Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI

(satitične i druge priče)


P O S V E T A

SENIMA SVOJIH RODITELJA
UMESTO PREDGOVORA

HUMOR – HLEB NAŠ NASUŠNI

Kada je čovek sit rada, ranog ustajanja, a kasnog leganja, ponekad sit kuće i ukućana (bože moj, dešava se, živi smo ljudi!) i, konačno, sit svega, pa i sebe sama – onda treba da se lati debele hladovine i dobroga humora, pa će mu nestati od života umora. Šalimo se, naravno, nije ovo nikakav recept o ponašanju, ali može ponekad i da upali, sve zavisi od nas samih.
Smeh je, svakako, izraz prijatnog, veselog, razdraganog raspoloženja skupljanjem mišića lica, propraćenog glasom grcavog, slatkogušećeg ushićenja, sa učestalim ponavljanjem onih nedefinisanih slogova koje u svojoj nemoći obično pišemo: „ha-ha-ha-ha-ha ...“
Čemu i kome se čovek, u stvari, smeška, smejulji, kikoće, kliberi ili keseri?...
Najgorče se smeje sebi, a onda ga ostali i ne interesuju. Lepša je ona vrsta kolektivnog smejanja, na žurkama i zabavama svakakve vrste, jer kao da jedva dočekamo da se kikoćemo i vrištimo nekontrolisano preglasno. Svakako da su prednosti smejanja u gužvi u tome što ne padamo toliko u oči ostalima (uklapamo se u psihologiju ponašanja „mase“).
Pošto nije (a ponekad i jeste!) „životinjka“ (čini nam se da se i hijena smeje!), čovek se prvo pubertetski smeška simpatiji, pa onda zasmejava svoju decu u cilju nekog nazovi „vaspitanja“, da bi im bio zanimljiv, a ispadne budalast, nespretan klovn. No, ne treba zameriti, bolje se smejati nego tući. A tek kad mu se jezik zapliće, kad popije koju više, onda ti se taj prijaško smeje, što bi rek’o naš narod, k’o lud na brašno.
Deke i bake se smeju starački, u pola glasa; ne dolikuje im pred unucima da se suviše keze, a nemaju zuba, pa mogu da im ispadnu veštački i onda je totalno propala stvar – umesto smejanja oni postaju subjekat ismevanja.
Kikoće se đavo kad u nas uđe, pa iz pakosti i obesti načini tikvana i zvekana, šašavka i bezveznjaka, a ne znamo ni kako ni zašto. Đavolska posla!
Grohotom se smejemo kad smo baš „iščašeni“ u nekoj situaciji, kad ne znamo ni kako ni zašto nam se aktivirao centar za smeh u mozgu – ali prosto se gušimo od smejanja, i fino nam i lepo, i ne želimo da takvo stanje brzo prođe. Posle toga nastaje druga faza našeg novog, nazovimo ga,
„zakasnelog smeha“ kao reakcija na onaj malopređašnji – pa se smejemo sebi što smo se tako, od srca, cerekali. To životinje zaista ne znaju – blago nama, ala smo pametni!
Međutim, odgovor na pitanje kako (zašto) nastaje smeh trebalo bi da bude vrlo jednostavan, ali nije: kada prisustvujemo nekoj sceni koju nikako nismo očekivali, onda se naš prepametni mozak buni smehom, sa svim njegovim gradacijama, od te neobičnosti. Što je situacija čudnija, to je i naša zagrcnutost smehom veća, snažnija, dovodi nas čak i do suza. Svakako da ovo nije potpun odgovor na pitanje.
Humorističko-satirična vrsta smeha ima visoku prođu na našoj svakodnevnoj političkoj sceni, ali umesto da bar malo doprinese izlečenju negativnih društvenih pojava, ovaj oporo-gorki smeh samo pokazuje (i dokazuje) koliko smo neuk i priprost narod, jer – smejemo se sopstvenim glupostima.
Bilo kako bilo, smejati se treba i tako osloboditi negativnu energiju.Posebno to lepo stoji pripadnicama nežnijeg pola, pod uslovom da imaju sve prednje zubiće, naravno,ne veštačke „konjske“.
Pa i čika doktori i bele tete doktoričice preporučuju da se treba smejati jer, vele ovi pametni umovi, smeh nam život produžava (samo, nemojte se zasmejati na pešačkom prelazu da vas neki auto ne pošalje u večna lovišta – onda ovakva teorija o dugovečnosti nikako ne drži vodu).
Mi se baš lepo raspričasmo o tako blagodejstvujuščem smehu – smeškanju i smejuljenju, kreveljenju, grohotu i kikotu, cerekanju, keserenju i kliberenju, cikotanju i cikanju, i vrisci i vrištanju... – i tako, valjda, dokazasmo da se bar u tom pogledu naše ličnosti razlikujemo od raznih živuljki i zverki, da ne krenemo sad sa pričom o dinosaurusima i zverogušterima i njihovom načinu „smejanja“ (meni se sve čini da se u Spilbergovim filmovima baš lepo kezače i cepaju od smeha ovi proždrljivci kad čereče svoje protivnike!?).

