noćnu posudu na prolaznika i u svađi koja je potom usledila iscepala mu kaput i pljunula ga u lice, možemo pretpostaviti da se u suštini radilo o etničkom sukobu. Isto važi i za slučaj kada je sluga prilikom kupanja polio mušteriju vrelom vodom i, prema njegovim tvrdnjama, „ošurio mi stomak i levu butinu do kolena, te mi je život bio u opasnosti“. U zemlji kojom su uglavnom upravljali Grci i u kojoj su uglavnom radili Egipćani, nezadovoljstvo je moralo tinjati ispod površine. (Žena koja je pljunula prolaznika i sluga koji je polio mušteriju vrelom vodom bili su Egipćani, a njihove žrtve Grci. U zemlji je verovatno bilo manje od petsto hiljada Grka, a većina njih je živela u Aleksandriji.) I pored sveg strastvenog sinkretizma, pored sveg aleksandrijskog kosmopolitizma – obratiti se Aleksandrijcu moglo je da znači obratiti se Etiopljaninu ili Skitu, Libijcu ili Kilikijcu – dve kulture živele su paralelno. To nigde nije bilo tako uočljivo kao u pravnom sistemu. Ugovor na grčkom podlegao je grčkom zakonu, ugovor na egipatskom, egipatskom zakonu. Slično tome, Egipćanka je uživala prava nedostupna Grkinji, koja je uvek bila odgovorna svome staratelju. Zakonske uredbe su različito primenjivane. Egipćanin koji bi pokušao da izađe iz Aleksandrije bez dozvole, žrtvovao je jednu trećinu svoje imovine. Grk koji bi to uradio, platio bi kaznu. U izvesnom smislu, dve kulture ostajale su razdvojene a neki običaji – kao što su otkrili i Kleopatra i Cezar – opirali su se preseljenju. Grčki kupus neobjašnjivo je gubio svoju aromu kada se uzgajao na egipatskom tlu.
Pored toga, privreda koju je Aulet ostavio kćerki u nasleđe bila je u ritama. „Kada smo nasledili republiku od svojih predaka, ličila je na prelepu sliku čije boje s godinama blede“, jadikovao je Ciceron nekoliko godina ranije. To je u još većoj meri važilo za Kleopatrin Egipat, čija je slava ostala u prošlosti. Aulet je svoju neomiljenost umnogome dugovao velikim porezima koje je nametao da bi otplatio dug Rimu. Kleopatra je razrešila taj dug, ali joj je ostala ispražnjena blagajna. (Kad je vest o smrti njenog oca stigla u Rim, prvo pitanje je bilo: ko sad vlada Egiptom, i kako ću dobiti svoj novac?) Po jednom tvrđenju, Aulet je proćerdao porodično blago. Kako se snašla Kleopatra? U privredi je zavela čvrstu ruku, odmah smanjivši vrednost valute za trećinu. Nije izdavala nove zlatnike i smanjila je vrednost srebra, kao što je uradio i njen otac nešto pre svoje smrti. Njeno doba je uglavnom bilo bronzano. Obnovila je široko rasprostranjenu proizvodnju tog metala, koja je neko vreme bila u zastoju. Uvela je i jednu važnu novinu: Kleopatra je u Egipat uvela novčiće različitih denominacija. Po prvi put, oznake su određivale vrednost novca. Bez obzira na težinu, novac je imao svoju nominalnu vrednost, što je za nju bila velika dobit.
Od tada, mišljenja se razlikuju kad je reč o Kleopatrinom finansijskom stanju. Kada je kasnije pozvana da pomogne Rimu, nije duboko posegnula u svoju riznicu, što po nekima dokazuje da je bila u nezavidnim novčanim prilikama. Međutim, imala je valjan razlog da ne bude preterano predusretljiva. Nije nameravala da se ponaša kao rimska marioneta. Govorilo se da Aulet nije imao novca da skupi plaćeničku vojsku pedeset osme godine, kada ga je Kipar koštao prestola. Kleopatra je nekako u tome uspela deceniju kasnije, pošto je bila na vlasti tek dve godine i pošto je njen brat preuzeo vlast. Stabilizovala je privredu i zemlju. Kako nagoveštava veći broj njenih kasnijih političkih takmaca, još uvek je imala znatno lično bogatstvo. Sela u Gornjem Egiptu su napredovala. Cvetala je i umetnost. Pod Kleopatrom su stanovnici Aleksandrije – čiji je kulturni apetit bio odnedavno izoštren – stvarali remek-dela obima i vrednosti kakvi nisu viđeni već čitav vek. Veličanstveni radovi u alabasteru i pozlaćenom staklu koji su je nadživeli, nipošto nisu nagoveštavali osiromašeni režim.

Koliko je Kleopatra bila bogata? U njene sanduke slivala se približno polovina egipatske proizvodnje. Njeni godišnji prihodi u gotovini iznosili su verovatno između dvanaest i petnaest hiljada talenata. To je bila astronomska suma za svakog vladara, po rečima jednog modernog istoričara „ravna sveukupnim prošlogodišnjim primanjima menadžera svih fondova za zaštitu privatnih investicija“. (Inflacija je širom zemlje predstavljala problem, ali je ona na Kleopatrino srebro uticala manje nego na njenu bronzanu valutu.) Najraskošnija moguća sahrana koštala je jedan talent, nagrada koju je davao kralj na dvorskom takmičenju u piću. Polovina talenta bila je ogromna kazna za egipatskog seljaka. U Kleopatrino vreme, sveštenik – na veoma priželjkivanom položaju – zarađivao je petnaest talenata godišnje. To je bila kraljevska suma; toliku je kauciju položio Ptolemej III kada je „pozajmio“ zvanične verzije Eshila, Sofokla i Euripida iz Atine – i na kraju je žrtvovao, odlučivši da ne vrati te neprocenjive tekstove. Gusari su tražili neverovatnu sumu od dvadeset talenata za otkup Julija Cezara koji se, u svom stilu, pobunio tvrdeći da vredi barem pedeset. Suočeni sa izborom između kazne od pedeset talenata i zatvora, birali ste zatvor. Obožavanoj ljubavnici mogli ste izgraditi dva veličanstvena spomenika za dvesta talenata. Kleopatrini troškovi su bili veliki, prve godine vladavine teške s obzirom na neuviđavno ponašanje Nila. Ali čak i po najoštrijim merilima – merilima najbogatijeg građanina Rima – ona je bila basnoslovno bogata. Kras je tvrdio da niko nije zaista bogat ako ne može da izdržava vojsku.24
Kad je reč o unutrašnjim poslovima, Kleopatra se izuzetno dobro snalazila. Očigledno se uspešno nosila s plimom peticija. Uživala je u podršci naroda. Njena vladavina ističe se odsustvom pobuna u Gornjem Egiptu, koji se iznenada primirio nakon jednog i po veka. U leto četrdeset šeste godine, imala je razloga da smatra da je situacija u zemlji stabilna a proizvodnja sigurna. Nil je obilno plavio zemlju. Počela je da izdaje naređenja odanim komornicima, starešinama mornarice, sinovljevim dadiljama. Skupili su mnoštvo ubrusa, posuđa, kuhinjskog pribora, lampi, čaršava, prostirki i jastuka. S jednogodišnjim Cezarionom i ogromnom pratnjom, Kleopatra se pripremala da otplovi u Rim. Sa sobom je vodila sekretare, pisare, glasonoše, telohranitelje, kao i svog brata-muža; mudar Ptolemej nikada ne bi za sobom ostavio krvnog srodnika. Da li je putovala zbog državnih razloga ili možda sledeći svoje srce – ili pak da upozna Cezara sa sinom kojeg još ne beše video – nije sasvim jasno. Možda je čekala vesti od Cezara, koji je izbivao iz Rima gotovo tri godine. Njegov povratak iz severne Afrike, gde je ubedljivo potukao preostale Pompejeve sledbenike, poklopio se s Kleopatrinim dolaskom. Dve stvari su više nego jasne. Ne bi mogla da napusti Egipat da nije bila čvrsto uspostavila svoju vlast u zemlji, i ne bi se usudila da se pojavi u Rimu da to Julije Cezar nije želeo.
Kleopatra sigurno nije olako pošla na svoje prvo putovanje preko Sredozemlja. Takav put je u najboljem slučaju bio opasan; na sličnom putovanju, Irod je doživeo brodolom. Josif, jevrejsko-rimski istoričar koji je s toliko žuči pisao o Kleopatri, nekoliko godina kasnije proveo je čitavu noć plivajući u Sredozemnom moru. Imamo nagoveštaje da Kleopatra nije rado plovila morem. Takođe, putovala je i kao ustanova i kao ličnost, okružena lekarima i filozofima, evnusima, savetnicima, švaljama, kuvarima i osobljem koje se brinulo o Cezarionu. Nosila je raskošne darove: ćupove vode iz Nila, skupocene tkanine, cimet, tapiserije, alabasterne sudove s mirisima, zlatne vrčeve, mozaike, leoparde. Morala je da ostavi utisak dostojan svog položaja i imala je sve razloge da se razmeće bogatstvom Egipta. Te jeseni u Rimu se prvi put pojavila žirafa, izazivajući senzaciju. Lako je moguće da je doplovila s Kleopatrom. (Stvorenje koje se opiralo opisu bilo je „po svemu nalik kamili“ – osim po tufnama, ogromnoj visini, nogama i vratu.) Pretpostavlja se da je Kleopatra putovala ratnom galijom, najverovatnije lakom, trideset šest metara dugom triremom s križnim jarbolima, kakvih je u njenoj floti bilo mnogo. Galija je bila hitar brod s posadom od oko sto sedamdeset veslača i prostorom za manju grupu putnika na krmi. Pratnja i pokloni išli su za njom.
Kako god da je svoje putovanje predstavila kod kuće, ono nipošto nije preduzeto iz zadovoljstva. Helenistički monarh putovao je s nekim ciljem pre nego iz hira.25 Kleopatra se, takođe, nije iskrala iz grada tiho, kao njen otac. Flotila koju je sakupila predstavljala je raskošan prizor, kakav Aleksandrija nije videla barem jedno pokolenje. U Kleopatrinom putovanju nije bilo ničeg tajnog niti štedljivog. Narod se skupio na obali da se divi tom prizoru i isprati svoju kraljicu, uz muziku i graju, među sladunjavim oblacima tamjana. Ona je na brodu slušala njihove uzvike sve dok lica, vretenaste palme, kamenita obala, kolosi, zlatni krov Serapeuma, a konačno i svetionik, nisu nestali s vidika. Nije mnogo verovatno da je Kleopatra ikad ranije videla taj krečnjački toranj sa ogledalima sa suprotne strane. Tek posle dobra četiri sata plovidbe ogromni Posejdonov kip na njegovom vrhu u potpunosti se izgubio iz vida u srebrnastoj izmaglici.
Pred kraljicom se prostirao put od tri hiljade kilometara. U najboljem slučaju, mogla je očekivati dobrih mesec dana plovidbe. U najgorem, plovidba je mogla potrajati oko deset nedelja. Rim se nalazio tačno severoistočno od Aleksandrije, zbog čega su neprestano morali da se bore protiv vetra. Umesto da se zaputi pravo preko Sredozemnog mora, ratna galija je plovila istočno i severno pre no što će skrenuti na zapad. Noću je ostajala usidrena. Prostor za zalihe bio je ograničen, a posada na brodu nije mogla ni da jede ni da spava. Sela su unapred dobijala vesti o dolasku flote; njihovi žitelji su listom dolazili u luku, donoseći vodu i hranu. Na svom napornom putovanju Kleopatra je plovila uz istočnu obalu Sredozemlja, duž južne obale Male Azije, severno od Rodosa i Krita, preko Jonskog mora. Iza Sicilije ukazalo se Italijansko poluostrvo. Verovatno je plovila duž njegove zapadne obale, blagim Tirenskim morem, uz divlju obalu po kojoj su odnedavno nicale raskošne kamene vile. Naredne decenije ta imanja na terasama množiće se takvom brzinom da će se pričati kako je ribama ostalo vrlo malo mesta. Iza Pompeja mogla je da uživa u pogledu na prometnu luku Puteoli (današnji Pocuoli), gde su pristajali ogromni egipatski teretni brodovi koji su prevozili žito. U luci je prinela bogovima žrtve paljenice, zahvaljujući im za srećan pristanak; ako Izidin kip nije krasio pramac Kleopatrinog broda, boginja plovidbe nalazila se negde na palubi. Preko brodskog mostića Kleopatra je napokon kročila u Evropu. Od Puteola putovala je do Rima tri dana, u kočiji ili nosiljci sa jastucima, putevima nasutim šljunkom i peskom, po napornom, prašnjavom terenu i po velikoj vrućini. To putovanje je, u Kleopatrinom slučaju, bilo i vrlo upadljivo. Jedan rimski zvaničnik na službenom putovanju u Maloj Aziji putovao je s „dvoje dvokolica, kočijama, nosiljkom, konjima, brojnim robovima i, pored toga, majmunom u malim kolima i većim brojem divljih magaraca“. A on je bio potpuno nepoznat. Na istoku, pratnja od dve stotine kola i nekoliko hiljada dvorana nije bila nečuvena pojava.

Na obodima Rima, u vazduhu je lebdela mirisna mešavina arome crnih ribizli, mirte i cimeta. Uz obe strane puta nizali su se manje grobnice i velelepni mauzoleji, kao i svetilišta posvećena Merkuru, zaštitniku putnika. Ako to već ranije nisu učinili, Cezarovi predstavnici dočekali su Kleopatru izvan gradskih zidina i uputili je, preko drvenog mosta, na njegovo veliko imanje izvan grada, na zapadnoj obali Tibra. Uz njihovu pomoć, Kleopatra se smestila na jugoistočnom delu brda Janikul, lepom mestu premda ne i tako prestižnom kao ona na drugoj strani grada, na naspramnom brežuljku. U Cezarovoj vili našla se okružena ogromnom zbirkom slika i skulptura, dvorištem s kolonadom i kilometar i po dugom, raskošnom baštom, raskošnom po rimskim merilima, koja su za egipatsku kraljicu bila prilično beznačajna. Međutim, uživala je u prijatnom pogledu na grad u podnožju. Kroz borove i čemprese Kleopatra je preko žućkastog Tibra posmatrala brežuljke i crvene krovove Rima, velegrada koji se sastojao uglavnom od krivudavih uličica i gusto zbijenih kuća. Rim je nedavno prestigao Aleksandriju po broju stanovnika: četrdeset šeste godine u njemu je živelo gotovo milion ljudi. U svakom drugom pogledu ličio je na provincijsko naselje. Još uvek je to bilo mesto gde je pas lutalica mogao ispod stola ostaviti ljudsku šaku, gde je u trpezariju mogao upasti vo. Što se poređenja tiče, moglo bi se reći da je razlika izgledala kao dolazak iz Versaja u Filadelfiju u osamnaestom veku. U Aleksandriji, slavna prošlost bila je vidljiva na svakom koraku. Slavna budućnost Rima pak nije bila očigledna s mesta gde se našla Kleopatra. Još se nije moglo tačno reći koji je tu Stari, a koji Novi svet.
