Kleopatra

Naime, glamurozni gosti bili su jednako problematični kao i glamurozni zarobljenici. Teško je reći koji je Ptolemej izazvao veću nelagodu u Rimu: zarobljena kraljica koju je Cezar ponižavao po ulicama, ili tuđinska kraljica s kojom se sastajao u svojoj vili. Uskoro će Arsinoja biti proterana, preko Egejskog mora u Artemidin hram u Efesu, svetsko čudo od sjajnog belog mermera. Njena starija sestra provela je zimu na neuglednijoj obali Tibra. Vesti iz Aleksandrije nije bilo, jer je sezona plovidbe bila završena, i nastavljala se tek u martu. Neko vreme provela je i bez Cezara, koji je početkom novembra iznenada otišao iz Rima u Španiju, na konačni obračun s Pompejevim pristalicama. Kleopatra je i ranije bila u nezavidnom smeštaju – najlakše je prisetiti se pustinje u zapadnom Sinaju – ali i pored sve lepote vile na Janikulu i njenog panoramskog pogleda, ni ovaj nije bio naročito udoban. Nisu je svi dočekali dobrodošlicom. U Rimu je bilo hladno i vlažno. Nije bilo lako umesto maternjeg grčkog govoriti latinski; Kleopatra je i jezički bila u nepovoljnom položaju. A u gradu u kome su žene imale ista prava kao i deca ili pilići, ovakav položaj je zahtevao nove veštine. Bilo je dovoljno razloga da Kleopatri četrdeset šesta godina deluje kao najduža u istoriji, što je – zbog promena u kalendaru – zaista i bila.
Kleopatra se u Rimu suočila s nevoljom koja muči svaku poznatu ličnost u inostranstvu: ona je poznavala malo ljudi, ali nju su znali svi. Njeno prisustvo lebdelo je nad gradom poput ogromne senke, delom i zbog Kalpurnije, kojoj takve uvrede nisu bile strane. Cezar se sa svojom trećom ženom venčao pedeset devete godine i svih prethodnih godina nizao neverstva, širom grada kao i izvan zemlje. Sam nikada nije bio izvan sumnje. Spavao je sa ženama većine svojih kolega, u jednom slučaju s prelepom majkom i njenom mladom kćerkom, uz dovoljno dobrog ukusa da ih zavede jednu za drugom. Između odlaska iz Aleksandrije i povratka u Rim našao je čak dovoljno vremena da se zabavi sa ženom kralja Mauritanije, a neki su – poneseni talasom ljubavničke logike – upravo tome pripisivali Kleopatrinu posetu. Jedno je takmičiti se sa ženom. Takmičiti se s drugom istočnjačkom kraljicom, makar i manje značajnom, nešto je sasvim drugo. (To čitavu situaciju predstavlja u emotivnijem svetlu nego što doba ili dokazi na to ukazuju.) Još je neumesnija bila Cezarova izrazita naklonost prema ženi koja je bila tako daleko i u mnogim sferama potpuno suprotstavljena rimskim običajima.
Premda je Kleopatra izvan svoje zemlje naklonost izazivala samo kod malobrojnih, radoznalost je izazivala kod svih. To je moralo ograničiti njeno kretanje. Teško je poverovati da se često pojavljivala u razuzdanom Rimu. Verovatnije je da ju je Cezar posećivao u svojoj vili, što nije moglo proći neopaženo. Ptolemeji su i ranije bili rimski gosti – Aulet je stanovao kod Pompeja – ali je njihov odnos bio drugačiji. Gotovo je nemoguće da su bilo Cezar bilo Kleopatra mogli išta da urade u tajnosti; nosiljka sa zavesama koju bi ulicama nosili krupni Sirijci svakako bi privlačila pažnju. (Auleta su na ramenima nosila osmorica muškaraca, uz pratnju stotinu ljudi naoružanih mačevima. Nemamo razloga da smatramo da je njegova kćerka drugačije shvatala pompu. Svakako se kretala po Rimu isključivo u pratnji telohranitelja, savetnika i slugu.) Nijedna značajna ličnost nije putovala bez skerletnog ogrtača i pratnje; krajem četrdeset pete godine, Cezar je počeo da paradira gradom u crvenim čizmama do listova. A po svim svedočenjima, Rim je bio grad u kome su i zidovi imali uši. Kako nas podseća Juvenal, bogati Rimljanin se zavaravao ako je verovao da postoje tajne. „Čak i ako njegovi robovi ćute, progovoriće njegovi konji, njegovi psi i pragovi i mermerni podovi.“ Mogli ste preduzeti sve mere predostrožnosti: „Uprkos svemu, što gospodar uradi kad drugi put zapevaju petlovi znače još pre zore najbliži prodavač, uz sve izmišljotine kuvarice, glavnog kuvara i kuhinjske posluge.“ Srećom, Kleopatra nije imala mnogo razloga da prikriva svoje tragove. Noćni izleti u platnenim vrećama ovog puta nisu bili među njenim planovima.
Cezar je bar jednom prilikom sasvim javno pokušao da uključi egipatsku kraljicu u život Rima. U septembru je posvetio jedan kićeni hram na svom Forumu Veneri Genetriks, božanskoj majci Rimljana od koje je, po sopstvenim tvrdnjama, potekao i kojoj je pripisivao svoje pobede. Govorilo se da je Cezar „potpuno odan“ Veneri i da se trudi da svoje kolege ubedi „kako od nje dobija izvesnu mladalačku svežinu“, bez sumnje tim pre što su mu obrazi upali, podočnjaci postajali sve izraženiji a kosa potpuno opala. U svom omiljenom hramu, uz prigodno zvanično obraćanje, postavio je pored Venere zlatni Kleopatrin kip u prirodnoj veličini. Bila je to velika čast, utoliko pre što Cezar još nije bio postavio sopstveni kip. Takav postupak imao je izvesnu logiku; po mišljenju Rimljana Izida i Venera su, po svojim majčinskim ulogama, bile blisko povezane. Što se tiče časti, bila je takođe preterana i zbunjujuća, korak bez presedana, koji je prevazilazio ono što bi se očekivalo od Cezara ako je, kako tvrdi Dion, Kleopatra došla da bi bila zvanično ubrojana „među prijatelje i saveznike rimskog naroda“. Takva diplomatska formula bila je važna – vredela je Auletovog zlata koliko je teška – ali ranije nije podrazumevala postavljanje raskošnih statua stranih vladara na svetilištima u srcu Rima. Taj postupak je delovao neobično u gradu gde se ljudi tradicionalno nisu mešali s kultnim prikazima bogova.
Kleopatra možda jeste, a možda i nije u potpunosti shvatila izuzetnu čast koju joj je Cezar ukazao; za nju zlatni kipovi nisu bili ništa novo. Neobičnost je morala osećati u njegovoj vili. I same boje Rima bile su drugačije. Ona je bila naviknuta na morsku obalu, svež povetarac s pučine, blistave bele zidove i aleksandrijsko nebo bez oblaka. Ovde ispod njenog prozora nije bilo tirkiznog sredozemnog sjaja, niti ljubičaste svetlosti u sumrak. Niti pak ikakvih čudesnih zdanja. Rim je bio jednoličan u poređenju s bleštavilom boja na koje je Kleopatra bila naviknuta. Sve je bilo od drveta i gipsa. U Aleksandriji je svaki trenutak bio ispunjen muzikom a flaute i lire, čegrtaljke i bubnjevi čuli su se na sve strane. Rimljani su nerado uvodili u svoju kulturu takvu neozbiljnost. Zbog veštine u igri ili sviranja flaute trebalo se izvinjavati. „Niko ne pleše trezan“, tvrdio je Ciceron, najveće zanovetalo u Rimu, „osim ako nije lud“.28
Ukoliko je uopšte zalazila u centar grada, Kleopatra bi se našla u sumornom lavirintu krivudavih, tesnih ulica, bez glavne avenije i centralnog plana, među blatnjavim svinjama i prodavcima supe i zanatskim radnjama što su se prelivale na uličice. Po svim merilima nezdraviji grad od Aleksandrije, Rim je bio prljav i bezobličan, orijentalni splet uskih, zagušljivih uličica i neprestane škripe kapaka, večito u senci, a leti nepodnošljivo vreo. Mada je Kleopatra na svom šumovitom brežuljku bila izolovana, Cezarova adresa imala je svoje prednosti. Bila je daleko od neprestane buke i cenkanja, zveketa kovačnica i lupe kamenorezaca, zveketanja lanaca i škripe točkova u gradu. U Rimu se neprestano gradilo, budući da su se kuće svakodnevno rušile. Da bi ublažio gužvu Cezar je ograničio saobraćaj po ulicama u toku dana, s predvidljivim posledicama: „Moraš biti vrlo bogat da bi se u Rimu naspavao“, tvrdio je Juvenal proklinjući večernji stampedo, osećajući da stavlja glavu u torbu kad god bi provirio napolje. Pešaci su bili izloženi neprestanoj opasnosti da ih zgaze ili poprskaju blatom. Često su upadali u nevidljive rupe. Svaki prozor predstavljao je potencijalnu opasnost. S obzirom na učestalost s kojom ćupovi padaju sa prozorskih dasaka, pametan čovek, upozoravao je Juvenal, odlazi na večeru tek pošto je sastavio testament. Kleopatra je imala mnoštvo razloga da čezne za onim što će jedan latinski pesnik kasnije nazvati njenom „površno civilizovanom zemljom“.
U vreme njene posete Rim je tek otkrio urbano planiranje, još jedan istočnjački pojam. Uzalud biste tada tragali za čuvenim znamenitostima; Koloseum, „poslednja reč amfiteatra“, još nije bio izgrađen. Kao ni Panteon, ni Karakaline terme. Pompejevo pozorište bilo je jedina značajna zgrada u Rimu; ono je nadahnulo Cezarov Forum, koji ju je sada zasenio. Rim je još uvek bio provincijski grad, ali je sve više bio svestan toga. Grčka je i dalje predstavljala kulturu, otmenost, umetnost. Ako biste želeli sekretara, lekara, dresera životinja, zanatliju, tražili ste Grka. A ako ste želeli prodavnicu knjiga, mogli ste samo poželeti da se nađete u Aleksandriji. Bilo je veoma teško nabaviti bilo kakav pristojan primerak u Rimu, koji je zbog toga negovao zdravi kompleks manje vrednosti. On se iskazivao na oprobani način: Rimljanin je ostale posmatrao s visine. Njegova civilizacija nije bila prva koja se veselo rugala onoj kojoj je težila. Tako su piramide – čuda građevinske veštine i drevne preciznosti, konstruisane pomoću primitivnog oruđa i podjednako primitivne aritmetike – svedene na „jalovo i budalasto razmetanje kraljevskim bogatstvom“. Gutajući svoju zavist i zalivajući je čašom prezira, Rimljanin se u Egiptu nije osećao toliko zadivljeno koliko uvređeno. Otpisivao je njegovu raskoš kao štetnu za duh i za telo, podsećajući pritom na Marka Tvena koji se odupire sireninoj pesmi Evrope. Neposredno suočen s naprednijom civilizacijom, Rimljanin ju je svodio na varvarizam ili dekadenciju. Pribegavao je oštrim ivicama i čistim obrascima sopstvenog jezika, istovremeno – frkćući i hukćući – priznajući da on nije dorastao gipkom, komplikovanom i prilagodljivom grčkom. Latinski je navodio govornika da se izražava jasno i sažeto. Nažalost, u tom jeziku ne postoji reč za „nemati“. Ali srećom, nije postojao ni latinski izraz za „pozlaćeno posuđe“, niti za „gravirane čaše s toplog Nila“.
Zahvaljujući Cezarovim prekomorskim pohodima, sve većoj moći i bogatstvu Rima, raskoš grčkog sveta počela je da prodire i na Italijansko poluostrvo. Teško je preceniti posledice tih novina za Kleopatru. Pompej je tek bio uveo ebanovinu u Rim. Mirta i cimet, đumbir i biber, tek su počeli da pristižu. Ulaze privatnih kuća počinju da krase dekorativni stubovi. Samo su u jednoj kući u Rimu postojali zidovi obloženi mermernim pločama, mada će se toj kući narednih godina pridružiti stotine drugih. Kulinarska umetnost je cvetala, dok su na trpezama počeli da se pojavljuju iverci, rode i paunovi. U vreme Kleopatrinog boravka u Rimu naveliko se raspravljalo o relativnim prednostima kozorepca u odnosu na džinovske afričke puževe. Kleopatrin Rim bio je Rim u doba preobražaja; u njemu je bilo i raskošnih zabava i onih koji su krali fine lanene ubruse. Latinska književnost bila je u povoju dok će grčka uskoro biti odbačena, otpisana – uz prigodnu metaforu – kao prelepa vaza puna zmija otrovnica. Lepota toge – te jednostavne odeće od prirodne vune, neudobne koliko i nepraktične – sastojala se, kao i kod samog latinskog jezika, u njenoj skučenosti. Prilikom svojih zabava Cezar je postavljao duž Via Sakra i na Kapitolu svilene nadstrešnice da pruži posmatračima zaklon. Kao i aleksandrijske novotarije, i te nadstrešnice odmah su proglašene „varvarskim luksuzom“.
Zajedno s nouveau riche koji su pohrlili u zagrljaj istoka pojavili su se i oni koji su svaku novotariju tumačili kao kraj civilizacije, put ka propasti. Zbog toga je Cezar obnovio gradske davno zaboravljene zakone protiv raskoši, namenjene ograničavanju rastrošnosti. U tom pogledu je bio strog kao što bi samo ljubitelj raskoši – kao prvi domaćin u istoriji koji je svojim gostima ponudio izbor od četiri dobra vina – mogao da bude. Slao je svoje predstavnike da konfiskuju poslastice na pijaci, ili da zaplene kitnjasti stoni pribor usred jela u privatnoj kući. Bilo kome naviknutom na život u Aleksandriji, modnoj prestonici sveta, pomisao da su Cezarovom Rimu potrebni zakoni protiv raskoši delovala je smešno. Na ženu koja je znala kada treba da stavi skromnije posuđe na trpezu moglo se, međutim, računati da će znati i kada treba i da se manje raskošno obuče. Rimska matrona nosila je belu odeću, dok su Aleksandrijke uživale u živim bojama. A žena koja je umela da svoju duhovitost prilagodi različitoj publici, znala je da ne treba da se ruga večerama koje ni po čemu nisu dorasle njenim kućnim gozbama. Kao što je vekovima primećivano, luksuz je lakše osuditi nego ga se odreći; Cezarov zakon bio je kod nekih više, a kod nekih manje popularan. Nije oduševio Cicerona, koji se te zime s mukom odrekao paunova, džinovskih ostriga i morskih jegulja. (Paunovo meso je izuzetno žilavo, ali to je manje važno.) Ostrige i jegulje, jadikovao je Ciceron, nikad nisu tako škodile njegovom varenju kao repa.
Šta je Kleopatra mislila o puritancima – iskrenim i navodnim – među kojima se našla, ne znamo. Znamo, međutim, šta su oni mislili o njoj. Brak i žene drugačije su shvatani u Rimu, gde je ženski autoritet bio nepoznat pojam. (Slično tome, nazvati muškarca ženskastim predstavljalo je najveću uvredu.) Za Rimljane je dobra žena bila neupadljiva žena, što se sukobljavalo s Kleopatrinim vaspitanjem. U Aleksandriji je trebalo da se što više ističe. Ovde se od nje tražilo suprotno. Rimljanke ne samo da su bile lišene političkih i građanskih prava, već nisu imale ni lično ime; nosile su samo ono izvedeno od očevog. Cezar je imao dve sestre, obe po imenu Julije. Rimske žene su u javnosti obarale pogled i držale se pokorno i ćutljivo. Nisu slale pozivnice za večere. Bile su nevidljive i u intelektualnom životu, a čak i u umetnosti rede su predstavljane nego u Egiptu, gde se na slikama i skulpturama, u grobnicama i zidovima kapela pojavljuju žene radnici i žene faraoni, žene koje love ptice, prodaju robu ili prinose žrtve bogovima.

Stranog vladara pravila – poput zakona protiv raskoši – nisu mogla mnogo sputati, ali Kleopatra verovatno nije imala mnogo razloga da se u Rimu oseća prijatno.29 Kao i uvek, ono što je održavalo ženinu čistotu bio je tegoban život. (Juvenal iznosi tradicionalnu formulu: „Naporan rad, malo sna, ruke ranjave i ogrubele“ od kućnih poslova. Kao brakolomnica koja je nekako uspela da se ugura u uzvišeno društvo Venere, Kleopatra je uznemiravala Rim po mnogim osnovama: bila je žena i strankinja, istočnjački monarh u zemlji koja je sebe još uvek smatrala republikom netrpeljivom prema kraljevima, dvojnica Izide, čiji je kult bio sumnjiv i podrivački i čiji su hramovi bili poznati kao mesta za tajne sastanke. Kleopatra je zamagljivala granice i rugala se konvencijama. Čak i po modernim merilima, predstavljala je problem za protokol. Ako je bila ljubavnica rimskog diktatora, da li je bila ljubavnica i rimskog sveta? Kako god da se predstavljala – činilo se da je oduvek bila jednako vešta i prilagodljiva sa svojom predstavom kao i sa svojim likom – kršila je sva postojeća pravila. Kraljica kod kuće, u tuđoj zemlji bila je kurtizana. A istovremeno i nešto još opasnije: bogata kurtizana. Kleopatra nije bila samo ekonomski nezavisna, već bogatija od svakog Rimljanina.
Njeno bogatstvo – isto ono bogatstvo koje je hranilo Rim tokom njegovih pobeda – bacalo je senku na njen moral. Hvaliti nečije gravirano srebro, raskošne tepihe, mermerne statue, značilo je osuditi ga. To je u još većoj meri važilo za slabiji pol. „Ne postoji ništa što žena neće dopustiti sebi, ništa čega će se gnušati pošto stavi na vrat smaragdnu ogrlicu i prikači ogromne bisere za istegnute uši“, glasila je logika. U tom pogledu, dužina ušiju bolje bi zapečatila njenu sudbinu čak i od njenog nosa.30 Čak i ako pretpostavimo da je svoj najbolji nakit ostavila u Aleksandriji, u Rimu je predstavljala sinonim za „nemarnu raskoš“ tog sveta. To pravo je stekla rođenjem. (Poštena Rimljanka je svojim draguljima smatrala svoju decu.) Po rimskim merilima, čak su i Kleopatrini evnusi bili bogati. To je značilo da su se svi neoprostivi gresi iz porodice rasipnosti lepili za nju. Još mnogo pre no što je postala predmet legendi – pustolovna, bezočna uništiteljka muškaraca – bila je sumnjiva kao rastrošna istočnjakinja, pustolovna, bezočna uništiteljka blaga. Ako je moralna izopačenost počinjala od ostriga i metastazirala u purpurne i skerletne ogrtače, svoj napadni vrhunac dostizala je u biserima, koji su u Rimu smatrani oličenjem rasipnosti. Svetonije ih pominje da bi dokazao Cezarovu sklonost raskoši. Priča o rasipniku koji je žrtvovao biser da bi dokazao svoju tvrdnju često je pominjana i bila prisutna davno pre četrdeset šeste godine, i opstala je i dalje, osuđujući i druge, još mnogo posle toga. Činilo se, međutim, da je kao stvorena za smelu egipatsku kraljicu. (Ovde ima nagoveštaja preuveličavanja, isto kao i stapanja s nekom drugom pričom. Nekoliko godina kasnije tvrdilo se da je Kleopatra nosila „dva najveća bisera u čitavoj istoriji“. Plinije je svakom pripisao vrednost od četiri stotine dvadeset talenata, što je značilo da je sa svakog Kleopatrinog uha visila vrednost po jedne sredozemne vile. Ukupan iznos odgovarao je sumi koju je ona priložila sahrani memfiskog bika.) Koja bi druga žena mogla biti tako površna, tako pohlepna, tako spremna da očara muškarca da bi izvadila biser iz uha, rastvorila ga u sirćetu i progutala kako bi opčinila muškarca čarolijom i razmetljivošću?31 Takve su priče kasnije kružile o Kleopatri.
Čini se ipak da u zimu četrdeset šeste godine nije bilo previše čarolija ni preterivanja. Kleopatra je očigledno odlazila na neka pomodna mesta, premda je teško poverovati da nije najviše vremena provodila u Cezarovoj vili, okružena samo svojim savetnicima i službenicima. Neki od tih dvorana dobro su poznavali Rim, pošto su se u njemu svojevremeno zalagali za čuvenu restauraciju njenog oca. Tih meseci je živela okružena latinskim; koliko god da je poznavala taj jezik, otkrila je da se neki pojmovi ne mogu prevesti. Čak je i smisao za humor bio drugačiji, jednostavan i oštar u Rimu, dok je u Aleksandriji bio ironičan i aluzivan. Bukvalniji Rimljani sebe su shvatali ozbiljno. Aleksandrijska nepokornost i živahnost ovde su predstavljale izuzetak.
Kada su s dolaskom proleća pomorski putevi ponovo otvoreni Kleopatra je možda zaplovila kući, da bi se kasnije iste godine vratila u Rim. Dve uzastopne posete deluju verovatnije od jedne dugotrajne; koliko god bila sigurna u svoj položaj u Egiptu, svakako je teško mogla opravdati osamnaestomesečno odsustvo. To bi podrazumevalo naporno putovanje, mada je kretanje ka jugu bilo manje zahtevno. Pod pretpostavkom da se vratila u Aleksandriju četrdeset pete godine, verovatno je nazad pošla krajem marta ili početkom aprila, u vreme kada severoistočni vetrovi jenjavaju, a sa njima i munje i gromovi na egipatskim obalama. Zimi se nije moglo prkositi vetrovima. To se, mada sa izvesnim strahom, moglo tek u proleće, kada je „lišče na vrhovima smokava dostiglo veličinu otiska svračje noge“. Ako je Kleopatra zaista otplovila kući početkom četrdeset pete godine, u jesen se opet vratila u Rim. Samo bi uz privremeni povratak u Aleksandriju razumljiv postao Svetonijev spis u kome Cezar ispraća Kleopatru iz Rima. Drugi put mu se za to nije mogla pružiti prilika.
Prema rečima Svetonija, koji je pisao na osnovu širokog izbora izvora premda vek i po kasnije, taj rastanak im je jednako teško padao kao i povratak sa krstarenja Nilom. Rimski zapovednik joj „nije dopustio da krene dok joj nije podario bogate darove i visoke počasti“. Priznao je Cezariona kao svog sina i „dopustio joj da detetu da njegovo ime“. Nije imao razloga da ne dopusti. Četrdeset pete godine Cezarovi planovi su uz pomoć istočnjačkog naslednika i žive veze s Aleksandrom Velikim mogli biti samo učvršćeni. Takođe je prihvatio očigledno. Ako to već nije bio slučaj, dvogodišnji Cezarion uskoro će početi da podseća na svoga oca po izgledu i držanju. Priznavanje deteta moglo je predstavljati i svrhu ponovnog susreta; priznavanje Cezariona lako je moglo vredeti i više putovanja preko Sredozemlja. Kako kaže jedan istoričar – i kako su mnogi primetili pod sličnim okolnostima pre i posle toga – njihovo zajedničko dete „bilo je njen najbolji adut ako joj je naum bio da Cezara primora da održi prethodni dogovor ili obećanje“. Priroda tog obećanja nije nam poznata, osim formalnog priznanja za prijatelja Rima, koje je Kleopatrinog oca koštalo zapanjujućih šest hiljada talenata.
Kako drugačije objasniti dugotrajni boravak ili boravke u Rimu? Suviše je toga bilo na kocki da bismo mogli dati prednost osećanjima nad politikom. Cezar je već jednom bio pozvao Kleopatru; njegovi sopstveni motivi u tih osamnaest meseci pripadaju među najviše ispitivane i najmanje razjašnjene u istoriji. Moguće je da su njih dvoje planirali nekakvu zajedničku budućnost, kako mnogi zaključuju, na Cezarovu sramotu. Na kraju svog života Kleopatra je u ruci stezala strastvena Cezarova pisma puna obožavanja, od kojih su bar neka morala biti napisana između četrdeset osme i četrdeset šeste godine. To je bila istorijska verzija te predivne posude pune otrovnica. Moguće je da je Kleopatra smatrala potrebnim da se lično založi za svoj slučaj kod Cezarovih kolega, da potvrdi da će Egipat pod njenom vlašću ostati prijatelj i saveznik Rima. Senat je bio nedovoljno ujedinjen, rastrzan privatnim interesima i nipošto jedinstven u podršci Cezaru. Kraljici je njegovo nejedinstvo bilo vrlo blisko poznato; dobiti širu podršku u inostranstvu značilo je osigurati vlast kod kuće. (Ciceronov prikaz zvaničnog Rima bio je nešto manje laskav: „Prostija rulja nikad se nije skupila ni na jeftinoj predstavi“, govorio je prezrivo o svojim kolegama.) Kleopatrin drugi dolazak podudarao bi se s Cezarovim povratkom iz Španije u jesen četrdeset pete, kada se od njega očekivalo da se prihvati reorganizacije na istoku. Ona nije smela dopustiti da bude izuzeta iz tih rasprava, makar i zbog Kipra, koji je formalno pripadao njenom bratu i koji je bio sklon da se opire njenoj vladavini. Ako je Kleopatra imala neke još ambicioznije planove, oni su nam danas nepoznati. Lako joj je pripisati spektakularne, lukave motive; Rim je bio navikao na ptolemejske mahinacije. Ono što je ipak poznato jeste cena Kleopatrinog ponovnog susreta s Cezarom. On je bio poguban. Mada je možda svoje dane provodila tiho kao Homerova Penelopa, završila je pre kao tragična Jelena Trojanska. To je bila njena nerazumna pustolovina.

21 Kao i štošta drugo u njenom životu – krstarenje Nilom, boravak u Rimu, njeno ponašanje kod Akcija – očinstvo ovog deteta i vreme njegovog rođenja su osporavani. Dolazak deteta na svet deluje previše povoljan i dobrodošao da bi bio istinit. Svoje tvrdnje skeptici zasnivaju i na Cezarovoj neplodnosti. Uprkos burnom seksualnom životu, za trideset šest godina nije začeo nijednog potomka. Pitanje očinstva postavlja se već kod Svetonija; u zapisima, tamo gde bi se mogao očekivati gnev, vlada neobično ćutanje, kao i odsustvo materijalnih dokaza. To ćutanje bi se moglo protumačiti i kao potvrda: rođenje tog deteta bilo je tako neukusno, dokaz da je Kleopatra podvalila Cezaru tako očigledan, da je bilo mudrije ćutati. Cezar je očigledno dete smatrao svojim, a isto su mislili Antonije i Avgust.
22 Izlažući poznata, netačna zapažanja, jedan istoričar iz Kleopatrinog doba pripisao je Iziđi egipatsku naopaku društvenu hijerarhiju. U slavu njene velike mudrosti, tvrdio je Diodor, Egipćani su odlučili da „kraljica treba da ima veću moć i čast od kralja, a među običnim ljudima žena treba da ima prevlast nad mužem, pri čemu se muževi bračnim ugovorom obavezuju da u svemu slušaju svoje žene“.
23 Čini se da je jedini izuzetak bila policija. Mada su Grci bili na višem nivou a Egipćani na nižem, činili su jedinstvenu snagu, izuzetno efikasnu i sposobnu, koja je povremeno čak i prekorevala službenike. Zakon su shvatali veoma ozbiljno. Takođe su delovali manje-više autonomno, obzirno oslobađajući Ptolemeje bavljenja „ukradenim magarcima i napadima na babe“.
24 Na jednoj savremenoj listi Kleopatra se pojavljuje kao dvadeset druga najbogatija ličnost u istoriji, iza Džona D. Rokfelera i cara Nikolaja II, ali ispred Napoleona i Dž. P. Morgana. Pripisana joj je neto suma od 95,8 milijardi dolara, koja nadmašuje trostruko bogatstvo kraljice Elizabete II. Naravno, nemoguće je tačno uporediti valute iz različitih doba.
25 Mudrom kralju se savetovalo da ostane kod kuće. Siromašni nisu rado prihvatali njegovo odsustvo, dok su bogataši – prinuđeni da ga prate – bili tako primorani na izgnanstvo.
26 Kako je primetio Seneka: „Lakše će se složiti dvojica filozofa nego dva sata.“
27 Plutarh naziva budućeg kralja Jubu „najsrećnijim ikad uhvaćenim zarobljenikom“, jer ga je sudbina dovela iz njegove „varvarske“ zemlje u Rim, gde je obrazovan. Postao je izuzetan istoričar, koji je pisao o mnogim temama, od rimske antike i mitologije do ponašanja slonova.
28 Neki su u svojoj odbojnosti otišli još dalje od Cicerona. Ako je muškarac odlično svirao frulu, smatralo se da je kao čovek bezvredan. „Inače ne bi bio tako dobar frulaš“, primećuje Plutarh, citirajući s odobravanjem. Ta teza nije išla na ruku Kleopatrinom ocu. Uprkos brojnim dokazima koji su ukazivali na suprotno, on će biti otpisan jer „nije pravi muškarac, već frulaš i šarlatan“.
29 Preovlađujući duh sačuvan je u književnosti. U Ilijadi, žene su najsavršenija tvorevina. One su takođe, kao što je primećeno, po opštem pravilu sklone „izazivanju, svađi, vređanju, protivrečnostima i prevarama“. U grčkim dramama žene imaju ključne uloge. U rimskoj književnosti malo je istaknutih ženskih likova. U njoj se žene javljaju u dva glavna vida: bogate tiranke i škrte sirotice. Rimska književnost takođe ne predstavlja često prevarene muževe, poznatu temu komedija od Aristofana do Molijera.
30 Kako je tvrdio Blez Paskal u sedamnaestom veku: „Da je Kleopatrin nos bio kraći, čitavo lice sveta bilo bi izmenjeno.“
31 Mnogi su se divili toj priči, ali je samo jedan čovek žrtvovao Tifanijeve bisere da bi je podrobno ispitao. Da li se biser zaista rastvara u sirćetu? Da, premda veoma sporo, tvrdio je B. L. Ulman, koji je na kraju pribegao zagrevanju da bi ubrzao svoj eksperiment iz 1956. godine: „Kada sam kuvao biser trideset tri minuta, sirće je uvrilo dok sam čitao krimić. Još uvek osećam miris tog sirćeta. Izgledalo je da biser nije nimalo oštećen, mada mi se učinilo da se malčice smanjio.“ Bolji rezultat postigao je sa jačim sirćetom, a najbolji sa biserom smrvljenim u prah, koji se rastopio posle tri sata i dvadeset minuta pažljivo praćenog ključanja. Eto na šta je sve Kleopatra navodila naučnike. Na pitanje zašto bi Kleopatra (ili bilo ko drugi) uopšte pokušao tako nešto – sigurno bi dramatičnije bilo progutati čitav dragulj? – Ulman nas podseća da se biser sastoji uglavnom od karbonata krečnjaka, sode bikarbone antičkog sveta. On predstavlja efikasno, premda skupo, sredstvo protiv kiseline.

V

ČOVEK JE PO PRIRODI POLITIČKO BIĆE
„O kad ženskog pola nigde ne bi bilo – sem u mome krilu!“
– EURIPID

„Ne znam kako razuman čovek može biti srećan u današnje vreme“, gunđao je Ciceron neposredno pre no što se Kleopatra prvi put pojavila u Rimu. Posle užasne decenije ratovanja, opšte raspoloženje je u Rimu bilo sumorno, a Ciceronovo – najuglednijeg rimskog građanina i onoga koji je svoje nezadovoljstvo najrečitije izražavao – i više od toga. Već mesecima grad se nalazio u stanju „opšte pometnje i haosa“, čega je Kleopatra svakako bila i te kako svesna. Njeni izveštači sigurno su bili revnosni. Ona i njeni dvorani imali su veze u visokim slojevima društva. Nije smela dozvoliti sebi da zanemari nijedan aspekt političkog života. Širom grada vladala je zabrinutost u pogledu budućnosti. Cezarove građanske reforme su obećavale, ali kako i kada će on ponovo učvrstiti Republiku? Godine rata su je uzdrmale, njeno ustrojstvo bilo je narušeno, zvaničnici su postavljani na položaje hirovito i mimo zakona. Cezar je preduzeo poneki korak ka uspostavljanju tradicionalnih zakona i prava. U međuvremenu, njegova moć je sve više rasla. Nadzirao je većinu izbora i odlučivao o većini sporova. Mnogo vremena je posvećivao razračunavanju, nagrađivanju svojih pristalica, rasprodaji imovine svojih suparnika. Senat se činio sve beznačajniji. Neki su gunđali da žive u monarhiji pod plaštom republike. Budućnost pruža tri mogućnosti, predviđao je nervozni Ciceron, „beskrajne oružane sukobe, eventualnu obnovu po uspostavljanju mira, i potpuni poraz“.
Te jeseni se Cezar vratio iz Španije potpuno potukavši preživele pompejevce. Građanski rat je, objavio je, konačno završen. Smestio se u Rimu prilikom svog, kako se pokazalo, najdužeg boravka u gradu za četrnaest godina. Bilo da su to radili oprezno ili ne, on i Kleopatra su nastavili svoj odnos. Mnogima su razlozi njenog boravka u Rimu bili jednako nejasni kao i nama. Kleopatra je već imala iskustva s neomiljenošću; sada joj je sigurno dobro došlo. Živela je na ne baš poželjnoj adresi, na klizavom putu između uvaženosti i uvrede. Istovremeno, nemoguće je ne zaključiti da je izazivala veliku znatiželju, ako ne i očarano divljenje. Možemo pretpostaviti da je nastavila očevu tradiciju deljenja poklona; on je izdašno podmićivao i napravio velike dugove, što su za Rimljane mogli biti podjednako dobri razlozi da potraže njegovu kćerku. Ona je pak bila britkog duha, što je Rimljane uvek oduševljavalo.
Njeno prisustvo uticalo je na modu; Kleopatra je nametnula kratkotrajnu modu komplikovanih frizura, kod kojih su nizovi pletenica bili vezani u punđu na potiljku. Rim je, takođe, bio klasno izdeljeno društvo, opsednuto statusom. Društveni položaj je bio važan; učenost je bila važna; novac je takođe bio važan. Kleopatra je bila pripadnica elite, kojoj su društveni običaji bili dobro poznati. Što se tiče konverzacije, prefinjene rimske gozbe nisu se mnogo razlikovale od prefinjenih aleksandrijskih gozbi. Kao mudar i otmen gost, Kleopatra je sigurno učestvovala u političkim ogovaranjima koliko i u učenim, opuštenim razgovorima kakvi su se cenili u Rimu, onim pričama za koje se govorilo da popravljaju ukus vina. Po definiciji jednog učenog savremenika, idealan sagovornik za večerom bio je „ni brbljiv, ni mutav“. Nekoliko sati poznog popodneva provodio je tečno pričajući o raznim političkim, naučnim i umetničkim temama, usmerenim ka večnim pitanjima: Šta je prvo nastalo, kokoška ili jaje? Zašto se vid na daljinu s godinama popravlja? Zašto Jevreji ne jedu svinjetinu? Kleopatra je uživala Cezarovu naklonost; nije mogla oskudevati u prijateljima. (Sa svoje strane, Cezar nije obraćao pažnju na govorkanja o njoj. „On, međutim, uopšte nije brinuo zbog toga“, uverava nas Dion.) U Cezarovoj vili Kleopatra je bila okružena intelektualcima i iskusnim diplomatama. Bila je prefinjena, velikodušna, harizmatična. Neki su sigurno imali povoljno mišljenje o njoj. Ostaje nam, međutim, samo svedočenje jednog jedinog očevica, Rimljanina čiji je jezik bio istovremeno najbritkiji i najotrovniji i na koga se, kako je primećeno, uvek moglo računati „da dobro zalaje“. „Gnušam se kraljice“, ružio ju je Ciceron. Istorija pripada rečitima.
Veliki besednik bio je u vreme Kleopatrine posete već osedeli i džangrizavi šezdesetogodišnji spomenik od čoveka, još uvek naočit, s lepim crtama koje su se prelivale u podvoljak. Usred mahnitog spisateljskog naleta, Ciceron se u vreme Kleopatrinog boravka u Rimu posvetio sastavljanju širokog spektra filozofskih radova. Prethodne godine razveo se od žene s kojom je tri decenije bio u braku, da bi se venčao sa svojom bogatom maloletnom štićenicom, nudeći za tu zamenu razloge slične onima koji su prvobitno doveli Kleopatru u Rim: „Nisam imao mira ni spokoja od zavera, zbog zlobe onih kojima je moja dobrobit i imetak trebalo da budu najdragoceniji.“ Po njegovom mišljenju, rešenje je bilo očigledno: „Stoga sam smatrao preporučljivim da se osnažim odanošću novih veza protiv izdajstva starih.“ Drugim rečima, Ciceron – čovek provincijskog porekla koji se uzdigao sopstvenim snagama, koji je uspeo zahvaljujući svojoj blistavoj intelektualnoj darovitosti i zadržao svoje mesto neprestanim političkim bravurama – ponovo se oženio zbog novca.

Nimalo ne treba da nas čudi ni što je Ciceron isprva posećivao Kleopatru niti što ju je, godinama, šibao britkim i nemilosrdnim jezikom. Veliki Ciceron je, uglavnom, imao dva stava: laskavi i kritički. Oba je umeo podjednako dobro da primeni na istu osobu; bio je savršeno sposoban da čoveka jednog dana ocrni, a već sutra da mu se zaklinje na večitu odanost. Bio je veliki pisac, što znači da je bio posvećen sebi, sa ogromnim egom i fanatičnom preosetljivošću na uvrede, stvarne i umišljene. Kao rimski Džon Adams,32 živeo je večito s jednim okom usmerenim ka potomstvu. Iskreno je očekivao da ćemo ga čitati i dve hiljade godina kasnije. Jednako sposoban smutljivac kao što je bio darovit besednik, Ciceron se pobrinuo da tačno sazna koja imanja svaki ugledni Rimljanin poseduje, gde živi i u kakvom se društvu kreće. Pošto je tri decenije zauzimao centralno mesto na rimskoj političkoj pozornici, nije pristajao da bude gurnut u zapećak. Moć i slava neodoljivo su ga privlačile. Nijedna poznata ličnost nije mogla umaći njegovim otrovnim kandžama, posebno ako je imala intelektualne sklonosti, glamuroznu svetsku slavu, mogućnost da sakupi vojsku i običaj da priređuje zabave u stilu koji je prevazilazio rimski rečnik. Repa se Ciceronu gadila iz više razloga. Bio je osvedočeni ljubitelj raskoši.
U nesporazumu koji je, kako se čini, zapečatio njenu rimsku sudbinu, Kleopatra je obećala Ciceronu neku knjigu ili rukopis, možda iz Aleksandrijske biblioteke. U svakom slučaju, nije mu je nabavila. Očigledno nije obraćala pažnju na njegova osećanja, dodatno povređena kada se njen izaslanik pojavio u Ciceronovom domu. Kleopatrin predstavnik nije tražio Cicerona, već Ciceronovog veoma učenog najboljeg prijatelja. Ovde ima nekih nejasnoća – dve hiljade godina kasnije i dalje pokušavamo da razjasnimo ćutanje velikog besednika – ali iza Ciceronovih dubokih elipsi i mračnih nagoveštaja naslućujemo čoveka više zbunjenog nego uvređenog. Odjednom je zauzeo negativan stav prema njoj, ozlojeđen ili zbog toga što je tražio uslugu od Kleopatre, ili pak zato što se u početku uopšte našao u njenom društvu. Ciceron zvuči kao da je bio malo previše očaran. Tom prijatelju on se potrudio da objasni da je njegovo druženje s kraljicom bilo „književne prirode, kao što priliči mom položaju – ne bi mi smetalo da o njemu govorim na javnom mestu“. Nije tu bilo ničeg nedoličnog; Kleopatrin predstavnik mogao je da ga podrži u toj tvrdnji. Ciceronovo dostojanstvo je ipak stavljeno na kocku. Posledica toga bilo je trajno neprijateljstvo. Nije želeo više da ima nikakve veze sa Egipćankom. Šta su ona i njeni predstavnici mogli da pomisle? Malo ko je platio tako trajnu cenu zbog zaboravljene knjige; zbog tog propusta je Kleopatra zaslužila Ciceronovo večno neprijateljstvo, mada treba primetiti da je on svoju jarost iskazao tek pošto je ona otišla iz Rima i nije bilo mnogo verovatno da će se vratiti. Uprkos svojoj nesklonosti, očigledno je ipak posećivao egipatsku kraljicu – u društvu, ako ne u Cezarovoj vili – što samo za sebe dovoljno govori.
Ostavljajući bibliografske grehe po strani, bilo je dovoljno razloga zbog kojih je Kleopatra mogla biti u Ciceronovoj nemilosti. Kao nepomirljivi pompejista, on nije bio naklonjen Cezaru, koji se pak prema Ciceronu odnosio snishodljivo, ne ceneći dovoljno njegovu mudrost. Ciceron je oštrim rečima osuđivao Kleopatrinog oca. Poznavao je Auleta i smatrao ga nedostojnim kraljevskog položaja; odbacivao je njegovo „aleksandrijsko veličanstvo“, govoreći da nema „ni kraljevske krvi ni kraljevskog duha“. Kao beskompromisni republikanac, Ciceron je već posvetio mnogo više vremena egipatskim pitanjima nego što je želeo. Ona su oduvek sa sobom nosila nagoveštaj sramote. U Kleopatrinoj mladosti nadao se da će biti imenovan kao izaslanik na dvoru njenog oca, ali je brinuo zbog toga kako će istorija, i časni Rim, gledati na takav položaj. Ciceron je i u prošlosti imao nevolja sa ženama. Odavno se žalio da se njegova prva žena previše zanima za javne poslove a premalo za kućne. Pošto se tek oslobodio jedne svojeglave i samosvojne žene, nije imao mnogo razumevanja za drugu. Nasuprot tome, bio je strastveno, duboko odan svojoj kćerki, kojoj je podario prvorazredno obrazovanje. Ona je umrla iznenada, na porođaju, februara četrdeset pete godine. Nije imala ni trideset godina. Ciceron je naredne mesece proveo u dubokoj žalosti. Njegov bol bio je bezmalo telesan. Bio je sklon napadima plača, te su ga prijatelji obzirno molili da se obuzda.33 Gubitak međutim nije na njega uticao da postane ništa skloniji jednoj drugoj obrazovanoj i hladnokrvnoj mladoj ženi, koja je pripadala generaciji njegove kćerke i pred kojom je bila budućnost. Kada se pokazalo da je njegova nova žena, još maloletna, nedovoljno dirnuta njegovim gubitkom, Ciceron se otarasio i nje, posle svega nekoliko meseci braka.
„Od sećanja na nadmenost kraljičinu, u vreme dok je živela na imanju na suprotnoj obali Tibra, krv mi ključa“, besneo je Ciceron sredinom četrdeset četvrte godine. U tom pogledu naišao je na sebi ravnu. Priznao je „izvesnu budalastu taštinu kojoj sam donekle sklon“. Pišući nešto kasnije o toj temi, Plutarh je bio otvoreniji. Koliko god da je bio sjajan, koliko god da su ga često citirali, Ciceron je bio toliko sklon samoveličanju da je to bilo gnusno. U svojim delima besramno je hvalio sebe. Ni Dion ne bira reči kada govori o Ciceronu: „Bio je najveći hvalisavac na svetu.“ Ta taština se iznad svega odnosila na njegovu biblioteku, možda najveću ljubav Ciceronovog života. Teško je navesti nešto u čemu je više uživao, možda izuzimajući izbegavanje zakona o raskoši. Ciceron je želeo da sebe smatra bogatim. Ponosio se svojim knjigama. Nije mu trebalo više razloga da omrzne Kleopatru: inteligentne žene koje su imale bolje biblioteke od njega vređale su ga po trostrukom osnovu.
Ciceron je kudio Kleopatru zbog drskosti, mada bi se moglo reći da je „drskost“ bila njegova omiljena reč. Cezar je bio drzak. Pompej je bio drzak. Cezarov odani prijatelj Marko Antonije – za koga je Ciceron imao još mnogo težih reči – bio je drzak. Aleksandrijci su bili drski. Pobeda u građanskom ratu bila je drska. Ciceron je bio navikao da bude najrečitiji u društvu. Uznemiravalo ga je što je Kleopatra delila njegovu britku duhovitost. Zar je baš zbilja morala da se ponaša kraljevski? Prigovarao joj je da se drži kao kraljica, što je vređalo njegovu republikansku osetljivost, bez sumnje još više s obzirom na njegovo skromno poreklo. Tu je donekle bio u pravu. Nije bio jedini koji je primetio Kleopatrinu nadmenost. Strategija joj je lakše išla od ruke nego diplomatija. Moguće je da je bila netaktična; posedovala je porodičnu sklonost ka megalomaniji. Nije se ustručavala da podseti one oko sebe kako je – kako će kasnije tvrditi – mnogo godina sama upravljala ogromnim kraljevstvom. Prezir je prirodno stanje uma u izgnanstvu; Kleopatra je imala sve razloge za ubeđenje da dolazi iz naprednijeg sveta. Niko u Rimu nije imao poreklo ravno njenom. Ciceronu je smetalo što se činilo da je ona toga svesna.
U međuvremenu, oko ponosne kraljice i sumornog filozofa politička situacija se pogoršavala. Cezar se uglavnom bavio vojnim pitanjima, ne poklanjajući previše pažnje odavno zanemarenim problemima na koje su mu drugi ukazivali. Spisak poslova koje je trebalo obaviti je rastao. Trebalo je popraviti zgrade, smanjiti troškove, obnoviti poverenje naroda, osvežiti radnu etiku, poželeti dobrodošlicu novim građanima Rima, raditi na javnom moralu, veličati slobodu iznad slave – ukratko, „spašavati sa same ivice propasti najslavniji i najmoćniji grad“. Zajedno sa svima ostalima, Ciceron je hvalio Cezarove motive, što je četrdeset pete godine bio jednako nezahvalan zadatak kao i u bilo kom kasnijem trenutku. Na kraju godine Cezar je, obasut svim vidovima počasti, u suštini smatran božanstvom, u stilu helenističkog monarha. Narednih meseci njegova statua postavljena je u hramovima. Njegov lik u slonovači krasio je povorke kao kip božanstva. Njegova moć narasla je do nezgodnih razmera. (Ciceron će kasnije sa zadovoljstvom nabrajati njegove prestupe. U međuvremenu, sav nagizdan je išao u posete velikom vojskovođi.) Mnogi su gunđali zbog njegovog ponašanja. Za vreme Kleopatrinog boravka u Rimu, Cezar se držao kao čovek koji je osvojio tri stotine i dve bitke, koji se borio sa Galima ništa manje od trideset puta, „kojeg je bilo nemoguće zastrašiti i koji je svaki pohod završavao pobedom“. S druge strane, nije bio sklon kompromisima. Zanemarivao je tradiciju. Ponašao se suviše kao vojskovođa a premalo kao političar. Često bi buknuli požari nezadovoljstva, koje su raspirivali Ciceron i mnoge druge nekadašnje Pompejeve pristalice.
Februara četrdeset četvrte Cezar je imenovan za doživotnog diktatora.

Usledile su nove povlastice. Dopušteno mu je da nosi trijumfalnu odeću i sedi u stolici od slonovače i zlata na izdignutom postolju, koja je opasno podsećala na presto. Njegov lik će se naći i na kovanom novcu, prvi put kada je reč o živom Rimljaninu. U podjednakoj meri raslo je i nezadovoljstvo, mada je Cezara upravo Senat „ohrabrivao i podsticao, samo da bi ga upravo zbog toga osuđivao i širio klevetničke izveštaje o tome kako on sa zadovoljstvom prihvata te povlastice i kako se zbog njih ponaša sve oholije“. Cezar je možda grešio prihvatajući te počasti ali je na to bio, na izvestan način, i obavezan: ukoliko bi ih odbacio, rizikovao je da uvredi Senat. Teško je reći šta je čemu išlo u susret, nadljudski ego ili nadljudska počast, čiji će teret napokon sahraniti Cezara. Da sve bude još komplikovanije, on se te zime posvetio novom i izuzetno ambicioznom pohodu, koji je nagoveštavao da će Rimu doneti nove nevolje. Cezar je naime naumio da pođe u osvajanje Partije, koja se nalazila na istočnoj granici Rima i dugo se odupirala njegovoj moći. Ta mogućnost je sigurno pretila da uznemiri Kleopatru, ako već nije bila uznemirena. Premda narušenog zdravlja i fatalistički raspoložen, Cezar je nameravao da osvoji sve zemlje od Rima do Indije. Imao je pedeset pet godina a spremao se za pohod koji će potrajati najmanje tri, pohod u kome je Aleksandar Veliki zamalo uspeo. Ciceron je sumnjao da će se Cezar vratiti ako odista krene na takav put.
U proleće četrdeset četvrte poslao je u Partiju šesnaest legija i znatne snage konjice kao prethodnicu, objavljujući polazak osamnaestog marta. Obavljao je pripreme za svoj odlazak – pretpostavljamo da je i Kleopatra počela da se pakuje – ali su u gradu zavladali strahovi i sumnje. Kada će se unutrašnji problemi razrešiti? Kako će Rim preživeti bez Cezara? Takve nedoumice bile su opravdane, uzimajući u obzir ponašanje Marka Antonija dok je Cezar boravio u Egiptu. Cezarov imenovani zamenik, Antonije, pokazao se kao nepouzdan i nesposoban. Pričalo se da je rasipan. Onima koji su se pre svega pitali kada će Cezar obnoviti Republiku, zimsko proročanstvo zvučalo je posebno nepovoljno. Proročanstvo je, tako se bar pričalo, glasilo da će Partiju moći da osvoji samo kralj. Govorkalo se da će ta titula uskoro biti dodeljena Cezaru. To su možda bile samo glasine – proročanstva su često služila u praktične svrhe – ali su ipak davale odgovor na nezgodno pitanje zbog čega je Kleopatra od početka boravila u Cezarovoj vili. Cezar je možda zaista imao monarhističke ambicije. Ili možda i nije. Svakako je neoprezno zanemario Rim, premalo se usredsređivao na unutrašnja pitanja, što nije bilo mudro, i ponašao se autokratski kada je trebalo da bude oprezniji. Ako čovek ne želi da ga posmatraju kao kralja, za početak, ne bi trebalo previše da se druži s jednom kraljicom.
Sve do četrdeset četvrte godine pre nove ere Martovske ide su bile poznate kao prolećni praznik, prilika za žestoko opijanje, kao i mnoge druge u rimskom kalendaru. Praznik antičkih boginja kraja i početka, Ide su predstavljale svojevrsno bučno, razuzdano novogodišnje veselje. Grupe slavljenika su do kasno u noć ostajale na obalama Tibra, u improvizovanim barakama pod punim mesecom. Bio je to praznik kojeg su se često neizbežno prisećali devet meseci kasnije. Četrdeset četvrte godine taj dan je osvanuo sumoran; pri kraju oblačnog prepodneva, Cezar se u nosiljci zaputio ka Senatu, da dovrši dogovore uoči svog odlaska. Mladi i ugledni Publije Kornelije Dolabela nadao se da će biti imenovan za konzula u njegovom odsustvu, kao i Marko Antonije, Dolabelin takmac za Cezarovu naklonost. Senat se toga dana sastao u jednoj od velikih dvorana pored Pompejevog pozorišta. Svi su ustali kada se pojavio Cezar s lovorovim vencem na glavi; oko jedanaest sati, smestio se u svoju novu zlatnu stolicu. Ubrzo je okružen kolegama, od kojih su mu mnogi bili odani prijatelji. Jedan mu je pružio peticiju, uz mnogo usrdnih molbi i ljubljenja ruku. Upravo kada je Cezar hteo da odbaci peticiju molilac je – prekidajući ga usred rečenice – pružio ruku da Cezaru grubo strgne togu s ramena. Bio je to unapred ugovoreni znak. Cezara su odmah okružili ljudi s bodežima u rukama. Izmakavši se, Cezar je uspeo da izbegne prvi ubod, koji ga je samo okrznuo, ali je bio nemoćan pred kišom udaraca koja je usledila. Svi zaverenici saglasili su se da učestvuju u napadu i to su i uradili, zarivajući noževe Cezaru u lice, butine, grudi, a povremeno čak i jedan u drugoga. Cezar je pokušavao da se otrgne, okrećući mišićavi vrat „od jednog ka drugome, urlajući besno poput divlje zveri“. Napokon je samo zaječao i sakrio lice u svoju togu – baš kao Pompej na obali Egipta – pre no što se sručio na pod.
Kada su njegovi napadači potrčali ka vratima, Cezar je ostao da leži sklupčan na zemlji u lepljivoj purpurnoj masi, izboden dvadeset i tri puta, u odeći „okrvavljenoj i isečenoj u rite“. U togama i senatorskim sandalama isprskanim krvlju, ubice su se razbežale na sve strane, vičući kako su ubili kralja i tiranina. Za njima su se širili užas i strah. U sveopštem metežu, neki su pomislili da je u ubistvu učestvovao čitav Senat. Publika koja je bila opčinjena prazničnim gladijatorskim borbama izlila se na ulice; pronela se vest da gladijatori ubijaju senatore. Drugi su poverovali da je vojska krenula na grad, u nameri da ga opljačka. „Bežite! Zaključajte se! Zaključajte se!“, čuli su se povici, dok su se kapci zatvarali a čitav Rim se sklanjao iza zatvorenih vrata, povlačio u kuće i radnje. Haos je za tren oka ustupio mesto opštem muku: jednog trenutka „ljudi su po čitavom gradu trčali i urlali“, dok je već sledećeg „grad izgledao kao da ga je zaposeo neprijatelj“. U dvorani je Cezarovo krvlju okupano telo ostalo da leži napušteno i netaknuto satima. Niko se nije usuđivao da ga dotakne. Tek kasno popodne odnela su ga tri roba, uz histerični plač i jadikovke s vrata i krovova.
Možda sa izuzetkom Kalpurnije, kojoj je iskasapljeni leš predat, ta vest verovatno nikoga nije potresla više od Kleopatre. Kako god da ju je doživela lično, Cezarova smrt je za nju predstavljala katastrofalan politički udarac. Izgubila je važnog saborca. Njen položaj je sada, u najmanju ruku, bio nesiguran. Morala je biti veoma uznemirena. Hoće li i njegovi prijatelji i rođaci takođe biti pobijeni? Takva je svakako bila pretpostavka Marka Antonija – prvog glavnokomandujućeg posle Cezara. Sakrio se, prerušen u slugu. Kada se ponovo pojavio, nosio je prsni oklop ispod tunike. Ubice su se presvukle i nestale, kao i njihovi branitelji. (Ciceron je odobravao ubistvo, ali u njemu nije učestvovao. I on je, takođe, pobegao.) S obzirom na Cezarov očekivani odlazak, moguće je da se Kleopatra spremala da sredinom marta i sama pođe iz Rima. Nije, međutim, nikako mogla očekivati ovakav rasplet. O zaverama protiv Cezara šaputalo se godinama, mnogo pre njenog dolaska. Što se tiče raznih nagoveštaja, oni tek gledano unazad deluju tačno. U to vreme, mogli su predskazivati bilo kakvu budućnost; netačna proročanstva neobično su retka u drevnoj istoriji. Tek kasnije su nepogrešivi znaci pridodati toj prilici, a prikupili su ih oni koji su Cezarovo ubistvo smatrali podjednako opravdanim kao i predodređenim.
Slično tome, kasnije su se pojavila i objašnjenja, budući da je istorija predstavljala svojevrsno proročanstvo čitano unazad. U skladu s tim, Kleopatri je pripisana uloga u tom ubistvu. Njeno prisustvo u Rimu zahtevalo je objašnjenje, te ga je i dobilo. Ona je razrešavala neke tajne, povezivala je različite motive i grube pojedinosti Cezarove priče. Tu je, za početak, bio uporni problem njegovog boravka u Aleksandriji. Bilo da je bio vezan za Kleopatrin uticaj ili za njene ambicije, morao je nešto značiti. A šta znači njen pozlaćeni lik na Forumu, rame uz rame s Venerom? Dokoni jezici i otrovna pera radili su punom parom posle petnaestog marta, kada je trebalo ponuditi brojna objašnjenja, pošto je postajalo sve jasnije kako Cezarove ubice nisu imale jasne planove za budućnost i da je Rim pretrpeo ogroman gubitak. Značajno je da onaj ko je prvi mogao optužiti Kleopatru to nije učinio: njeno ime nigde se ne spominje na Ciceronovom dugom spisku Cezarovih prestupa i grešaka. Obraćajući se ožalošćenom Rimu, Ciceron je podsetio na razorni uticaj Jelene Trojanske, ali je pritom govorio o Antoniju pre nego o Kleopatri.