I zato – smejmo se, smejmo, od jutra do sutra, pa opet Jovo nanovo i tako lečimo naše depresije, možda produžimo za koju godinicu
življenje i životarenje. Dosta nam nerviranja u ovom ozbiljno-neozbiljnom svetu haosa i nasilja! Samo, pripazimo da ne ispadnemo poprilično tupi i glupi ako smo u svome naprasnom smejanju usamljeni u društvancetu jer ostali nisu na vreme ukapirali šta nam je toliko smešno. Obrasmo tada zelen bostan!
Setimo se još onih situacija kad gledamo neki nazovi humoristički program na našoj kvazi-duhovitoj televiziji, tipa „Grand-parade“, pa pametni kamerman prošeta preko razvaljenih vilica gledalaca da bi, valjda, dokazao koliko smo zasmešljiv (čitaj: priglup) narod. E, onda, ništa ti drugo ne preostaje nego da se valjaš po fotelji i do mile volje grohotom smeješ zagrcnuto-zasmejanim facama na ekranu, posebno kad im dopre do malog mozga da su baš oni u prvom planu na „sliki“ džinovskog monitora. Tada ti je zagarantovan provod u kućnom ambijentu, od smeha i smejurije.
A što se tiče same definicije satire, tog oštrog Juvenalovog biča kojim treba efikasno šibati po negativnim pojavama u društvu, što će reći, po pojedincima   koji nas vode u ambis kao Domanovićev dični „vođa“ – ja se ne bih ovom prilikom bavio suvoparnim teoretisanjem ; samo ću citirati jedan slikoviti rimovani aforizam neznana autora, koji se zadržao u ovoj staračkoj tikvi još iz studentskih dana sedamdesetih godina, prilikom obrade teme o satirama Radoja Domanovića:
„Glavom ovan ide na buzdovan pa ponovo, da stvar bude grđa, ide glavom da mu bude tvrđa.“
Baš sjajna metafora za satiru i njene stvaraoce.
I da zaključimo: ko se smeje, taj, valjda, o zlu ne misli (jedino ako ti se, ne daj bože, iskezi ironično u lice!). I čika Darvin je bio u pravu – postadosmo od čovekolikih majmuna jer – i oni se smeju, sigurno na neki svoj, majmunski način. Zato nas danas majmunišu – neki tamo majmunoliki, zna se već koji, da ih ne uznemiravamo prozivkom.
Ipak, trebalo bi poslušati (i primenjivati češće u životu) onu irsku poslovicu: „Imaj vremena za smeh – to je muzika duše.“ Avaj! A šta ćemo sa „nemuzikalnim“ čovekolikim bićima 21. veka!?
5.01.2011.

Priče na temu: Objedinjavanje različitosti ili kako pisac vidi tri plemena jednog naroda, ali kojeg?