Mnogi nagoveštaji ukazuju da je Kleopatrino prisustvo ostalo neupadljivo, ili bar onoliko neupadljivo koliko je moglo biti u tim neobičnim okolnostima: „Jer je došla u grad sa svojim mužem i smestila se u Cezarovoj kući, tako da je to i njemu kvarilo ugled“, prekoreva Dion. Kao što su svi znali, Cezar je živeo u centru grada, blizu Foruma, sa svojom ženom Kalpurnijom. Kleopatrin uticaj i uticaj njene zemlje ipak su bili veoma vidljivi, posredno i neposredno. Po svom povratku Cezar je uveo brojne reforme zasnovane na boravku u Egiptu, gde je očigledno proučavao inovacije jednako pomno kao i tradiciju. Najuočljivije su bile promene u rimskom kalendaru, koji je četrdeset šeste godine išao tri meseca ispred godišnjeg doba. Izvesno vreme rimska godina sastojala se od trista pedeset pet dana, kojima su vlasti povremeno dodavale jedan dodatni mesec, kada im je tako odgovaralo. Kako kaže Plutarh: „Samo su sveštenici mogli da određuju vreme, a oni su po sopstvenom nahođenju, bez ikakvog upozorenja, ubacivali mesece u kalendar.“ Posledica toga bila je potpuna pometnja; u jednom trenutku, Ciceron nije znao u kojoj godini živi. Cezar je prihvatio egipatski kalendar od dvanaest meseci sa po trideset dana i dodatnih pet dana na kraju godine, koji je kasnije nazvan „jedinim inteligentnim kalendarom koji je ikad postojao u ljudskoj istoriji“. Usvojio je takođe i podelu na dvanaest sati noći i dana, koju je upoznao u Aleksandriji. Uopšteno govoreći, u Rimu je vreme bilo manje određena, rastegljivija kategorija, podložna stalnim diskusijama.26 Kleopatrini astronomi i matematičari pomagali su Cezaru. Rezultat njihovog rada bila je odvažna izmena uvedena četrdeset šeste godine, „poslednje godine brljivog računanja“, koja je trajala četiri stotine četrdeset pet dana, s dodatnim nedeljama ubačenim između novembra i decembra.
Boravak u Egiptu mnogo je uticao na Cezara; jedino pitanje koje se u narednih osamnaest meseci postavljalo bilo je, do koje mere. Njegovo divljenje Kleopatrinom kraljevstvu jasno je uočljivo u njegovim reformama. Da bi dela grčke i latinske književnosti postala što dostupnija, postavio je temelje javne biblioteke. Unajmio je jednog uglednog učenjaka – ubrajao se među one koje je Cezar poštedeo u bici ne jednom, već dva puta – da sakupi tu kolekciju. Aleksandrijska opsesija beleženjem pokazala se kao zarazna: Cezar je naredio zvanični popis. (Tako je otkrio da je njegovo suparništvo s Pompejem poharalo grad. Građanski rat je značajno proredio stanovništvo Rima.) Prefinjena mreža egipatskih kanala takođe je ostavila snažan utisak; Cezar je predložio da se kužne močvare u centralnoj Italiji isuše da bi se dobilo obradivo zemljište. A zašto se Tibar ne bi kanalom povezao s Jadranskim morem, da se olakša trgovina? Cezar je nameravao da preuredi luku u Ostiji, još uvek malu i nevažnu, punu stena i plićaka. Kanal u aleksandrijskom stilu omogućiće velikim flotama prilaz gradu. Proširio je pravo građanstva na sve žitelje Rima koji su podučavali slobodne umetnosti ili praktikovali medicinu, „da bi ih naveo da požele da žive u gradu i privuku i druge u njega“. Predložio je da se iz grada uklone neke manje skulpture, koje su mu posle Aleksandrije morale izgledati neugledno; ko god je došao u dodir s ptolemejskim Egiptom teško je mogao izbeći da se zarazi ekstravagancijom. Kao što je bio slučaj i sa samom Kleopatrom, ni sve Cezareve odluke nisu bile dobrodošle, niti sasvim logične. Odmah posle njenog dolaska Cezar je prihvatio kult Dionisa, grčkog boga još sumnjivijeg nasleđa i običaja od prebogate egipatske kraljice. Na gotovo svim frontovima bio je izuzetno aktivan, iskazujući svoju manijakalnu predanost radu, kojom se godinama izdvajao od svojih suparnika.
Istočnjački uticaj nigde nije bio toliko očigledan kao u trijumfima koje je Cezar proslavio krajem septembra. Jedan rimski vojskovođa nije mogao znati za veću slavu nego što su bile te kitnjaste proslave namenjene uzdizanju ličnosti. Cezar je imao posebne razloge da ih naročito usavrši. Rim je odavno bio nemiran, zamoren dugotrajnim ratom i Cezarovim dugim odsustvom. Kako bi ga bolje mogao pripitomiti nego sa jedanaest dana još neviđenih javnih proslava? U takvim trenucima, vojskovođa je postajao impresario; slaveći svoja osvajanja u Galiji, Aleksandriji, Pontu, Africi i Španiji, Cezar je prevazišao samog sebe, svesno se ili nesvesno nadmećući s predstavama koje je video u Aleksandriji. Posle opsežnih priprema i nekoliko razočaravajućih odlaganja, slavlje je konačno počelo dvadeset prvog septembra četrdeset šeste godine. Trajalo je do prvih dana oktobra. Rim su preplavili bučni posmatrači, od kojih se samo jedan deo mogao tu smestiti. Mnogi su se ulogorili na gradskim ulicama i pored puteva. U velikim grupama hitali su na gozbe, parade i ostale zabave; neki su nasmrt pregaženi u stampedu. Hramovi i ulice su ukrašeni, pripremljeni privremeni stadioni, trkačke staze proširene. Sjaj je odavno bio obeležje Rima, ali nikada ranije to nije bio grad u kome je na kraju dana vojskovođu do kuće pratilo četrdeset slonova s upaljenim bakljama u surlama, za kojima je išla čitava povorka svečara i muzičara. Niti je pak Rim ikada ranije video gozbe s poslasticama i finim vinima za šezdeset šest hiljada ljudi.
Kleopatra je možda već bila smeštena u Cezarovoj vili krajem leta, kada je on proslavljao svoju egipatsku pobedu. Tog jutra trube su najavile njegov dolazak; u purpurnoj tunici, s lovorovim vencem na proćelavoj glavi, projezdio je kroz gradsku kapiju u kolima koja su vukla četiri bela konja. Narod ga je dočekao aplauzom i zasuo laticama ruža. Njegovi oduševljeni borci marširali su pored njega u tunikama i oklopima, pevajući pobedničke ode i proste pesme o ljubavnim osvajanjima. U njihovom veselju isticalo se Kleopatrino ime, što Cezar nipošto nije poricao. Po tradiciji, u procesiji se našao i plen koji su doneli sa svog pohoda i predstave poraženih; od Marsovog polja na severu do Via Sakre, preko Cirkusa maksimusa i uz Kapitol, nošene su figure Ahile i Potina zajedno s velikim slikama Nila i modelom aleksandrijskog svetionika. Egipatska platforma bila je obložena sjajnom kornjačevinom, materijalom koji je u Rimu predstavljao novost i koji je potvrđivao Cezarovo hvalisanje o bogatstvu donesenom izdaleka. Svaki trijumf podrazumevao je gozbe i javne predstave; takmičenja u atletici, pozorišne predstave, konjske trke, muzička takmičenja, prikazivanje divljih životinja, cirkuske predstave i gladijatorske borbe odigravali su se širom grada. Tri nedelje Rim je bio pravi raj za lopove, jer su kuće za vreme zabava ostajale prazne. Posle egipatske pobede priređena je i predstava pomorske bitke, zbog koje je napravljeno veštačko jezero. U njoj su učestvovale hiljade veslača i neki od poraženih egipatskih brodova, za koje nas Svetonije uverava da ih je Cezar za tu priliku dovukao preko čitavog Sredozemlja.
Kleopatra svakako nije morala da bude prisutna dok je Cezar pokazivao narodu kakvo obilje Rim može da donese iz inostranstva, najbolje moguće objašnjenje za njegov boravak u Egiptu. Taj njegov plen kojim su se svi oduševljavali zapravo je pripadao njoj. Cezarovi vojnici i zapovednici imali su lepu dobit od tog rata. Pored toga, svakom građaninu Cezar je dao po četiri stotine sestercija – više od tromesečne plate – uz darove u žitu i maslinovom ulju. Još je manje verovatno da bi Kleopatra poželela da prisustvuje egipatskom trijumfu, podsećanju da nije jedina žena iz porodice Ptolemeja u Rimu. Svaka procesija završavala se mnoštvom zarobljenika. (Oni su bili tako važni da je prilikom jedne ranije pobede Pompej prisvojio zarobljenike koji mu zapravo nisu pripadali. Njihov broj je svedočio o vojskovođinom uspehu.) Što su zarobljenici delovali egzotičnije, to bolje; u Cezarovoj afričkoj povorci – poslednjoj predstavi četrdeset šeste godine – našao se i jedan petogodišnji afrički princ koji će se, čudnom igrom sudbine, kasnije oženiti Kleopatrinom kćerkom.27 U svoju egipatsku povorku Cezar je uveo još jednu novinu, mada ona nije toliko oduševila Rimljane kao minijaturni afrički princ ili egzotični „kameleopard“. U zlatnim okovima, ulicama je jahala Kleopatrina maloletna sestra Arsinoja. Za njom su sledili plen i zarobljenici iz egipatskog pohoda. Mada mu je namera bila da zadivi građane, taj neobični plen ih je zapravo uznemirio. Arsinoja se pokazala kao preveliki zalogaj za publiku nenaviknutu, kako nam objašnjava Dion, na prizor „žene koja je nekada smatrana kraljicom u okovima – prizor koji još nikada nije viđen, barem u Rimu“. Oduševljenje je ustupilo mesto sažaljenju. Posmatračima su suze navirale na oči. Arsinoja je svedočila o ljudskoj ceni rata, koja je pogodila gotovo svaku porodicu. Čak i ako je Kleopatra ostala neumoljiva prema svojoj sestri, čak i ako je Cezarovu pobedu radije smatrala pobedom nad prethodnim režimom, nije mogla imati mnogo koristi od tog brutalnog podsećanja na potčinjenost Egipta. Za dlaku je izbegla isto poniženje.

Naime, glamurozni gosti bili su jednako problematični kao i glamurozni zarobljenici. Teško je reći koji je Ptolemej izazvao veću nelagodu u Rimu: zarobljena kraljica koju je Cezar ponižavao po ulicama, ili tuđinska kraljica s kojom se sastajao u svojoj vili. Uskoro će Arsinoja biti proterana, preko Egejskog mora u Artemidin hram u Efesu, svetsko čudo od sjajnog belog mermera. Njena starija sestra provela je zimu na neuglednijoj obali Tibra. Vesti iz Aleksandrije nije bilo, jer je sezona plovidbe bila završena, i nastavljala se tek u martu. Neko vreme provela je i bez Cezara, koji je početkom novembra iznenada otišao iz Rima u Španiju, na konačni obračun s Pompejevim pristalicama. Kleopatra je i ranije bila u nezavidnom smeštaju – najlakše je prisetiti se pustinje u zapadnom Sinaju – ali i pored sve lepote vile na Janikulu i njenog panoramskog pogleda, ni ovaj nije bio naročito udoban. Nisu je svi dočekali dobrodošlicom. U Rimu je bilo hladno i vlažno. Nije bilo lako umesto maternjeg grčkog govoriti latinski; Kleopatra je i jezički bila u nepovoljnom položaju. A u gradu u kome su žene imale ista prava kao i deca ili pilići, ovakav položaj je zahtevao nove veštine. Bilo je dovoljno razloga da Kleopatri četrdeset šesta godina deluje kao najduža u istoriji, što je – zbog promena u kalendaru – zaista i bila.
Kleopatra se u Rimu suočila s nevoljom koja muči svaku poznatu ličnost u inostranstvu: ona je poznavala malo ljudi, ali nju su znali svi. Njeno prisustvo lebdelo je nad gradom poput ogromne senke, delom i zbog Kalpurnije, kojoj takve uvrede nisu bile strane. Cezar se sa svojom trećom ženom venčao pedeset devete godine i svih prethodnih godina nizao neverstva, širom grada kao i izvan zemlje. Sam nikada nije bio izvan sumnje. Spavao je sa ženama većine svojih kolega, u jednom slučaju s prelepom majkom i njenom mladom kćerkom, uz dovoljno dobrog ukusa da ih zavede jednu za drugom. Između odlaska iz Aleksandrije i povratka u Rim našao je čak dovoljno vremena da se zabavi sa ženom kralja Mauritanije, a neki su – poneseni talasom ljubavničke logike – upravo tome pripisivali Kleopatrinu posetu. Jedno je takmičiti se sa ženom. Takmičiti se s drugom istočnjačkom kraljicom, makar i manje značajnom, nešto je sasvim drugo. (To čitavu situaciju predstavlja u emotivnijem svetlu nego što doba ili dokazi na to ukazuju.) Još je neumesnija bila Cezarova izrazita naklonost prema ženi koja je bila tako daleko i u mnogim sferama potpuno suprotstavljena rimskim običajima.
Premda je Kleopatra izvan svoje zemlje naklonost izazivala samo kod malobrojnih, radoznalost je izazivala kod svih. To je moralo ograničiti njeno kretanje. Teško je poverovati da se često pojavljivala u razuzdanom Rimu. Verovatnije je da ju je Cezar posećivao u svojoj vili, što nije moglo proći neopaženo. Ptolemeji su i ranije bili rimski gosti – Aulet je stanovao kod Pompeja – ali je njihov odnos bio drugačiji. Gotovo je nemoguće da su bilo Cezar bilo Kleopatra mogli išta da urade u tajnosti; nosiljka sa zavesama koju bi ulicama nosili krupni Sirijci svakako bi privlačila pažnju. (Auleta su na ramenima nosila osmorica muškaraca, uz pratnju stotinu ljudi naoružanih mačevima. Nemamo razloga da smatramo da je njegova kćerka drugačije shvatala pompu. Svakako se kretala po Rimu isključivo u pratnji telohranitelja, savetnika i slugu.) Nijedna značajna ličnost nije putovala bez skerletnog ogrtača i pratnje; krajem četrdeset pete godine, Cezar je počeo da paradira gradom u crvenim čizmama do listova. A po svim svedočenjima, Rim je bio grad u kome su i zidovi imali uši. Kako nas podseća Juvenal, bogati Rimljanin se zavaravao ako je verovao da postoje tajne. „Čak i ako njegovi robovi ćute, progovoriće njegovi konji, njegovi psi i pragovi i mermerni podovi.“ Mogli ste preduzeti sve mere predostrožnosti: „Uprkos svemu, što gospodar uradi kad drugi put zapevaju petlovi znače još pre zore najbliži prodavač, uz sve izmišljotine kuvarice, glavnog kuvara i kuhinjske posluge.“ Srećom, Kleopatra nije imala mnogo razloga da prikriva svoje tragove. Noćni izleti u platnenim vrećama ovog puta nisu bili među njenim planovima.
