Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Prelepi dvorac Kapetanovo u Banatu podigao je vlastelin Bela Botka. Kažu da je imao dve ljubavi, lepu ženu Emu i kocku. Jedna ljubav mu je odnela drugu. Kad je na kocki izgubio dvorac 1938. godine, Ema se 2. avgusta popela na najvišu kulu, polila benzinom i zapalila. Kažu da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo. Čak ni pepeo. Ostao je samo pramen plave kose koji je poput venčanice smrti dugo obletao oko zamka.

U najvećem gradu Banata, u gradu čiji se naziv kroz istoriju više puta menjao, nalazi se osam velikih parkova, pet trgova i deset mostova. Područje opštine Zrenjanin najgušće je rečno čvorište u Evropi gde protiče više vodenih tokova: Begej, Tamiš, Tisa, Karaš, i kanalska mreža Dunav-Tisa-Dunav.
Zrenjanin, Bečkerek ili Petrograd, kako su mu sve bili nazivi, nalazi se u centralnom delu Banata, na čvorištu puteva prema Mađarskoj i Rumuniji. Sadašnje ime grad dobija 1946. godine po narodnom heroju iz Drugog svetskog rata Žarku Zrenjaninu.
Zrenjanin je grad u kojem se oseća snažan spoj prošlih vremena i sadašnjosti, u kojem pored Srba žive i pripadnici 20-tak nacionalnih manjina i grad koji se ponosi svojim građevinama koje pričaju istoriju.
Na centralnom trgu, Trgu Slobode nalazi se Gradska kuća, delo Josipa Fišera, jedno od obeležja grada. Najreprezentativniji je hol zgrade koji čine vitraži koji personifikuju Moć, Pravdu i Mudrost. U okviru Gradske kuće nalazi se i Gradska bašta - prostor za odmor i opuštanje, sa fontanama, statuama i paviljonima. Pored Gradske kuće smeštena je i rimokatolička katedrala zaštitnika Svetog Ivana Nepomuka (sa čuvenim orguljama). U blizini su i palata Narodnog muzeja koji poseduje značajnu zbirku slikarskih dela iz perioda XVII-XX veka i zgrada Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ koja ima najstariju pozorišnu salu u Srbiji, a jednu od najlepših na Balkanu. Treba spomenuti i hotel „Vojvodina“, jedan od turističkih simbola grada.
Sa Trga Slobode ulazi se u ulicu Kralja Aleksandra I u kojoj se nalazi većina zrenjaninskih restorana i kafića. Ovo staro jezgro grada čini skup sačuvanih građevina podignutih u XIX i početkom XX veka. Zgrade su građene u duhu secesije ili istoricizma sa elementima neobaroka.
Njih su uglavnom gradili bogati trgovci, a neke od njih su Bukovčeva palata, kuća trgovca Stevana Bukovca iz 1905. godine, Šeherezada izgrađena u mavarskom stilu. Čitava ulica je projektovana tako da se sa trga do kraja ulice vidi svaka kuća.
Zrenjanin je i grad mostova jer je reku premostilo čak 10 mostova, u svim delovima grada, a najprepoznatljiviji je Mali most iz 1904. godine. Njegovo okruženje čini najzanimljiviju celinu starog gradskog jezgra.
Interesantna je i Svetosavska ulica (do početka XX veka Kujundžijska, jer su tu svoje radnje imali zlatari i kujundžije), Karađorđev park sa bistama zaslužnih građana grada - glumac Toša Jovanović, fizičar Mihajlo Pupin, slikar Uroš Predić, a ono što morate uraditi jeste da probate pivo u pivnici „Četr' konja debela“. Svake godine u poslednjoj nedelji avgusta u Zrenjaninu se održavaju dani piva - jedna od najznačajnijih turističkih manifestacija Srbije.
U neposrednoj blizini grada nalazi se i Banja Rusanda u Melencima, prelepo selo Ečka - sa starim kućama, najstarijom pravoslavnom crkvom (pravoslavna crkva Sveti Nikola) u Vojvodini koja ima drveni toranj, kaštelom Ečka sa autentičnim ambijentom, kao sportskim aerodromom koji je jedan od najstarijih aerodroma C kategorije u Evropi. Ne treba zaboraviti i na specijalni rezervat prirode Carska bara koji se nalazi 15-tak kilometara od Zrenjanina i samo par kilometara od Ečke, a pravo je carstvo biljnog i životinjskog sveta. Jedna je od najvećih ornitoloških stanica u Evropi.