Cezar je u prethodnim mesecima iskazao veliku sklonost ka izuzetnim vidovima počasti bez presedana. Bilo je mnogo provokativnog poigravanja dijademama, kojih se svaki čestiti Rimljanin grozio. Nije sasvim jasno da li je Cezar to nameravao da čini, ili mu je takvo ponašanje nametnuto. Izgleda da su oni koji su mu takve počasti nudili bili istovremeno prvi koji su ih osuđivali, da su Cezaru kolege svojim počastima pripremale izvesnu zasedu, „jer su želeli da mu svi zavide i omrznu ga što je više moguće, da bi što pre propao“. Cezar se nalazio na najuzvišenijem položaju; barem posmatrano u retrospektivi, čini se logično da je želeo da bude bog u svojoj zemlji, kao što je Kleopatra bila boginja u svojoj. Uskoro su se pojavile priče o tome kako se pripremao da usvoji zakon koji mu je „dozvoljavao da ima odnose sa onoliko žena koliko poželi“. (Svetonije je to razjasnio, primećujući da je Cezaru trebalo da bude dopušteno da ima više žena „da bi mogao da začne decu“.) Takođe je trebalo da mu bude dopušteno ne samo da ima više žena, već i da se ženi svojim stranim ljubavnicama, što nije bilo moguće po tadašnjem zakonu, koji je priznavao isključivo brakove između Rimljana. Zatim se pričalo kako je Cezar nameravao da prestonicu carevine preseli u Aleksandriju. Nameravao je da „sa sobom ponese državna sredstva, iscrpljujući Italiju porezima i ostavljajući grad u rukama svojih prijatelja“. Ta priča objašnjavala je ne samo odnos sa Kleopatrom, već i posrednu uvredu koju su nagoveštavale arhitektonske ambicije njenog ljubavnika, njegovo mahnito preoblikovanje Rima. Dvojica Cezara – pre Egipta i posle Španije – bili su nepomirljivi, iz neobjašnjivih razloga; Kleopatra je pružala jasno razgraničenje. Moglo bi se takođe reći da je objašnjavala i njegovu opsesiju titulama i moći u poslednjih pet meseci njegovog života, kraljevska obeležja i težnju ka božanskom, neočekivano pojavljivanje krune i neobično autokratsko ponašanje. Do našeg veka, već joj je pripisano da je učestvovala u šaradama sa dijademom. Ona je usadila apsolutistički ideal Cezaru u glavu i naumila da postane rimska carica. Imala je veliki i poguban uticaj na rimskog vođu, do te mere da je novi Cezar rođen u Egiptu – i da je Kleopatra postala kandidat za osnivača Rimskog carstva.
Kleopatra je svakako doprinela Cezarovoj propasti, mada nema dokaza o imperijalnim planovima ni s njegove ni sa njene strane, izdaji, niti, što se toga tiče, bilo kakvoj zaslepljujućoj, fatalnoj strasti. Kakva je tačno bila njena uloga teško je reći. Pored sve svoje sposobnosti i ubedljivosti, nije mnogo verovatno da je bila uključena u domaću politiku i na kakav značajan način. Jesu li ona i Cezar razmišljali o zajedničkom carstvu? Moguće, ali o tome nisu sačuvani nikakvi dokazi. Ponekad je poslovno putovanje samo poslovno putovanje. Svetonije je prepoznao brojne nepatvorene istorijske prikaze kojima je bilo suđeno da ih ulepšavaju „budalasti ljudi, koji pokušavaju da nacifraju svoju priču“. Učeni Nikolaj iz Damaska, učitelj Kleopatrine dece, prvi je u priču upleo Kleopatru. Vek kasnije, Lukan je spremno pošao njegovim tragom, jezgrovito sročivši njeno dvostruko sagrešenje spram Cezara u jednoj rečenici: „Budila je njegovu pohlepu.“ Te tvrdnje su gradile bolju priču od jednostavne činjenice da je Cezar imao mnoštvo neprijatelja iz mnoštva razloga, od kojih je malo koji imao ikakve veze s egipatskim kraljicama ili rimskim ustrojstvom. Osuđivan je čak i zbog ispravljanja kalendara, jer je nesvesno uzurpirao položaje moćnih ljudi. Oni koji su imali razloga da budu zahvalni Cezaru osećali su zbog toga nelagodu. Drugi su pak očajavali zbog ratnih gubitaka. Neki su samo želeli da poremete sistem. „I tako su se“, zaključuje jedan savremenik, „svakakvi ljudi urotili protiv njega: veliki i mali, prijatelji i neprijatelji, vojni i politički, od kojih je svako imao sopstveni poseban izgovor, a radi sopstvenih pritužbi svaki je spremno saslušao optužbe drugoga.“
Sedamnaestog marta Cezarov testament je otvoren i pročitan u kući Marka Antonija, velikoj vili koja je nekada pripadala Pompeju i u koju se Antonije vratio. Mada se Kleopatra nalazila u Rimu sredinom septembra kada je Cezar sastavljao taj dokument, ona se u njemu nigde ne pominje. Ako je bila razočarana, nije bila jedina: testament nije potvrdio nijedan od zlonamernih motiva koji su Cezaru pripisivani. Pre bi se moglo reći da je odjeknuo kao glasan prekor njegovim ubicama. Vilu i imanje na kome je stanovala Kleopatra ostavio je građanima Rima. Zaveštao je po sedamdeset pet drahmi svakom odraslom muškarcu u Rimu. Po zakonu nije mogao ostaviti novac strankinji i nije to ni uradio; nije bio baš toliko zaslepljen kao što se poslednjih meseci činilo. Cezariona nije pomenuo, niti obezbedio. Potezom koji je sve iznenadio, nije obezbedio ni Marka Antonija, koji je očigledno očekivao suprotno. Umesto toga, Cezar je za naslednika imenovao Gaja Oktavijana, osamnaestogodišnjeg unuka svoje sestre. Pošto je formalno usvojio mladića, ostavio mu je tri četvrtine svog imetka i – što je još važnije – svoje ime. Antonije je imenovan za Oktavijanovog zaštitnika, zajedno sa još nekoliko Cezarovih bliskih saradnika koji su, naime, istovremeno bili njegove ubice.
Neki su verovali da će posle Ida život u Rimu teći dalje kao i obično. Nisu računali na Antonijev dar za dramu. Tri dana kasnije, grad je uzavreo od nemira, dok se Cezarova sahrana pretvorila u nemilosrdnu poteru za njegovim ubicama. Nad njegovim telom sa otvorenim ranama, izloženim na postolju od slonovače, Antonije je održao dirljiv govor. Bio je neobrijan, što je bio znak žalosti. Na govorničkoj platformi Senata zasukao je odeću da bi oslobodio obe ruke. S „ponosnim i olujnim“ licem, Antonije je sipao pohvale Cezaru i nabrajao njegove pobede. Tom prilikom branio je Cezara od optužbi da se u Egiptu zadržao zbog pohote. Efikasno menjajući ton „od jasnog zvuka trube do žalopojke“, Antonije je izneo moćnu mešavinu tuge i ogorčenja. Kao neko ko nikada nije mogao da odoli upečatljivoj predstavi, pokazao je Cezarovu okrvavljenu sedu glavu. Potom je, prilično napadno, strgao iscepanu, krvavu odeću s Cezarovog tela i mahao njome natakavši je na koplje. Masa je podivljala i u naletu spalila i uništila dvoranu u kojoj je Cezar ubijen. Usledio je mahniti talas ubistava i paljevine u kome je, kako se izrazio Ciceron, „skoro čitav grad izgoreo i još jednom pobijeno mnoštvo ljudi“. Rim nije bio nimalo bezbedan za Kleopatru, zapravo – ni za koga. Sve osobine koje su Rimljani pripisivali Aleksandrijcima – fanatičnim, neobuzdanim, krvožednim varvarima – bile su živopisno očigledne. Na pijaci su nekog čoveka, za kojeg su greškom pomislili da je jedan od ubica, živog rastrgli.
Kleopatra je ipak imala sreće. Cezarove ubice su dugo oklevale, „jer su prema njemu osećali strahopoštovanje, uprkos svojoj mržnji, i neprestano odlagali svoj čin“. Da su ga izvršili onda kada su prvobitno naumili, ona bi možda bila primorana da ostane u raspomamljenom Rimu. Našla se u gradu za vreme besne oluje koja je usledila posle sahrane i mogla je da vidi kometu koja je te nedelje svake večeri blistala na nebu. Iz njene vile pružao se pogled na grad, noću obično potpuno mračan, ali sada prošaran plamenovima koji su goreli do zore, u ime javnog reda. Onda je otišla, s prtljagom natovarenim na kola, krivudavim putem što je vodio sa Janikula, nizom okuka do reke i dalje ka obali. Sezona plovidbe beše upravo počela; verovatno uz pomoć Cezarovih sledbenika, u žurbi je napustila grad. Otišla je u roku od mesec dana posle Ida, njen odlazak pomno je pratio Ciceron, a u Rimu se o njenoj sudbini mnogo pričalo. Te priče počele su da jenjavaju tek sredinom maja. Ciceron je sačekao još nekoliko nedelja – kada je Kleopatra svakako već stigla u Aleksandriju, te je vazduh bio potpuno čist – da da oduška svom preziru. „Gnušam se kraljice“, prasnuo je tad u izlivu besa, ne udostojivši se da je nazove imenom – taj postupak čuvao je za neprijatelje i bivše žene. Još ga je peklo što je od Kleopatre tražio uslugu, ili što se na taj način osramotio, ili pak što se izložio poruzi. S obzirom na razvoj događaja, odgovaralo mu je da je obasipa uvredama više nego ikad. Čak je i Kleopatrine predstavnike u besu optužio za „opšte nevaljalstvo“ i drskost. Kako se mogao izložiti bezobrazluku takvih ljudi? „Sigurno misle da nemam duha, ili da me ništa ne može naljutiti“, besneo je.
Za Kleopatru je odlazak možda bio posebno tegoban. Uspela je da se poistoveti s Venerom i Izidom; u martu je bila opet trudna, verovatno u odmakloj trudnoći, jer je to bilo već razglašeno. Ciceron je imao mnogo razloga da pomno prati šta se događa s njom. Trudna Kleopatra predstavljala je ženu-trofej koja bi, u odsudnom trenutku, mogla da zakomplikuje sudbinu Rima. Za razliku od Cezariona, ovo drugo dete bilo je začeto na rimskom tlu. Čitav Rim je znao da je Cezarovo. Šta bi bilo da je Kleopatra rodila sina i založila se za njegova prava? Ciceron je možda brinuo da bi ona mogla preuzeti nasleđe. Imala je sve preduslove za to. U svakom slučaju, bio je to trenutak razočaranja za Kleopatru, koja je ili pobacila na putu kući, ili je izgubila dete ubrzo po povratku. U Rimu, Ciceron je sa olakšanjem odahnuo.
S druge strane, Kleopatra je bogato nagrađena. Svi su se složili da ništa od Cezarovih „zakona, usluga i poklona“ neće biti osporeno. Kipar je bio bezbedan. Kleopatra će ostati prijatelj i saveznik Rima. Sa svoje strane, grad se pripremio za „orgije pljačke, paljevine i ubistava“, i moguću reprizu građanskog rata. Posle Ida, otvoreno je bogato tržište klevetanja i samoopravdavanja. Nastali su izlivi samozadovoljstva. Svrgavanje kraljeva takođe je bilo deo rimske tradicije, za koji su zaverenici verovali da su ga tog sivog prolećnog jutra hrabro obnovili. Čak i oni neutralni rado su učestvovali u razmiricama. Kako primećuje Dion: „Mnogo je onih koji jedva čekaju da vide sve koji imaju moć u međusobnom sukobu, i koji se shodno tome oduševljavaju njihovim neprijateljstvima i učestvuju u zaverama protiv njih.“
Zadojena od najmanjih nogu strahom da bi Rim mogao da sruši njenu zemlju, Kleopatra je posmatrala kako Rim, umesto toga, ruši sam sebe. Prolazio je kroz tešku, vlažnu, mračnu godinu, u kojoj se sunce skrivalo „nikada ne pokazujući uobičajeni sjaj pri izlasku i pružajući tek mlaku i slabačku toplotu“. (Razlog tome je, međutim, verovatno bila erupcija Etne na Siciliji, mada je – s obzirom na savremeno cifranje priča – Rim radije odabrao domaće političko objašnjenje.) Sigurno joj je bilo drago što je sve to ostavila na suprotnoj obali. Verovatno je isplovila iz Puteola, na italijanskoj obali, kroz nepristupačni i negostoljubivi Mesinski tesnac, da bi se u aprilu našla na otvorenom Sredozemnom moru. Put ka jugu bio je daleko lakši; iskusan kapetan mogao bi da ga pređe za manje od dve nedelje. Za svega nekoliko dana Kleopatra je sivi i sveži evropski vazduh zamenila blistavom toplotom Egipta. U sunčanoj Aleksandriji vratila se javnim poslovima i privatnim audijencijama, obredima i ceremonijama. Nikada više nije kročila u Rim. Niti ga je pak ikada više izgubila iz vida.

Igrala je svoju igru sposobno i vešto, bolje od ijednog svog pretka, samo da bi se ponovo našla na početku, zaslepljena događajima, osujećena potpunom izmenom pravila. Kako je rekao jedan savremenik: „Ko može dostojno da izrazi svoje zaprepašćenje obrtima sreće i tajanstvenom prevrtljivošću ljudskog života?“ Kleopatri je tada bilo dvadeset šest godina.
U životu punom izmicanja opasnosti u poslednjem trenutku i emotivno prenaglašenih prizora, povratak u Aleksandriju četrdeset četvrte godine trenutak je koji je ostao u senci, mada zahvalan za operu. Nijedan libretista ga se nikada nije dotakao, možda zbog toga što nema teksta. Za ženu koja je slavljena zbog svoje veste manipulacije Rimom, Kleopatrina priča je u velikoj meri prepuštena istoričarima tog grada; bez Rimljana, ona gotovo prestaje da postoji. Niko tog proleća nije video kako je doplovila do crvenih krovova Aleksandrije, prolazeći kraj sjajnog svetionika i kolosalnih kipova prethodnih Kleopatri, između kamenih lukobrana u svoju mirnu, veličanstvenu luku. Kada bi neki strani vladar dolazio u goste, egipatska flota je isplovljavala da ga pozdravi; sada je to svakako uradila u punom sjaju. Kako god da je kod kuće predstavljala svoje putovanje, kakvi god bili njeni istinski planovi u inostranstvu, Kleopatra je teško mogla da zamisli ovako sumoran završetak. Imala je nekoliko nedelja da se pomiri sa sudbinom i suoči s budućnošću; bila ona lično ožalošćena ili ne, imala je razloga za brigu. Ne samo da u Rimu nije bilo više nikoga ko bi radio u njenu korist, već se sada opasno uplela u krvavu političku igru tog grada. Kao Cezarov jedini sin, Cezarion je bio njen najveći adut. Bio je, takođe, i moguća slabost. U svakom slučaju, bila je u većoj opasnosti nego četrdeset osme, kada se prvi put zatekla između dva častohlepna stranca koji su se borili nasmrt.
Ako je Kleopatra i patila od nelagodnih strepnji, svi dokazi o tome za istoriju su izgubljeni. Nadživelo ju je samo ono što Plutarh opisuje kao njeno vrhunsko samopouzdanje, uz neverovatnu moć ubeđivanja. Jednom kasnijom prilikom, predstaviće potpuno propao pohod kao savršeno uspešan; teško je verovati da je, pošto je na palubi prinela mirisne žrtve, sišla s broda u Aleksandriji – opet kao kraljica, koja se bezbedno vraća svojim vernim podanicima – ma kako drugačije nego trijumfalno.34 Izbavila se iz provincijalnog Rima, iz stranih nemira i talasanja i stigla u zemlju koja ju je priznavala kao živu boginju, u svakom pogledu ravnu Veneri, vratila se u grad u kome je monarhija poštovana kako dolikuje, gde je kraljica mogla visoko da digne glavu a da pritom ne bude osuđena zbog nadmenosti, gde se niko nije bunio zbog zlatnih stolica niti se grozio dijadema. Ukratko, vratila se u civilizaciju. To je posebno važilo tokom egipatskog leta, doba slavlja. Kleopatrina kraljevina je i na svojim proslavama izvrtala rimski poredak. Dok su polja ležala potopljena vodom, Egipat se posvećivao pesmi, igri i veselju. „Kod kuće je najlepše“, glasi grčka poslovica, i tako se sigurno osećala i Kleopatra vraćajući se iz zemlje koja je tu reč drugačije shvatala. „Aleksandrija je“, žalio se Ciceron godinama ranije, „dom svih obmana i laži.“
Nije sasvim jasno ko je upravljao Egiptom u Kleopatrinom odsustvu – uobičajeno bi bilo da državu poveri svom savetniku za novčane poslove – ali ko god da je to bio, odlično je obavljao svoj posao. Kleopatra se vratila u mirno i spokojno kraljevstvo, što nije bila mala stvar, uzimajući u obzir njeno odsustvo ili odsustva. U tom trenutku nije bilo pobuna zbog poreza, nikakvih ukazatelja na nezadovoljstvo koje je obeležilo povratak njenog oca. Hramovi su i dalje cvetali. Kleopatra je glatko opet preuzela svoju ulogu. Uznemirujuće vesti stizale su iz inostranstva. Iz svog progonstva Arsinoja, Kleopatrina mlađa sestra, nije se odrekla nauma da preuzme vlast. Arsinoja je u Efesu obezbedila dovoljno podrške da se proglasi egipatskom kraljicom. Taj njen podvig govori istovremeno o njenoj upornosti i o krhkosti Kleopatrinog položaja u inostranstvu. U Artemidinom hramu nalazilo se neprocenjivo blago; čini se da je Arsinoja osim saučesnika u porodici, ili bar lažnoj porodici, imala i podršku iz Rima. Približno u isto vreme pojavio se još jedan kandidat, tvrdeći da je Ptolemej XIII, koji se volšebno izbavio od utapanja u Nilu tri godine ranije. Dve sestre su se svakako mrzele. Moguće je da je Arsinoja otišla tako daleko da je pridobila čak i Kleopatrinog zapovednika na Kipru, koji se pokolebao u svojoj odanosti. Kipar nije daleko od Efesa; kiparski zapovednik tradicionalno je bio vojni zapovednik visokog čina. Da sve bude još komplikovanije, Kleopatra je uz sebe imala još jednog brata, suvišnog a možda i nelojalnog Ptolemeja XIV. „Poznata poslovica prekoreva ljude koji se dva puta sapletu o isti kamen“, primetio je Ciceron, a Kleopatra – koja je opet bila izložena opasnosti s dve strane – nije bila sklona takvoj trapavosti. U nekom trenutku tog leta obezbedila je ubistvo Ptolemeja XIV, koji je navodno otrovan.35
Bilo da je petnaestogodišnjak bio u savezu sa svojom sestrom u inostranstvu ili ne, bio je očigledno nepotreban, uvreda za Kleopatrinu nezavisnost. Njegovo ubistvo omogućilo joj je da Cezariona proglasi za svog suvladara, što je i uradila istog leta. Negde posle jula meseca – novoimenovanog meseca koji se četrdeset četvrte godine pojavio prvi put, uz mnogo Ciceronovog škrgutanja zubima – Cezarion je imenovan za faraona. Njegovim krunisanjem započela je treća Kleopatrina suvladavina. Njeno rešenje bilo je originalno, takođe i idealno. Cezarion je postao „kralj Ptolemej, koji je takođe i Cezar, bog koji voli oca i svoju majku“. Kleopatra je tako dobila obaveznog muškog suvladara. Rimljanin, i dvostruko božanstvo, seo je na egipatski presto. A od trogodišnjaka se nije moglo očekivati da se na bilo koji način upliće u majčine planove.
Ne samo da je njen strateški proračun bio sjajan – Kleopatra je simbolično zaodenula Egipat Cezarevim ogrtačem, oko kojeg je mogla očekivati veliko nadmetanje – već takođe i ikonografski vešt. Ako se Cezar iz Aleksandrije vratio više nalik kralju, Kleopatra se iz Rima vratila više nalikujući božanstvu. Čvrsto je prigrlila svoju ulogu Izide, naglašavajući njeno materinstvo, uvodeći kao novinu uzvišenost majčinstva. Na proslavama se pojavljivala u svom raskošnom obličju Izide. Skorašnji događaji su je u tome izričito podržali; Cezarovo ubistvo je možda upropastilo Kleopatrino dugogodišnje marljivo planiranje, ali je podstaklo mitsku maštu. Prema legendi, neprijatelji su Ozirisa, Izidinog muža i vrhovno muško božanstvo, surovo raskomadali. Oziris za sobom ostavlja nejakog naslednika i odanu, mudru suprugu. Izida u svojoj žalosti skuplja raskomadane ostatke, izazivajući njegovo vaskrsnuće. Martovske ide su se odlično uklopile u tu priču; Kleopatra posle svog gubitka postaje još jača, hrabra supruga mučeničkog božanstva. U prilog joj je išlo i to što je u Rimu prvoga dana četrdeset druge godine Cezar svečanim verskim obredom proglašen za boga.
Kleopatra je javno igrala ulogu Izide kao izvora mudrosti i materijalnog i duhovnog oslonca, veličajući Cezarionovo prisustvo, porodično trojstvo i duhovno vaskrsenje.36 Ambiciozno se prihvatila gradnje, uglavnom eksploatišući mit. Cezarionov lik je sačuvan u reljefu na zidovima hrama u Denderi, velikog projekta koji je nasledio još Kleopatrin otac. Možda u čast krunisanja svoga sina, Kleopatra je naredila da Cezariona prikažu s krunama Gornjeg i Donjeg Egipta kako stoji ispred nje, nudeći tamjan Iziđi, Horusu, Ozirisu. Bilo je to efektno preplitanje tema; ona ga prati i kao faraon i kao majka, na jednoj slici mašući Izidinom čegrtaljkom i noseći tradicionalnu boginjinu dvostruku krunu. Njeno ime se u potpisu ispod slike nalazi na prvom mestu; verovatno je sama obavila obred posvećenja tih rezbarija. Završila je građevinski poduhvat koji je započeo njen otac u Edfuu, u Gornjem Egiptu, gde je verovatno prebacila graditelje iz Dendere. Osnovala je brodsko svetilište u Koptosu, nešto dalje na severu; i izgradila malo svetilište u čast rođenja božanske dece iza glavnog hrama u Hermontisu, u blizini Luksora. Cezarion je tamo blisko povezan sa Horusom koji će – možda ne slučajno – osvetiti smrt svoga oca. Kleopatra je tada možda već bila započela izgradnju ogromnog zdanja kasnije poznatog kao Cezareum, iznad aleksandrijske luke. On će na kraju predstavljati oblast za sebe, s tremovima, bibliotekama, odajama, voćnjacima, kapijama, šetalištima i dvorištima, i sa izvanrednim umetničkim delima. Njen najveći projekat bio je Izidin hram u Aleksandriji, danas potpuno porušen.
Kleopatra se bavila vaskrsavanjem i na drugim poljima. Pod njenom vlašću Aleksandrija je doživela snažnu intelektualnu obnovu. Okupivši oko sebe grupu mislilaca, kraljica je u gradu obnovila grčku inteligenciju, privlačeći lako u njega i druge naučnike. Među njene bliske prijatelje ubrajao se Filostrat, govornik slavljen po svojim očaravajućim, bezvremenim besedama. Moguće je da je on bio i njen lični učitelj. Jedina domaća filozofska škola pojavila se u Kleopatrino doba; skeptik Enesidem iz Knososa borio se s nepouzdanošću ljudske percepcije i nemogućnošću saznanja. Oblast naučnih radova iz gramatike i istorije doživela je renesansu, mada je ta obnova rodila malo izrazito originalnih teorijskih skokova u odnosu na prethodne vekove. Jedini izuzeci bili su medicina i farmakologija. Na ptolemejskom dvoru odavno je bilo lekara koji su u javnom životu bili uticajni državnici, a za Kleopatrine vladavine najistaknutiji učeni ljudi u ovim oblastima pisali su brojne radove na temu medicine i bolesti, oboljenja oka i pluća, i kao naučnici i kao lekari koji se bave lekarskom praksom. Ovi mislioci su posebno odvažne korake preduzeli u oblasti hirurgije, stvarajući novi korpus specijalizovanih veština. Ostali radovi bili su uglavnom izvedeni, često sterilni, više posvećeni klasifikacijama nego kreativnosti. Pojavili su se i prvi naučnici rođeni u Aleksandriji. Sin lokalnog trgovca ribom četiri godine mlađi od Kleopatre, Didim se na dvoru istakao britkim duhom i opsežnim delima. Sa odličnim zapažanjem pisao je o leksikonu, o Homeru, o Demostenu, o istoriji, drami i poeziji. U nekim delima upućivao je satirične primedbe čak i Ciceronu. Pravo je čudo što je nalazio vremena za svoju vladarku; manijakalno produktivni Didim napisao je više od tri i po hiljade traktata i komentara, što možda objašnjava zbog čega se nije sećao šta je sve napisao, te su ga redovno optuživali da protivreči sam sebi. U društvu takvih ljudi Kleopatra je večeravala. održavala s njima bliske kontakte i razgovarala o državnim pitanjima. Mislilac u njenom domaćinstvu služio je kao „intelektualni stimulus ili kao ispovednik i glas savesti“. Bio je istovremeno i mentor i sluga.

Uopšteno, rane četrdesete pokazuju da je Kleopatrin značaj mnogo veći od njenih navodnih zavođenja. Napravila je prve korake u obnavljanju ptolemejske slave, opet sledeći svog oca, premda sa opipljivijim rezultatima. Podržavala je intelektualne poduhvate i učestvovala u njima, u skladu sa svojim nasleđem. Helenistički vladari bili su po definiciji zaštitnici kulture i učeni ljudi; među Kleopatrinim precima našle su se brojne ubice, ali takođe i jedan istoričar, zoolog i dramatičar. Ptolemej I napisao je veoma cenjeno delo o Aleksandru Velikom. Unazad gledano, ostavljeno nam je da procenjujemo Kleopatrinu reputaciju po onome što joj je lažno pripisivano. Nezvanično joj je pripisano mnogo raznovrsnih dela, što takođe nešto govori o njenom profilu. Dekadent u inostranstvu, kod kuće je bila istaknuti intelektualac. Citirali su je u raznim prilikama kao znalca u oblasti magije i medicine, koje su još izvesno vreme ostale nerazdvojne; friziranja; kozmetike; tegova i mera. To su bile oblasti koje je Kleopatra verovatno proučavala, barem za večerom. Što se medicine tiče, bila je veliki zaštitnik hrama boginje Hator, posvećenog ženskom zdravlju. Istovremeno, tek je nešto malo verovatnije da je pisala o kupkama od magarećeg mleka nego da je izmislila aspirin.
Kleopatri će biti pripisan i neobičan lek protiv ćelavosti; pričalo se da preporučuje namaz od podjednakih delova spaljenog miša, spaljene krpe, spaljenih konjskih zuba, medveđe masti, koštane srži jelena i kore trske. Pomešan s medom, ovaj preparat trebalo je nanositi na kožu glave i „utrljavati dok ne nikne“. Plutarh smatra da je ona spravljala „sve vrste smrtnih otrova“, s kojima je eksperimentisala na zatvorenicima. „Kada je uočila da otrovi brzog dejstva pojačavaju oštricu smrti bolom koji izazivaju“, prešla je na razmatranje otrovnih životinja. Njih je pomno izučavala, „svakodnevno posmatrajući sopstvenim očima kako napadaju jedna drugu“. Talmud je hvali zbog „velike naučne radoznalosti“ i tvrdi da je bila „veoma zainteresovana za oglede lekara i hirurga“. Uzimajući u obzir istaknuto prisustvo medicinskih stručnjaka na dvoru, napredak na ovom polju i živo interesovanje za prirodne nauke koje su pokazivah i drugi istočnjački vladari – među kojima su mnogi izvodili eksperimente i pisali o biologiji i botanici – to je verovatno istina. Ostatak odlomka iz Talmuda je možda nešto manje istinit. U njemu se Kleopatri pripisuje niz eksperimenata na ženskim zatvorenicima, „da bi se odredilo u kom trenutku fetus postaje pravi embrion“. Slično tome, srednjovekovna Gynaecia Cleopatrae je bez sumnje apokrifska. U njoj se nalaze uputstva za upotrebu vaginalne supozitorije „koju sam uvek koristila, a i moja sestra Arsinoja je to pokušavala“. Ostavljajući po strani pitanje koliko je verovatno da su Kleopatra i njena sestra izdajnica godinama razmenjivale savete o kontracepciji kad je verovatnije da su smišljale uzajamno ubistvo, tekst je problematičan i zbog toga što je napisan na latinskom. Za Kleopatru se pričalo da je bila posebno vična okultnim naukama, mada je jedini alhemičarski poduhvat koji je uspela da izvede bilo pretvaranje egipatskih polja u zlato.
Veći deo navodne Kleopatrine učenosti potiče iz arapskog sveta, u koji rimska propaganda nije bila prodrla. Tu je ona slavljena kao filozof, lekar, naučnik. Njeno ime nosilo je moćan prizvuk, pogotovo zahvaljujući povezanosti s farmakološki nastrojenom čudotvorkom Izidom. Koliko god neki navodi zvučali uverljivo, teško je odrediti koliko je njenih navodnih dostignuća bilo stvarno, koliko je njih bilo odjek Plutarhovog prikaza intelektualke koja se kretala u društvu filozofa i lekara i živela u prosvećenom dobu, a koliko pak spada u uobičajeni napad na stabilnu i sposobnu ženu, za koju se sumnjalo da je previše lukava i vešta i čija se darovitost može pripisati samo „čarolijama i bajalicama“. Bilo da su secirana ili ne, tela moraju biti negde sahranjena, a veštičji kotlovi i magijske knjige uvek su nadohvat ruke. Kleopatrine sposobnosti bile su velike, ali je bujna muška mašta bila neuporedivo plodnija.
Njena sposobnost biće stavljena na probu posle njenog povratka, kad je godinama sledila katastrofa za katastrofom. Nil se u proleće četrdeset treće godine nije ni pokrenuo, tog leta poplave uopšte nije bilo. Žetva je podbacila do neslućenih razmera. Širom Egipta zavladao je očaj. Kleopatra je mirno vodila svoje kraljevstvo kroz neprestanu krizu, svakako pazeći da se ne saplete o poznate zamke; prethodna sezona gladi za nju je bila katastrofalna. Moguće je da je opet proglasila vanredno stanje. Njen narod je gladovao. Nije imala mnogo izbora sem da otvori kraljevska skladišta i besplatno podeli žito.37 Inflacija je divljala; Kleopatra je dodatno devaluirala valutu. Molioci iz dve oblasti tražili su njenu zaštitu od podmitljivih poreznika. S obzirom na „opšte očajanje“ i „nadahnuta mržnjom prema zlu“, odobrila im je poštedu. Naveliko je delila pomilovanja. Usred poljoprivredne krize pojavili su se izveštaji o neobičnim žlezdanim otocima i gadnim crnim pustulama; epidemija je vladala u Egiptu, ili tik izvan njegovih granica. Plodni Dioskorid, stručnjak za medicinsko bilje, imao je mnoštvo materijala na kome je mogao da zasnuje pionirski traktat o bubonskoj kugi.
Četrdeset treće godine rimski građanski rat silovito se vratio na egipatsku obalu u najgorem mogućem trenutku. Italijansko poluostrvo jedva je podnosilo taj sukob, brutalan, neoboriv dokaz da, po Plutarhovim rečima: „Nijedna divlja zver nije tako okrutna kao čovek kada moć pokreće njegove strasti.“ Za Kleopatru je ovaj obračun poprimio oblik svojevrsne izvitoperene bajke: znala je da će joj se sve strane obratiti. (Brojnost tih obraćanja predstavlja dokaz njenog velikog bogatstva.) Takođe je znala da će, ako podrži pogrešnu stranu, posledice i po nju biti pogubne. Mada je i dalje ostajala odana Rimu, bilo je teško održati tu odanost kada nije znala ko, tačno, predstavlja Rim. A koga god da podrži, cena će verovatno biti ogromna. Već je bila dobro upoznata s mudrošću svojevremeno predočenom njenom ocu, kome je usred pregovora otvoreno rečeno „kakvim će se poniženjima i nevoljama izložiti, kakvom podmićivanju mora pribeći i kakvu će pohlepu morati da zadovolji kada dođe do rimskih vođa, koje ni čitav Egipat pretvoren u srebro ne bi zadovoljio“.

Za Kleopatru bi najbolji izbor bio da ne čini ništa, ali je tu mogućnost brzo iscrpla. Konačno se priklonila svojim prirodnim simpatijama, po sopstvenoj ceni. Dolabelajebio Cezarov miljenik, mladi i sposobni zapovednik njegove flote, prvi čovek koga je izabrao za konzula četrdeset četvrte. Neobuzdan i tvrdoglav, takođe odvažan, dobar besednik i veoma omiljen, nije još bio napunio ni tridesetu; Kleopatri je možda delovao kao prirodni Cezarov politički naslednik. Kada joj se Dolabela obratio za pomoć, Kleopatra mu je poslala četiri legije koje je Cezar ostavio za sobom i flotu. Zauzvrat je dobila obećanje da će Cezarion biti priznat kao kralj Egipta, što je za nju bilo od presudne važnosti. Nažalost, njena flota je zarobljena na otvorenom moru. Bez borbe se predala Kasiju, Dolabelinom suparniku i vođi ubica. Potom je Kasije zamolio Kleopatru za pomoć. Ona mu je poslala svoje izvinjenje. Glad i kuga harali su njenom zemljom. Bila je bez ikakvih sredstava. Istovremeno je pripremala drugu ekspediciju za Dolabelu. Nepovoljan vetar prikovao je tu flotu za luku, a kraljica se suočila i sa pobunom potčinjenih. Njen vojni zapovednik na Kipru ustupio je, protivno njenom naređenju, Kasiju egipatske brodove. Kleopatra će kasnije biti pozvana na odgovornost zbog njegove drskosti.
Igrala je opasnu igru, koja je postajala još opasnija. Jula četrdeset treće godine Kasijeva vojska okružila je i potukla Dolabelu, koji je izvršio samoubistvo. Ako se to već nije dogodilo ranije, Kleopatri su se potom obratili Kasijevi neprijatelji, Oktavijan i Antonije. Njih dvojica su krajem četrdeset treće bili u savezu, s namerom da se osvete ubicama, koje su predvodili Brut i Kasije. Za Oktavijana, Cezarovog usvojenog sina i nekadašnjeg punomoćnika, Kleopatra je pripremila moćnu, dobro opremljenu flotu. Nameravala je da je lično isporuči u Grčku. U međuvremenu, ubica Kasije je nije ostavljao na miru. Odbila je da proguta njegov mamac. Ponovo joj je zapretio. Tražio je njenu podršku; Kleopatra je umesto toga podržala njegovog neprijatelja. Nipošto se nije ponašala kao poslušna žena koju je pominjao Cezar. Razjareni Kasije pripremio je opsežan pohod na Egipat. Odabrao je pravi trenutak; Egipat je bio oslabljen glađu, Kleopatra ranjiva u odsustvu svojih rimskih legija. Kasnije je tvrdila kako se „nije plašila Kasija“, ali ako nije, to je bila ludost. On je bio gnusan lik, sazdan podjednako od okrutnosti i pohlepe. Poznat kao „najsilovitiji čovek“, bio je prvobitni pokretač ubistva. Zapovedao je s dvanaest izvanrednih legija i veštim streljačkim konjaničkim snagama. Prema gradovima u koje je već ušao, ponašao se nemilosrdno. Kao vešt vojskovođa i nekadašnji Pompejev zapovednik flote, i ranije se borio na istoku. A bio je ionako blizu, s druge strane egipatske granice, gde je uspostavio vlast u Siriji.
Ipak, Kleopatra je ponovo u poslednjem trenutku pošteđena, zahvaljujući protivrečnim rimskim interesima. Pošto je krenuo na Egipat, Kasije je hitno pozvan da pođe na drugu stranu. Antonije i Oktavijan prešli su Jadransko more. Putovali su na istok da ga napadnu. Kasije je oklevao. Egipat je bio tako bogat plen, tako blizu. Brut ga je oštro podsetio da ne bi trebalo da osvaja vlast za sebe, već slobodu za svoju zemlju. Razočarani Kasije pošao je na suprotnu stranu, da se pridruži Brutu u Grčkoj. Za Kleopatru se taj prekor poklopio s nemilim događajima. Zaplovila je sa svojom flotom da se pridruži Antoniju i Oktavijanu. Sama je komandovala glavnim ratnim brodom. Međutim, loše vreme ponovo je omelo njen naum. U takvim uslovima visoki ratni brodovi s križnim jedrima bili su beskorisni, jer su se lako prevrtali i potapali. Vratila se u Aleksandriju sa ostacima svoje mornarice. Kako je kasnije objašnjavala, oluja „ne samo da je sve upropastila već joj je donela i bolest, zbog čega ni kasnije nije mogla da isplovi“. Mnogi su sumnjali u njenu iskrenost, što je ostavljalo utisak da je Kleopatra zapravo želela da se izvuče iz ćele neprijatne situacije. (Uočljivo je da, kad je ne osuđuju zbog toga što je suviše odvažna i muževna, Kleopatru optužuju da je bila preterano krhka i ženstvena.) Čini se, međutim, da je Kleopatra govorila istinu. Znala je da ne može odbiti pomoć onima koji svete smrt njenog ljubavnika. Kasijev saveznik, koji je čekao u zasedi da napadne Kleopatrinu flotu – sa šezdeset dobro opremljenih brodova, legijom Kasijevih ljudi i dobrom zalihom vatrenih strela – čuo je za nesreću, a takođe i naišao na egipatske olupine duž južne grčke obale. Kleopatra se, narušenog zdravlja, odvukla kući. Pored svih svojih marljivih i skupih nastojanja, nije obezbedila ničiju naklonost.
Pošto nije pružila konkretnu pomoć pobednicima, znala je da će uskoro biti pozvana na odgovornost. Poslanik je stigao u Aleksandriju u manje-više pravi čas, verovatno početkom četrdeset prve. Bio je to uglađeni pregovarač britkog jezika i čovek akrobatske odanosti. Kvint Delije je već tri puta menjao strane u toku građanskog rata, uskačući iz Dolabelinog tabora u Kasijev, da bi privremeno sleteo kod Marka Antonija. Došao je u Aleksandriju da bi izvukao odgovore od egipatske kraljice, neobično nespremne za saradnju. Zašto je sarađivala s Kasijem? Kako objasniti njenu mlaku podršku Cezarovim zastupnicima? Kome je zapravo odana? Delije je verovatno bio obavešten o čudima Aleksandrije i njenoj raskošnoj palati. Šta god da je čuo, nije bio dovoljno pripremljen za Kleopatru. „Čim joj je ugledao lice i uočio njenu veštinu i prefinjenost u izražavanju, shvatio je da će morati da prilagodi svoj pristup. Kada je reč o Kleopatrinom razoružavajućem uticaju, svi izvori se jednoglasno, čak izrazito, slažu. Plutarh do te mere pada pod posthumni uticaj njenih čari da joj – od trenutka Delijevog dolaska – suštinski prepušta priču o Marku Antoniju.
Delije je brzo shvatio da neće moći da prekoreva postiđenu i pokornu kraljicu.

Žena koja se našla pred njim nije bila neko od koga je mogao tražiti objašnjenja i opravdanja. Budući oportunista, možda je uvideo da bi mogao postići nešto drugo. Sam je bio veoma podložan lepoti. Zahvaljujući njihovim zajedničkim pohotnim pustolovinama, dobro je poznavao ukus svog komandanta. Delije se ili i sam topio u Kleopatrinim rukama, ili je shvatio da će se to dogoditi Antoniju, ili oboje. Srećom, odlika njegove prevrtljivosti bila je i velika okretnost; bez napora se okrenuo u suprotnom pravcu. Laskao je i udvarao se Kleopatri, do te mere da nije jasno čije je namere zapravo zastupao. Njegov savet je glasio – Delije već odavno zaslužuje da dobije pohvalu za uspešnu režiju – da treba pripremiti malu predstavu. Kleopatra treba da obuče svoju najsjajniju odeću. Njena uloga analogna je ulozi Here u Ilijadi, koja utrljava u svoju put opojna ulja sve do svilenog sjaja, plete sjajne uvojke, zaodeva se tkaninama sa mirisom ambrozije, ukrašava stas kićankama i – sa zlatnim broševima na grudima i draguljima u ušima – polazi u susret Zevsu. Kleopatra treba što pre da otputuje s njim iz zemlje. Delije ju je uveravao da nema čega da se plaši. Marko Antonije je „najplemenitiji i najljubazniji vojnik“.
Tri godine ranije, dok je Kleopatra pod oblačnim aprilskim nebom hitala iz Rima, put joj se ukrstio s još jednim umornim putnikom. Oktavijan se, mada kao običan građanin, zaputio u Rim „praćen velikom masom ljudi koja je svakodnevno rasla kao bujica“, nošen strujama dobre volje. Bilo da se to dogodilo još tada ili se pojavilo tek u prepričavanju, dočekan je antičkim ekvivalentom specijalnih efekata. Kada se približio Apijskom putu, magla se razišla i „veliki oreol u duginim bojama okružio je čitavo sunce“, koje se pre toga nije videlo nedeljama. Cezarov naslednik bio je njegovim sledbenicima nepoznat kao i oni njemu; listom su stali uz njega – pri čemu su najvatreniji bili veterani Cezarovih pohoda – očekujući da će osamnaestogodišnjak osvetiti „krvoproliće u Senatu“. On se, kad je reč o tome, nije izjašnjavao, nastavljajući, po savetu svoje majke, „lukavo i strpljivo“, bar dok nije stupio na posed Marka Antonija. Mršavi tinejdžer iz provincije, kovrdžave plave kose i obrva sastavljenih iznad nosa, ničim se nije naročito isticao. U Rimu je provodio malo vremena. Nije imao ni vojničkog iskustva ni političkog autoriteta. Bio je krhke građe i neupadljivog stasa. Došao je da se prihvati najpoželjnijeg nasleđa tog doba, imena svog deda-ujaka.
Rano sledećeg jutra Oktavijan se predstavio na Forumu, da se prihvati Cezarovog nasleđa. Potom je otišao kod Marka Antonija, ali je u baštu njegovog lepog imanja pušten tek posle dugog i ponižavajućeg čekanja. Bez obzira na to kako se najavio – njegovi sledbenici su ga već nazivali Cezarem – Antonije je svakako bio pogođen. Ako je za Kleopatru pojava Oktavijana u Rimu bila neprijatna, za Marka Antonija je bila uvreda. Usledio je nategnut razgovor između dvojice muškaraca – ili, po mišljenju četrdesetogodišnjeg Antonija, između muškarca i dečaka – koji su smatrali da polažu podjednako pravo na Cezarovo nasleđe. Oktavijan je bio precizan i promišljen, kasnije čak pomalo opsednut kontrolom; bez sumnje je unapred smišljao šta će reći. (Čak i u razgovoru sa svojom ženom radije je zapisivao svoje misli a potom ih naglas čitao.) Te reči je četrdeset četvrte Oktavijan svakako izgovorio sa zastrašujućim samopouzdanjem i ubeđenjem. Zašto Antonije nije kaznio ubice? (Radi uspostavljanja reda, svi su se zalagali za pomilovanje. Antonije je, međutim, predsedavao Senatom kada je ono odobreno.) Glavni pokretači ubistva ne samo da su još bili u životu, već su i nagrađeni provincijskim guvernijama i vojnim položajima. Oktavijan je tražio od Antonija „da stane iza mene i pomogne mi da se osvetim ubicama“. Ako to ne može, da li bi bio tako ljubazan da se uljudno skloni? Na kraju krajeva, da se promišljenije ponašao, Antonije je mogao biti Cezarov politički naslednik. Što se nasleđa tiče, da li bi Antonije bio ljubazan da mu preda zlato koje je Cezar ostavio, radi obećane podele? Oktavijan je dodao da Antonije može da zadrži „ostale dragocenosti“, što je zvučalo više kao prekor nego kao odobrenje.
Marko Antonije bio je više nego dvostruko stariji od Oktavijana. Imao je „sve prednosti dugogodišnje službe Cezaru“. U prethodne dve godine pokazao je veliki, ako ne uvek i uzoran autoritet. Pored toga, već je bio protraćio Oktavijanovo nasleđe, baš kao što je ranije proćerdao Pompejev nekadašnji imetak, izdašno darujući raskošne tapiserije i nameštaj svojim prijateljima. Nije ga trebalo podsećati da je propustio priliku da ga za svog naslednika proglasi čovek kome se divio iznad svih ostalih. Niti je pak želeo da čuje prekore krhkog, nadobudnog pridošlice. Bio je poprilično iznenađen. Svojim dubokim, promuklim glasom, podsetio je mladića da političko vodstvo u Rimu nije nasledno. Držanje koje je podrazumevalo da jeste tako upravo je razlog zbog kojeg je Cezar ubijen. Antonije je štošta rizikovao da bi obezbedio da Cezar bude sahranjen sa svim počastima i da se sačuva uspomena na njega. Isključivo njemu ima da zahvali, jetko je podsetio Oktavijana, „što uopšte poseduješ sve Cezarove počasti – porodicu, ime, položaj i bogatstvo“. Antonije mu ne duguje nikakva objašnjenja. On zaslužuje hvalu pre nego prekor. Ne mogavši da odoli, što je često bio slučaj, dodao je svojim rečima i malu otrovnu žaoku, prekorevajući mladića za nepoštovanje, „jer si ti mlad čovek a ja sam stariji“. Oktavijan takođe greši ako veruje da Antonije priželjkuje političku moć ili ima nešto protiv pridošlice. „Herkulovsko poreklo sasvim mi je dovoljno“, huktao je Antonije, koji je – širokih ramena, jakog vrata, izuzetno naočit, guste kovrdžave kose i kukastog izraženog nosa – potpuno odgovarao toj ulozi. Što se novca tiče, on ga uopšte nema. Oktavijanov blistavi otac ostavio je riznicu potpuno praznu.
Koliko god bio buran, ovaj razgovor je u Senatu dočekan sa olakšanjem, jer je za njih samo jedna opasnost bila veća od javnog neprijateljstva između dvojice cezarevaca. Antonije je posedovao političku moć. Oktavijan je bio uvažen i iznenađujuće popularan, na putovanju su ga dočekivali sa oduševljenjem. Daleko je bolje da dvojica suparnika rade jedan protiv drugog, smatralo se, nego da udruže snage. Antonije je to primetio još u svojoj bašti tog prolećnog jutra. Oktavijan beše tek došao sa studija. Na njima je svakako naučio kako puk smatra svojom dužnošću da produži neslogu, da uzdiže vođe samo da bi posle uživao u njihovom rušenju, da ih ohrabruje da jedni druge uništavaju. Naravno, bio je u pravu. A niko nije umeo da seje razdor bolje od Cicerona, na koga se uvek moglo računati, kako se izrazio jedan savremenik, da ocrnjuje važne ljude, ucenjuje moćne i kleveće ugledne. Sada je spremno prionuo na posao.
Za Cicerona je ovo bio čemerni sukob između slabosti i okrutnosti. Zaista, mogućnosti je bilo neverovatno mnogo. Među Cezarovim ubicama, Brut i Kasije su ostali u centru pažnje. Hrabar mladić i nadaren vojskovođa, Pompejev sin nalazio se u Španiji s većim delom rimske mornarice. Sekst Pompej je na svojoj strani imao očev nepomućeni ugled; i on je, takođe, želeo da osveti oca i povrati svoje nasleđe. (On je možda imao i jači razlog za osvetu. Kao dečak, posmatrao je obezglavljivanje svog oca na obali Egipta.) Konzul Marko Emilije Lepid, koji je nasledio Antonija kao Cezarov drugokomandujući i večerao sa njim noć uoči njegovog ubistva, takođe je sanjao o tome da nasledi Cezara. On je rukovodio jednim delom Cezarove vojske. Ostale legije bile su pod zapovedništvom drugih konzula. Brut je neočekivano sakupio vojsku u rekordnom vremenu.38 Činilo se da samo Oktavijan nema vojsku.
Najuticajniji čovek u Rimu posle Ida, Ciceron se našao u istoj nevolji kao i Kleopatra. Kome da se prikloni? Shvatao je da neutralnost u ovoj prilici – petom građanskom ratu za njegovog života – nije moguća. Istovremeno, poznavao je sve strane i nijedna mu nije bila naročito draga. Četrdeset četvrte godine Oktavijan mu je delovao kao običan školarac, gnjavator više nego nova nada. „Ne verujem njegovim godinama i ne znam šta hoće“, gunđao je Ciceron. Bilo je teško zamisliti Oktavijana – bledunjavog momčića u gradu u kome je rumenilo bilo cenjenije – kao glavnokomandujućeg. Predstavljao se kao vođa, a ipak je bio tako naivan da poveruje kako Rim može da čuva tajnu! (Zanimljivo je da je malo ko ozbiljno shvatao Oktavijana sa osamnaest godina, mada je u tim istim godinama Kleopatra već vladala Egiptom.)
U maju četrdeset četvrte, kada je Ciceron osetio da u Rimu više nije bezbedan, priklonio se Dolabeli, premda nerado. Taj zanosni komandant bio mu je četiri godine zet. Dolabela i Ciceronova kćerka razveli su se dok je ona bila trudna; Dolabela je kasnije sporo vraćao miraz, na šta je bio obavezan. Nekada vatreni cezarevac, Dolabela se posle Ida okrenuo protiv svog nekadašnjeg zaštitnika. Pretvarao se čak i da je učestvovao u zaveri, koju je javno odobravao. Ciceron je iz prikrajka glasno navijao. Od prvog maja, njegov bivši zet postao je „moj predivni Dolabela“. Zdepasti, dugokosi Dolabela održao je blistav govor. Ciceron je prosto balavio od divljenja. Dolabela je tako rečito branio ubice da je Brut praktično mogao sam staviti krunu na glavu! Razume se, uveravao ga je Ciceron, Dolabela je već upoznat s njegovim dubokim ushićenjem? (Verovatnije je da je Dolabela bio upoznat sa upravo suprotnim.) Dolabela je porušio improvizovani stub podignut u spomen na Cezara. Gušio je procezarevske demonstracije. Ciceronovo divljenje je raslo. „Nema vatrenijeg osećanja“, tvrdio je. Republika je počivala na Dolabelinim plećima.

Nedelju dana kasnije, Ciceron je završio sa svojim bivšim zetom. „Užasan čovek!“, pljuvao ga je, proglašavajući sebe njegovim najcrnjim neprijateljem. Šta se desilo u međuvremenu? Uprkos zasipanju komplimentima, Dolabela je propustio da izravna svoj dug. Nastalo je kraće kolebanje; Ciceron nije mogao a da više puta ne čestita Dolabeli na briljantnoj tiradi protiv Antonija, baš po njegovom ukusu. I u tom pogledu, takođe, lično neprijateljstvo prevazišlo je politička pitanja. Obojica bliski Cezarovi saradnici, Dolabela i Marko Antonije godinama su bili u lošim odnosima posle izvesne indiskrecije Antonijeve tadašnje žene. (Iz istog razloga, ona je preko noći postala njegova bivša žena.) Ponekad je zaista izgledalo da u Rimu postoji samo deset žena. A po Ciceronovom mišljenju, Marko Antonije je spavao sa svima njima.
Politika je odavno definisana kao „sistematska organizacija mržnje“. Svakako, ništa nije moglo bolje opisati Rim u godinama posle Ida, kada je neprijateljstvo pre nego sporna pitanja podelilo Cezarove ubice, Cezarove naslednike i poslednje pompejevce od kojih je svaki, kako se činilo, imao vojsku, plan i sopstvene ambicije. Među mnoštvom ličnih uzajamnih osveta, nijedna nije mogla biti okrutnija od one između Cicerona i Marka Antonija. Zla krv sezala je decenijama u prošlost. Antonijev otac umro je kada je njemu bilo deset godina, ostavljajući za sobom toliko dugova da se Antonije odricao njegovog nasleđa. Njegov očuh, slavni besednik, osuđen je na smrt po Ciceronovom naređenju. Od oca je Marko Antonije nasledio bučnu i hirovitu narav. Bio je sklon mrzovolji i ispadima. Njegova majka je – po svim svedočenjima pravi orkan od žene – čini se, usadila sinu ljubav prema sposobnim, odlučnim ženama. Bez njih, Antonije bi verovatno sam sebe uništio još mnogo pre marta četrdeset četvrte. Njegov lični život već je predstavljao svojevrsnu katastrofu. Još kao momčić potvrdio je porodičnu sklonost ka rasipništvu. Blistavi ugled vojskovođe nadmašivala je samo njegova slava u bučnom proslavljanju; tragom svojih divljanja ostavljao je svoje učitelje polumrtve. Predavao se lagodnom životu, raspusnim pijankama, lošim ženama. Bio je velikodušan preko svake mere, što je uvek lakše kada kuća koju bez razmišljanja darujete uopšte i nije vaša. Ono što se govorilo o jednom ranijem tribunu još više je važilo za Antonija: „Rasipno je traćio novac i čestitost – i svoju i tuđu“. Briljantni konjički oficir imao je sav Cezarov šarm i ništa od njegove samokontrole. Četrdeset četvrte zaverenici su ga procenili kao suviše nedoslednog da bi bio opasan.
Posle Ida, Marko Antonije bio je u punom sjaju, pravi čovek trenutka – bar dok se nije pojavio Oktavijan. Kleopatra se još nije vratila u Aleksandriju kada su se pojavili prvi nagoveštaji napetosti. Izražavani su sasvim javno: „Po ćelom gradu“, priča Apijan, „Oktavijan se peo na bilo kakvo uzvišenje i iz sveg glasa optuživao Antonija.“ Antonije može da ga ponižava koliko god hoće, može da ga osudi na doživotno siromaštvo, grmeo je Oktavijan, ali da li bi bio tako ljubazan da „prestane da pljačka njegov imetak dok građani ne dobiju svoje nasleđe?“ Posle toga, neka uzme sve ostalo. Antonije je vatreno odgovarao. Vređao ga je i ometao koliko god je mogao. Senat nije uradio ništa da obeshrabri nijednog ni drugog, radije ih, kako kaže Dion i kako je predvideo Antonije, „suprotstavljajući jednog drugome“. Antonija su njegovi ljudi nagovarali na pomirenje, koje je postajalo sve neophodnije dok su ubice jačale svoje redove. Antonije se izvinio. Obećao je da će se uzdržavati, pod uslovom da se uzdržava i Oktavijan. Sledilo je jedno klimavo primirje za drugim. Antonije je drugo prekinuo senzacionalnom optužbom: u oktobru je optužio Oktavijana da je podmitio njegove telohranitelje da ga ubiju. (Zapravo, Oktavijan ih je samo podmitio da ne vrše svoju dužnost, što će i kasnije redovno činiti. Što se tiče bezbednosti Marka Antonija, Oktavijan se ponudio da ga lično štiti.) Većina je tu optužbu smatrala smešnom. Neki i nisu, zbog čega je Oktavijan podivljao. Jednom prilikom je spao na to da udara pesnicama po zaključanim vratima kuće Marka Antonija u nastojanju da spere ljagu sa svog imena, besno izvikujući psovku za psovkom pred slugama i drvenim daskama.
Uprkos tome što mu je Oktavijan svakodnevno pisao uporno mu se ulagujući, Ciceron je oklevao, nastojeći da dobije na vremenu. Situacija je bila krajnje osetljiva. Ako bi Oktavijan došao na vlast, ubice bi bile izgubljene. Štaviše, Oktavijan je bio istovremeno zabrinjavajuće podložan savetima starijih i neobično otporan na njih. Ciceron je posebnih teškoća imao s mladićevim kitnjastim pohvalama na račun Cezara. „S druge strane“, razmišljao je Ciceron, „ako on bude pobeđen, Antonije će očigledno postati nepodnošljiv, te se ne može reći šta je bolje.“ Antonije je bio sklon pljačkanju, Oktavijan zaslepljen osvetom. Ciceron je oklevao i premišljao se, naposletku se čvrsto uhvativši jedine izvesnosti, koju je ponavljao kao mantru: „Čovek koji slomi Marka Antonija okončaće ovaj grozni i pogibeljni rat.“ U jesen četrdeset četvrte godine odbrana republike, ili onoga što je od nje ostalo, postala je za Cicerona sinonim za napadanje Antonija, na koga je penio narednih šest meseci. Upravo tih mučnih nedelja Kleopatra se spetljala sa istinskim Antonijevim i Oktavijanovim neprijateljima budući da je, iskreno ili neiskreno, sarađivala sa Dolabelom i Kasijem.
Besnim napadima koje poznajemo kao filipike, Ciceron je naumio da uništi Cezarovog nekadašnjeg oficira. Antonije je u najboljem slučaju bio „drski bezobraznik“, a u najgorem mahniti, pijani, prljavi, bestidni, poremećeni, razvratni, bezumni lopov. „Uistinu“, tvrdio je Ciceron, „ne treba da ga smatramo ljudskim bićem, već najstrašnijom zveri.“ Antonije je svakako pružao Ciceronu dosta materijala. Loše je raspolagao svojim sredstvima. Upuštao se u skandalozne afere. Prisvajao je tuđi imetak. Pravio je budalu od sebe, u jednom trenutku navodno upregavši lavove u dvokolice da bi se vozikao po Rimu. Preterivanje i raspusništvo bili su njegovo drugo ime. Živopisni ispadi bili su u velikoj meri razlog njegove popularnosti; njegovi sledbenici smatrali su ga neodoljivim. Divljanja je, svakako, bilo, čak i ako se „trag orgijanja“ nije u tolikoj meri vukao za Antonijem koliko je to tvrdio Ciceron. Uprkos tome, Ciceron je rado prepričavao i uveličavao priče o Antonijevim nepodopštinama. Ciceron nipošto nije dopuštao Antoniju da zaboravi jutro kada je u Senatu zaustio da nešto kaže pa umesto toga ispovraćao smrdljive ostatke svadbene gozbe u svoje krilo. Antonije je od tada postao „prljavi ispovraćani divljak“, koji „bljuje umesto da priča“. On nema drugih ambicija sem da obezbedi rimske glumce, kockare i svodnike. Ta tema je za Cicerona bila neiscrpna. Kao što je još odavno priznao: „Lako je osuđivati razvrat; dan bi mi brzo prošao kada bih pokušao da nabrojim sve što se može reći o toj temi: zavođenje, preljuba, pohota, rasipnost, tema je neiscrpna.“39
Dok su se uvrede nizale, pojavile su se i dve nove teme. Oktavijan je neizbežno prerastao iz „dečaka“ u „mog mladog prijatelja“, pa porastao do „izuzetnog mladića“ i „mladog čoveka kojeg je samo nebo poslalo“ i na kome počivaju sve nade Rima. Takođe, dok je Ciceron sve više besneo, Antonije je dobio saučesnika. Prikupljajući svaku trunku dokaza, govorkanja i nagoveštaja, Ciceron je u svoje oštre prekore uključio i Fulviju, koja je tri godine bila u braku s Antonijem. Fulvija je ravnopravno učestvovala u ugovaranju sastanaka, rasprodaji provincija, proneveri državnih sredstava, tvrdio je Ciceron. Osuđivao ju je zbog pohlepe, ambicije, okrutnosti, prepredenosti. Optužio je Antonija za najgori zločin koji se mogao pripisati bivšem Cezarovom zameniku: Marko Antonije bi, urlao je on, „radije odgovarao najdrskijoj ženi nego Senatu i rimskom narodu“. Sa ovom ogorčenom optužbom Ciceron je ostavio neprocenjivo nasleđe Oktavijanu, koji će iskoristiti svaku njegovu reč, nijednom ne pominjući najboljeg pisca iz senke u istoriji.