Cezar je bar jednom prilikom sasvim javno pokušao da uključi egipatsku kraljicu u život Rima. U septembru je posvetio jedan kićeni hram na svom Forumu Veneri Genetriks, božanskoj majci Rimljana od koje je, po sopstvenim tvrdnjama, potekao i kojoj je pripisivao svoje pobede. Govorilo se da je Cezar „potpuno odan“ Veneri i da se trudi da svoje kolege ubedi „kako od nje dobija izvesnu mladalačku svežinu“, bez sumnje tim pre što su mu obrazi upali, podočnjaci postajali sve izraženiji a kosa potpuno opala. U svom omiljenom hramu, uz prigodno zvanično obraćanje, postavio je pored Venere zlatni Kleopatrin kip u prirodnoj veličini. Bila je to velika čast, utoliko pre što Cezar još nije bio postavio sopstveni kip. Takav postupak imao je izvesnu logiku; po mišljenju Rimljana Izida i Venera su, po svojim majčinskim ulogama, bile blisko povezane. Što se tiče časti, bila je takođe preterana i zbunjujuća, korak bez presedana, koji je prevazilazio ono što bi se očekivalo od Cezara ako je, kako tvrdi Dion, Kleopatra došla da bi bila zvanično ubrojana „među prijatelje i saveznike rimskog naroda“. Takva diplomatska formula bila je važna – vredela je Auletovog zlata koliko je teška – ali ranije nije podrazumevala postavljanje raskošnih statua stranih vladara na svetilištima u srcu Rima. Taj postupak je delovao neobično u gradu gde se ljudi tradicionalno nisu mešali s kultnim prikazima bogova.
Kleopatra možda jeste, a možda i nije u potpunosti shvatila izuzetnu čast koju joj je Cezar ukazao; za nju zlatni kipovi nisu bili ništa novo. Neobičnost je morala osećati u njegovoj vili. I same boje Rima bile su drugačije. Ona je bila naviknuta na morsku obalu, svež povetarac s pučine, blistave bele zidove i aleksandrijsko nebo bez oblaka. Ovde ispod njenog prozora nije bilo tirkiznog sredozemnog sjaja, niti ljubičaste svetlosti u sumrak. Niti pak ikakvih čudesnih zdanja. Rim je bio jednoličan u poređenju s bleštavilom boja na koje je Kleopatra bila naviknuta. Sve je bilo od drveta i gipsa. U Aleksandriji je svaki trenutak bio ispunjen muzikom a flaute i lire, čegrtaljke i bubnjevi čuli su se na sve strane. Rimljani su nerado uvodili u svoju kulturu takvu neozbiljnost. Zbog veštine u igri ili sviranja flaute trebalo se izvinjavati. „Niko ne pleše trezan“, tvrdio je Ciceron, najveće zanovetalo u Rimu, „osim ako nije lud“.28
Ukoliko je uopšte zalazila u centar grada, Kleopatra bi se našla u sumornom lavirintu krivudavih, tesnih ulica, bez glavne avenije i centralnog plana, među blatnjavim svinjama i prodavcima supe i zanatskim radnjama što su se prelivale na uličice. Po svim merilima nezdraviji grad od Aleksandrije, Rim je bio prljav i bezobličan, orijentalni splet uskih, zagušljivih uličica i neprestane škripe kapaka, večito u senci, a leti nepodnošljivo vreo. Mada je Kleopatra na svom šumovitom brežuljku bila izolovana, Cezarova adresa imala je svoje prednosti. Bila je daleko od neprestane buke i cenkanja, zveketa kovačnica i lupe kamenorezaca, zveketanja lanaca i škripe točkova u gradu. U Rimu se neprestano gradilo, budući da su se kuće svakodnevno rušile. Da bi ublažio gužvu Cezar je ograničio saobraćaj po ulicama u toku dana, s predvidljivim posledicama: „Moraš biti vrlo bogat da bi se u Rimu naspavao“, tvrdio je Juvenal proklinjući večernji stampedo, osećajući da stavlja glavu u torbu kad god bi provirio napolje. Pešaci su bili izloženi neprestanoj opasnosti da ih zgaze ili poprskaju blatom. Često su upadali u nevidljive rupe. Svaki prozor predstavljao je potencijalnu opasnost. S obzirom na učestalost s kojom ćupovi padaju sa prozorskih dasaka, pametan čovek, upozoravao je Juvenal, odlazi na večeru tek pošto je sastavio testament. Kleopatra je imala mnoštvo razloga da čezne za onim što će jedan latinski pesnik kasnije nazvati njenom „površno civilizovanom zemljom“.
U vreme njene posete Rim je tek otkrio urbano planiranje, još jedan istočnjački pojam. Uzalud biste tada tragali za čuvenim znamenitostima; Koloseum, „poslednja reč amfiteatra“, još nije bio izgrađen. Kao ni Panteon, ni Karakaline terme. Pompejevo pozorište bilo je jedina značajna zgrada u Rimu; ono je nadahnulo Cezarov Forum, koji ju je sada zasenio. Rim je još uvek bio provincijski grad, ali je sve više bio svestan toga. Grčka je i dalje predstavljala kulturu, otmenost, umetnost. Ako biste želeli sekretara, lekara, dresera životinja, zanatliju, tražili ste Grka. A ako ste želeli prodavnicu knjiga, mogli ste samo poželeti da se nađete u Aleksandriji. Bilo je veoma teško nabaviti bilo kakav pristojan primerak u Rimu, koji je zbog toga negovao zdravi kompleks manje vrednosti. On se iskazivao na oprobani način: Rimljanin je ostale posmatrao s visine. Njegova civilizacija nije bila prva koja se veselo rugala onoj kojoj je težila. Tako su piramide – čuda građevinske veštine i drevne preciznosti, konstruisane pomoću primitivnog oruđa i podjednako primitivne aritmetike – svedene na „jalovo i budalasto razmetanje kraljevskim bogatstvom“. Gutajući svoju zavist i zalivajući je čašom prezira, Rimljanin se u Egiptu nije osećao toliko zadivljeno koliko uvređeno. Otpisivao je njegovu raskoš kao štetnu za duh i za telo, podsećajući pritom na Marka Tvena koji se odupire sireninoj pesmi Evrope. Neposredno suočen s naprednijom civilizacijom, Rimljanin ju je svodio na varvarizam ili dekadenciju. Pribegavao je oštrim ivicama i čistim obrascima sopstvenog jezika, istovremeno – frkćući i hukćući – priznajući da on nije dorastao gipkom, komplikovanom i prilagodljivom grčkom. Latinski je navodio govornika da se izražava jasno i sažeto. Nažalost, u tom jeziku ne postoji reč za „nemati“. Ali srećom, nije postojao ni latinski izraz za „pozlaćeno posuđe“, niti za „gravirane čaše s toplog Nila“.
Zahvaljujući Cezarovim prekomorskim pohodima, sve većoj moći i bogatstvu Rima, raskoš grčkog sveta počela je da prodire i na Italijansko poluostrvo. Teško je preceniti posledice tih novina za Kleopatru. Pompej je tek bio uveo ebanovinu u Rim. Mirta i cimet, đumbir i biber, tek su počeli da pristižu. Ulaze privatnih kuća počinju da krase dekorativni stubovi. Samo su u jednoj kući u Rimu postojali zidovi obloženi mermernim pločama, mada će se toj kući narednih godina pridružiti stotine drugih. Kulinarska umetnost je cvetala, dok su na trpezama počeli da se pojavljuju iverci, rode i paunovi. U vreme Kleopatrinog boravka u Rimu naveliko se raspravljalo o relativnim prednostima kozorepca u odnosu na džinovske afričke puževe. Kleopatrin Rim bio je Rim u doba preobražaja; u njemu je bilo i raskošnih zabava i onih koji su krali fine lanene ubruse. Latinska književnost bila je u povoju dok će grčka uskoro biti odbačena, otpisana – uz prigodnu metaforu – kao prelepa vaza puna zmija otrovnica. Lepota toge – te jednostavne odeće od prirodne vune, neudobne koliko i nepraktične – sastojala se, kao i kod samog latinskog jezika, u njenoj skučenosti. Prilikom svojih zabava Cezar je postavljao duž Via Sakra i na Kapitolu svilene nadstrešnice da pruži posmatračima zaklon. Kao i aleksandrijske novotarije, i te nadstrešnice odmah su proglašene „varvarskim luksuzom“.
Zajedno s nouveau riche koji su pohrlili u zagrljaj istoka pojavili su se i oni koji su svaku novotariju tumačili kao kraj civilizacije, put ka propasti. Zbog toga je Cezar obnovio gradske davno zaboravljene zakone protiv raskoši, namenjene ograničavanju rastrošnosti. U tom pogledu je bio strog kao što bi samo ljubitelj raskoši – kao prvi domaćin u istoriji koji je svojim gostima ponudio izbor od četiri dobra vina – mogao da bude. Slao je svoje predstavnike da konfiskuju poslastice na pijaci, ili da zaplene kitnjasti stoni pribor usred jela u privatnoj kući. Bilo kome naviknutom na život u Aleksandriji, modnoj prestonici sveta, pomisao da su Cezarovom Rimu potrebni zakoni protiv raskoši delovala je smešno. Na ženu koja je znala kada treba da stavi skromnije posuđe na trpezu moglo se, međutim, računati da će znati i kada treba i da se manje raskošno obuče. Rimska matrona nosila je belu odeću, dok su Aleksandrijke uživale u živim bojama. A žena koja je umela da svoju duhovitost prilagodi različitoj publici, znala je da ne treba da se ruga večerama koje ni po čemu nisu dorasle njenim kućnim gozbama. Kao što je vekovima primećivano, luksuz je lakše osuditi nego ga se odreći; Cezarov zakon bio je kod nekih više, a kod nekih manje popularan. Nije oduševio Cicerona, koji se te zime s mukom odrekao paunova, džinovskih ostriga i morskih jegulja. (Paunovo meso je izuzetno žilavo, ali to je manje važno.) Ostrige i jegulje, jadikovao je Ciceron, nikad nisu tako škodile njegovom varenju kao repa.
Šta je Kleopatra mislila o puritancima – iskrenim i navodnim – među kojima se našla, ne znamo. Znamo, međutim, šta su oni mislili o njoj. Brak i žene drugačije su shvatani u Rimu, gde je ženski autoritet bio nepoznat pojam. (Slično tome, nazvati muškarca ženskastim predstavljalo je najveću uvredu.) Za Rimljane je dobra žena bila neupadljiva žena, što se sukobljavalo s Kleopatrinim vaspitanjem. U Aleksandriji je trebalo da se što više ističe. Ovde se od nje tražilo suprotno. Rimljanke ne samo da su bile lišene političkih i građanskih prava, već nisu imale ni lično ime; nosile su samo ono izvedeno od očevog. Cezar je imao dve sestre, obe po imenu Julije. Rimske žene su u javnosti obarale pogled i držale se pokorno i ćutljivo. Nisu slale pozivnice za večere. Bile su nevidljive i u intelektualnom životu, a čak i u umetnosti rede su predstavljane nego u Egiptu, gde se na slikama i skulpturama, u grobnicama i zidovima kapela pojavljuju žene radnici i žene faraoni, žene koje love ptice, prodaju robu ili prinose žrtve bogovima.

Stranog vladara pravila – poput zakona protiv raskoši – nisu mogla mnogo sputati, ali Kleopatra verovatno nije imala mnogo razloga da se u Rimu oseća prijatno.29 Kao i uvek, ono što je održavalo ženinu čistotu bio je tegoban život. (Juvenal iznosi tradicionalnu formulu: „Naporan rad, malo sna, ruke ranjave i ogrubele“ od kućnih poslova. Kao brakolomnica koja je nekako uspela da se ugura u uzvišeno društvo Venere, Kleopatra je uznemiravala Rim po mnogim osnovama: bila je žena i strankinja, istočnjački monarh u zemlji koja je sebe još uvek smatrala republikom netrpeljivom prema kraljevima, dvojnica Izide, čiji je kult bio sumnjiv i podrivački i čiji su hramovi bili poznati kao mesta za tajne sastanke. Kleopatra je zamagljivala granice i rugala se konvencijama. Čak i po modernim merilima, predstavljala je problem za protokol. Ako je bila ljubavnica rimskog diktatora, da li je bila ljubavnica i rimskog sveta? Kako god da se predstavljala – činilo se da je oduvek bila jednako vešta i prilagodljiva sa svojom predstavom kao i sa svojim likom – kršila je sva postojeća pravila. Kraljica kod kuće, u tuđoj zemlji bila je kurtizana. A istovremeno i nešto još opasnije: bogata kurtizana. Kleopatra nije bila samo ekonomski nezavisna, već bogatija od svakog Rimljanina.
Njeno bogatstvo – isto ono bogatstvo koje je hranilo Rim tokom njegovih pobeda – bacalo je senku na njen moral. Hvaliti nečije gravirano srebro, raskošne tepihe, mermerne statue, značilo je osuditi ga. To je u još većoj meri važilo za slabiji pol. „Ne postoji ništa što žena neće dopustiti sebi, ništa čega će se gnušati pošto stavi na vrat smaragdnu ogrlicu i prikači ogromne bisere za istegnute uši“, glasila je logika. U tom pogledu, dužina ušiju bolje bi zapečatila njenu sudbinu čak i od njenog nosa.30 Čak i ako pretpostavimo da je svoj najbolji nakit ostavila u Aleksandriji, u Rimu je predstavljala sinonim za „nemarnu raskoš“ tog sveta. To pravo je stekla rođenjem. (Poštena Rimljanka je svojim draguljima smatrala svoju decu.) Po rimskim merilima, čak su i Kleopatrini evnusi bili bogati. To je značilo da su se svi neoprostivi gresi iz porodice rasipnosti lepili za nju. Još mnogo pre no što je postala predmet legendi – pustolovna, bezočna uništiteljka muškaraca – bila je sumnjiva kao rastrošna istočnjakinja, pustolovna, bezočna uništiteljka blaga. Ako je moralna izopačenost počinjala od ostriga i metastazirala u purpurne i skerletne ogrtače, svoj napadni vrhunac dostizala je u biserima, koji su u Rimu smatrani oličenjem rasipnosti. Svetonije ih pominje da bi dokazao Cezarovu sklonost raskoši. Priča o rasipniku koji je žrtvovao biser da bi dokazao svoju tvrdnju često je pominjana i bila prisutna davno pre četrdeset šeste godine, i opstala je i dalje, osuđujući i druge, još mnogo posle toga. Činilo se, međutim, da je kao stvorena za smelu egipatsku kraljicu. (Ovde ima nagoveštaja preuveličavanja, isto kao i stapanja s nekom drugom pričom. Nekoliko godina kasnije tvrdilo se da je Kleopatra nosila „dva najveća bisera u čitavoj istoriji“. Plinije je svakom pripisao vrednost od četiri stotine dvadeset talenata, što je značilo da je sa svakog Kleopatrinog uha visila vrednost po jedne sredozemne vile. Ukupan iznos odgovarao je sumi koju je ona priložila sahrani memfiskog bika.) Koja bi druga žena mogla biti tako površna, tako pohlepna, tako spremna da očara muškarca da bi izvadila biser iz uha, rastvorila ga u sirćetu i progutala kako bi opčinila muškarca čarolijom i razmetljivošću?31 Takve su priče kasnije kružile o Kleopatri.