Gradska kuća u Subotici je najveća a po mnogima i najlepša građevina Subotice. Podignuta je za dve godine, od 1908. do 1910, ali su vrhunski majstori onog vremena još pune dve godine ukrašavali njene enterijere.

Podignuta je po projektu Marcela Komora (1868—1944) i Dežea Jakaba (1864—1932), budimpeštanskih arhitekata, u tada vrlo modernom stilu — mađarskoj varijanti secesije. Ukrašena je sa bezbroj šara stilizovanog cveta lale.

Gradska kuća je skladan spoj umetnosti i zanata. Visoka je 76 metara, terasa vidikovca je na 45,5 metara, duga 105,08, široka 55,56 metara, a prostire se na 5.838 kvadratnih metara

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)

DOLAZAK CIRKUSANERA

Ima dana kada se otrgne i zakotrlja iz sećanja blještavi kamičak prošlosti. Ko li ga pokrenu – ostaje velika nepoznanica, ali duši toliko draga, kao najslađi zalogaj sazrelog ploda detinjstva i dečaštva. Danas, to su samo sasušene grane vremena...
Obično zatandrkahu i zabrujahu prašnjavim, glavnim seoskim šorom, u letnje prepodne, da bi vremena imali do večeri za raskriljavanje šatre džinovske, na seoskom ledinastom vašarištu. Oni – majstori akrobacija i mađioničarskih trikova, vešti žongleri i neustrašivi dreseri i – divlje životinje čarobnih tropskih predela, potpuno nepoznate učaurenim starosedeocima koji od kućnog praga dalje nisu makli od rođenja.
Za cirkuskim dugačkim kamionima nalik kornjačama, ali neobično šarenih oklopa, začas bi se stvorio čopor dečurlije, od onih najmanjih balavaca do već napupelih devojčuraka, još nesvesnih pogleda njihovih ajgirastih vršnjaka.U tom prašnjavom kovitlacu od ljudskih i životinjskih tela ne mogahu se razabrati, na prvi znatiželjni pogled, pojedinačni likovi cirkusanera.Svi pogledi behu upereni najčešće ka ušima i surli slona. Doduše, starija mlađarija trčaše uporedo sa brundavim motornim
„kornjačama“ od početka do kraja sela, napajajući oči polurazgolićenim akrobatkinjama koje jahaše vitke, okićene konje, njišući se izazovno u ritmu cirkuskog vergla što nevidljiv odjekivaše iz jedne od utroba žirafastog vozila. Sve mamiše u svet magije.
– Cirkus „Budapest“ stigla u vaša varoš! ’Ajde, navali narode! U večernja sati predstava! Za deca – cena upola! – razleže se krčeći, promukli glas spikera iz točirastog zvučnika, na čelu vozila.
Kad se i poslednji dugoruki jarbol-podupirač ustremi ka vrhu šatre, zatežući kružno sivkasto platno, i zalepeta na vrhu zastavica – pleh-muzika najavi „grande spektakl Budapest“...
Cirkus mi dojaha u pohode. Eh, beše nekad, sad se pripoveda.

LEBEN UND TREIBEN
(Ž i v o v a n j e)