BOLAN MUJO, LAJKUŠA SREMICA I DIČAN CRNOGORAC
− ’Oćemo l’ se mi ritat međ jastucima, bolan, Srem’ce moja? Ama, hanuma si mi, bilo bi reda, ovajdićeš se od mene!
− Okani me se, moj Mujo, pusti tvojih ritanja i bolnih boleština! Udario ti k’o zvonar na džinovsku klepetušu u fruškogorskom manastiru, pa nikako sići s užeta!
− Kud ću, bona, s’lazit, nisam se ni objesio!?
− Ma, vešaj se ti kod svog babe, ne kod mene! Toga ovde u Sremu nema, a jok! Kod nas se prave muškarčine vešaju samo ženi oko vrata, a ne k’o ti – uvek si nešto bolan i prebolan. Obesio si ga ti odavno.
− Kako veliš? Ja to samo ’nako, ne od zbilje.
− Vidim po tvom kratkom učkuru, ne moraš mi se pravdati, mužu moj. Što veli narodna pesma: „Imam muža kao puža... Gde je koza nogom stala, mog je malog zatrpala.“ A-ha-ha-ha!
− Okan’ se belaja, Srem’ce draga. Ne tjeraj me da vidiš tvoga boga!
− Ne daj bože, nema se šta ni videti! Takvi’ sam se ja pasulja već nagledala, ne „prebranca“ nego onog krupnijeg – „tetovca“.
− Misliš, čvrsta graha u junaka!?
− Ama, koja graha, crni Mujo!? Stiglo proleće, a tvoj „kukurekčić“, tobože prvi vesnik, još skriven džonja u žbunju. Ćuti samo i visi – sve mi nešto na visi-deku liči.
− Ne vrijeđaj ti đogata, hanumo moja! Ne mogu se ja pohvalit šumet’nom k’o ti, sva ti korovom obrasla.
− Ta, nemoj mi kasti! Kako i ne bi kad nema kosca. Nit redovno kosi, niti vodu nosi! Ne može ga čovek ni za rep ni za glavu u’vatiti!
− A šta ćeš se kog vraga, za rep vatat? Da nisi ti neka đavol’ca?
Tol’ko živim s tobom , a ne napipah ti roge.
− E, bene benaste! Otkad ti nabih rogove... ovaj, za mal’ ne reče!
− Šta veliš, crna ženo?
− Ništa, ja to onako za sebe. Samo se prisećam kako si im’o ćorak na prvoj bračnoj... znaš već. Kamol’ sreće da sam tada ja uzela stvar u svoje ruke k’o đavolica, ne bih sada za tuđim rogom čeznula.
− O čemu ti to, ženo, trabunjaš, ništa te ne razumjem.
− Kažem, kako sam ti se za novu sortu graha ’vatala, za malog
„smežuranka“...
− Ama, sjaši ti, bona, s mene! Nijesam ja s tobom ovce čuva, Srem’ce moja debeljuškasta.
− Kad sam ti debeljuškasta, što si me oženio? Dobra sam ti bila kad smo noćivali pod senikom...
− Ćut’, jadna ne bila, može nas komšija Pero čuti! Znaš da taj nikad ne spava, samo viluje po guvnu, i danju i noću.
− Kažem ti, Mujko moj, kad si ono pod senikom pečurku tražio.
− A na to misliš, đavol’ce jedna! Utubio sam ja to ovom svojom glavurdom. A jesam se, bolan, onda nažder’o pečuraka!
− Još kako, k’o brav. Posle si se natočio pive, kako veliš, leg’o lepo u seno i zahrk’o, a ja ostala jadna sama da te gledam, željna k’o nova mlada... A ti hrčeš li hrčeš k’o siti hrčak.
− Što si, bona, ostala željna, mogla si i ti malo uzet pečuraka!? A ’đe si bila, dok sam ja testeris’o sve u šesnaest, ’nako u snu? Kad se probudih – ni tebe ni ti ludi’ gljiva!
− Bolje da si na javi testerio, moj Mujo. A ja sam ti o tome sto puta govorila di sam bila dok si ti bunc’o od pive. Zvao me komšija Pera da mu poguram traktor, a nije ’teo da mu odma’ upali, sve dok ja nisam došla.
− Šta imaš ti njemu da guraš traktor? Zar u po noći, ženo!?
− Ta, bilo već sunce granulo, lepo se baš podiglo! Kako ne bih? Znaš da nema žene, a ko će mu pomoći ako neće prva komšinica. Posle sam mu nabacivala, dobacivala i prebacivala... mislim – seno.
− Crna ženo! Jes’ da nam je prvi komša, al’ on nije oženjen, znaš, nije zgodno...
− Ih, Mujaga, pa baš zato. Takvi se ne boje žena k’o ti. A-ha-ha-ha!
− E, baš si vrag, pusto žensko! Šta se Pero ima tebe bojat, nisi ga valjda vilama napala, bog s tobom!?
− Otkud bih ja to? Znaš da sam miroljubive prirode. Pustio me Pera da ga pobedim. K’o veli, komšije smo, pa nije red.
− Kako, bona, žensko da pobjedi muško!?
– Lepo, moj Mujaga. Je l’ reče ti malopre da treba poštovati prvog komšiju? Ja sam tako i činila ponudila sam mu i kafu i rakijicu... Mislim, kad smo pos’o svršili.
− Ama, šta ste svršili, jadna ne bila!? Kad si sve to postigla, ženo?
