Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


„TAKO TI JA DIVANIM, PRIKA MOJ“ (PANTINE MUDROLIJE)

MEKINJE

E, prika moj, da si danas čuo bisere mudrosti moje zlatne unuke, pa da padneš na teme. Ta, nema joj ni četir’ leta!
A o čemu je reč, prijatelju Panto?
Kupio ti ja onomade na vašaru jedno mršavo nazime, tek da mi se nađe svinjetina u kući. Znaš, izađe me jeftinije, a teška vremena nastala. I ’ranio ja tako, ’ranio tog gedžavca, a on sve nešto probira po valogu, te ’oće te neće. E, sad ću ti ja pokasti tvog boga! ’O’š dinja i lubenica, velim mu onako prijateljski, kô vrana piletu, a sve nešto zagledam po širokoj avlijetini di sam, boga mu poljubim, zaturio onu švićkavu kandžiju. Moraš od dece sve skloniti. Đavoli mali! Al’ neka.
Pređi na stvar, Panto.Ta, nemam ja tol’ko vremena za tvoj divan!
I velim ti, prikane: lepo ga i kumio i molio da se privati ’rane, a on – jok! Ni da primiriše! Sve nešto mrckelja, cvrči, cedi napoj kroz onu surlastu vilicu, mog’o bi orati njom. Gleda svu tu situaciu moja stara, pa će tek meni:
– Crni Panto, ubaci mu u tu mlaku vodurinu malo mekinja! Nek se taj grbavac raz’rani! Znaš šta ti je gospon doktor rek’o kad si ono jesenas izgubio apetit. Nisi mog’o smazati ni frtalj table slanine kô ono ranije, a iz kreveta si mi pre izaš’o neg uš’o... A kad si se u’vatio mekinja sa mlekom, odma’ si živn’o! Sećaš se, Pantelija!?
Ma, idi baba u očin! – velim joj ja, prikane. – Nisam ti ja marvinče da jedem te... te splačine od mekinja i starog leba. Al’ baba ne bi bila džandrljiva torokuša, olajavačica, da ne čakiće, da izvineš, kô čavka. Pozove ti ona našu unuku Milenu, mezimče dedino, da skokne na kotobanju po malo mekinja iz džaka. ’Teo ne ’teo – moraš po njenom. Taman pospem po valogu te zlatne mekinje, a unuka viri kroz tarabu svinjca:
Bako, a ocemo l’ da kolemo i deku? Vidis kol’ko se ugo’io. Sto si ga tol’ko lanila mekinjama?
Ljubi je baka u pametnu glavicu!

HLEB NAŠ NASUŠNI

Kol’ko pametan beše onaj što je prvi rek’o: „Smeje se k’o lud na brašno!“ Je l’ taj prikan bio mlinar, pekar ili običan građanin – ne znam, zaključi sam, brale moj, izdivaniće ti deda Panta sve natenane.
Odem ti ja, k’o i svakog bogovetnog dana, u pekaricu na ćošku; to ti je sobičak „tri-sa-tri“. Osmotrih gde u red da stanem, al’ toga ni za lek. Kud ću, šta ću, pokunjim glavu. Gušim se od ljudskog vonja.Čekam i piljim u mladu tetkicu pekaricu, s belom keceljicom. Sve se nadam – osloviće me. Ako je još dobro raspoložena, sve zavisi kako je noć provela, možda se posreći da me upita, k’o staru mušteriju, jednu od retkih ptičica pred istrebljenjem: „Kako ste, deko, odjutros na ovu žegu? ’Oćete l’ mekši ili tvrđi hleb?“ No, željena ljubaznost se otopi sa lanjskim snegom i ostade samo neljubazno kreštanje:
’Ajde, gukni deda.! Vidiš kol’ki narod čeka! Nisi jedini...
Ostadoh bez reči... Ona meni tako, meni, koji sam član Kriznog udruženja za zaštitu isceđenih potrošača! Žaliću se tamo... nekom. Kakve samo zverčice načini od ljudi ovo globalno pregrevanje džepova!
„Biće tu još lepih reči koje zdravo dižu temperaturu na avgustovskoj pasjoj žezi“, pomislih kao normalan građanin moje drage, nazovi-normalne zemljice, te pokušah prekinuti lepojku:
Dajte mi veknu, veknicu... Ovaj, izvin’te, a pošto Vam je danas?
Pa, pošto bi bila, matori? Kako se usuđuješ da pitaš? Ne pravim ja cene... ’Ajde, vidiš, narod čeka!... – ispali čitav rafal prodavačica ka mome ponosu ozbiljnog kupca, sa statusom socijalnog slučaja pred zamrznutom penzijom, u demokratskoj zemlji Nedođiji. Razočarano zaključih: od zanimanja prodavca ona ima samo slovo P.
Valjda se sme pitati. Svaki dan nešto ide gore – pokušah miroljubivo rešiti stvar. No, pogrešna procena. Tera me sâm đavo!
Nismo ga podizali još od lane! ’Oćeš da ga kupiš!? Zaustavljaš mi proces rada, odraziće mi se na plati...
Eh, brale, nisam očekiv’o tako burnu reakciju mlade mrzovoljke, pa ni očiglednu dvosmislicu. Samo izustih, k’o krivac pred sudom:
Ali, gospođice, samo sam pit’o, ne želeći da Vas uvredim, ili, ne daj bože, isprovociram – kol’ko Vam   danas košta... Znate, dug je mesec, a visok datum...Kriza paraliza vlada. Nemam posla... Svaki drugi dan kupujem hleb, da rastegnem malo dinar... Juče je bio onoliko, a danas koliko? Vidim u novinama piše...
A što čitaš novine? Valjda si mislio: visok je mesec, a daleko datum
dobaci jedan pametnjaković iz gomile, na šta se prisutni zasmejaše k’o lud na brašno.
Ama, pustite čoveka da pita, i ja ne znam više pošto je hleb! – stade u moju odbranu jedna fino zaobljena građanka, sa bulkama u obrazima, procvetalim šminkom, sva mirisavo ušmurana.
Bi mi krivo, ne zbog onog mangupa sa volovskom kajlom oko vrata, nego zbog neukusnog, primitivnog obraćanja na „per tu“ lepotice iza police, kojoj se primetno odslikavahu dve rasne „pogačice“ ispod providne bele bluze. (Eh, što nisam mlađi, pa da joj pri’vatim dvosmislicu! Ovako, mog’o bih joj biti deda!)
I da ne dužim – kupim ti ja nekako dve vekne od celi’ pola kile, što bi rek’o Sremac. Nekad veknetine behu stvarno od dva i tri kilograma, narasle k’o žute kamarice i mekane k’o duša! Pa kad čovek zagrize finu braonkastu hrskavičavu koricu, u’vati ga milina od ukusa i mirisa čistog brašna sremskoga... Najzad, dohvatih se na izlazu spasonosnog svežeg zraka , kad nagazi me nekakav rmpalija:
Kud si navro, matori šmokljane? Nisi ti jedini gladan, znaš?
Ne stigoh ni da ga pogledam, samo k’o žaba pred zmijom izustih:
Ali, nisam ja ništa loše mislio, gospodine...
Šta ti tu meni „gospodine“!? Nisam ti ja nikakav gospodin!.. Imam u kući čitav čopor gladnih usta. Treba mi bar pet-šest vekni... A ti se tu pogađaš za jednu-dve, cenjkaš se k’o na pijaci! Gubi se da te ne opaučim jednom!...
Ja brže-bolje put pod noge, da ne kažem savih pokorno rep i samo se, na moju nesreću, nakezih – k’o lud na brašno!
I bi šta bi! Neka senka se nadvi nad preznojanom tikvom i jeknu mi u ušima tup udarac... Ne znam ni kako ni zašto, samo, pade mi mrak na kestenjaste oči i – otputovah u blaženi raj...
* * *
I raj je „tri-sa-tri“, veruj mi, brale moj. Kakve sam samo sličice gled’o o srećnim, sitim, negladnim vremenima, kad smo bravce i krmačice ’ranili pominjama, što mirisahu od kukuruznog brašna i ukusnog crnog ’leba, natopljenog masnoćom sa sudova...To beše meso!... Pa, kobasice od mangulice, od metar u paru... A tek šunkice, prednje i zadnje, natenane sušene! Zaboravih crno vince! Milina jedna!...

* * *
–’Ajde, deko, dosta ste bili u nesvesti. Eno, baka čeka vruć hleb – ugledah poznato ljupko lice pekarice miloga glasića. I odmah joj – sve oprostih. Ustadoh i krenuh s kezom na obrazima. Ne znam zašto.
Vi’š, prika moj, šta uradi od čoveka ova kriza, svetska paraliza. Ne znam da l’ da plačem il’ da se smejem, k’o lud na brašno. Dođe mi da od sreće besparičke vičem ulicom: Živela skupoća!

JA – POLITIČKI „TELEGOVORNIK“

Televizija je moćna stvar, a prava igračka, prijatelju moj. Samo je treba na pravi način (is)koristiti. Neka mi samo neko lane kako moja politička veličina nema šta da kaže. Moje mišljenje je na svom mestu: ni levo ni desno, uvek samo pravo – negde između. I ne boj se, kad ti Sremac Pantelija divani.
Moj deda Sofronije starovremenski čovek beše i vol’o je da mi soli pamet, bog da mu dušu prosti: „Eh, unuče moje, džabe ti što nosiš glavu na ramenima k’o bundevu ako političke pameti nemaš. Povijaj se kako vetar duva i nemaš jeda!“
Nisam mu baš verov’o u početku karijere. Jest’ da je moj deka im’o samo osmoljetku i kumrovački politički kurs, al’ beše taj bistra seljačka glava. Džabe meni moj marksizam i lenjinizam na „faksu“ da ne utubih njegove bisere mudrosti.
Kad se ja lepo popnem za govornicu, prika moj, ta svi gledaju u mene, pa i kamerman – odma’ me celog zumira. Popravim prvo kravatu, specijalno odabranu za političke nastupe, onu šmekersko-crvenu, otpijem gutljaj-dva
„Knjaza Miloša“ (tek tol’ko da ispunim ugovor za reklamu) i počnem sa govorancijom.
A pitaš me, prijaško moj, o čemu razglabam celi’ pô sata. Kako o čemu? Gde ti živiš!? Pa, ja divanim prvo o sebi, mislim, o svom viđenju političke situacije. Lepo krenem od mog komšiluka i udarim kritiku o smeću. Nakupilo se, prika, ne’š verovati, deset kola đubreta! Još ga više ima u mesnoj zajednici, a na višem nivou da i ne divanim. Gledam, onako usput, kako da bocnem političke protivnike. Jes’ da progutam knedlu ako me predsedavajući kazni novčano, al’ ne mari. Sve to ide u političko-partijski staž. Ta, zaleći će za mene, novčano, moja partija, zato joj obezbeđujem debele veze na višem nivou, posebno kad treba ubaciti nekog tamo „našeg“ u dobroplatežni upravni odbor. Znači, isplati mi se, a kako – to je moja stranačka tajna, imam pravo ličnog veta na strogo poverljive informacije (bokte mazo, baš sam ovo zdravo učeno sročio, bolje od mog dede Sofronija!).
Što se tiče mogućih posledica zbog slobodnog prozivanja pojedinaca sa javne govornice, da ne velim javne kuće takoreći pravde, za to nemam brige. Sve lepo izgladim dole u menzi. Platim turu pića, pa „deset s lukom“ i legne stvar. Ama, to je samo politika! Vražja doduše, al’ poštena! Tako ti ja gradim plodnu karijeru. I opstajem. Evo, već treći mandat. Uskoro ću i u
penziju, bože daj samo još koju godinicu ovak’e demokratije, pa da me sunce ogreje penzionersko. Ako mi baš nešto zanemoća od organa, skoknuću u inostranstvo. Nisam ja džabe poželjan politički kadar. Ta, lako ćemo u „invalidu“. Para vrti di burgija neće, a- ha-ha!
Sad žurim. Čeka me važan tele-intervju. Gledaj me, prika moj, večeras. Preko ceeelog ekrana. A i ošiš’o sam se za tak’u priliku. Kažu mi zavidljivci – k’o da me tele lizalo. Ne marim. Nije svakom dato da bude telegovornik.

B U K V I C A
(Poslanička reč)

Kad ti seljanka, ova naša, sremska, veli: „Kakav je to čovek? Gleda me u oči i laže!“ – e, onda utubi, prika moj: ta seoska pametnica pogodi u metu sto-posto! Nema ti ona blage veze o onoj: „Oči su ogledalo duše“, jer u nekakve velike škole išla nije. A opet, zna ti ta „di sâm crni đavo sedi“. Nije ni čudo. Ovde kod nas, u ravnici plodnoj sremskoj, oduvek se divani kako kuća leži na ženi, a ne na zemlji. A i novčanik domaćinov leži pod njenom keceljom, sve onako na cvetiće.
I onda se još pitaš što danas ljudi sve više turadu one crnomafijaške
„cvikere“ na nosinu. Odgovor se sâm natura: da sakrijedu svoje ogledalo. Plaše se odsjaja duše kroza zenice.
Ne divani mi, prijaško moj, kako se deda Panta paor ne razume u tu, kako vele, „psikologiju“ ljudsku! Ta, znam ti i ja di sedi onaj đavolak. Ne trebadu meni visoke nauke. Samo, moram priznati, nisam dorast’o toj našoj prosečnoj seljanki sremačkoj. Promućurnija ti je ta od svakog advokata i političara. Alal joj vera! Treba je turiti u Skupštinu. Da očita k’o pop besedu, tamo njima, svoju mudru bukvicu! Znaš, onako drčno, po paorski, bez umotavanja u štaniclu.
Joj, što bi vol’o da im prodivani koju, sve da se češedu tamo i di ih ne svrbi! Ne bi im ona frljila cipelicu, nego opanak, onako fino umazan čim iz štale iziđe! Ta, i goveda imaju dušu, a ne čovek! Mlekom i sirom nas ’rane. I ne pitaju za cenu. Niti znaju šta je nestašica. Moja „šarulja“ je živa mašina! Utubi šta ti ova paorska glava divani.
Samo se jedno pitam: jesu li sisali veslo umesto sike ili flašice sa mlekom, kad su bili mali – ovi naši ministri. Ama, ko će da ih ’rani, ako neće paor!? Joj, tako ti je to kad se opanak popapuči! Tu ti ni bukvica ne pomaže. Pa se ti uzmi u pamet, prika moj.