I
Violinisti Duletu u slavu

Ima tome puna godina, nekako baš pred ispraćaj Stare i doček Nove. Sretosmo se iznenada u otmenoj srpskoj kafani „Kod tri šešira“: on, sa violinom na ramenu, ja – uz ’ladnog „jelena“ i ćevape, u društvu sa mojim maturanatima iz gimnazijskih dana. Kad li brže prođe cele četiri decenije!?
Društvo se tek okuplja. U separeu muzičar miluje gudalom žice po vratu violine. I ne obratih pažnju ko to tako virtuozno svira dok elegantni kelner, u crnoj kravati, ne oslovi, poluglasno, vođu petočlanog orkestra:
Gospon Dule, molim Vas, zasvirajte tiho neku laku muziku. Stiže večera. Ovo su naši sve otmeni gosti: ekonomisti, dva pravnika, pisac, jedan lekar, pa njihove cenjene supruge... znate, da se ne osramotimo.
Kako kažete, gazda, biće u redu – reče, uz naklon, crnomanjasti onizak muzičar, ukusno obučen u crno odelo, belu košulju i prikladnu nebeskoplavu kravatu, kakve su u modi.
Kad završiše prvi deo svog nastupa, reših da se javim starom školskom drugaru, tim pre što primetih da me nije zapazio među gostima; utonusmo u tapaciranu ugaonu garnituru. Beše to on, glavom i violinom:
Gde si, Dule, stari druže? Otkud ti ovde?
Gle, mog školskog! Ja tu sviram! Koje su, Đule, tebe vile nanele?
A zapamtio si mi davni nadimak, baš mi drago! Pa, evo vidiš, proslavljam značajan lični praznik, veliku maturu. Završismo je pre pune četiri decenije, pa se malo okupismo. A ti?
Ništa. Sviram i za pojas zadenem, što se kaže. Mora se preživeti u ova teška vremena. Vratih se iz inostranstva, pa...
Kako teška, druže moj? Koliko znam, ti si se lepo snašao u Austriji, u samome Beču. Čoveče, ja nikad nisam tamo ni bio, a ti proveo svoje najbolje godine u toj čuvenoj evropskoj prestonici! Pratio sam u štampi tvoje violinske koncerte, svaka ti čast.
Eh, samo ja znam kakve su to noći neprospavane bile. Ali, sve dođe i prođe, i evo me natrag, u rodni Srem.
Ta, nemoj mi reći da ti je ovde bolje, u ovoj srbijanskoj sirotinji.
Čuj, a kakve su im žene kad igraju čuvene bečke valcere?
Misliš „Na lepom plavom Dunavu“? Eh, to ti je kao u „Hiljadu i jednoj noći“, Đule, stari druže! To doživeti, pa umreti! Vidimo se još. ’Ajde, moram raditi. A tebi i tvom društvu želim lep provod...
Hvala, Dule. Samo pazi da ne popucaju žice, ha-ha-ha! Znaš, mi smo starija generacija, ne volimo preglasnu muziku. I zasviraj nam, molim te, taj Lepi plavi Dunav!
Nemaš brige, Đule. Kad ti tvoj školski drugar obeća.

* * *
Prolažah pre neki dan kroz groblje. Ispratih na poslednje putovanje jednog svog dragog komšiju, staroga samca, čoveka samotnijeg od napuštenog uličnog šarova što njuškajući po đubrištu traži poneku preostalu mrvicu hrane... Smrt mu beše dobrodošla, da mi bog oprosti.
Po završetku čina ukopa u večnu kuću, uputih se ka izlazu groblja. U mimohodu sa kamenim spomenicima pade mi oko na jedan neočekivani natpis: Dule Jovanović, muzičar... i godina rođenja i smrti. Zastadoh, prekrstih se, više u čudu nego iz dubokoreligioznog osećanja, i samo prošaputah: „Eh, baš te privuče zov tvog zavičaja, zauvek, stari moj druže. Nek ti je laka crna zemlja…“
Krenuh, osvrnuh se, poželevši da sam pogrešio u čitanju. I gotovo istračah sa groblja. U krošnji razbokorenog visokog kestena Večni Kosač, siguran sam, zlurado se cerekao…