− Sve se može kad se ’oće, posebno ako je seno nekošeno, a mlado – željno kosača.Valja ga natenane razgrtati, rastresti, pa mu kolac zabiti u sred plastića, da ga neki vetar ne bi ponovo razbuc’o k’o svinja masnu torbu. Sve smo mi to lepo postigli i svršili na vreme, dok se još sunce nije pridiglo.
− E, vala, imam baš pametnu ženicu Srem’cu! A šta posle bješe?
− Ništa naročito. Opkladio se Pera da će me oboriti porebarke, ako se porvemo.
− I? Nisi ga, valjda odbila, ženo? Nemoj da se zavadimo s prvim komšijom!
− Pa, znaš, moj mužiću, prvo sam se malo nećkala: te ’oću li, te neću!? Nisam tebe pitala, a ti hrčeš. Na kraju pristadoh, pa kud puklo!
− I ko je, bolan, pobjedio?
− Niko, moj Mujo! Bilo nerešeno: čas on nadjača, pa na mene, čas ja na njega, te ga lepo složim porebarke da je sve stenj’o od muke.
− Pobogu, ženo, nisi mu valjda nešto polomila, ne daj bože!
− A jok! Takvi se junaci ne lome lako. Što ga više pritiskaš, sve je žilaviji, drčniji...
− Dobro, bona, šta si zapen’la! E, baš mi laknulo. Nemoj mi samo komšiju Peru sramotit, pusti da i on ponekad pobjedi.
Dobro, Mujo, kad ti kažeš. Poslušaću, bez brige. („O, bogo moj, bene od muža!? Ta, pustila sam ga i popustila već triput, al’ ne smem nikom kasti. I večeras sam ga pozvala da mi uradi – popravni. Javio mi da mu opet ne radi traktor. Ne mož’ bez mene da ubaci u brzinu. A što ima menjač! I nikad se ne žali da je bolan i prebolan.“).
Šta to trabunjaš sama sa sobom, ženet’no moja?
Ništa, Mujko, ništa važno. Nešto se samo preslišavam.
Malo prije si se već preslišavala! Znaš šta bi te pit’o, al’ nemoj se ljutit. A đe ti je, bolan, onaj tvoj bivši drčni Crnogorac Rade, koji ’ladovinu cuku krade, ha-ha-ha!
Pusti ti mog Rada na miru. Bio je on kršna momčina, al’ nije nam se
dalo.
A što, jadna ne bila?
Pa, onako. Tražio da mu donosim svako bogovetno veče lavor i da
mu one njegove dugačke nožurde perem, a duge gaće ni u sred leta skid’o nije.
Ta nemoj mi pričat! ’Ajd’ za gaće, ni pô jada – odrast’o čovek u ’ladnoj planini.
Kako da nije! Meni baš dosadilo. Pored moje sremske ravnice da
čuvam brdske ovčice!?
I samo zbog lavora i njegovih gaća vi se rastadoste?
Ama, nije. Još poč’o da mi govori nekakvim novim jezikom, ništa ga nisam razumela.
Kako, bre, nisi kad smo pleme jednog istog naroda!? Jesmo l’ se u Dejtonu pomirili, bolan? Ima tome već jedna i po decenija.
Ma, jesmo đavola, da sad nešto ne lanem. Al’ mene politika ne zanima, Mujo.
Đe si ono stala, bolan, sa tim tvojim Radom što besedi nekakvim stranim, reklo bi se – marsovskim jezikom!?
U pravu si, mužu moj. I dok mu prostrem krevet i ušuškam pod jorgan, pa se ja malo plaknem i polagano zavučem pored njega...
I šta bi, crna ženo, šta bi!?
... a moj Rade hrče li hrče – sve se gore tresu od Kotora do Durmitora. Fale mu još samo gusle i deseterac!
Ejvala, baš naleti na pravoga, dičnog Crnogorca. A je l’ istina ono sa stolicom što mu stoji odma’ uz ležaj?
Kako da nije, moj Mujo. Čim ustane tolika ljudina, mora jadničak da se stropošta na sedalo k’o kokoška, veli da se odmori od spavanja.
Ha-ha-ha! Onda sam ti ja još i dobar mladoženja, Srem’ce moja okrugla, pa debeljuškasta. Ista si k’o ona tvoja lepa štrudla što je uvijaš s makom i orasima.
Šta mi vredi što sam takva kad si ti večito bolan i prebolan. Kad smo već kod oraha, Mujo, ’oćemo li se malo podžilitat jastucima, kako ti veliš, nismo davno?
Šta ti je, bolan? Zar u pô bela dana!? A znaš da me i krsta nešto stežu, stra’ me ukočit se, pa šta š’ onda bez mene, jadnice moja.
Znam ja da se ti ukočiš uvek na pogrešno mesto. Odoh ja do komšije Pere da mu pripomognem. Javio mi da mu ost’o još nedovršen koji plastić sena, a ne može, jadničak, sâm da mu pribije kolčinu u sredinu i ponovo uplasti. ’Ajde uzdravlje, pa kad se otkočiš, zovi me, Mujaga moj dragi.
Dobro, ženo, srećan ti rad.Pazi samo, Pero je od tvoje sorte. Da ne bude svaka ’tica svome jatu. Sremac i Srem’ca, gotova pleten’ca. Čuvaj se. Nema više bratstva i jedinstva. A ja odoh vidjet voćnjak, sav se u behar dade, milina očima gledat! Mašala!
TREĆA NAGRADA DIOGENES 2009 – SARAJEVO