RADNIČKA K(L)ASA TALASA

Viju se zastave, a nije praznik. Zavijaju prazni stomaci. Vijaju se gladni penzioneri oko kontejnera... Krv proliše na pravdi boga dok ne utvrdiše, ponosni, ko je prvi stigao. Komšija deda Panta iščeprka zastavu na pola koplja, grba umazanog tartar-sosom, sa nedavne daće nekom od ratnika iz poslednjeg rata, nevidljivog. Zastavu odložio, uz dužnu počast sa tri prsta u ime krsta, na dno kontejnera, a jarbol uzeo – za loženje, ko zna kakav će kijamet udariti na zimu.
Na obližnjem igralištu vijaju se naivna dečica, naše najveće blago. Stasala (de)generacija od pre jedanaest leta, kontaminiranih naslednika ... Svako treće detence nosi naočare, slepo k’o šišmiš.
Jedino iskreno realistički zavijaju vuci u napuštenim selima širom naše lepe Stradije. Možda ih kasetni poklončići s neba pretvoriše u vukodlake, pa u po dana, a ne samo pod punim mesecom, traže da kolju ovce. A ni ljudi ni ovaca.
Za govornicom ništa novo. Ovnovi, predvodnici stada, nude izbornim ovčicama najbolju travu i laguckaju. Uvlakači radničkoj klasi talasaju kad treba izmamiti pare pred izbore. Sve ređe zalaze među redove štrajkača (a para nema kao u „zlatna“soc-vremena za štrajk-brehere), jer kao (ne)odgovorni plaše se vijanja i zavijanja radnika po fabričkom zakorovljenom krugu. A trnje žestoko bocka li bocka, ne gleda na funkciju uštirkanih, zaularenih vođa.
Ko to i šta još može da uvija i zavija u uspešno smotanom pašaluku? Plastične kese povlače se iz upotrebe, a novo drveće, što se sadi samo za maskaradu pri dolasku velikih glava, peva pesmu: „Lipsaj magarče dok ja u raskošno drvo ne narastem“. Preostalu travu popasla radnička klasa, nema više šta da talasa oko pri(h)vatizovanih fabrika. Prihvatili se na vreme besplatnih nepokretnih, a bogme i pokretnih dobara tajkuni, lovani iz onih srećnih vremena, zna se kojih. Doduše, očigledan je porast proizvodnje plastičnih kesa i pored kukumavčenja „zelenih“ o zabrani njihove upotrebe. Smrt ne pita. U domovima staraca jeftinija je crna kesa od drvenog pogrebnog sanduka, a mrtvac nije faraon, ne može da bira.
A moj deda preš’o na zavijanje duvana, zbog skupoće. Ne smem ga više ni pitati koliko je šta platio, odmah arlaukne. Dernja se svakog bogovetnog jutra pri povratku iz samousluge: „Auuu! Izem ti penziju! Ne mo’š ni papir kupiti za brisanje „starke“! Moraću i ja skoknuti na demonstracije da malo talasam zastavama i zviždim u piždraljku!“
Kakavu sad „piždraljku“!? Jes’ da sam ja uvek im’o jedva dvojčicu iz srpskog, al’ ta mi „piždraljka“ baš ne ide pod kapu! Takav je moj deka
„revolucionar“! Oduvek je taj pazio na slikovito izražavanje! A kad u školi glumimo „Crvenkapu“, pozovemo dragog dedicu samo za ključnu scenu cele predstave. To je onaj čuveni nastup vuka pre nego što razjapi čeljusti da proguta baku. Ja mu iza zavese kao šaptač samo dobacim: „Deeeko, kad si zadnji put bio na godišnjem, preko sindikaaata?!“ Deda odmah iz prve zaurla bolje od svakog kurjaka: „Auuu! Daaavno!” Tu sledi gromoglasan aplauz publike, sastavljene samo od đačkih roditelja.
Tol’ko o talasanju. I zveckanju gladne radničke k(l)ase. Pa ti vidi, brale moj!

ŠPIJUNSKO PISMO
(Kad se bik – oteli!?)

− Eh, što nisam špijun, moj Stevara! Kako bi’ samo putov’o svetom k’o gospodin čovek. Zaviriv’o bi’ i tur’o svoj nos u tuđa posla s uživanjem, to ti je danas zdravo otmeno. Bio bi’, brate moj, špijun prve klase.
− Da nisi ti, prijatelju Pantelija, malo onako, znaš već kako, prolup’o, ne daj bože? Kakva špijunaža? Kakve trice i kučine sad pod stare dane!
− A jok! Nikad nije kasno.
− Dobro, kad tražiš đavola i naći ćeš ga. Samo mi jedno reci: kako bi se sporazumevao sa saradnicima kad ih ne smeš viđati, a radiš tajni posao?
− Eh, to bar nije teško. Sročio bi’ lepo pismo, al’ takvo da ga niko ne može odgonetnuti. Imam već par mustri za takvu rabotu.
− Vidi, vidi naše špijunčine! Ta, ti se već sâm iškolovao!
− Samo ti kokodači k’o ona moja baba Roska!
− Baš me živo interesuje ta tvoja mudrost! Da čujem to pisanije.
− Slušaj, Stevara, pa se čudom čudi, šta sam sročio:
„PRIčam ja, ali ne VREDI, mojoj baBI da mi TREBA LOva. Moram kupiti TELE. A BABA MUČEnica KAO da MI NI ovako STARom ne da mira. „Idi nek ti dâ ministar. NeKO treba iza OVOg teleta da ČIsTi govna po Avliji“ GOvoRI ona, a ja JE ne slušam. OD MOG plana ovog toplog TEškog LETA BAš neću biti BEz brIge. A MIra NISam ni TRAžio.“ A – ha-ha-ha!
− Kakve su ovo gluposti, Panto, pobogu? Kao da liči na kineski!?
− Ti baš ništa nisi utubio u tu tvoju učenu glavurdu. Nije ovo govorancija o teletu, to ti je šifrovana velika tajna prepiska, strogo poverljiva.
− Čekaj, a što pišeš velika slova u sred reči, i gde treba i gde ne treba?
Znao sam ja da ti ne možeš biti špijun.
− Tu sam te ček’o, brale moj! Već si pao na špijunskom ispitu. Pismo je samo tobože naivno. Evo ti ga u ruke, pa protrljaj dobro oči. Samo pažljivo sriči baš ta velika slova, a ova mala zanemari.
− A, tako znači! Rugaš mi se! Gde ti je tu špijunaža? Dobro, kad ti
kažeš:
„PRIVREDI BI TREBALO TELE. BABA MUČE KAO MINISTAR. KO OVO ČITA, GORI JE OD MOG TELETA, BABE I MINISTRA.“
− Zar tako ti starom prijatelju, crni Panto! Dobro, dobro! Pamti pa
vrati!
− Ja ti rekoh, moj Stevara, da mogu biti špijun, a ti ne veruješ. Nema ljutnje. Idi u kafanče pa prodaj ovu moju mustru. ’Ajde, uzdravlje. Odoh da na’ranim moje tele. Samo da znaš, ipak sam ga kupio. Pametno je i ne pravi huku i buku kao taj naš... Jedino što još uvek dobro – serki!
− Ćut’, Panto, zid ima uši!
− A možda naraste i do bika, moj prika. Samo ako mi ministar dâ koji dinar u zajam. Vratio bi’ mu pošteno, mislim, kad mi se bik – oteli! Ja to već učinih. Od muke, bez para.

AL’ JE PLITKA NAŠA POLITIKA
(Seljačko kefalo)

Divani mi moj pajtaš Panta paor, prvi individualni proizvođač rogate marve i džinovskih lubenica u svom kraju:
„Znaš li ti, prika moj, kol’ka je dubina trezora jedne banke? “
„Vrag bi ga znao – to je državna tajna“, velim ja, a sve se osvrćem – i zidovi imaju uši.
„Jes’ očina – nema nikak’e dubine, plićak k’o sremački potok, mož’ ga pregaziti svako dete. A opet se u njemu udaviš“, nastavlja svoju govoranciju (pre)pametni seljak.
„Ta šta divaniš, crni Panto, koje davljenje, koje trice i kučine?“ – naivno ću ja.
„Slušaj šta ti Pantelija mudruje. Jesi l’ nekad uš’o u neki trezor? Ja jesam. Prod’o sam u ona srećna vremena pet kamiona bostana na našem lepom plavom Jadranu. Para k’o šaše, kupuju turisti k’o ludi, pomisliš da nikad nisu vid’li tak’e velikarne lubenice i dinje iz ravnoga Srema!“
„Skrati, Panto, pređi na stvar. Počeo si o plitkoj banci.“
„Što ne divaniš?! Ne može, moj novinarčiću, bez uvoda. Šlag na tortu dođe na kraju.“
„Dobro, dobro, samo požuri, ugrejaće mi se tvoje obećano pivo.“
„A, u tom grmu leži zec! Koje pivo, kad ga i ne pijemo! Eh, mustro novinarska! Kako si lukav k’o lisica! Znači, Panta treba i da divan plati i da praznu slamu mlati...“
„Vidi, vidi, ode ti u pesnike. Nemoj tako, prijatelju Panto. Samo sam se šalio.“
„Sad ću ja, nemaš brige... Ej, baba moja, trkni do bircuza i donesi čet’r ’ladna „jelenka“! Kaži Miti kafedžiji: rek’o Panta „na crtu“, nemam sad sitni’.“
„Zar na veresiju, Panto? A ovamo se hvališ kako ti pos’o dobro kren’o sa bikovima i junicama, a o bostanu da i ne trošimo divana.“
„To ti je, prika moj, priča samo za javnos’. Za tebe imam drugi divan. Nemoj me prekidati. Dakle, prodam ja sav bostan k’o alvu i uđem u tamo neku primorsku banku, sa dva džaka para. Znaš, to bilo u vreme one inflacije sa devet i dvanaes’ nula na novčanicama. Bojim se, majku im mangupsku, turističku, ponestaće im para, pa će me ukokati pod tezgom od bostana.“
„A gde se to zbivalo, prijatelju?“
„Ta, rek’o sam ti već – u našoj državi, na moru, ne u lavoru, ha-ha-ha- ha! Danas mi samo lavor ost’o, za uspomenu. I kad sam ja pred’o pare u trezor splitske banke, uvede me u tu kasu džinovsku jedan uglađeni bankar, sa kravatom do guše. A napolju zvezda upekla, ta, gaće da skineš! Izem ti ular oko vrata u avgustu!“
„Mora se Panto , takav je red u kulturnim sredinama. On je državni službenik.“
„Dobro, samo još ovo da ti izdivanim. ’Teo taj službeničić da turi, da izviniš, ona moja dva džaka para u nekakav gvozdeni orman, al’ o’š vraga! Mala mu vratanca! Onda otvori još jedna do ovi’ prvi’ i ugura sve moje šuške unutra.“
„Ta, hajde, Panto, to su priče za malu decu! Koji si to film gledao?“
„Samo se ti sprdaj, još si tada bio na sisici materinoj. Bila su to bogata vremena. Posle nekog doba čitam ti ja u novinama kako su sve te pare iz narodne banke tadašnje države (nije važno kako se zvala, nešto sam senilan u poslednje vreme), odjednom nestale, odjezdile i „oddafinile“. Kako ušle, tako i izašle.“
„Crni Panto! Pa jesi l’ bar izvadio štetu?“
„Eh, čuj balavca! Ne pocenjuj zdravu seljačku pamet! Na paoru je od davnina ležala cela država, ma kak’a bila. Prvo sam ti ja, brale moj, kupio veliki traktor, pa tek onda odn’o ostatak parica u banku, k’o velim, nek mi se nađe k’o sića, za crne dane.“
„A-ha-ha-ha! E, baš si mudrac, Pantelija! Niko ti ravan.“
„Zato ti ja divanim – oduvek je bila plitka naša politika. Ta, svaki te seljak mog’o preraditi dok si trepn’o. I predriblovati k’o najbolji fudbaler iz stare
„Juge“.
„Svaka ti čast, moj prijatelju! Ta nisi valjda i fudbal igrao?“
„O tome ćemo drugom prilikom. A o ovome razmisli malo i samo će ti se kasti. Znam, nisi verov’o kako Panta ima duboko kefalo. A ne k’o ova naša plitka politika. Da ne ureknem ekonomiku. Puj-puj, daleko bilo! Pomeri se s mesta!“

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


GOSPODIN BATINA ZVANI „BUDŽA“

Po religioznoj legendi o sukobu Kaina i Avelja, braće rođene, što zabeleži Biblija (ne znamo samo ni ko, ni kada, niti kako, pa verovati na reč Božju moramo), pojavi se iz Raja – prva batina. Beše to čudna neka alatka za dokazivanje superiornosti nad ravnopravnim, dlakavim protivnikom.
Tokom narednih stoleća i milenijuma preobrazi se ova istorijska sprava i naprava u obličje džinovske hidre sa trajnorastućim kracima. Niko tada i ne slutiše da rođena je neman sa sto lica, a bogme i par stotina naličja!? Doduše, u prvih par decenija i vekova prilično naivna, neorganizovana, nesnalažljiva.
Nije se moglo zameriti toj aveti, s obzirom na neminovno nizak stepen obrazovanja ljudskih naraštaja. Ta čudovišna društvena životinja (koja mnogo docnije postade i zoon politikon), beše prepuštena sebi samoj: jela je vlastitu decu da dokaže opravdanost svoga postojanja.
A ona gorenavedena biblijska svađa braće Kaina i Avelja otvori istorijsko, milenijumsko pitanje: ko će koga, ako neće svoj svoga!? Taj bratoubilački instinkt razvijao se kroz hiljadugodišta do savršenstva. Mlatarahu preci naši, sa manje ili više uspeha, čas budžom, čas toljagom i to im, verovatno, prešlo u naviku. Posle pređoše na motke, durunge, rude i levče – ali princip ostade isti, sve ostalo su samo napasničke, vrlo agresivne nijanse.
Tako se rađaše, razvijaše i opstajaše posebna klasa ljudi zvana – budžovani. Međutim (nijedna rasprava ne može proteći bez obavezne negacije!), nauka još nije u stanju odgonetnuti vrlo zanimljivu razliku između budže i batine. Bije se bitka među zaraćenim naučnim stranama („utuk na utuk“, što bi rekao veliki Vuk), na temu: šta beše ubitačnije – batina ili budža!? Ko je, u krajnje istorijskoj nužnosti, pokretač ljudske istorije!?
Do dana današnjega pitanje ostaje otvoreno. Bitno je jedino da se ljudi neprestano glože (usput se i množe, u žaru bitke suprotnosti!), a sve sa ciljem (ne)normalnog razvoja društva. Ima li kraja, do samog pakla ili raja, da se reši ovo sudbinsko batinsko-budžovansko pitanje!? Dok svaki čovek ne oseti batinu preko vlastite grbače, neće se opametiti. Izuzetak od ovog pravila je slučaj aktiviranja nekog markantnog budže (čitaj: političara sa pedigreom, zaštićenog imunitetom), koji ima mogućnosti da hitno interveniše u slučaju potrebe za oslobađanjem NN- lica, uhapšenog i
predviđenog za batinanje, pardon, hoću reći, za informativni razgovor „u
četiri oka“.
I ne samo to. Pošto od Adama i Eve batina ima dva kraja, ovaj poniženi i uvređeni tobožnji optuženik, naravno, uvek bez dokaza za učinjeno (ne)delo, postaje, zahvaljujući svom tata-budži – pravi, siloviti, osvetoljubivi batinaš! I odmah ti se taj prijaško uhvati za ojačani, početni deo batine., da mu iz ruku ne ispadne tako lako.
I da ne otvaramo raspravu o dalekosežnim posledicama ovako kreativnog pristupa rešavanju batino-nabudženog problema – zaključujemo mišlju koliko-toliko prihvatljivom za (ne)normalno ljudsko društvo: batina jeste iz raja izašla, ali to ne znači da ona treba da bude produžena ruka
„džandara“ i inih ljudi u uniformi; posebno, ne treba da satire kosti, bez milosti, demokratiji, u ime pravde na ovako „divno“ uređenom svetu zemaljskom. Zar ne živimo u planetarnoj bajci harmoničnih odnosa između vladajućih i poniženih!? Zar nam ne kroje kapu šnajderi koji nikada seli nisu za šivaću mašinu vlasti, a ipak se iz petinih žila trude da nešto ni iz čega skroje!? Tesno nam ga skrojiše, nane! I još dokrojavaju! A nigde štofa! Ama, većina ne zna ni točak da okreće na toj političkoj singerici – a ona šparta li šparta na prazan hod, bez potrebnog materijala. Bolje šparta moj prika paor Panta mada ti se taj u plitku politiku ne razume ni koliko je crno ispod nokta.
Samopostavljene, samozadovoljne, samovladajuće, samostranačke dahije, gore od bivših samoupravljačkih – kočoperni vlastodršci, galamdžije gologusci, neobrazovani novokomponovani nazovi-političari, javni i tajni tajkuni – jednom rečju, gospoda batinaši i budžovani – vedre i oblače do mile volje... Presipaju iz šupljeg u prazno sa ciljem da što više ućare. Šićardžije – divnog li izraza! Daj bože da skraćuju već kratku granu na kojoj sede... Na sreću, i bunar dno ima, doći će i njima pad u ambis! Ala će bućnuti! Čuće se pljusak do mora mramornoga! Samo treba dočekati!
Eh, gospodine Batino, zvani Budžo, jesi iz raja izašao, ali dođe vreme, valja vojevati, za krst časni vrnuti se – u pakao! Biti ili se skriti – šekspirovsko pitanje je sad?!