Novembra četrdeset treće Oktavijan i Antonije nisu imali mnogo izbora sem da udruže snage. Te zime su se Brut i Kasije ujedinili u istočnom Egeju, pošto je Kasije odustao od pohoda protiv Kleopatre. Ubice su bile dobro naoružane i sa dosta sredstava; povinujući se neophodnosti, Antonije i Oktavijan progutali su svoj uzajamni prezir i sklopili formalni savez. U njega su uključili i Lepida, koji je zapovedao izrazito borbenom vojskom. Krajem istog meseca njih trojica su se sastali na jednom ostrvcu usred današnje Bolonje, „da bi neprijateljstvo zamenili prijateljstvom“. Pretresavši jedan drugoga da bi se uverili da niko ne nosi sakrivene bodeže, seli su da razgovaraju, pred svojim vojskama. Tu su ostali dva dana vodeći pregovore od zore do mraka, što nije nimalo čudno s obzirom na njihove različite planove. Kako je to mnogo kasnije opisao rimski istoričar Flor: „Lepida je pokretala želja za bogatstvom, koje je očekivao da stekne zahvaljujući rasulu u državi; Antonije je želeo da se osveti onima koji su ga proglasili za neprijatelja; Cezara [Oktavijana] je gonila pomisao da je smrt njegovog oca još neosvećena i da je to što su Kasije i Brut još u životu uvreda njegovom preminulom duhu.“ Nakon ta dva dana ova trojica su uspeli da dođu do sporazuma, suštinski imenujući sebe diktatorima na pet godina i podelivši imperiju između sebe. Svaki se zakleo da će se pridržavati dogovora i zajednički su se rukovali. Na kopnu su njihove vojske pozdravile jedna drugu. Taj sporazum – kasnije poznat kao Drugi trijumvirat – trebalo je da stupi na snagu januara četrdeset druge godine. Kleopatra je mogla da odahne. Zajedno, Oktavijan i Antonije su imali šansu. Ona nije bila u stanju da se suprotstavi udruženim snagama Bruta i Kasija, koji ne bi imali milosti ni prema kom Cezarovom savezniku, a kamoli ženi koja je vladala zajedno s njegovim detetom.
Novi trijumviri su se pozabavili i gorućim pitanjem finansija. Sav novac je bio u Aziji, gde se slivao u kovčege ubica. Riznica u Rimu ostala je prazna. Takvo stanje neophodno je vodilo do teškog pitanja ličnih neprijatelja. Trojica muškaraca su se povukli da u samoći sastave spisak. Nastala je izvesna trampa, kada su jedan drugome ponudili „svoje najvernije prijatelje u zamenu za najcrnje neprijatelje“. Tako je Antonije žrtvovao voljenog strica za Cicerona. Lepid se odrekao brata. Šanse za preživljavanje bile su naročito slabe ako ste na raspolaganju imali dosta novca. „Na spisak su neprestano dopisivana nova imena, nečija zbog neprijateljstva, nekih drugih zato što su bili gnjavatori, ili pak prijatelji neprijatelja, ili neprijatelji prijatelja, ili izuzetno bogati“, objašnjava nam Apijan. Trijumviri su, svaki za sebe, pohitali sa svojim ljudima u Rim, gde su komandovali pokoljima. „Čitav grad je“, tvrdi Dion, „bio pun leševa“, koji su često ostavljani na ulici da ih proždiru psi ili ptice, ili bacani u reku. Neki od obeleženih silazili su da se sakriju u bunare ili smrdljive odvodne kanale. Drugi su se krili u dimnjacima.40
Pošto se okanuo različitih planova za bekstvo, Ciceron se sedmog decembra četrdeset treće godine nalazio u svojoj vili južno od Rima. Upravo je bio legao da se odmori kada mu je kroz prozor uletela vrana i počela da mu kljuca pokrivač. Njegove sluge su to protumačile kao predznak opasnosti; molili su Cicerona da im dopusti da ga odnesu ka moru. Dobro će ga sakriti u gustoj šumi pored puta. On se nerado smestio u svoju nosiljku, sa Euripidovom knjigom u rukama. Nekoliko minuta kasnije jedan centurion provalio je u njegovu vilu. Iznudivši željena obaveštenja, potrčao je da presretne nosiljku. Ciceron je prestravljenim slugama naredio da ga smeste među drveće; želeo je da u oči gleda svog ubicu. Veliki čovek bio je iscrpljen i neuredan, „lica ispijenog od strepnje“. Razmaknuvši zavese, ispružio je vrat što je više mogao, da bi bio presečen kako treba. Podozrevao je da se našao u rukama amatera, što se zaista i dogodilo. Nespretnim testerisanjem, Ciceronova glava je odrubljena od tela. Po prethodnom Antonijevom naređenju, i ruke koje su pisale filipike takođe su odsečene, da bi bile poslate u Senat i tamo izložene. Pričalo se da je Fulvija – koja je iz sopstvenih razloga gajila dugogodišnje neprijateljstvo prema Ciceronu – prva pljunula na njegovu glavu, nasilno mu otvorila usta i probola mu jezik ukosnicom. Sve u svemu, pobijeno je dve hiljade uglednih Rimljana, među kojima i gotovo trećina Senata. Trijumviri su sada ostali bez otpora u Rimu, sa četrdeset i tri legije pod svojom komandom, i bez sredstava, budući da su se njihovi proračuni pokazali manje unosni nego što su očekivali.
Deset meseci kasnije, vojske Kasija i Bruta srele su se sa Antonijevom i Oktavijanovom vojskom u blizini Filipa, na širokoj ravnici u istočnoj Makedoniji. Usledile su dve bitke dotad neviđenih razmera i ogromne važnosti. Jedna strana vodila je Rim ka autokratiji. Druga se i dalje borila za republiku. Sve je bilo još složenije zbog činjenice da su sve snage bile iskusne i slično obučene; svakoj je bilo teško da pokori neprijatelja koji govori isti jezik, služi se istom taktikom i istovetno je obučen. Dve vojske sa više od sto hiljada vojnika sukobile su se u krvavoj borbi prsa u prsa, među gustim oblacima prašine, sa isukanim mačevima i goloruki, uz zveket štitova, urlike iscrpljenosti i jezive krike i, napokon, sa užasnim gubicima na obe strane. Tek posle drugog sudara Oktavijan i Antonije – čiji su ljudi bili na ivici izgladnelosti – uspeli su da potuku republikance. Kasije je izvršio samoubistvo, presudivši sebi istim nožem koji je zario u Cezara. Brut se bacio na svoj mač. Pobednici su različito prišli njegovom lešu. Antonije je skinuo skupoceni purpurni ogrtač i njime pažljivo prekrio telo, da bude sahranjeno zajedno s blistavim nekadašnjim kolegom. Ubrzo potom, pojavio se Oktavijan. On je naredio da se Brutu odseče glava i da bude izložena u Rimu.41
Filipi su ipak bili bitka ideja; moglo bi se reči da su posle nje stradali sloboda i demokratija i da je osvećena Cezarova smrt. Antonije je posle bitke obrijao bradu koju je u žalosti puštao. Nijedno sporno pitanje nije deblo Marka Antonija i Oktavijana, koji su stoga bili prinuđeni da ih izmisle; bila su to dvojica ljudi koji su tražili kavgu. S druge strane Sredozemlja Kleopatra je – boreći se sa krizom u sopstvenoj državi – imala puno pravo da se zapita zbog čega se Rimljani nisu priklonili jednostavnijem monarhističkom modelu, s obzirom na sva krvoprolića koja su im u prethodnim godinama donele lične ambicije. Kako je kasnije primetio Dion, demokratija lepo zvuči, „ali se njeni rezultati očigledno nimalo ne slažu s njenim nazivom. Monarhija, naprotiv, zvuči neprijatno, ali je najpraktičniji oblik vlasti. Jer lakše je naći jednog izvanrednog čoveka, nego mnogo njih.“
Četrdeset druge godine Antonije i Oktavijan ponovo su između sebe podelili Sredozemlje, ovog puta ostavljajući Lepida po strani. Rastali su se s potpisanim sporazumima u rukama. Antonije je, kao stariji saveznik, bio ovenčan slavom. Vojna pobeda bila je njegova; on je posle Filipa stekao reputaciju nepobedivog, koja će narednih godina sejati strah i trepet. Zaputio se na istok, da ponovo uspostavi red i prikupi sredstva. Oktavijan je skoro čitavih mesec dana bolovao, te su ga po bojnom polju nosili u nosiljci. On je pošao na zapad, da se oporavi. Trebalo je da raspusti vojsku i podeli imanja veteranima, koji su isplaćeni tek na kraju pohoda. Svet se sada našao u rukama dvojice muškaraca koji su se teško mogli slagati uzimajući u obzir njihove dijametralno suprotne interese i drastično različite prirode, pri čemu je jedan bio okrutan, proračunat i strpljiv, a drugi sentimentalan, jednostavan, impulsivan, što znači da će građanski rat besneti do kraja Kleopatrinog života. Da nije bilo tako, verovatno nikad ne bismo ni čuli za poslednju egipatsku kraljicu što je preuzela ulogu koja je – delom i zahvaljujući Ciceronu – delovala unapred predodređena.

32 Džon Adams (John Adams, 1735-1826) bio je poznati američki državnik, diplomata i politički teoretičar, i drugi predsednik Sjedinjenih Američkih Država (1797-1801). (Prim. prev.)
33 On se zbog toga nije izvinjavao, tim pre što je u doba svoje žalosti bio grozničavo produktivan. Čikao je „srećne duše“ koje su mu prebacivale zbog njegove žalosti da pročitaju bar polovinu stranica koje je on, u svom bolu, napisao.
34 Za ovakvu nepreciznost postojalo je mnoštvo presedana. Aleksandar Veliki priredio je slavlje da obeleži osvajanje Indije, što je svakako iznenadilo izmučene, poluizgladnele vojnike koji su jedva preživeli taj pohod, budući da taj podvig nisu izvršili.
35 Takvi događaji ponekad su bili neophodni i u najboljim porodicama, uverava nas Plutarh, budući da je monarhija „tako krajnje nedruštvena stvar“. Pravila uklanjanja kraljevskih srodnika, smatrao je on, jednako su neumoljiva kao i geometrijska.
36 Florens Najtingejl je bila jedna od onih koji su bili opčinjeni paralelama između Ozirisove i Hristove priče. U Gornjem Egiptu sedela je jednog nedeljnog jutra zanesena u jednom Izidinom hramu, koji je uglavnom ukrašavao Kleopatrin otac. Retko koje mesto joj je delovalo tako sveto: „Ne mogu vam opisati osećaj na Fileu“, pisala je svojoj porodici 1850. godine. „Mit o Ozirisu toliko podseća na našeg Spasitelja da mi se činilo da sam došla na mesto gde je On živeo – kao da sam otišla u Jerusalim; a kad sam na mesečini videla senku u dvorištu hrama, pomislila sam, možda ću ga sada videti: sada je tu’.“
37 Biće optužena da žito nije delila jevrejskim stanovnicima grada, što nije verovatno. Jevreji su uobičajeno bili lojalni ženskim vladarima iz dinastije Ptolemeja. Oni su bili rečni čuvari, starešine straže, vojni zapovednici i visoki službenici. Borili su se za Auleta; ubrajali su se među one koji su podržali Kleopatru u pustinji četrdeset osme. A borili su se za nju i u Aleksandrijskom ratu, posle kojeg im je Cezar odobrio građanska prava.
38 Da sve bude još komplikovahije, bilo je i ubica i onih koji su se proglašavali ubicama i koji su se – kao svojevremeno borci francuskih snaga otpora – naknadno ubrojali među ubice. Takođe, Lepid i Kasije su bili rođaci, međusobno vezani tazbinskim vezama kao i porodičnim vezama s Brutom.
39 Istinski rečit čovek je onaj koji može da zastupa obe strane jednog slučaja s podjednakom veštinom. „I tako, ako slučajno nađete nekoga ko prezire lepe stvari“, primetio je Ciceron u istom govoru, „koga ne uzbuđuje ni miris ni dodir, čije su uši gluve za sve divne zvuke – takvog bih čoveka ja, možda, i neki malobrojni ljudi proglasili nebeskim miljenikom, ah većina, predmetom nebeskog besa.“ Naime, Ciceron je živeo u jednoj od najraskošnijih kuća u najotmenijem delu Rima, koju je kupio po astronomskoj ceni. I dok mu je bilo drago što jedna od njegovih vila predstavlja „okruženje koje pogoduje dubokoumnosti i prekoreva divlju raskoš drugih imanja izvan grada“, morao je da prizna da bi zaista bilo vrlo lepo kada bi ta kuća bila malo proširena.
40 Jedna žena je smislila posebno originalno rešenje: tajno je otpremila svog muža na obalu u kožnoj torbi ili vreči od konoplje, sličnoj onoj u kojoj je bila sakrivena Kleopatra.
41 Izgubljena je na putu.

VI

ČESTO MORAMO OKRENUTI JEDRA KAD ŽELIMO DA STIGNEMO U LUKU
„Pa ipak, zar nije svejedno da li žene vladaju, ili vladarima vladaju žene? Rezultat je isti.“
– ARISTOTEL

Čak i posle Delijeve posete, čak i posle njegovih preciznih uputstava, Kleopatra je oklevala. Imala je za to mnogo razloga. Okolnosti su bile neizvesne, ulog ogroman. Pošto se uspešno provukla kroz godine bezobzirnih rimskih obračuna i ubistava, nije imala nameru da sad napravi pogrešan korak. Delije joj nije tražio objašnjenja, ali je ona znala da ih ipak duguje. Držala se po strani kada je cezarevcima bila potrebna. Nije se proglasila neutralnom. Namerno ili ne, podržala je ubice svog ljubavnika. Nije imala mnogo izbora sem da ponudi neko opravdanje. Kao kraljica pod njegovom zaštitom i kao prijatelj i saveznik Rima, takođe nije imala mnogo izbora sem da se umili i prikloni Marku Antoniju. Mada je možda želela da ga se kloni – savršeno je dobro znala šta on želi – Antonije je vladao istokom. Egipat je bio u njegovoj vlasti. Pored toga, on je bio slavni junak bitke kod Filipa, gde se činilo da je volšebno uspevao da bude na svakom mestu i sve postigne odjednom. Dok je sa svojim legijama išao ka Aziji, u Atini je dočekan sa oduševljenjem, a u Efesu kao božanstvo. S četrdeset i dve godine, kovrdžavom kosom i četvrtastom bradom, još je bio izvajani, stameni uzor sirovog zdravlja. Smestio se u Tarsu, naprednoj administrativnoj prestonici Kilikije, u blizini jugoistočne obale današnje Turske. U tu bujnu ravnicu, okruženu strmim planinama južne Azije, pozvao je Kleopatru. Pozivi su stizali jedan za drugim. Ona ih je puštala da se gomilaju.
Je li odlagala svoj odlazak radi utiska, ili zbog opsežnih priprema? Nikad nije mogla biti optužena za plašljivost, mada je u nekoliko navrata namerno čekala da vazduh bude čist. Verovatno je i ovo bila jedna od takvih prilika. Plutarh nas uverava da nije strepela, mada bi imala razloga za to; i drugi su bivali kažnjeni za nesaradnju. Umesto toga, on njeno kašnjenje pripisuje strategiji. Kleopatra je verovala u Delijeve umirujuće izveštaje, ali još više u sopstvenu moć. Ona je sada cvetala. Cezar „ju je upoznao dok je još bila neiskusna devojčica“, tvrdi Plutarh, „ali Antoniju je u posetu krenula upravo u vreme kada je ženina lepota najblistavija i kada je ona na vrhuncu umne snage.“ (Kako je uočio jedan britki komentator, Plutarh ovim „postavlja vrhunac lepote ohrabrujuće kasno, a vrhunac intelektualne moći depresivno rano“. Kleopatri još nije bilo ni trideset godina.) S „najvećim samopouzdanjem i verom u sebe, u čari i veštine svoje ličnosti“ pošla je na put, ne zato što je napokon bila spremna ili što više nije smela da okleva, već suštinski podstaknuta prezirom. Dobila je mnogo pisama od Antonija i njegovih saradnika, ali „nije obraćala pažnju na ta naređenja“. Napokon je zaplovila, zaključuje Plutarh, „kao da se ruga“ Rimljaninu. Bio je kraj leta.
Koliko god bila samouverena, koliko god delovala prezrivo, Kleopatra u svojim pripremama ništa nije prepustila slučaju. Kao da je znala da se ne obraća samo Marku Antoniju već i mnogo široj publici. Svakako je slušala o zadivljujućim prizorima koji su dočekivali Antonija. Duž čitavog kontinenta pratili su ga tamjan i zabave. U Efesu su ga žene dočekale obučene kao bahantkinje, muškarci kao fauni i satiri. Pevajući mu dionizijske himne uveli su ga u grad ukrašen Dionisovim tirsovima, u kome su odjekivali zvuci flauta i harfi i pokliči oduševljenja. Pozivi su pljuštali sa svih strana; čitava Azija mu se klanjala i nadmetala za njegovu milost. Od Delija kao i od drugih, Kleopatra je saznala da ulazi u svojevrsnu utakmicu za Antonijevu naklonost. Činilo se da je odlučna da osmisli predstavu tako zadivljujuću da će Plutarha vinuti do šekspirovskih visina, a Šekspira pak nadahnuti na najraskošnije stihove. I uspela je. U analima najslavnijih istorijskih ulazaka – drvenog konja u Troju; Hrista u Jerusalim; Bendžamina Frenklina u Filadelfiju; Henrija IV, Čarlsa Lindberga, Šarla de Gola u Pariz; Hauarda Kartera u Tutankamonovu grobnicu; Bitlsa na pozornicu Eda Salivana – samo Kleopatrina pojava okreće stranicu u bleštavilu živopisnih boja među neiscrpnim, skupocenim oblacima tamjana, u neverovatnom, simultanom napadu na sva čula. Put preko Sredozemlja duži od deset hiljada kilometara sigurno je prevalila ratnom galijom, zastajući da zanoći, kao i ranije, uz obale Levanta. Na ušću reke Tars nalazila se laguna u kojoj je Kleopatra verovatno prebacila svoju pratnju u lokalnu barku, preuređenu i izvanredno ukrašenu za plovidbu uz reku, verovatno kraću od petnaest kilometara u ono vreme. Galija s punom posadom mogla je putovati sa sto sedamdeset veslača; za svoje potrebe, Kleopatra je možda odbacila čak trećinu. Pratili su je brodovi za snabdevanje. Putovala je opremljena složenom scenografijom. Kleopatrin život često tek neznatno odstupa od legende. Tars je jedna od retkih tačaka u kojima se oni potpuno preklapaju.
Pojava egipatske kraljice uvek je bila događaj; Kleopatra se pobrinula da ovog puta to bude nešto posebno. U polupismenom svetu, vizuelni utisak je mnogo značio. Plovila je uz bistru, prozračnu reku, kroz ravnice, u zaslepljujućoj eksploziji boja, zvukova i mirisa. S obzirom na barku s pozlaćenom krmom i purpurnim jedrima, nisu joj bile potrebne čarolije; Rimljani nisu tako putovali. Dok su uranjala i izranjala iz vode, srebrna vesla su bleštala na suncu. Njihovo pljuskanje i udaranje poslužilo je kao ritam sekcija orkestru flauta, frula i lira skupljenom na palubi. Ako ranije već nije razvila svoj dar za režiju, Kleopatra je to uradila sada: „Sama je ležala pod zlatnim baldahinom, obučena kao Venera na slici, dok su divni dečaci, poput naslikanih Kupidona, stajali kraj nje i hladili je lepezama. Njene najlepše služavke bile su takođe obučene u morske nimfe i gradije, pri čemu su neke krmanile, a druge držale konopce brodskih snasti. Predivni miris tamjana od bezbrojnih žrtava paljenica širio se duž rečnih obala.“ Prevazišla je čak i homerovsko nadahnuće.

Glasine su se širile brzo, mnogo brže nego zanosna, mirisna vizija, što joj je svakako i bio cilj. Od početka putovanja uz obale tirkizne reke iskupilo se mnoštvo posmatrača koji su pratili Kleopatrin put. Dok je plovila ka Tarsu, stanovništvo grada istrčalo je da vidi taj neverovatni prizor. Na kraju se čitav grad potpuno ispraznio te se Antonije, koji je tada obavljao poslove na vreloj tržnici, obreo potpuno sam na svom tribunalu. Kleopatra mu je poslala poruku – podjednako remek-delo diplomatske veštine koliko i kosmičke režije – da je Venera stigla „da slavi sa Bahusom za dobro Azije“.
Bio je to potpuno drugačiji pristup od pojave u vreći od konoplje, mada je doneo uporedive rezultate. Nema boljeg dokaza da je Kleopatra bila nadarena za jezike i lako se snalazila s njima. Kako primećuje Plutarh, bila je posebno vešta u laskanju. Vladala je njegovim dijalektima poput pravog stručnjaka: „Podražavajući iste ciljeve, ista zanimanja, interesovanja i način života, laskavac se postepeno približava svojoj žrtvi i tare o nju, poprimajući njenu boju, sve dok se ona u izvesnoj meri ne preda i ne postane mirna i naviknuta na dodir laskavca.“ Nije mogla bolje odmeriti svoj nastup čak i da je intimno poznavala Antonija. Moguće je da su se njih dvoje sreli godinama pre toga, kada je on došao u Aleksandriju pri povratku njenog oca na presto. (Njoj je u to vreme bilo trinaest godina.) Za vreme Cezarovog boravka u Egiptu, Marko Antonije je ličnim poslom uputio izaslanika u Aleksandriju – kupovao je, naime, od Cezara jedno imanje, što je Kleopatra takođe mogla saznati. Veoma je verovatno da su se njihovi putevi ukrstili i u Rimu, gde su imali mnogo zajedničkih poslova. Njegova reputacija joj je u svakom slučaju bila poznata. Znala je za njegovu burnu mladost i njegove povremene ludosti u zrelom dobu. Znala je da je obožavalac pozorišta, ako ne i melodrame. Znala je da je politički mudar tek svakog drugog dana, podjednako genijalan i budalast, odvažan i nepromišljen. Svojim spektakularnim dolaskom svakako je potvrdila da poznaje njegov ukus. Bila je jedna od malobrojnih na svetu koji su mogli da mu udovolje. Uprkos svim iskušenjima prethodnih godina, i dalje je bila najbogatija u čitavom Sredozemlju.
Na Kleopatrinu poruku Antonije je odgovorio pozivom na večeru. Ono što je potom usledilo mnogo govori o njima oboma i o ponašanju koje je Ciceron prezirao kod njih oboje. Antonije je bio malo previše popustljiv, Kleopatra izričito nadmena. Obeležje je statusa prirediti prvu večeru; ona je zahtevala da on dođe kod nje i dovede sve prijatelje koje želi. To pravo joj je davao njen položaj. Čini se da je od samog početka bila odlučna. Nije se odazivala na pozive; ona ih je uručivala. „Antonije ju je, dakle, želeći da iskaže pomirljivost i prijateljstvo, odmah poslušao i odazvao se“, uspeva da nam kaže Plutarh pre nego što ostane tako zaslepljen prizorom s kojim se suočio da je – čak i na grčkom – ostao bez reči. Kleopatrine pripreme odupirale su se svakom opisu. Antonije je bio posebno oduševljen komplikovanim sazvežđima svetiljki koje je okačila po krošnjama iznad glava. One su u toploj letnjoj noći bacale svetlost u obliku sjajne čipke kvadrata i krugova, stvarajući „prizor kome je teško naći premca po lepoti“. Ta slika je bila tako zadivljujuća da se čak i Šekspir priklonio Plutarhu, koji mu je unapred odredio sve priloške stanice. Svakako se nešto čudno dešava kad najveći elizabetanski pesnik posuđuje reči od ozbiljnog biografa.
Te večeri ili naredne, Kleopatra je pripremila dvanaest odaja za gozbu. Raskošnim tkaninama zastrla je trideset šest ležaja. Iza njih su visile purpurne tapiserije, izvezene sjajnim koncima. Postarala se da se na njen sto iznese zlatno posuđe predivne izrade, optočeno draguljima. S obzirom na okolnosti, veoma je verovatno da se i ona, takođe, u toj prilici okitila draguljima. Osim bisera, Egipćani su voleli poludrago kamenje – ahat, lapis, ametist, kornalin, granat, malahit, topaz – u zlatnim privescima, vijugave narukvice sa složenim uzorcima i dugačke, viseće minđuše. Stigavši tamo, Antonije je zanemeo pred tim neverovatnim prizorom. Kleopatra se skromno nasmešila. Žurila se. Sledeći put će se pažljivije doterati. Potom je dodala „da su sve te stvari namenjene njemu kao poklon i pozvala ga da ponovo večera sa njom sledećeg dana, zajedno sa svojim prijateljima i zapovednicima“. Posle večere ispratila je goste darujući im sve čemu su se divili: prostirke, posuđe ukrašeno draguljima, ležaljke.
Isto tako ležerno je podizala standard dovoljno da u poređenju sa sledećom prva gozba deluje spartanski. Četvrte večeri Antonije je do kolena zagazio u ruže. Račun je samo za cveće iznosio jedan talent, odnosno godišnju zaradu šestorice lekara. U talasavoj kilikijskoj vrelini miris je morao biti opojan. Na kraju večeri ostale su samo izgažene ruže. Kleopatra je ponovo podelila nameštaj svojim gostima; do kraja nedelje Antonijevi ljudi odneli su kući ležaljke, stočiće i tapiserije, i posebno uviđavan poklon u vrelo letnje veče: „ležaljke i nosiljke za one na visokim položajima, a za većinu i konji u srebrnoj opremi“. Da bi im olakšala povratak, Kleopatra je naredila da sve goste isprate etiopski robovi koji su nosili baklje. Koliko god da je naspram raskoši njenog logora „svaki opis bio ubog kao prosjak“, drevnih opisa je ipak bilo mnogo, mada je verovatno retko koji bio dorastao tim neviđenim čudima. U ovome Kleopatra nipošto nije bila usamljena. „Kraljevi su dolazili na [Antonijeva] vrata a kraljevske žene, nadmećući se međusobno po darovima i lepoti, odricale su se svoje časti zbog njegovog zadovoljstva“. Kleopatra je to samo uradila najraskošnije i najoriginalnije. Prilikom ovog putovanja, šestogodišnji Cezarion ostao je kod kuće.
Plutarh je odao priznanje Kleopatrinim „neodoljivim čarima“ i „uverljivosti njenih reči“, ali samo je Apijan pokušao da rekonstruiše razgovore s prvih sastanaka u Tarsu. Kako je Kleopatra objasnila svoje ponašanje? Nije preduzela ništa da osveti Cezarovu smrt. Pomagala je Dolabeli, koji se priklonio ubicama, i čoveku zbog kojeg se Antonije razveo od svoje žene. Njena nespremnost na saradnju bila je zapanjujuća. Ona ipak nije pribegla poniznom tonu niti ponudila izvinjenja, već je samo hrabro iznela činjenice. Ponosno je nabrojala šta je sve učinila za Antonija i Oktavijana. Zaista je pomagala Dolabeli. Pomogla bi još velikodušnije da joj je vreme bilo naklonjeno; lično je pokušala da mu isporuči brodove i zalihe. Uprkos ponovljenim pretnjama, odupirala se Kasijevim zahtevima. Nije ustuknula pred zasedom za koju je znala da je čeka, već se suočila s burom koja je razbila njenu flotu. Samo ju je bolest sprečila da ponovo isplovi. Kada se oporavila, Marko Antonije je već postao junak Filipa. Bila je potpuno pribrana, duhovita i – kako je Antonije mogao da pretpostavi po njenom prerušavanju u Veneru – bez imalo griže savesti.
U izvesnom trenutku dotakli su se i priče o novcu, što je u velikoj meri objašnjavalo Kleopatrino raskošno predstavljanje. Bio je to njen način da dokaže koliko može biti korisna čoveku koji traga za sredstvima. Rimski kovčezi i dalje su bili prazni. Trijumviri su obećali svakom vojniku po pet stotina drahmi, ili dvanaestinu talenta; u svojoj službi imali su preko trideset legija. Cezarov naslednik – ako ne i pobednik Filipa – imao je takoreći obavezu da izvrši pohod na Partiju, te je Antonije to i nameravao. Parćani su bili naklonjeni ubicama. Bili su nemirni i gladni teritorija. Antonije je morao da osveti ponižavajući rimski poraz iz pedeset treće godine; poslednji rimski vojskovođa koji se odvažio da pređe Tigar nije se vratio. Njegova odrubljena glava završila je kao rekvizit u parćanskoj produkciji Euripida; njegovih jedanaest legija je pobijeno. Blistava vojna pobeda zajamčila bi Antoniju jednom zauvek prevlast kod kuće. A kad god bi jedan rimski vojskovođa počeo da sanja o Partiji, misli bi mu se, neizostavno, vraćale Kleopatri, jedinom vladaru koji bi mogao da finansira tako ogroman vojni pohod.

Naposletku je Marko Antonije uzvratio pozivajući Kleopatru kod sebe na gozbu. Ne treba da čudi što je pritom „naumio da prevaziđe njenu raskoš i otmenost“. Takođe ne treba da čudi što je u oba slučaja podbacio. Kleopatri će kasnije biti pripisivano da je Antoniju pomerila pamet, a u jednom pogledu to bi mogla biti istina; većina Rimljana bi znala da ne treba ni da pokušava da prevaziđe jednog Ptolemeja u igri raskoši. Kleopatra se opet pokazala zadivljujuće prilagodljiva, veštija od Antonija u igranju po tuđim pravilima. Kada se Antonije otvoreno našalio na svoj račun u pogledu svoje mnogo skromnije gozbe, kada je pomenuo „oskudnost i neotesanost“ svoje trpeze, Kleopatra mu se pridružila. Nimalo se ne ustručavajući, trenutno je postala savršen partner čoveku koji se napadno i grubo šalio i smejao samom sebi jednako glasno kao i ostalima. Sa iskrenim žarom prihvatila je Antonijev humor: „Shvativši da su njegove šale grube i proste i da više priliče vojniku nego dvoraninu, prilagodila se njegovom ukusu i odmah ga prihvatila, bez ikakvog ustručavanja i oklevanja.“ Pošto se predstavila kao kraljica i pohvalila svojim bogatstvom, prihvatila je ulogu veselog drugara. Nije mnogo verovatno da ju je iko iz njene pratnje ranije video u takvom izdanju.
Sposobnost za snalaženje, trenutno i u skladu sa zahtevima okolnosti, dar za hitro prebacivanje iz jednog načina izražavanja u drugi, njen neodoljivi šarm, već su bili dobro poznati. Kleopatra je u još nečemu imala sreće. Bilo da su se poznavali otpre, površno ili ne, Kleopatra i Marko Antonije imali su mnogo zajedničkog. Niko drugi nije imao toliko razloga da bude nezadovoljan zbog Cezarovog testamenta, niti da negoduje zbog pojave njegovog usvojenog naslednika. Njih su se oboje grčevito držali svog komadića Cezarovog nasleđa. Antonije je potvrdio Cezarionovo božansko poreklo pred Senatom i počeo i sam da se poigrava tim pojmom; Kleopatra nije bila jedina koja je glumila u kosmičkoj predstavi. Za razliku od većine Rimljana, Antonije je imao dugogodišnje iskustvo s bistrim, sposobnim ženama. Majka ga je izazvala da je ubije kad su se njih dvoje našli na politički suprotstavljenim stranama. Antoniju nije bilo nimalo teško da komunicira sa ženom na političkom sastanku ili finansijskom savetovanju, što je sastanak u Tarsu očigledno bio, uprkos Kleopatrinim naporima da ga pretvori u kultni spektakl. Fulvija je bila bogata, sa odličnim vezama u društvu, mudra i hrabra koliko i lepa. Zbog nje je Antonije ostavio svoju dugogodišnju ljubavnicu, najpopularniju rimsku glumicu. Ni Fulvija nije bila od onih žena koje čame na kućnom ognjištu. Naprotiv, „želela je da vlada vladarom i zapoveda zapovedniku“. Preko zime je ne samo zastupala Antonijeve interese u Rimu već se odlučno mešala i u javni život, „tako da ni Senat ni narod nisu mogli da urade ništa protivno njenim željama“. Boreći se za svog muža, išla je od jedne do druge senatorske kuće. Izmirivala je njegove dugove. Skupila mu je osam legija. Prethodne godine u njegovom odsustvu zastupala ga je politički i vojno, u jednoj prilici očigledno čak i obukavši vojnički oklop.
Takođe, Kleopatrine božanske sklonosti nisu smetale Antoniju. Na putovanju do Tarsa pozdravljali su ga – što je Kleopatra znala – kao novog Dionisa. I taj bog je prošao svoje pobedničko putovanje kroz Aziju. Ovde se Antonije nije samo uklopio u Kleopatrinu priču, već je i usvojio ptolemejsku ulogu: njena porodica tvrdila je da potiče od boga vina koji donosi ekstazu. Oni su bili sledbenici ovog mističnog kulta. Kleopatrin otac dodao je svojoj tituli i naziv „Novi Dionis“, isto kao i, nakratko, njen brat. Pored aleksandrijske palate nalazilo se Dionisovo pozorište; Cezar je u njega četrdeset osme godine smestio svoj glavni štab. Možda se i Marko Antonije donekle poistovećivao sa tim likom. Mada je njegov kult bio veoma omiljen, mada je predstavljao jedno od najistaknutijih grčkih božanstava toga doba, Dionis je bio novopridošlica u olimpijskom panteonu, i u njemu je ostao izdvojen. Druželjubiv, vragolast i vedar, ipak je – sa svojim gustim, mirisnim kovrdžama – za sobom lenjo vukao izvesni pečat ženskosti. Bio je, očigledno, stranac. I najblaži od svih bogova. Jedan Kleopatrin predak pozvao se na svoje dionizijsko poreklo da bi opravdao odsustvo iz bitke. Najgore od svega bilo je to što je Dionis umrtvljivao muškarcima čula i davao moć ženama. Da je istok posle bitke kod Filipa pripao Oktavijanu umesto Antoniju, Kleopatra bi mu se bez sumnje prilagodila, ali u tom slučaju ne bi bila u takvoj prednosti. Ona je govorila mnoštvo jezika, ali neke uspešnije od drugih.
Nije mogla poželeti bolju pozornicu. Tars je sa svih strana bio okružen strmim, šumovitim planinama, punim divljeg cveća. Ovaj administrativni centar bio je istovremeno i središte učenosti i – kako se pokolenje kasnije izrazio njegov stanovnik apostol Pavle – „poznati grad“.42 Tars je slavljen zbog svojih filozofskih i besedničkih škola. Mogao se pohvaliti otmenim fontanama i kupatilima, sjajnom bibliotekom. Kroz grad je tekla brza i hladna plavozelena reka, čista koliko je Nil bio mutan. Stigavši u Tars tri veka ranije, Aleksandar Veliki bacio je oružje i skočio, sav ulepljen od znoja i prašine, u ledenu reku. (Posle toga su ga polusvesnog odneli u šator. Trebalo mu je tri dana da se oporavi.) Okružen plodnim obradivim zemljištem, čuven po svojim vinogradima, Tars je obožavao bogove plodnosti. Bilo je to mesto gde su se dva božanstva, jedno već dokazano a drugo tek u povoju, mogla osećati kao kod kuće i pokazati u najboljem svetlu. Tars je bio naklonjen spektaklima i podsticao ih; bio je to grad u kome se lako moglo naručiti cveća u vrednosti od jednog talenta, što znači da je, mada je novo stanovništvo bilo uglavnom rimsko, njegova kultura ostala nepokolebljivo grčka. Suočeni sa istom nevoljom kao Kleopatra, žitelji Tarsa slavili su i Kasija i Dolabelu prilikom njihovog dolaska, samo da bi od obojice doživeli tešku odmazdu. Kasije je poharao grad, iznuđujući ogromne sume novca i primoravajući građane da pretope blago iz hramova i prodaju žene i decu, čak i starce, u roblje. Bez obzira na kosmičku predstavu i narudžbine cveća, građani su spremno prihvatili Kasijeve neprijatelje. Antonije je grad spasao bede.
Kleopatra je ostala u Tarsu svega nekoliko nedelja, ali nije ni imala potrebe da ostaje duže. Utisak koji je ostavila na Antonija bio je trenutan i snažan.43 Prvi na scenu stupa Plutarh, koji govori o njenom kilikijskom uspehu i dopušta njeno unapređenje. Dok je četrdeset osme pred Cezarom odvažna koketa, četrdeset prve ona je zavodnica bez premca. Njene reči su zavodljive; njena pojava blistava; glas umiljat. Kleopatra s lakoćom osvaja Antonija. Hladnokrvniji Apijan takođe govori o trenutnom osvajanju. „Istog časa kada ju je ugledao, Antonije je izgubio glavu kao mladić, mada je imao četrdeset [sic] godina“, čudi se on. Drama, razumljivo, odnosi prevagu nad istorijom; teško je trezveno suditi o tom šuštavom moru ruža, izvući istinu – naročito političku – iz sočnog obilja prideva. O Antonijevom osvajanju saznajemo više nego o Cezarovom, iz prostog razloga što su hroničari bili jednako spremni da govore o ovom prvom koliko i neradi da govore o drugom. Budući da Antonije mora biti predstavljen kao manje odlučan, Kleopatra kao žena postaje moćnija. Četrdeset prve nije se pojavila samo pred drugačijom publikom, već i pred drugačijim komentatorima.
Je li sklad uzajamnih potreba doprineo nastanku romanse? Svakako je doprineo boljem slaganju. Kao što je primetio Plutarh o još jednoj istorijskoj vezi, bila je to prava ljubav, „pa ipak se smatralo da se dobro uklapa u trenutne okolnosti“. Od svih Rimljana u svim gradovima u čitavom carstvu, Kleopatra je imala posebne razloge da bude naklonjena baš ovome. Antonije je imao iste razloge da oseća isto. Ako je Kleopatri odgovaralo da se zaljubi, ili prikloni, muškarcu kome je u suštini bila potčinjena, Antoniju nije bilo ništa teže da se zaljubi u ženu koja je sopstvenim snagama mogla da podrži njegove vojne ambicije. Njegova opsesija Partijom za nju je predstavljala srećnu okolnost.
Znamo da je Antonije mesecima kasnije čeznuo za Kleopatrom, mada su na kraju sve zasluge za rađanje ljubavi pripale njoj. Kako tvrdi jedan njen zakleti neprijatelj, ona se nije zaljubila u Antonija, već ga je „navela da se zaljubi u nju“. I u antičkom svetu žene su kovale planove dok su muškarci razrađivali strategije; postojao je ogroman jaz, suštinski i večan, između pustolova i pustolovke. Isti takav jaz postojao je i između muževnosti i promiskuiteta: Cezar je ostavio Kleopatru u Aleksandriji i spavao sa ženom kralja Mauritanije. Antonije je stigao u Tars neposredno posle ljubavne afere sa kraljicom Kapadokije. Kao ljubavnica dvojice muškaraca nezasitih seksualnih prohteva, čija su seksualna osvajanja bila bezbrojna, Kleopatra će ostati zapamćena u istoriji kao klopka, obmana, zavodnica. Očigledno je bilo manje neprijatno isticati njenu seksualnu moć nego priznati njenu intelektualnu sposobnost. Isto tako, lakše je pripisati njenu moć čaroliji nego ljubavi. Nemamo dokaza ni zajedno ni za drugo, ali ono prvo se barem može objasniti; kad je reč o čaroliji, igra se ne gubi sopstvenom krivicom nego prevarom. Zato Kleopatra mota Antonija oko malog prsta, on je spreman da joj ispuni svaku želju, „ne samo zbog svoje bliskosti s njom“, kako kaže Josif, „već i zbog toga što je bio pod uticajem njenih opijata“. Tom tvrdnjom priznaje se njena moć, ali se takođe vređa njena inteligencija.
Bez obzira na to da li su jedno za drugim izgubili glavu, teško je poverovati da seks nije u početku odigrao ulogu u toj priči. I Antonije i Kleopatra bili su na vrhuncu moći, ludovali su okruženi opojnim mirisima i slatkom muzikom, pod kaleidoskopskim svetlima, u toplim letnjim noćima, za prepunim trpezama na kojima su se našle najbolje poslastice i vina Azije. Mada nije verovatno da je postao rob ljubavi prema Kleopatri, kako tvrde razni hroničari, istina je da je seksualna privlačnost neizbežno pratila Marka Antonija. Sa zadignutom tunikom na snažnim bokovima, ljubavisao je po Aziji bar još jednom; upravo je okončao ljubavnu vezu s drugom potčinjenom kraljicom. Plutarh mu pripisuje „zao glas zbog bliskosti s tuđim ženama“. Sam je kasnije kao početak veze sa Kleopatrom navodio vrelo tarsko leto.
Neposredne posledice njihovog susreta bile su praktične: Kleopatra je za nekoliko nedelja u Tarsu mnogo postigla. U vreme kada je zaplovila nazad, Antonije je bio upoznat s njenim zahtevima. Uzimajući u obzir šta je navodno zatražio zauzvrat, oni nisu bili neobični – i otkrivaju da se Kleopatra nije osećala baš tako sigurno kao što je izgledalo. Bila je veoma svesna da sa strane čeka još jedna egipatska kraljica. Antonije se, ne gubeći vreme, pozabavio rešavanjem njenih problema. Naredio je da se Arsinoja silom izbaci iz Artemidinog hrama. Život Kleopatrine sestre završio se na mermernom stepeništu hrama, ispred rezbarenih vrata od slonovače koja je njihov otac dodao fasadi godinama ranije. Ona je bila poslednja od Kleopatrinih četvoro braće i sestara; sa te strane više nije moglo biti nevolja. „Sada je Kleopatra usmrtila svu svoju braću i sestre“, besni jedan rimski hroničar, „tako da više niko od njenih krvnih srodnika nije ostao u životu.“ To je bila istina, mada je takođe istina da Arsinoja nije ostavila sestri mnogo izbora. Cezar ju je poštedeo posle javnog poniženja u Rimu. Arsinoja je nakon toga neprestano kovala zavere protiv Kleopatre, Izlda je milosrdna ali pravedna, i predaje zlikovce u ruke onima protiv kojih su se urotili. I Kleopatra je bila sposobna za milosrđe. Antonije je pozvao vrhovnog sveštenika hrama, koji je Arsinoju proglasio kraljicom. Građani Efesa bili su izvan sebe, i obratili se Kleopatri da mole oproštaj za sveštenika. Ona je ubedila Antonija da ga oslobodi. Sveštenik neće više priznati nijednog izgnanog Ptolemeja. Više nije predstavljao opasnost. Antonije nije bio tako milostiv prema prevarantu koji je putovao po Aziji predstavljajući se kao Ptolemej XIII, što su neki tvrdili da je i mogao biti (na kraju krajeva, njegov leš se nije pojavio na kraju Aleksandrijskog rata) – on je pogubljen. Odmetnuti zapovednik kiparske mornarice, koji je podržao Kasija uprkos Kleopatrinom naređenju – moguće je da je bio u savezu s Arsinojom – pobegao je u Siriju, gde je potražio utočište u jednom hramu. Izvučen je napolje i ubijen.

Takvo ponašanje moglo je nagoveštavati zaljubljenost. „I tako je od samog početka“, zaključuje Apijan, „pažnja koju je Antonije do sada obraćao svemu ostalom bila potpuno otupljena, a sve što je Kleopatra naredila bilo je učinjeno, bez razmatranja šta je pravedno i pred ljudima i pred bogom.“ Isto tako, bilo je to ponašanje koje je govorilo da je Kleopatra na gozbama dala Antoniju neko obećanje. Sem toga, Antonije nije previše odstupio od tradicije. Napuštajući Kleopatru četrdeset sedme, i Cezar se pozabavio stanjem u provinciji, „deleći nagrade pojedinačno i grupno onima koji su ih zaslužili, i razrešavajući stare sporove“. Antonije je pod svoju zaštitu uzeo one kraljeve koji su mu se obratili, i sklopio s njima čvrsto prijateljstvo. Uspostavio je lanac komandovanja i prikupio porez. Razlika je očigledna u onome što je usledilo. Krajem jeseni Antonije je razaslao svoju vojsku u različita zimska skloništa. I mada su poslovi u provincijama ostali nesređeni, mada su Parćani lebdeli nad Eufratom agresivno bacajući oko na Siriju, Antonije je pošao na jug, da se pridruži Kleopatri u Egiptu.
Dvadesetosmogodišnja kraljica koja ga je dočekala u Aleksandriji možda jeste, a možda i nije bila na vrhuncu svoje lepote – trenutak za koji žena uvek zna da je nekoliko godina iza nje – ali je bila svakako samouverenija od one koja je dočekala Julija Cezara nekoliko godina ranije. Putovala je po stranim zemljama i postala majka. Suvereno je vladala, i suvereno se izborila s teškim političkim i ekonomskim olujama. Bila je živo božanstvo sa idealnim suvladarem, koji ju je oslobađao obaveze da se ponovo uda. Uživala je podršku, a verovatno i divljenje svog naroda; intenzivnije je učestvovala u izvornom verskom životu Egipta nego iko od njenih predaka Ptolemeja. Nije slučajno što sada prvi put čujemo njen glas, u Aleksandriji, gde prima svog zaštitnika i partnera. Ona je samouverena, autoritativna, odlučna.
U svetlu onoga što se kasnije dogodilo, dolazak Marka Antonija u Egipat deluje kao Kleopatrina zamisao i Kleopatrino delo. Ona ga je mudro, zavodljivo ili volšebno navela na taj put. „Pristao je da ga ona otputi u Aleksandriju“, kako kaže Plutarh. Naravno, jednako je moguće da se Antonije sam pozvao. Na kraju krajeva, činio je ono što je trebalo: preoblikovao istok i skupljao novac. Bez egipatskih sredstava nije mogao dalje da napreduje u svom naumu prema Partiji. Možda je smatrao da mu je to najbolja prilika da obezbedi novac koji mu je lukava kraljica obećala, ali još ne i dala. Pokazalo se da je Azija siromašnija nego što je iko očekivao. Egipat je bio bogat. Postojali su legitimni razlozi da se poseti potčinjena zemlja, naročito ona koja bi mogla predstavljati idealnu bazu za pohod ka istoku; Antoniju je trebala jaka flota, koju mu je Kleopatra mogla obezbediti. Alternativa je bila večito raspletanje provincijskih problema, što nije odgovaralo ni Antonijevoj snazi ni sklonostima. Pojedinosti upravljanja bile su dosadne čak i Ciceronu. Izaslanstva su stizala jedno za drugim; pod takvim okolnostima, Antonije je lako mogao biti zainteresovan da otputuje u jednu od malobrojnih zemalja Sredozemlja „kojima nije lično vladao“. Bio je darovit đak. Po mnogo čemu, još uvek je bio učenik.
Bio je takođe i darovit, bistar strateg. Ako Kleopatra nije jurila za njim imao je sve razloge da on juri za njom, ili bar da se ponaša prijatno i diplomatski, omogućavajući joj da se oseća kao da je ona glavna, kao što je velikodušno uradio u Tarsu. Već je bio upoznao Aleksandriju, grad koji nijedan posetilac nije mogao lako da zaboravi, grad koji je, kako se činilo, progutao čitavu grčku kulturu u jednom zalogaju. Niko pametan ne bi odlučio da provede zimu ma gde drugo nego na njenoj satenskoj svetlosti, uprkos januarskim poplavama, posebno u prvom veku pre nove ere, posebno kao gost Ptolemeja.
Iz poštovanja prema Kleopatrinom autoritetu ili da bi izbegao da ponovi Cezarovu grešku, Marko Antonije je doputovao u Egipat bez vojne pratnje i obeležja svog statusa, „usvajajući odeću i način života običnog čoveka“. To nije dugo potrajalo. Kleopatra se potrudila da mu obezbedi veličanstven doček. Pobrinula se da se on uključi u „sportove i razonode dokonih mladića“ i da aleksandrijski život opravda svoj ugled. Postoje gradovi u kojima se bogatstvo može potrošiti i oni u kojima se može steći; u retko kom velikom gradu moguće je i jedno i drugo. Takva je bila Kleopatrina Aleksandrija, naučnički raj s dinamičnim poslovnim životom i opuštenom kulturom uživanja, gde se grčka sklonost trgovini sretala sa egipatskom mahnitom gostoljubivošću, grad svežih malinastih zora i bisernih kasnih popodneva, sa osobenom živošću i snažnim dahom izazova u vazduhu. Tamo je čak i samo posmatranje prolaznika bilo pravo uživanje.
Za Antonija i Kleopatru euforične zabave sledile su za raskošnim gozbama, u skladu s međusobnim dogovorom kojim su osnovali, kako su ga nazvali, Društvo neponovljivih strasti. „Njegovi članovi su“, objašnjava Plutarh, „svakog dana naizmenično zabavljali jedni druge, s nezamislivom rasipnošću“. Zahvaljujući jednom čudnom prijateljstvu dobili smo neposrednu sliku Kleopatrine kuhinje te zime. Kraljevski kuvar obećao je svom prijatelju Filoti da će ga krišom uvesti u palatu da vidi pripreme za jednu od njihovih večera; biće zapanjen kad vidi šta se tamo dešava. U kuhinji vlada uobičajena živost, uz viku i mnoštvo psovki upućenih kuvarima, poslužiteljima hrane i vina; usred tog meteža stoje brda namirnica. Na ražnjevima se okreće osam divljih veprova. U kuhinji užurbano radi mala četa slugu. Filota, mladi student medicine, čudi se broju zvanica pozvanih na večeru. Prijatelj se smeje njegovoj naivnosti. Baš suprotno, objašnjava on. Njihov posao je istovremeno veoma precizan i sasvim neodređen: „Gostiju nema mnogo, jedva desetak; ali sve što se pred njih iznese mora biti savršeno i ako bi išta bilo servirano samo minut prerano ili prekasno, sve se kvari. Antonije će možda večerati odmah, možda tek za sat, možda će tražiti vino ili započeti razgovor, te time odložiti večeru. I tako“, nastavio je on, „moramo pripremiti ne jednu, već mnogo večera, jer nije moguće pogoditi kada će je on tražiti.“ Pošto je savladao zaprepašćenje i završio svoje školovanje, radoznali Filota je postao poznati lekar, koji je svoju slavnu priču ispričao jednom prijatelju, koji ju je pak preneo svom unuku, a to je slučajno bio Plutarh.
Po svim svedočenjima, Marko Antonije bio je zahtevan i skup gost. Dok je bio mlađi, kretao je u vojne pohode uz pratnju muzičara, konkubina i glumaca. Pompejev nekadašnji dom on je – bar prema Ciceronovim rečima – pretvorio u dvorac uživanja, pun krčaga s pićem, plesača, komedijaša i pijanaca. Njegov ukus nije se promenio. Kleopatra je imala pune ruke posla. „Nije lako uspostaviti sklad kad postoji sukob materijalnih interesa i, maltene, prirode“, primetio je Ciceron mnogo godina ranije, a Kleopatrine razlike u odnosu na Antonija bile su primetne. Trudila se danonoćno da mu ugodi, uprkos zahtevima da svoje vreme posveti i drugim stvarima, koje su morale biti brojne; već je radila jedan vrlo zahtevan posao. Antonije je odlazio u zlatne aleksandrijske hramove, gimnazijume, prisustvovao naučnim raspravama, ali nije pokazao naročito zanimanje za egipatska učenja, za arhitektonske, kulturne i naučne domete jedne nadmoćne civilizacije. Nije mogao da ne obiđe Aleksandrovu grobnicu, koja je bila opsesija Rimljana. Otišao je na izlet u pustinju, u lov. Moguće je da je i Kleopatra išla s njim; verovatno je jahala, jer je ili posedovala trkačke konje ili bar podsticala njihovo gajenje. Inače nemamo nikakvih nagoveštaja da je Antonije odlazio iz Donjeg Egipta, ili obilazio znamenitosti. On nije bio Julije Cezar. Umesto toga je, među širokim kolonadama i menažerijom sjajnih sfingi, duž ulica što su nosile imena slavnih predaka njegove ljubavnice, između gusto zbijenih kuća od krečnjaka, dovodio ludovanje do umetnosti. Kleopatra je u svako doba bila dostupna i ljubazna, doprinoseći „svežim čarima i vedrinom Antonijevim časovima ozbiljnosti i radosti“. Ako su joj dani bili ispunjeni, noći su joj bile još zahtevnije, mada njenom gostu nije trebalo mnogo podrške. Bio je veoma vičan noćnim ludovanjima, raskošnim gozbama, tajnim sastancima. Već je znao kako da se nepozvan pojavi na svadbi. Kleopatra ga, međutim, nije ispuštala iz vida. I to je bila izvesna politika; njeno kraljevstvo bilo je i te kako vredno ludovanja. „Bacala je s njim kockice, pila s njim, lovila s njim i gledala ga kako vežba sa oružjem“, priča nam Plutarh. „A kad bi uveče prilazio vratima i prozorima običnih ljudi i rugao se onima unutra, odlazila je s njim na njegova izmotavanja, u odeći sluškinje.“ Antonije se u tim prilikama maskirao u slugu i obično se, pošto bi zaradio mnoge psovke – a često i udarce – vraćao u palatu vrlo veseo i zadovoljan sobom.
Njegove ludosti su dobro prolazile u Aleksandriji, gradu koji se u svakom pogledu slagao sa Antonijevim sklonostima i koji je pred njim spustio sve ograde. Grad je bio veseo i raskošan; Antonije je bio pun snage i veselja. Ništa mu nije bilo draže nego da zasmejava žene. Još od mladosti, kada je u inostranstvu izučavao besedništvo i vojne veštine, divio se svemu što je grčko. Govorio je kitnjastim, azijatskim stilom, više poetskim nego bombastičnim. Jedan Rimljanin je kasnije prekorevao Aleksandrijce zbog izmotavanja. Čim bi se oglasila žica na harfi, već bi pomahnitali: „Večito ste neozbiljni i neoprezni i nikad vam nije dosta šale, uživanja i smeha.“ To nimalo nije smetalo Antoniju, koji se osećao kao kod kuće među jeftinim zabavljačima i putujućim muzičarima, na ulici ili na konjskim trkama.
Antonije je imao i slavnu prošlost.

Kao mlad vojni starešina založio se za pomilovanje na egipatskoj granici, kada je Kleopatrin otac po povratku osudio svoje nelojalne trupe na smrt. Antonije se umešao i obezbedio njegov oproštaj. Priredio je kraljevsku sahranu Berenikinom mužu, takođe protiv Auletovih želja. Ta dobra volja nije zaboravljena. Aleksandrijci su spremno prihvatili Antonija i njegova prerušavanja, koja su ih retko kada mogla zavarati. Poput svoje kraljice, učestvovali su u njegovim „grubim šalama“ i veselili se s njim. Govorili su da im je veoma drago što on „nosi tragičnu masku sa Rimljanima, ali komičnu sa njima“. Antonije je uspeo da ukroti narod koji se samo sedam godina ranije suprotstavljao Cezaru kopljima i praćkama, što jednako svedoči o čvrstini Kleopatrine vlasti koliko i o Antonijevoj dopadljivosti. Svakako je bilo lakše prihvatiti Rimljanina koji ih – za razliku od ostalih zapadnjaka pre i posle njega – nije gledao s visine. Štaviše, Antonije se radije pojavljivao u jednostavnoj grčkoj odeći nego u rimskoj togi. Nosio je bele kožne sandale, kakve su nosili i egipatski sveštenici. Ostavljao je sasvim drugačiji utisak od svog zapovednika u skerletnom ogrtaču, čiji se uticaj još uvek osećao. Pojačavao je Kleopatrinu privlačnost. Ako se Cezar s Kleopatrom osećao kao da se približio Aleksandru Velikom – a nijedan Rimljanin nikada nije pošao na istok a da pred sobom nije video Aleksandrov lik – Antonije se sada takođe mogao osećati kao da je bliži Cezaru.
Apijan vidi Antonija uvek u društvu Kleopatre, „kojoj je njegov boravak u Aleksandriji bio potpuno posvećen“. On u njoj vidi loš uticaj. Antonija je „Kleopatra često razoružavala, bio je opčinjen njenim čarima i navodila ga je da se okane velikih poduhvata i neophodnih poslova da bi lutao i ludovao s njom po morskoj obali“. Verovatnije je da je bilo upravo obrnuto. Mada se usredsređivala isključivo na svog gosta, Kleopatra se pritom nije odricala svog takmičarskog duha, smisla za humor niti svojih planova. Vidimo ih jednog aleksandrijskog popodneva kako se opuštaju na reci ili jezeru Mareotis u ribarskom brodiću, okruženi slugama. Marko Antonije je besan. On naređuje čitavim vojskama, ali u ovoj prilici nije u stanju da ulovi nijednu jedinu ribu iz prebogatih egipatskih voda, čuvenih po darežljivosti. Njegovo poniženje je utoliko veće što je pored njega Kleopatra. Zaljubljen ili ne, morao je biti očajan što se pokazao tako nesposoban. Antonije radi isto što bi uradio i svaki drugi pecač: tajno naređuje slugama da zarone i pričvrste nekoliko već uhvaćenih riba na njegovu udicu. Potom izvlači ulove jedan za drugim, malo previše oduševljeno, malo previše često; oti je impulsivan čovek koji želi da se dokaže i koji skoro nikada ne zna za granice. Kleopatra retko kada previđa prevaru, te zapaža i ovu. Pretvara se da je zadivljena. Njen ljubavnik je tako vešt! Kasnije tog popodneva hvali ga pred njegovim prijateljima, koje poziva da se sami uvere u njegovu sposobnost.
Shodno tome, sutradan isplovljava velika flota. U samom početku Kleopatra izdaje nekoliko tajnih naređenja. Antonije baca udicu, i odmah hvata ulov. Oseća veliku težinu i izvlači udicu, izazivajući gromoglasan smeh: iz Nila vadi usoljenu, uvoznu haringu iz Crnog mora. Kleopatra ovom šalom ne samo dokazuje svoj nadmoćni duh – Antonije nije bio jedini koji je želeo da ostavi utisak – već takođe vešto, upečatljivo, ljupko, podseća svog ljubavnika na važnije obaveze. Ne prekoreva ga, već umesto toga uspešno koristi formulu za kojom traga svaki roditelj, učitelj i šef: ona ima ambiciju i ume da je podstiče kod drugih. „Prepusti nama udicu, vojskovođo“, opominje ga Kleopatra pred okupljenim društvom. „Tvoj plen su“, podseća ona Antonija, „gradovi, kraljevstva i kontinenti.“ To je vešta mešavina laskanja, koja savršeno odgovara Plutarhovoj definiciji: „Jer takav prekor je baš kao ujed pohotne žene; on pecka i izaziva, i godi, mada istovremeno boli.“
Ako se Kleopatra prema Antoniju ponašala kao prema đačetu na raspustu, upravo tako je on izgledao Rimljanima, kojima je tih meseci ludovanja okrenuo leđa. U Aleksandriji je proslavio svoj četrdeset treći rođendan, pri čemu se istakao uglavnom lumpovanjem i hirovima, što zvuči ironično, uzimajući u obzir da je Oktavijana najjače korio upravo zato jer je običan dečak. (Retko koja optužba mogla je više zaboleti jednog Rimljanina. Ova je Oktavijana tako pogodila da je doneo zakon kojim je zabranio da ga ma ko tako nazove.) Kleopatra nije uspela da usmeri Antonija ka njegovim obavezama, ali su to postigle ozbiljne poslanice koje su stigle krajem zime. Sa istoka su stigle vesti da Parćani stvaraju nevolje. Napali su Siriju i ubili Antonijevog nedavno postavljenog guvernera. Vesti sa zapada nisu bile ništa manje zabrinjavajuće. Fulvija se upustila u opasan poduhvat: sa Antonijevim bratom povela je rat protiv Oktavijana, delom i da bi odmamila muža od Kleopatre. Pošto je doživela poraz, pobegla je u Grčku.
U aprilu ili neposredno pre, Antonije je krenuo u akciju, marširajući kopnom ka Parćanima. Nije stigao dalje od severne Sirije, gde je primio očajničko pismo od Fulvije. Ono mu nije ostavilo izbora sem da odustane od svoje ofanzive i da se s dve stotine novoizgrađenih brodova zaputi ka Grčkoj. Antonije je bio dobro upoznat sa postupcima svoje žene, o kojoj su ga obe strane redovno obaveštavale. Zimska delegacija mu je opširno iznela sve pojedinosti. Nije pokazao naročito interesovanje; bio je jednako nesklon da prekori svoju ženu, kao i da se suprotstavi Oktavijanu. Fulvijini pokušaji su možda zadržali njenog muža u Aleksandriji jednako uspešno kao i Kleopatrine zabave. Antonije je u svakom slučaju izbegavao da bilo šta preduzme, zbog čega će kasnije biti kritikovan. Kako jetko primećuje Apijan o brojnim i hitnim obaveštenjima: „Mada sam se raspitivao, nisam uspeo sa izvesnošću da otkrijem kakvi su bili Antonijevi odgovori.“ Fulvija je smatrala da je u opasnosti. Strahovala je i za njihovu decu, ne bez razloga. Vek kasnije, bila je uglavnom zaboravljena. Lakše je bilo optužiti Antonija da je u Aleksandriji bio „toliko obuzet strastima i opijen da nije razmišljao ni o prijateljima ni o neprijateljima“.
Susret u Grčkoj je bio buran. Antonije je bio oštar prema svojoj ženi. Prekoračila je svoja ovlašćenja i nepromišljeno istupila u njegovo ime. Plutarh je smatrao da je Kleopatra mnogo dugovala Fulviji „što je naučila Antonija da trpi žensku nadmoć, jer ga je preuzela već ukroćenog, i od početka naučenog da sluša ženu“. Moguće je da je Fulvija naučila svog muža da sluša ženu, međutim nije uspela da ga ubedi ni da izazove Oktavijana, niti da zahteva više od polovine imperije. Neprestano ga je nagovarala da se udruži s Pompejevim sinom Sekstom. Njih dvojica zajedno mogli bi lako da savladaju Oktavijana. Antonije nije hteo ni da čuje za to. Potpisao je sporazum. On ne krši svoja obećanja. (Nekoliko nedelja kasnije, na otvorenom moru, Antonije se suprotstavio jednom od Cezarovih ubica. Bio je optužen, borio se protiv Antonija kod Filipa a sada mu je prišao brzo, s čitavom flotom. Jedan uplašeni pomoćnik predložio je Antoniju da skrenu. On nije hteo ni da čuje za to i odvratio je psujući „kako bi radije umro zbog kršenja ugovora nego preživeo i bio proglašen za kukavicu“. Nastavio je da plovi dalje.) Da bi popravio odnose sa Oktavijanom, Antonije je otišao bez pozdrava, dok je Fulvija bila bolesna. Mnoge optužbe na njen račun mogle su biti izmišljene; optuživanje nezavisnih žena bilo je jedan od specijaliteta rimskih istoričara. A Fulvija je imala mnoštvo saučesnika. Ohrabrivao ju je i Antohijev snabdevač, neprestano pakosno ponavljajući da „ako u Italiji bude vladao mir, Antonije će ostati sa Kleopatrom, ali ako počne rat, vratiće se kući bez odlaganja“.
Sa svojom novom flotom, Antonije je zaplovio ka Jadranskom moru. U njegovom odsustvu, Fulvija se predala teškoj depresiji i umrla. Uzroci njene smrti nisu jasni. Apijan pretpostavlja da je mogla oduzeti sebi život iz osvete, „jer je bila besna na Antonija što ju je napustio dok je bila bolesna“. Moguće je da je jednostavno bila iscrpljena od neprestanog angažovanja i mešanja u njegove poslove. U Aleksandriji svakako nije naročito ožaljena. Antonije je, s druge strane, bio duboko pogođen zbog njene smrti, zbog koje je krivio sebe. Nije se čak ni vratio da vidi bolesnu ženu. Drugi su ga, takođe, smatrali odgovornim, pripisujući njegov nemar – kako ga prekoreva Dion – „strasti prema Kleopatri i njenoj pohoti“. Fulvija je bila lepa, ozbiljna i odana. U brak je ušla donoseći miraz u novcu, moćne prijatelje i oštre političke instinkte. Rodila je Antoniju dva sina. Ako je zaista i bila goropadnica bila je, kako je rečeno, „barem neizmerno odana goropadnica“. Antonije je uz nju napredovao.
Fulvijina smrt bila je verovatno njen najpomirljiviji čin. Njome je otvorila vrata pomirenju između Oktavijana i Antonija, „sada oslobođenog nasrtljive žene koju je ljubomora prema Kleopatri navela da raspiri plamen tako ozbiljnog rata“. Jednako je lako bilo pripisati apsurdan i skup rat ženskim mahinacijama kao i pripisati pomirenje njenoj smrti, tim pre što taj rat niko nije priželjkivao. Sekst Pompej je i dalje harao morem. Odlučno je blokirao puteve žita ka Rimu. Neprestano ratovanje upropastilo je italijansku poljoprivredu. Rim je bio izgladneo, nemiran grad na ivici izdržljivosti. Izvan grada izbijale su pobune. Vojnici su tražili novac, koji je Antonije trebalo da nabavi u inostranstvu i koji je tek trebalo da podeli. Prijatelji su delovali kao posrednici, ponovo mireći dva čoveka koji su opet delili svet između sebe, pri čemu je Oktavijan bolje prošao nego dve godine ranije.
Tako je potpisan mir u Brindiziju, početkom oktobra četrdesete. Po njegovim odredbama Antonije je trebalo da se bori s Parćanima, dok je Oktavijan imao zadatak da drži Seksta Pompeja na odstojanju ili da s njim postigne sporazum. Nekih osam meseci kasnije, njih trojica potpisaće novi sporazum u Mizenu, u Napuljskom zalivu, s pogledom na padine Pompeja. Tek što su završeni nacrti sporazuma, tek što su se muškarci zagrlili, „snažan i glasan urlik začu se s kopna i sa brodova u isti mah“. Čak su i planine urlale od radosti. U metežu koji je potom zavladao u luci mnogi su pregaženi, ugušeni ili utopljeni, dok su se „držali jedni za druge plivajući i hvatali jedni druge oko vrata tonući“. Oružani sukob ponovo je izbegnut, mada je slavlje koje je u Brindiziju trajalo ćele noći govorilo jednako glasno kao i sami sporazumi. U šatorima na obali oba tabora nazdravljala su jedan drugom ćelu noć. Oktavijan je to radio u rimskom stilu, a Antonije u azijatskom i egipatskom, što je prošlo bez komentara. Za to vreme, ipak, „njihovi brodovi behu usidreni u blizini, okolo su stajali stražari, a oni koji su prisustvovali večeri nosili su bodeže skrivene ispod odeće“. Uz srdačnu gozbu kuvale su se zavere i gasili planovi.
Da bi se dvojica ljudi i lično povezala posle Brindizija, Oktavijan je Antoniju ponudio svoju obožavanu polusestru.