Čini se ipak da u zimu četrdeset šeste godine nije bilo previše čarolija ni preterivanja. Kleopatra je očigledno odlazila na neka pomodna mesta, premda je teško poverovati da nije najviše vremena provodila u Cezarovoj vili, okružena samo svojim savetnicima i službenicima. Neki od tih dvorana dobro su poznavali Rim, pošto su se u njemu svojevremeno zalagali za čuvenu restauraciju njenog oca. Tih meseci je živela okružena latinskim; koliko god da je poznavala taj jezik, otkrila je da se neki pojmovi ne mogu prevesti. Čak je i smisao za humor bio drugačiji, jednostavan i oštar u Rimu, dok je u Aleksandriji bio ironičan i aluzivan. Bukvalniji Rimljani sebe su shvatali ozbiljno. Aleksandrijska nepokornost i živahnost ovde su predstavljale izuzetak.
Kada su s dolaskom proleća pomorski putevi ponovo otvoreni Kleopatra je možda zaplovila kući, da bi se kasnije iste godine vratila u Rim. Dve uzastopne posete deluju verovatnije od jedne dugotrajne; koliko god bila sigurna u svoj položaj u Egiptu, svakako je teško mogla opravdati osamnaestomesečno odsustvo. To bi podrazumevalo naporno putovanje, mada je kretanje ka jugu bilo manje zahtevno. Pod pretpostavkom da se vratila u Aleksandriju četrdeset pete godine, verovatno je nazad pošla krajem marta ili početkom aprila, u vreme kada severoistočni vetrovi jenjavaju, a sa njima i munje i gromovi na egipatskim obalama. Zimi se nije moglo prkositi vetrovima. To se, mada sa izvesnim strahom, moglo tek u proleće, kada je „lišče na vrhovima smokava dostiglo veličinu otiska svračje noge“. Ako je Kleopatra zaista otplovila kući početkom četrdeset pete godine, u jesen se opet vratila u Rim. Samo bi uz privremeni povratak u Aleksandriju razumljiv postao Svetonijev spis u kome Cezar ispraća Kleopatru iz Rima. Drugi put mu se za to nije mogla pružiti prilika.
Prema rečima Svetonija, koji je pisao na osnovu širokog izbora izvora premda vek i po kasnije, taj rastanak im je jednako teško padao kao i povratak sa krstarenja Nilom. Rimski zapovednik joj „nije dopustio da krene dok joj nije podario bogate darove i visoke počasti“. Priznao je Cezariona kao svog sina i „dopustio joj da detetu da njegovo ime“. Nije imao razloga da ne dopusti. Četrdeset pete godine Cezarovi planovi su uz pomoć istočnjačkog naslednika i žive veze s Aleksandrom Velikim mogli biti samo učvršćeni. Takođe je prihvatio očigledno. Ako to već nije bio slučaj, dvogodišnji Cezarion uskoro će početi da podseća na svoga oca po izgledu i držanju. Priznavanje deteta moglo je predstavljati i svrhu ponovnog susreta; priznavanje Cezariona lako je moglo vredeti i više putovanja preko Sredozemlja. Kako kaže jedan istoričar – i kako su mnogi primetili pod sličnim okolnostima pre i posle toga – njihovo zajedničko dete „bilo je njen najbolji adut ako joj je naum bio da Cezara primora da održi prethodni dogovor ili obećanje“. Priroda tog obećanja nije nam poznata, osim formalnog priznanja za prijatelja Rima, koje je Kleopatrinog oca koštalo zapanjujućih šest hiljada talenata.
Kako drugačije objasniti dugotrajni boravak ili boravke u Rimu? Suviše je toga bilo na kocki da bismo mogli dati prednost osećanjima nad politikom. Cezar je već jednom bio pozvao Kleopatru; njegovi sopstveni motivi u tih osamnaest meseci pripadaju među najviše ispitivane i najmanje razjašnjene u istoriji. Moguće je da su njih dvoje planirali nekakvu zajedničku budućnost, kako mnogi zaključuju, na Cezarovu sramotu. Na kraju svog života Kleopatra je u ruci stezala strastvena Cezarova pisma puna obožavanja, od kojih su bar neka morala biti napisana između četrdeset osme i četrdeset šeste godine. To je bila istorijska verzija te predivne posude pune otrovnica. Moguće je da je Kleopatra smatrala potrebnim da se lično založi za svoj slučaj kod Cezarovih kolega, da potvrdi da će Egipat pod njenom vlašću ostati prijatelj i saveznik Rima. Senat je bio nedovoljno ujedinjen, rastrzan privatnim interesima i nipošto jedinstven u podršci Cezaru. Kraljici je njegovo nejedinstvo bilo vrlo blisko poznato; dobiti širu podršku u inostranstvu značilo je osigurati vlast kod kuće. (Ciceronov prikaz zvaničnog Rima bio je nešto manje laskav: „Prostija rulja nikad se nije skupila ni na jeftinoj predstavi“, govorio je prezrivo o svojim kolegama.) Kleopatrin drugi dolazak podudarao bi se s Cezarovim povratkom iz Španije u jesen četrdeset pete, kada se od njega očekivalo da se prihvati reorganizacije na istoku. Ona nije smela dopustiti da bude izuzeta iz tih rasprava, makar i zbog Kipra, koji je formalno pripadao njenom bratu i koji je bio sklon da se opire njenoj vladavini. Ako je Kleopatra imala neke još ambicioznije planove, oni su nam danas nepoznati. Lako joj je pripisati spektakularne, lukave motive; Rim je bio navikao na ptolemejske mahinacije. Ono što je ipak poznato jeste cena Kleopatrinog ponovnog susreta s Cezarom. On je bio poguban. Mada je možda svoje dane provodila tiho kao Homerova Penelopa, završila je pre kao tragična Jelena Trojanska. To je bila njena nerazumna pustolovina.

21 Kao i štošta drugo u njenom životu – krstarenje Nilom, boravak u Rimu, njeno ponašanje kod Akcija – očinstvo ovog deteta i vreme njegovog rođenja su osporavani. Dolazak deteta na svet deluje previše povoljan i dobrodošao da bi bio istinit. Svoje tvrdnje skeptici zasnivaju i na Cezarovoj neplodnosti. Uprkos burnom seksualnom životu, za trideset šest godina nije začeo nijednog potomka. Pitanje očinstva postavlja se već kod Svetonija; u zapisima, tamo gde bi se mogao očekivati gnev, vlada neobično ćutanje, kao i odsustvo materijalnih dokaza. To ćutanje bi se moglo protumačiti i kao potvrda: rođenje tog deteta bilo je tako neukusno, dokaz da je Kleopatra podvalila Cezaru tako očigledan, da je bilo mudrije ćutati. Cezar je očigledno dete smatrao svojim, a isto su mislili Antonije i Avgust.
22 Izlažući poznata, netačna zapažanja, jedan istoričar iz Kleopatrinog doba pripisao je Iziđi egipatsku naopaku društvenu hijerarhiju. U slavu njene velike mudrosti, tvrdio je Diodor, Egipćani su odlučili da „kraljica treba da ima veću moć i čast od kralja, a među običnim ljudima žena treba da ima prevlast nad mužem, pri čemu se muževi bračnim ugovorom obavezuju da u svemu slušaju svoje žene“.
23 Čini se da je jedini izuzetak bila policija. Mada su Grci bili na višem nivou a Egipćani na nižem, činili su jedinstvenu snagu, izuzetno efikasnu i sposobnu, koja je povremeno čak i prekorevala službenike. Zakon su shvatali veoma ozbiljno. Takođe su delovali manje-više autonomno, obzirno oslobađajući Ptolemeje bavljenja „ukradenim magarcima i napadima na babe“.
24 Na jednoj savremenoj listi Kleopatra se pojavljuje kao dvadeset druga najbogatija ličnost u istoriji, iza Džona D. Rokfelera i cara Nikolaja II, ali ispred Napoleona i Dž. P. Morgana. Pripisana joj je neto suma od 95,8 milijardi dolara, koja nadmašuje trostruko bogatstvo kraljice Elizabete II. Naravno, nemoguće je tačno uporediti valute iz različitih doba.
25 Mudrom kralju se savetovalo da ostane kod kuće. Siromašni nisu rado prihvatali njegovo odsustvo, dok su bogataši – prinuđeni da ga prate – bili tako primorani na izgnanstvo.
26 Kako je primetio Seneka: „Lakše će se složiti dvojica filozofa nego dva sata.“
27 Plutarh naziva budućeg kralja Jubu „najsrećnijim ikad uhvaćenim zarobljenikom“, jer ga je sudbina dovela iz njegove „varvarske“ zemlje u Rim, gde je obrazovan. Postao je izuzetan istoričar, koji je pisao o mnogim temama, od rimske antike i mitologije do ponašanja slonova.
28 Neki su u svojoj odbojnosti otišli još dalje od Cicerona. Ako je muškarac odlično svirao frulu, smatralo se da je kao čovek bezvredan. „Inače ne bi bio tako dobar frulaš“, primećuje Plutarh, citirajući s odobravanjem. Ta teza nije išla na ruku Kleopatrinom ocu. Uprkos brojnim dokazima koji su ukazivali na suprotno, on će biti otpisan jer „nije pravi muškarac, već frulaš i šarlatan“.
29 Preovlađujući duh sačuvan je u književnosti. U Ilijadi, žene su najsavršenija tvorevina. One su takođe, kao što je primećeno, po opštem pravilu sklone „izazivanju, svađi, vređanju, protivrečnostima i prevarama“. U grčkim dramama žene imaju ključne uloge. U rimskoj književnosti malo je istaknutih ženskih likova. U njoj se žene javljaju u dva glavna vida: bogate tiranke i škrte sirotice. Rimska književnost takođe ne predstavlja često prevarene muževe, poznatu temu komedija od Aristofana do Molijera.
30 Kako je tvrdio Blez Paskal u sedamnaestom veku: „Da je Kleopatrin nos bio kraći, čitavo lice sveta bilo bi izmenjeno.“
31 Mnogi su se divili toj priči, ali je samo jedan čovek žrtvovao Tifanijeve bisere da bi je podrobno ispitao. Da li se biser zaista rastvara u sirćetu? Da, premda veoma sporo, tvrdio je B. L. Ulman, koji je na kraju pribegao zagrevanju da bi ubrzao svoj eksperiment iz 1956. godine: „Kada sam kuvao biser trideset tri minuta, sirće je uvrilo dok sam čitao krimić. Još uvek osećam miris tog sirćeta. Izgledalo je da biser nije nimalo oštećen, mada mi se učinilo da se malčice smanjio.“ Bolji rezultat postigao je sa jačim sirćetom, a najbolji sa biserom smrvljenim u prah, koji se rastopio posle tri sata i dvadeset minuta pažljivo praćenog ključanja. Eto na šta je sve Kleopatra navodila naučnike. Na pitanje zašto bi Kleopatra (ili bilo ko drugi) uopšte pokušao tako nešto – sigurno bi dramatičnije bilo progutati čitav dragulj? – Ulman nas podseća da se biser sastoji uglavnom od karbonata krečnjaka, sode bikarbone antičkog sveta. On predstavlja efikasno, premda skupo, sredstvo protiv kiseline.

V

ČOVEK JE PO PRIRODI POLITIČKO BIĆE
„O kad ženskog pola nigde ne bi bilo – sem u mome krilu!“
– EURIPID

„Ne znam kako razuman čovek može biti srećan u današnje vreme“, gunđao je Ciceron neposredno pre no što se Kleopatra prvi put pojavila u Rimu. Posle užasne decenije ratovanja, opšte raspoloženje je u Rimu bilo sumorno, a Ciceronovo – najuglednijeg rimskog građanina i onoga koji je svoje nezadovoljstvo najrečitije izražavao – i više od toga. Već mesecima grad se nalazio u stanju „opšte pometnje i haosa“, čega je Kleopatra svakako bila i te kako svesna. Njeni izveštači sigurno su bili revnosni. Ona i njeni dvorani imali su veze u visokim slojevima društva. Nije smela dozvoliti sebi da zanemari nijedan aspekt političkog života. Širom grada vladala je zabrinutost u pogledu budućnosti. Cezarove građanske reforme su obećavale, ali kako i kada će on ponovo učvrstiti Republiku? Godine rata su je uzdrmale, njeno ustrojstvo bilo je narušeno, zvaničnici su postavljani na položaje hirovito i mimo zakona. Cezar je preduzeo poneki korak ka uspostavljanju tradicionalnih zakona i prava. U međuvremenu, njegova moć je sve više rasla. Nadzirao je većinu izbora i odlučivao o većini sporova. Mnogo vremena je posvećivao razračunavanju, nagrađivanju svojih pristalica, rasprodaji imovine svojih suparnika. Senat se činio sve beznačajniji. Neki su gunđali da žive u monarhiji pod plaštom republike. Budućnost pruža tri mogućnosti, predviđao je nervozni Ciceron, „beskrajne oružane sukobe, eventualnu obnovu po uspostavljanju mira, i potpuni poraz“.
Te jeseni se Cezar vratio iz Španije potpuno potukavši preživele pompejevce. Građanski rat je, objavio je, konačno završen. Smestio se u Rimu prilikom svog, kako se pokazalo, najdužeg boravka u gradu za četrnaest godina. Bilo da su to radili oprezno ili ne, on i Kleopatra su nastavili svoj odnos. Mnogima su razlozi njenog boravka u Rimu bili jednako nejasni kao i nama. Kleopatra je već imala iskustva s neomiljenošću; sada joj je sigurno dobro došlo. Živela je na ne baš poželjnoj adresi, na klizavom putu između uvaženosti i uvrede. Istovremeno, nemoguće je ne zaključiti da je izazivala veliku znatiželju, ako ne i očarano divljenje. Možemo pretpostaviti da je nastavila očevu tradiciju deljenja poklona; on je izdašno podmićivao i napravio velike dugove, što su za Rimljane mogli biti podjednako dobri razlozi da potraže njegovu kćerku. Ona je pak bila britkog duha, što je Rimljane uvek oduševljavalo.
Njeno prisustvo uticalo je na modu; Kleopatra je nametnula kratkotrajnu modu komplikovanih frizura, kod kojih su nizovi pletenica bili vezani u punđu na potiljku. Rim je, takođe, bio klasno izdeljeno društvo, opsednuto statusom. Društveni položaj je bio važan; učenost je bila važna; novac je takođe bio važan. Kleopatra je bila pripadnica elite, kojoj su društveni običaji bili dobro poznati. Što se tiče konverzacije, prefinjene rimske gozbe nisu se mnogo razlikovale od prefinjenih aleksandrijskih gozbi. Kao mudar i otmen gost, Kleopatra je sigurno učestvovala u političkim ogovaranjima koliko i u učenim, opuštenim razgovorima kakvi su se cenili u Rimu, onim pričama za koje se govorilo da popravljaju ukus vina. Po definiciji jednog učenog savremenika, idealan sagovornik za večerom bio je „ni brbljiv, ni mutav“. Nekoliko sati poznog popodneva provodio je tečno pričajući o raznim političkim, naučnim i umetničkim temama, usmerenim ka večnim pitanjima: Šta je prvo nastalo, kokoška ili jaje? Zašto se vid na daljinu s godinama popravlja? Zašto Jevreji ne jedu svinjetinu? Kleopatra je uživala Cezarovu naklonost; nije mogla oskudevati u prijateljima. (Sa svoje strane, Cezar nije obraćao pažnju na govorkanja o njoj. „On, međutim, uopšte nije brinuo zbog toga“, uverava nas Dion.) U Cezarovoj vili Kleopatra je bila okružena intelektualcima i iskusnim diplomatama. Bila je prefinjena, velikodušna, harizmatična. Neki su sigurno imali povoljno mišljenje o njoj. Ostaje nam, međutim, samo svedočenje jednog jedinog očevica, Rimljanina čiji je jezik bio istovremeno najbritkiji i najotrovniji i na koga se, kako je primećeno, uvek moglo računati „da dobro zalaje“. „Gnušam se kraljice“, ružio ju je Ciceron. Istorija pripada rečitima.