ŠPIJUNČIĆI IZ PARKIĆA

Ej, gde si, čoveče? Nema te pô godine. Da si umro, već bi ti pomen davali.
Ha-ha-ha!
Što ti je vic! Doduše, nisi ni daleko od istine.
Kako to!
Izležav’o sam se u apsu.
A što, crn ne bio?
Laj’o sam na Vladu.
Nisi valjda! Svaka ti čast! Keft’o si na nepravdu. I treba tako...
Ćut, budalo! To sam i ja rek’o, pa vidiš kako sam proš’o. K’o bos po trnju.
Ima špijuna, čoveče, na sve strane.
Gde ih vidiš? Da nisi prolup’o posle tog izležavanja u ćuzi?
Eno, gledaj, pun ih onaj naš parkić. Svi tobože čitaju novine.
Ama, to su penzioneri, čoveče!
Baš si naivan. Otkad to penzioneri imaju love za novine. Nemaju ni za crni lebac! Znaš, kažu da dobiju ekstra honorar za danonoćno bdenje protiv stranačkih protivnika.
Ta, idi, šta mi napriča!
Da, da! Prijavili na četiri sata kao dopunsko zanimanje. A preostale tri ure – na narodni kazan žure, ha-ha-ha!
E, ova ti je baš dobra. Čekaj, al’ ja tamo vidim na klupama i šahiste.
To ti je ista banda, prikane moj. Sakupe dedice parice za tri-čet’ri šah-table, malo košta, al’ radnja radi. I tako nisu uopšte sumnjivi.
Kakva sad radnja?
Kocka za lovu.
Ne bi’ rek’o. Šahisti su pametni ljudi.
To se i traži. Sve su to bivše knjigovođe i ekonomisti iz propalih firmi. Bili malo na onoj „socijali“ kad ih izbaciše na ulicu. A od nečeg se mora živeti.
Dobro, dobro, prijatelju. A kakve to veze ima s tobom i apsom?
Ima. Ja im pokr’o table dva puta, pa prod’o.
Nisi valjda. Veliki je to prekršaj, znaš... Pa, kako te upecaše?
Naivno. Rekoh ti već – špijuni.
Ništa te ne razumem.
Slušaj: dok oni igraju šah, iza drveta dežura pajkan u civilki.
Molim! A što dežura? Zbog huligana!?
Ma, ne! Kupi čovek harač.
Govori, brate, srpski da te ceo svet razume.
Pa, to ti i govorim. Kad se nakupi opkladā od kladioničara na pobednika, on lepo zaiđe od table do table i fino, kulturno pokupi procenat. Milina jedna! Nit or’o, nit kop’o. Pa nek pisne ko sme!
A, tako! A ko te otkuca za krađu?
Dvaput sam bio brži, al’ treći put - taj me povija. Kako samo trči! Sve mu zveckaju džepovi od para. Sića penzionerska!
Zar je moguće!? I šta je optužba?
Čista glupost:„ometanje rekreacije penzionera na javnom mestu i krađa šahovske imovine.“
A taj, taj brzonogi pametnjaković – zar i on nije „ometao“ džepove penzionerske!? Aha-ha-ha!
Jeste, al’ on je službeno lice.
Baš te lepo udesio. A zašto pola godine u prdekani?
Nizašta. U dosijeu mi našli od ranije neke grehe za 100 grama droge.
Mnogo je, brate, za tako mali prekršaj. Pa onda onaj tajkun, znaš što mu se ime vrti po svim novinama, treba da dobije 600 godina, a ne šest meseci, ha- ha-ha!
Lako se tebi smejati. Prišili mi i nekakav video-snimak od pre par godina. Kažu, to si ti glavom i bradom, u pljački zlatare. A ja nikad bradu nisam ni nosio. Čuj, moj stari je bio okoreli partizan.
Baš si naivac. Što ne navijaš za „delije“?
Ma, ne to! Onaj, kako da kažem, politički partizan iz Drugog svetskog, znaš već priču.
U, bokte mazo, pa to ti je politički delikates, po članu...
Ej, o’ladi malo, kaže se delikt! Dosta mi tih članova, pun ih zatvor. Evo, grade i dva’es’deveti po redu.
Da, čuo sam za to. Bolje da si otiš’o na gej-paradu, pa lepo k’o čovek porazbij’o par izloga i kulturno „pozajmio“ skupu robu. Proš’o bi k’o bog – za to se ne odgovara. A ti naš’o šahovske table.
Ali ja nisam gej! Šta ću na paradi, čoveče?
Ko te pita! Nisu ni ministri išli u ministarsku školu, pa ih niko ne proziva.
Ćuti, bre! Bolje da se ne viđamo. Možda si i ti neki provokator.
Ta, ne lupetaj! Nisi mi još rek’o šta si to laj’o protiv vlade.
Ama, čoveče, taj pandurčić se zvao – Vlada! Samo sam ga opsov’o!
Eh, baksuza! Nego da mi napravimo dil: ja ću krasti šah-table, a ti samo čuvati stražu. Dogovoreno? Nekad sam bio vrhunski državni atletičar... A nisam dobio nacionalnu penziju. Sad sam, kažu, propali trkač od narodnog svratišta do kafane. To će nam dobro doći – nijedan me penzioner neće stići. Ha-ha-ha! Valjda neću naleteti na tog tvog „civilka“.

JALOVAC

Deda Steva, zvani Stevara, bio je, prika moj, vazda vredan čovek – besedi mi u kafančetu prijatelj deda Panta.– No, jedna ga muka danonoćno morila: dece imao nije.
Od vajkada je u našem narodu poznata reč jalovac. Može biti: dud jalovac, orah nerodnjak, pa, onda – puj, puj, daleko bilo! – žena jalovnjača. Najtužnije je kad je jalovac čovek.
’Teo da ima malog kurajbera – nastavi priču deda Panta – a ako se već ne desi, može i „cmizdruša“. Važno je samo, kako je divanio, da se čuje dečja cika i vriska među zidinama one njegove puste i prepuste kućerine. Mlâda mu lepotica, ne beše je nadaleko... Al’ oćeš vraga! Poroda ni za lek.
A bio na kraj sela neki došljak, Stole Brđanin: šake mu k’o dve lopate bejahu, a noge džinovski krakovi... Izrodila mu ona njegova planinka petoro goluždravaca, pet kršnih momčića sa glavicama okruglim k’o jabuke, milina ih pogledati. I onda, sudbina valjda tako ’tela: na nekakvom vašaru, u onoj gužvi od muškinja i ženskinja, pogledi se, kao slučajno, ukrstiše tom divu od čoveka i vrckalici Stevarinoj. Žensko k’o žensko: kad ono nešto naumi, tu ti spasa nema!... Još iste večeri natuknula ona domaćinu svome kako bi već bilo vreme da oni nekako do naslednika dođu. Sutradan, pomenu Stevankuša i šakatog Stola iz kućerka pod brdom, i njegovih petoro klinčića. I bi šta bi – ne mogaše se jadničak, jalovi Stevara, odbraniti od napasti. Da ga ne bi ta njegova namiguša ostavila, mučenik pristade? Na šta? Na jaje kukavičje!? Da mu ga podmetne taj, taj... Brđanin!?
I tako, zakmeča mali kurajber pod gazda Stevarinim krovom. Sačuva se kapital od dva maksimuma zemlje, al’ ne i – obraz.
’Ajd, prijatelju, uzdravlje! – podiže Panta fraklić šljivovice, žute k’o dukat. Prihvatih zdravicu, bog zna kome.
Teška si, preteška gluposti ljudska.

ĐAVOLJE TIKVE

Kad đavo u koprive sedne, baš mu – prija! Čovek je drugačija zverka, a voli da glumi đavola. Jes’ da ga prilično starka peče, ali ćuti i trpi. Tako ispadne cenjen u društvu. Za lični prestiž i žarka žrtva se mora podneti.
Od pamtiveka je poznata ona čuvena: ko sa đavolom tikve sadi... taj je na skupštinskoj paradi – dodaje ova seda satiričarska tikva. Nešto joj baš ide od ruke ovo đavolje rimovanje, od naše nasušne muke.
I đavo je sit poslanika – hteli bi da nam zasole ručak, a ne vrede ni pô slanika. Ipak, uspevaju svaki čas da nam zaprže čorbu, praznu, posnu, bezmesnu. A već dve decenije ne videsmo masnu torbu. Đavolska rabota!
Na koju god stranu se osvrneš, okreneš, svuda jad i beda, od reda i preko reda. Sirotinja raja ne zna više ni kako da spaja od iste batine dva kraja, a kamoli da sačuva jaja, mislim bar do Vaskrsa. Što ih više čuva, drugi ih lakše spuva! Pa ti vidi, brale moj, čija privreda crnu vunu prede – od vune sede (pih, baš je stih!).
Neka mi oproste razni glavatori, pardon, glavešine, nisam ja kriv što nam je toliko bogata Vukova riznica reči (sam bog nam je poslao da nas od demokratije leči!). Samo lepo zahvatiš spretnom satiričarskom šaketinom dragulje mudrosti, da ne kažemo gluposti, i ti si glavni baja iz srbijanskog kraja.
Uostalom, zar skupštinski cirkus nije dovoljno dobra pozornica sa stotinu lica, za isprobavanje raznih oratorskih, psovatorskih i tobože besedničkih veština (da ne reknem – kletvi i veštičarenja!)!? Ako neko misli drukčije, neka se izvuče iz đavolovog kola i ne glumi više vola, pa će mu se samo kasti. Možda će mu i rogovi otpasti, što bi rek’o moj prika paor Panta, koji vazda čantra (a paori oduvek behu mudre glave, što ne pate od slave, nego se uzdaju samo u se i svoje neumorno kljuse; bar da je takvih više, kao majske kiše i među političarima).
I neka me još onda neko đavolski ubeđuje kako su slatke đavolje tikvetine! Kako za koga! Za glavetinu/glavešinu i pristaje velika tikva, može i bundeva, ali za sitnu sirotinju, naspram njenog sićušnog gladnog želuca, nagrada je i – mala, ali cenjena tikvica.
Pa ti vidi i sve se čudi, prika moj, ko sa đavolom tikve sadi, a ko poštene, iskrene poslove radi. Zar ima i ovih drugih u današnjem društvu lezilebovića i profitera, nikogovića i polit-promotera, svih sorti i veličina, na bajkovitoj pozornici u tri – čina!?
– Loše smo počeli, dobro ćemo završiti – reče đavo i krene da aktivira – atomsku bombu. Puj, puj, daleko bilo! A možda je i sasvim blizu, samo nam taj fali na ovu krizu. Stići neće niko ni da zakuka! Bar bismo se rešili – ovozemaljskih muka.

LALINE SVINJARIJE
(Mangulice u građanskim cipelicama)