To je bila oblast u kojoj su rimske žene imale prednost: ona je predstavljala neprocenjivo lično jemstvo, posebno kad je reč o zaključivanju političkog sporazuma. Povučena i trezvena Oktavija imala je dvadeset devet godina i sve osobine trpeljive političke supruge. Bila je inteligentna ali ne i nezavisna, pregovarač pre nego manipulator. Mada je izučavala filozofiju, nije imala političkih ambicija. Kao „čudo od žene“, bila je priznata lepotica, otmena, prefinjena, guste sjajne kose. Išlo im je na ruku i to što je, sticajem okolnosti, nekoliko meseci ranije ostala udovica. Bila je upravo ono što su okolnosti zahtevale, izuzetno pogodna protivteža Kleopatri, od koje je trebalo da odvrati Antonija. Po sopstvenom priznanju, on je i izdaleka ostao pod njenim činima. Kako kaže Plutarh, i kao što su Antonijevi ljudi dobro znali, „njegov razum se još uvek borio sa zaljubljenošću“. Nemilosrdno su ga zadirkivali zbog te ljubavi. Po zakonu, udovica je trebalo da čeka deset meseci pre ponovne udaje, da bi u međuvremenu rodila moguće potomstvo iz prethodnog braka. Pošto su svi usrdno računali na to da će Oktavija „povratiti sklad i doneti im potpuno izbavljenje“, Senat je žurno objavio izuzeće. Krajem decembra četrdesete, slavlje iz Brindizija nastavilo se u Rimu, gde su Antonije i Oktavija proslavili svadbu.
Rim nije bio naročito slavljenički raspoložen – bio je izgladneo, opustošen, iscrpljen – ali je ta vest sigurno posebno bolno primljena u Aleksandriji. Mirovni ugovori iz četrdesete i trideset devete godine nisu mogli iznenaditi Kleopatru, ali su je sigurno zabrinuli. Antonijev brak je bio jedno, njegova posvećenost šuraku nešto sasvim drugo. Ujedinjenje Antonija i Oktavijana nije bilo u Kleopatrinom interesu. Oktavijan je bio njen smrtni neprijatelj, hodajuća, živa uvreda njenom sinu. S druge strane, poznavala je svog muškarca. Antonije će se vratiti. Nije morala da ga podstiče na povratak, jer je kad je reč o tome, mogla računati na Parćane. Možda je čak bila večno zahvalna Parćanima što neprestano odvraćaju Rimljane od Egipta. Oni su isticali njen značaj; Antonije bi teško mogao da ispuni svoj deo ugovora iz Brindizija bez nje. Kleopatra je imala dosta razloga da veruje da je sklopljeno pomirenje krhko, ako ne i isprazno. Antonije i Oktavijan mogli su da se mire koliko hoće. Neprijateljstvo – kako je ubedljivo tvrdila Fulvija mesecima pre toga – neće nestati. Kleopatra je mogla, ali nije morala, da nagađa o skrivenim bodežima. U Antonijevom logoru imala je doušnike, koji su joj u Aleksandriju dojavljivali vesti o svakoj pojedinosti – o zaverama i protivzaverama, čarkama i gozbama.
Bila je u kontaktu, barem posredno, s Markom Antonijem, kome je te zime poslala glasnika. Parćani su prošli kroz Fenikiju, Judeju i Siriju i krajem godine opljačkali Jerusalim. Irod, trideset dvogodišnji judejski tetrarh, ili knez – Rimljani će ga tek naredne godine proglasiti za kralja – uspeo je da izvuče živu glavu. Pošto je smestio svoju porodicu u tvrđavu u Masadi, potražio je utočište. Nije ga lako našao; njegovi susedi nisu bili voljni da se suprotstavljaju napadačima. Irod je možda konačno došao do Aleksandrije, gde ga je Kleopatra raskošno dočekala. Poznavala ga je pre svega kao živahnog Antonijevog prijatelja i kolegu pod zaštitom Rima, ali je imala i dodatne razloge da mu bude naklonjena: Irodov otac dva puta je pomagao Ptolemejima da se vrate na presto – njenom ocu i njoj. Četrdeset sedme godine lično je predvodio snažan, uspešan napad na istočnu granicu i okupljao egipatske Jevreje za Cezarovu vojsku. Poput svojih očeva, Kleopatra i Irod su bili bivši pompejevci, koji su se kasnije priklonili Cezaru. U Parćanima su videli zajedničkog neprijatelja.
Irod je štaviše bio prijatan drug, rečit i vatren, fanatično odan, umešan u odavanju časti. Kleopatra je očigledno pokušala da uključi zanosnog princa u vojni pohod, njen sopstveni, ka Etiopiji, ili s Antonijem u Partiji. Ne treba da čudi što mu je tom prilikom ponudila da sam preuzme komandu. Jevrejski zapovednici odavno su služili u ptolemejskim vojskama, a Irod se već bio posebno istakao. Kao vešt konjanik, umeo je s nepogrešivom tačnošću da baca koplje. Odbio je tu ponudu. Na kraju mu je Kleopatra dala galiju – čini se da je večito delila neke brodove – za opasno zimsko putovanje do Rima, neobično gostoprimstvo, posle kojeg je Irod doživeo brodolom kraj kiparske obale. (Iskrcao se u Rimu nekoliko nedelja kasnije, gde su ga toplo dočekali Oktavijan i Antonije.) U najgorem slučaju, Kleopatrina taktika bila je usmerena na to da odvuče pažnju. Koliko god da je možda bila zahvalna Irodovoj porodici, nije imala naročitog interesa da podstiče prijateljstvo svog suseda sa Antonijem.
Ne znamo ništa o tome kako je Kleopatra prenela vest koja je verovatno pre Iroda stigla na suprotnu stranu Sredozemlja. Krajem godine rodila je blizance. Otac je bio odsutan – u to doba se ili venčavao sa Oktavijom ili se upravo pripremao za to – ali deci nije nedostajalo slavnih predaka. Dajući im imena, Kleopatra nije činila ustupke njihovom očinskom nasleđu: Antonijevu decu nazvala je Aleksandar Helije i Keopatra Selena, istovremeno prizivajući Sunce, Mesec, svoju baba-tetku, čuvenu ptolemejsku kraljicu iz drugog veka; i najvećeg vojskovođu toga doba, koji je uspeo da ukroti čak i Parćane, a čije je dinastičko nasleđe još jedino ona podržavala, od svih živih vladara. S obzirom na njeno stvaranje potomstva, može se slobodno reći da je Keopatra činila više da ujedini istok i zapad nego iko drugi još od Aleksandra Velikog. Sunce i Mesec su se pominjali i u tituli parćanskog kralja; Kleopatra je možda i njemu slala poruku. Svakako nije bilo boljeg načina od pojave boga sunca da objavi dolazak zlatnog doba. Ne znamo kakva je bila Antonijeva reakcija na te vesti, ali Oktavijanova je sigurno bila zanimljivija. Na neki zaobilazan način Kleopatra se pobrinula da se dvojica muškaraca, preko njene dece, ponovo nađu u nekakvom srodstvu.
Nije morala da širi vesti o senzacionalnom porođaju. Novost da je preduzimljiva egipatska kraljica rodila sina po imenu Aleksandar – čiji je otac Marko Antonije a polubrat Cezarov sin – morala je biti udarna vest trideset devete godine pre nove ere. To je bilo dovoljno da Kleopatra postane, da upotrebim izraz koji je nastao mnogo kasnije, predmet govorkanja celog sveta.
Od četrdesete do trideset sedme godine Kleopatra je živela kao u grčkoj drami; nasilje se uvek događalo izvan pozornice. Vesti o njemu stizale su joj izdaleka. Ona ih je pažljivo analizirala. Kada je sklopljen mirovni ugovor u Brindiziju čitavo Sredozemlje s olakšanjem je odahnulo, mada je taj uzdah Egipćanima delovao pomalo kao hladan dašak vetra na potiljku. Antonijevo venčanje bilo je sjajno rešenje za iscrpljene i iznurene žitelje Rima. Širom Italije, Antonije i Oktavijan su „od prvog trenutka hvaljeni do neba što su doneli mir: ljudi su se tako oslobodili rata u sopstvenoj zemlji i regrutacije svojih sinova, rešili su se nasilja u vojnim logorima i dezertiranja robova, rešili se pljačkanja imanja i ometanja poljoprivrednih radova, i iznad svega gladi, koja ih je iscrpla preko svih granica izdržljivosti“. Na selu im je narod prinosio žrtve, „kao bogovima spasiteljima“, a tu ulogu su i Antonije i Oktavijan spremno prihvatili. U slavu mira, vajani su kipovi i iskovan novi novac. Sa slavljem su se pojavile i maglovite maštarije i živopisna proročanstva.

Odjednom je osvanulo ružičasto doba bratstva i napretka. Vergilije je u to vreme napisao svoju detaljno analiziranu četvrtu pastirsku pesmu (ecloga), verovatno u čast venčanja Antonija i Oktavije, a svakako prizivajući zlatno doba. Pesnik je pripisivao mesijanske nade detetu koje tek treba da se rodi, spasitelju koji će doneti novu zoru i vladati u svetu poštovanja, mira i obilja.
Da bi se ta nadahnuta proročanstva ostvarila, svet je morao malo da sačeka. U proleće trideset osme godine Oktavija je revnosno donela na svet naslednika. To je, međutim, bila kćerka, a ne žarko željeni sin. Za to vreme Parćani su nastavili da napreduju ka zapadu, jedva dočekavši da iskoriste rimsku zaokupljenost unutrašnjim pitanjima. Kleopatra je pažljivo posmatrala osvajače koji su se približavali njenoj granici. Nameravali su da prošire svoje zemlje; carstvo njihovih persijskih predaka obuhvatalo je i Egipat. Antonije je poslao svog odanog vojskovođu da se pozabavi Parćanima. Na Antonijevo veliko nezadovoljstvo, on je u tome bio izuzetno uspešan, te je tako prisvojio svu slavu za kojom je žudeo njegov zapovednik. U gladnom Rimu opet su izbili nemiri, toliko ozbiljni da se Oktavijan zatekao na Forumu okružen besnom ruljom koja ga je optuživala da je potrošio državna sredstva. Njegovi pokušaji da se opravda dočekani su komadima kaldrme. Kamenovanje je nastavljeno čak i pošto je potekla krv. Antonije mu je spektakularno pritekao u pomoć, zgrabio Oktavijana i uz mnogo teškoća, usred vriske i urlanja, spasao ga od napadača. Potom je otpratio kolegu trijumvira do svoje kuće, u posetu mnogo drugačiju od one prve.
Nezavisno od toga, Antonijev šurak nije se pokazao kao partner naročito spreman za saradnju, kako je Fulvija već ranije upozoravala i kako je – hiljadama kilometara daleko – Kleopatra upozoravala i dalje. Između dva čoveka, koji su se trudili da se ponašaju što srdačnije i ljubaznije, preovladavao je prijateljski duh. Uprkos tome, Marko Antonije – ratni junak, stariji i omiljeniji državnik – kao da je neprestano bio u senci svog upornog i bolešljivog šuraka. Oktavijan je već nekoliko puta bio na samrti. Večito kašljući i kijajući, podložan sunčanici, neodlučan kao ratnik, teško je mogao izgledati dorastao krupnom Antoniju, širokih ramena i mišićavih butina. Oktavijan je bio sumoran, paranoičan, sitničav. Nosio je uloške u cipelama. Pa ipak je na svakom uglu iznenađivao Antonija. Kao žrtva sopstvenog opuštenog samopouzdanja i držanja u skladu sa svojim, kako je smatrao, nadmoćnim statusom, Antonije je redovno bio izmanipulisan. Zatekao se u suparništvu koje čak i nije smatrao suparništvom, s „prekim dečakom“, koji je došao niotkuda. Antonije nije bio nimalo lukav, ali toga često uopšte nije bio svestan. Oktavijan pak nije bio nimalo dopadljiv, čega takođe nije bio svestan. Bio je to čovek koji će se kasnije hvaliti silnim trijumfima koji su mu bili ponuđeni ali koje nije proslavio, pri čemu se zapravo hvalio svojom skromnošću. Antonije se nikada, ni slučajno, ne bi odrekao takve časti i rado je to priznavao.
Oktavijan je nekako uvek uspevao da nadmudri Antonija, čak i u običnim društvenim igrama. Bilo da su se kladili na borbe petlova ili igrali karte, bacali kocku da odluče o političkim pitanjima ili se igrali loptom, Marko Antonije bi neizbežno, neverovatno, uvek izvukao deblji kraj. (Lako je objasniti zašto: Oktavijan bi svaki ishod preokrenuo u svoju prednost. Ako bi za kockarskim stolom izgubio veliku sumu bilo je to, kako je objašnjavao, samo zato što se „ponašao izuzetno čestito“) Kleopatra je Antoniju poslala proroka; mnogi Rimljani su verovali da astrolog može da predvidi nečiju budućnost jednako tačno kao i pomračenje sunca. Antonije je proroku, koji mu je izradio horoskop, govorio o svojoj nevolji. Govoreći istinu ili pak pričajući priču po nagovoru svoje gospodarice, prorok mu je ponudio iskren odgovor. Antonijevi izgledi su sjajni, ali ih Oktavijan neprestano osujećuje. Nevolja je, objasnio je vidovnjak, u tome što Antonijev „duh čuvar“ živi u strahu od čuvara njegovog kolege i, „mada je snažan i uzvišen kad je sam, kada mu se njegov duh približi, tvoj duh se uplaši i postaje skrušen“. Antonije je trebalo da se čuva svog kolege. Takvo objašnjenje zvučalo je razumno Antoniju, koji je veoma uvažavao astrologa i pristupio svom šuraku s dodatnom opreznošću. Recima koje su možda nagoveštavale prikriveni poziv u Aleksandriju, vidovnjak je „posavetovao Antonija da se što je moguće više udalji od tog mladića.“
Antonije je ipak stigao samo do Atine, gde je prezimio i gde je smestio svoj štab u naredne dve godine. Zimu trideset devete proveo je umnogome isto kao i prošlu, u udobnom, prefinjenom gradu sa vrhunskom arhitekturom i divnim skulpturama. Ostavio je svoje starešine na terenu, ali nije činio ništa više sem što je razmatrao njihove izveštaje. Otpustio je svoju pratnju. Odlazio je na predavanja i svetkovine, s nekoliko prijatelja i pratilaca ili sa Oktavijom, sa kojom je, činilo se, bio vrlo srećan. Opet je skerletni ogrtač zapovednika zamenio istočnjačkom odećom. Opet se oduševljeno predstavljao kao Dionis, i najviše je voleo da mu se tako i obraćaju. Dopustio je Oktaviji – koja mu je ubrzo rodila i drugu kćerku – da se naziva Atinom. Znamo kako su te vesti primljene u Aleksandriji, jer ih je Kleopatra detaljno pratila. Ti nazivi posebno su je pogađali, jer su zvučali božanski i carski. Koliko je samo značila pramena adrese – ili partnerke: zbog Antonijevih zimskih veselja trideset devete niko u Rimu nije kršio ruke. I u Atini se oblačio kao Grk i provodio kao Grk, ali pod budnim okom vrle Oktavije. Štaviše, bilo je teško osuditi njegove božanske sklonosti kada ih je ispoljavao i Oktavijan. On je priredio zabavu pod maskama, i tom prilikom se obukao u Apolona. Antonije je, međutim, izgradio kućicu od granja, napunio je bubnjevima, defovima, zelenilom i životinjskim kožama i drugim dionizijskim rekvizitima, i „ležao u njoj s prijateljima, od rane zore, i opijao se“. Pozvao je italijanske muzičare da ga zabavljaju u njegovoj brdskoj kućici. Povremeno je svoje boravište prebacivao na Akropolj, „te je čitava Atina bila osvetljena lampama koje su visile s tavanica“.
I dalje ga je zbunjivala šurakova sposobnost da vodi glavnu reč. Mada je važio za uzdržanog i časnog, Oktavijan je trideset osme godine uspeo da se izvuče iz svog braka onoga dana kada se njegova žena porodila i da se oženi Livijom, koja je bila u šestom mesecu trudnoće s detetom svog bivšeg muža. Taj brak je Oktavijana uzneo u više slojeve rimskog društva, čime je postao ravan Antoniju. (Uprkos srodstvu sa Cezarom, Oktavijanovo poreklo nije bilo plemenito.) Neprestano je uspevao da ometa i zbunjuje svog zeta: obećao bi mu jedno, a radio drugo. Ako bi Antonije krenuo na istok, Oktavijan bi ga pozvao na zapad – a zatim se sam ne bi pojavio. Odobrio je Antoniju da regrutuje vojsku na italijanskom tlu, što je bilo gotovo nemoguće, jer je tom teritorijom upravljao Oktavijan. Nije bilo lako održavati s njim skladne odnose, ali je Antonije bio rešen da u tome uspe. Gutao je svoj ponos i prikrivao ozlojeđenost, mada je neprestano bio na teškim iskušenjima.
Do raspleta je konačno došlo krajem proleća trideset sedme, kada su se posle nekoliko godina napetosti njih dvojica sastali na reci na jugu Italijanskog poluostrva. Oktavija im je pomogla da se pomire, izgovarajući strastveni govor Jelene Trojanske. Nije želela da gleda svog muža i brata kako se međusobno uništavaju. Usledilo je sklapanje sporazuma u Tarentu, obnova isteklog trijumvirata. Antonije je priznat za diktatora na istoku do decembra trideset treće. Bio je zadovoljan: „Gotovo sve mu je“, primećuje Dion, „išlo naruku.“ Konačno se pripremio za svoj pohod na istok, ka Siriji. Žena ga je s njihove dve kćerke pratila do zapadne Grčke, odakle ih je poslao nazad kući. Oktavija je ponovo bila trudna. Antonije je tvrdio da bi nastavak putovanja loše uticao na njeno zdravlje. Već se brinula o svojih šestoro dece – brojeći i onu iz prethodnih brakova. Bilo mu je važno da se ona, kako se izrazio, „ne izlaže opasnosti uz njega dok ratuje protiv Parćana“. To je sve savršeno odgovaralo istini.
Ako je Oktavijan bio nepobitni majstor okolišanja, sposoban da se pretvara kako čini sve što je potrebno, Antonije je bio umetnik naglih promena, sklon dramatičnim preokretima. U Atini je jednog dana bio pravi lenjivac koji sa Oktavijom opušteno obilazi slavlja i zaboravlja na državne poslove, a već sledećeg, pošto bi
promenio odeću i trgnuo se, britki vojskovođa, uraganski delatan, pravi diplomata, u središtu svoje pratnje. Poslednjih meseci trideset sedme godine nešto se u njemu prelomilo. Moguće je da je dugi niz uvreda, razočarenja i prevara napokon prevršio meru. Možda je jednostavno popustio pod nagomilanim pritiskom. On je bio vojnik koji je neprestano odlagao svoj slavni pohod. Njegov zamenik je na istoku pobrao niz pobeda, koje su po pravu pripadale njemu. Možda je Antonije shvatio da ga žena i šurak zajednički kontrolišu, da ga prave ludim, da je saradnja sve manje moguća. Svakako je najbolji način da obezbedi prevlast kod kuće bio sjajna vojna pobeda u inostranstvu. Pregaziti Parćane značilo je potući Oktavijana, neobičan, asimetričan plan, donekle sličan Auletovim rimskim proračunima od pre dve decenije.
Plutarh nudi drugačije objašnjenje za preokret iz trideset sedme. On prihvata opsednutost Partijom ali takođe pominje i „opako zlo koje je dugo mirovalo“. Antonijevi prijatelji pretpostavljali su da je ta žudnja za tri i po godine pod Oktavijinim uticajem ugašena, ili barem „ublažena i otupljena razumnijim razmišljanjima“. Po Plutarhovom mišljenju ta žudnja se naglo probudila, jačajući dok je Antonije putovao ka istoku, gde se napokon razbuktala u plamen. Plutarh je želeo da napiše istinitu priču, ali treba imati na umu da je Antonijeva sudbina trebalo da zvuči i kao upozorenje. Njegov Antonije je darovit čovek koji propada zbog strasti; poruka je možda važnija od pojedinosti. Kakve god bile okolnosti, pošto je srećno stigao do Sirije, Antonije se suprotstavio i sopstvenom razumu i hladnokrvnim savetima. Poslao je glasnika u Aleksandriju. Kleopatra je trebalo da se sastane s njim u Antiohiji, trećem velikom gradu Sredozemlja. Ovog puta, pošla je istog časa. Nedugo pošto je par stigao u sirijsku prestonicu, u opticaj su pušteni novčići s Antonijevim i Kleopatrinim likom. Nije sasvim jasno ko je trebalo da bude na licu a ko na naličju što je, ukratko, ostala zagonetka u narednih sedam burnih godina. Antonije više nikada nije video Oktaviju.

42 Citat iz „Djela apostolskih“, iz Novog zaveta, dat je u prevodu Vuka Stefanovlća Karadžića. (Prim. prev.)
43 Nije lako zastupati tezu da je Antonije odoleo neodoljivoj egipatskoj kraljici, ali neki su i to pokušali. Veliki Ronald Sajm (Ronald Syme) smatra Kleopatru samo još jednom Antonijevom „reckom“, ubrajajući je na spisak manje-više međusobno zamenljivih potčinjenih vladarki. Po njegovom mišljenju, tu uopšte nije bilo ljubavi; Antonije joj se „dobrovoljno prepustio, ali se nije predao“. Po Sajmovom mišljenju, posle zime u Aleksandrljl četrdeset prve godine, Antonije je prema njoj postao potpuno ravnodušan.

VII

PREDMET GOVORKANJA CELOG SVETA
„Najveći uspeh za jednu ženu jeste da se o njoj što manje priča.“
– TUKIDID

Ovog puta nije imala potrebe za kostimima i dramom. Još pre nego što je zaplovila, Kleopatra je znala da Marko Antonije ide ka istoku da konačno izravna rimski dug sa Partijom, u pohod koji je odlagao već četiri godine. Saznala je za njegov naum tokom njihove zajedničke zime. Od Cezara je mogla čuti i pojedinosti prvobitnog plana za taj pohod. Na putu ka Antiohiji Antonije je preuredio Malu Aziju, deleći kraljevstva onima kojima je verovao i onima koji su ga podržavali. Uspostavio je stabilnu granicu; presudno je bilo da sebi obezbedi dobar oslonac pre nego što nastavi na istok. Iz istog razloga Antonije i Oktavijan su zajednički dodelili kraljevstvo Irodu kada je te zime napokon dospeo do Rima. Irod, koji je bio idumejskog i arapskog porekla, nipošto nije bio jedini kandidat za judejskog vladara. Krunu mu je obezbedila pre upornost nego nasleđe. Nijedna dinastija nije bolje objasnila svoju zabludelu odanost Kasiju; za Iroda bi se zaista moglo reći da se „prikrao“ na vlast. Antonije je poznavao njegovog oca, takođe prijatelja Rima, a upoznao je i Iroda još kao nedoraslog momčića. Taj lični odnos je mnogo značio.
Kao otresiti oportunista, Irod je bio simpatično odvažan, majstor volšebnog bekstva. Dokazi nagoveštavaju da je u Rimu izazvao divljenje, Oktavijanovo koliko i Antonijevo. Nije nimalo slučajno što je Irod bio jednako pustolovan kad je reč o prikupljanju sredstava kao i o bacanju koplja; imao je neverovatan dar da stvori zlato ni iz čega. (Njegovi podanici su imali izvesnog uvida u te metode.) Senat je jednoglasno potvrdio njegovu kraljevsku vlast posle čega su ga Oktavijan i Antonije, jedan s jedne a drugi s druge njegove strane, ispratili do Kapitola, ukazujući mu time najveću čast. Predvodili su ih konzuli i magistrati. Antonije je tvrdio da će njegovo imenovanje doneti prednosti u pohodu na istok; kasnije je priredio gozbu u čast novog kralja. Po nekim tvrdnjama, Irod je svoje stupanje na vlast u potpunosti dugovao Kleopatri. Senat je bio jednako motivisan strahom od nje koliko i divljenjem prema Irodu. Svakako im je više odgovaralo da u tom području postoje dva vladara nego jedan. Imali su dosta razloga da budu obazrivi prema kraljici koja je vladala bogatim kraljevstvom, upravljajući rimskim zalihama žita.
Takva logika išla je na ruku i Kleopatri. Antonije nije smeo da dozvoli da u Egiptu bude nemira, a ona je jedina mogla čvrsto da upravlja tim kraljevstvom. Kao i uvek, pošla je iz Aleksandrije ubeđena da nijedan Rimljanin ne može uspeti u pohodu na Partiju – ogromnu, bogatu i dobro branjenu carevinu – bez njene finansijske podrške. Drugim rečima, kada se te jeseni zaputila ka severu uz kamenite obale istočnog Sredozemlja, znala je da se odnos snaga jedva primetno izmenio. Uprkos svoj Antonijevoj hrabrosti, uprkos njegovoj nadmoćnoj vojsci, ona je imala veliku prednost. Budući da se za dva milenijuma taština nije mnogo izmenila, čini se da slobodno možemo pretpostaviti da su i ona i njena pratnja posvetili veliku pažnju svom izgledu. Kleopatra nije videla Marka Antonija tri i po godine, a svaka bi žena poželela da izbriše to vreme. Čula je za Oktaviju, lepoticu sjajne kose i ovalnog lica. Ovoga puta, međutim, nije bilo potrebe za haljinama s mirisom ambrozije, gozbama krcatim draguljima, tepihom od ruža. Kleopatra je sad imala nešto bolje. Na ovo putovanje povela je svoju decu.
U Antiohiji, minijaturnoj, manje raskošnoj kopiji Aleksandrije, Aleksandar Helije i Kleopatra Selena prvi put su videli oca. Priznao je decu kao svoju. Taj susret je morao biti radostan. Antonije je imao helenističkih pretenzija. Uvukao se u ptolemejsku dinastiju; njegova deca sada su bila mogući naslednici egipatskog prestala. Štaviše, dobio je još jednog sina (Antonije je imao dva starija sina sa Fulvijom), što Oktavija, uzorna u svakom drugom pogledu, nije uspela da mu obezbedi. Neki su čak otišli tako daleko da nagoveste da je upravo zbog tog njenog propusta da mu obezbedi muškog naslednika – koji će ispuniti Vergilijevo proročanstvo i uvesti ih u željno iščekivano zlatno doba - Antonije ipak završio u Kleopatrinom naručju. Antonije je, inače, voleo decu i smatrao da ih nikada ne može biti previše. Rado je govorio da se „plemenite porodice šire neprestanim začinjanjem brojnih kraljeva“. Nije bio čovek koji bi odoleo trogodišnjem božanstvu u kraljevskoj odeći koje govori grčki i koje ga oslovljava sa oče, i koje je – ako smemo da verujemo skulpturi – sa mesnatim licem i gustim kovrdžama, takođe i ličilo na njega. Uspostavljanje prava na božanski status godinama je bilo jedan od Antonijevih najvažnijih ciljeva. Išao je u tom pravcu još od Filipa, sledeći primer svog sjajnog mentora. Sa svojom nezakonitom decom Antonije je zaista zakoračio – kako se izrazio jedan moderni istoričar – „u papuče svog prethodnika“. Bilo je više nego umesno da se to dogodi u Antiohiji, živopisnom, bogatom gradu na reci, u podnožju velelepne planine, s kolonadama u uređenom centru grada i mnoštvom stadiona i vrtova, raskošnih vodoskoka i prirodnih izvora. Izložena blagim zapadnim vetrovima od maja do oktobra, Antiohija je zimi bila sunčana, bez vetra, sa divnim kupatilima i velikom tržnicom. Veoma naklonjena Cezaru, koji je tamo naručio svoj kip pošto je četrdeset sedme godine otišao od Kleopatre, sirijsku prestonica toplo je pozdravila njegovog slavnog štićenika.
Kleopatra je imala sve lične razloge da uživa u dugo očekivanom porodičnom okupljanju, ali su politički razlozi bili još jači. Antonije je prihvatio savet koji mu je dala na pecanju. Radio je ono u čemu je po njenom uverenju – ili prema onome u šta ga je zbog sopstvenih razloga navela da veruje – bio najbolji. Posvećujući se ovoj uzvišenoj zabavi, pecao je „gradove, provincije i kraljevstva“. Može se slobodno reći da su „iz njegovog džepa ispadala kraljevstva i ostrvlja ko novčići“44; iza Antonijevih sklonosti najčešće je stajala nepokolebljiva logika. Pozabavio se dugo odlaganim i često započinjanim uređenjem nemirnog istoka. U višenacionalnoj, kulturno raznovrsnoj regiji nepouzdanih saveza – koja se opirala tridesetogodišnjim nastojanjima Rima da je preoblikuje – prepoznavao je darovitost, nagrađivao sposobnost i odanost. Kako je Antonije rado govorio: „Veličina Rimskog carstva ne ogleda se u onome što su Rimljani uzeli, nego u onome što su doneli.“ Vaspostavljajući kraljevstva, vešto je spajao i delio teritorije. Preuređivao je geografiju.
Bio je u svom elementu i naizgled nepobediv. Niko nije sumnjao u njegov predstojeći trijumf nad omraženim Parćanima. Gotovo niko nije uspeo da sakupi „vojsku istaknutiju po sposobnosti, izdržljivosti i mladalačkoj snazi“. Pred Antonijem je „čitava Azija drhtala od straha“. Bila je to najveća sila kojom će on ikad zapovedati, vojska jedinstveno posvećena svom širokogrudom, nesputanom vojskovođi. Svaki ratnik stavljao je njegovo uvažavanje ispred sopstvenog života, a takva se odanost rodila, objašnjava nam s divljenjem Plutarh, iz „plemenitosti njegovog roda, njegove rečitosti, iskrenosti i otvorenosti, njegove širokogrudosti i uzvišenosti i njegove srdačnosti u razgovorima sa svima“. Antonijevo raspoloženje bilo je zarazno; svi su oko njega bili veseli. Darivanje uvek donosi radost, a njemu je velikodušnost posebno dobro pristajala. Prirodno se slagala s njegovom ljubavlju prema velikim porodicama. U sunčanoj Antiohiji – gde su njih dvoje verovatno stanovali u palati na ostrvu, na okuci mirne reke – Kleopatra je imala mnogo razloga da čestita samoj sebi i da poveruje kako je, posle pet godina zbrke i pometnje, konačno odabrala pravu stranu.
Štaviše, po njenom dolasku u septembru, Antonije joj je uručio posebne darove. Ne samo da je priznao njihove trogodišnje blizance, već je i poklonio njihovoj majci brojne raznovrsne teritorije. Potvrdio je njenu vlast nad Kiprom, koji joj čak ni Cezar nije zvanično ustupio. Uspomena na gubitak Kipra i njegove značajne posledice sigurno su joj još bile u svežem sećanju. Kleopatrinim zemljama takođe je pridodao šumovitu Kelesiriju (onaj deo koji odgovara današnjem Libanu); bujnu, daleku Kirenu (u modernoj Libiji); dobar deo Kilikije bogate kedrovinom (na istočnoj obali Turske); delove Krita; i sve osim dva grada na razvijenoj feničanskoj obali. U nekim slučajevima Antonije je uklonio vladare – ako se razlog nije mogao pronaći, uvek se mogao izmisliti – da bi Kleopatra mogla da preuzme njihove zemlje. Od trideset sedme godine Kleopatra je vladala gotovo čitavom istočnom sredozemnom obalom, od današnje istočne Libije, u Africi, ka severu preko Izraela, Libana i Sirije, do južne Turske, izuzimajući samo neke delove Judeje.
Veličinu i oblik poklona uveliko su odredile Antonijeve vojne potrebe i izravnavanje rimskih računa, međutim veoma važnu ulogu odigralo je i njegovo mišljenje o Kleopatri – sposobnoj, pouzdanoj, dovitljivoj. Takve osobine je Rim tražio od svojih potčinjenih vladara, koji su imali nekoliko prednosti nad onima koje je imenovao sam Rim, pre svega tu što ih nisu morali plaćati. Što je bilo još važnije, Antoniju je trebala mornarica. U vreme sklapanja tarentskog mira isporučio je Oktavijanu stotinu galija s bronzanim pramcima i deset trirema. Kleopatra je umela da gradi brodove. Antonije je imao dobre razloge da pokloni provincije bogate drvnom građom monarhu koji je imao dovoljno trgovaca i sredstava da ih pretvori u vrednu flotu; u tom pogledu niko u čitavom Sredozemlju nije mogao Antoniju značiti toliko kao Kleopatra. Kako priznaje čak i Plutarh, pokloni njoj dati bili su samo neki od brojnih koji su podeljeni istočnjačkim vladarima, mada je istovremeno ona bila jedan od retkih vladara koji su zadržali svoje pozicije; Antonije je imenujući vladare redovno zaobilazio uvrežene dinastije. Takođe, Kleopatra je dobila mnogo vredniji poklon od ijednog drugog vladara. U septembru trideset sedme godine gotovo je u potpunosti povratila ptolemejskoj imperiji slavu iz trećeg veka pre nove ere.
Zato je imala dovoljno razloga da u Egiptu proglasi novo doba. Šesnaesta godina Kleopatrine vladavine poznata je od tada kao prva godina, i to dvostruko datiranje nastavilo se do kraja njene vladavine. U trideset drugoj godini preimenovala je i sebe, uzimajući originalnu titulu. Među mnogim nekonvencionalnim privilegijama koje je uživala, sopstveno preimenovanje svakako je bilo među najvažnijim, ravno biranju suvladara ili upravljanju sopstvenim prihodima. Od tada se prozvala „Kraljica Kleopatra, Boginja, Mlađa, Koja voli Oca i Otadžbinu“. Smišljanju nomenklature bila je vičnija nego ičemu drugom, i ta titula mnogo govori. Njome je Kleopatra objavila ne samo novo doba, već i potpunu političku preorijentaciju. Poslednji pojam dodala je možda da bi obeshrabrila govorkanja da se prodaje Rimljanima; njime je Kleopatra svojim podanicima nagovestila da je pre svega i iznad svega njihov faraon.45 Njeni novčići umirujuće su slični onima koje su izdavali prethodni Ptolemeji. U svakom pogledu bila je najmoćniji vladar izvan Rima. Kada Antonije potuče Parćane, ona će biti istočnjačka carica. Brojni gradovi na obali su to i priznali, izdajući novčiće u čast Antoniju i Kleopatri. Imala je sve razloge da bude ushićena. Na njenom horizontu nije bilo ni jedne jedine mrlje.
Kleopatra je sigurno jedva čekala da proslavi novu zoru u Aleksandriji. Pošto je sve žrtvovala posle martovskih ida, sada je ne samo učvrstila svoj položaj, već je ovoga puta prošla i mnogo bolje. Pored ponosa zbog novouspostavljene imperije, kako su njeni podanici prihvatili njenu blisku saradnju sa ovim drugim Rimljaninom? Nema ni traga od skandala. Njen narod je ostao usredsređen na praktičnu korist od Kleopatrine diplomatije. „Čini mi se“, kaže jedan priznati naučnik, „da su im ljubavi i porođaji ženskog faraona delovali kao božanski događaji i da su svoju kraljicu dovodili u pitanje tek kad bi ih njeni poreznici suviše pritisli.“ Kleopatra je lukavo rešila političku zagonetku. Odsustvo otpora kod kuće možda nagoveštava da nije bila previše darežljiva prema Marku Antoniju. Možda je pristala da plati njegove legije, ali to je sebi mogla da priušti ne namećući prevelike poreze svom narodu. Niti je pak bilo razloga da smatra da će Antonijevi teritorijalni darovi u Rimu izazvati uznemirenje. Oni su bili u skladu s doslednom spoljnjom politikom. Punili su kovčege i učvršćivali granice. U Egiptu je Kleopatrina popularnost morala biti na vrhuncu.
U svetlu ovih poklona, mnogi su zaključili da su se Marko Antonije i Kleopatra te jeseni u Antiohiji venčali, što je neobično, jer je Antonije već imao ženu. A s obzirom na njegovu širokogrudost, mnogi su pretpostavili da je Kleopatra odredila šta bi tom prilikom želela da dobije, pri čemu je Antonije prihvatio njen zahtev. Ni o jednom ni o drugom nema nikakvih dokaza kod Plutarha, jedinog izvora koji govori o njihovom ponovnom susretu, a on nije hroničar koji bi propustio takav događaj. On dopušta samo da je Antonije priznao njihovu zajedničku decu, što nipošto ne znači i sklapanje braka. Antonije je time svakako mogao da dobije jednako mnogo kao i Kleopatra, ako ne i više: čak ni Plutarh ne može da proglasi greškom to što se rimski trijumvir povezao s najbogatijom ženom na svetu. Njegove neposredne, praktične potrebe odlično su se uklapale s njenim dugoročnim carskim ambicijama. Nema toliko dokaza o venčanju kao o Kleopatrinoj gladi za teritorijama, koja se sada prvi put ispoljila. Kažu da je trideset sedme ili naredne godine navaljivala na Antonija da joj preda i veliki deo Judeje, što je on očigledno odbio. (Njegova upornost u tom pogledu navođena je kao dokaz da nije bio potpuno u njenoj vlasti. Nije joj popustio, što pokazuje da nije bio lud od ljubavi. Isto je toliko moguće da je Kleopatra znala šta je dosta i da nikada nije ni tražila Judeju, što pitanje Antonijevog emotivnog stanja ostavlja otvorenim.) Nije verovatno da je morala da se cenjka za teritorije, mada je bila u prilici da to čini. Antoniju su bila potrebna sredstva za ratni pohod, plaćanje vojske, opremanje mornarice. Kleopatri nije trebalo ništa. Njena pregovaračka pozicija bila je jača.
Šta god da se dogodilo između njih dvoje, ostali potčinjeni vladari u regionu smatrali su da je Antonije duboko, iskreno privržen Kleopatri. Teže je pogoditi šta se krilo u njenom srcu, barem trideset sedme. Imamo, međutim, nekoliko nagoveštaja. Pre ili pošto se Egipat vratio na svoje razmere iz trećeg veka, pre ili pošto je reformisala kalendar, Kleopatra je obnovila seksualnu vezu s Antonijem; nastavili su tamo gde su u Tarsu prekinuli. Antonijevo prisustvo Kleopatri je očigledno značilo mnogo koliko i njegova zaštita. U martu ili aprilu trideset šeste pratila ga je na dugom putovanju širokim, ravnim putem od Antiohije do granica rimske imperije, na putu stotinama kilometara mimo njenog pravca. Takvo putovanje za nju nije bilo neophodno i verovatno joj nije bilo ni naročito udobno, jer je ponovo bila trudna. Antonije i Kleopatra su se oprostili na obali Eufrata, gde se reka sužava u duboki kanal, u današnjoj istočnoj Turskoj. On je preko drvenog mosta prešao na teritoriju Partije, da sa svojom blistavom vojskom nastavi na sever kroz nepristupačne stepe i neprohodne planine iza Eufrata. Kleopatra se zaputila ka jugu.
Išla je kući dužim putem, na svojevrsnu trijumfalnu kopnenu turneju po svojim novim posedima. Mnogi su je dočekivali s radošću; neki vladari koje je Antonije zbog nje uklonio bili su zlonamerni. Oko Damaska, na primer, Kleopatra je sada vladala oblašću koja je nekada bila pod upravom plemena grabežljivih razbojnika lukonoša. Sa svojom pratnjom išla je kroz brda i litice današnje Sirije i Libana, krivudavim putevima i dubokim klancima, da bi se obrela na grebenu planinskog venca između dva visoka brda, u Jerusalimu. Okružen zidinama sa kulama i nizom četvrtastih, devet metara visokih tornjeva, Jerusalim je bio važno trgovačko i umetničko središte. Kleopatra je tu trebalo da obavi dogovor sa Irodom kome se – premda je bio neumorni pregovarač – sigurno nije previše žurilo na te razgovore.
Prilikom njihovog poslednjeg susreta Irod je bio izbeglica i molilac. Sada je nesigurno sedeo na judejskom prestolu, kao kralj naroda koji je morao da potuče da bi njime zavladao.46 Pretpostavlja se da su Kleopatra i njena pratnja boravili kod novoustanovljenog vladara, kolekcionara kuća i ljudi s ptolemejskom sklonošću ka luksuzu, mada je njegova legendarna raskošna palata južno od grada tek trebalo da bude izgrađena. Kleopatra je verovatno bila Irodov gost u njegovom domu u Gornjem gradu u Jerusalimu, prema njenom opisu sličnijem tvrđavi nego dvorcu. Prilikom te posete upoznala je Irodovu nepokornu širu porodicu, s kojom je kasnije uspostavila subverzivnu prepisku. Irod je imao nesreću da u rođenom domu živi s nekoliko nemilosrdnih neprijatelja, od kojih je prvi bila njegova prezira puna tašta plemenitog roda, Aleksandra. Ona je predstavljala samo jednu teškoću u Irodovom pretežno ženskom domaćinstvu. Živeo je, takođe, sa svojom neprijatnom majkom; turobnom, preterano odanom sestrom; i Marijamnom, hladnom, prelepom ženom koja se udala za njega kao devojčica i koja, na njegovu nesreću, nikako nije mogla da pređe preko činjenice da joj je Irod pobio pola porodice. Mada mu je Kleopatra pre tri godine pomogla, mada su imali zajedničkog zaštitnika i zajednički plovili istim burnim rimskim vodama – svako od njih se trudio što je bolje znao i umeo da održi nemirnu, osobenu državu u senci sve jače supersile – nije mu trebala još jedna dominantna žena. Za razliku od ostalih, ova je uz to imala i planove vezane za njegovu riznicu.
Kad je reč o Kleopatrinoj poseti, imamo samo jedan izvor, neprijateljski nastrojen prema svom rodnom istoku i veoma naklonjen Rimu, koji je pisao bar delom pod Irodovim uticajem. Jevrejski istoričar Josif prikriva, ali ne može potpuno da sakrije ono što se dogodilo: Irod i Kleopatra proveli su izvesno vreme zajedno, između ostalog usklađujući pojedinosti njegovih obaveza. Antonije je podario Kleopatri ekskluzivno pravo na bitumen, ili asfalt, iz Mrtvog mora, čije su grudve plovile po površini jezera. Bitumen je bio neprocenjivo važan za pravljenje maltera, tamjana i insekticida, za balsamovanje i šuperenje. Korpa od trske premazana bitumenom mogla je da drži vodu. Premazan njime, brod je postajao vodootporan. Ta povlastica bila je veoma unosna. Takođe, Kleopatra je dobila i prinose Jerihona, popularnog zimskog odmarališta, prepunog stabla urmi i balzamskih vrtova. Veoma je verovatno da je prešla preko vrele pustinje da ispita i onih dve hiljade ari u dolini reke Jordan, gde je Irod imao još jednu palatu. Svi drugi mirisi bledeli su u poređenju sa slatkim mirisom balzama, koji je rastao samo u Judeji. Ulje, seme i kora ovog mirisnog grma bili su veoma dragoceni. To je bila najvrednija izvozna stavka ovog područja. Što se tiče jerihonskih urmi, bile su najbolje u čitavom antičkom svetu i od njih se pravilo najjače vino. Modernim jezikom govoreći, to je izgledalo kao da Kleopatra nije dobila nijedan deo Kuvajta, samo prihode s njegovih naftnih polja.
Irodu su pregovori s Kleopatrom posebno teško pali jer je Judeja bila siromašna zemlja, jalova i krševita, s malo plodnog zemljišta, bez luke, sa stanovništvom koje se brzo uvećavalo. Njegovi prihodi su bili smešno mali u odnosu na Kleopatrine. Istovremeno, njegove ambicije bile su veće od njegove teritorije; nije želeo da bude „kralj divljine“. Čini se da je bilo koškanja oko uslova za vreme pregovora koji su pokazali da je Kleopatra bila više usredsređena na isporuke bitumena nego na zavođenje. Bila je nepopustljiva i nemilosrdna; rezultati su po nju bili izrazito povoljni. Irod je pristao da rentira zemljište Jerihona za dvesta talenata godišnje. Takođe je pristao da zajamči i prikuplja rentu od monopola na bitumen od svog suseda, nabatejskog kralja. Pristajući na to, Irod je sebe poštedeo prisustva Kleopatrinih zastupnika i vojnika. U svemu ostalom, dogovori su se završili u potpunosti u njenu korist, tim pre što su obojicu muškaraca ostavili u nezavidnom položaju. Irodu je ostalo da prikuplja sredstva od vladara koji mu je uskratio utočište za vreme parćanske najezde i koji je plaćao samo pod pritiskom. Namerno i uspešno, Kleopatra je okrenula dva čoveka koji joj nisu bili naklonjeni, jednog Jevrejina i jednog Arapina, jednog protiv drugog (Malhus, nabatejski vladar, kasnije će se osvetiti). Irod se uprkos svemu pridržavao svog dela dogovora s Kleopatrom. Smatrao je da „ne bi bilo bezbedno pružiti joj razlog da ga mrzi“.
Ova poseta je po svim ostalim merilima bila neuspešna. Dvoje poznatih šarmera ni najmanje nisu uspeli da osvoje jedno drugo. Kleopatra se možda ponašala snishodljivo prema svom kolegi vladaru. Kako ga je njegova kraljevska tašta neumorno podsećala, Irod nije bio plemenitog roda. Niti je pak bio čistokrvni Jevrej, s obzirom na veru njegove majke; u očima Jevreja Irod nije bio Jevrejin, dok su pak svi ostali smatrali da jeste. Posledica toga bila je njegova večita nesigurnost na vlasti, stanje koje nije bilo nepoznato ni Kleopatri, i koja ga je kod Iroda verovatno dodatno pojačala. Njen aramejski je možda bio nešto bolji od njegovog grčkog; nekoliko godina stariji od Kleopatre, Irod je bio slabo obrazovan, nedovoljno upoznat sa istorijom i kulturom i stoga veoma osetljiv. (Mnogo govori i to što je, godinama kasnije, odlučivši da svoje znanje popravi, unajmio najboljeg poznatog učitelja, koji je – pored književne i muzičke nadarenosti, imao i najbolju moguću preporuku: bio je učitelj Kleopatrine dece.) Irodu sigurno nije bilo prijatno što je delovao nespretno u Kleopatrinom otmenom prisustvu.
Kad se strasti razbukte, i obrnuto značenje čuvenog aksioma spoljnje politike može biti istinito: prijateljev prijatelj je neprijatelj. Možda je Irod prema Kleopatri gajio osećanja neizbežna kada vas nečija palata posramljuje. Možda je ona bila suviše ponesena svojim uspehom iz Antiohije da bi bila ljubazna; veoma je moguće da je nagovestila kako želi Irodovu zemlju. Dugove nije lako priznati, a oboje su dugovali jedno drugom. Kleopatra je potpomogla Irodovo bekstvo u Rim. Njegov otac je pritekao Cezaru u pomoć u Aleksandriji. U svakom slučaju, čuveni veseljak Irod besno je reagovao na svoju gošću. Bez sumnje je Kleopatri priredio niz gozbi i, tvrdeći da će svetu učiniti uslugu, preporučio je svom državnom savetu da pripremi njeno ubistvo. To se lako moglo obaviti, dok je bila u Jerusalimu, prepuštena njima na milost i nemilost. On će ukloniti pohlepnu susetku i čuvenu spletkašicu, ali će od toga svi imati koristi, Antonije najviše od svih. Irod je vatreno objašnjavao svoj naum: „Na taj način, rekao je, oslobodiće mnogih muka sve one prema kojima je bila zla ili prema kojima će verovatno biti zla u budućnosti. Istovremeno, tvrdio je, to će biti pravi blagoslov za Antonija, jer ona čak ni prema njemu ne bi iskazala odanost kada bi ga neka okolnost ili potreba navela da to zatraži.“
Irod je svoje tvrdnje potkrepio na uobičajeni način – opasna žena je seksualna žena. Pored svega ostalog, objasnio je svojim savetnicima, razbludna Egipćanka mu je „pripremila opaku zamku“! Izjavljujući da je zaljubljena, pokušala je da mu se nametne, „jer je po prirodi navikla da neprikriveno uživa u takvim zadovoljstvima“. Irod je imao dovoljno prilike da se uveri kako je Kleopatra tvrd pregovarač. Ako vas žena iskoristi, zgodno je predstaviti je kao seksualnu grabljivicu, sklonu neizrecivim porocima, „robinju svoje pohote“. (To nije tako nepremostiv jaz. Reći cupidity i concupiscence imaju isti latinski koren.)47 Pošto je uspeo da izbegne njene nepristojne ponude, Irod je svoja povređena osećanja izneo pred svojim savetom. Ta žena je nečuveno razvratna.
Savetnici su zamolili Iroda da preispita svoje namere. Ne srne prenagliti. Rizik je prevelik, kao što i sama Kleopatra – strogo čuvana, neprestano okružena pratnjom i svakako dobro upoznata s političkim okolnostima – svakako zna. Savet je ponudio Irodu kratku pouku o perverznoj dinamici osećanja, koja će mu možda dobro doći kasnije. Pre svega, Antonije ne bi cenio Kleopatrino ubistvo čak ni kada bi mu bile objašnjene sve njegove prednosti. Drugo, „njegova ljubav bi se još jače razbuktala ako bi pomislio da mu je Kleopatra oduzeta nasiljem i izdajom“. Postao bi opsednut. Irod bi bio surovo kažnjen. Savetnici su naglasili da je Irod u potčinjenom položaju prema ovoj ženi, najmoćnijoj ženi svoga doba. Zar ne može da natera sebe da postupa razumno?
Kleopatra je naravno bila suviše mudra da bi zavela – ili pokušala da zavede – sitnog vladara. Nije imala šta da dobije time što bi Iroda pridobila na taj način. Nije verovatno da bi zavela vladara potčinjenog svome zaštitniku, a posebno je malo verovatno da bi se bacila Irodu u naručje u vreme kad je bila – sada već sasvim očigledno; bilo je to na samom pragu leta – trudna s Antonijem. Jedna rimska legija bila je stacionirana u Jerusalimu, da bi čuvala Irodov presto. Nije verovatno da bi oni o tome ćutali. Koliko god bio lukav, Irod, kako će kasniji događaji i pokazati, nije najbolje razumeo ljubavna osećanja. Savet ga je jedva odvratio od pokušaja ubistva. On neće moći da se odbrani, budući da je reč o zaveri „protiv žene koja je najuzvišenija predstavnica svog pola tog doba u svetu“. Irod ne sme dozvoliti sebi niti da uvredi Kleopatru, niti da joj pruži bilo kakav razlog da ga mrzi. Svakako može da ubedi sebe da zaboravi sramotu koju su mu naneli njeni drski nasrtaji?48
Pod pretpostavkom da su takva razmišljanja doprla do Kleopatre, teško je ne zamisliti je kako se sa uživanjem kikoće. Imala je Antonijevu naklonost i to je dobro znala. Imala je i obilje razloga da razmišlja o tome da ukloni Iroda, koji joj je jedini stajao na putu do potpunog posedovanja istočne obale. Dobro je znala da je njegova zemlja u nekoliko navrata pripadala Ptolemejima. Na kraju je Savet ipak umirio Iroda i on je uljudno, s poštovanjem ispratio svoju gošću kroz vrelinu Sinaja do egipatske granice. Ako je Kleopatra saznala za te rasprave – a teško je poverovati da nije – njihovo putovanje po vrelom pesku sigurno je bilo napeto i mukotrpno. Barem za ljutitog judejskog kralja. U Peluzijumu je ispratio Kleopatru, u odmakloj trudnoći i zatrpanu poklonima, na sasvim drugačiji povratak kući od onog tajnog na koji je isplovila iz iste luke četrdeset osme godine.
Početkom jeseni, koja je bila blagoslovena obilnom poplavom, Kleopatra je rodila svoje četvrto dete. U antičkom svetu, možda više nego i u kom drugom, ime je mnogo značilo; ona je svog najmlađeg sina nazvala Ptolemej Filadelf, hrabro prizivajući slavne dane trećeg veka, kada je njena porodica poslednji put vladala tako velikim carstvom kao što je bilo carstvo Kleopatre, Boginje, Mlađe, One Koja Voli Oca i Otadžbinu, te trideset šeste godine.
Na svoju žalost, Irod se nije mogao tako lako resiti ove lukave poslovne žene. Prilikom boravka na judejskom dvoru Kleopatra se sprijateljila sa izvesnim osobama kojima će kasnije đavolski mnogo pomoći. Ubrzo po povratku u Egipat primila je vesti od Aleksandre, Irodove tašte. Hasmonejska princeza pronašla je u egipatskoj kraljici srodnu dušu, što je bio dovoljan razlog da Irod omrzne svoju kraljevsku gošću. Optuživao je Kleopatru što je hladnokrvno uklonila većinu članova svoje porodice – što je žestoka optužba od nekoga ko je ubistvima došao na presto i decenijama nastavljao krvoprolića – ali je imao isto toliko razloga da joj zbog toga i zavidi. Irodova i Aleksandrina međusobna netrpeljivost umnogome je poticala od klasnih i verskih razlika. Ne samo da je Irod bio Jevrej s pogrešne strane, već su i Idumejci bili nedavno preobraćeni u judaizam. Jevreji ih nisu naročito cenili. Irodova žena i njena porodica su, nasuprot tome, bili plemeniti potomci pokolenja visokih jevrejskih sveštenika, za koje se pričalo da potiču od Mojsijevog brata. Trideset sedme godine Irod se odvažio da imenuje novog prvosveštenika izvan te porodice, iako je pred sobom imao očiglednog i veoma pogodnog kandidata: Marijamninog šesnaestogodišnjeg brata, visokog, razoružavajuće privlačnog Aristobula. Irod je radije postavio svog neupečatljivog službenika na taj visoki i unosni položaj – sama odeća tog visokog sveštenika nagoveštavala je izvesnu vanzemaljsku moć. Sa zlatom vezenom dijademom na glavi, prvosveštenik se obraćao narodu u plavoj odori sa resama, dugoj do zemlje i ukrašenoj draguljima i zlatnim zvončićima. Dva broša su mu na ramenima držala purpurni, skerletni i plavi ogrtač, takođe ukrašen dragim kamenjem. Čak i na nekom neupadljivom takva odeća je bila dovoljna „da ostavi utisak kako se pojavio čovek iz nekog drugog sveta“.
Zaobišavši svog mladog šuraka Irod je izazvao buru u domu. Za Aleksandru – kćerku sveštenika i udovicu jednog princa – takvo imenovanje predstavljalo je „nepodnošljivu uvredu“. Uz pomoć jednog putujućeg muzičara krišom je to dojavila Kleopatri, smatrajući da na nju može da računa kad je reč o ženskoj solidarnosti, naročito kraljevskoj ženskoj solidarnosti. Znala je da Kleopatra nije naročito naklonjena Irodu i da je bliska s Antonijem. Može li Kleopatra da utiče na njega, molila ju je Aleksandra, da sveštenički položaj dodeli njenom sinu? Ako je Kleopatra to i pokušala, Antonije je očigledno bio obuzet važnijim pitanjima od Irodovih kućnih razmirica. Nije se potrudio da se umeša, mada se kasnije te trideset šeste godine okretni Delije pojavio u Jerusalimu nekim sasvim drugim poslom. Delije je bio onaj koji je Kleopatru namamio u Tars; susret tašte spletkašice i veštog savetnika deluje gotovo previše savršeno. Aleksandrina deca bila su izuzetno lepa, te su Deliju izgledala kao „potomci nekakvog božanstva pre nego ljudskih bića“. Kao i uvek, lepota je nadahnula njegov britki um. Ubedio je Aleksandru da naruči portrete Marijamne i Aristobula i da ih odmah pošalje Antoniju. Ako ih rimski trijumvir vidi, obećao je Delije, „neće joj uskratiti ništa što bi mogla da zatraži“.
Aleksandra je poslušala Delija, što kod nje nagoveštava ili naivnost, ili nešto mnogo otrovnije. Umela je da nanjuši zaveru sa stotinu kilometara i da je zakuva, ako je nema na vidiku. Ako se Josifu može verovati na reč, Delije je nameravao da Antoniju ponudi seksualne partnere oba pola. Po prijemu portreta Antonije je oklevao, barem što se tiče Marijamne. Znao je da će se Kleopatra razbesneti. Po Josifu nije sasvim jasno da li bi Kleopatra prigovarala iz moralnih razloga ili iz ljubomore. U svakom slučaju, ne bi bila naročito spremna da mu oprosti. Po Marijamninog brata, međutim, Antonije je očigledno poslao bez oklevanja. Tada se Irod predomislio. Sa svoje strane, smatrao je da ne bi bilo mudro poslati najmoćnijem Rimljaninu tog vremena prelepog šesnaestogodišnjeg dečaka, „da služi njegovoj putenosti“. Umesto toga je okupio svoj savet i svoju porodicu da se požali na Aleksandrino večito spletkarenje. Urotila se s Kleopatrom da ga svrgne s prestola. Naumila je da ga zameni svojim sinom. On će postupiti pravedno i imenovati njenog sina za sveštenika. Delijev predlog je možda posredno izazvao to popuštanje; kao sveštenik, Aristobul će biti obavezan da ostane u Judeji, izvan Antonijevog domašaja i daleko od Kleopatrinih zavera. Aleksandra je uzvratila bujicom suza. Molila je zeta za oproštaj. Žalila je zbog svoje „uobičajene iskrenosti“, svoje naglosti, bez sumnje nesrećne posledice njenog statusa. Bila mu je neizmerno zahvalna. Od sada će u svakom pogledu biti poslušna.
Tek što je Aristobul obukao sjajnu svešteničku odoru, Aleksandra se našla u kućnom pritvoru, pod neprekidnim nadzorom. Irod je i dalje sumnjičio taštu za izdaju. Aleksandra je pobesnela. Nije imala nameru da provodi život „u ropstvu i strahu“, te se obratila na poznatu adresu. Kleopatri je upućena „dugačka žalopojka o stanju u kome se našla, pri čemu ju je zamolila da joj pomogne koliko god je moguće“. Opet citiramo Euripida – „pravo je žene da podrži ženu“ – Kleopatra je smislila lukav način bekstva. Poslala je brod da Aleksandru i Aristobula odvede na sigurno. Pružiće im oboma utočište. Tada je – po Kleopatrinom savetu ili po sopstvenom nahođenju – Aleksandra naručila izradu dva sanduka. Uz pomoć slugu ona i Aristobul uvukli su se u sanduke da ih u njima odnesu iz Jerusalima do obale, gde ih je čekao Kleopatrin brod. Nažalost, jedan sluga izdao je Aleksandru; dok su begunci iznošeni iz dvorca, Irod ih je iznenadio izronivši iz mraka. Mada je to želeo, nije se usudio da kazni Aleksandru, iz straha da ne razbesni Kleopatru. Umesto toga, naizgled im je velikodušno oprostio, dok se u sebi zaklinjao da će se osvetiti.
U oktobru trideset pete Irod nije više znao šta da radi sa svojom ženom i njenom porodicom. Njegova tašta udružila se s njegovom najvećom suparnicom. Uz mnogo legitimnije pravo na presto od njegovog, njegov šurak je stekao i opasnu popularnost. Za Iroda je i sam lik tog mladića, ponosnog držanja i besprekornog izgleda, koji je u raskošnoj odori i sa zlatnom dijademom na glavi stajao pred oltarom pri proslavljanju Sukota, praznika građenja senka, bio nepodnošljiv. U odanosti svojih podanika prvosvešteniku video je prekor svom vladanju. U međuvremenu, Irodu su muke zadavali i trenuci bliskosti sa ženom, čija je „mržnja prema njemu bila ravna njegovoj ljubavi prema njoj“. Iskazivala je malo one pohote zbog koje je Irod optuživao Kleopatru i počela je glasno da jadikuje u njegovom zagrljaju. Nije mogao čak ni posredno da se osveti svojoj tašti zbog njene bliskosti s Kleopatrom. Mogao je, međutim, da ukloni popularnog šuraka. Te neobično tople jeseni Irod je pozvao Aristobula da mu se pridruži u Jerihonu, na plivanju u dvorskom jezercetu, smeštenom među lepo uređenim vrtovima. U društvu prijatelja i slugu, njih dvojica su u sumrak uživali u svežoj vodi. Uveče je sedamnaestogodišnji Aristobul – usred veselog ludovanja – trenutak predugo zadržan ispod vode. Visoki sveštenik je bio mrtav.
Sa obe strane usledili su veličanstveni izlivi lažnih osećanja. Irod je pripremio skupu sahranu s mnogo tamjana, prolio bujicu suza i glasno kukao. Aleksandra se držala tiho i ponosno, da bi kasnije što uspešnije osvetila sinovljevo ubistvo. (Samo je Marijamna bila iskrena. Odrekla se i muža i njegove neotesane majke i sestre.) Budući da je Irodova priča ni na trenutak nije zavarala, Aleksandra se ponovo obratila Kleopatri, koja je saosećala s njom. Taj gubitak bio je tragičan i nepotreban. Aleksandra joj je slobodno mogla poveriti taj ružan događaj; ona će ga preneti Antoniju. Po njegovom povratku iz Partije Kleopatra ga je nagovarala da kazni Aristobulovo ubistvo. Svakako nije u redu, govorila je vatreno, „da se Irod, koga je on imenovao za kralja zemlje na koju nije polagao pravo, ponaša tako bezočno prema istinskim kraljevima“. Kleopatra se zalagala za pravedan poredak, za poštovanje svačijeg položaja, za vladarska prava. Antonije joj je priznao da je u pravu.
Irodovi strahovi od Kleopatrinog uticaja bili su opravdani. Ubrzo mu je stigao poziv sa sirijske obale; moraće da objasni Antoniju šta se dogodilo. Pošto je već dogurao tako daleko zahvaljujući podmićivanju i hrabrosti, Irod se nije previše plašio autoriteta. Bio je sklon vedrim izlivima samopouzdanja. I mada kažu da je na put pošao ponizno, pokazalo se da je jednako sposoban da se izbori za sebe kao i Kleopatra šest godina ranije u Tarsu, što takođe govori ili da Marko Antonije nije imao naročitog dara da pozove potčinjene kraljeve na odgovornost, ili da je bio nemoćan u prisustvu veštog laskavca. Ova epizoda otkriva da Antonije nije bio potpuno u Kleopatrinoj vlasti. Irod je stigao s raskošnim poklonima i podjednako raskošnim objašnjenjima. Spremno se suprotstavio Kleopatrinim tvrdnjama. Svakako, uveravao ga je Antonije, „nije u redu tražiti od jednog kralja objašnjenja o njegovoj vladavini, jer u tom slučaju to i ne bi bio kralj, a oni koji su mu tu čast ukazali i dodelili mu vlast treba da mu dozvole i da je koristi“. Navodno je isto rekao i Kleopatri, kojoj bi bolje bilo da se manje brine o Irodovim poslovima – ili je bar tako tvrdio Irod hvališući se brojnim počastima koje mu je ukazao Antonije. Njih dvojica su svakodnevno zajedno večeravali. Antonije je pozvao Iroda da ga prati u obavljanju poslova. I sve to „uprkos Kleopatrinim teškim optužbama protiv njega“. Između dva čoveka vladala je isključivo dobra volja; judejski kralj je tvrdio da je bezbedan od te „zle žene“ i njene nezajažljive pohlepe.
U tom pogledu je malčice grešio, mada je zaista uspeo da se manje-više izvuče iz ženskih mahinacija kod kuće. Nekoliko meseci po njegovom povratku njegova manijakalno osvetoljubiva sestra ubedila ga je da su njen muž i Marijamna u njegovom odsustvu bili u ljubavnoj vezi – bio je to siguran način da se istovremeno reši neprijateljski nastrojene snahe i neželjenog muža. Tvrdnja je bila sjajno sračunata da izbezumi nevoljenog, zaljubljenog muškarca; i uspela je da izazove željene posledice. (Kako primećuje Euripid u svom omiljenom helenističkom delu: „Čini se da žene na izvestan način uživaju govoreći ružno jedna o drugoj“) Bez ikakvog saslušanja Irod je naredio da njegov zet bude ubijen, a za svaki slučaj, bacio je Aleksandru u tamnicu, na osnovu optužbe da je morala bar donekle biti odgovorna za njegove nevolje. Irod je bio čovek čija se odanost mogla kupiti i koji je smatrao da je tako i kod drugih. Neprestano je prepravljao svoj testament.