Veliki besednik bio je u vreme Kleopatrine posete već osedeli i džangrizavi šezdesetogodišnji spomenik od čoveka, još uvek naočit, s lepim crtama koje su se prelivale u podvoljak. Usred mahnitog spisateljskog naleta, Ciceron se u vreme Kleopatrinog boravka u Rimu posvetio sastavljanju širokog spektra filozofskih radova. Prethodne godine razveo se od žene s kojom je tri decenije bio u braku, da bi se venčao sa svojom bogatom maloletnom štićenicom, nudeći za tu zamenu razloge slične onima koji su prvobitno doveli Kleopatru u Rim: „Nisam imao mira ni spokoja od zavera, zbog zlobe onih kojima je moja dobrobit i imetak trebalo da budu najdragoceniji.“ Po njegovom mišljenju, rešenje je bilo očigledno: „Stoga sam smatrao preporučljivim da se osnažim odanošću novih veza protiv izdajstva starih.“ Drugim rečima, Ciceron – čovek provincijskog porekla koji se uzdigao sopstvenim snagama, koji je uspeo zahvaljujući svojoj blistavoj intelektualnoj darovitosti i zadržao svoje mesto neprestanim političkim bravurama – ponovo se oženio zbog novca.

Nimalo ne treba da nas čudi ni što je Ciceron isprva posećivao Kleopatru niti što ju je, godinama, šibao britkim i nemilosrdnim jezikom. Veliki Ciceron je, uglavnom, imao dva stava: laskavi i kritički. Oba je umeo podjednako dobro da primeni na istu osobu; bio je savršeno sposoban da čoveka jednog dana ocrni, a već sutra da mu se zaklinje na večitu odanost. Bio je veliki pisac, što znači da je bio posvećen sebi, sa ogromnim egom i fanatičnom preosetljivošću na uvrede, stvarne i umišljene. Kao rimski Džon Adams,32 živeo je večito s jednim okom usmerenim ka potomstvu. Iskreno je očekivao da ćemo ga čitati i dve hiljade godina kasnije. Jednako sposoban smutljivac kao što je bio darovit besednik, Ciceron se pobrinuo da tačno sazna koja imanja svaki ugledni Rimljanin poseduje, gde živi i u kakvom se društvu kreće. Pošto je tri decenije zauzimao centralno mesto na rimskoj političkoj pozornici, nije pristajao da bude gurnut u zapećak. Moć i slava neodoljivo su ga privlačile. Nijedna poznata ličnost nije mogla umaći njegovim otrovnim kandžama, posebno ako je imala intelektualne sklonosti, glamuroznu svetsku slavu, mogućnost da sakupi vojsku i običaj da priređuje zabave u stilu koji je prevazilazio rimski rečnik. Repa se Ciceronu gadila iz više razloga. Bio je osvedočeni ljubitelj raskoši.
U nesporazumu koji je, kako se čini, zapečatio njenu rimsku sudbinu, Kleopatra je obećala Ciceronu neku knjigu ili rukopis, možda iz Aleksandrijske biblioteke. U svakom slučaju, nije mu je nabavila. Očigledno nije obraćala pažnju na njegova osećanja, dodatno povređena kada se njen izaslanik pojavio u Ciceronovom domu. Kleopatrin predstavnik nije tražio Cicerona, već Ciceronovog veoma učenog najboljeg prijatelja. Ovde ima nekih nejasnoća – dve hiljade godina kasnije i dalje pokušavamo da razjasnimo ćutanje velikog besednika – ali iza Ciceronovih dubokih elipsi i mračnih nagoveštaja naslućujemo čoveka više zbunjenog nego uvređenog. Odjednom je zauzeo negativan stav prema njoj, ozlojeđen ili zbog toga što je tražio uslugu od Kleopatre, ili pak zato što se u početku uopšte našao u njenom društvu. Ciceron zvuči kao da je bio malo previše očaran. Tom prijatelju on se potrudio da objasni da je njegovo druženje s kraljicom bilo „književne prirode, kao što priliči mom položaju – ne bi mi smetalo da o njemu govorim na javnom mestu“. Nije tu bilo ničeg nedoličnog; Kleopatrin predstavnik mogao je da ga podrži u toj tvrdnji. Ciceronovo dostojanstvo je ipak stavljeno na kocku. Posledica toga bilo je trajno neprijateljstvo. Nije želeo više da ima nikakve veze sa Egipćankom. Šta su ona i njeni predstavnici mogli da pomisle? Malo ko je platio tako trajnu cenu zbog zaboravljene knjige; zbog tog propusta je Kleopatra zaslužila Ciceronovo večno neprijateljstvo, mada treba primetiti da je on svoju jarost iskazao tek pošto je ona otišla iz Rima i nije bilo mnogo verovatno da će se vratiti. Uprkos svojoj nesklonosti, očigledno je ipak posećivao egipatsku kraljicu – u društvu, ako ne u Cezarovoj vili – što samo za sebe dovoljno govori.
Ostavljajući bibliografske grehe po strani, bilo je dovoljno razloga zbog kojih je Kleopatra mogla biti u Ciceronovoj nemilosti. Kao nepomirljivi pompejista, on nije bio naklonjen Cezaru, koji se pak prema Ciceronu odnosio snishodljivo, ne ceneći dovoljno njegovu mudrost. Ciceron je oštrim rečima osuđivao Kleopatrinog oca. Poznavao je Auleta i smatrao ga nedostojnim kraljevskog položaja; odbacivao je njegovo „aleksandrijsko veličanstvo“, govoreći da nema „ni kraljevske krvi ni kraljevskog duha“. Kao beskompromisni republikanac, Ciceron je već posvetio mnogo više vremena egipatskim pitanjima nego što je želeo. Ona su oduvek sa sobom nosila nagoveštaj sramote. U Kleopatrinoj mladosti nadao se da će biti imenovan kao izaslanik na dvoru njenog oca, ali je brinuo zbog toga kako će istorija, i časni Rim, gledati na takav položaj. Ciceron je i u prošlosti imao nevolja sa ženama. Odavno se žalio da se njegova prva žena previše zanima za javne poslove a premalo za kućne. Pošto se tek oslobodio jedne svojeglave i samosvojne žene, nije imao mnogo razumevanja za drugu. Nasuprot tome, bio je strastveno, duboko odan svojoj kćerki, kojoj je podario prvorazredno obrazovanje. Ona je umrla iznenada, na porođaju, februara četrdeset pete godine. Nije imala ni trideset godina. Ciceron je naredne mesece proveo u dubokoj žalosti. Njegov bol bio je bezmalo telesan. Bio je sklon napadima plača, te su ga prijatelji obzirno molili da se obuzda.33 Gubitak međutim nije na njega uticao da postane ništa skloniji jednoj drugoj obrazovanoj i hladnokrvnoj mladoj ženi, koja je pripadala generaciji njegove kćerke i pred kojom je bila budućnost. Kada se pokazalo da je njegova nova žena, još maloletna, nedovoljno dirnuta njegovim gubitkom, Ciceron se otarasio i nje, posle svega nekoliko meseci braka.
„Od sećanja na nadmenost kraljičinu, u vreme dok je živela na imanju na suprotnoj obali Tibra, krv mi ključa“, besneo je Ciceron sredinom četrdeset četvrte godine. U tom pogledu naišao je na sebi ravnu. Priznao je „izvesnu budalastu taštinu kojoj sam donekle sklon“. Pišući nešto kasnije o toj temi, Plutarh je bio otvoreniji. Koliko god da je bio sjajan, koliko god da su ga često citirali, Ciceron je bio toliko sklon samoveličanju da je to bilo gnusno. U svojim delima besramno je hvalio sebe. Ni Dion ne bira reči kada govori o Ciceronu: „Bio je najveći hvalisavac na svetu.“ Ta taština se iznad svega odnosila na njegovu biblioteku, možda najveću ljubav Ciceronovog života. Teško je navesti nešto u čemu je više uživao, možda izuzimajući izbegavanje zakona o raskoši. Ciceron je želeo da sebe smatra bogatim. Ponosio se svojim knjigama. Nije mu trebalo više razloga da omrzne Kleopatru: inteligentne žene koje su imale bolje biblioteke od njega vređale su ga po trostrukom osnovu.
Ciceron je kudio Kleopatru zbog drskosti, mada bi se moglo reći da je „drskost“ bila njegova omiljena reč. Cezar je bio drzak. Pompej je bio drzak. Cezarov odani prijatelj Marko Antonije – za koga je Ciceron imao još mnogo težih reči – bio je drzak. Aleksandrijci su bili drski. Pobeda u građanskom ratu bila je drska. Ciceron je bio navikao da bude najrečitiji u društvu. Uznemiravalo ga je što je Kleopatra delila njegovu britku duhovitost. Zar je baš zbilja morala da se ponaša kraljevski? Prigovarao joj je da se drži kao kraljica, što je vređalo njegovu republikansku osetljivost, bez sumnje još više s obzirom na njegovo skromno poreklo. Tu je donekle bio u pravu. Nije bio jedini koji je primetio Kleopatrinu nadmenost. Strategija joj je lakše išla od ruke nego diplomatija. Moguće je da je bila netaktična; posedovala je porodičnu sklonost ka megalomaniji. Nije se ustručavala da podseti one oko sebe kako je – kako će kasnije tvrditi – mnogo godina sama upravljala ogromnim kraljevstvom. Prezir je prirodno stanje uma u izgnanstvu; Kleopatra je imala sve razloge za ubeđenje da dolazi iz naprednijeg sveta. Niko u Rimu nije imao poreklo ravno njenom. Ciceronu je smetalo što se činilo da je ona toga svesna.
U međuvremenu, oko ponosne kraljice i sumornog filozofa politička situacija se pogoršavala. Cezar se uglavnom bavio vojnim pitanjima, ne poklanjajući previše pažnje odavno zanemarenim problemima na koje su mu drugi ukazivali. Spisak poslova koje je trebalo obaviti je rastao. Trebalo je popraviti zgrade, smanjiti troškove, obnoviti poverenje naroda, osvežiti radnu etiku, poželeti dobrodošlicu novim građanima Rima, raditi na javnom moralu, veličati slobodu iznad slave – ukratko, „spašavati sa same ivice propasti najslavniji i najmoćniji grad“. Zajedno sa svima ostalima, Ciceron je hvalio Cezarove motive, što je četrdeset pete godine bio jednako nezahvalan zadatak kao i u bilo kom kasnijem trenutku. Na kraju godine Cezar je, obasut svim vidovima počasti, u suštini smatran božanstvom, u stilu helenističkog monarha. Narednih meseci njegova statua postavljena je u hramovima. Njegov lik u slonovači krasio je povorke kao kip božanstva. Njegova moć narasla je do nezgodnih razmera. (Ciceron će kasnije sa zadovoljstvom nabrajati njegove prestupe. U međuvremenu, sav nagizdan je išao u posete velikom vojskovođi.) Mnogi su gunđali zbog njegovog ponašanja. Za vreme Kleopatrinog boravka u Rimu, Cezar se držao kao čovek koji je osvojio tri stotine i dve bitke, koji se borio sa Galima ništa manje od trideset puta, „kojeg je bilo nemoguće zastrašiti i koji je svaki pohod završavao pobedom“. S druge strane, nije bio sklon kompromisima. Zanemarivao je tradiciju. Ponašao se suviše kao vojskovođa a premalo kao političar. Često bi buknuli požari nezadovoljstva, koje su raspirivali Ciceron i mnoge druge nekadašnje Pompejeve pristalice.
Februara četrdeset četvrte Cezar je imenovan za doživotnog diktatora.

Usledile su nove povlastice. Dopušteno mu je da nosi trijumfalnu odeću i sedi u stolici od slonovače i zlata na izdignutom postolju, koja je opasno podsećala na presto. Njegov lik će se naći i na kovanom novcu, prvi put kada je reč o živom Rimljaninu. U podjednakoj meri raslo je i nezadovoljstvo, mada je Cezara upravo Senat „ohrabrivao i podsticao, samo da bi ga upravo zbog toga osuđivao i širio klevetničke izveštaje o tome kako on sa zadovoljstvom prihvata te povlastice i kako se zbog njih ponaša sve oholije“. Cezar je možda grešio prihvatajući te počasti ali je na to bio, na izvestan način, i obavezan: ukoliko bi ih odbacio, rizikovao je da uvredi Senat. Teško je reći šta je čemu išlo u susret, nadljudski ego ili nadljudska počast, čiji će teret napokon sahraniti Cezara. Da sve bude još komplikovanije, on se te zime posvetio novom i izuzetno ambicioznom pohodu, koji je nagoveštavao da će Rimu doneti nove nevolje. Cezar je naime naumio da pođe u osvajanje Partije, koja se nalazila na istočnoj granici Rima i dugo se odupirala njegovoj moći. Ta mogućnost je sigurno pretila da uznemiri Kleopatru, ako već nije bila uznemirena. Premda narušenog zdravlja i fatalistički raspoložen, Cezar je nameravao da osvoji sve zemlje od Rima do Indije. Imao je pedeset pet godina a spremao se za pohod koji će potrajati najmanje tri, pohod u kome je Aleksandar Veliki zamalo uspeo. Ciceron je sumnjao da će se Cezar vratiti ako odista krene na takav put.
U proleće četrdeset četvrte poslao je u Partiju šesnaest legija i znatne snage konjice kao prethodnicu, objavljujući polazak osamnaestog marta. Obavljao je pripreme za svoj odlazak – pretpostavljamo da je i Kleopatra počela da se pakuje – ali su u gradu zavladali strahovi i sumnje. Kada će se unutrašnji problemi razrešiti? Kako će Rim preživeti bez Cezara? Takve nedoumice bile su opravdane, uzimajući u obzir ponašanje Marka Antonija dok je Cezar boravio u Egiptu. Cezarov imenovani zamenik, Antonije, pokazao se kao nepouzdan i nesposoban. Pričalo se da je rasipan. Onima koji su se pre svega pitali kada će Cezar obnoviti Republiku, zimsko proročanstvo zvučalo je posebno nepovoljno. Proročanstvo je, tako se bar pričalo, glasilo da će Partiju moći da osvoji samo kralj. Govorkalo se da će ta titula uskoro biti dodeljena Cezaru. To su možda bile samo glasine – proročanstva su često služila u praktične svrhe – ali su ipak davale odgovor na nezgodno pitanje zbog čega je Kleopatra od početka boravila u Cezarovoj vili. Cezar je možda zaista imao monarhističke ambicije. Ili možda i nije. Svakako je neoprezno zanemario Rim, premalo se usredsređivao na unutrašnja pitanja, što nije bilo mudro, i ponašao se autokratski kada je trebalo da bude oprezniji. Ako čovek ne želi da ga posmatraju kao kralja, za početak, ne bi trebalo previše da se druži s jednom kraljicom.