Ostavila me moja Sosa.Ta, kako i ne bi, zdravo jako sam vol’o šunkice i slaninice. U’vatila me u pušnici – sa komšinicom, (do)dav’o sam joj svežu kobasicu. Posle mi se nešto malo odljutila. Samo, još dugo mi nije dala ni da (joj) pipnem šunkice – posle večere.
Eh, ništa ove godine od svinjokolja: krmača Coca mi probucala, sve vuče ku’rzovinu po guvnu! A i moja Sosa nešto besna, sve mlati metlom po avliji, gunđura i čantra k’o u vrbopucu. Ta, lepo ne znam ti kasti koji joj očin, prika moj!
U (pra)staroj Jugoslaviji uvek bilo dobre slaninice od mangulice. Moj pradeda nikad nije žalio, uvek bilo i za žandarme i za lopove.Taj moj predak bio čovek nepismen, al’ cenio vlas’. Kad god bi isteriv’o na baruštine pod vrbakom krmače i neraste, puc’o bi svinjarskim bičem i vik’o širom šora sremačkoga: – „’Ajde narode, isteruj mangulice, vlas’ traži da omasti torbu!...“
A kad su pradedu pitali što uvek ide ispred čopora svinja, a ne iza, on bi šeretski odgovar’o: „Tako ja navik’o kad me poreznici vodidu u aps što nisam dao „za obavezu“ pet tabli slanine – ja napred, svinje za mnom.Ta otkud mi, bokte mazo, kad se mangulice maskirale kaljugom u Velikom ritu!?”
A danaske, u naše selo kad dođedu svinjarski nakupci, pravi je praznik.Mi, seljaci, ne moramo više čistiti svinjce i nemamo više posla, da izviniš, s tim govnima, a miševi i pacovi ne vodidu više kolo po slanini, šunkama i kobasicama u pušnici.
Sećam se kako mi moja Sosa furtom pregovarala (dok mi nije dala nogu) što tol’ko žderem slanine, a ja njoj doskočim kad se ušuškamo pod perinu: „Šta ti je, Soso, sva si nešto zasušila, id’ u pušnicu po slaninicu da malo podmažemo...“ Ta, nemoj mi, krmačice moja draga, divaniti, kako ne voleš slaninicu sa jajima i kupusom kiselim, pravim sremsko-futoškim! To k’o kad bi ja kaz’o kako mi nisu po ćefu zdravo okrugle (ti) šunke!
Ala volem, ala volem masne svinjske čvarke da fruštukujem na svinjokolju! Sve mi maščura niz bradu klizi, kad i’ onako iz oranije, još vrele, natrpam u izbušeni lebac domaći. A Sosa mi više volela kobasicu od mešanog mesa, sa malo ’rskavice, pa kad zdravo zapapri dobrom domaćom papriketinom rogom, što dužom i debljom, da te bog veseli! Uncut jedan, kako nije znala šta joj dobro (pri)staje! A-ha-ha-ha-ha!
Posebna je priča kad krenem kod lekara. Lepo ti ja napakujem u gepek „merdžana“ šunki, mesnatih tabli slanine i kobasica, zlu ne trebalo.Otkud znam od kojih svinjarija boluje moj doktor, pa nek slobodno bira! Stara je istina: kad je torba masna, ni trba ti nije prazna.Torba nas je održala, prika moj, do nebesa joj fala!
A divanio mi deda Prka, jedna stara brkata dobričina, kako je za vreme onoga Prvog rata bilo puno nepošteni’ ljudi, nekakvi’ trgovaca svinjetinom – liferanata mesom, kako su ih zvali. Behu takvi zdravo dobro namazani svim mastima. Kao ratni profiteri obogatili se prekonoć na svakak’im – svinjarijama.
Jedan je tako, kad mu zagustilo, prod’o i svoje seljake (strp’o ih u aps!
što nisu ’teli s njim u ortakluk) – za jedan šleper slanine. Šunku je ipak sačuv’o za – novu vlas’. Šta ćeš, prijatelju moj, oduvek beše nepošteni’ probisveta, da ne lanem – izdajnika (opa! – bolje jezik za zube, i zidovi imaju uši!).
E, sad ću ti još nešto kasti, pa ti ne veruj.Vidi, pa se čudi kako d(e)rastično poskupljuju te krmeće polutke u kasapnici, čvarci, pa čak i beli bubrezi, da bi se sve der’o! A nekad sam ta jajca od bravca bac’o na đubre kad ih bravovima izvadi majtor-šrojač, kao – gadila se Sosa na nji’.
U današnje (ne)vreme ja sam ti sit – svega! I ti’ trgovački, nakupački’ i prekupački’ svinjarija, da mi gicani moji oproste! U velikarnom svinjcu bode mi oči prazan prizor. Kad u kućerinu uđem, zacrni mi i u boji televizor. Prazna mi i kesa, pa kad na ekranu vidim one pametnjakoviće svinjogovornike i zagovornike, moram, ’teo ne ’teo, da ih kunem do nebesa, prika moj.Teško mi na dušu nešto padne... Samo me utešiti može koji satljik one moje preklanjske prepečenice i suva prošarana švargla što me na onu moju mezimicu Cocu podseća, bog da joj dušu prosti!
I tako – uništi mi svu krmeću čeljad kijavica. A, jok! Neće Lala više ’raniti svinje, isprazniše mi sve džepove, čak i onu dečju kasicu-prasicu!
Sve proćerdasmo, sve profućkasmo od tog, kako učeni na televiziji divanidu, „stočnog fonda“. Nema više ni livada, a kamoli dobri’ pašnjaka! Di da mi rijedu moji gedžavci jadni, di da se kaljužadu krmačice moje
praščare, kad su bare pod vrbacima zasušile. Ni žapci više ne krekećedu, pa ne mo’š, k’o pre, po njima znati kad će kiša letnja što zlata vredi! Kanda se sve urotilo protiv čoveka: pa još i ta pasja žega – jezik da isplaziš kad upekne zvezda nebeska! Ništa nam naruku više ne ide. Prosto nam se ne da.
I još mi samo divani kako nismo izgubili baš sve: i čist obraz, i kratak jezik (svi laju k’o seoski džukci!), i desnu ruku od svojih rođaka, a o prvom komšiji da i ne sanjamo! Nemaš se više na koga osloniti a da ti nogu ne podmetne, tek toliko da ti se veseli što je i tebi crkla krava.
Danas, prika moj, u građanskim cipelama od veštačke kože tapkaju neki „papkari“, a možda su baš i – brezobrazne svinje. Samo mi drago što nisu moje.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


KO TO IMA ASNE OD TORBE MASNE

E, jes’ nas ova „eprdemija“ razbucala k’o moja svinja masnu torbu, kad ti Sremac divani, prika moj.
Mangulica beše u stara dobra vremena čudo neviđeno od krmače. Je s’ da si mnogo mlađi, prikane, al’ mog’o si čuti od tvoji’ stari’.
Ako ’š za mas’, ako ’š za kobasice? Da ne divanimo za kruškolike šunke. Kad rasečeš onim podugačkim, a oštrim nožom uzduž, pazi, ne popreko! – a ono, pukne ti pred očima braonkasto-crvena šunka, dobro sušena i osušena, sve natenane, na blagom dimu od piljevine; posle je turiš na promaju u pušnicu – ta, milina jedna! A još ’oću da ti velim: di s’ ti vid’o da u mojoj krmačici živi ’olesterol!? A, jok! Tog ti đavola ne’š naći, pa da ti je zvezda na čelu!
Još od mog pradede drži se to seme svinjsko u našoj familiji, dabome, po lozi nerasta, a krmačentine mo’š u’vatiti u svakoj šumi žirovoj. Krmače su odvajkada u našoj familiji bile na manjoj ceni, veruj mi na reč svinjarsku. Otkud ti ja znam kasti što je to tako bilo i ostalo, k’o u amanet. Prenelo k’o svetinja i do mog nasleđa. Divanio mi deda kako je njegov stari od kože svinjske najbolje torbe u svom kraju pravio. Još je kaziv’o kako su i dame iz visokog društva od njega kupovale ukrasne kutije i kutijice kožom obložene, za nakit svakojaki.
Im’o je taj moj pradeda i firmu trgovačku, sa velikim slovima: KOD MASNE TORBE. I to ti je pradeda moj natrukov’o sâm, bez firmopisca, na dobro namašćenoj, uštavljenoj koži od jedne njegove mezimice gice. I to na pravoj, pravcatoj ćirilici! A ne ko danas, ne mo’š pročitati ona nažvrljana slova latinice. Te, PRDOS (Privatna radnja demo/n/kratske opelješene Serbie), te, MUD(R)OS (Minijaturno udruženje deoničko-radničke opustošene Serbie)… I sve tako neka budibogsnama imena, da ti pamet stane!
Imali ljudi povazdan asne od ti’ pradedini’ mangulica. Najbolji mu kupci bili kasapi i šusteri, a bogme dobro su od njega pazarili i sreski načelnici i poreski upravnici. Za žandarme pradeda nikad nije žalio, uvek beše i za lopove i za nji’. Šta ćeš, suva bila svinjska torba za njine popapučene gospođe – trebalo je to redovno mazati i po(d)mastiti. Vlas’ je vlas’, pa ti vidi šta ćeš, prika moj.
A što ti meni prstom furtom daješ neke signale da zavežem? Znam, dobro veliš – i zidovi imaju uši. Ta, mani i’, što se osvrćeš, k’o da si, ne daj bože, evriće izgub io? Prikane moj, mi živimo u demo(n)kratskoj zajednici,
a ne k’o nekad…A, ta šta divaniš!? Ne, kobasice i kulene ni prineti svojoj
čeljadi. Sve to bilo tamo, njima…Ali, ostalo i nama. Preživljavalo se.
Šta ti je, ne boj se, nisam ni ja kuče od juče!? Ama, mi samo o krmačama i nerastovima divanimo. Nas politika ni za ič ne zanima. Motiku daj seljaku, političaru politiku, a za razne krmačice i bravčiće neka brinedu nadležni inspekcijski organi. Svako svoje nek radi i cvetače nam… mislim, rodiće nam… ovaj, kako da to krstim… Ama, čim stigne prolećni povetarac i donese nam zlatni polen sa zapada, eto ti i cvetanja, i rađanja…
A pitaš me kakve veze s našom perspektivom ima ta svinjska masna torba, o kojoj ti celo vražje popodne divanim? Ta, nema baš nikak’e! Mastili su ljudi oduvek i premastili, pa ih nikad nije napad’o taj državni ’olesterol k’o ove mekušce danas. Pa, i taj grip – koje trice i kučine! Nekada se ljudi nisu s tak’im stvarima igrali. Svinja je bila naša i majka i otac. Ona nas mesom i mašću ’ranila, i opanke i cipele krojila, kecelje kožne mesarske pravila…
A šta se ovo danas radi, bogo moj! Ne daju svinjama da dišu! Samo oni da žive. Ta, mante se, bezdušni ljudi, ostavite već jednom na miru moje mangulice! I svinja ima dušu!

KAD NA DUDU RODI GROŽĐE

Još od rimskog cara Proba pruža se lenjo loza vinska po sunčanim padinama fruškogorskim. Da na vrbi ne može roditi grožđe, poznato je od vajkada u narodu, a da se vinolozica „venča“ sa stablom duda i isprepliće ruke svoje sa njegovim, e, ni to ne može biti.
Još kako može, prika moj. To sam čudo vid’o svojim očima – divanio mi u berbernici seoskoj deda Panta. – Ako ne veruješ, odšetaj do mog pobratima Joce baštovana, pa ’š se uveriti. Na tuđ račun živi ta loza, bećaruša jedna. Nakalemio je Joca, tu mladicu provuk’o kroz letorast mlađanog duda, zalio voskom i – ček’o šta će se desiti.
Ne pričaj, Panto, bajke. Nije se valjda primila – dočekaše uglas, k’o na nož, seoske dangube u kafani.
Ja vam rek’o, a vi živi bili pa vid’li – reče Pantelija.
Da li su išli na proveru ili nisu, to ne beše ni važno. Oduvek je bilo nevernih Toma. No, jednog dana loza se poče sušiti. Nešto je nagrizalo u korenu. Ubrzo, razbole se i deda Joca. Kopnio i smežuravao se, baš kao i njegova omiljena lozica. „Eh, kad bi’ još koju jesen doživeo“ – divanio je vazda.
A što jesen, a ne proleće, pobratime? – zadirkivaše ga deda Panta, njegov nešto mlađi pajtaš još iz detinjstva (retka su danas takva dugogodišnja prijateljevanja!).
Kako ne znaš! – čudio se starac. – Pa, možda mi se i ne osuši skroz ta moja loza nevernica. Samo da okusim rod i krvavo vince. A i da ne misle ljudi kako lažem.
Panta se nađe baš u neobranom grožđu:
–Ta, idi stari moj, znaju ljudi, divanio sam im. A što se smrti tiče, ne boj se, niko od nje još nije pobeg’o.
Tako pokuša deda da bude duhovit ne bi li svom bolesnom drugaru odvratio misli.
A onda, jednog letnjeg popodneva, pod dudom dok seđahu njih dvojica, prsnu kao da pile pijuknu, sama od sebe, vinska čaša. I to prazna. Znao je deda Panta za takvo najavljivanje onog nepogrešivog „Kosača“. No,
ne htede pred svojim pobrom da prozbori nijednu ozbiljnu na tu temu. Samo promrmlja, kao za sebe, ne želeći da izaziva đavola:
A gle, kako lepo puče! Tačno napola. Ni srče ne ostade.
To izusti, pa se brzo izgubi kroz baštenska, naherena drvena vrata, drugaru se pravdajući nekim hitnim poslom.
Sutradan, porani on kod Sime berbera. I tamo ču: umro deda Joca.
Kao da ne beše iznenađen, samo prodivani:
Tako ti je to, moj majstore. Ode Joca k’o i ona njegova lozica. I ona beše živi stvor. Jes’ da ne ide po svetu, al’ vi’š, glavu dizala ka suncu, iz dana u dan, čak i dud nadvisila, samo da u toploti nebeskoj uživa.
Dobro veliš. Vidiš, moj Panto, šta ti je život. Što su divanili još naši stari: danas jesi, sutra ko zna gde si – nastavi započetu misao stari berberin, gladeći preko poširokog starog vojničkog kaiša, znalački uvežbanim pokretima, svoju zatupelu britvu.
Deda Panta skide svoju čojanu reklju, bez žurbe je prinese čiviluku u budžaku i krenu ka ringišpil-stolici.
Eh, čudo božje! – nastavi berberin. – Ne vidiš tu nit što nas u životu održava. Traje, traje i onda samo jedno kvrc! – i ode ti duša na onaj lepi svet.
Puj, puj, daleko bilo, majstore! Jezik pregriz’o! Pomeri se s mesta – gotovo usplahireno prihvati majstor Simine reči stari šaljivdžija Panta, koji kao da ovog puta zaboravi na svoje šale na tuđ račun.
Primeti to u glasu svoje redovne mušterije majstor brica, nameštajući mu beli čaršav oko vrata:
Što se prepade, stari? Ta, dobro znaš da onom „Kosaču“ još niko umak’o nije, pa nećemo ni nas dvojica. Nego, imam tu u „ratnoj rezervi“, znaš već kojoj, nešto crnog vinca. ’Ajde da nazdravimo – valja se za dušu našeg pokojnog prikana Joce.
U pravu si, majstore. Mogu l’ samo prvo da te nešto pitam? – dobaci deda približavajući se uhu berberinovom, kao da je reč o nekoj vrlo poverljivoj stvari jer i zidovi imaju uši.
Šta si se tolko stisn’o, deda? Da ti nije pozlilo?
Nije mi ništa. Nego, ’teo sam da znam ’oćeš li ti ovom istom bricom da ideš tamo kod našeg, još juče živog, Joce? Mislim, kako da ti kažem, da ga onako još jednom doteraš pred to, to njegovo poslednje putovanje, što bi se reklo.
Pobogu, stari moj prijatelju, pa to mi je pos’o! Radim ga već pune četiri decenije, znaš da sam ti i pokojnog oca Martina brij’o... Sećam se, baš sam bio poč’o zanat, kao berberski kalfa.
Dobro, dobro, nemoj mi sad o tome, žurim nešto. Odoh da kupim neke stvari za kuću. Doći ću neki drugi put, majstore...
Čekaj, Panto, nismo ni počeli! Nije ti krava stala na nogu! Ni vino nisi popio! Prava rajska kapljica...Čudna li čoveka! Odjuri k’o da ga vile nose!