Čak i bez Aleksandrine pomoći, Kleopatra će nastaviti da zadaje Irodu glavobolje – ili bar da pokušava – još nekoliko godina. Pričalo se da je iz straha od nje ojačao Masadu i skupljao zalihe žita, ulja, urmi i vina u toj tvrđavi. Nije mogao da se smiri dokle god je egipatska kraljica bila u susedstvu.49 Irodova ženska rodbina nastavila je da ključa od mržnje prema njegovoj ženi. Lako su ga ubedile da je Marijamna na kraju ipak krišom poslala svoj portret Antoniju. Irod je „uvek spremno slušao samo klevete“ i večito bio naklonjen onima koji su se njima bavili; želeo je da se uveri kako je bio u pravu u svojim teškim zabludama. Ta optužba ga je „pogodila kao munja“ i nagnala ga da opet postane opsednut Kleopatrinim ubistvenim naumima.50 To, svakako, mora biti njeno maslo: „Smatrao je da je u opasnosti da izgubi ne samo suprugu, već i život.“ Osudio je svoju ženu na smrt. Kad su je poveli na pogubljenje njena majka skočila je na nju, vrišteći i čupajući joj kosu, optužujući kćerku da je zla, ohola žena, nedovoljno zahvalna Irodu, koja je u potpunosti zaslužila svoju sudbinu. Marijamna je spokojno prošla pored majke, ne obraćajući pažnju na nju. Imala je dvadeset osam godina. U dodatnom, protošekspirovskom obrtu, njena smrt je uništila Iroda. Njegova žudnja za Marijamnom postajala je sve veća; uveravao je sebe da je još živa; postao je fizički nesposoban. Trpeo je upravo onako kako su njegovi savetnici tvrdili da bi trpeo Antonije kada bi mu oduzeli Kleopatru. Napokon je napustio Jerusalim i otišao na dugo putovanje, na oporavak i lov. Aleksandra je u njegovom odsustvu zakuvala nekoliko novih spletki. Po povratku, naredio je njeno pogubljenje.
Čitave trideset šeste godine Marko Antonije je izveštavao Rim o svom blistavom uspehu u Partiji; u gradu su priređivana slavlja i prinošene žrtve u njegovu čast. Kleopatra je mogla biti bolje obaveštena. Ona je bila preko hiljadu milja udaljena od snežne scene na kojoj se odvijala ta drama, ali ipak znatno bliže od Italijanskog poluostrva. Bilo joj je jednako stalo do Antonijeve pobede; imala je dovoljno sredstava da obezbedi sebi redovne izveštaje. Uprkos tome, glasnik koji je krajem te godine stigao u Aleksandriju možda ju je ipak iznenadio. Nosio je hitnu poruku, drugačiju od svih koje je do tada dobila. S verovatno nekih mesec dana zakašnjenja, okončala je sezonu slavlja. Antonije i njegova vojska vratili su se iz parćanske pustolovine, koja ih je odvela bezmalo do Kaspijskog mora, u današnjem severnom Iranu. Njihov pohod bio je običan izlet u poređenju s Aleksandrovim, ali su ipak prešli skoro tri hiljade kilometara. Sada su se ulogorili u jednom seocetu južno od modernog Bejruta, sa odličnom lukom, u koju će Kleopatra moći bez teškoća da uplovi. Antonije ju je molio da mu se odmah pridruži i da ponese zlato, zalihe hrane i odeće za njegove ljude. Ona nipošto nije očekivala da će ga tako brzo videti. Partija se nije mogla osvojiti za nekoliko meseci. Cezar je očekivao pohod u trajanju od najmanje tri godine.
Plutarh kaže da se Kleopatra nije žurila, ali nije jasno da li je zaista oklevala ili je pak samo tako izgledalo Marku Antoniju, koji nije mogao da dočeka njen dolazak. Bila je zima; Sredozemlje su šibale kiše i jaki vetrovi. Trebalo je da prikupi zalihe hrane i pripremi flotu. Morala je da sakupi, ili da iskuje srebrne dinare. Nekoliko meseci ranije se porodila. Znala je da je pred njom neprijatno putovanje. Antonije je pak bio nervozan i zabrinut, mada je Plutarh možda pobrkao uzrok i posledicu, tvrdeći da je Antonije bio izvan sebe jer je Kleopatra kasnila. Navodno kašnjenje nije imalo mnogo veze sa osnovnim uzrokom njegove brige. Antonije je pokušao da se uteši opijanjem – već se znalo da „za jad nema drugog leka“ – ali nije imao dovoljno strpljenja da sedi čak ni za vreme jela. Svaki obrok je prekidao trčeći ka obali, gde je uvek iznova upirao pogled ka horizontu, tražeći pogledom egipatska jedra, što je neobično ponašanje u disciplinovanom i preciznom rimskom logoru, u kome su svi zajedno jeli. Plutarh optužuje Kleopatru da je kasnila ali na kraju je ipak stigla, u doba kratkih dana i dugih noći, s traženom isporukom, verovatno uskoro posle Antonijevog četrdeset osmog rođendana. Donela mu je „obilje odeće i novca“. I Plutarh i Dion pominju i sumorna govorkanja: neki su tvrdili da je ona donela odeću i hranu, ali da je Antonije vojsci podelio sopstveni novac, govoreći da je to poklon od Kleopatre, koja nije mnogo marila za njegovu opsesiju Partijom. U svakom slučaju, on je kupovao dobru volju prema Egiptu, što mu je svakako bilo najvažnije, i to u trenutku kada je to sebi teško mogao da priušti.
Bez obzira na sporost egipatske kraljice, Antonije je imao dovoljno razloga za očajanje. U Partiji mu se nije dogodio nikakav blistavi uspeh, već razočaravajući pohod za kojim je usledilo katastrofalno povlačenje. Od početka je pravio strateške greške. S obzirom na veličinu svoje vojske i dužinu marša, ostavljao je opremu za opsadu za sobom. Nije uvek mogao da pronađe Parćane, ali su oni redovno pronalazili njega: rojevi veštih strelaca i kopljonoša neprestano su napadali iz zasede uredne rimske redove. Antonije se oslanjao na Jermeniju – zapadnog suseda Partije – da mu pruži vojnu pomoć. Jermeni se nisu pokazali kao odani saveznici, kao što je očekivao. Ne po prvi put, namamili su Rimljane u „zjapeći ponor pustinje“ samo da ih potom napuste. Nijedna bitka nije ih koštala koliko povlačenje. Pošto su marširali pedeset kilometara po mraku, Antonijevi iscrpljeni vojnici napili su se bljutave vode. Izgladneli, najeli su se otrovnog bilja od kojeg su posrtali i povraćali. Usledili su grčevi, proliv i halucinacije. Ono što nisu odneli prljava voda i otrovne biljke dokrajčili su jermenska vrelina i beskrajni snegovi Kapadokije. Sneg im se ledio na bradi, prsti na nogama i rukama su se smrzavali.
U vreme kada je stigao do sirijske obale, u vreme kada je počeo mahnito da zuri u horizont čekajući Kleopatru, Antonije je bio izgubio gotovo trećinu svoje sjajne vojske i polovinu konjice. U osamnaest skromnih bitaka postigao je nekoliko važnih pobeda; tokom tragičnog poraza, izgubio je oko dvadeset četiri hiljade ljudi. U svojevrsnom zajedljivom komplimentu, Kleopatra će biti okrivljena za njegove greške u Partiji. „Jer toliko je bio željan da sa njom provede zimu da je započeo rat pre vremena i sve radio naopako. Nije vladao sobom i, kao da je bio pod dejstvom nekakvih droga ili čarolija, neprestano je žudno upirao pogled ka njoj i više razmišljao o što skorijem povratku nego o tome kako da pobedi neprijatelje“, objašnjava Plutarh. Kleopatra je ponovo optužena za to što je Antonije radio pogrešne stvari u pogrešnom trenutku. Ili je opet Antonije grešio, a Kleopatra okrivljena za to.
Pokazalo se da je pohod bio iznenađujući koliko i neuspešan. Uvek iznova, Antonija su nadmudrivali lukavi neprijatelji, varali prijatelji. Meseci u Partiji nisu bili toliko obeleženi ljubavlju prema pogrešnoj ženi koliko verovanjem pogrešnim muškarcima. Antonije je bio saosećajan vojskovođa, koji je do te mere „delio nedaće i brige s nesrećnima i pružao im sve što su želeli“ da su mu odaniji bili ranjeni nego zdravi. Činilo se da mu izričito nedostaje osvetoljubivosti. Jermenski kralj Artavazd ohrabrivao je Antonija da napadne susednu Mediju (današnji Azerbejdžan, zemlju borbenih plemena i visokih planina), a zatim ga prevario. Njegovi ljudi nagovarali su Antonija da pozove Artavazda na odgovornost, što je Antonije odbio. On ga „nije optužio za izdaju niti pak umanjio prijateljstvo i poštovanje koje mu je uobičajeno iskazivao“. Umeo je da podstakne osećanja; kad je trebalo da ohrabri svoje ljude da krenu u opasnost, on je „zatražio tamnu odeću, da bi izazvao njihovo sažaljenje“. (Prijatelji su ga odgovorili od toga. Antonije se vojsci obratio u purpurnoj odori rimskog vojskovođe.) Moglo bi se reći da je najveća žrtva ovog pohoda bio njegov spokoj. Bar jednom našao se na ivici samoubistva. Bio je veoma potresen, kako to može biti samo zapovednik koji je u prošlosti uvek bio domišljat, hrabar, svemoćan. Što je bilo još gore, posle te nesrećne avanture – pošto je izgubio desetine hiljada ljudi, razdelio ostatke svog bogatstva i molio da ga ubiju – u Siriji je ubedio sebe, „neverovatno izvrnutim rasuđivanjem“, da je, pošto se na takav način spasao, zapravo pobedio.
Takvog je iscrpljenog, izbezumljenog čoveka Kleopatra zatekla na sirijskoj obali. Uprkos optužbama da ga je izneverila, njen dolazak doneo je veliko olakšanje izgladnelim trupama, demoralisanim i u ritama. Zaista je odigrala ulogu dobroćudne boginje obilja Izide. Ne znamo ništa o tome kako je izlazila na kraj sa izluđenim Antonijem. Sigurno je bila iznenađena videvši šta se za devet meseci dogodilo sa disciplinovanom i bogato opremljenom vojskom. U sirijskom logoru od početka je bilo napetosti i razmirica. U to vreme Kleopatra je nagovarala Antonija da kazni Iroda zbog nepriličnog ponašanja prema Aleksandri, dok je Antonije govorio Kleopatri da se ne meša, rečima kakve nije bila navikla da sluša. U datim okolnostima, sigurno su joj delovale kao izričito neumesne. Ostala je s Antonijem nekoliko nedelja, u središtu pravilno raspoređenih šatora, improvizovanom rimskom gradu, dok je on razmišljao šta dalje da preduzme. Dobio je vest da su se po njegovom povlačenju medijski i parćanski kralj posvađali i da medijski kralj – čija se teritorija graničila s parćanskom – sada predlaže Antoniju da udruže snage. Osvežen tim novostima, počeo da je priprema novi pohod.
Kleopatra nije bila jedina žena koja je pritekla Antoniju u pomoć. Imao je i veoma odanu suprugu. Ona je zatražila dozvolu da otputuje kod muža i pomogne mu, što je Oktavijan rado dozvolio. Oktavijan je mogao dopustiti sebi da snabdeva Antonija. Njegov pohod je dobro prošao, a Oktavijino putovanje u suštini je predstavljalo zasedu. Godine trideset sedme Oktavijan je Antoniju za pohod na Partiju obećao dvadeset hiljada vojnika, koje mu nije poslao. Sada mu je, u pratnji svoje sestre, poslao elitni korpus od dve hiljade odabranih, sjajno opremljenih telohranitelja. Prihvatajući ih, Antonije je trebalo da se odrekne osamnaest hiljada vojnika u trenutku kada mu je pojačanje bilo preko potrebno. Odbijanje bi uvredilo sestru njegovog suparnika. Za Oktavijana, kome je trebao dobar izgovor za neispunjavanje obaveze, to je bila neodoljiva prilika; Antonije se našao u nezahvalnom položaju. Oktavija je požurila u Atinu, odakle je poslala vesti mužu. Dion tvrdi da se Antonije u tom trenutku nalazio u Aleksandriji, dok Plutarh nagoveštava da su on i Kleopatra ostali na sirijskoj obali. Dve stvari su izvesne: Antonije i Kleopatra su u tom trenutku svakako bili zajedno i Antonije je odbio Oktaviju. Rekao joj je da ne ide dalje, on upravo ponovo polazi za Partiju. Nimalo zavarana njegovom porukom, Oktavija je Antoniju poslala svog ličnog prijatelja da se založi za nju – i da ga podseti na brojne vrline njegove supruge. Šta sada, upitao je taj izaslanik, odan kako mužu tako i ženi, Oktavija treba da radi sa svim onim što mu donosi? Pri tome je bila veoma blizu nadmetanja s Kleopatrom, što joj je možda bio i cilj. Oktavija je ne samo dovodila bogato opremljenu pretorijsku gardu, konje i tovarne životinje, već i donosila ogromne količine odeće, sopstveni novac i poklone za Antonija i njegove starešine. Kuda da ih pošalje?
Bacila je rukavicu Kleopatri u lice, na šta je Kleopatra uzvratila, mada ne na svoj tipičan način. U Oktaviji je prepoznala ozbiljnu protivnicu, koja joj se sada opasno približila. Njen kraljevski izaslanik bio je na Kleopatrinoj teritoriji. Kleopatra je čula izveštaje o Oktavijinoj lepoti. Rimljani su, takođe, umeli da budu zlobni; oni koji su je videli kasnije će se glasno čuditi Antonijevoj naklonosti ka egipatskoj kraljici. „Ni po mladosti ni po lepoti“, zaključili su, „nije ništa bolja od Oktavije“ (dve žene su, zapravo, bile istih godina). Kleopatra se brinula da će Oktaviji lični autoritet, uticaj njenog brata, „njena dopadljivost u društvu i njena revnosna briga o Antoniju“, podariti neodoljivost. Vladarka koja se inače služila hrabrim manevrisanjem i ledenom proračunatošću ovde je, bar tako kažu, isprobala drugačiji pristup, pribegavši glasnim jecajima, prvom ili poslednjem oružju – zavisno od prilike – u arsenalu jedne žene. Plutarh prezrivo tvrdi da se Kleopatra pretvarala da je očajnički zaljubljena u Antonija; s rimskog gledišta ne pripisuje joj se čak ni iskrena emotivna vezanost. Ako smemo verovati tim rečima – one deluju pomalo kao sličica iz stripa ubačena u prefinjenu priču – Kleopatra je bila jednako uspešna žena kao i vladarka. Mogla je održati Fulviji korisnu lekciju. Kleopatra nije molila, niti se prepirala. Nije čak ni podigla glas. Umesto toga, odbijala je hranu. Delovala je malaksala od ljubavi, ophrvana strašću prema Antoniju. (Štrajk glađu je već bio najstariji mogući trik. Primenila ga je i Euripidova Medeja da povrati zabludelog muža.) Kleopatra je „izgledala ushićeno kad god bi Antonije bio kraj nje, a krhko i tužno kad bi otišao“. Vukla se okolo sva u suzama, koje bi naglo i upadljivo presušile kad god bi se Antonije pojavio. Naravno, ona je samo želela da ga poštedi brige.
Kleopatra je retko kada bilo šta radila sama, te je i za svoju plačljivu ulogu angažovala pomoćnu ekipu. Njeni dvorani radili su prekovremeno u njeno ime. Uglavnom su prekorevali Antonija. Kako može da bude tako bezdušan prema „ženi koja je posvećena njemu i samo njemu?“ Zar ne shvata kolika je razlika između te dve žene? „Oktavija se, govorili su mu, udala za njega zbog politike i zbog svog brata, i posedovala je status njegove zakonite žene.“ Nije se mogla uporediti s Kleopatrom koja je, premda kraljica, vladarka miliona ljudi, „sebe nazivala Antonijevom ljubavnicom i nije bežala od takvog naziva niti ga prezirala, dokle god je mogla da ga viđa i da živi s njim“. Njena je žrtva bila plemenita. Zanemarila je ogromno kraljevstvo i brojne obaveze, „traćeći svoj život, dok te prati na tvojim pohodima u svojstvu konkubine“. Kako može da ostane neosetljiv na sve to? Te dve žene se uopšte ne mogu uporediti. Kleopatra bi se odrekla svega „dokle god može da ga viđa i živi s njim; ali ako bi se od njega rastala, to ne bi mogla preživeti“, a ona je taj zaključak uspešno potkrepljivala drhtavim uzdasima i slabošću. Pridružio im se i najbolji prijatelj Marka Antonije, očaran Kleopatrom, i bez sumnje i te kako svestan Antonijevih sklonosti.
Što se ovog ratnog pohoda tiče, podrazumevao je čarke, ako ne i prave bitke; oko Antonija i Kleopatre vladala je atmosfera velike napetosti. Taktika se pokazala kao veoma delotvorna. Kleopatrina gluma raznežila je Antonija. Prekori prijatelja su mu laskali. Kao čovek neobuzdanih strasti, činilo se da Antonije računa na prekore, na koje je spremno odgovarao. Uživao je u ulozi potčinjenog, koja mu je možda najbolje i pristajala. Plutarh tvrdi da je više uživao u prekorima nego u pohvalama: prekorevan zbog okrutnosti, „nije uviđao da ga te navodne grdnje na neki izopačeni način privlače njoj“. Ubedio je sebe da bi se ona ubila ako bi je on napustio. S obzirom na okolnosti, bilo mu je posebno teško da se naljuti; već je na savesti nosio smrt jedne odane, pametne žene. Šta god da se drugo može reći o Antoniju, svakako je bio saosećajan, što je mogao da potvrdi svaki njegov vojnik. Odbio je Oktaviju. Ona se vratila u Rim prezrena u svačijim očima sem u svojim. Nije želela da se opseda tom uvredom; kada joj je brat naredio da napusti svoj bračni dom, odbila je. Opet se odrekla uloge Jelene Trojanske, tvrdeći da „sramotno je to čak i reći, da su dvojica najvećih svetskih zapovednika gurnuli Rimljane u građanski rat, jedan zbog strasti a drugi iz prezrenja prema jednoj ženi“.
Kleopatra nije pokazivala takvu uzdržanost. Uz Antonijevu ljubav išao je i egipatski presto. Kada bi je zbog Oktavije izgubila, izgubila bi sve. Njena virtuozna predstava dala je trajne rezultate. Od tada su njih dvoje bili nerazdvojni, što Dion pripisuje „strasti i čarolijama Kleopatrinim‘, a Plutarh „izvesnim drogama ili magijskim obredima“. Antonijevi ljudi – i Oktavija – umesto toga vide veoma stvarnu privrženost. Geografija nagoveštava isto. Antonije je te zime ostao s Kleopatrom u Aleksandriji. Imao je i majušni praktični razlog za to, jer je na proleće nameravao da se ponovo zaputi ka istoku. Što se tiče zime trideset pete godine, nemoguće je poreći punokrvnu romantičnu vezu, ako pod tim podrazumevamo zajedničku, intimnu prošlost, zajedničku porodicu, zajedničku postelju i zajedničku viziju budućnosti.
Kleopatrin prikaz zaljubljene žene dostojan medalje odvratio je Antonija od drugog pohoda na Partiju, koji je odložio da bi ostao uz nju. Bila je bleda i mršava. Njeno raspoloženje ga je brinulo. Trideset pete godine je zaista, veoma namerno, odložila njegove planove. Pobeda na istoku Antoniju je bila potrebna kao i do tada, ako ne i više; dok je viđao svoje parćanske rane, Oktavijan je nizao uspehe. Potukao je Seksta Pompeja i onesposobio Lepida. (Oktavijan je takođe podmićivanjem ubedio Lepidovih osamnaest legija da ga napuste.) Ostali su samo Antonije i Oktavijan. Samo je pobeda na istoku mogla jednom zauvek da obezbedi Cezarov ogrtač slave. Antonije je, takođe, imao nezavršenih poslova sa jermenskim kraljem, za kojeg je sa zakašnjenjem zaključio da je odgovoran za katastrofalni ishod pohoda. Smatra se da Kleopatra nije podržavala Antonijeve vojne ambicije i da je želela da njegovu pažnju preusmeri drugde. Partija je za nju bila svakako manje značajna od rimske politike; Egipat je uglavnom bio zaštićen od napada s istoka. Istovremeno, njeno kraljevstvo bilo je veoma ranjivo s rimske strane. Vojna slava nipošto nije bila moneta njenog carstva; posle pohoda na Partiju ona bi po mnogo čemu postala bespotrebna. Lako je zamisliti kako su se mogli odvijati njihovi razgovori, pri čemu je važno upamtiti da je reč o spekulacijama. Za Antonija je najrazumnije rešenje bio povratak u Rim, iz kojeg je izbivao već pet godina. Takvom ishodu Kleopatra se morala suprotstavljati svakim atomom svog dramatičnog bića. Pohod na istok je bio skup, ali po njenoj računici, putovanje u Rim – povratak Oktaviji i Oktavijanu – bio bi daleko skuplji.
Antoniju je pobeda i dalje bila preko potrebna. Takođe je žarko želeo da izravna račune. „U nastojanju da se osveti jermenskom kralju uz najmanji mogući trud“, poslao je večno domišljatog Delija na istok, u Jermeniju. Kao i obično, Delije je imao predlog. Ovog puta on se svodio na tradicionalni diplomatski lek. Da li bi Artavazd, jermenski vladar, želeo da obeća svoju kćer Kleopatrinom i Antonijevom šestogodišnjem sinu Aleksandru Heliju? Kleopatra je navodno podržala taj predlog, koji bi doveo jednog Ptolemeja na jermenski presto i obezbedio miran savez s planinskim kraljevstvom podeljene odanosti, presudno važnim za pohod na Partiju. Mada je nekoliko puta bila saveznik Rima, Jermenija je po sklonostima i civilizaciji pripadala Partiji. Ovakva ponuda očigledno nije delovala naročito privlačno Artavazdu, veštom i neustrašivom političaru. Odupirao se Delijevim primamljivim rečima i njegovim poklonima. Antonije je u proleće uzvratio napadom na Jermeniju. Za kratko vreme potčinio je zemlju i proglasio je rimskom provincijom. To je bila pre osveta nego pobeda; Jermenija je strateški predstavljala tampon državu, ali nipošto veliku silu. Antonije je znao da je ta pobeda zadovoljila njegove vojnike, koji su mesecima pridikovali kako ih je Artavazd koštao Partije. U očekivanju većeg pohoda, preko zime je ostavio najveći deo svoje vojske na istoku. Trijumfalno se vratio u Aleksandriju ne samo s blagom koje je skupio u Jermeniji već i sa njenim kraljem, njegovom ženom, njihovom decom i upravnicima provincija. Iz poštovanja prema njihovom statusu, članove kraljevske porodice okovao je zlatnim lancima.
Ovog puta, Kleopatra je dobila radosne vesti od svog ljubavnika. Izdala je naređenje da se u čast njegovog povratka pripremi veliko slavlje. Verovatno je ideju za to dobila od Antonija: članovi njene najuže porodice nisu bili osvajači. Parade su, međutim, bile ptolemejska specijalnost. Aleksandrijske avenije ukrašene sfingama bile su stvorene posebno za njih, a rimski trijumf poticao je upravo odatle. Trijumfalna parada u jesen trideset četvrte bila je senzacionalna. Antonije je poslao zarobljenike da pre njega dođu u grad, u koji je ušao s purpurnim ogrtačem, na dvokolicama. Verovatno su prolazili pored mermernih kolonada i nadstrešnica zatvorenih radnji, duž Kanopskog puta ukrašenog šarenim zastavama, praćeni mnoštvom posmatrača. Za takve predstave Ptolemeji su bili pravi majstori. Antonije i Kleopatra su ovoj, međutim, dodali poseban obrt. Dopremivši svoj plen i zarobljenike do centra grada, Antonije ih je predstavio egipatskoj kraljici, koja je u ceremonijalnoj odeći sedela na uzdignutom zlatnom prestolu, na srebrom optočenoj platformi, među zadivljenim podanicima.
Antonije je oduvek umeo da iskaže poštovanje svojim gospodaricama; Kleopatra je dobila ne samo plen iz njegovog pohoda, kraljevsku riznicu i njene službenike, već i ponosnog jermenskog kralja i njegovu porodicu u zlatnim okovima. Nezgoda se dogodila kada je pred nju stao naočiti Artavazd. Jermenski kralj nije bio ni budalast ni prost; pisao je istorije i kićene govore. Godinama je vešto uspevao da zavada Partiju i Rim. Istrajan kao i uvek, prišao je kraljici ali nije pristao da padne na kolena pred njom, niti da joj ukaže dužno poštovanje. Umesto toga, obraćao joj se imenom. Nikakva prinuda nije pomagala; mada su sa njima postupali grubo, nijedan član jermenske kraljevske porodice nije pao na kolena pred egipatskom vladarkom. (Valja primetiti da je uprkos svom ponašanju Artavazd preživeo taj susret. U Rimu je zarobljeni vladar retko imao tu sreću, koliko god da se dobro ponašao.) Za Kleopatru je to bilo prvo kraljevsko poniženje zbog ponosnog otpora drugog monarha. Veoma je verovatno da je to na nju ostavilo dubok utisak. Usledila je raskošna gozba za žitelje Aleksandrije, sa slavljem u palati i javnim zabavama. Kleopatra je velikodušno delila novac i hranu.
Povorka s vojnom temom Aleksandrijcima je bila neobična, mada je zapravo imala ptolemejske korene. Blistava parada koja je usledila prevazilazila je sve što je ikada ranije viđeno. Nekoliko dana kasnije masa ljudi ispunila je aleksandrijski gimnazijum s kolonadama, zapadno od glavne gradske raskrsnice, nekoliko minuta hoda od dvorca. Kao devedeset metara dugačko, najveće gradsko zdanje, gimnazijum je stajao u središtu Aleksandrije kao centar njenog intelektualnog i rekreativnog života. Gimnazijum je bio opersko zdanje svoga doba; upravo je on od naselja činio grad. U otvorenom dvorištu ovog zdanja tog jesenjeg dana Aleksandrijci su zatekli još jednu srebrnu platformu, na kojoj behu postavljena dva ogromna zlatna prestola. Na jednom od njih sedeo je Marko Antonije. Obraćajući joj se kao „Novoj Izidi“, pozvao je Kleopatru da mu se pridruži na drugom. Ona se pojavila u odeći boginje, plisiranom, blistavom prugastom hitonu čije su joj rese sezale do članaka. Na glavi je verovatno nosila tradicionalnu tripartitnu krunu ili neku od kobri s „lešinarskom kapom“. Po jednom opisu, Antonije je bio obučen kao Dionis, u odeći izvezenoj zlatom i visokim grčkim čizmama. U ruci je držao prut komorača, simbol tog božanstva. Glavu mu je krasio venac od bršljana. Sve je ličilo na drugi čin raskošne drame započete u Tarsu, kada se – dok je Kleopatra plovila uz reku – širio glas da je Venera stigla da se veseli sa Dionisom, na radost Azije.
Kleopatrina deca smeštena su na četiri manja prestola kraj nogu ovog para. Svojim promuklim glasom, Antonije se obratio okupljenom mnoštvu. Po njegovom naređenju, Kleopatra je tada proglašena „kraljicom kraljeva“ (na kovanom novcu je nazvana „kraljicom kraljeva, čiji su sinovi kraljevi“; nazivi su se menjali zavisno od teritorije, tako da će na steli iz Gornjeg Egipta četiri godine kasnije pisati „Majka kraljeva, kraljica kraljeva, najmlađa boginja“). Njenog suvladara, trinaestogodišnjeg Cezariona, Antonije je proglasio kraljem kraljeva, namerno reciklirajući jermenske i parćanske titule. Antonije mu je te časti ukazao u ime Julija Cezara, Kleopatrinog muža i Cezarionovog oca, što je neobičan slučaj razmetanja ranijom seksualnom istorijom sopstvene ljubavnice. Takođe u Cezarovo ime, Antonije je svoje i Kleopatrine sinove proglasio kraljevima kraljeva. Jednom po jednom dečaku dodelio je ogromne teritorije; istočnjačka imena sada su im dobro došla. Na dati znak istupio je mali Aleksandar Helije, u šalvarama i tunici sa ogrtačem, odeći persijskog monarha. Na glavi je nosio uspravni šiljati turban ukrašen paunovim perom. Njegove zemlje pružale su se sve do Indije; on će vladati Jermenijom, Medijom i – pošto je njegov otac osvoji – Partijom. (Ponovo je veren, ovog puta s kćerkom medijskog kralja, tradicionalnog Artavazdovog neprijatelja.) Dvogodišnji Ptolemej Filadelf, plod obnavljanja Antonijeve i Kleopatrine veze u Antiohiji, predstavljao je minijaturnog Aleksandra Velikog. Nosio je visoke čizme, kratki purpurni ogrtač i makedonsku vunenu kapu sa obodom – u ovom slučaju i sa dijademom. Njemu su dodeljene Fenikija, Sirija i Kilikija, zemlje zapadno od Eufrata. Kleopatra Selena vladaće Kirenom, grčkom naseobinom u današnjoj istočnoj Libiji, udaljenom stotinama kilometara preko pustinje. Pošto su im dodeljene teritorije, mlađi dečaci su ustali da poljube roditelje. Potom su okruženi živopisnom falangom telohranitelja, u Aleksandrovom slučaju jermenskom, u Ptolemejevom makedonskom.
Tako je Antonije podelio istok, između ostalog i zemlje koje još nije ni posedovao. Za mladu ženu koja se četrnaest godina ranije krišom uvukla u Aleksandriju da moli za svoje sve manje kraljevstvo, bio je to neverovatan obrt. Kleopatra je sada delovala božanski i nedodirljivo, pre carica nego kraljica, s vrhovnim rimskim zapovednikom kraj sebe. Njena vladavina protezala se nad velikim delovima Azije, čvrsto uspostavljenih granica, trenutno u miru. Štitile su je rimske legije; sa svojom decom sada je, bar formalno, vladala većom teritorij om nego ijedan Ptolemej vekovima unazad. Na novčićima iskovanim za ovu priliku – s kojima je postala prvi stranac koji se pojavljuje na jednom rimskom novčiću – deluje veličanstveno i autoritativno. Takođe izgleda i starije. Usne su joj punije i vidno se ugojila, pogotovo oko vrata.
Nemoguće je reći čija je ambicija stajala iza ove blistave ceremonije, koja je kasnije postala poznata kao aleksandrijska donacija. Posebno je teško odrediti koliko je tu prste umešala Kleopatra; istina je zauvek prikrivena rimskim muškim uplitanjem. Poruka je bar delimično bila jasna. Na zlatnim prestolima sedeli su oni koje čak i nepristrasni moderni istoričar s razlogom naziva „dvoje najveličanstvenijih ljudi na svetu“. Činilo se da su zajednički vaskrsli, ako ne i proširili san Aleksandra Velikog, veličajući univerzalno carstvo koje prevazilazi nacionalne granice i stvara zajedničku kulturu, mireći Evropu i Aziju. Najavili su novi poredak. Kleopatra je predsedavala ceremonijom i gozbom koja se odvijala u čitavom gradu, ne samo kao vladarka već i kao božanstvo, sa sinom božanskog Cezara s jedne strane i dionizijskim Antonijem s druge. Stara proročanstva očito su se ponovo oglasila. Jevreji su doba Kleopatrine vladavine povezivali sa zlatnim dobom i dolaskom Mesije. Egipatska kraljica odgovarala je zahtevu za istočnjačkim spasiteljem. Izdigla se iznad Rima, stvarajući bolji svet. Predstava koja spaja politiku s religijom bila je na Kleopatrinoj strani.
Marko Antonije imao je običaj da ishitreno donosi zaključke, te su po mnogo čemu donacije bile puste želje. Svakako nisu ništa promenile u vlasti nad pomenutim zemljama, od kojih su mnogima vladali rimski prokonzuli. Jermenski kralj je još uvek bio sasvim živ. O Partiji Antonije nije mogao da odlučuje. Dvogodišnje dete nije bilo sposobno da vlada. Koliko god ovaj obred predstavljao zadovoljavajući čin asimilacije i prisvajanja, krajnje ptolemejski po svom gigantizmu, verovatno nije bio namenjen samo Aleksandrijcima. Njima su predstave uvek prijale, ali trideset četvrte godine Kleopatrinim podanicima nije bila potrebna potvrda o njenoj vlasti, o njenoj božanskoj prirodi, njenoj uzvišenosti, pa čak ni o Antonijevoj ulozi na dvoru. Oni su ga već shvatali više kao Dionisa nego kao rimskog magistrata. Njih dvoje su možda nameravali da ozvaniče ustrojstvo potčinjenog, ali još uvek nemirnog istoka; Antonije je možda želeo da prekori monarhe koji su mu se suprotstavili u Partiji. Ili su, možda, Antonije i Kleopatra slali snažnu, neprikrivenu poruku Oktavijanu. Njegova moć poticala je isključivo od Julija Cezara. On je možda Cezarov usvojeni sin, ali Cezarov pravi sin je, kako su Antonije i Kleopatra naglasili, još živ, gotovo odrastao i upravo je postao vladar ogromne teritorije. Ta poruka bila je izuzetno važna u trenutku kada se pričalo da je Oktavijan zauzet tajnim podrivanjem Antonijevih napora u Jermeniji, gde je pokušao da potkupi Artavazda.
Čak i ako se Antonije i Kleopatra nisu obraćali Rimu, komentari na kojima su naša saznanja zasnovana potiču upravo odatle. Nemoguće je razlučiti šta su tačno njih dvoje želeli da saopšte; šta je Rim zapravo čuo; i kako su to propagandisti rastumačili, izvrnuli i preuveličali. Jezik te predstave bio je istočnjački. Trideset četvrte godine on se teško prevodio. Antonije nije trebalo toliko da naglašava Cezarionovo očinstvo. (Možda je i sam znao da je tako. Plutarh ne spominje te uvredljive primedbe.) Oktavijan je imao razloga da ističe tu uvredu, i raskoš netipičnu za Rimljane. Trebalo je da otupi oštricu moćnog simbolizma, da vojni trijumf i kraljevsku paradu prikaže kao pijančenje i izveštačenu, smešnu kostimiranu predstavu. Na kraju krajeva, pošta Cezaru ne odaje se u Aleksandriji niti se vojna pobeda slavi izvan Rima, daleko od rimskih bogova. I čemu ta raskalašna proslava pobede nad Jermenijom kada je Partiju tek trebalo potući?
Kakva god bila njegova poruka, Antonije je donacije smatrao zvaničnim činom. Poslao je izveštaje o svojoj pobedi i o toj ceremoniji u Rim, da ih Senat potvrdi. Odani prijatelji su se odmah umešali, svesni da će njegove poruke biti nepovoljno shvaćene. Antonije je reagovao „dramatično i arogantno“, ispoljavajući upravo one grehe koji su Cezara koštali života. Ako je nameravao da svoje sunarodnike zadivi raskošnom predstavom, zakoni optike delovali su drugačije nego što je on očekivao. Rim je morao da zakloni oči od bleštavila zlatnih prestola. Definicije nisu bile tako gipke u tom gradu gde je Antonijeva dvostruka uloga zapovednika na zapadu i monarha na istoku bila teško razumljiva preciznom rimskom umu. Opasno je pomešao metafore. Ako je Kleopatra kraljica tih zemalja, kakvu ulogu igra rimski zapovednik? Antonije, na kraju krajeva, sebi nije pripisao nikakve zemlje. Kleopatrina titula bila je smešno, nedolično opširna, što je bila uvreda ne samo za Rim, već i za njene kolege vladare. Već dugo je zauzimala povlašćen položaj u rimskoj konstelaciji potčinjenih vladara. Sada ih je nadmašila i po bogatstvu i po uticaju, a i međusobni odnos Antonija i Kleopatre bio je problematičan. Šta će strankinja na rimskom novčiću? To što se Antonije našao na dinarima sa ženom s kojom nije bio u braku dodatno je odmagalo. Činilo se da je rimske zemlje poklonio strankinji.
Samo je jedan čovek želeo da objavi Antonijevu poruku. Mada je pokušavao, Oktavijan nije uspeo da ućutka izveštaje o jermenskoj pobedi. Nije imao nameru da Antoniju dozvoli trijumf u Rimu, što bi zaista mnogo značilo. Donacija u tom trenutku možda i nije značila mnogo više od primera aleksandrijske grandioznosti, ptolemejskog razmetanja, provokativnog isticanja simbola, Antonijeve verzije postavljanja Kleopatrinog zlatnog kipa na Forumu. U najboljem slučaju, ta proslava je bila prosto neprilična. U najgorem, predstavljala je uvredu za Oktavijana, drsku demonstraciju moći. Namera gotovo nije ni bila važna uzimajući u obzir kako je taj čin delovao u Rimu – upravo onako kao što je Oktavijan želeo: isprazan gest, farsično razmetanje dvoje blago poremećenih, neuračunljivih ljudi, „dionizijsko ludovanje koje predvodi istočnjačka kurva“. Svojim velikodušnim donacijama Antonije je podelio mnoštvo poklona, ali nikome toliko velikodušno kao Oktavijanu.

44 Navedeni Šekspirovi stihovi iz Antonija i Kleopatre dati su u prevodu Borivoja Nedića i Velimira Živojinovića. (Prim. prev.)
45 Neki su u ovim rečima pronašli vezu sa njenim grčkim nasleđem. Istinska ili ne, obnova je uvek bila dobrodošla u svetu koji se večito odmeravao naspram prošlosti. Njen gest je možda bio i sračunat na priključenje novih poseda; Makedonija nije dala samo Ptolemeje, već i suparničku Seleukidsku dinastiju, a nekada moćni Seleukidi kontrolisali su veliki deo teritorija koje su sada bile u Kleopatrinim rukama. (Posle smrti Aleksandra Velikog, njegovi zapovednici nadmetali su se za vlast. Kao posledica toga, Aleksandrovo carstvo podeljeno je na tri veća kraljevstva: Antigonidsko kraljevstvo, koje je osnovao Antigon I, vladalo je Makedonijom i uspostavilo prevlast nad grčkim gradovima-državama; ogromno Seleukidsko carstvo, koje je osnovao Seleuk, protezalo se od Male Azije do reke Ind; Ptolemejsko kraljevstvo u Egiptu s prestonicom Aleksandrijom osnovao je Ptolemej I. – Prim. prev.)
46 I Irod je vladar bez lica. Možda zbog biblijske zapovesti koja zabranjuje predstavljanje likova, nemamo njegovu sliku.
47 Cupidity (engl.) – požuda, pohota. Concupiscence (engl.) – jaka žudnja, posebno seksualna žudnja. (Prim. prev.)
48 Takve optužbe nisu bile nečuvene. Podstičući prevrat, Irodov sin je kasnije optužio svoju tetku da je „jedne noći silom ušla u njegovu sobu i, protiv njegove volje, imala s njim nečasne odnose“.
49 Usledila je još jedna intriga u vezi s Kostobarom, upravnikom susedne oblasti, južno od Judeje. On je svoj položaj dugovao Irodu, kojeg je prezirao. Kostobar takođe nije bio nimalo naklonjen ni Jevrejima; želeo je da među svojim narodom obnovi mnogoboštvo. Znao je tačno kome treba da se obrati za pomoć: pisao je Kleopatri, glavnom referentu za pitanja koja se tiču Antonija. Njegova zemlja je dugo pripadala njenim precima. Zašto ne zatraži od Antonija da joj je pokloni? Zaklinjao se kako je sam spreman da joj pokloni svoju odanost. Kostobar to nije radio zbog naklonosti prema Kleopatri, već iz mržnje prema Irodu. Ništa nije postigao, jer je Antonije odbio Kleopatrin zahtev. Irod je oklevao kad je trebalo da se osveti Kostobaru, opet zbog straha od Kleopatre. Da bi predupredio zavere u budućnosti, Irod je umesto toga ugovorio da se Kostobar oženi njegovom obudovelom sestrom, što je u izvesnom smislu bila smrtna presuda. Ona će napokon izdati svog drugog muža, kao što je izdala i prvog.
50 Njegova sestra nije mogla da se smiri dok se nije osvetila i Irodu i Marljamninim sinovima, koje je Irod kasnije ubio. Sahranjeni su pored Arlstobula.

VIII

VANBRAČNE VEZE I KOPILAD
„Jer pridaje zlo: lako ju je raširiti, ali ju je teško trpeti i teško ugušiti. Nijedna priča se nikada ne može potpuno zaboraviti, pošto je jednom mnogo ljudi prihvati: i ona je nekakvo božanstvo.“
– HESIOD