Sve do četrdeset četvrte godine pre nove ere Martovske ide su bile poznate kao prolećni praznik, prilika za žestoko opijanje, kao i mnoge druge u rimskom kalendaru. Praznik antičkih boginja kraja i početka, Ide su predstavljale svojevrsno bučno, razuzdano novogodišnje veselje. Grupe slavljenika su do kasno u noć ostajale na obalama Tibra, u improvizovanim barakama pod punim mesecom. Bio je to praznik kojeg su se često neizbežno prisećali devet meseci kasnije. Četrdeset četvrte godine taj dan je osvanuo sumoran; pri kraju oblačnog prepodneva, Cezar se u nosiljci zaputio ka Senatu, da dovrši dogovore uoči svog odlaska. Mladi i ugledni Publije Kornelije Dolabela nadao se da će biti imenovan za konzula u njegovom odsustvu, kao i Marko Antonije, Dolabelin takmac za Cezarovu naklonost. Senat se toga dana sastao u jednoj od velikih dvorana pored Pompejevog pozorišta. Svi su ustali kada se pojavio Cezar s lovorovim vencem na glavi; oko jedanaest sati, smestio se u svoju novu zlatnu stolicu. Ubrzo je okružen kolegama, od kojih su mu mnogi bili odani prijatelji. Jedan mu je pružio peticiju, uz mnogo usrdnih molbi i ljubljenja ruku. Upravo kada je Cezar hteo da odbaci peticiju molilac je – prekidajući ga usred rečenice – pružio ruku da Cezaru grubo strgne togu s ramena. Bio je to unapred ugovoreni znak. Cezara su odmah okružili ljudi s bodežima u rukama. Izmakavši se, Cezar je uspeo da izbegne prvi ubod, koji ga je samo okrznuo, ali je bio nemoćan pred kišom udaraca koja je usledila. Svi zaverenici saglasili su se da učestvuju u napadu i to su i uradili, zarivajući noževe Cezaru u lice, butine, grudi, a povremeno čak i jedan u drugoga. Cezar je pokušavao da se otrgne, okrećući mišićavi vrat „od jednog ka drugome, urlajući besno poput divlje zveri“. Napokon je samo zaječao i sakrio lice u svoju togu – baš kao Pompej na obali Egipta – pre no što se sručio na pod.
Kada su njegovi napadači potrčali ka vratima, Cezar je ostao da leži sklupčan na zemlji u lepljivoj purpurnoj masi, izboden dvadeset i tri puta, u odeći „okrvavljenoj i isečenoj u rite“. U togama i senatorskim sandalama isprskanim krvlju, ubice su se razbežale na sve strane, vičući kako su ubili kralja i tiranina. Za njima su se širili užas i strah. U sveopštem metežu, neki su pomislili da je u ubistvu učestvovao čitav Senat. Publika koja je bila opčinjena prazničnim gladijatorskim borbama izlila se na ulice; pronela se vest da gladijatori ubijaju senatore. Drugi su poverovali da je vojska krenula na grad, u nameri da ga opljačka. „Bežite! Zaključajte se! Zaključajte se!“, čuli su se povici, dok su se kapci zatvarali a čitav Rim se sklanjao iza zatvorenih vrata, povlačio u kuće i radnje. Haos je za tren oka ustupio mesto opštem muku: jednog trenutka „ljudi su po čitavom gradu trčali i urlali“, dok je već sledećeg „grad izgledao kao da ga je zaposeo neprijatelj“. U dvorani je Cezarovo krvlju okupano telo ostalo da leži napušteno i netaknuto satima. Niko se nije usuđivao da ga dotakne. Tek kasno popodne odnela su ga tri roba, uz histerični plač i jadikovke s vrata i krovova.
Možda sa izuzetkom Kalpurnije, kojoj je iskasapljeni leš predat, ta vest verovatno nikoga nije potresla više od Kleopatre. Kako god da ju je doživela lično, Cezarova smrt je za nju predstavljala katastrofalan politički udarac. Izgubila je važnog saborca. Njen položaj je sada, u najmanju ruku, bio nesiguran. Morala je biti veoma uznemirena. Hoće li i njegovi prijatelji i rođaci takođe biti pobijeni? Takva je svakako bila pretpostavka Marka Antonija – prvog glavnokomandujućeg posle Cezara. Sakrio se, prerušen u slugu. Kada se ponovo pojavio, nosio je prsni oklop ispod tunike. Ubice su se presvukle i nestale, kao i njihovi branitelji. (Ciceron je odobravao ubistvo, ali u njemu nije učestvovao. I on je, takođe, pobegao.) S obzirom na Cezarov očekivani odlazak, moguće je da se Kleopatra spremala da sredinom marta i sama pođe iz Rima. Nije, međutim, nikako mogla očekivati ovakav rasplet. O zaverama protiv Cezara šaputalo se godinama, mnogo pre njenog dolaska. Što se tiče raznih nagoveštaja, oni tek gledano unazad deluju tačno. U to vreme, mogli su predskazivati bilo kakvu budućnost; netačna proročanstva neobično su retka u drevnoj istoriji. Tek kasnije su nepogrešivi znaci pridodati toj prilici, a prikupili su ih oni koji su Cezarovo ubistvo smatrali podjednako opravdanim kao i predodređenim.
Slično tome, kasnije su se pojavila i objašnjenja, budući da je istorija predstavljala svojevrsno proročanstvo čitano unazad. U skladu s tim, Kleopatri je pripisana uloga u tom ubistvu. Njeno prisustvo u Rimu zahtevalo je objašnjenje, te ga je i dobilo. Ona je razrešavala neke tajne, povezivala je različite motive i grube pojedinosti Cezarove priče. Tu je, za početak, bio uporni problem njegovog boravka u Aleksandriji. Bilo da je bio vezan za Kleopatrin uticaj ili za njene ambicije, morao je nešto značiti. A šta znači njen pozlaćeni lik na Forumu, rame uz rame s Venerom? Dokoni jezici i otrovna pera radili su punom parom posle petnaestog marta, kada je trebalo ponuditi brojna objašnjenja, pošto je postajalo sve jasnije kako Cezarove ubice nisu imale jasne planove za budućnost i da je Rim pretrpeo ogroman gubitak. Značajno je da onaj ko je prvi mogao optužiti Kleopatru to nije učinio: njeno ime nigde se ne spominje na Ciceronovom dugom spisku Cezarovih prestupa i grešaka. Obraćajući se ožalošćenom Rimu, Ciceron je podsetio na razorni uticaj Jelene Trojanske, ali je pritom govorio o Antoniju pre nego o Kleopatri.

Cezar je u prethodnim mesecima iskazao veliku sklonost ka izuzetnim vidovima počasti bez presedana. Bilo je mnogo provokativnog poigravanja dijademama, kojih se svaki čestiti Rimljanin grozio. Nije sasvim jasno da li je Cezar to nameravao da čini, ili mu je takvo ponašanje nametnuto. Izgleda da su oni koji su mu takve počasti nudili bili istovremeno prvi koji su ih osuđivali, da su Cezaru kolege svojim počastima pripremale izvesnu zasedu, „jer su želeli da mu svi zavide i omrznu ga što je više moguće, da bi što pre propao“. Cezar se nalazio na najuzvišenijem položaju; barem posmatrano u retrospektivi, čini se logično da je želeo da bude bog u svojoj zemlji, kao što je Kleopatra bila boginja u svojoj. Uskoro su se pojavile priče o tome kako se pripremao da usvoji zakon koji mu je „dozvoljavao da ima odnose sa onoliko žena koliko poželi“. (Svetonije je to razjasnio, primećujući da je Cezaru trebalo da bude dopušteno da ima više žena „da bi mogao da začne decu“.) Takođe je trebalo da mu bude dopušteno ne samo da ima više žena, već i da se ženi svojim stranim ljubavnicama, što nije bilo moguće po tadašnjem zakonu, koji je priznavao isključivo brakove između Rimljana. Zatim se pričalo kako je Cezar nameravao da prestonicu carevine preseli u Aleksandriju. Nameravao je da „sa sobom ponese državna sredstva, iscrpljujući Italiju porezima i ostavljajući grad u rukama svojih prijatelja“. Ta priča objašnjavala je ne samo odnos sa Kleopatrom, već i posrednu uvredu koju su nagoveštavale arhitektonske ambicije njenog ljubavnika, njegovo mahnito preoblikovanje Rima. Dvojica Cezara – pre Egipta i posle Španije – bili su nepomirljivi, iz neobjašnjivih razloga; Kleopatra je pružala jasno razgraničenje. Moglo bi se takođe reći da je objašnjavala i njegovu opsesiju titulama i moći u poslednjih pet meseci njegovog života, kraljevska obeležja i težnju ka božanskom, neočekivano pojavljivanje krune i neobično autokratsko ponašanje. Do našeg veka, već joj je pripisano da je učestvovala u šaradama sa dijademom. Ona je usadila apsolutistički ideal Cezaru u glavu i naumila da postane rimska carica. Imala je veliki i poguban uticaj na rimskog vođu, do te mere da je novi Cezar rođen u Egiptu – i da je Kleopatra postala kandidat za osnivača Rimskog carstva.
Kleopatra je svakako doprinela Cezarovoj propasti, mada nema dokaza o imperijalnim planovima ni s njegove ni sa njene strane, izdaji, niti, što se toga tiče, bilo kakvoj zaslepljujućoj, fatalnoj strasti. Kakva je tačno bila njena uloga teško je reći. Pored sve svoje sposobnosti i ubedljivosti, nije mnogo verovatno da je bila uključena u domaću politiku i na kakav značajan način. Jesu li ona i Cezar razmišljali o zajedničkom carstvu? Moguće, ali o tome nisu sačuvani nikakvi dokazi. Ponekad je poslovno putovanje samo poslovno putovanje. Svetonije je prepoznao brojne nepatvorene istorijske prikaze kojima je bilo suđeno da ih ulepšavaju „budalasti ljudi, koji pokušavaju da nacifraju svoju priču“. Učeni Nikolaj iz Damaska, učitelj Kleopatrine dece, prvi je u priču upleo Kleopatru. Vek kasnije, Lukan je spremno pošao njegovim tragom, jezgrovito sročivši njeno dvostruko sagrešenje spram Cezara u jednoj rečenici: „Budila je njegovu pohlepu.“ Te tvrdnje su gradile bolju priču od jednostavne činjenice da je Cezar imao mnoštvo neprijatelja iz mnoštva razloga, od kojih je malo koji imao ikakve veze s egipatskim kraljicama ili rimskim ustrojstvom. Osuđivan je čak i zbog ispravljanja kalendara, jer je nesvesno uzurpirao položaje moćnih ljudi. Oni koji su imali razloga da budu zahvalni Cezaru osećali su zbog toga nelagodu. Drugi su pak očajavali zbog ratnih gubitaka. Neki su samo želeli da poremete sistem. „I tako su se“, zaključuje jedan savremenik, „svakakvi ljudi urotili protiv njega: veliki i mali, prijatelji i neprijatelji, vojni i politički, od kojih je svako imao sopstveni poseban izgovor, a radi sopstvenih pritužbi svaki je spremno saslušao optužbe drugoga.“
Sedamnaestog marta Cezarov testament je otvoren i pročitan u kući Marka Antonija, velikoj vili koja je nekada pripadala Pompeju i u koju se Antonije vratio. Mada se Kleopatra nalazila u Rimu sredinom septembra kada je Cezar sastavljao taj dokument, ona se u njemu nigde ne pominje. Ako je bila razočarana, nije bila jedina: testament nije potvrdio nijedan od zlonamernih motiva koji su Cezaru pripisivani. Pre bi se moglo reći da je odjeknuo kao glasan prekor njegovim ubicama. Vilu i imanje na kome je stanovala Kleopatra ostavio je građanima Rima. Zaveštao je po sedamdeset pet drahmi svakom odraslom muškarcu u Rimu. Po zakonu nije mogao ostaviti novac strankinji i nije to ni uradio; nije bio baš toliko zaslepljen kao što se poslednjih meseci činilo. Cezariona nije pomenuo, niti obezbedio. Potezom koji je sve iznenadio, nije obezbedio ni Marka Antonija, koji je očigledno očekivao suprotno. Umesto toga, Cezar je za naslednika imenovao Gaja Oktavijana, osamnaestogodišnjeg unuka svoje sestre. Pošto je formalno usvojio mladića, ostavio mu je tri četvrtine svog imetka i – što je još važnije – svoje ime. Antonije je imenovan za Oktavijanovog zaštitnika, zajedno sa još nekoliko Cezarovih bliskih saradnika koji su, naime, istovremeno bili njegove ubice.
Neki su verovali da će posle Ida život u Rimu teći dalje kao i obično. Nisu računali na Antonijev dar za dramu. Tri dana kasnije, grad je uzavreo od nemira, dok se Cezarova sahrana pretvorila u nemilosrdnu poteru za njegovim ubicama. Nad njegovim telom sa otvorenim ranama, izloženim na postolju od slonovače, Antonije je održao dirljiv govor. Bio je neobrijan, što je bio znak žalosti. Na govorničkoj platformi Senata zasukao je odeću da bi oslobodio obe ruke. S „ponosnim i olujnim“ licem, Antonije je sipao pohvale Cezaru i nabrajao njegove pobede. Tom prilikom branio je Cezara od optužbi da se u Egiptu zadržao zbog pohote. Efikasno menjajući ton „od jasnog zvuka trube do žalopojke“, Antonije je izneo moćnu mešavinu tuge i ogorčenja. Kao neko ko nikada nije mogao da odoli upečatljivoj predstavi, pokazao je Cezarovu okrvavljenu sedu glavu. Potom je, prilično napadno, strgao iscepanu, krvavu odeću s Cezarovog tela i mahao njome natakavši je na koplje. Masa je podivljala i u naletu spalila i uništila dvoranu u kojoj je Cezar ubijen. Usledio je mahniti talas ubistava i paljevine u kome je, kako se izrazio Ciceron, „skoro čitav grad izgoreo i još jednom pobijeno mnoštvo ljudi“. Rim nije bio nimalo bezbedan za Kleopatru, zapravo – ni za koga. Sve osobine koje su Rimljani pripisivali Aleksandrijcima – fanatičnim, neobuzdanim, krvožednim varvarima – bile su živopisno očigledne. Na pijaci su nekog čoveka, za kojeg su greškom pomislili da je jedan od ubica, živog rastrgli.
Kleopatra je ipak imala sreće. Cezarove ubice su dugo oklevale, „jer su prema njemu osećali strahopoštovanje, uprkos svojoj mržnji, i neprestano odlagali svoj čin“. Da su ga izvršili onda kada su prvobitno naumili, ona bi možda bila primorana da ostane u raspomamljenom Rimu. Našla se u gradu za vreme besne oluje koja je usledila posle sahrane i mogla je da vidi kometu koja je te nedelje svake večeri blistala na nebu. Iz njene vile pružao se pogled na grad, noću obično potpuno mračan, ali sada prošaran plamenovima koji su goreli do zore, u ime javnog reda. Onda je otišla, s prtljagom natovarenim na kola, krivudavim putem što je vodio sa Janikula, nizom okuka do reke i dalje ka obali. Sezona plovidbe beše upravo počela; verovatno uz pomoć Cezarovih sledbenika, u žurbi je napustila grad. Otišla je u roku od mesec dana posle Ida, njen odlazak pomno je pratio Ciceron, a u Rimu se o njenoj sudbini mnogo pričalo. Te priče počele su da jenjavaju tek sredinom maja. Ciceron je sačekao još nekoliko nedelja – kada je Kleopatra svakako već stigla u Aleksandriju, te je vazduh bio potpuno čist – da da oduška svom preziru. „Gnušam se kraljice“, prasnuo je tad u izlivu besa, ne udostojivši se da je nazove imenom – taj postupak čuvao je za neprijatelje i bivše žene. Još ga je peklo što je od Kleopatre tražio uslugu, ili što se na taj način osramotio, ili pak što se izložio poruzi. S obzirom na razvoj događaja, odgovaralo mu je da je obasipa uvredama više nego ikad. Čak je i Kleopatrine predstavnike u besu optužio za „opšte nevaljalstvo“ i drskost. Kako se mogao izložiti bezobrazluku takvih ljudi? „Sigurno misle da nemam duha, ili da me ništa ne može naljutiti“, besneo je.