SENZACIONALNA VEST

PRVI KANAL

Poštovani gledaoci, obaveštavamo vas o događaju koji se zbio juče, negde oko podneva. Kako saznajemo iz dobro obaveštenih krugova, reč je o nestanku glavnog junaka iz filma Lesi se vraća kući. Nažalost, izgleda da se pas-glumac nije vratio. Informisaćemo vas o potrazi u narednim emisijama.

DRUGI KANAL

Javljamo vam, dragi naši gledaoci, a posebno gledateljke, o neverovatnom nestanku filmskog junaka, čuvenog Lesija. Njegova vlasnica je prosto vidno izbezumljena zbog nemilog gubitka ljubimca. Po rečima jedne zavidljive komšinice sa Beverli Hilsa (glumice NN, bivše narkomanke), poslednji put je videla, kako reče, „tu džukelu“ u Centralnom parku, dok je urinirao, pri zalasku sunca, na onu statuu poznate glumice. koja se, kao što vam je poznato, ne sviđa mnogim Beverlihilsanima.
Sa novim glasinama o sudbini Lesija javićemo se uskoro.

INFO-CHANEL

Izgubio se Lesi. Krenuo u park na „piš-pauzu“ i još se nije vratio u svoj apartman, na desetom spratu hotela „Kerovil“. Sumnja se da je kidnapovan. Mnogi fanovi već pale sveće pred njegovim poslednjim boravištem. Za večernje sate predviđeno je formiranje Kluba Lesijevaca. Članarina u vidu donacije biće odbijena od poreza. Vidimo se, dragi fanovi.

TEL-UPIŠ (TV-Udruženje Pronalača Inteligentnih Šarova)

Sa velikom tugom i bolom u srcu i duši javljamo vam, dragi prijatelji, da je danas, baš na Dan zaljubljenih, nestao, bez traga, nikad prežaljeni glumac svetskog glasa – Lesi. Njegov dragi lik ostaće večno upamćen ne samo u našoj UPIŠ-Televiziji nego i u svetu njegovih najbližih psećih rođaka.
Iz sata u sat pratićemo traganje brojnih obožavalaca i poštovalaca njegove umetnosti. Nadamo se da će se i ova vrlo zanimljiva epizoda njegovog života završiti hepiendom.
Ne menjajte samo vaš – UPIŠ-kanal.

DRUGI KANAL – VANREDNE VESTI

Još uvek je neizvesna sudbina našeg glumca svetskog glasa – Lesija. Ekipe kerećih društava, od kojih su najmasovnija Slatko štene i Umiljata Lesi, užurbano danonoćno tragaju duž cele naše dominirajuće Agresomerike. Nažalost, prema poslednjim saznanjima, iz pouzdanih narkonovinskih izvora, naš dragi, vrlo profitabilni Lesi, sa zaradom brda zelenih novčanica širom divnonaivnog sveta, možda je već na putu za večna lovišta.
Sa novim vestima javićemo se direktno sa terena.