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)




ŽIVADINKA
Za crvotočnim stolom pretrpanim razbacanim spisima, prašnjavim fasciklama i zastarelim papirčinama sadevenim u kamaru – razbaškario se prosedi gospodin već u poodmaklim godinama, sa podebelim crnim okvirom socijalnih cvikera (sočiva – plus tri) na pokučastom nosu. Stranke mu se obraćaju sa „gospon sudija“ jer narod drugačije i ne zna (ili neće da zna, vrag bi ga znao!).
Vaše ime i prezime? – bezvoljno upita državni činovnik, kao čovek koji čeka da mu za koji mesec stigne rešenje o penziji.
Ko, je l’ ja? – oglasi se sredovečna žena, malo preglasno za veličinu kancelarije, zabrađena neprikladno drečavom šarenom maramom.
Da, da, nema ovde nikog drugog, koliko vidim, a ovo je gospođica sekretarica – reče sudija vidno umoran od par sinoćnih prekobrojnih čašica dobre, stare domaće „šljivke“.
Živadinka... ovaj, Pavlović Živadinka, zvana Živana... – reče stranka, prevrćući rukom po pletenoj tašnici kao da je nešto izgubila.
Dobro, dobro, zašto ste došli? – zevnu široko otvorenih vilica gospodin sudija i ne stiže, a i ne beše mu namera, da stavi ruku ispred razjapljenih čeljusti. – Posle ćemo uzeti opšte podatke – obrati se on veštački riđokosoj sekretarici, našminkanoj kao za maskenbal.
Pa, znate, gospon sudija... – zausti pokondirena seljanka.
Gospa Živadinka – prihvati sudija ženin akcenat koji joj odmah otkri poreklo – izostavite to „gospon sudija“. Pređite na stvar.
Na stvar, na stvar, sudija bez ono gospon, zato sam i dopeljala u ovaj časni sud, pa će on da vidi svoga boga kad mu ga ja...
Ko to da vidi, gospođo Živana? Zar Sud!? – prihvati sudija dvosmislicu. – Polako, polako, ne može to tek tako da ide u zapisnik. Samo kulturno, znate već kako to ide...
Znam, i ja sam ’tela to... to... kulturno – prekide u po reči žena sudiju i nastavi – ali ne mož’ to tako da bidne. Znaš, sudija, i taj moj bivši, prokleti Živadin, isto tako bi, da izviniš, malo turno to kulturno, napalio se kâ bik na junicu, al’ ja nisam ’tela... odma’, nego, znaš, ’nako...
− Čekajte malo, gospođo, pazite na svoj rečnik! – sad već u ozbiljnom tonu prekide sudija neprijatnost odmahnuvši rukom prema sekretarici da ne tipka baš svaku reč stranke. – Pobogu, ženo, ovo je sudnica, a ne livadica, ovo je javno mesto!...
Pa, to i velim. Na mesto, baš na lepo mesto odvede me Živko, al’ ne beše livadica neg’ senik kraj Moravu... nedavno tude kosismo seno... pa me obali porebarke, da izviniš, a nismo se još ni ponovo venčali od lanjskoga razvoda... – ne može seljanka da se zaustavi, sva upljuvana od priče, dok krajevima marame razmazuje pljuvačkom široku šminku sa uglova podebelih usana.
Čekajte, Živana, pa jeste li sad venčani ili niste!? Što je bilo – bilo je, to sad nije bitno za ovaj predmet.
Nije me venčao. Koji crni predmet, gospon, da izviniš, sudija! I sve mi preti: „Sad ćeš da vidiš čija ovca crnu vunu prede!“ I sve tako... Pa, poče da razvezuje učkur ...
Stanite, bre, Živadinka! Vi k’o ovca u vrzinu. Odoste predaleko i preduboko. Za predmet je važno samo najglavnije: ko, s kim, kada... i kako se sve to završilo – izgubi sudija strpljenje.
Da, da, baš pod vrzinu. Zamalo da taj moj nesretnik ode predaleko i preduboko. Vid’la ja to zlo očima i udarim ga nogom u taj... taj „predmet“, kako ti veliš sudija, a on zakuka kâ sinja kukavica... Onda ti se ja izvučem ispod njeg’, jadna i sirota, i jedva suknju nađo’ u mlado seno...
Dobro, Živana, pobogu, ne treba nam tolika slikovitost! – prekide sudija. – Recite samo je li Vi prijavljujete tog Živadina da je izvršio krivično delo napada na Vašu ličnost i za obljubu?
Ne, ne, sudija, nisam se ja dala da me ljubi... Oseć’o se mlogo na beli luk, da izviniš...
Ne pitam Vas to. Da l’ Vas je on i dalje dirao... napadao bez Vaše volje? – prekrsti se sudija, a glas mu poče podrhtavati.
Je, je, napad’o on i spopad’o kâ napaljeni pastuv... Al’ nikog ja ne prijavljujem u ovaj časni sud – poče da vrda Živana kao da se nečeg pribojava.
A zašto ste onda došli, gospođo Pavlović? – sa nevericom će sudija brišući naočare krajičkom sad već raspasane košulje.
− Pa, ’nako… ja došla da časni sud natera mog suđenog Živorada da mi se vrne i prvo odvede pred oltar. Onda tek mož’ da klati i mlati sa onu... onu „stvar“, kako ti veliš, gospon sudija.
Kakvu stvar, pobogu ženo! Pa ovo je sudnica, nije ludnica! – izdera se iznervirani predstavnik zakona i pravde. – E, sad mi je svega dosta. Gospođice sekretarice, prekidamo ovu ispovest. Pauza!... A Vi, gospođo Živadinka Pavlović, „dopeljajte“, kako velite, neki drugi put, kad Vam se vrne taj Vaš „suđeni“ ili „nesuđeni“, đavo bi ga znao, živahni Živadin.
Ali, gospon sudija, ja nisam još sve svršila, ’oću još da ti velim... – pođe seljanka po kancelariji, kao da prati suca sve do vrata.
Zajapureni gospodin sudija izlete kao begunac pred poterom i krenu dugim memljivim hodnikom stare opštinske zgrade, nesigurnim gegajućim korakom, ne reagujući na ženine reči. I uputi se, bez osvrtanja, na kafu i staru srpsku šljivovicu, odmah preko puta sudnice, u kafanu „Zadnja uteha“.

DA SAM JA NEKAK’A VLAS’
(Životinjski orkestar)

Eh, prika moj, šta bi bilo kad bi bilo… Da sam ja nekak’a vlas’, ta to bi bila smejurijada, pravi urnebes! Mislim, za široke narodne mase. Veruj mi na reč paorsku, kad ti Sremac Panta veli! Postrojio bi’ sve domaće, i poneku podivljalu životinju – svejedno kasti, na veliki zeleni tepih, na najvećem stadionu u državi.
Koji Orvel ’84, kak’e trice i kučine!? Još bolju životinjsku farmu bi’ ja tamo njima, kao čarobnim štapićem, zapatio. Dobrovoljci, pod policijskom prismotrom, bili bi glavom i bradom: medo brundo, lisica mudrica, magarac tvrdoglavac, alav lav, tajkun majmun, gica lepotica, jarac živoderac i ostala muzička banda. Doduše, ne bi im baš odma’ dao muzičko-političke instrumente u ruke, jer nisu još dovoljno uvežbani za upravljačke stvari što život znače. Prvo bi’ zablindir’o vrata na svim izlazima sa stadiona, tek tol’ko da se budući stanovnici-muzičari užive u verodostojnost (bez)izlazne situacije sa farme. Onda bi’ naredio medvedu da se postavi ispred svih životinja i brunda u svom urođenom ritmu, jer je glavni svirač u bas- orkestru; povremeno bi’ ga pustio da brunda kao nekak’i vladalac iz senke (ne bi bilo krova na stadionu, a sunce bi neprekidno pržilo!). Nije loše za početak imati jednog naočitog momka koji stalno nešto gunđura u bradu, a niko ga ne razume (zato ga se i pribojavadu).
U toj stadionskoj arhitekturi muzičke vlasti bio bi glavni jogunasti maga. Imenovao bi’ ga za vođu životinjskog orkestra, a mor’o bi da pri’vati iz prve, jer tajno glasanje bilo bi unapred obavljeno, sa sudbinskim posledicama u slučaju otkazivanja poslušnosti (obavljanje operacije kastriranja na domaćoj klinici, bez anestezije!?). Premudra lisica bi morala da mu se neprestano klintonovski mota između raširenih nogu, i umiljato cvili, sa velikim društveno-političkim ciljem: naterati ga svim mogućim ženskim atributima da je primi u luksuzni kur-salun uprave stadiona. Posle svršenog posla oko ubeđivanja, da ne velim obrađivanja – mogla bi da počne magareća parada otvaranja festivala.
I još bi’, prikane moj, gospođici Gici Prasić zabranio da, u međuvremenu, halapljivo popase svu travu dugim jezikom, zbog očuvanja lične partijske linije. Alavi lav bi’ imenov’o svog pomoćnika, tajkuna majmuna, za šefa obezbeđenja, sa ciljem čuvanja reda i mira među pitomim i podivljalim, navijački raspoloženim životinjama: vucima, kojotima, šakalima i drugim drogiranim fanovima. Jedino bi mor’o dati ustupak tim
krvožednim navijačima: dozvoliti im da imenuju vođu urlatora stadiona, tek tol’ko da se očuva ravnoteža između suprotstavljenih strana. Nije to daleko od pameti, čita i paor Panta istoriju, da ne velim učiteljicu života, koja lepo k’o đačićima svakodnevno ponavlja: zavadi pa vladaj! Gospon-majmunu bi najviše odgovaralo da povremeno lupa porodičnog prijatelja magu po podebelom stomaku jer bi to dobro odjekivalo u javnosti. Dao bi’ mu još neke dužnosti u upravljanju raštimovanim orkestrom jer majmusanje nikad nije na odmet u kriznim situacijama, tek toliko da se odvuče pažnja od tajne posete NN-lica u super-mini suknjici, čuvenoj klintonovsko-magarećoj sobi.
Pretpostavke su preteći uverljive da bi tokom višednevnog, skupštinsko-stadionskog (za)sedanja udvoje, iza zatvorenih sexy-vrata, pod strogim obezbeđenjem – ostali (ne)verni, tobože slepi podanici morali stalnopasti divno odgojenu travu, u cilju sprečavanja nekontrolisanog rasta iste, kao i uspešnog pridruživanja ekološkoj akciji „Zdrava trava – dijeta prava“, jer tako tata, alavi lav kaže.
Naš’o bi se negde u ’odniku, iza vrata, i špijunski bradati jarac, tek tol’ko da zapreti rogovima, mada narod veli: „Ne bode sve što je šiljato“, da ne lanem – ’urato!
Za sve to vreme situaciju bi mirno gled’o, zavaljen u fotelji kraj šanka, onaj strašni, a lenji lav, alav na besplatni narodni roštilj. (Ne treba smetnuti s uma da su i faraoni spasavali i ukrašavali svoje carstvo uz pomoć lavova, a u znak zahvalnosti hranili ih robovima u areni koloseuma.) Njemu iza leđa, skriveno iza platna paravana, budno bi bilo, na svaki sumnjivi šum, njegovo lično obezbeđenje, zlu ne trebalo. Pa nek pisne ko sme!
Pošto bi magareći vođa parade bio plodonosnom aktivnošću lisice rasterećen frustracija biološke prirode, proglasio bi’, Panta, prika moj, sve uz narodnu tamburicu (koje fanfare, ta nismo još u Jevropi!?), u zdravo lepoj narodnoj nošnji – početak takmičenja, da ne velim festa u mlaćenju prazne slame. Pobednik dobija prelazni pehar da nasledi magu, dirigenta vrlo perspektivnog orkestra, na (ne)određeno vreme. Sigurno bi sve životinjke bile zadovoljne jer posle onog pasenja i preživanja sirove trave dobro bi im došla promena – da zaslade zlatnožutom slamom!
Jedini problem će biti u realizaciji ove grand-parade. Naime, već su popunjeni svi termini, danas i ovde. Tek u naredne dve godine (do 2012.), biće moguće održavanje finalne izborne večeri za pomenutog maestra sa čarobnom dirigentskom palicom, ravnatelja Životinjskog orkestra. A stadion tesan, a orkestar besan! Tako se otvara dvostruka šekspirovska dilema: pasti il’ne pasti travu, i dalje, na stadionu (u cilju štednje) i druga: na kratke ili
duge staze (ne/rasipnički)!? A dotle – lipši magarče dok trava ne naraste! Spasa nam nema, nove trave biti neće. A na slamu – teško se navikavamo.
A pitaš me, prikane moj, koji sam očin onda sve ovo organizov’o kad niko ne garantuje nekak’u realizaciju. Kakvo glupo pitanje! Ta man’te ih, neka se tako zverke uvežbavadu za nastup u zacrtanoj budućnosti. Treba biti spreman kad dođe stani-pani. Ne daj bože da nam padne na (ne)pametnu glavurdu onaj (pre)cenjeni špijunski satelitić!? A možda i treba! Ala bi bilo gvožđurije za prodaju na Srbootpadu! Da orkestar izvadi štetu.
Nemoj mi samo biti pesimista, kako ono vele neki nenaštimovani muzikanti. Ne pominji mi da nas ne može spasti ni kompletno životinjsko carstvo, a kamoli par nemuzikalnih, poludivljih životinja iz tamo neke – stranske Unije-Utopije. Ipak, ja sam za onu: uzdaj se u se i u svoje kljuse, pa bilo ono malo brdsko-planinsko ili podebelo, široko-ravničarsko. Što je manje, ono bolje vuče jer zna da nema ko da mu pripomogne. Što je tanje (već mu se i rebra provide!), ono je žilavije, otpornije na viruse, a i naviklo, srećnik, na suvo seno (Staviše mu bećari zelene naočare – da misli jadničak kako jede sočnu zelenu travu! Valjda mu se neće dati na zlo od iznenadnog blagostanja!?).
U ova teška (gr)ebena vremena treba biti optimista u tim muzičkim stvarima, prika moj, pa ti vidi! Ne daj bože da bude po onoj: kol’ko para, tol’ko i muzike. Jedino me zabrinjava onaj večiti kalendar iščezle civilizacije Maja, što nam prognozira tu fatalnu dvanaesticu. Bilo kako bilo – biće nego šta će, pa ti čuvaj gaće!? Od svih pogodnosti zagarantovan nam je jedino put
u večna, svemirska lovišta. Amin.

RUKA BABA-SEJKE

Iz oniske seljačke sobice čuje se glas domaćice baba-Seke, k’o da divani sama sa sobom:
–’Oće ući, neeeće ući, ’oće…opet neeeće...Ta, pomozi mi, deda!
Pridružuje joj se i muški glas, sigurno deda-Pantin:
Okani me se, baba, već jednom! Ne mogu da se usredsredim.
Vazdan me ometaš. Šta si zapela kô prase u ku’ruze!
Ali, dedice moj, dozvoli. Danas mi nešto ne ide od ruke. Izgleda da treba malo levo, ovo mi oko malčice laže. A i ruka mi nešto drhće, lepo ne znam šta ću. A tako bi volela ...
Ta, kako i ne bi, kolike si decenije preturila preko grbače – jedva dočeka Pantelija, cvikeraš (jer to njegovo gunđuranje beše), da se naruga, sa malo bezazlenijom žaokom u rečima nego obično.
Ih, i ti ćeš mi nešto kasti! A koliko si nasadio na svoja zgurena pleća? – zaškilji baba Sejka na desno oko, a to obično čini kad ima nešto važno da kaže.
Ne radi se o mojoj grbači nego o tvojoj ruci što drma li drma kô besna, kanda vetar duva – nastavlja deda sa rugalicom.
Pusti me, matori jarče, ne toroči više! Još samo da podesim nišan malkice udesno...Tako, tako... ući će u rupicu, neće, ’oće u rupu, ne može! Ta, šta mi je danas! – uporno kao da se preslišava, baba Sejka pokušava odlučno da ostvari željeni cilj.
Popi ti, draga moja, još koju medljaniicu, pa ’š da vidiš kako se gađa, a-ha-ha-ha! – opet se čuje gotovo pobednički glas starog zakerala i zlopamtila Pante.
Ti ćeš da mi veliš! Kad si ono zadnji puta pogodio? Ihaj, još pre neke godine, dok sam ti ja držala iglu, a ti jedva uvuk’o taj prokleti konac.
Uvek si ti u pravu – progunđa u bradu deda Panta, pokunji se i zabije još jače glavu u bajate novine, okrenute – unatraške.