Kleopatra je napunila trideset pet godina s nepromenjenom srećom i uspehom; godina koja je stajala pred njom obećavala je da će biti jedna od najsrećnijih i najberićetnijih godina njene vladavine. Sa svojom raznorodnom porodicom vesto je resila problem Rima, problem suvladara i problem teritorije svog carstva. Više joj nije bila potrebna pomoć stranih trupa niti je iko u Aleksandriji mogao opravdano da prigovori njenom prijateljstvu s Rimljaninom. Ukrotila je tu silu, i uvećala Egipat zahvaljujući njenoj veličini. Nakon donacija doživela je talas ogromne popularnosti; brodogradilišta su radila punom parom, dok je Kleopatra udvostručavala Antonijevu mornaricu. Prihodi su se slivali u njenu kasu. Iz Damaska i Bejruta na Istoku do Tripolija na zapadu, gradovi su kovali novac u njenu čast. Ispunila je obećanje pesnika iz trećeg veka, po kome će jedan Ptolemej – istovremeno čuvajući i uvećavajući svoje nasleđe – nadmašiti sve ostale vladare po bogatstvu, zahvaljujući „obilju što iz časa u čas pritiče sa svih strana u njegovu raskošnu palatu“.
Antonije joj je ispunio najveću želju: posle proslave nije se vratio u Rim, gde je mogao popuniti svoju vojsku novim regrutima i oslabiti Oktavijanov uticaj, niti je čak otputovao u Antiohiju, logičnu bazu za pohod ka istoku. Umesto toga, smestio se da provede i treću veselu zimu u Aleksandriji, kraljevskom gradu koji je sve više ličio na dom nove imperije. Raskošno potvrđujući takvo stanje, Kleopatra je ili upravo dovršavala novosagrađeni Cezareum ili već uživala u njemu, ogromnom lučkom kompleksu napravljenom možda po uzoru na rimski Forum. Spajajući egipatski i grčki stil, aleksandrijska verzija bila je bogato ukrašena srebrom i zlatom, krcata slikama i statuama, puna „galerija, biblioteka, tremova, palata, dvorana, šetališta i svetih gajeva, raskošnih koliko god ih takvima mogu stvoriti bogatstvo i umetnost“. Kleopatra je stajala na čelu te moćne sile, za koju je jedan zabrinuti Rimljanin vek ranije predvideo da bi Egipat mogao da se u nju pretvori, „ako bi to kraljevstvo ikad imalo sposobne vladare“.
Kleopatra se okružila vernim, proverenim savetnicima, odanim Rimljanima i članovima porodice među kojima se, do kraja godine, našao i još maloletni Marko Antonije Antil, stariji od Antonijeva dva sina koja mu je rodila Fulvija. Kleopatra je ozbiljno shvatala obrazovanje svoje dece. Posle donacija poverila je njihovo školovanje Nikolaju iz Damaska, sinu jednog diplomate nekoliko godina mlađem od sebe, mršavom, rumenog lica, prijatne naravi i velikom poštovaocu Aristotela. Duhoviti Nikolaj bio je daroviti logičar, čovek na koga ste se mogli osloniti da dovrši vaš govor rečito i ubedljivo ako biste se slučajno rasplakali pre no što stignete do kraja. On se preselio u palatu. Pod njegovim staranjem Kleopatrina deca učila su filozofiju i retoriku, ali iznad svega istoriju, koju je njihov novi učitelj proglasio „pravom naukom za kraljeve“. Premda je Nikolaj bio srdačan, umeo je da bude i neumoljiv i oštar na jeziku kada je to bilo neophodno. Njegova zamisao korišćenja slobodnog vremena podrazumevala je dodavanje dvadeset pet svezaka njegovoj opsežnoj istoriji antičkog sveta, koja ih je već imala stotinu četrdeset, poduhvatu koji je njegov autor upoređivao s Herkulovim podvizima. Uz prisustvo dece, nastavljala su se slavlja i zabave. Mnogi su se zdušno predali dvorskom životu. Lucije Munacije Plank, jedan od Antonijevih najbližih savetnika i nekadašnji provincijski guverner, pojavio se na jednoj večeri nag i obojen u plavo. Zabavljao je Kleopatrine goste podražavajući morsku nimfu, uvijajući se po podu na kolenima, obučen samo u riblji rep i krunu od trske.
Sklonost razuzdanosti bila je zarazna, ili možda nasledna. Jedne večeri za večerom, lekar iz pratnje mladog Antila počeo je da drži nezgrapan i neotesan govor. Kada je drugi dvorski lekar zaustavio njegovo isprazno umovanje – bio je to nekadašnji student medicine koji je obilazio Kleopatrine kuhinje – Antil je oduševljeno uzviknuo. Odmahnuo je rukom ka stočiću koji je stajao sa strane. „Sve ti ovo poklanjam, Filoto“, viknuo je nudeći komplet zlatnih bokala svom oštroumnom gostu. Filota nije smeo da veruje momčiću na reč, ali je ipak dobio prepunu vreću raskošno izrađenih antičkih posuda. (Na kraju je otišao s njenom vrednošću u novcu.) Širom grada odzvanjala je svirka, izvodile se igre i predstave. Po mišljenju jednog bistrog kamenoresca, veseli ugovor koji su sklopili Antonije i Kleopatra zaslužio je i novi izraz. Od dvadeset osmog decembra trideset četvrte godine sačuvan je natpis u bazaltu, verovatno sa Antonijevog spomenika. Šta god Kleopatra mislila o njegovim vatrenim osećanjima, Aleksandrijci su ih u potpunosti uzvraćali. Jednom slovnom greškom, Antonije je u kamenu ostao upisan ne kao član Društva neponovljivih strasti, nego kao „neponovljivi ljubavnik“.
Uprkos zabavama, državni poslovi nipošto nisu bili zanemareni. Kleopatra je nastavila da prima peticije i izaslanike, da učestvuje u verskim obredima, da deli pravdu. Nadzirala je rasprave o privrednim pitanjima, sastajala se sa svojim savetnicima i predsedavala bezbrojnim aleksandrijskim festivalima. Državni poslovi sve više su podrazumevali i egipatsko-rimske poslove. Polovinu Kleopatrinog života u Egiptu su boravili legionari; prema jednom opisu, njeni rimski telohranitelji sada su urezali njeno ime na svojim štitovima. A prema uzajamno korisnom dogovoru, pre će biti da se o rimskoj budućnosti odlučivalo u Aleksandriji, nego obrnuto. Trideset treće godine Kleopatra je pisaru izdiktirala naređenje kojim je odobrila značajan prihod od poreza jednom od Antonijevih vrhovnih vojskovođa. Publije Kanid služio je u Partiji i istakao se u Jermeniji. Za tu službu Kleopatra mu je dodelila prihod od izvoznih dažbina na deset hiljada vreća žita i uvoznih dažbina na pet hiljada amfora vina. Bio je trajno izuzet od poreza na imanje, a tu povlasticu Kleopatra je proširila i na ostale žitelje njegovog imanja. Čak su i Kanidove domaće životinje bile izuzete od poreza ili rekvizicije.51 Bio je to vešt način da se obezbedi da Antonijevi ljudi ostanu odani i prisutni, u malo verovatnom slučaju da se čari Aleksandrije pokažu kao nedovoljne. Bio je to takođe i delotvorniji način privlačenja ambicioznih Rimljana od podmićivanja koje ih je, kako je već primećeno, „samo navodilo da neprestano traže još“. Većinu tih poslova rimski trijumvir i egipatska kraljica obavljali su zajedno. Kleopatra je često zajedno sa Antonijem odlazila na tržnicu, „pridružujući mu se u organizovanju slavlja i prisustvovanju parnicama“. Na njen nagovor, Antonije je kao i u Atini preuzeo upravljanje gradskim gimnazijumom. Kao de fakto vođa grčkog društva, upravljao je njegovim finansijama, učiteljima, predavanjima, sportskim takmičenjima. Pozirao je s Kleopatrom slikarima i vajarima – on je bio Oziris ili Dionis, dok je ona bila Izida ili Afrodita. Sredinom trideset treće godine Antonije je ponovo odmarširao u Jermeniju, gde je sklopio mirovni ugovor s medijskim kraljem. Od tada će jedan drugome pomagati kao saveznici protiv Parćana i, ako zatreba, protiv Oktavijana. U Aziji je sad vladao mir. Antonije se vratio u Aleksandriju s medijskom princezom Jotapom, verenicom Aleksandra Helija.
Antonije i Kleopatra donacijama su poslali Oktavijanu nepogrešivu poruku. Šta god da su naumili s istokom, njihovi planovi njega nisu obuhvatali. Dvojica muškaraca još su bili u kontaktu, bliskom i manje-više prijateljskom. Izaslanici i doušnici često su putovali od jednog do drugog. Nastavili su prepisku sa zajedničkim prijateljima. Zajedno su vladali u trijumviratu do kraja trideset treće. (Sada su se oslobodili i Lepida i nepokornog Seksta Pompeja, kojeg su uklonili. Pošto ga je Oktavijan potukao Sekst je pogubljen, najverovatnije po Antonijevom naređenju.) Antonije je imao dovoljno razloga da se oseća nepobedivo i približno u to vreme poslao je Oktavijanu još jednu poruku. Odreći će se svoje vlasti i obnoviti republiku u Rimu ako i Oktavijan pristane na to isto. Moguće je da je Antonije blefirao. Možda je koristio jeftin politički kapital; rimske titule i ustrojstvo rimske vlasti nisu mu mnogo značili na istoku, gde je po svemu sudeći nameravao da ostane. Dobio je jasan odgovor, kakav je možda čak i očekivao. Već izvesno vreme bilo je jasno kuda vodi dugotrajni boravak u Aleksandriji, odbacivanje Oktavije, priznavanje Cezariona; prijatelji su sigurno redovno obaveštavali Antonija i Kleopatru o raspoloženju u Rimu. Početkom godine Oktavijan je pred Senatom oštro, direktno napao svog kolegu. Od tog trenutka, nemoguće je reći šta je bilo veće: aleksandrijska kraljevska rasipnost ili njen prikaz u Rimu; Kleopatrina ambicija ili njen prikaz u Rimu; Antonijeva ljubav prema Kleopatri ili rimski prikaz njegove ljubavi. Kleopatrin dvorac svakako je trideset treće godine bio najvelelepnije zdanje na Sredozemlju, ali nikada nije izgledao tako veličanstveno kao posmatran te zime iz Rima.
Između Antonija i Oktavijana i dalje je bilo zle krvi. Kada su brane napokon pukle, pokuljala je bujica. Obojica su optuživala onog drugog za nezakonito prisvajanje teritorija. Oktavijan je zahtevao svoj deo jermenskog plena. Antonije je praskao da njegovi ljudi nisu dobili ništa od Oktavijanove podele imanja u Italiji. (Oktavijan je odgovorio da, ako Antonije hoće imanja, može slobodno da podeli Partiju – ta optužba je sigurno zabolela.) Oktavijan je optužio Antonija za ubistvo Seksta Pompeja, koje je Oktavijan lično proslavio u Rimu i koje je usledilo posle Sekstovog poraza od Oktavijanove ruke.52 Antonije je prigovorio Oktavijanu zbog toga što se protivzakonito otarasio Lepida. I šta se desilo s njegovim pravom da regrutuje trupe u Italiji? Oktavijan je odavno ometao ta nastojanja, na koja je sporazumom pristao. Ostavio je Antonija da skuplja vojsku među Grcima i Azijatima. A kada je o tome reč, gde su ostatak flote koju je Antonije pozajmio Oktavijanu još pre četiri godine i osamnaest hiljada vojnika koje je zauzvrat obećao? Antonije se dosledno pridržavao njihovog dogovora. Oktavijan nije, pri čemu je neprestano pozivao Antonija na sastanke na kojima se sam nije pojavljivao. Kao i obično, ništa nije moglo biti delotvornije od lične uvrede, što oštrije, to bolje. Antonije je mučio Oktavijana pominjući njegovo skromno poreklo. Sa očeve strane poticao je od užara i zelenaša, s majčine od pekara i prodavača parfema. Da sve to začini, Antonije je priči dodao i dedu iz Afrike. Što je još gore, pokondireni Oktavijan gajio je božanske pretenzije. Kad je u Rimu zavladala nestašica žita, on i njegova žena Livija priredili su raskošnu gozbu. Gosti su bili maskirani u bogove i boginje. Jelo se razvratno dobro, dok je trpezom predsedavao Oktavijan u odeći Apolona. Oktavijan je, uz sve to, kukavica. Na kraju bitke kod Filipa danima se nije pojavljivao. Možda da bi skrenuo pažnju sa Kleopatre, a svakako previdevši medijske dogovore, Antonije se podsmevao Oktavijanu što je pokušao da uda kćerku za varvarina, radi političkog saveza. Nisu sve te optužbe bile lažne, niti čak nove. Neke su bile samo prepakovane još iz četrdeset četvrte, kada je Ciceronov spisak Antonijevih grehova bio toliko dugačak da je zaključeno kako nijedan čovek ne bi mogao biti dovoljno kažnjen za sve njih.
Antonije je tvrdio da se Oktavijan razboleo od straha, Oktavijan da je Antonije propao zbog pića. S te strane, Oktavijan je imao više prednosti: pio je malo, ili je bar tako tvrdio. Aleksandrijske zabave bile su bolje od rimskih. A i istorija je bila na Oktavijanovoj strani. Bilo je prilično lako tvrditi da se Antonije predao bahanalijama, tim pre što je Oktavijan bio u Rimu, dok Antonije nije. U svoju odbranu, Antonije je uzvratio satiričnim pamfletom, „O njegovom pijanstvu“. Uopšteno, trideset treća bila je godina pesnika, podsmešljivaca, apologičara, pisaca grafita i svih onih koji vole prazne reči i neobične priče. Intrige su bile prirođenije Oktavijanu nego Antoniju, ali su obojica pokazali nemilosrdni dar da ocrne drugog. Oktavijan je pribegao nepristojnim stihovima. Antonije je delio klevetničke letke. Obojica su angažovali propagandiste. Štošta što je ranije bilo prihvatljivo odjednom je postalo nepoželjno. Antonije je preuzeo upravu nad gimnazijumom u Aleksandriji, što je bilo nečuveno – dok to isto pet godina ranije, s Oktavijom u Atini, nije izazvalo nikakve komentare. Slično tome, Antonijeva veza s Kleopatrom nekada je bila nepresušni izvor grubih šala za trpezom. Tako je bilo u leto trideset devete, na slavlju u blizini Napulja; Kleopatra je bila tema na kojoj se razgovor završavao kad bi veče bilo u punom zamahu i kada bi vedro i „prijatno druženje dostiglo vrhunac“.
Udarci su i dalje pljuštali, i iznad i ispod pojasa. Između sebe, Antonije i Oktavijan upotrebili su sve uobičajene učeničke teme: ženskastost, sodomiju, kukavičluk, neprefinjene – ili preterano prefinjene – lične higijenske navike. Oktavijan je bio „pravi slabić“. Antonije je već bio oronuo. Više nije mogao da pobedi ni u jednom nadmetanju, osim u egzotičnom plesu ili ljubavnoj umetnosti. Antonije se podsmevao Oktavijanu, govoreći da je spavao sa svojim slavnim poočimom. Kako drugačije objasniti iznenadno usvojenje? Oktavijan je uzvratio još odlučnijom i još značajnijom, mada podjednako netačnom optužbom: Kleopatra nije spavala s njegovim poočimom. Cezarion teško može biti sin božanskog Cezara. Oktavijan je unajmio pamfletera da razglasi tu vest. Antonije je osudio Oktavijanov na brzinu sklopljeni brak s Livijom, koja je na dan njihovog venčanja bila u odmakloj trudnoći s tuđim detetom. Osudio je i Oktavijanov običaj da napušta gozbe sa ženama gostiju i da ih raščupane vraća za sto. Razglasio je Oktavijanov poznati (i po svemu sudeći izmišljeni) običaj da pribavlja i defloriše device. (Prema Svetoniju, Oktavijan je zavodio promišljeno. Birao je žene svojih neprijatelja, da bi saznao šta njihovi muževi govore i rade.) Što se poroka tiče, Oktavijan nije morao da izmišlja. Imao je zgodno oružje nadohvat ruke. Prkoseći rimskim običajima i svojoj besprekornoj rimskoj supruzi, Oktavijanov kolega trijumvir zabavljao se u stranoj prestonici s razvratnom kraljicom, odbacujući svaki trag svojih muževnih rimskih vrlina. Koji bi još Rimljanin koji drži do sebe, kako se izrazio Ciceron, glupo odabrao „gnusno bogatstvo, glad za despotizmom“ umesto „trajne i istinske slave“? Po mnogo čemu, ovaj sukob se svodio na sukob velelepnosti protiv mačizma.
U nekom trenutku te godine Antonije je privatno odgovorio Oktavijanu pismom čiji je fragment sačuvan. Po tom se pismu ne bi reklo da je Antonije želeo borbu. Niti da je bio izbezumljen od ljubavi, u grču razbuktale strasti. Sedam sačuvanih redova posvećenih Kleopatri prevođeno je na bezbroj načina, od nepristojnih do opasnih i prostih. Ovo poslednje je i najtačnije. Antonijev ton nije mogao biti iznenađujući u Rimu, gde su politički i finansijski obziri određivali brakove u višim slojevima društva. Seks se mogao dobiti bilo gde. Šta se to, pitao je Antonije trideset treće godine, dešava sa Oktavijanom? Čemu tolika zbrka? Je li zaista toliko važno to što on tuca kraljicu? Oktavijan ni sam nije bio baš uzoran muž, što su obojica znali.53 Nije ni on naivan. I on se nauživao u onome što Antonije naziva njihovim „ljubavnim pustolovinama i mladalačkim ludorijama“. Na kraju krajeva, to je samo seks, i nije baš neka novost; kao što Oktavijan dobro zna, Antonijev odnos s Kleopatrom traje već devet godina. (On ga je datirao od Tarsa.) Nije sasvim jasno da li je želeo da ozvaniči tu vezu, ili da je omalovaži. Fraza koja sledi iza „tucam kraljicu“, može se protumačiti kao „ona mi je žena“ ili kao „je li mi ona žena?“ S obzirom na brzi ritam njegovih pitanja, čini se da Antonije želi da omalovaži vezu. Naposletku, pismo je upućeno njegovom šuraku. Čini se da zapravo želi da kaže: „Nije mi žena, zar ne?“ Odgovor, u svakom slučaju, nije ni bio važan. „Je li zaista važno“, zaključuje Antonije, „gde ga i u koga stavljaš?“ Kako god da protumačimo njegovu poslednju rečenicu, glagol koji je u njoj upotrebljen pripada životinjskom carstvu. Nije sasvim jasno koliko je tih sedam vulgarnih redova odgovaralo stvarnosti; ono što je do nas došlo možda je samo parafraza, prostija od originala. Bez obzira na Oktaviju, Antonije i Kleopatra po rimskom zakonu nisu bili venčani, što je Kleopatra dobro znala. U svakom slučaju, ovde je zakoračila – ili je pak ubačena – u svoju najveću ulogu. Oktavijanu nije trebalo ništa više da napadne svog suparnika. Sudeći po sačuvanim fragmentima pisma, upravo je Oktavijan preobratio aleksandrijsku idilu u vrelu ljubavnu vezu.
Dok je sat otkucavao poslednje časove trijumvirata za koji je bilo malo verovatno da će biti obnovljen, Antonije i Kleopatra zaputili su se u Efes. Efes je bio prvi grad koji je Antonija pozdravio kao Dionisa i dočekao ga na gradskim kapijama glasnim klicanjem i muzikom. Posle Filipa, tamo je prineo velelepne žrtve i objavio velikodušna pomilovanja onima koje su Cezarove ubice zlostavljale. Grad od dvesta pedeset hiljada stanovnika i dalje mu je bio naklonjen. Sada je uredio da žitelji Efesa dočekaju Kleopatru kao njegovu kraljevsku ljubavnicu. Bogati bankarski centar i grad uskih ulica i senovitih mermernih kolonada, Efes se nalazio na veličanstvenom mestu. Sazidan u dolini strmih padina, s jedne strane bio je okružen krševitim planinama a sa druge morem. Dičio se s nekoliko veličanstvenih hramova, od kojih je najslavniji bio Artemidin, gde su utočište potražili i Kleopatrin otac i njena sestra, i pred čijim je vitkim jonskim stubovima njena sestra okončala svoj život.
Strateški smešten na egejskoj obali naspram Atine, pored dobre luke, Efes je takođe bio idealno mesto za uspostavljanje vojne baze. Sa obale Male Azije Antonije je počeo da skuplja mornaricu, šaljući vesti svim potčinjenim kraljevima u toj oblasti. Odazivali su mu se svojim brodovljem i polagali zakletve odanosti. Kleopatra je bila najveći pojedinačni snabdevač sirovinama, budući da je opremila dve stotine od Antonijevih petsto ratnih brodova, s kompletnim ljudstvom, i dodala dvadeset hiljada talenata i sve što je bilo potrebno da se opskrbi velika vojska – u ovom slučaju, sedamdeset pet hiljada legionara, dvadeset pet hiljada pešadinaca, dvanaest hiljada konjanika – za sve vreme rata. Nije mnogo verovatno da je pritom imalo oklevala. Oktavijanova zvezda neočekivano je zablistala u Rimu dok je Antonije čamio na istoku. Dvojica trijumvira teško su mogla vladati u miru. Nepomirljivi, ambiciozni Oktavijan nije mogao da vlada paralelno s Cezarionom. Za razliku od Partije, ovaj pohod je Kleopatri bio važan kao i Antoniju. Imala je sve razloge da u njega uloži i sebe i Egipat. Poslednjeg dana trideset treće godine trijumviratu je i zvanično istekao rok.
Početkom januara trideset druge jedan novi konzul vatreno je hvalio Antonija u rimskom Senatu. Potom je žestoko napao Oktavijana. Pošto je čuo za tu osudu, Oktavijan je posetio Senat u pratnji svojih telohranitelja, vojnika i sledbenika. Nisu se ni trudili da sakriju bodeže ispod toga. Četrdeset četvrte godine Ciceron se pitao da li Cezarov usvojeni sin namerava da izvrši državni udar; sada je to uradio. Opoziciju je ućutkao bujicom sopstvenih oštrih optužbi. Obećao je da će „izvesnim dokumentima“ dokazati kako Antonije predstavlja pretnju za Rim. Zakazao je datum kada će izneti svoje dokaze. Konzuli koji su mu se suprotstavljali videli su bodeže. Nisu bili tako naivni da mirno čekaju taj dan: u tajnosti su napustili grad. Za njima je ka Efesu zaplovilo gotovo četiri stotine senatora, koji su nosili vesti o političkoj klimi u Rimu. Antonije je potcenio Oktavijanovu snagu i položaj, a sklopivši savez sa Kleopatrom, izložio se velikoj opasnosti. Ona je ozbiljno štetila njegovom ugledu.
Mnoge Antonijeve kolege – barem trećina Senata bila je uz njega – zalagale su se da se Kleopatra skloni. Još jednom se Antonije priklonio razumu i pristao da otpusti Kleopatru. Naredio joj je „da otplovi u Egipat i da tamo sačeka ishod rata“. Ona je to odbila, možda, kako tvrdi Plutarh, iz straha da će se Oktavija opet umešati, da bi sprečila rat za koji je Kleopatra znala da je zbog nje same neophodan; možda i zato što nije imala poverenja u Antonijevo rasuđivanje; možda zato što bi ma šta drugo bilo nemoguće. Sama nije bila ratnica; novija pokolenja Ptolemeja nisu pokazivala veliku sklonost ka ratovanju. Nisu ginuli na bojnom polju, kao drugi istočnjački vladari. Oni su verovali da se carstvo može steći novcem, radije nego novac carstvom, Mila je, međutim, vrhovni komandant svojih ljudi, odgovorna za njihove pripreme i operacije; takođe i, bezmalo, Antonijev gospodar. Usledio je trezveni sukob volja. Ovog puta Kleopatra se uzdržala od nesvestica i štrajka glađu. Zauzela je potpuno suprotan pristup, uz podršku Kanida, darovitog Antonijevog vojskovođe, koga je navodno podmitila da bi stao na njenu stranu. Isto je tako moguće da joj se on divio. Svakako, bunio se Kanid, nije pošteno prognati saveznika toliko bitnog u njihovom pohodu? Hranila je njihovu vojsku, obezbedila im flotu; bila je sposobnija od većine muškaraca. Zar Antonije ne razume da će njen odlazak demoralisati egipatske vojnike? Ti ljudi čine kičmu njegove mornarice. Oni će se boriti za svoju kraljicu, ali ne nužno i za rimskog vojskovođu. Ako Antonije uskrati naklonost Egiptu, uvrediće svoje istočnjačke saveznike. Kleopatra je izazvala Antonija da objasni po čemu ona „mudrošću zaostaje za bilo kojim vladarom koji učestvuje u pohodu, ona koja već tako dugo sama vlada tako velikim kraljevstvom, i koja je“ – dodajući i kompliment – „zahvaljujući dugom savezu sa Antonijem naučila da rukovodi krupnim poslovima“. Prevagnuli su njeni argumenti, ili pak njen kovčeg s blagom. Uspela je da sprovede svoju volju.
Aprila trideset druge godine Antonije i Kleopatra zaplovili su sa Antonijevim ljudima ka ostrvu Samos, blizu obale današnje Turske. Samos je bio samo stanica na putu do Grčke, gde će se najverovatnije odigrati bitka za prevlast nad rimskim svetom. Dok se par smestio na brdovitom ostrvu njihove trupe plovile su dalje ka zapadu, preko Egejskog mora, što će potrajati dobrih mesec danu, Antonijevi veterani vratili su se iz Jermenije; uz regrute sa istoka, skupio je oko devetnaest legija. Kakve god bile vojne ili politička teme toga leta, ostaju nam nepoznate, prikrivene Plutarhovim opisima veselja na Samosu. Ostrvo bujne vegetacije bilo je idealno mesto za zabave, a Antonije je bio u prilici da ih priređuje. Imao je dovoljno vremena. Oktavijan je mnogo pričao o toj rasipnosti, koja nam je opisana kao još jedno dionizijsko ludovanje. Baš kao što je svaki kralj i vladar istočno od Atine poslao Antoniju svoje snage, tako je i svaki dramski umetnik stigao na Samos. Dolazili su masovno. Danima su svirači lauta i flauta, glumci i plesači, akrobati i mimičari, harfisti i glumci prerušeni u žene – „rulja azijatskih zabavljača“ – izvodili raskošni, višejezični muzički i pozorišni festival. „I dok je skoro čitav svet oko njih odjekivao od jauka i tužbalica“, komentariše Plutarh stisnutih usana, „na jednom ostrvu danima su odzvanjale flaute i žičani instrumenti; pozorišta su bila puna, horovi su se takmičili“. Svaki grad je, takođe, poslao životinje kao žrtve; potčinjeni vladari „nadmetali su se međusobno svojim zabavama i poklonima“. Pitanje o kome su svi razmišljali bilo je kako će Antonije i Kleopatra proslaviti trijumf i kako bi on uopšte mogao nadmašiti raskošna predratna slavlja.
U maju su Antonije i Kleopatra otišli na kraće putovanje na zapad, do brdovite Atine. Slavlje se nastavilo u pozorištima i na ogromnom stadionu s mermernim sedištima u gradu koji je devet godina ranije dobrodošlicom pozdravio Antonija kao Dionisa i gde se on možda najviše srodio s tom ulogom. Činilo se da niko ko je mogao sebi to da priušti nije prošao kroz Atinu a da za sobom nije ostavio neku skulpturu, pozorište, gimnazijum od bledog mermera; ostalima su Atinjani podigli spomenik. (Kleopatrini preci darovali su Atini gimnazijum, istočno od tržnice.) Dok se Antonije zaboravljao sportovima i dramskim predstavama, dve stvari su ubrzo postale jasne. Kleopatra je provela leto u gradu punom istorije, u kome je Antonije proveo najveći deo svog vremena sa Oktavijom. Antonijeva žena išla je na predavanja u njegovom društvu. Tu su začeli svoje drugo dete. Njeno prisustvo nije iščilelo; ovaj sveti grad krasile su njene statue i natpisi u njenu čast. Atinjani su je prihvatili kao boginju. Na godišnjem verskom festivalu odavali su joj počast. To je bilo neprihvatljivo za Kleopatru, za koju se mnogo štošta promenilo u poslednjih četrnaest godina, od vremena kad je tiho boravila na suprotnom kraju grada od Cezarove žene. Bilo joj je dosta onoga što će Lukan nazvati „vanbračnim vezama i kopiladima“. Kleopatra je, uz to, bila prva iz dinastije Ptolemeja koja je kročila u Atinu, grad koji je imao razloga da joj bude naklonjen: od početka trećeg veka u više navrata oslanjao se na njenu porodicu – kad je reč o žitu, vojnoj pomoći, političkom utočištu. Atina je podizala spomenike ranijim Ptolemejima, među njima i Kleopatrinoj baba-tetki. Kleopatra se, međutim, usredsredila na jednu drugu ženu; pažljivo je pratila počasti koje su ukazivane Oktaviji. Bila je ljubomorna. Zato je krenula u napad, pokušavajući „mnogim raskošnim poklonima da osvoji ljubav naroda“, drugim rečima, da izbriše tragove svoje prethodnice. Realistični i razumni Atinjani su joj, na Antonijevo ushićenje, udovoljili. Ukazali su njegovoj ljubavnici veliku čast. Postavili su kipove Kleopatre i Antonija na Akropolju, u centru grada. Jednom prilikom, Antonije je došao sa poslanstvom da oda poštu Kleopatri, održavši govor u ime grada.
U leto trideset druge godine zabeležen je još jedan veličanstven poklon: Antonije je Kleopatri poklonio Pergamsku biblioteku, jedinu koja se mogla meriti sa Aleksandrijskom. U četiri prostorije te živopisne biblioteke na vrhu brda nalazilo se dvestotinak hiljada svitaka; vekovima su im društvo pravile biste Homera i Herodota. Istorija je Antonijev dar smatrala svadbenim poklonom, ili nadoknadom za štetu koju je Cezar nehotice naneo uništivši biblioteku u Aleksandrijskom ratu. U tom kontekstu, veličina poklona nije zahtevala objašnjenje. Pergam nije bio daleko od Efesa. Moguće je da su Antonije i Kleopatra navraćali u taj grad, nekoliko dana jahanja od Efesa. Godinama je, takođe, najbolji način da se skupi kolekcija bilo da se opljačka neka druga. Takva tradicija je već donekle postojala u Rimu, gde su biblioteke tek bile u povoju.
Opisi Antonijeve izluđujuće, ponižavajuće strasti prema Kleopatri uglavnom potiču iz tog atinskog leta. Ako je u Aleksandriji on nju odvlačio od državnih poslova, situacija je sada bila obrnuta. Uglavnom je on poklanjao pažnju njoj. „Mnogo puta je, sedeći na svom tribunalu i deleći pravdu tetrarsima i kraljevima, dobijao ljubavne poruke od nje na tablicama od oniksa ili kristala, i čitao ih“, kaže nam Plutarh. (Antonije nije bio prvi koji je primao ljubavna pisma u državnim prilikama. Cezar je takođe primao „pohotne sitnice“ tokom zasedanja Senata. Ta ljubavnica, međutim, nije pisala poruke na tablicama od oniksa.) U jednom trenutku Kleopatru su sluge upadljivo pronele u nosiljci ispred suda dok je Antonije predsedavao jednom procesu. Na sudu je upravo govorio istaknuti rimski besednik, ili je bar govorio dok Antonije nije ugledao Kleopatru. On je tada „skočio sa svog mesta i napustio suđenje te, prišavši nosiljci, ispratio Kleopatru ostatak puta“. Bilo je to prostačko ponašanje; Rimljanin je mogao imati raznovrstan, živopisan seksualni život kakav god je hteo, ali je to trebalo da čini diskretno i bez sentimentalnosti. Pompej se izložio podsmehu zbog svoje nedolične navike da se zaljubljuje u sopstvenu ženu. U drugom veku jedan senator je bio izbačen iz te skupštine zato što je javno poljubio svoju ženu, pred njihovom kćerkom. Antonije je još pre više godina bio ukoren zato što je javno razmenjivao nežnosti sa svojom ženom. Pričalo se da je tih dana ustajao za vreme gozbe, pred okupljenim gostima, da Kleopatri masira stopala, „prema nekakvom dogovoru i ugovoru koji su sklopili“. (Veza je nastavljena paktovima, opkladama i takmičenjima, koje je očigledno smišljala Kleopatra. Antonije nije bio sklon formalnostima.) Taj gest je sam po sebi bio napadan; za takve stvari postojale su sluge. Priče o ponašanju koje bi u drugom dobu moglo biti nazvano galantnim ili viteškim, o stvarima koje su na istoku značile poslušnost a u Rimu nepriličnost i nedostojanstvo, neprestano su se umnožavale. Antonije je trčkao za Kleopatrom kao što su činili evnusi.

Pratio je njenu nosiljku ulicama, među njenim slugama. I sve to, prezrivo su komentarisali Rimljani, vređajući drugu ženu zbog egipatske kraljice, koja čak nije bila ni naročito lepa!
Sa Oktavijanovog stanovišta izveštaji iz Atine bili su suviše dobri da bi bili istiniti, što je možda čak i tačno. I pored svih ratnih priprema, pored svih nepravilnosti u rimskoj upravi, uprkos sve jačem osećaju neumitnosti, nije bilo pravog razloga za sukob; Antonije i Oktavijan i dalje su samo tražili kavgu. Razlog su pronašli trideset druge godine. Antonije je očigledno osećao izvesnu privrženost prema Kleopatri ili se uz nju osećao nepobediv: u maju se razveo od Oktavije. Iz Atine joj je poručio da napusti njihov udobni dom. Ne možemo znati koliko je taj gest bio upućen Oktaviji a koliko njenom bratu. Budući da je nastupio posle više godina neiskrenih pomirenja i krhkih dogovora, posle dužeg perioda uzajamnog klevetanja, mogao je izazvati samo napad iz suprotnog pravca. Oktavija je mogla i sama okončati taj brak. Razvod je sam po sebi bio jednostavan, nezvanični postupak bez ikakve papirologije. Njegove posledice bile su daleko složenije. Kako primećuje Plutarh u vezi sa smrću Pompejeve žene i Cezareve kćeri, porodični savez „koji je do tada prikrivao pre nego obuzdavao ambicije dvojice muškaraca, sada je okončan“. Kleopatra je sigurno bila ushićena; već je angažovala jednog Antonijevog prijatelja da ga odvrati od svih razmišljanja o njegovoj ženi. Oktavijan je bio oduševljen. Oktavija je bila očajna. Spakovala se u suzama. Sa sobom je povela svoju i Antonijevu decu, i njegovog mlađeg sina iz braka s Fulvijom. Nije ga optuživala. Jedino je brinula da bi ona mogla biti optužena kako je izazvala rat.
Koliko je moguće ustanoviti hronologiju nezavisno od propagande, u Antonijevom logoru odnosi su bili napeti još mnogo pre razvoda. Uprkos svim kasnijim tvrdnjama da su Rimljani visokog roda ležali nemoćni i opčinjeni pred njenim nogama, iz trideset druge godine ne čujemo nikakav odjek, nikakvo milovanje Kleopatrinog srebrnog glasa. Mišljenja o sukobu koji se nazirao bilo je koliko i Antonijevih savetnika. Iz brojnih razloga, od kojih su mnogi bili opravdani, neki su i dalje smatrali Kleopatru smetnjom. Vojnički logor nije mesto za ženu. Kleopatra je Antoniju odvlačila pažnju. Ne bi trebalo da učestvuje u ratnom savetu; ona nije vojskovođa. Antonije nije mogao da uđe u Italiju u prisustvu strankinje i nije bilo mudro od njega što je očekivao da će moći. Proćerdao je svoju prednost zbog egipatske kraljice. Ove kritike nisu na nju uticale povoljno. U jednom trenutku, Antonijevi saveznici u Rimu poslali su u Atinu njegovog prijatelja Gemina da se založi za njih. Antonije se mora braniti kod kuće, gde ga Oktavijan surovo napada. Zašto bi dozvolio sebi da bude predstavljen kao državni neprijatelj, u savezu sa strankinjom? Gemin je dobro izabran za ovakav osetljiv zadatak, budući da je i sam imao izvesnog iskustva sa nerazumnim i nepromišljenim ljubavnim vezama. Kleopatra je pretpostavila da ga je poslala Oktavija i ponašala se u skladu s tim. Sklanjala ga je što je dalje mogla od Antonija. Za večerom ga je smestila među najbeznačajnije goste. Obasipala ga je sarkazmom. Gemin je ćutke trpeo uvrede, strpljivo čekajući da ga Marko Antonije primi, ali ga je Kleopatra pre toga, usred jedne bučne večere, izazvala da objasni zbog čega je došao. Odgovorio je da pojedinosti „zahtevaju treznu glavu, ali jedno zna bilo da je pijan ili trezan, a to je da bi sve bilo u redu ako bi se Kleopatra vratila u Egipat“. Antonije se razjario. Kleopatra je bila još surovija. Pohvalila je Gemina zbog iskrenosti. Poštedeo ju je potrebe da ga muči. Nekoliko dana kasnije vratio se u Rim, da se pridruži Oktavijanu.
Kleopatrini dvorani takođe nisu uspeli da se preporuče Rimljanima, zapanjenim „pijanim šalama i prostaklucima“ Egipćana. Iz razloga koji nisu sasvim jasni, Plank, koji se maskirao u ribu na aleksandrijskom slavlju, takođe je dezertirao i vratio se u Rim. Bio je zgađen. Njegov odlazak možda nije imao nikakve veze s Kleopatrom ni njenim savetnicima. Kao rođeni dvoranin, Plank je bio sklon da ide linijom najmanjeg otpora. Umeo je da izdaje isto tako dobro kao i da se otmeno klanja. „Izdaja je“, kako je rečeno, „bila njegova bolest.“ Bio je, međutim, čovek istančanog političkog instinkta. Očigledno se dogodilo nešto zbog čega je posumnjao da će Antonije – uprkos ogromnoj moći i ugledu i godinama iskustva – moći da se suprotstavi Oktavijanu. Plank se ubrajao među najbliže Antonijeve savetnike. Neko vreme bio je zadužen za njegovu prepisku. Znao je njegove tajne. Otišao je kod Oktavijana sa opširnim izveštajima o masažama stopala, razvratnim gozbama i nadmenim kraljicama, kao i sa podacima koji su se ticali Antonijevog testamenta, čiji je Plank bio svedok. Oktavijan je odmah iskamčio taj dokument od vestalskih devica, gde je trebalo da bude na sigurnom. U njemu je pronašao, ili je bar tvrdio da je pronašao, neke skandalozne odredbe. Njih je potom obeležio, da ih naglas pročita pred Senatom. Većina članova Senata nije imala želju da učestvuje u takvom prestupu. Testament se otvara posle čovekove smrti zbog čega je, naime, protivzakonito otvoriti pre toga takav dokument. Ti obziri su nestali kada se Oktavijan približio kraju svoje predstave, otkrivajući užasavajuću odredbu. Čak i ako umre u Rimu, Antonije je naložio da njegovo telo „bude na odru preneseno kroz Forum, a zatim poslato Kleopatri u Egipat“.54
Krivotvorena ili ne, ova odredba je razbuktala lomaču, koju je Oktavijan nemilosrdno nastavljao da podjaruje. Prilikom svog januarskog udara obećao je Senatu materijalne dokaze protiv Antonija. Sada ih je obilato isporučio. Odjednom su izveštaji o razmetanjima po Atini, o Antonijevoj potčinjenosti Kleopatri, senzacionalni, sočni detalji koji su uglavnom smatrani izmišljotinama, počeli da deluju uverljivo. U svetu opčinjenom besedništvom – zavisnom od „medenih kolačića fraza, kada je svaka reč i delo začinjena makom i susamom“ – moguće je lako odnosilo prevagu nad stvarnim. Oktavijan je na raspolaganju imao mnoštvo izdašnih izvora. Samo je pustošenje po istoku – tom opojnom, raskalašnom, iracionalnom svetu – obezbeđivalo nepresušni izvor materijala. Poput svoje kraljice, i Egipat je bio lukav i pohotan; moderna asocijacija između orijenta i seksa već je u prvom veku bila prastara. Afrika je već bila mesto moralne propasti. Zbog toga nije bilo teško predstaviti Antonija koji je podelio donacije kao raskalašnog istočnjačkog despota opijenog sopstvenom moći: „U ruci je imao zlatni skiptar, kraj sebe sablju; nosio je purpurnu odoru ukrašenu ogromnim draguljima; nedostajala mu je samo kruna pa da bude pravi kralj koji uživa uz kraljicu.“ Opet su se na vidiku pojavile dijademe i zlatni kipovi; kraljevska obeležja uznemiravala su Rimljane više i od same autokratije, koju su u blažem obliku tolerisali barem deset godina. Po Oktavijanovim rečima, Antonije je bio nepovratno zaražen orijentalnim razvratom i antirimskom raskoši istoka kao što su, moglo bi se reći, pre njega bili i Cezar i Aleksandar Veliki. Međutim, Oktavijan će uskoro otkriti da Egipat svome osvajaču donosi mešavinu prokletstva i blagoslova, bukvalno zbunjujuće obilje. Poput ogromnog bogatstva, uveravao je ljude da su bogovi.
Oktavijan je iz Antonijeve veze s Kleopatrom izvukao najveću korist. Ona mu je omogućila da upotrebi najstariji trik: netrpeljivost prema moćnoj ženi bila je jača čak i od netrpeljivosti prema monarhiji ili poročnom istoku. Bilo da je Kleopatra zaista držala Antonija u šaci ili ne, ona je neosporno omogućila Oktavijanu da u svojim rukama drži priču. Na raspolaganju je imao punu torbu Ciceronovih pogrda na račun Fulvije, te gramzive, razvratne goropadnice. Vredan kao i uvek, Oktavijan ih je dodatno nakitio.
U njegovim veštim rukama egipatska ljubavna veza rascvetala se u priču o slepoj, neobuzdanoj ljubavi. Antonije je bio pod uticajem nekog snažnog opojnog sredstva, „opčinjen tom prokletom ženom“. Velej Paterkul, koji je najbliži istini, iznosi zvaničnu verziju, svedenu na čist uzrok i posledicu. „Zatim je, kad se njegova ljubav prema Kleopatri razbuktala“, objašnjava Velej potvrđujući Antonijevo prihvatanje istočnjačkih poroka, „odlučio da pođe u rat protiv svoje zemlje“. Kleopatra nije toliko iskvarila Antonija koliko ga je „omekšala i lišila muževnosti“. Prema Oktavijanovoj verziji ona je dominantna a Antonije servilan, što je radikalno drugačiji prikaz tog odnosa od onoga koji je pohotni Marko Antonije opisao nekoliko meseci ranije. Uprkos tome što priznaje da su te optužbe neproverene, svaki hroničar se priklanja partijskoj liniji. Antonije je postao „rob svoje ljubavi prema Kleopatri“, „potpuno zaboravljajući na čast postao je rob Egipćanke“, predao je ženi svoj autoritet do te mere da čak „više nije bio svoj gospodar“. Ova fraza bila je dovoljno stara da ima i svoj mitski ekvivalent, kome je Oktavijan rado pribegao. Antonije je tvrdio da vodi poreklo od Herkula. Oktavijan nikome nije dozvolio da zaboravi da je Herkul proveo tri godine, razoružan i ponižen, kao rob bogate azijske kraljice Omfale, koja mu je oduzela štap i lavlju kožu i, sama se zaodenuvši u nju, stajala mu iznad glave dok je tkao.
Ovim optužbama Oktavijan je pridodao i jedan maštoviti obrt. Na kraju krajeva, morao je nečim da podstakne iscrpljenu, gladnu zemlju, oslabljenu posle skoro dve decenije građanskih ratova. Vrelim kupkama i mrežama protiv komaraca, zlatnim kraljevskim obeležjima i sabljama optočenim draguljima, vanbračnim vezama i kopiladima dodao je i jedan uzbudljiv detalj. „Ta Egipćanka je od pijanog vojskovođe zatražila Rimsku imperiju kao uzdarje za svoje usluge; i to joj je Antonije obećao, kao da je Rimljane lakše osvojiti nego Parćane“, priča Flor. Dion je nešto krhkijom logikom došao do istog zaključka: „Jer ona je tako opčinila i začarala ne samo njega, već i sve ostale koji su na njega imali ikakvog uticaja, da se ponadala kako će moći da zavlada čak i Rimljanima.“ Kleopatra je već imala Pergamsku biblioteku. Imala je Irodove balzamske vrtove. Kružile su vesti da je Antonije pokupio najdragocenija umetnička dela iz azijskih hramova – među kojima i čuvene kolose Herkula, Atine i Zevsa koji su vekovima stajali na Samosu – da bi udovoljio egipatskoj kraljici. Ako je Antonije želeo da joj se pošalje čak i njegovo telo, šta bi joj uopšte mogao uskratiti? I šta bi se ona ustručavala da zatraži?
Čini se da je upravo Oktavijan zaključio da Kleopatra namerava da pretvori Rim u egipatsku provinciju, mada je veoma malo verovatno da se takva zamisao mogla roditi u njenoj bistroj glavi. Na svojoj je strani imao poznati lik, rasipnu ženu sklonu spletkama, kojoj nijedan dragi kamen nije dovoljno velik, nijedna kuća dovoljno prostrana. Kako se vekovima kasnije izrazio Eutropije, Antonije je pošao u rat na nagovor egipatske kraljice koja je „ženskom žudnjom čeznula da zavlada i u gradu“.55 Već je bilo poznato „da su se najveći ratovi vodili zbog žena“. Zbog njih su propadale čitave porodice. A Egipćanke su – kao i uvek, krivica je pripisivana vrelom, putenom, opakom istoku – već izazvale dosta nevolja. Bile su obdarene nezajažljivom pohotom i čudesnom seksualnom energijom. Jedan muž im nije bio dovoljan. Privlačile su muškarce i upropaštavale ih. Oktavijan je samo prikupljao dokaze.
Pronašao je lukav izgovor za građanski rat koji je pre četiri godine proglasio zvanično završenim, obećavajući da u takav sukob više nikad neće povesti svoje ljude. Koliko je prihvatljivije, koliko uverljivije da Antonije bude satrven zbog zabranjene ljubavi nego rukom svojih sunarodnika! Nije bilo nimalo teško okupiti legije – ili prikupiti porez od građana, ili pak okrenuti očeve protiv sinova – uz tvrdnju da je Kleopatra naumila da ih osvoji kao što je osvojila Antonija. Kako je vek kasnije Lukan formulisao ovaj ratni poklič: „Treba li žena – koja čak nije ni Rimljanka – da vlada svetom?“ Logika je bila jednostavna. Egipatska kraljica potčinila je Antonija. Rim je, upozoravao je Oktavijan, sledeći na redu. Krajem oktobra objavio je rat – Kleopatri.
Ta objava nije mogla biti neočekivana. Možda je čak dočekana i sa olakšanjem. Ipak, Kleopatra je sigurno bila iznenađena načinom objave rata. Nije iskazivala nikakvo neprijateljstvo prema Rimu. Ponašala se kao idealan vazal – makar i kao vazal s brojnim povlasticama. Održavala je red u svom kraljevstvu, snabdevala Rim u skladu sa zahtevima, dolazila po pozivu, nije napala nijednog svog suseda. Činila je sve što je bilo u njenoj moći da podrži a ništa da umanji veličinu Rima. Tradicionalno, rimska objava rata podrazumevala je tri koraka: Senat bi podneo zahtev za povraćaj u pređašnje stanje, a posle mesec dana usledilo bi zvanično podsećanje da zahtev još uvek nije zadovoljen. Tri dana kasnije, na neprijateljsku teritoriju dolazio je glasnik da zvanično objavi neprijateljstvo. Oktavijan nije pozvao Kleopatru na odgovornost, niti ju je optužio. Nije pokušao da joj se obrati diplomatskim kanalima. Umesto toga, kao i uvek vešto pripremajući scenografiju, odbacio je zvanični postupak. Ogrnut vojnim ogrtačem, lično je bacio koplje natopljeno svinjskom krvlju ka istoku, s ritualnog komada „neprijateljskog tla“ u Rimu. (Postoje neke spekulacije da je ovaj drevni ritual Oktavijan izmislio posebno za tu priliku, da je u hodu stvarao istoriju. Bio je vrlo sposoban u vaspostavljanju tradicija, čak i onih koje nikad nisu postojale.) Zvaničnih optužbi nije bilo, iz prostog razloga što nisu mogle biti upućene. Ako je Kleopatra i bila okrivljena za nekakve neprijateljske namere, bila je optužena „za svoja dela“, koja su ostala zgodno nedefinisana. Oktavijan je rizikovao, uveren da će Antonije ostati veran Kleopatri, a ta mu je odanost u datim okolnostima – omogućavala da optuži sunarodnika kako je „svojevoljno krenuo u rat na strani te Egipćanke, protiv svoje otadžbine“. Krajem trideset druge godine, Senat je ukinuo Antoniju zvanje konzula i lišio ga svakog autoriteta.56
Antonije i Kleopatra učinili su sve što su mogli da izbegnu ovu lukavu provokaciju. Sada su bili upućeni jedno na drugo. U datim okolnostima, govorili su, kako bi iko mogao da se pouzda u nitkova kao što je Oktavijan? „Šta za ime boga hoće, dakle, time što nam svima preti oružjem, ali objavljuje da je s jednima u ratu, a s drugima ne?“ Antonije je preklinjao svoje ljude. Njegov nečasni kolega želi samo da poseje razdor da bi uspešnije vladao nad svima njima. (U tome je izvan svake sumnje bio u pravu. Oktavijan bi našao načina da zarati s Antonijem čak i da je Antonije odbacio Kleopatru.) Zašto bi se iko udružio s čovekom koji je tako bezobzirno razvlastio kolegu, koji se protivzakonito dočepao testamenta prijatelja, kolege, rođaka? Oktavijan nema hrabrosti da se otvoreno izjasni, grmeo je Antonije, mada je „u ratu sa mnom i već se na svaki način ponaša kao neko ko me je ne samo porazio, već i ubio“. Iskustvo, popularnost, brojevi, sve je bilo na Antonijevoj strani; on je bio iskusni zapovednik iza koga su stajali najmoćniji vladari Azije. Pet stotina ratnih brodova, kopnena vojska od devetnaest legija, više od deset hiljada konjanika, odazivalo se na njegovu zapovest. To što više nije imao vlast u Rimu nije ništa značilo. Trećina Senata bila je na njegovoj strani.
Za dvanaest godina Antonije se uverio da Oktavijan želi da ga uništi. Realno i oportunistički, Kleopatra se morala složiti s njim. Bili su u pravu. Antonije je takođe bio u pravu smatrajući da u proračunatosti ne može da se meri sa svojim šurakom. (Kleopatra bi možda mogla, ali je morala da pusti Antonija da o tome odlučuje.) Baš je nezgodno što je Antonije izdao Rim, komentarisao je Oktavijan. On veoma žali zbog ovakvog stanja stvari. Inače ga je toliko voleo da mu je poverio zajedničku vlast i voljenu sestru. Nije mu objavio rat čak ni kada je Antonije ponizio tu sestru, odbacio njihovu decu i deci druge žene podario posede rimskog naroda. Antonije će sada svakako shvatiti. (Oktavijan se istom nije nadao i od Kleopatre. „Jer sam procenio“, rekao je prezrivo, „da se, makar samo zbog svog stranog porekla, pokazala kao neprijatelj već i svojim ponašanjem.“) Tvrdio je kako bi Antonije morao „ako ne dobrovoljno, barem preko volje, da promeni mišljenje zbog dekreta objavljenih protiv nje“. Oktavijan je dobro znao da Antonije nikad ne bi uradio ništa slično. Njegov odnos s Kleopatrom odavno je otišao mnogo dalje od toga. Ostavljajući zaljubljenost po strani, on je bio izrazito veran čovek. Osim toga, situacija s Oktavijanom bila je neodrživa. Bilo bi teško reći kome je Kleopatra trideset druge godine bila važnija: muškarcu koji je bio njen partner ili onome kome je služila kao izgovor. Antonije bez nje nije mogao dobiti rat. Oktavijan ga bez nje ne bi mogao započeti.
Filipi su Antoniju obezbedili deceniju dobre volje; ona se sad naglo završila. U jesen su on i Kleopatra pošli na zapad ka Patrasu, beznačajnom gradu na ulazu u Korintski zaliv. Odatle su ustanovili liniju odbrane duž zapadne grčke obale, raspoređujući vojsku od Akcija na severu do Metona na jugu. Čini se da im je namera bila da zaštite puteve snabdevanja ka Aleksandriji koliko i sam Egipat, kome je Oktavijan, na kraju krajeva, objavio rat. Kleopatra je u međuvremenu uspela da izda novčiće na kojima se pojavljuje kao Izida. Antonije je poslao znatne količine zlata u Rim, podmićujući ljude na sve strane. Imao je veću vojsku, ali je ipak pokušavao da podrije odanost Oktavijanovih ljudi. Sredstva su najverovatnije bila uglavnom Kleopatrina. U međuvremenu su Oktavijanovi ratni porezi izazvali nemire u Rimu. Takođe, te zime su tamo-amo putovali razni začini i senatori, čija je odanost bila krhka i prevrtljiva. Mnogi su se bar već jednom ranije suočavali sa sličnim pitanjem: kome prići, i koga slediti? Bio je to ispit ličnosti pre nego principa. Činilo se kao da je preko Sredozemlja prešao magnet, privlačeći raštrkane strane u čvrst savez koji je „kao celina po veličini daleko prevazilazio sve što je ranije postojalo“. Vladari koje je Antonije postavio trideset šeste pojavili su se u punoj snazi. Između ostalih, pridružili su mu se libijski, trački, pontski i kapadokijski kralj sa svojim brodovljem.
Zima je prošla u grozničavoj inerciji. Po drugi put je obično hitri Antonije sporo kretao u pohod, koji je Kleopatra morala iščekivati s nestrpljenjem. Svaki mesec joj je donosio znatne troškove. (Približno četrdeset do pedeset talenata po legiji godišnje, što bi značilo da je Kleopatrina obaveza tokom leta samo za konjicu iznosila blizu dvesta deset talenata.) Bilo je teško oteti se utisku da Antonije, najslavniji živi vojskovođa, nema želje da pođe u epsku bitku. Jednom ranijom prilikom za Cezara je rečeno kako „priželjkuje slavu više nego provinciju“, a ta tvrdnja je verovatno još više važila kad je reč o njegovom štićeniku. Oktavijan je pozvao Antonija u apsurdni, inscenirani sukob. Antonije je Oktavijana izazvao na dvoboj. Ni jedno ni drugo se nije ostvarilo. Dve strane su se uglavnom ograničile na uvrede i prazne pretnje, „međusobno uhođenje i uznemiravanje“. Sve je odzvanjalo od glasina, koje je uglavnom širio Oktavijan. Trideset treće godine proterao je iz Rima mnoštvo astrologa i proroka, navodno da bi očistio Rim od sve jačeg istočnjačkog uticaja, a zapravo da bi što bolje kontrolisao govorkanja. U njihovom odsustvu, bilo je lakše tumačiti znamenja kako je Oktavijanu odgovaralo; želeo je da bude jedini prorok. Tako se pričalo da su statue Antonija i Kleopatre na Akropolju srušene jer ih je pogodio grom. Pojavile su se dvoglave zmije dugačke dvadeset pet metara. Iz mermernog Antonijevog kipa kapala je krv. Kada su se rimska deca podelila na antonijevce i oktavijance u žestokom dvodnevnom uličnom obračunu, pobedili su mali oktavljanci. Istina je bila bliža onome što su nagovestila dva gavrana naučena da govore. Njihov zajednički učitelj naučio je prvoga da grakće: „Pozdrav Cezaru, našem pobedonosnom vođi.“ Drugi je pak naučio reči: „Pozdrav Antoniju, našem pobedonosnom zapovedniku.“ Svaki bistri Rimljanin imao je mnogo razloga da se ne izleče – i da veruje da su sa svojom uzavrelom retorikom i ličnim ciljevima Antonije i Oktavijan u potpunosti međusobno zamenljivi.

Čak i oni koji su dobro poznavali obojicu priznavali su da svaki od njih „želi da vlada, ne samo Rimom, već čitavim svetom“.
Mada su bogatstvo i iskustvo bili uglavnom na strani Antonija i Kleopatre, isto je važilo i za nedoumice, počevši od pitanja – možda ništa jasnijeg trideset druge nego što je danas – njihovog braka. Kao strankinja, Kleopatra po rimskom zakonu nije mogla postati Antonijeva žena, čak ni posle njegovog razvoda. Samo se po rastegljivijoj, prilagodljivijoj logici grčkog istoka moglo reći da su njih dvoje u braku. Sa egipatskog stanovišta, to pitanje je bilo nebitno. Kleopatra nije imala potrebe da se udaje za Antonija koji nije imao nikakav zvanični status u Egiptu, gde je ona vladala s Cezarionom. Antonije je tu bio kraljičin partner i zaštitnik, a ne kralj. To u Egiptu nije predstavljalo teškoću, međutim u Rimu je delovalo zbunjujuće. Treba li Kleopatra da igra nekakvu ulogu na zapadu? Za nju opet nije postojala odgovarajuća kategorija, ili možda jeste: ako nije bila žena, po definiciji je bila konkubina. U tom slučaju, zašto je Antonije iskovao njen lik na rimskim novčićima? Ništa manje mutne nisu bile ni zajedničke Antonijeve I Kleopatrine namere. Nameravaju li da ostvare san Aleksandru Velikog, da ujedine narode izvan granica zemalja i pod jednim božanskim zakonom, kao što kaže proročanstvo? Ili pak Antonije namerava da se proglasi za istočnjačkog monarha, s Kleopatrom kao caricom? (Tu je išao na ruku Oktavijanu: Rimljanin je gubio građansko pravo ako bi se formalno vezao za drugu državu.) Njihovi planovi možda su bili nedovoljno određeni – verovatno su nameravali da ustanove dve prestonice – ali uopšteno su opterećivali precizni rimski um i naglavce okretali status potčinjenog vladara. Stranac je trebalo da bude potčinjen, ne ravnopravan s Rimljaninom. Zahvaljujući tome, Oktavijanu je bilo lako da uverljivo i trajno optuži nezasitu prestupnicu za osvajačke namere. Jedan od najvećih klasičara dvadesetog veka predstavlja Kleopatru kao parazita koji preko Antonija pokušava da ostvari namere o kojima ona možda nikad nije ni razmišljala. I njihovi vojni planovi bili su nejasni. Za šta se, tačno, bori Antonije? Možda zaista namerava da ponovo uspostavi republiku, kao što tvrdi, ali šta će onda biti s majkom njegovo troje polurimske dece?
Nasuprot tome, kod Oktavijana je sve bilo kristalno jasno i kategorično, ili je bar to postalo, pošto je uspeo da prikaže ličnu osvetu kao rat sa stranom zemljom. Njegovi argumenti bili su jasniji i rečju i slikom. Raskošno i živopisno se obraćao ksenofobiji. Neće valjda njegovi ljudi – „mi koji smo Rimljani i gospodari najvećeg i najboljeg dela sveta“ – popustiti pred tim primitivcima? Ne poslednji put, svet se podelio na muževni, racionalni zapad i ženstveni, neodredivi istok, kome je Oktavijan objavio neku vrstu krstaškog rata. Borio se protiv nečega, ali takođe i za nešto: za rimsku čast, odanost i samodisciplinu, upravo one osobine koje je njegov bivši zet odbacio u Kleopatrinom zagrljaju. Antonije više nije bio Rimljanin već Egipćanin, običan svirač na cimbalu, ženskast, beznačajan i nesposoban, „jer je nemoguće onome ko vodi kraljevski raskošan život i uživa kao žena da muški razmišlja i muški postupa“.57 Oktavijan je napadao čak i Antonijev književni stil. A da nije neko slučajno primetio da Antonije i pije? Oktavijan je sve manje naglašavao svoju ulogu Cezarovog naslednika. Umesto toga pribegao je pričama o sopstvenom božanskom poreklu, koje je neumorno razglašavao. Malo ko je u Rimu propustio da čuje kako on potiče od Apolona, kome je posvetio predivan novi hram.
Svodeći Antonija na svirača na cimbalu, Oktavijan je ostvario značajan uspeh. Javno je priznao ono što su od tada primetili mnogi muškarci koji su se preko teniske mreže suočili sa ženom: u takvom sukobu lakše je izgubiti ponos nego steći slavu. Po rimskoj definiciji, žena je teško mogla biti dostojan protivnik. Postepeno ponavljajući sitnu optužbu u nizu zvonkih akorda, kasnije potpomognutih čitavim orkestrom, Oktavijan je priču o Kleopatri uvećao do neslućenih razmera. Obdario ju je svim mogućim moćima, stvarajući trajnu grotesku. Ta okrutna, krvožedna egipatska kraljica nije bila nekadašnja Fulvija. Ona je bila zli neprijatelj, koji je bacio oko na sve što pripada Rimu. Neće valjda veliki i slavni narod koji je pokorio Germane, zgazio Gale i napao Brite, koji je potukao Hanibala i spalio Kartaginu, zadrhtati pred „tom nesnosnom ženom“? Šta bi rekli njihovi slavni preci kad bi čuli da veliki osvajački narod, kome su posle ogromnih poduhvata potčinjeni svi krajevi sveta, sada gazi egipatska kurva, njeni evnusi i frizeri? Zaista su suočeni s velikom silom, govorio je Oktavijan svojim ljudima, ali da bi osvojili veliku nagradu, moraju ostvariti veliku pobedu. Na kocki je čast Rima. Obaveza je onih kojima je suđeno „da osvoje čitavo čovečanstvo i vladaju njime“ da opravdaju svoju blistavu istoriju, da se osvete onima koji su ih uvredili i „da ne dopuste nijednoj ženi da postane ravna muškarcu“.58
Početkom trideset prve godine Oktavijanov vrsni pomorski zapovednik Agripa iznenadno je i brzo stigao u Grčku. Kao dugogodišnji Oktavijanov prijatelj i mentor, posedovao je vojne sposobnosti koje su nedostajale njegovom zapovedniku. Agripa je prekinuo Antonijeve kanale snabdevanja i osvojio njegovu južnu bazu. Oktavijan je za njim prebacio preko Jonskog mora osamdeset hiljada ljudi s Jadranske obale. Ovaj potez je primorao Antonija da se povuče na sever. Njegova pešadija još nije bila na položajima; bio je potpuno zatečen. Kleopatra je pokušala da ga smiri, potcenjujući iznenadno prisustvo neprijatelja u dobroj prirodnoj luci (to je verovatno bila današnja Parga) na rtu u obliku kašike. „Šta je toliko strašno u tome što Cezar sedi na kutlači?“, rugala se. Oktavijan je odmah ponudio bitku, za koju Antonije još nije bio spreman. Njegove snage su bile nepotpune. Napadom u zoru primorao je Oktavijana da se povuče. Usledile su nedelje izazivanja i čarki, dok je Oktavijan komotno šetao od jedne do druge zapadne grčke luke, a Antonije postavljao svoje snage na peskovitom rtu na južnom ulazu u Ambracijski zaliv. Akcij je bio odlična luka, premda na vlažnom, usamljenom mestu; Antonije i Kleopatra sigurno su brzo shvatili da je močvarno zemljište, obraslo travom i papratima, daleko prikladnije kao poprište bitke nego kao mesto za vojnički logor. Nedelje su prolazile u pokušajima zapodevanja bitke i klimavim odlukama. Oktavijan nije uspevao da izmami Antonija na pučinu. Antonije nije mogao da namami Oktavijana na kopno. Oktavijan je nastavio da preseca Antonijeve linije snabdevanja u čemu se tog proleća i početkom leta pokazao kao izuzetno uspešan. Kleopatra je možda glumila savršenu ravnodušnost kad je reč o njegovom iskrcavanju ali je očigledna istina da su u nizu neobjašnjivih, sporih odluka – koje možda čak nisu ni imale pravog smisla dok ih se nisu dočepali Oktavijanovi slatkorečivi hvalioci – Antonije i Kleopatra polako gubili prednost. U međuvremenu, strateško pitanje je i dalje visilo Antoniju nad glavom: da li da se suprotstavi Oktavijanu na kopnu ili na moru? Dve vojske su se najčešće gledale preko uskog tesnaca, s jednog travnatog rta ka drugom.
Izdaleka je Antonijev logor sigurno delovao veličanstveno, sa ogromnom i raznovrsnom vojskom, u sjaju purpurnocrvenih odora ukrašenih zlatom. Visoki Tračani u crnim tunikama i sa blistavim oružjem mešali su se s Makedoncima u sjajnim skerletnim ogrtačima, Medijcima u živopisnim prslucima. Ptolemejski vojni ogrtač protkan zlatom dostojan je kraljevskog portreta na mitološkoj sceni. Neugledna grčka ravnica blistala je od skupe opreme, sjajnih šlemova i pozlaćenih oklopa, uzda ukrašenih draguljima, raznobojnih perjanica, kitnjastih kopalja.59 Većina vojnika bila je sa istoka, kao i sve veći broj veslača, od kojih su mnogi bili neobučeni regruti. Uz njih je išla i raznovrsna borbena oprema: trački pleteni štitovi i tobolci uz rimska laka koplja, kritske lukove i duga makedonska koplja.
Kleopatra je snosila veliki deo troškova, ali dala je još jedan značajan doprinos; za razliku od Antonija, mogla je da komunicira sa okupljenim istočnjačkim velikašima. Govorila je jezike jermenske konjice, etiopske pešadije, medijskih odreda, i jezike njihovih kraljeva. Među helenističkim vladarima postojao je određeni kodeks ponašanja. Većina njih imala je iskustvo moćnih kraljeva. Kanid nije pogrešio. Svojim prisustvom Kleopatra je podsećala svoje kolege vladare da se bore za još nešto osim rimske republike, koja ih nije naročito zanimala. Nisu gajili mnogo naklonosti ni prema Antoniju ni prema Oktavijanu i mogli su se jednako lako ujediniti protiv bilo kojeg od njih kao što su se bili ujedinili protiv Rima osamdeset devete godine s Mitridatom. Da svojim odlaskom kod Cezara četrdeset osme godine nije uskočila u samo središte rimske politike, Kleopatra bi bila u istovetnom položaju kao i oni. Antonije i ona odbili su samo jednog vladara, naravno najvatrenijeg od svih. Irod je stigao s novcem, dobro obučenom vojskom, opremom i zalihama žita. Ponudio je i neke poznate savete. Kada bi Antonije samo usmrtio Kleopatru i prisvojio Egipat, svim njegovim nevoljama došao bi kraj. Irodova vojska i zalihe koje je doneo su ostale, ali je njegov boravak u logoru bio kratak. Zbog svog dragocenog saveta otpremljen je u boj s Maltusom, nabatejskim kraljem, koji je navodno zanemario svoje isplate bitumena. Istovremeno, Kleopatra je poslala svog vojskovođu u taj krševiti kraj da osujeti napore obojice vladara. Bilo joj je draže da se međusobno unište.