NARODNI KANAL – POSLEDNJA VEST

Pronađen živ i zdrav čuveni glumac Lesi. Požrtvovani novinari samo našeg Kanala ušli mu u trag. Isplatilo im se tumaranje po Lesijevom zavičaju
– gledanost naše TV povećana za celih sedam %. Pogledajte sliku sa lica mesta (’Ej, hitno zumiraj leglo!).
Kako tvrdi njen lični lekar, srećna Lesi donela na svet petoro slatkih kuca debeljuca. Ko je srećni otac, saznaćemo uskoro... Pardon, to će biti moguće tek kada budu uzeti i ispitani uzorci DNK od desetine džukaca iz komšiluka, koji su rado dolazili na noćne žurke kod čuvene Fani Lesi, kako su je, od milja, zvali fanovi.
Gledajte samo naš i vaš – Narodni kanal.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI

(satitične i druge priče)



DESET ŠKOLSKIH ZAPOVESTI


1. Ja sam gospodar „profa“ tvoj, jedini sudija (ne)znanja tvojega. Nemaš šanse bez evrića u kovertu.

2. Ne pravi sebi idola. Nemoj mi se klanjati niti služiti uzalud, jedino ako ti budem ispitivač na popravnom ispitu.

3. Ne uzimaj u usta ime profesora svojega. Na kraju školske godine – bič puca.

4. Sećaj se dana odmora... Šest dana glumi pred ukućanima da učiš, a sedmi – „pozajmi“ duvan iz trafike, trebaće ti za uspavani ponedeljak.

5. Poštuj oca svoga i mater svoju... Da ti dobri budu, još dok su na Zemlji, kad ti zafali lova.

6. Ne ubijaj se naukom. Izmakni se kad ti sa gornje police pada na glavu
– enciklopedija.

7. Ne čini obljubu nad drugaricom iz odeljenja samo zato što joj je majka profesor matematike. Skupo će te koštati „jednačina“ sa jednom njenom (ne)poznatom.

8. Ne kradi znanje svog (o)bližnjega druga u klupi. Kao saučesnik, bićeš mu dužnik do kraja godine, u školskoj kuhinji.

9. Ne svedoči lažno na bližnjega svojega u školi. Profesori su oduvek bili glavni akteri filma „Dobar, rđav i zao“.

10. Ne poželi ništa što je tuđe. Svakako ćeš sa drugom podeliti cigaretu (ili marihuanu, ne daj bože!) u školskom WC-u.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