TAJKUN MAX I PROSJAK MINUS
(Krah kule od karata)

Sretala se, gotovo svakodnevno, na vratima banke, dva čoveka: jedan u odelu prosjaka, zapuštene riđe brade, drugi – u prvoklasnoj „firmiranoj“ odeći tajkuna, sa zlatnom iglom u kravati.
Prvi, nije nosio ni tašnu aktovku, niti crno ulickano odelo; dolazio bi u
čekaonicu banke, osobenjački ćutljiv – da se ogreje.
Drugi je imao crnu limuzinu, skupocenu tašnu i luksuzni mobilni; od zatamnjenih naočara ni oči mu se videle nisu. Ko zna kakvu je tajnu krio ispod njih.
Prvi beše puno srećan kad bi mu se otkravile prokisle, bušne cipele i pocepane čarape – uz radijator, u predvorju banke. Ništa ni od koga nije skrivao, pa ni tu svoju pohabanu obuću i prilično iznošenu odeću.
Veliki gospodin, onaj drugi, što bi se moglo zaključiti bar po elegantnom odelu, poznat kao Tajkun Max, beše vrlo znana bankarska glava u gradu i okolini. Pamtiše ga ljudi, već na prvi pogled, po uvek stisnutim usnana, gotovo kao u facijalnom grču. Nadmen, drčan neki čova.
Mali obični čovečuljak, zvani Sirotan Minus, mada beše poznat svakom službeniku banke, počev od vratara, nikome ništa kazivao nije o svom sadašnjem ili bivšem životu. U džepu je uvek bio u plusu: nit je u nj dodavao parice, niti oduzimao, vrag bi ga znao od čega je živeo. Verovatno se nije morao mučiti svakodnevnim prebrojavanjem svog kapitala u džepićima masnih pantalona. Njegov jedini svet kao da beše samo to ograničeno mesto pod suncem, kraj toplog radijatora u zimskim mesecima, ili kraj poluotvorenog kipovanog prozora u letnje vruće dane. Prosjak Minus ne beše mrzovoljan čovek zbog takve sudbine. Naprotiv, njegovo lice znalo bi se ponekad razvedriti i prijatan, iskreni, široki osmeh odslikao bi se u trenucima kada bi bacio pogled na veliki ekran na zidu prvog sprata, sa mnoštvom berzanskih brojeva. Niko ne obraćaše značajniju pažnju ovakvom njegovom interesovanju i promenama raspoloženja.
Dakle, sa dolaskom jutra, tačno u 8.05, na vratima banke, sa senzorima, sretala bi se gotovo u minut dva neznanca – anonimus Minus i popularni Max, a nikada se ne pozdraviše ni klimanjem glavom, ni rukom, niti glasom.
* * *

Jednog mutno-maglovitog berzansko-deviznog dana, koji ničega dobrog ne obećavaše klijentima, malecki „čovek kraj radijatora“ ne pojavi se kao besplatni korisnik grejnog tela. Primeti to vratar banke, pa podebela, pardon, elegantno popunjena službenica, sa odbojnom šminkom, na šalteru za stranke, najbližem Minusovom prebivalištu, od 8.05 do 14.00.
Niko ne pridade veću pažnju ovoj činjeniici. Samo ulickani vratar, pun sebe zbog uparađene uniforme službenog lica, progunđa u sebi, zlurado:
„Bar neće smrdeti one njegove čarape i bušne cipele...“ Slične misli proleteše kroz čudno nafriziranu glavu gospođe za šalterom: „Kamol’ sreće da ne dođe! Ne mogu više gledati onaj njegov krivoglavi palac što izviruje iz probušene cipele i tera mi klijente. Bože, bože!“
Takav je život – rekao bi nemušti Tvorac.
„Život je uvek dovojno dobar da ne bi mogao biti i gori“ – znao bi, ponekad, da progunđa za sebe prosedi prosjak trljajući ruke pokraj radijatora.
Međutim, kako vreme proticaše, poče rasti nervoza među ostalim činovnicima jer u tačno određeni minut – 8.05, ne pojavi se na vratima banke ni najcenjeniji klijent, gospodin Tajkun Max. Šta li se to danas zbilo, pitahu se oni. Čudo neviđeno! Berza radi već punom parom, a gospodina u crnim, kružnobuljavim cvikerima na pokučastom nosu – nema pa nema.
Vrte se već vratolomnom brzinom berzanski brojevi na džinovskom monitoru na zidu, ukrašenom skupocenim mozaikom. Berzijanci počeše buljiti u kovitlac od cifara i ne mogu da poveruju – pad valuta teče vrtoglavom brzinom… Nastavlja se jučerašnji stampedo. Već u 9.00 sati – sve pade u ambis, uruši se finansijska piramida na svetskom nivou. Stručnjaci za akcije izgubiše kontrolu nad sobom, sve vrvi kao u mravinjaku, žagor dostiže kulminaciju…
A onda, tačno u 10.05, na senzorskim vratima pojavi se figura gospodina u crnom fraku, sa crnim cilindrom, kao u najtajanstvenijem kriminalističkom filmu, u otmenim crnim cipelama što behu toliko izglancane da se na njihovom vrhu moglo ogledati. Rek’o bi čovek – bogatun.
Pritrča uslužno vratar pružajući ruke da prihvati štap od slonovače iz ruke neznanog gospodina, sa znalački friziranom bradicom. Službenica za šalterom ispusti u po zalogaja burek. Ostade u pozi zinulog svračeta u gnezdu, ali bez uobičajenih kreštavih glasića. Na vrhu glavnog stepeništa sa
skupocenim tepihom, pojavi se i gdin direktor banke, popularno zvane Tajkunska jazbina, žureći u susret tajanstvenom neznancu. Već u vazduhu nanjuši miris podebelog uloga budućeg klijenta jer imao je taj mali bankarčić izoštreno čulo za „šišanje ovaca“, kako je voleo da se hvali u svojim finansijskim krugovima.
Otmeni gospodin sa štapom od slonovače priđe odmerenim korakom najbližoj službenici za šalterom (beše to upravo ona dama sa zamašćenom bradom i podbratkom, od bureka):
„Molim Vas, pozovite mi gospodina direktora, imam sa njim poslovni dijalog“.
Službenica promrmlja nešto sebi u pomenutu bradu, sva u čudu – gospodin beše vrlo naočit, otmen, u zrelim godinama, kako je to ona odmah ošacovala jednim pronicljivim, tipično ženskim pogledom. Taman je zaustila nešto da prozbori, kad se njen direktorčić već nekako skotrljao sa stepenika svojim zečjim poskocima i našao – tik iza leđa Tajanstvenog:
„Izvolite, šta bi gospodin želeo u našoj banci? Pođimo u moju kancelariju, gore...“
Direktor još i ne završi misao, niti se stiže predstaviti, kad Nepoznati odmahnu rukom:
„Neka, neka, neće biti potrebno, te formalnosti ćemo sutra.“
Pohlepni bankar zamalo što ne zinu od čuda. Zar da mu se pred nosom izvuče lovina, tek tako!? I samo izusti:
„Ali, gospodine, ja sam na raspolaganju za Vas, samo izvol’te!“
„Rekoh li Vam da neću se više zadržavati, imam još neodložnih poslova. Sutra dolazim u 8.05. Berzanski izveštaji su mi vrlo pozitivni, sve će biti dotle finansijski sređeno.“
„Kako sređeno, na šta to mislite, gospodine!? – gotovo zamuca direktorčić sluteći lošu vest.
„Tako, dokumentaciono. Dolazim da preuzmem banku, svoje novo vlasništvo. Budite tačni i obavestite osoblje da dođe malo ranije. Ja sam gospodin Sirotan Minus. Doviđenja.“
Direktorčić se još više smanji i uhvati za stranu srca. Vratar ispusti iz ruku štap od slonovače. Šalterska činovnica zagrize svoj prst (burek već beže sažvakala) i vrisnu, pa se presamiti preko naslona poširoke fotelje glumeći, po običaju, nesvesticu. Nikog to ne dodirnu.
Kao da se ništa oko njega ne zbiva, novi bančin gazda, saže se pored zabezeknutog vratara, uze svoju slonovu kost optočenu zlatnom alkom, i krenu elegantnim korakom ka izlazu:
„Gospodo, očekujte me sutra. Tačno u 8.05. Da, zamalo da zaboravim: recite pomoćnom osoblju da radijatori budu topliji nego do sada. Moj naklon.“
I tako – uruši se finansijska kula od karata dojučerašnjeg nedodirljivog   gospodina, Tajkuna Maxa. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Oči Velikog brata svetlucahu zlurado odnekud iz tajanstvenog centra svetske moći.

SRKANJE ČORBICE IZ P(ORAZNA TANJIRA
(Virtuelni potomci)

Odavno smo posrkali svoju neslanu, bajatu čorbu. Čime li se hvalimo:„Dok su Srbi jeli zlatnim kašikama i viljuškama na dvoru Nemanjića, zaostala (J)evropa je čerečila mesinu rukama“!? Spomenik treba podići tom majstor-istoričaru koji nam dade ideju da se vratimo svojim korenima zaostalosti. Jedino što prvo treba nabaviti jeftinije meso, ali ne ovo iz uvoza od pre šest meseci.
Što se tiče drugačijih duvanja u ’ladnu čorbu i srkanja bilo čega na ovom sirotinjskom, belom (gr)ebenom svetu – e, tu smo na magarcu, mislim, onom od Sanča Panse, a ne na divnomršavoj kobili sa poetičnim imenom
„Rosinante“ (iliti, tačnije, po čistosrpskom – Ružica!?), lucnutog Don Kihota. Spali nisko, jašta, a nema ko da nas pridigne.
Duvamo i u prazna jedra investicija jer privreda se umrtvila kao more domanovićevsko, da mirnije i ravnodušnije biti ne može. Uljuljkuje nas fino evropska unija, na talasima obmana: nina-nana, nuna-nina – ni evrovizijska, a naša, pesmica uspavanka ne može nas probuditi iz slatka dremeža! Večito očekujemo neke povoljne vetrove (ne daj bože, one „zadnje“!), kako bismo krenuli već jednom, posle dvostruke Odisejeve avanture (čitaj: dva puta po desetak leta), u bolju, ubitačniju budućnost!
Zadužismo i naše svemirske generacije, a kamoli ove što leže na
„compjuteru“, leže i reše vasceli dan i drogersku noć. Kako očekivati od takvih virtuelnih prinčeva i uspavanih lepotica iz „serbijanske bajke“ nastavak razvoja (ne)privrednih i jalovodruštvenih tokova (ekonomske ne smemo ni pominjati, da ih ne ureknemo).
Šta li to još srčemo, a sve bez zaprške (davno nam zapržiše čorbu)? Izem ti pasulj prebranac, oprosti mi bože, izvorno-srbijanski, a ne uvoznokineski, kad u njemu nema prave masne zapške, sa dva-tri prsta snežnobele masti u šerpici, a o suvoj šunkici da i ne govorimo. Bolje da o tim slaninarsko-krmećim vremenima ne maštamo – proradiće nam želudačna kiselina, pa ćemo variti na prazan stomak!
Ne da srčemo k’o nabeđenovirusna gica (ne)masne pominje, nego prosto usisavamo i sva (ne)moguća zračenja negativne energije u našem bajkovitom okruženju. Nema TV-emisije koja ne poziva na javni nastup nekog nazovi-vidovnjaka da nam soli pamet od čega da se čuvamo u svetu zasićenom raznim zračenjima. Taj kao da je otkrio toplu vodu – u slavini. Još nam samo ale fale, što reče pesnik.
Branimo se kao od dosadne muve zunzare srkanja na kašičicu jalove, licemerne, prosjačke, svetske pomoći, a ta donatorska čorbica završi u loncu glavnih humanitarnih glavešina, a u poslednje vreme i „glavešinarki“, čak i bez poreza pri uvozu poklonjene robe. Šta ćeš, bušna nam jedra na lađi zakona, pa kroz rupe paragrafa duva li duva da te bog sačuva! Zajahali politmeni na evropsku jalovu kobilu, ali ona ih lako zbaci, pa joj samo pod rep gledaju i mole boga da ih jednim ubitačnim paljenjem ne oduva.
Što reče nedavno na TV-ekranu jedan mudar seljak u iskrenoj svojoj govoranciji: mogu oni (koji to oni!?) kako ’oće, al’ neće dokle ’oće! Pametan neki paor, ali ga muka naterala da i on postane filozof, i to bolji nego oni naučnici tezgaroši, sa i pored fakulteta.
Valja, na kraju, i posrkati nezaprženu čorbicu jer stomak ne pita. Ama, kakvu čorbicu!? To ti je, brale moj, pravi pravcati bućkuriš, društveno- politički, divni čorbuljak što spasava, bar virtuelno, od gladi pred kontejnerima i kazanima sa sve plićim dnom.Onaj magarac Servantesovog junaka i kobilica „Rosinante“ baš nam slikovito dočaravaju našu tobože masnu čorbu nasušnu, svakodnevnu. Još nam samo fale vetrenjače, pa da vidimo vajde kad počne da piri i duva košava. Jer kako stoje na klimavim nogama stvari, strujni točak (turbinu) na centrali okretaće nam, još zadugo, ne taj napaćeni, tvrdoglavi kenjac nego sve popularniji u svetu onaj jadničak, zakržljali mini-poni, koji na svet dolazi genetskim inženjeringom (kako učene reči, brale moj!?) Kakva privreda, takvo i kljuse za okretanje rakićevskog dolapa. A kakva raga, takva i (ne)potrebna radna snaga jer kako nam cvetaju poslovi u rascvetanom proleću i ne treba nam ništa veće od obične seosko-varoške džukele; to ti je onaj, prijatelju moj, lako razdražljiv avlijaner, koji od nemoći svoje sve češće grize i ujeda sve oko sebe, a ne može ono najglavnije – ama, buve nesnosne, u rođenoj koži! A poznata je odavno ona stara: iz ove kože se ne može. Dok prazan stomak muči li muči, bankovni račun buči li buči! Račun sve deblji, a sve praznija kesa, od j... do nebesa!
Najopasnija je ova apatija: neka i dalje kere laju, privredni karavani mirno, tiho i sve tiše neka prolaze nezavršenim divnorupčastim putevima, na
i sa magarcima. E, baš smo ga posrkali do dna tanjira, prika moj! Stigosmo gotovo do kraja urušenog tunela, fali nam samo odgovarajuća mehanizacija (bar desetak godina mlađa od ove dosadašnje, tridesetogodišnje!), pa da malo razgrnemo taloge prošlosti i ugledamo svetlost kakvog-takvog dana! Molimo boga samo da to ne bude svanjivanje neke virtuelne stvarnosti koja je sada kul, naročito kod (ne)zaposlene omladine.
Strepim samo da posle p(o)raznog tanjira ne ugledamo – džinovski leteći. Možda to i ne bi bilo loše jer će se obistiniti ona sve češća izreka širokih masa: samo nas vanzemaljci mogu spasti i od unučadi naše načiniti, genetskom manufakturnom mutacijom – virtuelne potomke.