Izbliza nije sve bilo tako ružičasto. Čekanje u ogromnom, raznorodnom vojničkom logoru, u prilično nezdravim uslovima uzimalo je danak. Kleopatrino prisustvo nije baš podizalo moral. Bez sumnje opravdano, Irod je svoje proterivanje pripisao njoj. Jasno je da je ona zauzimala važan položaj u logoru i da se zbog toga nije pravdala; kao vrhovni egipatski zapovednik, verovala je da je upravljanje ratnim pripremama i operacijama njena dužnost. Izgleda da je smatrala da joj nisu potrebni drugi prijatelji osim Antonija. Nije dozvoljavala da je ućutkaju, što zvuči ironično, uzimajući u obzir koliko je malo njenih reči sačuvano; kod nje nema ničega sličnog uljudnom obraćanju kraljice Izabele Španske: „Neka mi vaše gospodstvo oprosti što govorim o stvarima koje ne razumem.“ Nemoguće je reći šta je prvo počelo, rimsko poniženje zbog Kleopatrinog prisustva ili Kleopatrina nadmenost prema Rimljanima. Kažu da su se Antonijeve starešine stideli nje i njenog statusa ravnopravnog partnera. Njegovi najbliži saradnici protivili su se njenom autoritetu. Samu je sebe saterala u ćošak: ako bi popustila u svom držanju, poslali bi je kući; ako bi nastavila tako, vređala je ostale. Verovatno je i sama bila nervozna. Bilo je i neprijatnih scena sa Antonijem.
Kleopatra je posebno propustila da se umili Gneju Domiciju Ahenobarbu, verovatno najuglednijem Antonijevom savezniku. Ponosni republikanac, odlučan i nepotkupljiv, Ahenobarb je predvodio konzule koji su prethodnog proleća došli u Efes. Od samog početka između njega i Kleopatre zavladala je netrpeljivost. Odbijao je da joj se obraća titulom; za njega je ostala samo „Kleopatra“. Pokušala da ga potkupi, samo da bi otkrila da je Ahenobarb jednako čvrst kao što je Plank bio beskičmenjak. Veran svom ugledu, Ahenobarb je bio i vrlo otvoren. Nije krio da Kleopatru smatra smetnjom. Takođe je verovao da se rat može izbeći. Umešan i optužen za Cezarovo ubistvo, kasnije i osuđen, Ahenobarb se kod Filipa borio protiv Antonija. Njih dvojica su se kasnije pomirili i od tada je Ahenobarb bio na visokim položajima i ubrajao se među Antonijeve najvernije sledbenike. Preko njega se Antonije suprotstavljao Oktavijanu. Ahenobarb se borio da uguši štetne vesti u vezi sa Donacijama. Ahenobarbov sin je već bio zaručen s jednom Antonijevom kćerkom. Njih dvojica su se zajednički suprotstavljali brojnim nedaćama: borili su se zajedno u Partiji, gde se Ahenobarb pokazao kao nepokolebljiv borac i vođa. Kada je Antonije bio suviše potišten, Ahenobarb se u zapovednikovo ime obraćao vojsci. Kad je moral kod Akcija počeo da opada, stariji političar je tom prilikom odabrao drugačiji put. Brodićem je prebegao kod Oktavijana. Antonije je bio očajan. Veran sebi, poslao je nekadašnjem kolegi njegov prtljag, prijatelje i sluge. Kleopatra ga je osuđivala zbog takve velikodušnosti.
Svakako je morala biti svesna da njeno prisustvo izaziva nelagodu u zagušljivom logoru u kome je vrvelo od komaraca, gde su njena pratnja i šatori unosili nesklad i gde njen ogromni ratni brod Antonija, sa svojih deset redova vesala i izrezbarenim ukrašenim pramcem, verovatno nije budio ponos vojnika. Porcije su bile smanjene. Vojnici su bili gladni, raspoloženje sumorno. Kleopatra je sedela na hrpi dobro čuvanog blaga. Rimski vojnici voleli su da vide svog vojskovođu kako jede bajati hleb i spava na prostom ležaju. Kleopatra je poremetila taj poredak. Sa svih strana je Anto nije – čiji se šator nalazio tačno u sredini ogromnog logora slušao kako Kleopatru treba oterati, ali je na takve molbe ostajao gluv. Čak je i verni Kanid, koji se ranije zalagao za nju, sad želeo da ona ode. Znala je kakav je podsmeh izazivala Fulvija. Čak ni u Egiptu žene zapovednici nisu bile omiljene, što je Kleopatra shvatila za vreme kratkotrajnog sestrinog učešća u Aleksandrijskom ratu. Nije imala iskustva s ratnim sukobima ovakvih razmera. Irodova teorija glasila je da Antonije nije želeo da je otpravi odatle „jer su mu uši, kako izgleda, bile začepljene ljubavlju“. Zašto se onda sama nije povukla, kao u Cezarovo vreme?
Oktavijan je samo njoj objavio rat. Imala je dovoljno razloga da priželjkuje osvetu. I ranije su je vojni savetnici sklanjali u stranu, kada je završila u sinajskoj pustinji, obezvlašćena i prognana. Posrednici joj nisu donosili ništa dobro; možda nije želela da sudbinu Egipta poveri samo Antoniju. Sve je bilo na kocki: budućnost ptolemejske dinastije zavisila je od ishoda ovog rata. Kada bi se Oktavijan i Antonije sada pomirili, ona bi platila cenu njihove sloge. Istinska zagonetka trideset prve godine nije toliko pitanje zašto je Kleopatra ostala već zašto se – budući da je vešto sprečavala kulturne sukobe u Egiptu, umešno umirujući rimski ego – nije potrudila da svojim čarima osvoji Antonijeve starešine. Čini se da je u logoru njeno držanje izazivalo samo bes i nervozu. Mnogi su bili počašćeni prezirom kakvim je obasula iskrenog Gemina. Zbog nje su trpeli i Antonijevi prijatelji i rimski konzuli, za koje se neprestano ponavljalo kako ih je „Kleopatra izvređala“. Bila je osvetoljubiva, preka, oštra. Uz sve iskustvo nije postala nimalo poslušnija nego onda kad se još kao devojčurak sukobljavala sa savetnicima svog brata. Na kraju krajeva, bila je naviknuta da poseduje vrhovnu moć i nije umela da izvršava naređenja. U međuvremenu, moral je tonuo sve niže dok se Oktavijanova blokada stezala oko zaliva, dok su logor opsedali rojevi komaraca i vladala epidemija – najverovatnije malarija. Uslovi su bili grozni. Olakšanje je stizalo samo u podne, kada bi blagi vetar dunuo sa zapada. Nekoliko sati bi ih hladio svež, prijatan povetarac, pojačavajući se dok je skretao sa zapada ka severu, da bi u suton uminuo.
Meseci su prolazili u čekanju i tavorenju, a u međuvremenu se situacija postepeno menjala. Dok je prvobitna zamisao bila da Oktavijana treba namamiti u zamku u Ambracijskom zalivu, Antonije i Kleopatra su se napokon našli zarobljeni u svetloplavom zalivu, a tom preokretu su se sporo prilagođavali. Plutarh kaže: „Glavni zadatak dobrog vojskovođe jeste da natera neprijatelje na bitku kada je on u prednosti, a ne da dozvoli da sam bude primoran na to kada je u slabijem položaju.“ Antonije je odavno ispustio iz ruku tu prednost. U avgustu nije imao izbora osim da unajmi čitave gradove da donose zalihe hrane u logor kopnenim putevima. Plutarhov čukundeda bio je među nesrećnicima primoranim na takvu službu, koji su planinskim stazama išli do zaliva s vrećama žita preko ramena i bičevima za leđima.
Ono što nije uništila blokada, boleštine, onesposobljujuće tavorenje i vrućina, dotukli su dezerteri. Logor su podjednako napuštali robovi i potčinjeni kraljevi. Da bi obeshrabrio dezertere, Antonije je za primer kaznio dvojicu, jednog senatora i sirijskog kralja, mučio ih i pogubio. I sam Antonije bio je potresen, dovoljno da krene u usamljenu šetnju duž utvrđenja, prilikom koje su Oktavijanovi ljudi gotovo uspeli da ga kidnapuju. Ahenobarbov odlazak duboko ga je pogodio; posle toga postao je izrazito paranoičan. Po jednom tvrđenju, nije više verovao čak ni Kleopatri, sumnjičio ju je kako pokušava da ga otruje. Da bi dokazala svoju nevinost ona je navodno pripremila smrtonosno piće, samo da bi uzela pehar kada ga je Antonije prineo usnama. Da je nameravala da ga ubije, ne bi to uradila, zar ne? Zatim je poslala po jednog zatvorenika, kome je uručila napitak. Delovao je prema očekivanju. (Ova priča zvuči sumnjivo, jer bi Kleopatra teško mogla da nastavi rat bez Antonija. Nije verovatno da bi on to zaboravio, čak ni u stanju rastrojstva.) Kleopatra se takođe posvađala sa Delijem, koji je proveo leto regrutujući plaćenike. Sukob je izbio jedne večeri za večerom, kada se Delije požalio na vino. Prigovorio je kako je kiselo, dok u Rimu Oktavijanovi ljudi piju najbolje vino. Delije je posle sukoba ostao ubeđen da je Kleopatra htela da ga ubije. Jedan od njenih lekara, tvrdio je, to je čak i potvrdio. Bio je to savršeno opravdan izgovor za njegovu treću i konačnu izdaju. Prešao je na Oktavijanovu stranu, uskrativši Antoniju ono što je Cezar nazivao najjačim oružjem: iznenađenje. Sa Delijem su nestali i Antonijevi ratni planovi.
Krajem avgusta Antonije je sazvao ratni savet. Šesnaest nedelja blokade uzelo je danak. Stanje je bilo sumorno. Zalihe su bile na izmaku; noćni vazduh sve hladniji. Uskoro će im se prikrasti i zima. Antonije je morao napokon da razreši pitanje koje ga je mučilo čitavog vrelog leta. Taktika mu je bolje išla od ruke nego strategija; umeo je da bude neodlučan. Ako se to nije dogodilo već ranije, Kleopatra se sada posvađala s Kanidom. On se zalagao za to da pođu ka severu i razreše sukob na kopnu. Na kraju krajeva, oni su Rimljani; voditi bitku na brzim talasima bilo je, po njegovom mišljenju, budalasto. Antonije nikada ranije nije komandovao mornaricom. Pučinu je bez stida mogao da prepusti Oktavijanu. Osim toga, u Makedoniji i Trakiji mogli su da skupe još regruta. Naravno, Kanid je dobro znao da bitka na kopnu znači da će Kleopatrina flota biti žrtvovana, a s njom i njen značaj. Kleopatra je znala da žrtvovanje flote znači ugrožavanje Egipta. Njeni kovčezi sa srebrnim denarima nisu se mogli nositi preko planina. Žestoko se zalagala za pomorsku bitku. Njeni razlozi bili su savršeno razumljivi: Antonije će na kopnu biti značajno brojčano nadmašen. Nije mogao konačno stići do Italije bez flote. Niti je pak lako prebacivati vojsku preko planina; pet godina nije izbrisalo sećanja na Partiju. Postojala je još jedna stavka, paralela koju niko ko je učestvovao u raspravama o Akciju nije mogao da zaboravi. Za svoj nastup pred Cezarom i Pompej je skupio ogromnu, bučnu, raznorodnu silu azijskih kraljeva i kneževa u Grčkoj. Kleopatra je toj floti pridodala šezdeset brodova. Ahenobarb je tome prisustvovao, kao i njegov otac, koji je poginuo u toj bici. Antonije se istakao kao zapovednik na suprotnoj strani. Avgusta četrdeset osme Pompej je odabrao da zanemari svoju mornaricu, daleko jaču od Cezarove. Još pre sumraka shvatio je kako je teško pogrešio odlučivši se za kopnenu bitku. Ishod je bilo potpuno krvoproliće, obeznanjeni, zanemeli zapovednik lišen svoje vojske, razuma i ponosa i – nekoliko dana kasnije – obezglavljen na obali Egipta.
Antonije se odlučio za pomorski napad. Plutarh tvrdi da su kod njega prevagnule emocije. Verovatnije je da najiskusniji vojskovođa svog doba nije želeo ni da udovolji Kleopatri ni da paradira njenim brodovljem, već se na kraju priklonio neophodnosti. Oktavijan nije imao samo čvršću priču već i čvršću silu, vojsku sastavljenu od dobro obučenih Rimljana koji su svi govorili latinski. Imao je prednost na kopnu. Na moru su dve vojske bile bolje uravnotežene. Antonije je to objasnio svojim nervoznim vojnicima, od kojih je malo koji umeo da pliva. Nije želeo da započne rat porazom. „Odlučio sam da započnem rat mornaricom, u kojoj smo najjači i u kojoj imamo ogromnu prednost nad svojim protivnicima, da bismo posle te pobede mogli da se narugamo i njihovoj pešadiji.“ (Baveći se istom temom, Oktavijan je dokazao da je u psihološkom smislu lukaviji: „Jer, uopšteno, prirodna je osobina ljudske naravi da svaki čovek koji ne uspe u svom prvom pokušaju postane malodušan u pogledu onoga što ga čeka.“) Uprkos objašnjenjima, jedan prekaljeni veteran pokušao je da uzdrma Antonijeva osećanja. Pokazao mu je neverovatan broj ožiljaka. Kako može Antonije da vređa tolike rane, da sve svoje nade polaže „u bedne drvene klade“? Vojnik je preklinjao zapovednika: „Neka se Egipćani i Feničani bore na moru, ali nama daj zemlju, na kojoj smo navikli da stojimo i pobedimo ili umremo.“ Tada ga je Antonije – „po prirodi obdareniji nego ijedan drugi čovek svog dobu da povede vojsku snagom rečitosti“ – samo toplo pogledao, ali nije uspeo da mu odgovori.
Poslednjih dana avgusta Kleopatru je pozdravio poznati miris. Popodnevni vetar raznosio je po logoru oštri miris nagorele kedrovine i smole. Bio je to miris koji je prepoznala iz aleksandrijske luke od pre sedamnaest godina; poštujući, kako se činilo, rimsku tradiciju, Antonije je izvukao osamdesetak njenih brodova na obalu i zapalio ih. Nije više imao dovoljno ljudi da ih opremi, a nije smeo da rizikuje da padnu u ruke Oktavijanu. To nije bila tajna; vatra je snažno buktala. Oluja je ubrzo rasterala oblake dima; četiri dana jaki vetrovi i teške kiše šibali su obalu. Kada se razvedrilo, od brodova su ostali samo izobličeni kosturi i nagoreli borbeni ovnovi na pramcima. Uveče prvog septembra, pod okriljem tame, Kleopatrine starešine tajno su ukrcale njene kovčege s blagom na ogromnu Antoniju. Na nekoliko teretnih brodova ukrcan je ostatak novca i hrpa kraljevskog posuđa. I na Kleopatrinim i na Antonijevim brodovima našli su se jarboli i raskošna jedra. Do zore Antonije je ukrcao dvadeset hiljada vojnika i uz njih hiljade boraca sa strelama i praćkama, smeštajući ogroman broj ljudi na malom prostoru. Kada su uz udaranje vesala isplovili do ulaza u zaliv, nebo je bilo kristalno čisto a more kao staklo. Tu su se tri Antonijeva eskadrona postavila u zbijeni oblik polumeseca. Kleopatra i njenih preostalih šezdeset brodova smestili su se u pozadini, radi sprečavanja dezerterstva koliko i radi zaštite. Ona nije trebalo da uzima učešća u borbi.
Isplovivši iz tesnaca, Antonijevi vojnici otkrili su kako se Oktavijanova flota rasporedila u sličnoj formaciji, oko kilometar i po dalje. Zaliv je odzvanjao od visokih glasova truba; oficiri i vikači bodrili su vojnike. Antonijevih dvesta četrdeset brodova, s dignutim veslima, pramcima upravljeni napred, nasuprot Oktavijanovih četiri stotine, čekali su čitavo jutro, spremni za borbu, zbijeni jedan pored drugog, nepomično škripeći, dok ih je kopnena vojska posmatrala s obale. Konačno je, u podne, Oktavijan naredio svom najsevernijem eskadronu da zavesla unazad, u nastojanju da izvuče Antonija napred. Njegovi brodovi su pošli ka otvorenom moru. Istog časa sa svih strana odjeknuše povici, s pučine i obale. S kaštela Antonijeve flote zapljuštala je kiša strela, kamenica i komada metala. Na Oktavijanovoj strani popucala su vesla i kormila. Uprkos tome što se more ispod nje penilo, Kleopatri je sve ličilo na neobičnu, plutajuću kopnenu bitku u kojoj su Oktavijanovi ljudi predstavljali konjicu a Antonijevi odbijali napad sa svojih plovećih tornjeva, od kojih su se najviši uzdizali tri metra iznad vode. Oštri napadi i nasrtaji nastavili su se bez jasnog ishoda do kasnog popodneva. Oko tri sata Oktavijanovo levo krilo se pokrenulo da zaokruži Antonijevo; Antonijevo se izmaklo ka severu. Središte njegove linije se razredilo. Tada je Kleopatrina eskadrila odjednom digla jedra i – vešto koristeći vetar – hladnokrvno uletela usred bitke, praćki i strela, iza neprijateljskih kopalja i sekira, zbunjujući obe strane. Oktavijanovi ljudi su zapanjeno gledali kako Kleopatra hita ka jugu u svom kraljevskom ratnom brodu, napetih purpurnih jedara. Neprijatelj uglavnom nije mogao da je sustigne. Njihovo zaprepašćenje dodatno se pojačalo kada se, koji trenutak kasnije, Antonije prebacio sa svog broda u hitru galiju i krenuo za njom, s četrdeset brodova svoje lične eskadrile.
Oktavijanovi ljudi možda nisu bili toliko zbunjeni, kako kaže Plutarh, koliko zadivljeni. Antonije i Kleopatra su pobegli s trećinom preostale flote i svim njenim bogatstvom. Bekstvo je očigledno bilo unapred isplanirano; inače se na Kleopatrinim brodovima ne bi našlo ni blago ni jedra. Savršeno je odabrala trenutak da iskoristi povoljnu promenu pravca i jačine vetra. A Oktavijan je od Delija saznao za plan razbijanja blokade. Antonije i Kleopatra nisu imali nameru da se dalje bore. Prethodnog meseca su već jednom pokušali da se probiju kroz blokadu. Ako bi samo uspeli da pomere Oktavijana ka pučini, mogli bi da pobegnu u Egipat; ovu predstavu su izveli samo radi toga. U govoru uoči bitke koji mu pripisuje Dion, Oktavijan upozorava svoje ljude upravo na takav razvoj događaja: „Pošto oni, dakle, priznaju da su slabiji od nas, i pošto u svojim brodovima nose plen pobede, ne dozvolimo im da ikada odu, već ih ovde pobedimo i uzmimo im sve to blago.“ Drugog septembra zaista je nekoliko brzih Oktavijanovih brodova – lakih, vrlo pokretljivih galija sa izduženim pramcima – pošlo u poteru.
Na otvorenom moru Kleopatra je dala znak Antoniju. S dvojicom pratilaca on se preko talasa prebacio u Antoniju. Taj susret nije bio vedar; Antonije nije video Kleopatru ni razgovarao sa njom, čini se više iz stida nego od besa. Nešto je pošlo po zlu. Verovatno Antonijevi ljudi nije trebalo da budu ostavljeni. Kleopatra je ranije tražila da se veći deo vojske vrati s njom u Egipat. Flota ili nije bila sposobna za bekstvo, ili su pak odabrali da ne beže. Možda im je bilo draže da se bore protiv Rimljanina nego da beže za strankinjom; u logoru je svakako bilo nagoveštaja pobune. Antonije i Kleopatra su tu mogućnost možda pripremili samo za slučaj nužde, i pojedinačno ili zajednički izveli neopozivi korak. Ili je pak Kleopatra krenula prerano. Sigurno je čeznula da zaplovi ka Aleksandriji, gradu za koji je znala da ga – ako bude potučena na grčkoj obali – više nikad neće videti. Dion nagoveštava da je Antonije pobegao jer je (pogrešno) protumačio Kleopatrin odlazak kao priznavanje poraza. Ili se pak sve odigralo tačno prema planu, a posledice su se iskristalisale tek nakon samog događaja; ostaje nam samo da tumačimo nerazumljive odluke uz pomoć nejasnih objašnjenja. U svakom slučaju, Antonije nije mogao poraženo pognuti glavu jer je sukob – pre čarka nego bitka – izvesno vreme trajao bez razrešenja. Čak ni Oktavijan do kraja dana ne bi znao ko je pobedio. Bilo da je plan bio loše smišljen ili loše izveden, prekor je osetno lebdeo na slanom vetru. Ako je verovati Plutarhu, Antonije se gušio od nemoći. Ne obraćajući pažnju na Kleopatru, „sam je pošao ka pramcu i ćutke seo, držeći se obema rukama za glavu“. Pokrenuo se tek u sumrak, kada su se u daljini pojavile dve Oktavijanove galije. Antonije je naredio da se brod okrene da bi se suočio s neprijateljem. Usledila je još jedna čarka iz koje se Antonija izvukla, ali u kojoj je Kleopatra žrtvovala komandni brod i još jedan, pun dragocenog posuđa i nameštaja.
Pošto su odbili napadače, Antonije se vratio do pramca. Pognute glave nepomično je zurio u pučinu, junak Filipa, novi Dionis, srozan na krupnu smrknutu ljušturu, snažnih ruku i ramena zapanjujuće nepomičnih. Putovanje ka jugu bilo je puno gorčine, ispunjeno uzajamnim prebacivanjima i ličnim gubicima; takođe i ćutanjem. Antonije je tri dana proveo sam, „ili besan na Kleopatru, ili ne želeći da je prekoreva“. Iako je možda nastao u očajanju, plan je u jednom trenutku delovao razumno. Antonije sada nije mogao da se otme utisku da je napustio svoje ljude. Oni su mu ostali verni dok su ga napuštali kraljevi, senatori, zapovednici. Ostavio ih je u škripcu, našavši se sam u nemogućem položaju s Kleopatrom. Ishod bitke kod Akcija ostao je nejasan, kao što će ostati još nekoliko dana, ali je Antonije shvatio šta je uradio i kako je to moralo izgledati. Rimski zapovednik trebalo je da se suoči s porazom, da ostane istrajan uprkos svemu. Istorija je za Marka Antonija bila sasvim opipljiva; u Rimu je raskošno živeo u kući ukrašenoj s devedeset bronzanih borbenih ovnova s pramaca, zaplenjenih na moru. (Bili su Pompejevi.) Shvatio je kakva mu je slava upravo, zauvek, iskliznula kroz prste.
Posle tri dana Kleopatra je zastala da se snabde vodom i hranom u Tenarumu, najjužnijoj tački Peloponeskog poluostrva. (Prigodno, to je bio rt na kome je, kako se verovalo, Herkul potražio ulaz u podzemni svet.) Njene dve sluškinje, frizerka Ira i dvorska dama Karmijan, nagovarale su je na pomirenje. Uz malo veštine, dve žene su uspele da ubede Antonija i Kleopatru da počnu da razgovaraju, napokon čak i da „zajedno jedu i spavaju“. Pridružilo im se nekoliko teretnih brodova, s vestima o onome što se događalo posle njihovog odlaska sa Akcija. Bitka se rasplamsala i potrajala satima. Antonijeva flota se dobro držala, ali je na kraju ipak potu čena. Još izvesno vreme more je izbacivalo tela i delove brodova, prekrivene – ako smemo da verujemo izrazito živopisnom opisu purpurnim i zlatnim istočnjačkim ukrasima. Antonijeve kopnene snage nisu popuštale. Na kraju tog susreta Antonije je poželeo da daruje svoje ljude. Podelio im je zlatne i srebrne dragocenosti iz Kleopatrine palate, s jednog od teretnih brodova. Njegovi vojnici su, u suzama, odbili poklone. Tada ih je njihov zapovednik obasuo zahvalnošću. Obećao im je da će obezbediti da budu dobro sakriveni i bezbedni sve dok on ne obavi pregovore sa Oktavijanom. S Kleopatrom je nastavio put preko Sredozemlja, do egipatske obale. Iskrcali su se u pustoj luci na severozapadu zemlje, gde su se rastali na dugoj peščanoj plaži.
Antonije se zaputio ka Libiji, kuda je poslao četiri legije. Nameravao je da se pregrupiše. Pošto je izgubila flotu i deo svog bogatstva, pošto joj je saveznik potučen, Kleopatra je požurila u Aleksandriju. Napustila je Akcij pre svih ostalih na moćnom, dobro opremljenom brodu. Ako pohita, mogla bi prestići vest o propasti. Znala je šta znači vratiti se u Egipat u očajanju i preduzela je korake da to predupredi: na brzinu je naručila cvetne ukrase. Sledećeg dana mirno je zaplovila pored aleksandrijskog svetionika, s brodovima okićenim cvetnim vencima. U pratnji flauta, hor je na palubi pevao pobedničke pesme. Onima koji su doveslali da je dočekaju, Kleopatra je saopštila vest o svojoj blistavoj pobedi, verovatno bez traga drhtaja u glasu. Gotovo istovremeno, Antonijevih devetnaest legija i dvanaest hiljada konjanika – pošto su konačno izgubili svaku nadu da će im se zapovednik vratiti i posle nedelju dana tvrdokornih pregovora – predali su se Oktavijanu, koji je tek počeo da shvata razmere svoje pobede.

51 U Kanidovoj sreći ima izvesne ironije. Kao mladiću, poveren mu je zadatak da u Rim prebaci blago Kleopatrinog svrgnutog strica, kiparskog kralja. Bilo je nekih sumnji u vezi s pitanjem da li se Kanidu može verovati da će časno izvršiti taj unosan posao.
52 Sekst Pompej je komplikovao situaciju s više strana. Bio je veoma blizak sa nekolicinom vladara koji su smatrani smrtnim neprijateljima Rima a i Kleopatra mu je bila naklonjena, s obzirom na prijateljstvo njihovih očeva. (On se zapravo obraćao Kleopatri s izvesnim predlozima, koje je Antonije odbacivao. Bio je dovoljno mudar da uvidi kako ne treba da bude u savezu i sa stranom kraljicom i sa nasilnim sunarodnikom koji se – uprkos podršci i popularnosti kod kuće – ponašao kao gusar. Antonijev instinkt bio je ispravan; kao večiti pustolov, Sekst je istovremeno iza Antonijevih leđa nudio usluge i Parćanima.) Prema Apijanu, Antonije je odbio da potpiše nalog za Sekstovo pogubljenje. Stideo se da to uradi lično, jer je znao da će njegova smrt razljutiti Kleopatru i nije želeo da ga ona smatra odgovornim za to. Apijan takođe nagoveštava da je takva kazna bila poželjna; bolje je ukloniti Seksta, da taj daroviti mornarički zapovednik u savezu sa Kleopatrom ne bi „poremetio dužno poštovanje koje su Antonije i Oktavijan ukazivali jedan drugome”.
53 Antonije je naveo i imena, ukupno pet. Na drugom mestu primećuje da se Oktavijan razveo od svoje bivše žene na osnovu „moralne izopačenosti“; teško je prihvatala njegovu ljubavnicu.
54 Niko nije video taj testament sem Oktavijana, te je moguće da ga je on sam falsifikovao. Mogao ga je, takođe, falsifikovati i Plank; u hitnim slučajevima, imao je ovlašćenje da potpisuje Antonija i stavlja njegov pečat. Dokument je očigledno sadržao i potvrde poklona koje je Antonije dodelio Kleopatrinoj deci, kao i potvrdu Cezarionovog očinstva. Koliko nam je poznato, Antonije ga nikada nije osporio. Niti je pak, što se toga tiče, Oktavijan osporio tvrdnje u vezi sa Cezarionom, na koje je u tom trenutku bilo mudrije ne obraćati pažnju. Bez obzira na sve, ipak je teško zamisliti okolnosti pod kojima bi Antonije zaista stavio na hartiju odredbe koje je Oktavijan pročitao.
55 Takva slabost bila je već poznata. Kako je gunđao Plaut, najpoznatiji rimski dramski pisac: „Ne sviđaju mi se naročito te žene iz visokog društva, njihova otmenost, njihovi ogromni mirazi, njihovi glasni zahtevi, njihova nadmenost, njihove nosiljke od slonovače, njihove haljine, njihov purpur, što muževe dovodi do ropstva tolikim troškovima.“
56 Lišen moći, Antonije sada zvanično nije imao prava da pozove u pomoć potčinjene države, niti da deli rimske teritorije. Nekakvom izvrnutom logikom moglo bi se zaključiti da je Kleopatra stoga podržavala privatnog građanina koji je neprijatelj Rima i da je posedovala zemlje koje ne bi smele biti u njenom vlasništvu. Time bi, međutim, ipak Antonije morao biti uključen u optužnicu, u kojoj se nigde ne pominje.
57 Nikolaj iz Damaska je brzo prigovorio da se čak i u ranoj mladosti, kada su mladići „najpohotniji“, Oktavijan uzdržavao od seksualnog zadovoljstva čitavih godinu dana. Uprkos svim dokazima koji su govorili suprotno, uporno se tvrdilo da je živeo jednostavno i skromno. Zapravo, Oktavijan je bio veoma naklonjen skupom nameštaju i korintskoj bronzi, a još privrženiji kockarskom stolu.
58 Kako se kasnije zapitao pesnik Propercije: Šta znači naša istoriju uko vodi ka vladavini žene?
59 Samo je u tom pogledu razmetljivost zaslužila pohvalu Rima. Kako objašnjava Plutarh: „Jer rastrošnost u ostalim stvarima stvara raskoš i budi ženstvenost u onima koji ih koriste, a draženje i bockanje čula razbiju ozbiljne namere; ali kad se ogleda u ratnoj opremi, ona krepi i snaži duh.“

IX

NAJVEĆA GREŠNICA U ISTORIJI
„Bejah ravan bogovima, sem po smrtnosti.“
– EURIPID

Nesreća, kaže poslovica, nema mnogo prijatelja. Kleopatra nije čekala da sazna da li je ta izreka istinita. Ako njena prevara nije bila već otkrivena bila je brzo potvrđena, i to u krvi. Aleksandrijska elita joj ni ranije nije bila naklonjena. Plašila se njihove reakcije kad saznaju za katastrofu kod Akcija: sada su je s razlogom mogli optužiti da je predala Egipat Rimu. Nije želela da vidi kako likuju zbog njenog poraza. Niti je pak htela da dopusti da bude smenjena na prestolu. Zato je, odmah po povratku, krenula u neobuzdani ubilački pohod, naređujući da se njeni najistaknutiji protivnici uhapse i pobiju. S njihovih imanja zaplenila je velike sume. Plenila je novac gde god je mogla doći do njega, otimajući dragocenosti iz hramova. Jer, šta god da ju je čekalo, bogatstvo joj je bilo neophodno. Biće skupo otkupiti neizbežno; pre ili kasnije, Oktavijan će se pojaviti. Opremila je novu vojsku i potražila saveznike, ulagujući im se iz sve snage. Aratavazd, prkosni jermenski kralj ostao je u zatočeništvu u Aleksandriji, gde su se njegove tri godine zarobljeništva upravo završile. Kleopatra je poslala njegovu odrubljenu glavu dve hiljade kilometara istočno, njegovom medijskom suparniku. Računala je da mu neće biti potrebno dodatno ohrabrenje da joj pritekne u pomoć. On je ipak oklevao.
Kao i ranije okrenula se ka istoku, gde je imala trgovačke veze i dugogodišnje saveznike, gde Oktavijan nije mogao da dosegne i gde su kraljevi zaista bili kraljevi. Kada se Antonije vratio u Aleksandriju, zatekao ju je zaokupljenu „veoma hrabrim i neverovatnim poduhvatom“. Uska prevlaka delila je Sredozemlje od Sueckog zaliva, na istočnoj granici Egipta. S mnoštvom radnika Kleopatra je pokušala da prebaci svoje brodove sa Sredozemlja šezdeset pet kilometara preko kopna, i da ih preko zaliva porine u Crveno more. Sa svojim ljudima i novcem nameravala je da sebi stvori novi dom, daleko od granica Egipta, možda čak u Indiji, „daleko od rata i od ropstva“. Čini se da je u Kleopatrinoj prirodi bilo da u ćorsokaku zamišlja široka, beskrajna prostranstva; njena grandioznost i hrabrost bili su zapanjujući, praktično dovoljni da nagoveste kako je zaista planirala napad na rimski svet.
Kleopatrin pohod na Crveno more nije bio nemoguć u zemlji u kojoj su se ogromni kameni blokovi vekovima prebacivali preko ogromnih razdaljina. Čudovišno veliki ptolemejski brod s dvostrukom krmom – pričalo se da je bio skoro hiljadu dvesta metara dugačak i da se uzdizao skoro dvadeset metara iznad vode – vekovima ranije bio je prebacivan na drvenim valjcima i povremeno postavljan u jarak pored luke. Namašćene kože povremeno su služile u iste svrhe. Brodovi su takođe mogli da se rastavljaju na delove. Takav poduhvat je bio manje izvodljiv za vladara koji je izazvao neprijateljstvo plemena na suprotnoj strani prevlake. To su bili Nabatejci, lukavi, dobro organizovani trgovci koji su se godinu dana borili protiv Iroda, delom i zahvaljujući Kleopatrinoj sabotaži. Nije im bio potreban Irod – koji ih je upravo napokon porazio – da ih podseti kako je Kleopatra njihov zajednički neprijatelj. Nabatejci su zapalili svaki egipatski brod pošto je izvučen na kopno. Za Kleopatru je taj poraz bio posebno gorak. Bio je to deo sveta iz kojeg se uspešno vratila da preuzme vlast četrdeset osme godine.
Irod joj je, naravno, bio prirodni saveznik; u pustinji Oktavijan neće moći da savlada njihove zajedničke snage. Niko, međutim, nije toliko uživao u Kleopatrinoj nevolji. Kleopatra je dodelila Irodu kartu izbavljenja kada ga je oterala s Akcija; on se, ne gubeći vreme, pomirio s Oktavijanom. Verovatno na Rodosu te jeseni, judejski kralj je izveo veliki nastup pokajanja. Skromno odeven, izlazeći na obalu skinuo je dijademu. Pred novim gospodarem rimskog sveta bio je iskren i otvoren. Zaista je bio odan Antoniju. Takva je, avaj, njegova priroda. Odanost je njegova odlika. Po njegovom mišljenju, objasnio je Irod, prijatelj treba da se založi za prijatelja „svom svojom dušom i telom i bićem“. Da nije morao da se bori s Nabatejcima on bi, uveravao je Oktavijana, upravo tog časa bio uz Antonija. Napustio je čoveka koji mu je duže od dve decenije bio dobar prijatelj samo zbog te Egipćanke, priznao je, nastavljajući da izlaže zvaničnu verziju Oktavijanovog rata protiv Kleopatre. Ubeđivao je Antonija da je ostavi. Ne znamo kako je Irod uspeo da završi svoj govor ozbiljnog lica. Na kraju mu je Oktavijan kazao kako je zahvalan Kleopatri – obezbedila mu je, uveravao je svoga gosta, dobrog saveznika. (Irod je imao razloga da bude posebno zahvalan Kleopatri. On je svoju krunu još odranije dugovao rimskom strahu od Kleopatre.) Oktavijan je potom velikodušno vratio dijademu Irodu na glavu. Otposlao ga je nazad s rimskim pojačanjem. U međuvremenu, Kleopatra je neumorno nastavljala da se udvara susednim plemenima i prijateljski raspoloženim kraljevima. Bila je u stanju da mobiliše samo četu gladijatora, izuzetno uvežbanih boraca koji su se pripremali za nešto što je trebalo da predstavlja Antonijevo i Kleopatrino pobedničko slavlje. Odazivajući se na njen poziv, pošli su ka jugu iz današnje Turske. Irod se pobrinuo da ne stignu dalje od Sirije.
Pošto nije uspela da obezbedi saveznike na istoku, Kleopatru se okrenula u suprotnom pravcu. Rim nije uspeo u potpunosti da pokori Španiju, nemirnu oblast, veoma plodnu i bogatu srebrnim rudama. Čak i da nije imala pristupa Sredozemlju, mogla bi da plovi preko Indijskog okeana, obilazeći Afriku. Sa svojim bogatstvom ona i Antonije mogli bi da pridobiju španska domorodačka plemena i osnuju novo kraljevstvo. To nije bila tako neostvariva ideja; Kleopatra je pred sobom već imala primer još jednog jezički nadarenog, harizmatičnog vođe. Osamdeset treće godine jedan pustolovni rimski prokonzul osvojio je Španiju, na užas svojih sunarodnika. Slavljen među svojim domorodačkim regrutima kao „novi Hanibal“, Sertorije je podstakao pobunu. Umalo je uspeo da ustanovi nezavisnu rimsku državu.60 Kleopatra je ozbiljno razmišljala o toj mogućnosti; Oktavijan je brinuo da će uspeti da ponovi Sertorijev uspeh. Vojna operacija kod kuće bila je, na kraju krajeva, malo verovatna; posle odlaska Iroda i Antonijevih kirenskih trupa, ostao joj je samo Egipat. On je čvrsto stajao uz Kleopatru – u Gornjem Egiptu njeni borci ponudili su se da se dignu na oružje, u čemu ih je ona sprečila – ali se nije mogao dugo odupirati Oktavijanu. Imala je, u najbolju ruku, četiri stotine vatreno odanih galskih telohranitelja, brojčano skromnu vojsku i ostatke flote.
Ništa u vezi s bitkom kod Akcija nije bilo tako upečatljivo kao bujica uvreda koje su joj prethodile; najdramatičniji trenuci i veći deo žrtava dogodili su se, pak, tek posle tog neubedljivog čina. Sama bitka je bila izrazit antiklimaks, što se ne bi moglo reći o mesecima koji su usledili u Aleksandriji. Još jednom su Kleopatrini planovi propali. Još jednom je uporno pokušavala da uveri sve oko sebe da nije sve izgubljeno. U palati je sve vrilo od grozničavih priprema; Plutarh tvrdi da nije samo upirala pogled ka Španiji i Indiji, već je i eksperimentisala sa otrovima. Iz ovog ili onog razloga skupila je čitavu zbirku otrova, ispitujući ih na zatvorenicima i otrovnim životinjama, da otkrije koji je najdelotvorniji i najbezbolniji. Nije bila skrušena ni uspaničena, već jednako preduzimljiva kao kad se posle svog prvog životnog obrta zatekla u pustinji. Reč „veličanstvena“ uvek se, pre ili kasnije, vezuje za Kleopatru i evo je i ovde: bila je veličanstvena – živahna, disciplinovana, snalažljiva – i posle povlačenja. Nije očajavala. Dve hiljade godina kasnije još uvek osećamo kako joj britki um pulsira od raznih ideja.
To se ne bi moglo reći za Antonija. On je neprestano lutao po severnoj Africi, najčešće s dvojicom prijatelja, jednim besednikom i jednim posebno bistrim, odlučnim starešinom. Ostatak svoje pratnje je otpustio. Relativna usamljenost ga je tešila. Računao je da će skupiti pojačanje, ali je u Kireni otkrio da su ga njegove četiri legije napustile. Slomljen, pokušao je da izvrši samoubistvo. Dvojica prijatelja sprečila su ga u tome i odvela ga u Aleksandriju. Stigao je u palatu bez očekivanog pojačanja i, priznaje Dion, „ništa ne postigavši“. Bila je verovatno kasna jesen, pred kraj setve. Kleopatra je bila usred svoje nesrećne crvenomorske pustolovine. Odlučila je da zaštiti prilaze Egiptu. Možda je razmišljala i o Oktavijanovom ubistvu. Antonije se, međutim, povukao iz grada i iz društva. Naredio je da se u Aleksandrijskoj luci sagradi dugački nasip i na njegovom kraju smestio skromnu kolibicu, blizu podnožja svetionika. Proglasio je sebe izgnanikom, novim Timonom Atinjaninom, „jer je i on bio izneveren i razočaran nezahvalnošću svojih prijatelja, te je stoga omrznuo ljude i više nikome nije verovao“. Dion izražava i gorko saosećanje; ne može a da se ne čudi koliko je ljudi – pošto su od njih dobili bogate poklone i usluge – ostavilo Antonija i Kleopatru na cedilu. Činilo se da Kleopatra ne očajava zbog te nepravde. Njeno shvatanje zahvalnosti možda je bilo realističnije od Antonijevog Prihvatala je gorke istine lakše od njega.
Antonije nije dugo živeo kao pustinjak i uskoro se pojavio u palati. Kleopatra ga je navodno izmamila napolje, u bujne gajeve i na živopisna kraljevska imanja kojima je bio okrenuo leđa. Ako je to zaista uradila, bio je to jedan od lakših zadataka u njenom životu. Vesti su i dalje bile sumorne: Kanid se pojavio u Aleksandriji da ih obavesti kako su se Antonijeve kopnene snage naposletku predale Oktavijanu. Mnogi su se pridružili njegovoj vojsci; Oktavijan je sad imao i više vojnika nego što mu je trebalo. Ostatak zarobljenih ratnih brodova je spalio. Antonije i Kleopatra saznali su za Irodovu izdaju, posebno bolnu jer su mu poslali svog najubedljivijeg glasnika s molbom da im ostane odan. (Bio je to prijatelj kojeg je Kleopatra svojevremeno zadužila da izbaci Oktaviju iz Antonijeve glave.) Ne samo da nije uspeo da ubedi Iroda, već je iskoristio svoje putovanje da i sam odbegne. Rimski upravitelj Sirije takođe je prišao Oktavijanu, kao što će učiniti i Nikolaj iz Damaska.
Optužbe su svedene na najmanju moguću meru. Čini se da je Kleopatra bila okrenuta pre budućnosti nego prošlosti i da je shvatila kako je Antonije već odavno istupio izvan domašaja prekornih zadirkivanja, ljubavnih bockanja. Poštovala je Plutarhov savet prekoru: u nevolji je bolje pružiti saosećanje umesto prekora, jer „u takvim trenucima prijateljska iskrenost ili reči ozbiljnog i teškog prekora nemaju svrhe“. Antonije se, međutim, bio sasvim promenio, budući da je posle Akcija izgubio svu svoju odvažnost „neodoljivu hrabrost”. Kleopatri su ostala samo dva zadatka, da teši svog očajnog ljubavnika i da smišlja kako da se izbave. Nekako je uspevala da uteši Antonija, ili bar da ga umiri, te se čini da su ga loše vesti manje uznemiravale. Ublažavala je njegovu nervozu i stišavala njegove strepnje. Mislila je za oboje.
Odričući se svake nade, Antonije je shvatio da tako može da zaboravi i na nemir; vratio se u palatu i – budući da mu za to nikada nije trebalo povoda – „pokrenuo čitav grad na niz gozbi, pijanki i deljenja poklona“. Antonije i Kleopatra su zajednički pripremili i veličanstvenu proslavu punoletstva svojih sinova iz prethodnih brakova, petnaestogodišnjeg Antila i šesnaestogodišnjeg Cezariona. Po grčkim merilima, Cezarion je sada stasao za vojsku.61 Što se Antila tiče, sad je bio spreman da odbaci dečiju rimsku togu oivičenu purpurom. Stapajući običaje, Antonije i Kleopatra obeležili su sazrevanje svojih sinova. Obojica su se prijavila za vojsku, da bi Egipćanima podstakli moral. Danima su u gradu trajale gozbe i slavlja. Dion tvrdi da su Antonije i Kleopatra priredili te proslave da bi probudili novi duh otpora; svojim podanicima Kleopatra je prenosila poruku da treba da „nastave da se bore sa tim mladićima kao svojim vođama u slučaju da se njihovim roditeljima nešto desi“. Šta god bilo, dinastija Ptolemeja će preživeti, i to s muškim naslednicima. Zaista, Cezarion je te jeseni u natpisima slavljen kao faraon. Antonije i Kleopatra su možda samo očajnički pokušavali da bace Oktavijanu prašinu u oči. Oni imaju sinove, prema kojima se meri budućnost. On ih nema.
Cele jeseni glasnici su putovali tamo-amo, s mitom i predlozima s jedne strane, pretnjama i obećanjima s druge. U početku Kleopatra je tražila jedino što joj je bilo važno: mogu li njena deca da naslede njeno kraljevstvo? Jedno je izgubiti život; ali žrtvovati decu – a sa njima i svoju zemlju – bilo je nezamislivo. Njima je sad bilo između sedam i sedamnaest godina; sve nade je polagala u Cezariona, koga je već ovlastila da vlada u njenom odsustvu. Kasnije je poslala Oktavijanu zlatni skiptar, krunu i presto. Abdiciraće u zamenu za milost, kaže Dion, „jer se nadala da bi se on, čak i ako mrzi Antonija, mogao bar smilovati njoj“. Antonije se nadao da će mu biti dopušteno da živi kao običan građanin u Egiptu ili – ako bi time tražio suviše – u Atini. Oktavijan se nije bavio Antonijevim predlogom, ali je odgovorio Kleopatri. Javno joj je zapretio. Privatno je odgovorio da će biti savršeno razuman prema njoj, pod jednim uslovom: treba da obezbedi Antonijevo ubistvo ili, u najmanju ruku, njegovo izgnanstvo. (Poklone je Oktavijan zadržao.) Antonije je pokušao ponovo, braneći svoj odnos sa Kleopatrom, podsećajući Oktavijana na njihove porodične veze, njihove „ljubavne pustolovine“, zajednička ludovanja. Da bi dokazao svoju iskrenost, izručio mu je jednog preostalog Cezarevog ubicu, koji je tada živeo sa Antonijem. Predložio je još nešto. Ubiće se, „ako je to način da se Kleopatra spase“. Ponovo je umesto odgovora usledilo samo ledeno ćutanje. Ubica je pogubljen.
Tužna istina glasila je da Antonije nije imao šta da ponudi. Kleopatra je imala bolje adute u rukama, s najvećim bogatstvom koje je još uvek bilo izvan rimske kontrole. Oktavijan neće uspeti bez njenog čuvenog zlata, bisera i slonovače. Oni su odavno pokretali njegove ljude; više od ičega drugog, Kleopatrin plen je održavao njegovu vojsku u pokornosti. Toliko su Antonije i Kleopatra bili usamljeni, toliko ih je ljudi napustilo da nisu imali glasnika kome bi poverili te poruke. Ostalo im je samo da nekom od dečjih učitelja povere tu službu. Sa svojim trećim predlogom Antonije je poslao petnaestogodišnjeg Antila i gomilu zlata. Oktavijan je zadržao zlato i otpustio dečaka. Nije jasno koliko su predloži bili iskreni; Dion smatra da su Antonije i Kleopatra pokušavali samo da dobiju na vremenu, smišljajući osvetu. Njihovi predloži, međutim, nisu bili ništa manje iskreni od odgovora. Oktavijan sigurno nije mogao očekivati da će Kleopatra zaista ubiti Antonija. Njen brat nije stekao nikakvu zahvalnost kada je sedamnaest godina ranije uklonio ojađenog i poraženog Pompeja. Niti je pak ona imala ikakvog jemstva da će Oktavijan poštovati svoj deo dogovora. Je li verovatno da bi oprostio ženi kojoj je tako teatralno objavio rat? Kleopatra je mogla i pristati da se rastane od Antonija, ali nije imala mnogo razloga da ode dalje od toga. Bila je u stanju da prepozna zamku. Oktavijan će morati sam da smisli kako da se razračuna sa svojim nekadašnjim zetom.
S Kleopatrinim poslednjim glasnikom Oktavijan je u Aleksandriju poslao i svog izvanredno bistrog izaslanika. (Uočljivo je, mada se to obično zaboravlja, da je na taj način Oktavijan isprobavao svoje lukavstvo na Kleopatri.) Tirs je bio naočit, ubedljiv i više nego sposoban da pregovara sa „ženom koja je bila ohola i neverovatno ponosna zbog svoje lepote“, kako kaže Plutarh, ili koja je „smatrala da zaslužuje da je svi vole“, kako zaključuje Dion. Dion smatra da je Kleopatra bila tašta do granica samoobmane, toliko uverena u sopstvene čari da je dopustila glasniku da je ubedi kako je Oktavijan, mladi vojskovođa koji je nikada očima nije video, zaljubljen u nju, samo zato što je tako želela i zato što je u prošlosti tako delovala na rimske zapovednike. Kleopatra je provela mnogo vremena iza zatvorenih vrata sa izuzetno inteligentnim Tirsom, koga je obasula posebnim počastima. Imala je sve razloge da pokuša da ga osvoji; razgovarali su nadugačko i nasamo. Ne znamo kakav je bio njegov odgovor, ali znamo nešto drugo. Antonije je podivljao od ljubomore. Naredio je da Tirsa uhvate, išibaju, i vratio ga Oktavijanu sa pismom. Oktavijanov čovek ga je izazvao, i to u trenutku kada je već bio dovoljno nervozan. Imao je dovoljno briga. Ako Oktavijanu nije pravo zbog onoga što je učinjeno, lako je mogao da uzvrati. Glasnik Marka Antonija bio je sa Oktavijanom u Aziji. (Već je ranije prebegao.) Oktavijan treba samo „da ga obesi i išiba“, rekao je Antonije, „i izravnali bismo račune“.
I Kleopatra je imala dovoljno drugih briga, ali je iznad svega udovoljavala Antoniju. Teško je reći kakvu je korist mogla imati od njega u tom trenutku, što njenu brižnost čini još upečatljivijom. Umirivala ga je svakom mogućom pažnjom. Krajem godine proslavila je svoj trideset osmi rođendan skromno, na način „primeren njenim nevoljama“. Nije, međutim, žalila ni štedela kada je slavila Antonijev u januaru. On se i dalje nadao budućnosti u kojoj bi mogao da živi, daleko od očiju javnosti, u Atini ili u Aleksandriji, što u datim okolnostima nije bilo naročito realistično. Kleopatra se pobrinula da on proslavi svoj pedeset treći rođendan veličanstveno i u punom sjaju, među prijateljima koji nisu imali mnogo razloga da preispituju svoju odanost, budući da su „mnogi od onih koji su pozvani na večeru došli siromašni, a vratili se bogati“.
Izuzev toga, izgledi u Aleksandriji bili su sve sumorniji. Oktavijan je javno nastavio da preti Kleopatri, dok je privatno i dalje tvrdio da će joj oprostiti ako ubije Antonija. Ostavljajući po strani slatkorečive glasnike, ona nije imala nameru da prihvati tu ponudu. Nastavila je da eksperimentiše sa otrovima, mada verovatno ne sa kobrom, kako tvrdi Plutarh. Tražila je otrov koji nežno, bezbolno gasi čula. Njegova žrtva trebalo bi da se preda nečemu što liči na dubok, prirodan san. Takve teme su uglavnom bile dobro poznate jednom helenističkom vladaru, uvek vičnom otrovima i protivotrovima, i svesnom da ujed kobre ne odgovara tom opisu. U svim takvim pitanjima je Kleopatrin lični lekar Olimp, koji je tih nedelja bio uz nju, takođe bio izuzetno umešan; ako ste želeli odličan otrov, mogli ste ga nabaviti u Egiptu, od aleksandrijskih lekara. Večere i pijančenja su se nastavljali, raspusni kao i ranije, samo pod novim imenom. Kleopatra i Antonije raspustili su Društvo neponovljivih strasti i osnovali drugo, u svemu ravno prvome po „sjaju, raskoši i veličanstvenosti“. Iz crnog humora ili iz očajanja, novo društvo su nazvali Društvom prijatelja smrti. Oni koji su leškarili na plišanim ležajima u palati zaricali su se da će umreti sa svojim domaćinima. Kleopatra je nadzirala ubrzano zidanje raskošnog zdanja na dva nivoa pored Izidinog hrama, s predivnim pogledom na Sredozemlje, verovatno na peščanom zemljištu pored palate: svog „izvanredno uzvišenog i prelepog“ mauzoleja.
Do izvesnog zatišja došlo je tokom zime, kad je postalo jasno da Oktavijan neće poći u pohod dok ne otopli. Imao je hitnih poslova. Sa Samosa se vratio u Rim, gde je bilo raznih nemira i nereda. Raspuštanje vojske nikad nije jednostavno, a u nedostatku sredstava Oktavijan je na grbači imao na hiljade buntovnih veterana. Tek je početkom proleća munjevito krenuo ka istoku. Sezona plovidbe još nije bila počela; stigao je tako brzo „da su Antonije i Kleopatra istovremeno saznali za njegov polazak i za povratak“. Njegov srdačni novi prijatelj dočekao ga je u Siriji; čim se Oktavijan sa svojim ljudima iskrcao na feničanskoj obali, Irod ga je obasuo zalihama i darovima. Umorne putnike smestio je u veličanstvene odaje. Pobrinuo se da im ništa ne nedostaje za marš preko pustinje koji ih je očekivao, isprativši tako Oktavijana upravo kao što je ispratio i Kleopatru šest godina ranije, mada ovoga puta s dobrom voljom i novcem priđe. Oktavijanovom pohodu Irod je doprineo sumom ravnom četvorogodišnjem Kleopatrinom prihodu od Jerihona. (Logika je bila jasna. Irod je želeo da Rimljanima jasno pokaže kako je njegovo „kraljevstvo premalo u poređenju s uslugama koje im je pružao“) Bez ikakvih zadržavanja i ne skrećući s puta Oktavijan se zaputio ka Peluziju, gde ga je Irod ostavio početkom leta. Naumio je da istovremeno napadne Egipat sa dve strane, preko Sirije i Libije, mobilišući Antonijeve nekadašnje legije na zapadu.
U Aleksandriji je Kleopatra nastavljala „čudni, razuzdani život“ sa Antonijem, bez kojeg nije mogla da obnovi ptolemejsko carstvo i zbog kojeg se sad našla u škripcu. Moguće je da se te zime odigrao još jedan niz tajnih pregovora; mada se inače njihovi prikazi drastično razlikuju, i Plutarh i Dion tvrde da je Oktavijan lako stigao do Egipta, bez ikakvog otpora na istočnoj granici, jer mu je to Kleopatra tajno omogućila. Ove tvrdnje možda potiču iz istog, neprijateljskog izveštaja; Kleopatrina izdaja bila je plodna tema o kojoj je jedan Rimljanin mogao stotinama godina neiscrpno raspravljati. Moguće je da je igrala dvostruku igru, priklanjajući se neizbežnom, boreći se za milost. I ranije je bila nemilosrdno pragmatična. U tom trenutku, njeni interesi su se suštinski razlikovali od Antonijevih. On se nije mogao nadati ničemu mnogo boljem od blistavog poslednjeg otpora. Ona se borila da sačuva dinastiju, ako ne i zemlju. (Po jednom opisu, podmitila je vojskovođu u Peluziju da se preda i takođe omogućila Antoniju da pobije njegovu porodicu zbog kukavičluka.) Prirodno, optužbe o njenim prevarama nisu sprečile Oktavijana da kasnije ustvrdi kako je munjevito osvojio Peluzij.
Kleopatra je bila svesna da se vojno ne može suprotstaviti Oktavijanu; svakako je bilo prihvatanja, ako ne i izdaje. Kao što je odvratila svoje ratnike iz Gornjeg Egipta da dignu ustanak u njenu odbranu (tvrdila je kako ne želi da oni bespotrebno ginu; možda je još uvek računala na pregovore), i Aleksandrijce je odvratila od pružanja otpora. Dion joj pripisuje i drugi, mnogo manje uverljiv motiv. On tvrdi kako je verovala Tirsu kada je rekao da je Oktavijan zaljubljen u nju. Zašto bi Oktavijan bio drugačiji od Cezara i Antonija? Dion je toliko opsednut Kleopatrinom taštinom da zaboravlja kako je ona takođe bila i vešt političar. Predala je Peluzij, tvrdi on, jer je „očekivala da će dobiti ne samo oproštaj i vlast nad Egipćanima već i nad Rimskom imperijom“. Na Kleopatru se uglavnom moglo računati da će postupiti inteligentno. Dion joj pripisuje nesuvislo. Borila se za svoj život, za vlast, za presto i za svoju decu. Vladala je već dve decenije i nije imala nikakvih iluzija. Znala je da je Oktavijan duboko zaljubljen ne u nju, već u njeno bogatstvo. U svom mauzoleju skupila je mnoštvo dragulja, nakita, umetničkih dela, kovčega sa zlatom, kraljevskih haljina, cimeta i tamjana, svega onoga što je sama smatrala neophodnim a ostatak sveta luksuznim. Kada bi nestala, i bogatstvo Egipta nestalo bi s njom. Ta pomisao mučila je Oktavijana.
Kada se Oktavijan približio Aleksandriji, Antonije je osetio iznenadni nalet energije. Okupljajući skromne snage, izjahao je da dočeka neprijateljsku prethodnicu ispred grada, nekoliko kilometara od Kanopske kapije. Oktavijanova vojska bila je umorna od putovanja; Antonijeva konjica je pobedila, opkolivši Oktavijanovu, i oteravši ih celim putem do logora. Vratolomnom brzinom Antonije je odgalopirao u Aleksandriju da razglasi sjajne vesti: „Tada je, ushićen zbog svoje pobede, otišao u palatu, još uvek pod punom ratnom opremom, poljubio Kleopatru i predstavio joj jednog od vojnika koji su se najhrabrije borili.“ Kleopatra je prašnjavog mladića za tu hrabrost nagradila zlatnim prsnim oklopom i kacigom. S poštovanjem i zahvalnošću, prihvatio je oboje. Iste noći prebegao je Oktavijanu. Ne obraćajući pažnju na to, Antonije je još jednom pokušao da pokori Oktavijanove ljude, od kojih su neki, na kraju krajeva, ranije bili njegovi. Takođe je bivšem šuraku uputio poziv na dvoboj. Ovoga puta, dobio je odgovor. Oktavijan je ledeno primetio da postoji mnogo načina da Antonije umre.