PRIČA ŽIVOT (NE)VELIČA

POSMRTNO KRŠTENJE*

Čuj ovu priču, prikane moj, čudom da se načudiš!
Beše moj stari, bog da mu dušu prosti, neobičan čovek. Ne zbog temeljne fizičke građe: im’o je poširoka ramena a ručerde k’o lopate – prava ljudina! – nego, ne može svako da se pohvali sa dva imena. Ne veruješ? Moraćeš. Ako koza laže, rog ne laže.
Znaš, prika, šta će ti reći ova tikva piščeva? Čim je moj stari doš’o na ovaj zaguljeni svet, odma’ je im’o muke ovosvetske oko imena. Skupiše se tetke i strine, pa počeše prevrtati svetsku situaciju. Jeste da je sedmo dete u porodici, al’ nek mu bude carsko znamenje – ne sirotinjsko! I mudra odluka, bez kuma, pade: kućna babica Stana reče dubokoumno: nek se zove – Franja Josip! Zgledaše se žene oko kreveta porodilje (babe moje, po ocu) i aminovaše ime malog kurajbera. Otkud dvostruko ime, pitaćeš se, prijatelju!? Ama, tako se zvaše austougarski car, a moj stari se rodio u sred rata, leta 1915. Možda mu to vek produžilo; preturi preko glave i drugi svetski, i dožive lepi’ sedam i po decenija.
E, sad čuj ovo, za neveriicu: kad se moj stari uzdiže na nebesa, majka moja Elizabeta, zvana „mala Liza“, morala ga pokrstiti. Austrougari mu davno   uvedoše,   u   knjigu   rođenja,   dvojno   ime   na   tamo   njihovom,
„ugarskom“ jeziku, jer rodio se s one strane Dunava. Mati ne mogaše muževu penziju dobiti, u današnje savremeno doba, dok ga ne pokrsti u
„Jožefa“, uz dva svedoka. Čudo neviđeno – posmrtno krštenje, bez kuma i kumice, prika moj, da ne veruješ! Srećom, nadživeše ga školski drugari iz istog mesta življenja, pa oni drage volje posvedočiše da je taj i taj pokojnik zapravo Franja Josip, a ne Ferenc Jožef. Još kad je matičar ukapirao da se pokojnikov otac (moj deda) zvao takođe Josip, zamalo što ne dobi nervni slom. „Ama, taj pokojnik nije car pa da nosi dva imena!“ – iščuđavaše se visokoumni administrativni službenik. To ispada kao da je otac davao sam sebi ime, prika moj, prosto za Riplijevu rubriku „Verovali ili ne“.
A celoga života nosio moj stari svoje časno ime-dvoime, u čitavoj svojoj dokumentaciji: od radničke knjižice, preko platnog spiska svoje poštanske firme, pa zdravstvene papirologije do veresije u popularnoj komšijskoj kafanici „Kod Šace“. A kad bi morao pisati svoje ime sa srednjim inicijalom oca, sto puta bi galamio na neznanog kuma neznanog (jer odrastao je kao siroče od malena). Bio bi to zaista carski potpis: posle prezimena bi moj tatica naškrabao: Josip, Josipov, Franja. E, neka mu je carska slava i hvala!
I posle svih tih peripetija pisarničkog tipa, tek tada savremena vlast priznade naslednici njegovoj penziju. Ali, ne lezi vraže! Prvi ček za penziju stiže na kućnu adresu, pogađaj na čije ime: opet Jožefa, a ne Josipa Franju. Ispada tako da je mati moja živela celih gotovo pola veka (bez jedne godine) sa dva čoveka istovremeno, Josipom i Jožefom. A šta tek mi, deca njegova, da kažemo: kod jednih se (ima nas četvoro) u đačkoj knjižici otac vodio po jednom, a kod drugih – po drugačijem imenu!? Eto šta ti je birokratski sistem, moj prikane, moj derane!
Da je moj stari živ, sve bi taj, pod kapom nebeskom, posl’o lepo i krasno – u finu ’aterinu! I cara i carevinu, i rojaliste, i kapitaliste i tamo još neke... Ama, ljudi, dozovite se pameti! Ta, nije on kriv što se rodio u kapitalističkoj državi, a svet napustio u socijalizmu!
„Život je, sine“, kako je znao besediti, uz fraklić meke dudovače,
„mutna reka, prepuna brzaka. Koliko god da se otimaš, koprcaš i rukama i nogama – vuče te na dno, ’teo ti to ili ne! Nijedan kralj ni car te spasiti ne može, pa imao ti jedno ili deset imena!“
E, baš je to lepo sročio, svaka mu čast!
Tako se to zbilo sa ocem mojim dvoimenim, pa ti vidi, prikane moj!
Hoće li se ljudi ikada dozvati pameti?

* Istinita autobiografska priča

Vojvođanski rečnik

Ako se digod nađete u kakvom manjem vojvođanskom mestu vidićete kako u poslepodnevnim časovima, naročito oni matoriji, iziđu na šor pa divane sedeći na klupi pod nekom lipom koja obično pred avlijom pravi hlad već duže od pola veka.

Ljubazno će vam se osmehnuti, verovatno i upitati: "Je l', a čiji s' ti" i "Dis' poš'o" da ti na vreme jave je li "kotkuće" taj koga tražiš.

Ako im se baš i ne svidi kad čuju kod koga ste namerili, čućete kako mrmljaju sebi u bradu "e, naš’o si crkvu diš se Bogu moliti".

A pošto, fala bogu, mlogo volu da divane upitaće vas možda i još štošta. Kako biste znali o čemu tačno govore, predstavljamo vam mali vojvođanski priručnik za tumačenje reči i izraza.

1. Kad se budete ačili, odn. zavitlavali nekoliko puta čućete "ta id' u očin", ali nemojte se ljutiti i doslovno shvatiti da treba da idete dovraga, jerbo je to samo šala.

2. On je Srbijanac – nije iz Vojvodine – Gegula.

3. Šlajbok, šlajfik, buđelar – novčanik.