TELEĆE VIZIJE

Čuj ovu priču, prikane moj, i ne’š se pokajati! Stvarna je do daske, svakome mož’ da se desi (dogodio se i narod!), veruj mi na reč, televizijsku.
Dođe tako „Veliki brat“* u „Kafaniicu kod SIS-a“, kad tamo – vaskrsnuli „Nikolaj Drugi“ uveseljava (polu)gole „Vesele domaćice“. Ne znaš da li im je davao „Nepristojne ponude“ u vezi sa „Generalovom kćeri“, ili im besedio lekciju iz istorije o „Kraju dinastije Obrenović“, znamenite porodice u svoje (ne)vreme, na brdovitom(gr)ebenom Balkanu.
Elem, ništa mi se kao prosečnom, akamoli natprosečnom gledaocu ne svide od cele ove papazjanije, nego samo se zavalih u fotelju (starije al’ bolje držeće od naše ofucane bake Televizije) i nastavih masirati, čvakati jadni daljinac sa slovnim znacima izbledelim od upotrebe.
Iz prve ulovih „Žene fudbalera“ i bi mi čisto milo: k’o velim, bolje i to nego „Bekstvo iz zatvora“ (treća repriza). Nažalost, ni to me ne uteši nego se bacih na FOKS-ovo „Rvanje do koske“.Grdno se prevarih jer puče mi pred očima porazno besmislen nivo intelekta prosečnog „Amera“ i gotovo dotučen, groki od divnih pokretnih slika smućkanih u bajkovitom, neslanom nacionalnom loncu – samo izustih: „Spasavaj, Boro, ako boga znaš, daj mi bar jedno, seljački i zanatlijski mudro, čisto narodno „5-kazanje“, da ga u slast, k’o uspavljujuću lekovitu medljanicu, duša bolna primi pred spavanje, umesto narodne bajke.“ Kad o’š vraga!
Od silne (zlo)upotrebe daljinskog, moj TV-ekrančić (dimenzija:
„sirotinjo, i bogu si teška“) odjednom poče da kašljuca i trepće – pokvari se načisto, k’o čovek! I bi – šta bi!
Pred očima mi ispari teško sticana, od srca i usta otkidana, a neiskorišćena TV-pretplata nasušna! Skoči mi i šećer i „pretisak“! Ukrade mi teleće vizije javni medij drage nam zemljice Nedođije... Pa, ti sad gledaj, prika moj! O’š očina, nemam više ni reprizine reprize!
* Priča sastavljena uz pomoć naslova TV-emisija

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)



CEĐENJE MASTI

Odem ti ja u kasapnicu, malu, privatnu radnjicu (primamile me kroz izlog sočne polutke, crvenkaste rozbratne od mesa i viseća prasad!), kad tamo, tik uz vrata od avlije, puši se gvozdena oranija. Širi se mirisna para na sve strane, privlačeći noseve mušterija gurmana na svinjetinu, a odbijajući raznorazne golaće sa pet žutih banki na dnu džepa.
Sa visoko zavrnutim rukavima i velikom drvenom varjačom u rukama, razmahao mi se komšija Panta, stari vuk na poslovima klanja i trandžiranja jadne prasadi, krmača i nerastova (i da ne nabrajam, može me tužiti neki pametnjaković iz Društva za zaštitu životinja).
Pozdravih se sa majstor-mesarom, kao što je to red u provinciji (koja nas je održala – njojzi hvala!) i počeh pripremati poduboku pijačnu tašnu ne bih li bio spreman za vruće čvarke. Ima majstor Panta, od prve runde, već isceđenih čvaraka, uvršenih u tri-četiri poveće šerpe, one tamnoplave tučane, večite – ostale mu još od dede mesara.
A ti doš’o, komšo – oslovi me kasapin, kao dobro znanu staru mušteriju, odmeravajući mi tašnu. – Vidim, to ti je ona za tri kile – reče, prepoznavajući njenu veličinu.
Kao i obično, majstor-Panto – velim ja, a sve mi slinci cure niz bradu, koliko mi prija miris zlatnožutih čvaraka; poneki je prošaran mesom. Ah, prava poslastica!
− A ’olesterol, komšo? – upitno će šeret Pantelija znajući da boluckam. al’ se ne dam, od te boljke današnjice, kako se to stručno izražavaju doktori.
Pusti to, majstore, kol’ko veka, tol’ko i leka – opet ću ja i sve pogledom i rukom požurujem majstora.Već mi i želudac počeo variti na prazno, postadoh nervozan, prosto ne znam kako da što brže upakujem kesu sa braonkastim dukatima.
Kud si navro, prijatelju, ta neće ti pobeći svinja? − podbode me dobri deda Pantelija. – Evo, nije ni meni utekla s rêma, vidi je samo kako se opružila celom dužinom, sve njuškom ljubi zemlju.
A jesi li joj dobro iscedio mast, majstore? Znaš, onako kroz emajliranu cediljku da baš ne posrčem svu iz ove tvoje oranije.
Ta kakav ti je čvarak ako nije mas’an, komšo. Šta to divaniš? A brez friška ’leba i kiselog kupusa, domaćeg sremačkog, nemoj ni sedati za astal.
I to što kažeš. Ne živi se hiljadu godina. Danas jesi...
− ...sutra ko zna di si – dopuni me kasapin u svom sremačkom lokalnom govoru, pa mi grubo zazvuča u ušima njegova pokvarena rima. Al’ šta ćeš, vole čovek da priča sa mušterijom, pa to ti je. Pokl’o sve svinje po svinjcu, po komšiluku, da ne velim i daljim komšijama u pola sela, pa sad nema s kim ni da divani ceo bogovetni dan... Šta ćeš, tak’a mu radnička krv još od mali’ nogu! (Eto, poprimih i ja taj zdravi narodni jezik i naglasak).
− Čuj, komšo, šta bi te još pit’o – nastavlja priču započetu još od pre neke nedelje kad sam po suve, dimljene krvavice i prošarani švargl dolazio. Njemu kao da je stalo vreme, ili mu se onaj zidni vekeraš, ispod ikone sv. Jovana, davno pokvario pa stoji u mestu, ni da mrdne.
− A šta si mi hteo reći – majstore – oslovim ga po običaju, iz poštovanja njegovog decenijskog svinjokoljskog zanata.
− Ta, mislim se nešto, ’oćedu još dugo oni gore da nam cedidu mast?
− Koji gore – pravim se nevešt, a znam na koga sremačka bećarina misli. Stari je to lisac, uncut jedan, što bi Sremac rekao.
− Ama znaš već koji, da ih ne imenujem. Ne znam dokle ću još baratati ovim kasapskim nožem. Penziju mi nisu redovno uplaćivali u firmi, a ja posle u privatluku ni toliko. Nije se moglo. Kad daš svakom svoje, tebi ništa i ne ostaje.
− Ne kukaj, majstor-Panto. Nisi ti jedini kome cede mast. Samo, bojim se da neće još dugo. Nije čovek suva drenovina pa da iz nje posle devet leta iscediš još koju kap soka života kao ono što učini naš čuveni Marko Kraljević.
− E, jesi, dete, moj komšo! Koja suva drenovina! Rekoh li ja tebi odavno da će te knjige sluditi načisto. Ne veruj ni ljudima, a kamoli knjigama. Ne ljuti se što ću ti kasti, znaš da se volem šaliti, al’ spuc’o si u guzicu tol’ko godina veliki’ škola, a vidim da se baš ne razbacuješ s dinarima. Jedino što si lepo zaradio ’olesterol, a-ha-ha-ha!
− Dobro, dobro, mastore, stariji si pa mi možeš sve kazati. Samo, kako to misliš? Oduvek si verovao u ljude. A šta ti je danas!?
− Izopačilo se vreme, moj spisatelju. Ti si bar u tim vodama, pa bolje plivaš, al’ bojim se da ti ni ronjenje više neće pomoći. Dođoše nam teška vremena. Baš nam lepo, dobra biti neće.
− E, takvog te znam, majstor-Panto, kad se šališ i na svoj i na tuđ račun. Već sam pomislio kako si postao pesimista.
− Godine čine svoje, ljudi se menjaju, para nemaju, boleštine napadaju sa svih strana....
− Čekaj, ode ti u pesnike, nemam toliko vremena za razgovor. Imam još intervju kod predsednika tvoje mesne zajednice Dobra Sreća.
E jes’ nam dobar kum što nam je našu Mesnu krstio! A to što sam ti ’teo reći, upravo si sâm kaz’o. Ti nemaš vremena od tvog pisanja ni da živiš, ni da laneš koju, bar malo duši da pružiš oduške. I odžak kad duže ne dimi, ’oće da se zaguši, pa samo kašljuca, nikad da povuče to malo crne prljavštine što mu se nakupila u utrobi, k’o u moje svinje. Čovek može da ode u ludaru ako malo ne pročisti dušu svojom govorancijom i zafrkancijom. Je l’ tako, moj novinaru?
− Takva nam je valjda sudbina. Što smo stariji, sve smo mudriji, ali nas snaga izdaje.
− A šta ja da kažem kad sam post’o usporen k’o ona mečka na vašaru kad uz tas igra. Šta će, jadna, boji se gazdinih batina, pa mora da cupka i trupka.
− Eh, baš si slikovito to sročio, majstore. ’Ajd’, uzdravlje, moram krenuti, iscuriće mi mast iz ovi čvaraka.
− Ne boj se, komšija, neće! Od masnog čvarka i lajave žene se ne mo’š sačuvati. Ne’š valjda opanak glodati. Nek bude bar kod starog Pante kasapina masti u izobilju kad su nas već dobro iscedili oni odozgore. A-ha- ha-ha!
− Nemoj tako glasno. I zidovi imaju uši. Nisi baš tako naivan kao što izgledaš.
− Pozdravi mi ukućane, komšija, i napiši koju pametnu i o našoj branši zanatlijskoj. Svi nas zanemariše, a ne mogu da mrdnu bez moji čvaraka, kobasica i ostali’ svinjarija. Opet se tešim da sam bolji ja sa dna nego oni na brdu. Moje su svinjarije na ceni, svi ih vide i probaju, a oni moradu sve da skrivadu... I držidu one velike džukele pred okovanom kapijom sa pet brâva. Meni je savest čista. Baš mirno spavam, k’o beba na siki materinoj. Jedino me brine što ’oćedu neke zavidne komšije da me prijave što „koljem po kućama“. Kažedu kako sam se obogatio jer ne plaćam onaj dinkićevac. A di su one moje pare što mi nisu uplatili staž u firmi? Da jesu, ne bi’ ja sad nosio u torbici masac, nož i sataru. Valja preživeti...
− Dobro, dobro, sve mi je to poznato, majstor-Panto, naškrabaću nešto i na tu temu uskoro. Vidimo se kad mi ponestane svinjarija.
− E, ova ti je dobra, piskaralo moje drago. Ipak si ti ispek’o neki zanat, samo se praviš toša. Kad ti ponestane svinjarija. Ha-ha-ha! U ovoj zemlji da nema tih svinjskih stvari! Ta, nemojte kasti! Ama, taj bunar neće nikad presušiti!
− Opet me mučiš svoji zagonetkama, majstore.
− Boje da si rek’o kad dobiješ na platici oni’ par novčanica koje nemo’š rasteći od prvog do prvog u mesecu, pa da ti je zvezda na čelu. ’Ajd’ da popijemo po jednu šljivku, a druga će sama sebe ponuditi. Svršio sam pos’o, dosta je za danas. Uzdravlje!
Nisam ni pomislio na moj i Pantin ’olesterol kad mi skliznu niz grlo stara dobra „šjivka“, iz majstorovog podruma, iz dudovog bureta, sa prirodnim ’lađenjem, ista i leti i zimi.
I baš nam beše nazdravlje... Sutradan, zorom oko podne, moja stara me priupita, onako lukavo naivno, da se ne uvredim, zaškiljivši onim njenim bećarskim levim okom:
− ’Ajde matori, o’š skoknuti do Pante? Donesi one vruće čvarke od juče, ako ih kere nisu pojele na njegovoj verandi. O’ladiće se na ovoj zimo’ebici.
Opasna mi, ali dobrodušna moja podbadačica Sremica. Mogla bi i novinar biti, dobro prenosi abrove po selu. Zna ti ta di sam crni đavo leži. Al’ nikad ne spava. Naravno, mislim na đavolka.

ALA SU VRUĆA OVA PLUĆA

Na ekološku temu „Ala su vruća ova pluća“, najuspešniji zadatak napisao je mali Perica. U zaključku je posebno naglasio: „Moj tata kaže da najviše voli vruća pluća. Ne znam zašto mu je mama raspalila šamarčinu i rekla: Zato ti ideš na kaficu i duvan, na brzaka, kod komšinice! Tako je moj ćale popušio svoje. A i komšinica je morala već ranom zorom da ide kod frizerke, da je ne vide komšije raščupanu. Sluti se ko je bio glavni u akciji čupanja, ali ne sme se kasti.“
Do danas su prosvetari pušili po školskim podrumima, špajzevima poslužitelja za ostavljanje kanti i krpa, pa i po svlačionicama (WC su prepustili učenicima). Sad je najbolje rešenje glumiti ulogu „putnika bez autobusa“, pod strehom stajališta pred školom. Đaci se kroz prozore cerekaju do besvesti: „Neka nastavnici vide kuda dim ide. Sad znaju kako je tek nama, jadnima!“
Pobednički radovi na likovnom i literarnom konkursu imali su vrlo inspirativne teme: „Ko puši, zdravlje ruši, dok se ne uguši“, „Bez duvanskog dima menja mi se sobna klima“, „Od duvanske paklice do bolnice i ludnice“. Nagrade su bile – ukrasne pepeljarice Ekološkog društva, koje sem zdravlja ljudi čuva i druge životinjice.
Proizvođači duvana spremaju se za štrajk. Smanjila im se klijentela. Više ni sekretarice firmi ne idu redovno kod direktora, na puš-pauzu. Zabranjuje im zakon, a mi smo vrlo (ne)vaspitana nacija, poštujemo sve kako mama-Unija kaže.
Taman medicinari pustili u pogon Kliniku za lečenje bolesti pluća, kad ono – cvrc! – drastično smanjen broj bolesnika. Izgleda da je neko već ispušio svoju normu. Jedino građevinari zadovoljno trljaju ruke. U planu je dograđivanje još jednog plućnog krila, pardon, krila bolničke zgrade.
I tako – Srbiju bez dima zahvatila (ne)pušačka klima. Stranci izviruju iz automobila i snimaju video-kamerama, mobilčićima i inom tehnikom kako se srpski narod jadan muči i po uglovima i uskim prolazima između zgrada skriveno čuči li čuči, ne daj bože, k’o da su oživeli čučavci u sred prestonice. To će nas uskoro plasirati na vrlo visoko mesto evropske lestvice (ne)kulture. Možda zapatimo i nekakav brend! Ne znamo samo dokle će izdrža(va)ti napaćeni zavisnici od duvana. Kako li se izboriti protiv one naše čuvene narodne: zabranjeno voće je najslađe? Pa ti vidi, prikane moj, čija žena crna, pardon, vruća pluća ima.