Antonije je odlučio da povede još jedan napad, istovremeno s kopna i mora. Tom sukobu je prethodila morbidna večera, trideset i prvog jula uveče. Oktavijan se ulogorio ispred istočne kapije Aleksandrije, u blizini gradskog hipodroma. Njegova flota bila je ukotvljena odmah iza luke. Na uzavreli grad spustila se sablasna tišina. Okružen prijateljima u palati, Antonije je podsticao sluge da što više piju. Takvu priliku neće imati sutra, kada će možda dobiti novog gospodara a on će, u najboljem slučaju, biti „mumija i ništa“. Njegove reči opet su izmamile suze njegovim prijateljima. Antonije ih je tešio. Ne želi da ih uvlači u jalove bitke, želi samo časnu smrt. U zoru prvog avgusta izašao je sa ostatkom svoje pešadije kroz gradsku kapiju, postavljajući vojnike na mesto odakle su mogli da posmatraju pomorsku bitku. Grad oko njih se utišao. Antonije je nepomično stajao na srebrnom jutarnjem suncu, sav napet u iščekivanju pobede. Njegova flota zaveslala je ka Oktavijanovoj – i veslima pozdravila neprijatelja. Oktavijanovi brodovi su im uzvratili pozdrav. Antonije je sa obale gledao kako se flote mirno vraćaju u luku, sada ujedinjene. Čim su se njihovi pramci poravnali, napustila ga je i konjica. Pešadija je pošla u očajničku bitku. Razjaren, Antonije je poleteo ka palati, besneći kako ga je „Kleopatra izdala neprijateljima s kojima je zaratio zbog nje“. Ta optužba odgovara njegovom izbezumljenom psihičkom stanju. Dion je uzima zdravo za gotovo, ponovo optužujući Kleopatru. Očigledno je prevarila Antonija i pripremila predaju njegovih brodova. Bila je u savezu sa Oktavijanom. To nije nemoguće; možda je želela da poslednji pokušaji – ona je još uvek imala kakvu-takvu pregovaračku poziciju, za razliku od Antonija – pripadnu njoj, a ne njemu. U tom smislu oskudni podaci manje su problematični od ličnosti naše dvojice hroničara, koje se u odnosu prema Kleopatri jasno određuju. Diona izdaja uzbuđuje, Plutarh podleže emocijama. U panici koja je usledila, grad je pripao Oktavijanu.
Bilo da ga je izdala ili ne, Kleopatra nije čekala Antonijev povratak. I ranije je imala prilike da sluša njegova bulažnjenja. Nije imala želje da ih opet čuje. Znala je da je njen ljubavnik sada konačno, neopozivo, nepovratno poražen. Napustivši Antonija, požurila je sa svojim sluškinjama i poslugom u mauzolej. Za sobom su zatvorili masivna vrata, očigledno nalik nekakvoj pokretnoj kapiji. Pošto bi jednom bila spuštena, vrata se nisu mogla otvoriti. Kleopatra je obezbedila ulaz i rezama i rešetkama. Dion smatra da je bekstvo u mauzolej predstavljalo samo glumu; Oktavijan joj je i dalje neprestano slao utešne poruke. Očigledno je Kleopatra pristala na njegov zahtev da žrtvuje svog ljubavnika u zamenu za Egipat. Izvela je taj dramatični potez samo da bi navela Antonija da se sam ubije. Antonije je podozrevao da je reč o prevari, „pa ipak, u svojoj zaljubljenosti, nije mogao da poveruje u to već ju je sažaljevao, moglo bi se reći, više nego samog sebe“. Razloga za sažaljenje imao je dovoljno. Dion dopušta Kleopatri barem delić saosećanja s Antonijem – možda je bila prevrtljiva, ali ne i bezosećajna – mada opet nejasno predstavlja njene motive. Kada bi Antonije poverovao da je ona mrtva, svakako mu više ne bi bilo do života. Pošto se zatvorila u mauzolej, Kleopatra je Antoniju poslala glasnika s vestima o svojoj smrti.
Da li ga je namerno prevarila? Optužena je za toliko izdaja da je teško proceniti šta bi se moglo reći o ovoj, verovatno najljudskijoj i najmanje iznenađujućoj. Njih dvoje su, na kraju krajeva, bili partneri u smrti; Antonije je već ponudio da se ubije da bi spasao nju. Oktavijanu Antonije više nije bio potreban, a i Kleopatri je u tom trenutku predstavljao samo prepreku. Neko je morao da ga spase bede, a taj zadatak su poražene rimske vojskovođe po tradiciji obavljale same. Poruka je možda bila pogrešno prenesena još mnogo pre no što su je iskrivili istoričari. U svakom slučaju, Antonije nije gubio vreme; bez Kleopatre, više nije imao razloga da živi. Niti je pak želeo da ga žena pretekne. Vesti je primio u svojoj sobi, među svojim ljudima. Plutarh opisuje kako je istog časa skinuo oklop i uzviknuo: „O Kleopatra, ne brinem što sam te izgubio, jer ću ti se odmah pridružiti; ali žalim što je ovako velikog zapovednika kakav bi ja trebalo da budem žena pretekla u hrabrosti.“ Po dogovoru, njegov sluga Eros bio je ovlašćen da ga ubije ukaže li se potreba. Antonije je sada to zahtevao od njega. Eros je potegao mač i – okrenuvši glavu od svog gospodara – ubio sebe. Srušio se kraj Antonijevih nogu. Antonije je mogao samo da se divi njegovoj hrabrosti i njegovom primeru. Potežući sopstveni mač – čija je oštrica bila oko sedamdeset pet centimetara dugačka, sa zašiljenim čeličnim vrhom – zario ga je sebi u rebra, promašivši srce, ali pogađajući utrobu. Okrvavljen i zanemoćao, sručio se na ležaj. Nije, međutim, uspeo u svojoj nameri i nakratko je povratio svest. Bilo je, na izvestan način, tipično za Antonija da polovično obavi posao. Preklinjao je sve oko sebe da mu zadaju smrtni udarac, ali su ga i poslednji put svi napustili. Svi su do poslednjeg izašli iz sobe.
Usledila je vika zbog koje se Kleopatra pojavila na gornjem spratu mauzoleja. Provirila je kroz prozore na spratu, ili kroz nedovršeni krov; grobnicu je gradila u žurbi, ali ne i dovoljno brzo. Njena pojava je izazvala zaprepašćenje – dakle, ipak nije mrtva! – mada se, ako verujemo Dionu, niko tome nije mogao više iznenaditi od Antonija. I ovde su Dionov i Plutarhov opis nepomirljivi. Nije jasno da li je Antonije prvi saznao da je Kleopatra još živa, ili je pak Kleopatra prva saznala da je Antonije polumrtav. Tada ili Antonije naređuje svojim slugama da ga odnesu njoj (Dion), ili Kleopatra šalje svoje sluge po njega (Plutarh). Antonije je već izgubio mnogo krvi. Kleopatrin pomoćnik ga zatiče na podu, gde se koprca i urla.
Antonija su potom, u krvi i samrtnom ropcu, sluge na rukama odnele do mauzoleja. Kleopatra je s prozora spustila konopce koji su služili za podizanje kamenih blokova prilikom gradnje. Na njih su sluge pričvrstile Antonijevo polumrtvo telo. Kleopatra je sama povukla svog ljubavnika gore, uz pomoć Ire i Karmijan, koje je Antonije već odavno dobro poznavao. Nemoguće je ičim poboljšati Plutarhov prikaz te scene; to nije postigao čak ni Šekspir. „Nikada“, piše Plutarh, prema prikazu jednog očevica, „nije bilo tužnijeg prizora. Sav okrvavljen i u samrtnom ropcu povučen je naviše, pružajući ruke ka njoj još dok je visio u vazduhu. Jer taj zadatak ženama nije bio nimalo lak i Kleopatra je jedva, zgrčenih ruku i napetog lica, vukla konopce, dok ju je on hrabrio i delio njen očaj.“ Čim je izvukla Antonija i položila ga na postelju, Kleopatra je počela sebi da čepa odeću. To je samo jedan od dva zabeležena trenutka kada ona gubi svoju nadljudsku vlast nad sobom. Predaje se sirovim osećanjima: „gotovo je zaboravila sopstvene muke žaleći zbog njegovih.“ Njih dvoje su bili zajedno gotovo deceniju; Kleopatra mu je brisala krv sa tela i mazala se njome po licu. Busala se i grebla po grudima. Nazivala je Antonija gospodarem, zapovednikom, mužem; uvek je umela da se obraća muškarcu. On ju je smirivao i zatražio gutljaj vina, „zato što je bio žedan, ili pak u želji za bržim izbavljenjem“. Pošto je poslužen, ohrabrio je Kleopatru da se poštara za sopstvenu bezbednost i da sarađuje sa Oktavijanom, koliko god joj to čast bude dozvolila, savet koji nagoveštava izvesne Antonijeve sumnje u vezi s njenim namerama. Među Oktavijanovim ljudima, preporučio joj je da se posebno poveri Gaju Prokuleju. On je bio i Antonijev prijatelj. Ne treba da žali zbog njegove sudbine, već da se raduje sreći i časti koje su mu pripadale. Bio je najslavniji i najmoćniji čovek a sada umire časnom smrću, naposletku poražen samo od svojih sunarodnika Rimljana. Napolju su šumeli talasi. Antonije je izdahnuo u Kleopatrinom naručju.
Dok je Antonije prevaljivao svoj tegobni put do mauzoleja, jedan od njegovih telohranitelja pohitao je – s Antonijevim mačem skrivenim pod ogrtačem – u Oktavijanov logor izvan grada. Tu je pokazao teško sečivo, još umrljano krvlju, i prvi ispričao priču o nespretnom samoubistvu. Oktavijan se odmah povukao u svoj šator, da prolije iste onakve krokodilske suze kakve je Cezar lio za Pompejem, „čovekom koji mu je bio rod po tazbini, drug po položaju i zapovedništvu i partner u mnogim poduhvatima i borbama“. Sigurno je osetio ogromno olakšanje; nije znao kako da se reši Antonija. Dok je Antonije na samrti ležao u Kleopatrinom naručju Oktavijan je održao mali obred samoopravdanja, donoseći prepiše pisama koje su on i njegov bivši zet poslednjih godina razmenjivali. Pročitao ih je naglas okupljenim prijateljima. Zar nije očigledno „kako mu je on razumno i pravedno pisao, i kako je grub i nadmen Antonije uvek bio u svojim odgovorima“? (Kasnije se pobrinuo da spali Antonijeva pisma.) Odmah posle dramatičnog čitanja, Prokulej je krenuo na svoj zadatak. Našao se na Kleopatrinom pragu nekoliko minuta posle Antonijeve smrti.
Pokazalo se da je Antonije do poslednjeg časa ostao naivan. Prokulej je dobio dva naređenja. Trebalo je da učini sve što je u njegovoj moći da izvuče Kleopatru iz mauzoleja. I trebalo je da se pobrine da blago, Oktavijanu preko potrebno da bi izravnao svoje račune, ne završi u plamenu. Irod mu je dočarao dah istoka; Oktavijan nije mogao dopustiti sebi da žrtvuje čuveno blago Egipta, predmet snova i divljenja još od homerovskog doba, na posmrtnoj lomači. Dugovi u Rimu bili su mu jedina preostala prepreka. Egipatska kraljica takođe mu je trebala živa, jer je računao da će „umnogome uveličati slavu njegove pobede“. Dion mnogo pažnje posvećuje Kleopatrinim lukavstvima i trikovima narednih dana, ali je ipak svestan da piše o dva prevrtljiva lika, oba duboko ogrezla u prevarama. Oktavijan je želeo da Kleopatru zarobi živu, priznaje Dion, „pa ipak nije želeo da izgleda kako ju je uhvatio na prevaru“. Ljubazni Prokulej trebalo je da podstiče njene nade i da je budno drži na oku.
Uprkos Antonijevim uveravanjima, Kleopatra je odbila da razgovara s Prokulejem u mauzoleju. Ako želi da razgovara sa njom, moraće da razgovara kroz zatvorena vrata. Oktavijan je ponudio izvesna obećanja. Ona je tražila jemstvo. Zapretila je da će bez toga spaliti svoje blago. Neprestano je molila da njena deca – njih troje bilo je pod stražom, zajedno sa svojim slugama – naslede kraljevstvo. Prokulej je uvek iznova zaobilazio taj zahtev. Uveravao ju je kako ne treba da brine. Može se potpuno pouzdati u Oktavijana. Ona je bila sumnjičava i u tom pogledu vrlo predostrožna. Nosila je uz sebe mali bodež, sakriven u pojasu, i sigurno joj to nije bilo prvi put. Cezariona je već odavno poslala brodom uz Nil. Znala je da u njegovo ime ne može da traži nikakve ustupke. Sa svojim učiteljem Rodonom i izvesnom količinom blaga, on je trebalo kopnom da stigne do morske obale i odatle otplovi do Indije, davnašnjeg ptolemejskog izvora slonovače i boja, začina i kornjačevine. Prokulej nije mnogo postigao, mada je imao prilike da dobro osmotri mauzolej do kojeg se vratio s Gajem Kornelijem Galom – koji je stigao u Egipat sa zapada, na čelu Antonijevih legija – na drugi razgovor. Gal je imao prednost nad Prokulejem. Kao pesnik i učen čovek, umeo je vešto da barata jezikom; bio je pionir ljubavnih elegija. (Ironijom sudbine, svoja dela je posvetio glumici koja je bila Antonijeva ljubavnica.) Sada se opet suočio s jednom od Antonijevih žena. Možda će uspeti pregovorima da obezbedi njenu predaju. Gal se susreo s Kleopatrom ispred ulaza na podužem razgovoru, verovatno sličnom onome koji je već obavila s Prokulejem. Ostala je nepopustljiva.
U međuvremenu, Prokulej je na jedan zid zgrade naslonio merdevine i popeo se do prozora na spratu, kroz koji su uvukli Antonija. Za njim su išla dvojica slugu. Pošto su se uvukli u mauzolej sišli su u prizemlje, gde su se prikrali Kleopatri koja je stajala kraj vrata. Karmijan ili Ira prva je primetila uljeze i uzviknula: „Nesrećna Kleopatra, uhvaćena si živa!“ Ugledavši Rimljane Kleopatra je posegnula za bodežom da se ubije, ali je Prokulej bio brži. Bacivši se na nju, zgrabio ju je obema rukama. Oteo joj je bodež i pretražio njenu odeću tražeći otrov, sve vreme je prijateljski razuveravajući, kao što mu je naređeno. Ne treba da prenagli. Time ne čini dobro ni sebi ni Oktavijanu. Zbog čega mu uskraćuje priliku da pokaže svoju dobrotu i čestitost? Na kraju krajeva on je – tu je tvrdnju već čula, od glasnika koji je prebegao, o čoveku čije je beživotno telo ležalo na spratu u lokvi krvi – „najplemenitiji zapovednik“.
Oktavijan je uz Kleopatru postavio jednog oslobođenog roba po imenu Epafrodit, s jasnim naređenjem da pazi da egipatska kraljica po svaku cenu ostane u životu „s najvećom budnošću, ali inače da učini svaki ustupak koji doprinosi njenoj lagodnosti i zadovoljstvu“. Zaplenjena su sva sredstva pomoću kojih bi mogla oduzeti sebi život. Pretpostavlja se da je do tada već i blago bilo odneseno. Kleopatra je, međutim, dobila sve što je tražila – tamjan i ulje, kedra i cimeta – da pripremi Antonijevu sahranu. Provela je dva dana čisteći njegovo telo, ljubaznost koju joj je Oktavijan bez sumnje rado odobrio. Tako je mogao da pokaže kako poštuje nepisano pravilo ratovanja, dok je istovremeno pripremao skandaloznu sahranu za koju je tvrdio da ju je Antonije sam zahtevao. Oktavijanovi ljudi nisu uklonili nikoga iz Kleopatrine pratnje, „da bi se ona ponadala kako će uspeti u svemu što poželi i da ne bi naudila sebi“. S njeno troje dece postupalo se uljudno i u skladu s njihovim položajem, zbog čega je imala razloga da bude zahvalna. Oktavijanovi ljudi uhvatili su Antila, koga je izdao njegov učitelj opčinjen neprocenjivim dragim kamenom za koji je znao da ga šesnaestogodišnjak skriva pod togom. Antonijev sin je potražio sklonište u nekom hramu, verovatno među masivnim zidovima Cezareuma. Molio je da mu poštede život. Oktavijanovi ljudi su ga izvukli iz hrama i odrubili mu glavu. Učitelj je ne gubeći vreme ukrao dragulj iz odeće leša, zbog čega je kasnije razapet na krst.
Kleopatra je zatražila i dobila dozvolu da lično sahrani Antonija. U pratnji Ire i Karmijan, uradila je to „veličanstveno i kraljevski“. Žene su u prvom veku žalile uz mnogo ritualnog vrištanja, mlataranja i grebanja, a ni Kleopatra nije bila izuzetak: njeno oplakivanje bilo je tako žestoko da su joj posle sahrane, koja se verovatno odigrala trećeg avgusta, grudi bile upaljene i zagnojene. Zahvatila ih je infekcija praćena groznicom. Bilo joj je drago zbog toga; ako bi se sad odrekla hrane, mislila je, uspela bi da umre tiho i bez Rimljana. Poverila se Olimpu, koji ju je posavetovao i obećao joj pomoć. Njen naum, međutim, nije ostao neprimećen; Oktavijan je brzo saznao za njeno stanje. Imao je u rukavu kartu čija je vrednost bila ravna Kleopatrinom blagu. „Obasuo ju je pretnjama i strahovima u vezi s njenom decom“ – kako zaključuje Plutarh, još jednim vidom ratovanja, i to vrlo delotvornim. Kleopatra je pristala da primi hranu i lečenje.
Oktavijan je do tada pokazao izvesnu dobru volju, čime je možda delimično razuverio Kleopatru. Sazvao je javni skup; kasno poslepodne prvog avgusta, na dan Antonijeve smrti, ujahao je u grad sa unapred pripremljenim svitkom. Uvek je zapisivao ono što je nameravao da kaže na latinskom; ovaj govor je naknadno preveden na grčki. U gimnazijumu u kome su Antonije i Kleopatra krunisali svoju decu, Oktavijan se popeo na za tu svrhu posebno postavljenu platformu. Prestravljeni Aleksandrijci bacili su mu se pred noge. Oktavijan im je rekao da ustanu. Ne želi im nikakvo zlo. Odlučio je da oprosti njihovom gradu iz tri razloga: u čast Aleksandra Velikog; zbog svog dubokog divljenja njihovom domu, „daleko najbogatijem i najvećem od svih gradova“; i da bi udovoljio Areju, grčkom filozofu koga je držao uz sebe. Istina je zapravo, tvrdi Dion, da se Oktavijan nije usudio „da nanese nepopravljivu štetu tako brojnom narodu, koji bi se po mnogo čemu mogao pokazati veoma korisnim za Rimljane“.
Događaji su se, kako je Kleopatra morala primetiti, odvijali velikom brzinom. Zahtevala je hitan razgovor sa Oktavijanom, što joj je i odobreno osmog avgusta. Dok su, u glavnim crtama, Plutarhov i Dionov prikaz tog sastanka slični, atmosfera se znatno razlikuje. Plutarh piše za Pučinija, Dion za Vagnera. Moguće je da u obema verzijama ima više umetnosti nego istine; u svakom slučaju, bila je to prava predstava. (Takođe predstavlja upečatljiv kontrast razgovoru sa Irodom.) Plutarh diže zavesu dok Kleopatra leži, slaba i nedoterana na prostom ležaju, samo u tunici, bez ogrtača. Oktavijan je odlučio da je iznenadi. Ugledavši gosta, ona skače s kreveta i baca mu se pred noge. Nedelju dana očaja uzelo je danak: „Lice i kosa bili su joj potpuno nedoterani, glas joj je drhtao a oči joj behu upale. Takođe je imala mnoge vidljive modrice od teškog busanja u grudi; jednom rečju, telom nije bila ništa zdravija nego duhom.“ Dion radije predstavlja Kleopatru u kraljevskoj raskoši i punom dramskom sjaju. Za svog posetioca pripremila je bogato ukrašenu odaju i ležaj. Savršeno je doterana, u odeći primerenoj žalosti, koja joj je „predivno pristajala“. Kada Oktavijan uđe ona skače na noge kao devojčica, našavši se licem u lice sa svojim smrtnim neprijateljem, gotovo sasvim sigurno, prvi put u životu. Oktavijanova lepota je sazrela, ili je bar dovoljno hvaljena; bio je vrlo privlačan ženama, „jer je bio veoma naočit“, kako se kasnije izrazio Nikolaj iz Damaska. Kleopatra je svakako osetila izvesno olakšanje. „Tako dugo živeti u strahu svakako je gore od stvarnosti koje se plašimo“, primetio je Ciceron. Pred Kleopatrom je, na kraju krajeva, stajao samo čovek, visok oko metar i sedamdeset, razbarušene prave kose, dobroćudnog lica, koji je bolje govorio latinski nego grčki, šest godina mlađi od nje, mršav, ukočen i pomalo zbunjen.
Neko je nakitio izvore, a teško je poverovati da to nije Dion. Njegov prikaz je tako dramatičan da deluje sumnjivo, previše kitnjast čak i za helenističku kraljicu. S druge strane, da je Kleopatri nedostajalo dramskog dara, nikada ne bi ni stigla tako daleko. Na kauču pored sebe izložila je nekoliko Cezarovih bista i portreta. Na grudima steže njegova pisma puna ljubavi. Ona pozdravlja Oktavijana kao svog gospodara, ali istovremeno želi da mu predstavi svoju raniju veličinu. On treba da zna koliko ju je cenio božanski Cezar, njen ljubavnik a njegov otac. Stoga mu čita njegova pisma, ograničavajući se na najvatrenije odlomke; Oktavijan nije bio jedini koji je umeo vesto da bira delove teksta. Ona je uzdržana, ljupka, prefinjena. Oni su u srodstvu! Oktavijan je svakako čuo za mnoge počasti koje su joj ukazane? Ona je prijatelj i saveznik Rima; Cezar ju je lično krunisao! Dok je to govorila, „jadikovala je i ljubila pisma, te se iznova bacala pred njegove slike i odavala im poštu“. Za sve to vreme neprestano se okretala ka Oktavijanu, upućujući mu nežne poglede, potajno pokušavajući da jednog Cezara zameni drugim. Ona je zavodljiva, rečita, odvažna – mada, prirodno, ne i dorasla Oktavijanovoj rimskoj čestitosti, što možda i jeste Dionova poruka. Oktavijan ne odaje nikakva osećanja. Imun je na njene tople poglede. Ponosio se vatrenim sjajem svog pogleda, ali ovom prilikom ne želi čak ni da je pogleda u oči, umesto toga obarajući pogled ka podu. Ne želi ništa ni da obeća. Progovoriće – lakonski do neprijatnosti, a tu se verovatno nije usudio da odstupi od svog pripremljenog govora – ni o ljubavi, ni o budućnosti, ni o Kleopatrinoj deci. Dion se usredsređuje na Oktavijanovu neosetljivost, ali u tom razgovoru uočljiv je još jedan nedostatak: Kleopatra ne traži zahvalnost što mu je predala Peluzij, što mu je izručila Antonijevu flotu, niti što je navela Antonija na samoubistvo, verovatno zbog toga što nije imala osnova za to. Da se do tada pridržavala svog dela prethodnog dogovora, sada bi sigurno za to zahtevala nagradu. Konačno je briznula u plač i bacila se Oktavijanu pred noge. Više, jecala je, ne želi da živi. Niti će više živeti. U znak sećanja na svoga oca, da li bi joj Oktavijan učinio jednu uslugu? Može li da se pridruži Antoniju u smrti? „Ne uskrati mi da budem sahranjena s njim“, preklinje ona „da bih, budući da umirem zbog njega, mogla da budem s njim makar u Hadu.“ Ni time nije uspela da navede Oktavijana niti na saosećanje, niti na bilo kakvo obećanje. Mogao je samo da joj posavetuje da se ničega ne plaši, odlučno podržavajući njene nade. Želeo ju je živu. Ona je sjajno krasila njegov trijumf.
Kleopatra je fizički nedoterana i psihički dostojanstvenija u Plutarhovoj verziji, koja ne mora nužno biti tačnija zbog toga što je potekla od Kleopatrinog lekara; sada su svi širili propagandu. Oktavijan je ljubazno moli da se vrati na postelju. Sam seda u blizini. Kleopatra nudi niz opravdanja sličan onome kakav je iznela u Tarsu, pripisujući svoje postupke „nuždi i strahu od Antonija“. Kada Oktavijan, tačku po tačku, pobije njene tvrdnje, ona menja taktiku, pribegavajući jadikovanju i preklinjanju. Konačno ga moli za svoj život. Očajna je i veličanstvena, dok je kod Diona samo očajna. Ne pokušava zavođenje, koje zaista deluje kao da je dodato naknadno, kada svi hroničari opisuju Kleopatru kako se očajnički baca mnogima pred noge. Svakako se češće bacala pred noge u književnosti nego u životu. Ako ostavimo po strani puke maštarije i prigodne ukrase, Dion i Plutarh se u suštini slažu. Nedoterana ili ne, Kleopatra ostaje dostojna divljenja: „Dopadljivost po kojoj je bila poznata i njena neodoljiva lepota“ blistali su uprkos njenoj nevolji, „i očitavali se u njenim izrazima“. Ona ostaje gipka i oštro umna, prilagođavajući „melodične naglaske“ i „umilne tonove“ prema tome kako su okolnosti zahtevale, a s njima i svoje argo mente. Poluizgladnela i onesposobljena, upečatljiva je kao i uvek. U oba prikaza, ona ostavlja Oktavijana potpuno zbunjenog.
Ne uspevajući molbama da izazove Oktavijanovo sažaljenje Kleopatra izvlači svoj najveći adut. Sastavila je popis svog blaga, koje ustupa Oktavijanu, na izvestan način se predajući. Dok Oktavijan čita spisak, oglašava se jedan od Kleopatrinih slugu: u takvoj situaciji niko se nije mogao pokazati u najboljem izdanju. Seleuk mora da primeti da je Kleopatra izostavila nekoliku dragocenih predmeta. Pred Oktavijanom on optužuje svoju kraljicu da je „neke od njih ukrala i sakrila“. Na te reči Kleopatra je skočila s ležaja, „zgrabila ga za kosu i zasula ga udarcima po licu“. Ne uspevajući da prikrije osmeh, Oktavijan prilazi da je zaustavi. Njen vesti odgovor predstavlja klasičnu Kleopatru, punu lukave prefinjenosti: „Ali zar nije čudovišno, Cezare, da mi, kad si se udostojio da me posetiš u ovako čemernom stanju, jedan od mojih robova prebacuje što sam sačuvala nekoliko ženskih ukrasa – ne za sebe, zaista, nesrećna kakva jesam – već da bih mogla da poklonim poneku sitnicu Oktaviji i tvojoj Liviji, nadajući se da ćeš mi njihovim posredovanjem ukazati više blagosti i samilosti?“ I Dion opisuje kako Kleopatra posredno pominje Oktavijanovu ženu i sestru, mada ne u sceni dostojnoj komične opere. Prizivajući žensku solidarnost, Kleopatra obećava da će sačuvati nekoliko posebno dragocenih dragulja za Liviju. U nju polaže velike nade. Oba razgovora puna su pritvornosti i farse, lažnih obećanja i osećanja. Ostavljajući različite pojedinosti po strani, sve je to prevara i gluma. Oktavijan svakako namerava da Kleopatru provede ulicama kao zarobljenicu, mada se pretvara da to neće uraditi. Kleopatra to podozreva, ali se pravi kako pokazuje volju za životom. Ona nema nameru da se u okovima vraća u grad u kome je jednom stanovala kao Cezarov počasni gost. Za nju je takvo poniženje „gore od hiljadu smrti“. Dobro je znala šta Rim namenjuje zarobljenim vladarima. Ako bi poživeli, to bi bilo u rimskim tamnicama. Helenistički vladari su se u njima već ubijali – ili ludeli. Veoma zadovoljan pominjanjem Livije, Oktavijan ostavlja Kleopatru razuveren i nastojeći da razuveri nju, obećavajući joj da će se s njom „postupati dostojanstvenije nego što bi mogla da očekuje“. Potom je otišao, zadovoljan, „pretpostavljajući da ju je prevario, ali zapravo prevaren“.
Kleopatra je ipak osvojila još jednog muškarca, ali sudbina nije htela da to bude Oktavijan.

Među njegovom pratnjom našao se i mladi aristokrata po imenu Kornelije Dolabela. Plutarh nam kaže da je Dolabela gajio „izvesnu nežnost“ prema Kleopatri; moguće je da je to osećanje bilo sličnije sažaljenju. Ona ga je molila da je izveštava o svemu što se dešava. Dolabela je pristao. Devetog avgusta poslao joj je poruku. Oktavijan namerava da se zaputi nazad za tri dana. Kleopatra i njena deca treba da putuju sa njim. Kleopatra je odmah poslala poruku Oktavijanu. Srne li da prinese žrtve Antoniju? Njena molba je uslišena. Sledećeg jutra u nosiljci je odnesena do njegove grobnice; s njom su bile Ira i Karmijan. Na grobu, Plutarh opisuje srceparajuću jadikovku, retoričku vežbu primereniju grčkoj tragediji nego helenističkoj istoriji; on je već deset poglavlja iza Antonija, svog navodno glavnog junaka, i potpuno zanesen ovom svojom slučajnom temom. Padajući na njegov grob i grleći ga, Plutarhova Kleopatra objašnjava svom mrtvom ljubavniku da je sada zatočenica. Suze joj naviru na oči. Tako je „brižljivo čuvana da ne mogu ni udarcima ni posekotinama da naružim ovo svoje telo, i tako pažljivo nadzirana da bih mogla da uveličam pobedu nad tobom“. Ništa ih u životu nije moglo razdvojiti, ali će ih smrt razdvojiti. Antonije je ispustio dušu u njenoj zemlji, a ona će, „čemernica“, u njegovoj. Bogovi sa nebesa su im okrenuli leđa. Ako pak bogovi zagrobnog života imaju kakvu moć, ona moli Antonija da im se obrati za pomoć. Mogu li je poštedeti stupanja u povorci u slavu pobede nad njim? Preklinjala ih je da je sakriju i sahrane u Egiptu s njim, „jer od svih mojih bezbrojnih nedaća nijedna nije strašnija i teža nego ovo kratko vreme koje sam proživela bez tebe“. U ovoj sceni malo je osvetoljubivosti a mnogo osećanja; Plutarhova Kleopatra umire zbog ljubavi pre nego zbog mržnje. Okitivši njegov grob cvećem i izljubivši ga, u oblaku tamjana, ona nežno saopštava Antoniju da su to poslednje žrtve koje mu može prineti.
Po povratku u mauzolej tog popodneva ona naređuje da joj se pripremi kupka. Posle toga zavalila se za stolom, gde je uživala u obilnom obroku. Krajem dana na vratima se pojavio sluga s korpom smokava, donesenih sa sela. Stražari su je pažljivo pregledali. Egipatske smokve bile su neobično slatke; Rimljani su se divili tom sočnom voću. Putnik ih je sa osmehom ponudio svima, posle čega su ga pustili u grobnicu. Nešto kasnije, Kleopatra je zapečatila pismo koje je već ranije pripremila. Potom je pozvala Epafrodita. Da li bi mogao da napusti svoju stražarsku dužnost tek toliko da odnese Oktavijanu pismo? Tiče se jedne sitnice; ništa hitno. Epafrodit je izašao i zaputio se ka Oktavijanu. Kleopatra je potom otpustila svu svoju pratnju sem Ire i Karmijan. Tri žene su za sobom zatvorile vrata mauzoleja; reze i rešetke su verovatno skinute kada je iz mauzoleja odneseno blago. Ako to već ranije nisu učinile, sluškinje su sada odenule Kleopatru u svečanu odeću, kojoj su dodale i znamenja njenog položaja, faraonski kukasti štap i bič. Oko glave su joj vezale dijademu sa trakama što su joj visile niz vrat.
Oktavijan je otvorio pismo – nije mogao biti daleko, najverovatnije u palati – i pročitao Kleopatrinu usrdnu molbu da bude sahranjena pored Antonija. Odmah je pogodio šta se dogodilo. Zaprepašćen, u žurbi je odmah krenuo tamo, zatim se predomislio – bio je sav usplahiren – i poslao glasnike da vide šta se dešava. Oni su pohitali u mauzolej, ispred kojeg su stajali Oktavijanovi stražari, ništa ne sluteći. Zajednički su provalili unutra. Zakasnili su. „Zlo je“, kaže nam Plutarh, „izvedeno hitro.“ Kleopatra je ležala na zlatnom ležaju, verovatno u egipatskom stilu, s nogama u obliku lavljih šapa i ukrašenom lavljim glavama. Raskošno i kraljevski doterana, u „svojoj najlepšoj odeći“, u rukama je stezala kraljevski štap i bič. Bila je savršeno spokojna i već mrtva, dok je Ira kraj njenih nogu bila na samrti. Omamljeno posrćući i jedva se držeći na nogama, Karmijan je nespretno pokušavala da namesti dijademu na Kleopatrinom čelu. Jedan od Oktavijanovih ljudi besno je prasnuo: „Lepo izvedeno, Karmijan!“ Imala je tek toliko snage da mu uzvrati svojim poslednjim rečima. Sa odvažnošću kojom bi se njena gospodarica mogla podičiti, uspela je da izgovori: „Zaista lepo, kao što dolikuje potomku tolikih silnih kraljeva“, pre nego što se i sama stropoštala kraj svoje kraljice.
Niko ne bi mogao poreći Karmijanin epitaf. (Niti ga pak poboljšati. Šekspir ga je preuzeo od reči do reči.) „Hrabrost u nevolji zavređuje veliko poštovanje čak i među neprijateljima“, primećuje Plutarh, a u Oktavijanovom logoru zavladalo je opšte divljenje i žalost. Kleopatra je pokazala ogromnu hrabrost. Kako je izvela svoj poslednji podvig, nije sasvim jasno. Oktavijan je imao utisak – ili je barem odavao utisak – da se ubila uz pomoć otrovnice. Stigavši na lice mesta posle svojih glasnika, pokušao je da vrati Kleopatru u život. Pozvao je Psile, Libijce za koje se verovalo da poseduju čudesnu otpornost na zmijski otrov. Pričalo se da po ukusu mogu da odrede vrstu zmije koja je ujela žrtvu; i da su, mrmljajući čarolije i isisavajući ranu, u stanju da izvuku smrt iz već ohlađenog leša. Psili koji su klečali nad Kleopatrom nisu uspeh da izvedu čudo. Nisu uspeh da vrate egipatsku kraljicu u život. To i nije bilo tako čudno. Ni Dion ni Plutarh nisu uopšte bili sigurni da ju je ubila zmija, koja se svakako uvukla u priču kasnije nego u Kleopatrin život, u korpi sa smokvama. Čak ni Strabon, koji je stigao u Egipat ubrzo posle njene smrti, nije sasvim poverovao u to.
Mnogo je razloga zbog kojih nije naročito verovatno da je Kleopatra upotrebila guju, ih egipatsku kobru, da se ubije. Žena poznata po svojim jasnim odlukama i pažljivom planiranju sigurno bi se ustručavala da svoju sudbinu poveri divljoj zveri. Imala je mnogo bržih i bezbolnijih načina za to. Takođe, bilo bi pomalo suviše prigodno ubiti se uz pomoć kraljevskog simbola Egipta; značaj zmije je pre simbolički nego praktičan. Čak ni najpouzdanija kobra ne može ubiti tri žene jednu za drugom, dok je guja poznata kao izrazito spora. Egipatska kobra, koja se kočoperi, sikće i izdiže se do veličanstvenih metar i osamdeset centimetara, teško bi se mogla sakriti u korpu sa smokvama, ih pak dugo ostati skrivena u njoj.
Takva mogućnost je suviše zahtevna a korpa premala. Verovatnije je da je upotrebljen otrov, kao što naizgled nagoveštava Plutarh pominjući Kleopatrine eksperimente. Najverovatnije je progutala otrovni napitak – Sokratova kombinacija kukute i opijuma verovatno bi dobro poslužila – ili je pak upotrebila otrovnu mast. Hanibal je pribegao otrovu kada je, sto pedeset godina ranije, bio priteran uza zid; Mitridat je pokušao isto. Kleopatrin stric, kiparski kralj, znao je tačno šta treba da ima pri ruci kada su ga pedeset osme godine posetili Rimljani. Pretpostavljajući da je umrla od istog uzroka kao Karmijan, i pretpostavljajući da je umrla u stanju u kakvom je zatečena, Kleopatra nije mnogo patila. Nije bilo jezivih grčeva, kakve bi otrov kobre morao izazvati. Dejstvo ovog otrova bilo je pre narkotično nego grčevito a smrt mirna, brza i suštinski bezbolna. „Pravu istinu”, objavljuje Plutarh o čije se reči mnogi vekovima oglušuju, „niko ne zna.“
Odbačena gotovo dve stotine godina, zmija se ipak grčevito drži priče. Kleopatrina guja je trešnjevo stablo antičke istorije, pogodnost, prečica, božji dar za slikare i vajare već vekovima. Ona donosi poetski smisao i umetnički duh. (Kao i razgolićene grudi, kojih u originalnoj priči takođe nema.) A zmija je odmah počela da se umnožava: Horacije u svojoj odi pominje „oštrozube zmije”. Vergilije, Propercije i Marcijal pošli su njegovim stopama. Zver nad zverima pojavljuje se u svim ranim verzijama priče. Oktavijan je dodatno potkrepio taj detalj unevši u svoj trijumf prikaz Kleopatre sa zmijom. Ne samo da je zmija bila moćan egipatski simbol, budući da su kobre milenijumima krasile čela faraona, već su zmije često prisutne i na Izidinim kipovima. Uvukle su se i u Dionisov kult. Ostavljajući ikonografiju po strani, lako je uvideti šta se želi postići predstavljajući ženu zajedno sa zmijom. Majka Aleksandra Velikog – jedna od najsmrtonosnijih i najmahnitijih makedonskih princeza u istoriji – držala je zmije kao ljubimice. Njima je plašila muškarce. Pre nje, tu su bile i Eva, Meduza, Elektra i Erinije; kad se žena udruži sa zmijom, odnekud preti moralna oluja. Oktavijan je možda to pitanje zauvek zapleo pozivajući Psile. Upravljao je istorijskim zapisima jednako odlučno kao što se pričalo da je upravljao svojim mladićkim seksualnim nagonima. Veoma je verovatno da nas je, vekovima, upućivao u pogrešnom pravcu.
To je možda uradio namerno. Postoji i drugačija verzija Kleopatrine smrti; već je odavno jasno da nam možda nešto nedostaje, da jedna farsa od desetog avgusta možda samo prikriva drugu i da najčuvenija scena na samrtnom odru u istoriji možda uopšte nije bila onakva kakva izgleda. U najranijem proznom prikazu, „Kleopatra je prevarila budnost svojih čuvara“ da bi nabavila guju i inscenirala svoju smrt. Oktavijan je iznerviran, besan što mu je iskliznula kroz prste. Međutim on je imao brojnu i vrlo vernu poslugu. U avgustu mesecu malo bi se ko u Aleksandriji usudio da odbije saradnju s njim, kao što je pokazao i Kleopatrin poslužitelj. Oktavijan je bio jednako nemaran koliko je Kleopatra bila naivna; čovek koji je na svojim pismima beležio i datum i vreme ne bi dozvolio da mu zarobljenica izmakne iz ruku. Kada ju je Oktavijan ostavio osmog avgusta, možda je zapravo on obmanuo Kleopatru ostavljajući je u uverenju da je obmanut, i suštinski pripremio njenu smrt. On ne bi dozvolio da ga nadmudri jedna žena – osim, naravno, ako bi alternativa bila još štetnija. Kleopatra je bila jednako neugodan zatočenik kao i neprijatelj. Oktavijan je prisustvovao trijumfima iz četrdeset šeste godine. Čak je i jahao u jednom od njih. Znao je kakvo je saosećanje tom prilikom izazvala Kleopatrina sestra. Javno je osudio Marka Antonija što je paradirao Artavazdom u okovima. Takvo ponašanje, prigovorio je Oktavijan, ruši ugled Rima. U Kleopatrinom slučaju, postojala je još jedna nezgodna okolnost: ta zatočenica bila je ljubavnica božanskog Cezara i majka njegovog sina. U očima nekih čak i boginja. Moglo joj se verovati da će mirno poživeti do kraja života u nekom zabačenom azijskom kraju otprilike koliko i njenoj mlađoj sestri. Dva puta je Kleopatra pokušala da se ubije. Bilo je jasno da će, osim ako ne bude netremice čuvana, pre ili kasnije i uspeti u tome.
Oktavijanu je preostalo da proceni šta je veća sramota: da ga nadmudri žena, ili da se vrati u Rim bez glavnog negativca. Nije bilo lako odmeriti osetljivost njegovih sunarodnika. Ponekad su decu poraženih kraljeva dočekivali pogrdama i podsmehom. Ponekad bi ta nevina bića delovala sasvim suprotno, izazivajući suze i nelagodu. Kleopatra je bila proglašena državnim neprijateljem, ali i njena statua je sasvim dobro mogla poslužiti umesto nje u trijumfu, kao što su služile i statue rimskih neprijatelja u prošlosti. Mada je njena smrt donekle umanjivala slavu, takođe je uklanjala i bezbroj komplikacija. Oktavijan je možda radije bio spreman da Kleopatru skloni sa scene u Aleksandriji nego da rizikuje da napravi pogrešan korak u Rimu. Iskreno se plašio da bi ona mogla uništiti svoje blago, ali se nije toliko plašio da će ona uništiti sebe, pa joj je u tome možda čak i pomogao. Mladi Dolabela je u tom slučaju bio samo pion u Oktavijanovoj igri. Na kraju krajeva, malo je verovatno da bi se neko od njegovih starešina odvažio da se sprijatelji s Kleopatrom. A Oktavijan, zapravo, nije pošao iz Aleksandrije dvanaestog avgusta kako ju je Dolabela žustro upozoravao. Moguće je da joj je poslao poruku – možda još zloslutniju – samo da bi ubrzao tok događaja. I Dion i Plutarh ukazuju na Oktavijanova naređenja da Kleopatra treba da bude sačuvana živa umesto na saučesništvo u njenoj smrti. To međutim ne znači da ga nije bilo. Četvrta žrtva desetog avgusta tridesete godine možda je bila istina.
(Protivargumenti glase otprilike ovako: Kleopatra je pokušala da se nasmrt izgladni i da se ubije bodežom. Zašto bi Oktavijan sprečio te pokušaje, mučeći je pretnjama u vezi s njenom decom? Između Antonijeve i Kleopatrine smrti prošlo je devet dana. Svakako bi bilo jednostavnije da ju je odmah uklonio? Na kraju krajeva, već se zaklela da će umreti sa Antonijem. Sigurno je znala i za Oktavijanovu nevolju; znala je isto tako dobro kao i on kakve je reakcije izazvala njena sestra. Možda je rizikovala, računajući na to da se Oktavijan neće usuditi da paradira rimskim ulicama njome i njenom decom, koja su i sama bila napola Rimljani. Čini se da je vest o Kleopatrinoj smrti iskreno i netipično iznervirala Oktavijana. Nije se mnogo hvalio milošću koju joj je ukazao, kao što bi se moglo očekivati i kao što je obično radio. Umesto toga, u svojim memoarima se hvalio kako su brojni kraljevi – i devetoro kraljevske dece – u tri trijumfa stupali pred njegovim dvokolicama. Nijedan budući istoričar, čak ni oni neskloni Oktavijanu, ne usuđuje se da nagovesti njegovo saučesništvo, mada bi se moglo tvrditi kako je do tada slučaj već bio zaključen, a istina od početka poznata samo malobrojnima. Na kraju nam samo ostaje da se vrtimo ukrug. Najbolje što se može reći o njenom poslednjem činu jeste da je Kleopatra postupila junački u veličanstvenoj sceni koja bi, iz više razloga, mogla biti neistorijska i koja je svakako, bar delimično, izmišljotina njenog protivnika. Ostaje nam samo čudna uteha: smrt Aleksandra Velikog je dobro dokumentovana, a ipak krajnje zagonetna.)
Plutarh kaže da je desetog avgusta uveče Oktavijan bio rastrzan između dva različita osećanja. Bio je istovremeno „ozlojeđen zbog smrti te žene“ i zadivljen „njenim veličanstvenim duhom“. I kod Diona je Oktavijan zadivljen i pokazuje saosećanje, iako je „veoma ožalošćen“ zbog sebe samog. Slava njegovog trijumfa biće umanjena. Neko je, mada nije sasvim jasno ko, stvorio junakinju. Kleopatrina smrt je bila časna, dostojanstvena, primerna. Sprovela ju je sama, ponosna i nesalomiva do kraja. Po rimskim merilima, konačno je nešto izvela kako treba; napokon joj je služilo na čast što se suprotstavlja očekivanjima svoga pola. Žene u rimskoj istoriji neizbežno dobijaju poene kada progutaju vreli ugalj ili se obese za kosu ili skoče s krova, ili predaju okrvavljene bodeže mužu u ruke, s dve tihe reči ohrabrenja: „Ne boli.“ (I grčku scenu prekriva mnoštvo ženskih leševa, s tim što u grčkoj drami žene imaju i poslednju reč.) Odmah su se pojavili hvalospevi. U odi napisanoj ubrzo posle njenog samoubistva, Horacije prekoreva Kleopatru zbog njene nepromišljenosti i ambicija, ali je na kraju ipak hvali. „Nije bila kukavica, ta žena“, zaključuje on, diveći se njenom britkom umu, spokojnom držanju, hrabrosti. Moglo bi se reći da je Kleopatrin poslednji čin bio i najprefinjeniji. Tu cenu je Oktavijan vrlo spremno platio. Njena slava bila je i njegova slava. Uzvišeni protivnik je dostojan protivnik.
Oktavijan je naredio da Kleopatra bude sahranjena „s kraljevskom raskoši i počastima“. U suprotnom bi se izložio opasnosti da uvredi Aleksandrijce, koji su bez sumnje javno ožalili svoju kraljicu, uprkos prisustvu Rimljana. Po Plutarhu, Oktavijan je poštovao i njen zahtev da bude sahranjena kraj Antonija. Ira i rečita Karmijan takođe su sahranjene kako dolikuje, sa svojom kraljicom. Nije jasno da li su njih tri bile mumificirane. Njihov raskošni zajednički spomenik sigurno je bio skupoceno i živopisno ukrašen, kao i kraljevske grobnice Kleopatrinih predaka, sa izvesnim rimskim obrtima u ikonografiji. Po jednom opisu, statue Ire i Karmijan stajale su ispred njega kao na straži. Plutarh nagoveštava da je Kleopatra sahranjena u centru Aleksandrije, s prethodnim Ptolemejima. Oktavijan je naredio da se završi i njen mauzolej, što je verovatno obavljeno u pokorenom gradu, zanemelom od neizvesnosti; Aleksandrijci su sad bili rimski podanici. To što se Kleopatrin spomenik nalazio pored Izidinog hrama praktično znači da se mogao nalaziti bilo gde.

Prema najnovijoj teoriji, poslednje počivalište Antonija i Kleopatre nalazi se oko trideset kilometara zapadno od Aleksandrije, na sunčanim obroncima grada Taposiris Magna, s pogledom na Sredozemlje. Ni grobnica ni mauzolej (gotovo je sigurno da su to bila odvojena zdanja) nisu pronađeni.
Kleopatri je bilo trideset devet godina i vladala je skoro dvadeset dve, oko deceniju duže od Aleksandra Velikog, nasledivši od njega vladarsku palicu koju je nehotice prepustila Rimskom carstvu. Njenom smrću okončana je vladavina dinastije Ptolemeja.
Oktavijan je formalno pripojio Egipat Rimu trideset prvog avgusta. Njegova prva godina bila je Kleopatrina poslednja; onog dana kada je ušao u Aleksandriju vratio je kazaljke časovnika na novi početak od prvog avgusta. Obično se kaže da je Kleopatra spustila zavesu na jedno istorijsko razdoblje mada se, naravno, iz egipatske perspektive može reći i da je to uradio Antonije. Lako se zaboravlja da je on bio razlog Kleopatrine propasti u istoj meri koliko i ona njegove.
Do samog kraja ptolemejski učitelji su se pokazali kao prevrtljivi. Cezarion je tek bio stigao do luke na Crvenom moru kada ga je Rodon ubedio da se vrati u Aleksandriju, verovatno da bi pregovarao sa Oktavijanom umesto svoje majke. Antički svet je ponekad umeo da bude neprijatno skučen; Oktavijan nije smeo dopustiti svom rođaku da živi, niti pak izložiti sina božanskog Cezara u svom trijumfu. Čak i samo ime Cezarion predstavljalo je problem. Dodatno je smetala veoma razglašena proslava njegovog punoletstva. Oktavijanovi ljudi vratili su sedamnaestogodišnjaka u Aleksandriju, gde su ga ubili, možda čak i pošto su ga prethodno mučili. Budući da nisu predstavljali pravu pretnju, Aleksandar Helije, Kleopatra Selena i Ptolemej Filadelf odvedeni su u Rim sa Oktavijanom, gde ih je odgajila njegova uvek predusretljiva sestra. Odrasli su u njenoj velikoj, udobnoj kući, sa Antonijevim i Oktavijinim kćerkama i Antonijevom preživelom decom iz prvog braka. (Jotapa, verenica Aleksandra Helija, vratila se u Mediju svojoj porodici.) Godinu dana posle smrti svoje majke Kleopatrina preživela deca stupala su u Oktavijanovom trijumfu, što je svakako bio neobičan doživljaj za troje mladih ljudi za koje je Oktavijan tvrdio kako ih odgaja s jednakom pažnjom kao da su njegova rođena. Kleopatru Selenu kasnije je udao za Jubu II, koji je sa pet godina prikazan u Cezarovom afričkom trijumfu i posle toga odgajen i obrazovan u Rimu, gde se zainteresovao za istoriju. Muž i žena doživeli su slična iskustva i slična poniženja; oboje ih je rimski građanski rat pretvorio u siročad. Kao učen čovek i pesnik, Oktavijanov miljenik, Juba je sa svojom ženom poslat da vlada Mauritanijom (današnji Alžir). Kleopatrinoj kćerki je u to doba verovatno bilo petnaest godina, Jubi dvadeset i dve. U čast mladog kraljevskog para Oktavijan je oslobodio braću Kleopatre Selene, koja su možda takođe otputovala u zapadnu Afriku. Posle trijumfa, njih dvojicu zauvek gubimo iz vida.
Na prestolu Mauritanije Kleopatra Selena je nastavila da neguje majčino nasleđe; njeni novčići nose njen lik i natpis na grčkom. (Na Jubinim, natpis je na latinskom.) Par je zajednički preobrazio svoju prestonicu u centar kulture i umetnosti, s velelepnom bibliotekom. Mnoge egipatske skulpture – među njima jedna od trideset prvog jula tridesete godine, dan pre nego što je Oktavijan ušao u Aleksandriju – pojavile su se u toj oblasti, gde je Kleopatra Selena očigledno sakupila galeriju ptolemejskih bisti. Čuvala je vezu sa Izidom i svom sinu nadenula ime Ptolemej. Držala je i svete krokodile. Jedini Kleopatrin unuk za koga se zna, Ptolemej od Mauritanije, nasledio je Jubu dvadeset treće godine nove ere. Sedamnaeste godine svoje vladavine putovao je u Rim, na Kaligulin poziv. Obojica su vodili poreklo od Marka Antonija; bili su dalji rođaci. Rimski imperator s počastima je dočekao afričkog kralja, sve dok se Ptolemej jednog dana nije pojavio na gladijatorskim bitkama u osobito raskošnom purpurnom ogrtaču. Sve oči su bile uprte u njega, što se Kaliguli nije dopalo. Naredio je Ptolemejevo ubistvo, što je prigodan kraj dinastije koja je, od početka do kraja, ostala obeležena tom sjajnom, bleštavom bojom.62
Oktavijan je zatro svaki Antonijev trag, u Rimu kao i u Aleksandriji. Njegov rođendan, četrnaesti januar, proglašen je nesrećnim danom, kada se nije mogao obavljati nikakav javni posao. Prema ukazu Senata, imena „Marko“ i „Antonije“ nikada se više nisu smela udružiti. Odbačen je kao istorijska greška. Prepričavajući bitku kod Akcija, Oktavijan nije pominjao ni Antonijevo ni Kleopatrino ime. Osudio je na smrt nekoliko Antonijevih bliskih saradnika, između ostalih Kanida i rimskog senatora koji je nadzirao Kleopatrine radionice tekstila. Oni koji su se zaklinjali da će dati život sa Antonijem i Kleopatrom uglavnom su bili pošteđeni truda da to sami učine. I drugi njihovi saborci netragom su nestajali. Uticajni visoki sveštenik iz Memfisa – koji je rođen iste godine kao Cezarion i koji je bio blizak s Kleopatrom – tajanstveno je umro nekoliko dana pre nje. Bilo je veoma važno da u životu ne ostane niko ko bi mogao predstavljati autoritet, okupiti oko sebe ljude, obnoviti Kleopatrino kraljevstvo. Oktavijanovi ljudi skupili su ptolemejsko blago iz palate i naplaćivali po gradu kazne, izmišljajući prestupe usput. Kad bi ih mašta izdala, jednostavno bi zaplenili dve trećine žrtvinog imetka. Bila je to uljudna pljačka; Rimljani su od nje imali lepu korist. Oktavijan je iz Aleksandrije odneo prefinjene statue i dragocena umetnička dela koja su Antonije i Kleopatra pokupili po Aziji, vraćajući ih, uglavnom, u gradove kojima su pripadali. Nekoliko najboljih našlo se u Rimu, gde su najdragocenija umetnička dela već odavno poticala od pljačke Korinta u drugom veku. Sedamnaest godina posle Kleopatrine smrti Oktavijan je završio Cezareum, to faraonsko i grčko čudo, u svoju čast.
Kleopatra je imala mnogo saboraca, vernih kao što su to bile njene dvorske dame, o čijoj se odanosti mnogo pričalo u Aleksandriji. Nije bilo uobičajeno da sluškinja umre sa svojom gospodaricom. Oni koji su se nudili da ratuju za svoju kraljicu ostali su joj odani. Kleopatri su podanici bili verni: za vreme njene vladavine nije bilo pobuna. Aleksandrija je svakako bila u žalosti. Priređene su procesije, pojane himne i prinošene žrtve, gradom su sigurno odjekivale žalopojke i jadikovke dok su Aleksandrijke cepale odeću i busale se u grudi. Jedan sveštenik je, u ime domaćeg sveštenstva, ponudio Oktavijanu dve hiljade talenata da sačuva brojne Kleopatrine statue. Možda je i bila plemenita, ali je ipak bila mrtva; ponuda je bila suviše privlačna da bi je Oktavijan odbio. Istovremeno ga je poštedela i neprijatnog baktanja sa Izidom, koja je još izvesno vreme poštovana. Kleopatra je često bila nerazdvojna od te boginje; Oktavijan nije imao nameru da u nemirnoj Aleksandriji ruši verske kipove. Kleopatrini kipovi i njen kult poživeli su još stotinama godina, svakako zahvaljujući nepopustljivom otporu koji je do kraja pružala Rimljanima.
Oktavijan se nije dugo zadržao u Egiptu, koji je od tada postao rimska provincija, mada u nju nijedan istaknuti Rimljanin nije putovao bez posebne dozvole. Kao jedan od malobrojnih imperijalista u istoriji koji nije želeo da bude Aleksandar Veliki – sve bi za Kleopatru bilo drugačije da jeste – Oktavijan je bio više zainteresovan za sirovu moć nego za njena blistava obeležja. Na zgražanje Kleopatrinih bivših podanika, koji su se rado dičili ostacima njenih predaka, nije pokazao veliko zanimanje za egipatsku istoriju – dao im je na znanje da ga mrtvi Ptolemeji ne zanimaju previše. Odao je poštu samo Aleksandru Velikom, koji je tom prilikom izvađen iz svog sarkofaga. Priča kaže da je Oktavijan slučajno zakačio telo – možda je polagao cveće – otkinuvši tom prilikom komad mumificiranog nosa.
Budući da je bio podložan sunčanici – nikud nije išao bez šešira sa širokim obodom – Oktavijan nije mogao mnogo da uživa u blistavoj toploti aleksandrijskog avgusta. U jesen se povukao u Aziju. Kleopatrina smrt nikome nije toliko koristila kao Irodu, koji je ponovo ukazao gostoprimstvo Rimljanima na putu ka severu. Oktavijan mu je vratio dragocene gajeve palmi i balzamskog drveta i obalske gradove koje je Antonije poklonio Kleopatri, dodajući uz to i još neke teritorije. Irodovo kraljevstvo konačno je dobilo dimenzije koje su odgovarale njegovoj predusretljivosti. Novi rimski ljubimac među ne-Rimljanima, nasledio je i četiri stotine snažnih Gala koji su služili kao Kleopatrini telohranitelji. Njegov učitelj Nikolaj iz Damaska postao je i njegov bliski savetnik. Napisao je Irodovu dvorsku istoriju, na osnovu koje će raditi Josif – glavni izvor kad je reč o Kleopatrinom životu, koji je i sam na sredini karijere prišao Rimljanima. Na vlasti u Egiptu Oktavijan je kao prefekta ostavio Gala, koji će takođe otkriti da je tom provincijom teško upravljati – dvadeset devete godine potčinio je stanovnike oko Tebe, „večni užas svih kraljeva“ – a njihovo bogatstvo udaralo je u glavu. Prevazišao je svoja ovlašćenja, naručio suviše svojih statua, ispisao svoja velika dela na piramidama i, po optužbi Senata, izvršio samoubistvo.
Gotovo tačno godinu dana posle Kleopatrine smrti njena statua pronesena je u paradi ulicama Rima, poslednjeg i najveličanstvenijeg, trećeg dana Oktavijanovog trijumfa. Sa njom je niz Via Sakra potekla prava reka zlata, srebra i slonovače. Dion nam kaže kako je egipatska procesija nadmašila sve ostale „po dragocenostima i velelepnosti“. Iza kovčega srebra i zlata, punih kola nakita, oružja i umetničkih dela, živopisnih slika i zastava i poraženih vojnika, išli su kraljevski zarobljenici, desetogodišnji blizanci i šestogodišnji Ptolemej Filadelf u okovima. Kleopatra je prikazana na samrtnom odru, u vidu gipsane ili obojene skulpture, s gujom od koje je možda sve počelo. Okružen svojim zapovednicima, Oktavijan je u purpurnom ogrtaču išao za njima. Kleopatra je pogrešila u jednoj proceni: u povorci je bilo uočljivo Antonijevo odsustvo. U drugoj je, pak, bila u pravu: jedini vladar koji nije išao u toj povorci, Antonijev saveznik, bio je uskoro potom pogubljen. Grad je blistao od egipatskog plena; tone ptolemejskog srebra i zlata, oklopa i posuđa, kruna i štitova, nameštaja ukrašenog draguljima, slika i kipova, doplovili su sa Oktavijanom, kao i nekoliko krokodila. Neko je u povorku ubacio i tromog nilskog konja i nosoroga. Oktavijan je sada mogao dopustiti sebi da bude velikodušan i neštedimice je delio poklone. Egipatska pobeda proslavljena je s posebnim oduševljenjem, ne samo zbog obilja sredstava. Trebalo je prikriti građanski rat.
Kleopatrina statua ostala je na Forumu. Bilo je to najmanje što je Oktavijan mogao da učini za ženu čiji su zlatni ležajevi i pehari ukrašeni draguljima finansirali njegovu karijeru. Kleopatra mu je omogućila da ispuni sve svoje obaveze. Obezbedila je Rimu napredak. Sredstva koja je Oktavijan uložio u privredu bila su tolika da su cene skočile. Interesne stope su se utrostručile. Kako zaključuje Dion, Kleopatra se pobrinula da se „Rimsko carstvo obogati i njegovi hramovi ukrase“. Njena umetnička dela i obelisci ukrasili su rimske ulice. Iako potpuno poražena, ipak je proslavljena, lepotom stranog grada. Sa tim bogatstvom pojavio se i talas egiptomanije. Rim su preplavile sfinge, nakostrešene kobre, sunčevi diskovi, listovi akanta, hijeroglifi. Cvetovi lotosa i grifoni krasili su čak i Oktavijanovu radnu sobu. Kleopatri je ukazana još jedna posredna počast: za njom je u Rimu osvanulo zlatno doba žena. Supruge i sestre visokog roda odjednom su dobile ulogu u javnom životu. Pregovarale su s izaslanicima, savetovale muževe, putovale po inostranstvu, naručivale hramove i skulpture. Postale su uočljivije u umetnosti i u društvu. Pridružile su se Kleopatri na Forumu. Nijedna Rimljanka nikad neće dostići uzvišeni status niti uživati u povlasticama bez presedana kakve su imale Livija i Oktavija, zahvaljujući jednoj strankinji kojoj su poslužile kao protivteža. Livija je prikupila silnu imovinu, između ostalog teritorije u Egiptu i gajeve palmi u Judeji. Oktavija će ući u istoriju kao suprotnost Kleopatri, izrazito skromna, mudra i pobožna.
Kleopatra je, takođe, unapređena od izgovora do međaša. Ako biste tragali za datumom koji označava početak modernog sveta, njena smrt bi najbolje odgovarala tom opisu. Sa sobom je odnela kako četiri stotine godina staru rimsku republiku, tako i helenističko doba. Oktavijan će izvesti jednu od najvećih varki i jedan od najvećih obrta u istoriji; obnovio je republiku u punom sjaju i to – kao što će desetak godina kasnije postati očigledno – kao monarhiju. Poučen Cezarovim primerom, radio je to neupadljivo. Oktavijan nikada nije bio „kralj“, uvek „princeps“, ili „prvi građanin“. Za titulu koja je istovremeno bila dovoljno uzvišena i lišena svakog monarhističkog prizvuka, obratio se Kleopatrinom nekadašnjem prijatelju Planku, onome koji je glumio morsku nimfu. Plank je skovao naziv Augustus, označavajući da je čovek ranije poznat pod imenom Gaj Julije Cezar više od čoveka, da je uzvišen i poštovan.
Ima neke ironije u tome što je zapad ubrzo počeo da podseća na Kleopatrin istok, tim pre što je Oktavijan predstavljao Kleopatru kao pretnju Republici, što ona nikada nije nameravala da postane. Oko Oktavijana se okupio svojevrsni dvor. On se posvađao sa skoro svim bliskim članovima svoje porodice. Rimski imperatori postali su bogovi. Slikani su u vidu Serapisa, po uzoru na Antonija koji je predstavljan kao Dionis, i bez obzira na tvrdnje asketizmu, lako su se zaodevali ogrtačem raskoši. Mada se pričalo da je Oktavijan pretopio Kleopatrino čuveno zlatno posuđe, helenistička velelepnost je ipak prevladala. „Jer, prikladno je da mi, koji vladamo nad mnogima“, objašnjavao je jedan Oktavijanov savetnik, „nadilazimo sve ljude u svemu, a takav sjaj, takođe, na izvestan način kod naših saveznika budi poštovanje prema nama, dok neprijatelje ispunjava strahom.“ Savetovao je Oktavijana da ne štedi. Rim je postao novo tržište luksuzne robe. Razvili su se zanati i industrija. Uvija je imala više od hiljadu ličnih slugu. Oktavijan se toliko divio Kleopatrinom veličanstvenom mauzoleju da je u Rimu sebi izgradio sličan; Aleksandrija ima velike zasluge u preobražaju Rima iz grada opeke u grad mermera.63 Oktavijan je umro u sedamdeset šestoj godini kod kuće, u svojoj postelji, kao jedan od malobrojnih rimskih careva koje nisu ubili bliski rođaci, što je još jedan vid helenističkog nasleđa. Pošto je vladao četrdeset četiri godine – dva puta duže od Kleopatre – imao je dovoljno vremena da preoblikuje događaje koji su ga doveli na vlast.64 I on je imao razloga da primeti kako „nijedan visoki položaj nikada nije pošteđen zavisti i izdaje, a kraljevski najmanje od svih“. Neprijatelji jesu bili loši, ali bi se moglo reči da su prijatelji bili još gori. Takav položaj je, zaključio je on, zaista grozan.
Prekrajanje istorije počelo je gotovo odmah. Ne samo da je Marko Antonije nestao iz svih zapisa, već se i bitka kod Akcija volšebno preobrazila u veliki sukob, slavnu pobedu, istorijsku prekretnicu. Sve se menjalo od kraja ka početku. Avgust je spasao zemlju od velike opasnosti. Razrešio je građanski rat i ponovo uspostavio svetski mir posle čitavog veka nemira. Vreme je počelo iznova. Kada čitate zvanične istorijske zapise, čini se da je s njegovim povratkom čitavo Italijansko poluostrvo zablistalo – posle mukotrpnog, pepeljastosivog veka nasilja – u tehnikoloru, kao da su usevi, zlatni i sočni, odjednom iznikli na poljima. „Zakonima je vraćena važnost, sudovima autoritet a senatu dostojanstvo“, tvrdi Velej, gotovo doslovno navodeći stavke s kojima je Cezar trebalo da se saglasi četrdeset šeste. Avgustov ego ugrađen je u kalendar, gde je ostao do dana današnjeg obeležavajući pad Aleksandrije i spas Rima od strane opasnosti.65 Kalendari iz tog doba opisuju taj datum kao dan kada je Oktavijan oslobodio Rim „najveće pogibelji“.