Za Kleopatru je odlazak možda bio posebno tegoban. Uspela je da se poistoveti s Venerom i Izidom; u martu je bila opet trudna, verovatno u odmakloj trudnoći, jer je to bilo već razglašeno. Ciceron je imao mnogo razloga da pomno prati šta se događa s njom. Trudna Kleopatra predstavljala je ženu-trofej koja bi, u odsudnom trenutku, mogla da zakomplikuje sudbinu Rima. Za razliku od Cezariona, ovo drugo dete bilo je začeto na rimskom tlu. Čitav Rim je znao da je Cezarovo. Šta bi bilo da je Kleopatra rodila sina i založila se za njegova prava? Ciceron je možda brinuo da bi ona mogla preuzeti nasleđe. Imala je sve preduslove za to. U svakom slučaju, bio je to trenutak razočaranja za Kleopatru, koja je ili pobacila na putu kući, ili je izgubila dete ubrzo po povratku. U Rimu, Ciceron je sa olakšanjem odahnuo.
S druge strane, Kleopatra je bogato nagrađena. Svi su se složili da ništa od Cezarovih „zakona, usluga i poklona“ neće biti osporeno. Kipar je bio bezbedan. Kleopatra će ostati prijatelj i saveznik Rima. Sa svoje strane, grad se pripremio za „orgije pljačke, paljevine i ubistava“, i moguću reprizu građanskog rata. Posle Ida, otvoreno je bogato tržište klevetanja i samoopravdavanja. Nastali su izlivi samozadovoljstva. Svrgavanje kraljeva takođe je bilo deo rimske tradicije, za koji su zaverenici verovali da su ga tog sivog prolećnog jutra hrabro obnovili. Čak i oni neutralni rado su učestvovali u razmiricama. Kako primećuje Dion: „Mnogo je onih koji jedva čekaju da vide sve koji imaju moć u međusobnom sukobu, i koji se shodno tome oduševljavaju njihovim neprijateljstvima i učestvuju u zaverama protiv njih.“
Zadojena od najmanjih nogu strahom da bi Rim mogao da sruši njenu zemlju, Kleopatra je posmatrala kako Rim, umesto toga, ruši sam sebe. Prolazio je kroz tešku, vlažnu, mračnu godinu, u kojoj se sunce skrivalo „nikada ne pokazujući uobičajeni sjaj pri izlasku i pružajući tek mlaku i slabačku toplotu“. (Razlog tome je, međutim, verovatno bila erupcija Etne na Siciliji, mada je – s obzirom na savremeno cifranje priča – Rim radije odabrao domaće političko objašnjenje.) Sigurno joj je bilo drago što je sve to ostavila na suprotnoj obali. Verovatno je isplovila iz Puteola, na italijanskoj obali, kroz nepristupačni i negostoljubivi Mesinski tesnac, da bi se u aprilu našla na otvorenom Sredozemnom moru. Put ka jugu bio je daleko lakši; iskusan kapetan mogao bi da ga pređe za manje od dve nedelje. Za svega nekoliko dana Kleopatra je sivi i sveži evropski vazduh zamenila blistavom toplotom Egipta. U sunčanoj Aleksandriji vratila se javnim poslovima i privatnim audijencijama, obredima i ceremonijama. Nikada više nije kročila u Rim. Niti ga je pak ikada više izgubila iz vida.

Igrala je svoju igru sposobno i vešto, bolje od ijednog svog pretka, samo da bi se ponovo našla na početku, zaslepljena događajima, osujećena potpunom izmenom pravila. Kako je rekao jedan savremenik: „Ko može dostojno da izrazi svoje zaprepašćenje obrtima sreće i tajanstvenom prevrtljivošću ljudskog života?“ Kleopatri je tada bilo dvadeset šest godina.
U životu punom izmicanja opasnosti u poslednjem trenutku i emotivno prenaglašenih prizora, povratak u Aleksandriju četrdeset četvrte godine trenutak je koji je ostao u senci, mada zahvalan za operu. Nijedan libretista ga se nikada nije dotakao, možda zbog toga što nema teksta. Za ženu koja je slavljena zbog svoje veste manipulacije Rimom, Kleopatrina priča je u velikoj meri prepuštena istoričarima tog grada; bez Rimljana, ona gotovo prestaje da postoji. Niko tog proleća nije video kako je doplovila do crvenih krovova Aleksandrije, prolazeći kraj sjajnog svetionika i kolosalnih kipova prethodnih Kleopatri, između kamenih lukobrana u svoju mirnu, veličanstvenu luku. Kada bi neki strani vladar dolazio u goste, egipatska flota je isplovljavala da ga pozdravi; sada je to svakako uradila u punom sjaju. Kako god da je kod kuće predstavljala svoje putovanje, kakvi god bili njeni istinski planovi u inostranstvu, Kleopatra je teško mogla da zamisli ovako sumoran završetak. Imala je nekoliko nedelja da se pomiri sa sudbinom i suoči s budućnošću; bila ona lično ožalošćena ili ne, imala je razloga za brigu. Ne samo da u Rimu nije bilo više nikoga ko bi radio u njenu korist, već se sada opasno uplela u krvavu političku igru tog grada. Kao Cezarov jedini sin, Cezarion je bio njen najveći adut. Bio je, takođe, i moguća slabost. U svakom slučaju, bila je u većoj opasnosti nego četrdeset osme, kada se prvi put zatekla između dva častohlepna stranca koji su se borili nasmrt.
Ako je Kleopatra i patila od nelagodnih strepnji, svi dokazi o tome za istoriju su izgubljeni. Nadživelo ju je samo ono što Plutarh opisuje kao njeno vrhunsko samopouzdanje, uz neverovatnu moć ubeđivanja. Jednom kasnijom prilikom, predstaviće potpuno propao pohod kao savršeno uspešan; teško je verovati da je, pošto je na palubi prinela mirisne žrtve, sišla s broda u Aleksandriji – opet kao kraljica, koja se bezbedno vraća svojim vernim podanicima – ma kako drugačije nego trijumfalno.34 Izbavila se iz provincijalnog Rima, iz stranih nemira i talasanja i stigla u zemlju koja ju je priznavala kao živu boginju, u svakom pogledu ravnu Veneri, vratila se u grad u kome je monarhija poštovana kako dolikuje, gde je kraljica mogla visoko da digne glavu a da pritom ne bude osuđena zbog nadmenosti, gde se niko nije bunio zbog zlatnih stolica niti se grozio dijadema. Ukratko, vratila se u civilizaciju. To je posebno važilo tokom egipatskog leta, doba slavlja. Kleopatrina kraljevina je i na svojim proslavama izvrtala rimski poredak. Dok su polja ležala potopljena vodom, Egipat se posvećivao pesmi, igri i veselju. „Kod kuće je najlepše“, glasi grčka poslovica, i tako se sigurno osećala i Kleopatra vraćajući se iz zemlje koja je tu reč drugačije shvatala. „Aleksandrija je“, žalio se Ciceron godinama ranije, „dom svih obmana i laži.“
Nije sasvim jasno ko je upravljao Egiptom u Kleopatrinom odsustvu – uobičajeno bi bilo da državu poveri svom savetniku za novčane poslove – ali ko god da je to bio, odlično je obavljao svoj posao. Kleopatra se vratila u mirno i spokojno kraljevstvo, što nije bila mala stvar, uzimajući u obzir njeno odsustvo ili odsustva. U tom trenutku nije bilo pobuna zbog poreza, nikakvih ukazatelja na nezadovoljstvo koje je obeležilo povratak njenog oca. Hramovi su i dalje cvetali. Kleopatra je glatko opet preuzela svoju ulogu. Uznemirujuće vesti stizale su iz inostranstva. Iz svog progonstva Arsinoja, Kleopatrina mlađa sestra, nije se odrekla nauma da preuzme vlast. Arsinoja je u Efesu obezbedila dovoljno podrške da se proglasi egipatskom kraljicom. Taj njen podvig govori istovremeno o njenoj upornosti i o krhkosti Kleopatrinog položaja u inostranstvu. U Artemidinom hramu nalazilo se neprocenjivo blago; čini se da je Arsinoja osim saučesnika u porodici, ili bar lažnoj porodici, imala i podršku iz Rima. Približno u isto vreme pojavio se još jedan kandidat, tvrdeći da je Ptolemej XIII, koji se volšebno izbavio od utapanja u Nilu tri godine ranije. Dve sestre su se svakako mrzele. Moguće je da je Arsinoja otišla tako daleko da je pridobila čak i Kleopatrinog zapovednika na Kipru, koji se pokolebao u svojoj odanosti. Kipar nije daleko od Efesa; kiparski zapovednik tradicionalno je bio vojni zapovednik visokog čina. Da sve bude još komplikovanije, Kleopatra je uz sebe imala još jednog brata, suvišnog a možda i nelojalnog Ptolemeja XIV. „Poznata poslovica prekoreva ljude koji se dva puta sapletu o isti kamen“, primetio je Ciceron, a Kleopatra – koja je opet bila izložena opasnosti s dve strane – nije bila sklona takvoj trapavosti. U nekom trenutku tog leta obezbedila je ubistvo Ptolemeja XIV, koji je navodno otrovan.35
Bilo da je petnaestogodišnjak bio u savezu sa svojom sestrom u inostranstvu ili ne, bio je očigledno nepotreban, uvreda za Kleopatrinu nezavisnost. Njegovo ubistvo omogućilo joj je da Cezariona proglasi za svog suvladara, što je i uradila istog leta. Negde posle jula meseca – novoimenovanog meseca koji se četrdeset četvrte godine pojavio prvi put, uz mnogo Ciceronovog škrgutanja zubima – Cezarion je imenovan za faraona. Njegovim krunisanjem započela je treća Kleopatrina suvladavina. Njeno rešenje bilo je originalno, takođe i idealno. Cezarion je postao „kralj Ptolemej, koji je takođe i Cezar, bog koji voli oca i svoju majku“. Kleopatra je tako dobila obaveznog muškog suvladara. Rimljanin, i dvostruko božanstvo, seo je na egipatski presto. A od trogodišnjaka se nije moglo očekivati da se na bilo koji način upliće u majčine planove.
Ne samo da je njen strateški proračun bio sjajan – Kleopatra je simbolično zaodenula Egipat Cezarevim ogrtačem, oko kojeg je mogla očekivati veliko nadmetanje – već takođe i ikonografski vešt. Ako se Cezar iz Aleksandrije vratio više nalik kralju, Kleopatra se iz Rima vratila više nalikujući božanstvu. Čvrsto je prigrlila svoju ulogu Izide, naglašavajući njeno materinstvo, uvodeći kao novinu uzvišenost majčinstva. Na proslavama se pojavljivala u svom raskošnom obličju Izide. Skorašnji događaji su je u tome izričito podržali; Cezarovo ubistvo je možda upropastilo Kleopatrino dugogodišnje marljivo planiranje, ali je podstaklo mitsku maštu. Prema legendi, neprijatelji su Ozirisa, Izidinog muža i vrhovno muško božanstvo, surovo raskomadali. Oziris za sobom ostavlja nejakog naslednika i odanu, mudru suprugu. Izida u svojoj žalosti skuplja raskomadane ostatke, izazivajući njegovo vaskrsnuće. Martovske ide su se odlično uklopile u tu priču; Kleopatra posle svog gubitka postaje još jača, hrabra supruga mučeničkog božanstva. U prilog joj je išlo i to što je u Rimu prvoga dana četrdeset druge godine Cezar svečanim verskim obredom proglašen za boga.
Kleopatra je javno igrala ulogu Izide kao izvora mudrosti i materijalnog i duhovnog oslonca, veličajući Cezarionovo prisustvo, porodično trojstvo i duhovno vaskrsenje.36 Ambiciozno se prihvatila gradnje, uglavnom eksploatišući mit. Cezarionov lik je sačuvan u reljefu na zidovima hrama u Denderi, velikog projekta koji je nasledio još Kleopatrin otac. Možda u čast krunisanja svoga sina, Kleopatra je naredila da Cezariona prikažu s krunama Gornjeg i Donjeg Egipta kako stoji ispred nje, nudeći tamjan Iziđi, Horusu, Ozirisu. Bilo je to efektno preplitanje tema; ona ga prati i kao faraon i kao majka, na jednoj slici mašući Izidinom čegrtaljkom i noseći tradicionalnu boginjinu dvostruku krunu. Njeno ime se u potpisu ispod slike nalazi na prvom mestu; verovatno je sama obavila obred posvećenja tih rezbarija. Završila je građevinski poduhvat koji je započeo njen otac u Edfuu, u Gornjem Egiptu, gde je verovatno prebacila graditelje iz Dendere. Osnovala je brodsko svetilište u Koptosu, nešto dalje na severu; i izgradila malo svetilište u čast rođenja božanske dece iza glavnog hrama u Hermontisu, u blizini Luksora. Cezarion je tamo blisko povezan sa Horusom koji će – možda ne slučajno – osvetiti smrt svoga oca. Kleopatra je tada možda već bila započela izgradnju ogromnog zdanja kasnije poznatog kao Cezareum, iznad aleksandrijske luke. On će na kraju predstavljati oblast za sebe, s tremovima, bibliotekama, odajama, voćnjacima, kapijama, šetalištima i dvorištima, i sa izvanrednim umetničkim delima. Njen najveći projekat bio je Izidin hram u Aleksandriji, danas potpuno porušen.
Kleopatra se bavila vaskrsavanjem i na drugim poljima. Pod njenom vlašću Aleksandrija je doživela snažnu intelektualnu obnovu. Okupivši oko sebe grupu mislilaca, kraljica je u gradu obnovila grčku inteligenciju, privlačeći lako u njega i druge naučnike. Među njene bliske prijatelje ubrajao se Filostrat, govornik slavljen po svojim očaravajućim, bezvremenim besedama. Moguće je da je on bio i njen lični učitelj. Jedina domaća filozofska škola pojavila se u Kleopatrino doba; skeptik Enesidem iz Knososa borio se s nepouzdanošću ljudske percepcije i nemogućnošću saznanja. Oblast naučnih radova iz gramatike i istorije doživela je renesansu, mada je ta obnova rodila malo izrazito originalnih teorijskih skokova u odnosu na prethodne vekove. Jedini izuzeci bili su medicina i farmakologija. Na ptolemejskom dvoru odavno je bilo lekara koji su u javnom životu bili uticajni državnici, a za Kleopatrine vladavine najistaknutiji učeni ljudi u ovim oblastima pisali su brojne radove na temu medicine i bolesti, oboljenja oka i pluća, i kao naučnici i kao lekari koji se bave lekarskom praksom. Ovi mislioci su posebno odvažne korake preduzeli u oblasti hirurgije, stvarajući novi korpus specijalizovanih veština. Ostali radovi bili su uglavnom izvedeni, često sterilni, više posvećeni klasifikacijama nego kreativnosti. Pojavili su se i prvi naučnici rođeni u Aleksandriji. Sin lokalnog trgovca ribom četiri godine mlađi od Kleopatre, Didim se na dvoru istakao britkim duhom i opsežnim delima. Sa odličnim zapažanjem pisao je o leksikonu, o Homeru, o Demostenu, o istoriji, drami i poeziji. U nekim delima upućivao je satirične primedbe čak i Ciceronu. Pravo je čudo što je nalazio vremena za svoju vladarku; manijakalno produktivni Didim napisao je više od tri i po hiljade traktata i komentara, što možda objašnjava zbog čega se nije sećao šta je sve napisao, te su ga redovno optuživali da protivreči sam sebi. U društvu takvih ljudi Kleopatra je večeravala. održavala s njima bliske kontakte i razgovarala o državnim pitanjima. Mislilac u njenom domaćinstvu služio je kao „intelektualni stimulus ili kao ispovednik i glas savesti“. Bio je istovremeno i mentor i sluga.