NOĆNI SOKO

Pod procvalom krošnjom stare lipe, još gorostasnom i miomirisnom, pogrbljena starina pućka na lulu, prepuštena pčelinjaku crnih misli.
Uh, uh, teško meni, ne viđeh čuda ovakijeh u krstu svijeta! Avetinje nebeske! Đe će im duša? Munje i gromovi im hrana naopaka! Sjeme im se prokleto zatrlo... – oslonjen na uglačano držalje od štake, optočene alkom posrebrenom, nasleđem od đeda Janka, prebira škiljavim okom po nebesima đed Neđeljko, koji još čvrsto gazi staze i bogaze, mada zašao poodavna u devetu deceniju svog odvajkada mučnoga življenja.
Šta je, đede, kakve su te muke spopanule? Ne benavi se kod očiju!
zapodjenu divan pridošlica, koštunjavi Vukota, odmjeravajući sijenku lipovu na gizdavu travnjaku gdje bi rado opružio svoje vazda umorne kosti.
Okani me se, pâšo, ne sjedaj mi na muku! Kud ne vidiš, jadan ne bio, što nam čine ovi nevjernici! Vaskolike noći kolo vilinsko po nebesima vode, rekâ bi čovjek, zvijezde se uskomješaše! – pada u vatru starina.
Ne pripovijedaj takvijeh gluposti, mudri Neđeljko, ne sramoti prijedaka, od čuvene loze Dubokomislića! – podiđe mu lukavo pašenog Vukota poznavajući jako dobro, kâ stara ata, svoga pašu mudrijaša. Nije mu se on nikad tokom dugih staračkih, ispraznih besjeda inatom suprotstavio; ne daj bože, samo uživaše da mu ponekad protivriječi, da ga bocne u tikvetinu staračku i onda mu pomalo dizgine popušta, a ovaj potom besjedi do mile volje.
A kud li se na nas navrzoše k’o obad pod rep dorata!? Nije im dosta drugih jadnika po svijetu bijelome što ih časte poganijom iz nekakvijeh noćnijeh sokolova – u zanosu ljutnje zbori Neđeljko.
– Šta bulazniš, pašo! – presiječe Vukota – kakvijeh sokolova!? Ne skrnavi ime svetijeh ptica što oduvijek bejahu simbolima hrabrosti i slobodarstva. O čemu li to propovijedaš, jado!?
– A jesi mi i ti neku pamet popio u onoj tvojoj vuko’ebini moračkoj!
odbrusi Neđeljko. – Zar još ne ču za te aeroplane, te sokolove nevidljive!?
U dokolici staračkoj počešće bi, još od prije, dvije starine boj riječima zapodjevale, posebice kad usija mjesečina, pa im poče buditi uspomene mladalačke na „bojeve“ đetićke sa čobanicama čednim i prečednim, po sjenicima i prisjencima mjesečarskim.
Poveliki se vrazi na nebesima javljahu ovih smutnih i mutnih vrijemena, na prijelazu dvaju milenija. Nevidljive ptice metalne bljuvahu vatru tako krvoločno i nemilosrdno da to ne mogaše prestrašeno biće ljudsko
nikako podnijeti.Ne bejahu to više tiha, mirna predvečerja koja bi u san lako uljuljkivala starce mušičave i nevina čeda u koljevci, pod lipovom sijenkom. Behu to neka nova, nepoznata, suludna ispisivanja istorije Zemljana maloumnih, toliko čudovišna u ludosti svojoj da um čovječji teško prihvataše takve promjene u kolotečini vrijemena.
Zar si slijep kod očiju!? I treće nam vojevanje stiže, a još ne iscijelismo rane ni od onijeh od prije – kočoperno će i dalje đed Neđeljko.
Kakve crne vojske i bojevi nevidljivi, na kraju XX stoljeća!? Kakve trice i kučine, stari moj pašo!? – u čudu se nađe Vukota. On se već naviče na svakakve budalaštine svoga paše, ali ovo sada prevrši svaku mjeru.
Ja ti ljepo velju: stiže nam pošast neviđena! – nastavi da mudruje Neđeljko. – Đe ćeš, jado, na mejdan izići takvoj i tolikoj avetinji svjetskoj kad ni čestitoga topa više nemamo – sve razgrabiše i satrše braća zavađena.
Nijesam ni ja vjesla sisao, pašo! Imamo mi braću dičnu prijeko Drine hladne, za pripomoć. Prisjeti se slavnijeh vojevanja Karađorđa besmrtnoga...
Ako ćeš baš u istoriju – ljutnu se Neđeljko – da ti i ja rečem koju, moj Vukota! Odnijese đavo šalu. Pratiš li ti svjetsku situaciju? Prave sprdnju od nas čim pomjenemo da smo „narod nebeski“. Svi okrenuše ćurak naopako!
Jašta smo neg narod nebeski! – ne dade se olako, bez borbe, Vukota. – Znaš li ti, svjeznalice svjetska, kolike su sile pred nama pokleknule? Na svu žalost našu, Evropa nam sad nije drugo no prćija onijeh preko Atlantske bare. Sila boga ne moli. Samo se uzdajmo u našega ’Rista. Što pjesnik riječe:
– Šta bi narod učilo viteštvu da njegovih nije mučenika?
A dokle da mučimo, kljuse jedno nežigosano?! – ražesti se ljuto Neđeljko, starina od blizu devedeset ljeta. – Jošt mi samo spomeni i onu braću sa istoka, pa da mi lakše biva duši.
Nemoj tako, pâšo, rjekosmo da nijećemo u čast dirat zbog tamo neke politike – pomirljivo prozbori Vukota. Zna on dobro da će brzo na red doći i besjeda o pašinom „čuvenom“ plemenu Dubokomislića; potraje li rasprava, biće tu teških riječi i na račun njegovog plemena, bez dokazanog plemenskog rodoslova – Gologuzića i po liniji ženskinja – Golotrbića.
Dok se tako dvojica pašenoga prepirahu ljetnji dan do podne, u obližnji hrast stoljetnji zagrebe kandžama munja nebeska, što bi zaguslao
čuveni Višnjić, „usred zime kad joj vrijeme nije“. Prijepadoše se junaci slavni toliko silno da jedva stigoše glavu u hrastovo-bukovo lišće saviti, da baš ne rečemo – kao noj glavu u pijesak, a starku strašljivu ka sokolu nevidljivu upjeriti. Kad se malo pribraše od jezičavog, gromoglasnog čudovišta što zabrunda po šumi, pomogoše jedan drugome pridignut se na noge staračkojunačke. Klecajućih koljena, skrivajući postiđene poglede junačke, zagrliše se rođački, pa krenuše put podruma vinskoga ne bi li glave spasli, u ova mutna i smutna vrijemena.
– Pod onom, pod onom gorom zelenom... oooj... divim se, divim se – vincu crvenom... oooj!...
ječaše zanosno njihova rodoljubivobratska, pijana pjesma širom zemlje viteške, do duboko u noć, u kojoj se ne rađa svakog dana zora slobodarska.

ZEMLJA BESTRAGIJA

Oduvek bejaše bajkovitih, nestvarnih zemalja na ovoj našoj divno zatrovanoj, ratničkoj plavetnici Zemljici. Jedna od takvih je i nekakva mešovita, takoreći „novokomponovana“ državica: mnogoverna, ali sa sumnjivom verom pojedinaca i sa neizbežnim, gotovo sudbinski određenim geografskim položajem. A imati danas, u ova mutna i smutna vremena, neiskvareni, dobrostojeći položaj – debela je stvar, stvarčina!
U toj i takvoj Zemlji, sa nemogućim spojem sirotinjske boranije i gospode dembelana, seljani i građani oduvek behu vrlo čudni, uvrnuti, pomalo iščašeni; kao menama mesečevim opsednuti, a najčešće izokrenuti sebi samima, po onoj krilatici „neću ni kako ’oću“ iliti njegoševski: „gleda majmun sebe u zrcalo“.
Bog bi dragi znao zašto je to dobro (a nikada bilo nije).
Ako bi, ne daj bože, nekakav putnik namernik zaputio se, svrnuo   u tu neobičnu Zemljicu, nabasao bi, tako mi vere dvovere, na pravu, pravcatu balkansku nedođiju. Čim bi se taj prijaško uhvatio prvih kućeraka, naleteo bi, u po bela dana kao i u po noći, na par desetina sabesednika – dangubičara, dokoličara, spletkaroša i olajavača. Oslušnimo bar deo razgovora dvojice slučajnih sagovornika.
− Hau du ju du, old men? – prozbori stranim jezikom putnik, paradnoobučeni, uštirkani gospodin, s kravatom preko pojasa (zbog slabo jezički potkovanih masa, beležićemo njegovo govorenje – po Vuku, čistom ćirilicom, pa makar ne ušli u milosrdnu nam Jevropu!).
No, ne lezi vraže! Stranac pita, domaćin ne odgovara. On samo ćuti i
visi! Kao da je tu postavljen, nasađen da ne mrda nego samo kulturno, bezglasno da visi kao visuljak. Pred kućicom pletarom (u cilju stručnog informisanja „učenih“ zapadnjaka, to ti je, brale moj, red vrbovog pruća oblepljenog slojem gline ilovače, dobro zamešene plevom i balegom kravljom) prosedi domaćin visulji na pravoj i zdravoj, razbokorenoj šljivi
„požegači“, inadžijsko balkanski. Rek’o bi čovek: žilav neki starčić, brade bele do zemljice crne.
− Dis men ... otegla papci! Vots a manki! – šapuće začuđeni gaspodin, na svom valjda dobrostojećem jeziku, da ne kažemo, tamo njemu maternjem. On pomisli da se baš takva fraza sa papcima može divno upotrebiti u ovako pejzažiranoj vuko’ebini balkanskoj
Bilo kako bilo – al’deda ćuti... Živ deda, okom živućim gleda! Kud to deda gleda – vrag bi ga znao: da l’ u prošlost slavnih predaka ili u futurizam sa natpisom: ZLO NAM SE PIŠE – DOBRA BITI NEĆE!
Opet ne da đavo mira nalickanom strancu, pokrstimo ga na gospon Manki, nego se primače oprezno jarećoj bradici na grani:
− Du ju drajv a kar?
Šta ćeš, brajko moj, potrebna čoveku kola.
Na njegovo iznenađenje, provališe se vratanca od usta na glavi kudravoj visećeg starčića i zabraoniše se proređena tri zuba, naduvanjena, zastarelo krnjava:
Šta ti meni „draju i karu“, belosvetska vuci...– i htede da reče –
...batino, ali se na vreme trže plašeći se odjeka u evropskoj javnosti, u ova mutna i za’ebana vremena, pa samo dodade: − Skini mi se! Iz moje napaćene zemlje idi bestraga!
Ne kapira gospon Manki šta mu to spikuje glavoviseći čovečuljak i sve se nešto čudi, iščuđava, na tamo njemu znanom jeziku:
− Luk et det, maj god! Fak... – i beknu da lane, al’ nema mu u vokabularu tog bogatstva jezikoslovenskog i ostade mu reč u grlu.
− Šta ti meni tu „luk u maju“? – brecnu se starčić, ne ostajući mu dužan. A onda opet – tajac. Starkelja i dalje ne misli da siđe sa grane šljivove, samo zuri put neba (sigurno beše od čuvenog „nebeskog naroda“).
− Vot iz dis, old men? – pita se učeni gospon Manki, kad primeti kroz naočare prve klase, koje podupiraše njegov pokučast nos, nekakvu staru tablu sa natpisom, okačenu odmah iznad gorevisećeg: TORNJAJ SE IZ BESTRAGIJE! (U slobodnom poetskom prevodu: Putuj odakle si i doš’o!). Beše to natpis na čistoj latinici, svetskoj, što obradova gospon Mankija. Srećom, on pojma imao nije da su ćiriličke tablice pokrala braća po materi, pa beše manja bruka.
− O, jes! Kantri Bestragija!... – proenglezi on srećan. – Fani teibl!
Stvarno to beše neobična, višeznačna tabla! Sam bog dragi zna šta je to našvrljano na njoj. Nažalost ili na svu sreću, gospon Inglezer ne znade odgonetnuti bogati jezik starine osobenjaka, mali a svetski! Ma, kakav jezik! To ti je, brale, prava jezičina!
Dosadi dekici ćutologu na šljivi „požegači“ da sluša benastog stranca i reši da stvar ubrza, do panja:
− Majmune stranski, fani i ja tebi! Zar ne kapiraš!? Moja šljiva...
„slivovica“ – granica, za tebe – stanica! Tamo, kod tebe, brale moj, curik ...
zapad – druga drž... – i ne završi, brzo se ugrize za jezik jer, vrag bi ga znao, da nije to, kojim slučajem, neki prerušeni špijun, u ova iščašena vremena.
− Vot du ju sed tu mi? – naćuli uši stranac, još uvek zbunjen.
– Sedi tu ti meni! – dreknu starac-jarac.– Đubre jedno prefinjeno! I pokaza mu već rukom gde da sedne; konačno odskoči sa grane na granici nevidljivoj i spretno dočeka na opanke šiljkaše, original „made in Stojko opančar“. U tom i takvom istorijskom trenutku (jer i carstva padahu u jednom trenu) popusti učkur od manile i – bi šta bi! Prizor za televizor! Sad već ozbiljno razljućen, starac dreknu:
− Ja visim na mojoj grani, na mojoj šljivi „ranki“, razumeš!? E, sad baci pogled na moj tur! Ova moja bela starka gleda na tvoju stranu granice. Znači: šljivova grančica – granica! Jedino tako mogu biti siguran da se neće ušunjati u ovu moju napaćenu Zemljicu svakakva baraba iz ...
− Vot du ju sed? – opet će gospon Manki.
− Pa neka sam sêd! – ponovo padne u vatru stari mudrijaš. – Ama, čoče, hoćeš li crnogorski da ti rečem. Ja ti velju jasno i glasno. U mojoj zemlji pešačim, šepam kako ja hoću, visim na mojoj grani kako mi je ćef. A kakva mi Zemljica – takva i granica! Jes’ malo gologuza, oprljena od ratova i prilično nasađena naglavce, ali je ipak moja i takvu je volim. Hajd’ sad, idi bestraga, baj-baj! Odoh ja na moju granu da ne padne s neba i uvuče se neki
„strani elemenat“, što bi rek’o naš umni čobanin od plemena čuvenih Gologuzića, najmudriji politikonoša, iliti raznosač političkih abrova po mesnim zajednicama naše prostrane, rodne balkanske Bestragije!
Na ovako visokoučene reči premudrog starca-jarca, stranac odjuri glavom bez obzira. Nikako mu se ne svide granica čudnog imena. Još dugo se za njim čulo:
− O, maj god! Koji kantri! Fuliš „slivovica“! Faking „pozegaca“ end granica of Bestragija.