4. Zavijače nikako ne mešajte sa prženicama, jer je to hleb umočen u jaja pa pržen, a prženice su prepečen stari hleb na plotni, nešto poput tosta.

5. Bakandža – tvrda cipela, cokula.

6. Kibicfenster – isturen prozor, tako da se sa tri strane može posmatrati šor, ali i pod njim bolje kibicovati i unterhaltovati, odn. udvarati se, ili što bi danas mladi popularno rekli “muvati se”.

7. Pod kibic često dođe i neki đilkoš – kavgadžija, danguba, neradnik, vetropir… Tu je i abaja – lepo razvijen mladić koji se nasilnički ponaša.

8. Kupi pinkle pa idi 'di ti bolje – kazaće muž ženi ili žena mužu kad se svade.

9. Deder dojti mi te lotre – Hajde, dohvati mi te merdevine.

10. Andrak – đavo.

11. Firanjge – zavese.

12. Ne laje kera radi sela, nego sebe radi – kaže se za onoga ko voli da skreće pažnju na sebe.

13. Teraj kera, lutko moja bela, teraj kera kad si započela – kaže se mustrici odn. frajli kad mlogo tvrdi pazar.

14. Ladla – fioka. Čekmeže – fioka u stolu.

15. Da prostite kurisanje: bezobrazno ašikovanje, "nabacivanje".

16. Ždronjcati – čantrati iliti zvocati.

17. Aša-ša – iha-haj, podosta.

18. Ti bi kanda jeo pečeni' engeča – kaže se detetu koje mlogo izvoljeva pri jelu.

19. Biri-biri-birke – uzvik za dozivanje gusaka.

20. Buda – mali dućan, kiosk.

21. Doguzna suknja – tesna suknja.

22. Drežditi – dugo čekati.

23. Drtina – ofucana stara osoba.

24. Dunda – debeljko.

25. Đuveče – posuda za pečenje u rerni.

26. Baščica – cvećnjak ispred kuće u dvorištu.

27. Gedžav – mali, sitan, nikakav.

28. Gološijan – petao bez perja na vratu.

29. Graditi – psovati ili lajati ("Gradio mi mater pa sam ga ošin’o", "ne laj, u materinu").

30. Gumarabika – lepilo.

31. Iberciger – lak prolećni kaput.

32. Iskeketiti se – dobiti išijas.

33. Kalabaster – da 'prostite, veliki muški polni organ.

34. Natkasna – mali ormarić, noćni ormarić

35. Kerebečiti se – praviti se važan.

36. Kotobanja – čardak.

37. Kurcobrija – mladić od 15-16 godina, neozbiljan.

38. Liz-guz! – nazdravlje, šaljivi uzvik onom ko je kin’o.

39. Londrati, landrati – skitati.

40. Manila – neupredeni kudeljin kanap, konopac.

41. Je*emu ćole pantalone – uzrečica kad neki posao propadne, nešto ne bude završeno kako valja, pođe kako ne treba.

42. Mrtvo puvalo – neodlučan, neaktivan čovek.

43. Mišprdifarba – neodređene boje.

44. Muntati – varati.

45. Nabaždaren – koji može mnogo da popije.

46. Nacifrati se – skockati se, srediti se.

47. Naheriti se – iskriviti se u leđi’.

48. Opaklija – duži krzneni ogrtač najčešće od ovčetine. Sličan je i pršnjak.

49. Opraviti se – lepo se obući.

50. Ošajdariti – ošinuti, udariti.

51. Zagrebati – pobeći, otrčati.

52. Fruštukovati – doručkovati.

53. Tuda! – uzvik bež’mo!

54. Zavukati – zavitlati ili uhvatiti zalet.

55. Parta – umrlica.

56. Saraga – mršava osoba.

57. Tandara – mandara – nabrzaka nešto obaviti, otaljati.

58. Cvikla – deo tkanine krojen ukoso.

59. Špacir – šetnja.

60. Špiclov – prepredenko.

61. Šufnudla – pecivo u obliku valjušaka.

62. Nasuvo – testo s krompirom, može i sa kupusom…

I rezanci s makom!

63. Kuća na lakat – kuća koja se proteže na 2 ulice ili se proteže na krivinu – glavni deo kuće je "nuz" ulicu, a produžetak kuće je u dvorištu.

64. Šlus – kraj.