Uopšteno, rane četrdesete pokazuju da je Kleopatrin značaj mnogo veći od njenih navodnih zavođenja. Napravila je prve korake u obnavljanju ptolemejske slave, opet sledeći svog oca, premda sa opipljivijim rezultatima. Podržavala je intelektualne poduhvate i učestvovala u njima, u skladu sa svojim nasleđem. Helenistički vladari bili su po definiciji zaštitnici kulture i učeni ljudi; među Kleopatrinim precima našle su se brojne ubice, ali takođe i jedan istoričar, zoolog i dramatičar. Ptolemej I napisao je veoma cenjeno delo o Aleksandru Velikom. Unazad gledano, ostavljeno nam je da procenjujemo Kleopatrinu reputaciju po onome što joj je lažno pripisivano. Nezvanično joj je pripisano mnogo raznovrsnih dela, što takođe nešto govori o njenom profilu. Dekadent u inostranstvu, kod kuće je bila istaknuti intelektualac. Citirali su je u raznim prilikama kao znalca u oblasti magije i medicine, koje su još izvesno vreme ostale nerazdvojne; friziranja; kozmetike; tegova i mera. To su bile oblasti koje je Kleopatra verovatno proučavala, barem za večerom. Što se medicine tiče, bila je veliki zaštitnik hrama boginje Hator, posvećenog ženskom zdravlju. Istovremeno, tek je nešto malo verovatnije da je pisala o kupkama od magarećeg mleka nego da je izmislila aspirin.
Kleopatri će biti pripisan i neobičan lek protiv ćelavosti; pričalo se da preporučuje namaz od podjednakih delova spaljenog miša, spaljene krpe, spaljenih konjskih zuba, medveđe masti, koštane srži jelena i kore trske. Pomešan s medom, ovaj preparat trebalo je nanositi na kožu glave i „utrljavati dok ne nikne“. Plutarh smatra da je ona spravljala „sve vrste smrtnih otrova“, s kojima je eksperimentisala na zatvorenicima. „Kada je uočila da otrovi brzog dejstva pojačavaju oštricu smrti bolom koji izazivaju“, prešla je na razmatranje otrovnih životinja. Njih je pomno izučavala, „svakodnevno posmatrajući sopstvenim očima kako napadaju jedna drugu“. Talmud je hvali zbog „velike naučne radoznalosti“ i tvrdi da je bila „veoma zainteresovana za oglede lekara i hirurga“. Uzimajući u obzir istaknuto prisustvo medicinskih stručnjaka na dvoru, napredak na ovom polju i živo interesovanje za prirodne nauke koje su pokazivah i drugi istočnjački vladari – među kojima su mnogi izvodili eksperimente i pisali o biologiji i botanici – to je verovatno istina. Ostatak odlomka iz Talmuda je možda nešto manje istinit. U njemu se Kleopatri pripisuje niz eksperimenata na ženskim zatvorenicima, „da bi se odredilo u kom trenutku fetus postaje pravi embrion“. Slično tome, srednjovekovna Gynaecia Cleopatrae je bez sumnje apokrifska. U njoj se nalaze uputstva za upotrebu vaginalne supozitorije „koju sam uvek koristila, a i moja sestra Arsinoja je to pokušavala“. Ostavljajući po strani pitanje koliko je verovatno da su Kleopatra i njena sestra izdajnica godinama razmenjivale savete o kontracepciji kad je verovatnije da su smišljale uzajamno ubistvo, tekst je problematičan i zbog toga što je napisan na latinskom. Za Kleopatru se pričalo da je bila posebno vična okultnim naukama, mada je jedini alhemičarski poduhvat koji je uspela da izvede bilo pretvaranje egipatskih polja u zlato.
Veći deo navodne Kleopatrine učenosti potiče iz arapskog sveta, u koji rimska propaganda nije bila prodrla. Tu je ona slavljena kao filozof, lekar, naučnik. Njeno ime nosilo je moćan prizvuk, pogotovo zahvaljujući povezanosti s farmakološki nastrojenom čudotvorkom Izidom. Koliko god neki navodi zvučali uverljivo, teško je odrediti koliko je njenih navodnih dostignuća bilo stvarno, koliko je njih bilo odjek Plutarhovog prikaza intelektualke koja se kretala u društvu filozofa i lekara i živela u prosvećenom dobu, a koliko pak spada u uobičajeni napad na stabilnu i sposobnu ženu, za koju se sumnjalo da je previše lukava i vešta i čija se darovitost može pripisati samo „čarolijama i bajalicama“. Bilo da su secirana ili ne, tela moraju biti negde sahranjena, a veštičji kotlovi i magijske knjige uvek su nadohvat ruke. Kleopatrine sposobnosti bile su velike, ali je bujna muška mašta bila neuporedivo plodnija.
Njena sposobnost biće stavljena na probu posle njenog povratka, kad je godinama sledila katastrofa za katastrofom. Nil se u proleće četrdeset treće godine nije ni pokrenuo, tog leta poplave uopšte nije bilo. Žetva je podbacila do neslućenih razmera. Širom Egipta zavladao je očaj. Kleopatra je mirno vodila svoje kraljevstvo kroz neprestanu krizu, svakako pazeći da se ne saplete o poznate zamke; prethodna sezona gladi za nju je bila katastrofalna. Moguće je da je opet proglasila vanredno stanje. Njen narod je gladovao. Nije imala mnogo izbora sem da otvori kraljevska skladišta i besplatno podeli žito.37 Inflacija je divljala; Kleopatra je dodatno devaluirala valutu. Molioci iz dve oblasti tražili su njenu zaštitu od podmitljivih poreznika. S obzirom na „opšte očajanje“ i „nadahnuta mržnjom prema zlu“, odobrila im je poštedu. Naveliko je delila pomilovanja. Usred poljoprivredne krize pojavili su se izveštaji o neobičnim žlezdanim otocima i gadnim crnim pustulama; epidemija je vladala u Egiptu, ili tik izvan njegovih granica. Plodni Dioskorid, stručnjak za medicinsko bilje, imao je mnoštvo materijala na kome je mogao da zasnuje pionirski traktat o bubonskoj kugi.
Četrdeset treće godine rimski građanski rat silovito se vratio na egipatsku obalu u najgorem mogućem trenutku. Italijansko poluostrvo jedva je podnosilo taj sukob, brutalan, neoboriv dokaz da, po Plutarhovim rečima: „Nijedna divlja zver nije tako okrutna kao čovek kada moć pokreće njegove strasti.“ Za Kleopatru je ovaj obračun poprimio oblik svojevrsne izvitoperene bajke: znala je da će joj se sve strane obratiti. (Brojnost tih obraćanja predstavlja dokaz njenog velikog bogatstva.) Takođe je znala da će, ako podrži pogrešnu stranu, posledice i po nju biti pogubne. Mada je i dalje ostajala odana Rimu, bilo je teško održati tu odanost kada nije znala ko, tačno, predstavlja Rim. A koga god da podrži, cena će verovatno biti ogromna. Već je bila dobro upoznata s mudrošću svojevremeno predočenom njenom ocu, kome je usred pregovora otvoreno rečeno „kakvim će se poniženjima i nevoljama izložiti, kakvom podmićivanju mora pribeći i kakvu će pohlepu morati da zadovolji kada dođe do rimskih vođa, koje ni čitav Egipat pretvoren u srebro ne bi zadovoljio“.

Za Kleopatru bi najbolji izbor bio da ne čini ništa, ali je tu mogućnost brzo iscrpla. Konačno se priklonila svojim prirodnim simpatijama, po sopstvenoj ceni. Dolabelajebio Cezarov miljenik, mladi i sposobni zapovednik njegove flote, prvi čovek koga je izabrao za konzula četrdeset četvrte. Neobuzdan i tvrdoglav, takođe odvažan, dobar besednik i veoma omiljen, nije još bio napunio ni tridesetu; Kleopatri je možda delovao kao prirodni Cezarov politički naslednik. Kada joj se Dolabela obratio za pomoć, Kleopatra mu je poslala četiri legije koje je Cezar ostavio za sobom i flotu. Zauzvrat je dobila obećanje da će Cezarion biti priznat kao kralj Egipta, što je za nju bilo od presudne važnosti. Nažalost, njena flota je zarobljena na otvorenom moru. Bez borbe se predala Kasiju, Dolabelinom suparniku i vođi ubica. Potom je Kasije zamolio Kleopatru za pomoć. Ona mu je poslala svoje izvinjenje. Glad i kuga harali su njenom zemljom. Bila je bez ikakvih sredstava. Istovremeno je pripremala drugu ekspediciju za Dolabelu. Nepovoljan vetar prikovao je tu flotu za luku, a kraljica se suočila i sa pobunom potčinjenih. Njen vojni zapovednik na Kipru ustupio je, protivno njenom naređenju, Kasiju egipatske brodove. Kleopatra će kasnije biti pozvana na odgovornost zbog njegove drskosti.
Igrala je opasnu igru, koja je postajala još opasnija. Jula četrdeset treće godine Kasijeva vojska okružila je i potukla Dolabelu, koji je izvršio samoubistvo. Ako se to već nije dogodilo ranije, Kleopatri su se potom obratili Kasijevi neprijatelji, Oktavijan i Antonije. Njih dvojica su krajem četrdeset treće bili u savezu, s namerom da se osvete ubicama, koje su predvodili Brut i Kasije. Za Oktavijana, Cezarovog usvojenog sina i nekadašnjeg punomoćnika, Kleopatra je pripremila moćnu, dobro opremljenu flotu. Nameravala je da je lično isporuči u Grčku. U međuvremenu, ubica Kasije je nije ostavljao na miru. Odbila je da proguta njegov mamac. Ponovo joj je zapretio. Tražio je njenu podršku; Kleopatra je umesto toga podržala njegovog neprijatelja. Nipošto se nije ponašala kao poslušna žena koju je pominjao Cezar. Razjareni Kasije pripremio je opsežan pohod na Egipat. Odabrao je pravi trenutak; Egipat je bio oslabljen glađu, Kleopatra ranjiva u odsustvu svojih rimskih legija. Kasnije je tvrdila kako se „nije plašila Kasija“, ali ako nije, to je bila ludost. On je bio gnusan lik, sazdan podjednako od okrutnosti i pohlepe. Poznat kao „najsilovitiji čovek“, bio je prvobitni pokretač ubistva. Zapovedao je s dvanaest izvanrednih legija i veštim streljačkim konjaničkim snagama. Prema gradovima u koje je već ušao, ponašao se nemilosrdno. Kao vešt vojskovođa i nekadašnji Pompejev zapovednik flote, i ranije se borio na istoku. A bio je ionako blizu, s druge strane egipatske granice, gde je uspostavio vlast u Siriji.
Ipak, Kleopatra je ponovo u poslednjem trenutku pošteđena, zahvaljujući protivrečnim rimskim interesima. Pošto je krenuo na Egipat, Kasije je hitno pozvan da pođe na drugu stranu. Antonije i Oktavijan prešli su Jadransko more. Putovali su na istok da ga napadnu. Kasije je oklevao. Egipat je bio tako bogat plen, tako blizu. Brut ga je oštro podsetio da ne bi trebalo da osvaja vlast za sebe, već slobodu za svoju zemlju. Razočarani Kasije pošao je na suprotnu stranu, da se pridruži Brutu u Grčkoj. Za Kleopatru se taj prekor poklopio s nemilim događajima. Zaplovila je sa svojom flotom da se pridruži Antoniju i Oktavijanu. Sama je komandovala glavnim ratnim brodom. Međutim, loše vreme ponovo je omelo njen naum. U takvim uslovima visoki ratni brodovi s križnim jedrima bili su beskorisni, jer su se lako prevrtali i potapali. Vratila se u Aleksandriju sa ostacima svoje mornarice. Kako je kasnije objašnjavala, oluja „ne samo da je sve upropastila već joj je donela i bolest, zbog čega ni kasnije nije mogla da isplovi“. Mnogi su sumnjali u njenu iskrenost, što je ostavljalo utisak da je Kleopatra zapravo želela da se izvuče iz ćele neprijatne situacije. (Uočljivo je da, kad je ne osuđuju zbog toga što je suviše odvažna i muževna, Kleopatru optužuju da je bila preterano krhka i ženstvena.) Čini se, međutim, da je Kleopatra govorila istinu. Znala je da ne može odbiti pomoć onima koji svete smrt njenog ljubavnika. Kasijev saveznik, koji je čekao u zasedi da napadne Kleopatrinu flotu – sa šezdeset dobro opremljenih brodova, legijom Kasijevih ljudi i dobrom zalihom vatrenih strela – čuo je za nesreću, a takođe i naišao na egipatske olupine duž južne grčke obale. Kleopatra se, narušenog zdravlja, odvukla kući. Pored svih svojih marljivih i skupih nastojanja, nije obezbedila ničiju naklonost.
Pošto nije pružila konkretnu pomoć pobednicima, znala je da će uskoro biti pozvana na odgovornost. Poslanik je stigao u Aleksandriju u manje-više pravi čas, verovatno početkom četrdeset prve. Bio je to uglađeni pregovarač britkog jezika i čovek akrobatske odanosti. Kvint Delije je već tri puta menjao strane u toku građanskog rata, uskačući iz Dolabelinog tabora u Kasijev, da bi privremeno sleteo kod Marka Antonija. Došao je u Aleksandriju da bi izvukao odgovore od egipatske kraljice, neobično nespremne za saradnju. Zašto je sarađivala s Kasijem? Kako objasniti njenu mlaku podršku Cezarovim zastupnicima? Kome je zapravo odana? Delije je verovatno bio obavešten o čudima Aleksandrije i njenoj raskošnoj palati. Šta god da je čuo, nije bio dovoljno pripremljen za Kleopatru. „Čim joj je ugledao lice i uočio njenu veštinu i prefinjenost u izražavanju, shvatio je da će morati da prilagodi svoj pristup. Kada je reč o Kleopatrinom razoružavajućem uticaju, svi izvori se jednoglasno, čak izrazito, slažu. Plutarh do te mere pada pod posthumni uticaj njenih čari da joj – od trenutka Delijevog dolaska – suštinski prepušta priču o Marku Antoniju.
Delije je brzo shvatio da neće moći da prekoreva postiđenu i pokornu kraljicu.