II
Susret sa nepoznatim

Naoštrio mrazonja zube, sve krcka i štekće. Nedeljno pozno zimsko popodne. Samo razgoropađeni dimnjaci teraju vile i aždaje iz ušuškanih toplih domova – ako je domaćin obezbedio na vreme ogrev nasušni. Potreban k’o hleb u ova pasja vremena. Poneki slučajni prolaznik tumara ulicom.
Pomozi, gospodine, ako za boga znaš!... Propala mi firma. Gazda odjezdio preko grane, čak do Beča. Ima i tamo kuću, može kako ’oće. Ja živim na železničkoj stanici, u napuštenom vagonu, sa ženom i troje male
dece. Zovem se... – poče svoju muku, u jednom, smrznutom dahu, sredovečan, neobrijan neznanac..
Čekaj, polako, čoveče, na kojoj stanici? Ovoj našoj, u Nedođiji, gde vozovi godinama ne prolaze, samo jedan ujutro i jedan uveče!? – čudi se sagovornik koji maločas iziđe na zvuk zvonceta pred svoja vrata.
Da, to mi je krov nad glavom, od jesenas.
Ama, tu se jure samo kevtavi psi! Korov obgrlio šine. Propast živa... Gledam pre neki dan, pragove sporednih koloseka odvaljuje i vuče sirotinja
pokušava da shvati izlazeći domaćin situaciju u kojoj se našao slučajni došljak.
Šta ćeš, udarila zima. I ja sam jedan od njih – kao da se pravda nesrećnik.
Izvini, nisam hteo da vređam. U kojoj si to firmi radio?
A u kojoj nisam!? Kako koju zatvore, ja promenim lokaciju. Onako,
„na crno“. Znaš već privatnike... Bar da se nisam vratio iz Austrije! Divan je to grad Grac, gospodine!...
Baš si pogrešio što si se vratio u ovo nevreeme. I moj brat je tamo, u Lincu, bogatstvo je stekao. Samo, zašto me je zaboravio? Pohlepa!
Takvi su danas ljudi, samoživi, gospodine.
Nemoj me zvati gospodinom. I ja sam od te radničke fele. Svakog dana čekam da i mene isto snađe – prihvata jadnikovu priču prosedi muškarac, reklo bi se da je vlasnik kuće.
E, onda me razumeš, prijatelju – reče slučajni „zvonar“ na vratima.
Nismo još prijatelji, prvi put se vidimo. Ne znam čime da ti pomognem, znaš, ni sa mnom ne stoji stvar baš najbolje. Jedino da ti dam malo onog krompira što sam juče dobio od nekih dobrih ljudi na pijaci. A malo poučavam i nekog školarca iz osnovne, skoro džabe, za deset-dva’est jaja... Čekaj, sad ću ja da trknem u podrum – okrenu se vremešni gospodin, zabacivši vuneni prsluk preko leđa, u nameri da pođe.
Nemoj mi se pravdati, gospodine... ovaj, druže, ili kako već da te oslovim. Sve ću ja to izdržati, bože zdravlja. Moram. Zbog one dečurlije u vagonu. A i žena mi bez posla, pa… Valjda će mi brat poslati koju crkavicu. Radi u Beču i dobro mu ide.
Nisam tako mislio. Samo me nisi dobro razumeo. Sramota me da ti priznam, ta i ja sam goli pproleter. Džabe mi diploma fakulteta. Nemam ničega od imetka, osim ove kuće. Pravo da ti kažem, nemam ni svinjca ni kokošinjca, sve se obrušilo, a para – tek za preživljavanje.
Izvini ako sam ti u bolnu žicu dirn’o… Evo, samo da izvadim sa dna džepa… Uzmi, nemam više kod sebe – poče da pruža smotuljak novčanice bradonja.
Molim!? Šta mi to nudiš!? – zabezeknu se dedica.
Pa, evo, vidi… Sad sam tu kod tvog komšije prekoputa dobio ovi’ 100 dinara. Baš sam se obradovo ko dete!
Stani, mi se i ne poznajemo! To je tvoje. ne mogu ja to primiti… Sad ću ja, samo da spakujem onu rrobu. Sačekaj…
Tromim staračkim korakom odgega deda, zvani Panta, kroz podugačak hodnik. Čuje i dalje za sobom ispovedne reči tog čudnog čoveka:
Uzmi samo, biće mi drago. Vidim, dobar si čovek, imaš dušu.
Valjda ću naići usput još na nekog dobričinu. Odoh ja! Ostaviću ti ovo… Napunivši na brzinu plastičnu kesu sa krompirom, počne se penjati
domaćin uz betonsko strmo stepenište od podruma, daščući k’o pašče. „Eh, ta prokleta as’ma“ – stenjući priča sa sobom. Približavajući se uličnim vratima, primeti da neznanca nema, izgubio se… Baci pogled ka obližnjem uglu sledeće ulice:
Čekaj, čoveče!!! Kuda ćeš! A krompir, malo pasulja... za decu, ženu...! – poviče za njim u nedoumici.
„Kud ode, pobogu!? I stodinarku ostavi! Šta učinih od sirotana? Od nepoznatog… jadnika. Pobogu, šta nam se to dešava!? Moraću ujutro otići do tog vagona, sa tri-četiri džaka drva. I stoji mi džabe ona polovna peć, da mu se nađe za prvu ruku. Meni će biti dovoljno, bar kuću imam… Da se oni njegovi tičići ne smrznu. Baš mrazonja steg’o! A kako li ono reče, bože moj, da se zove taj… taj – Čovek!?“ – gunđura začuđeno sebi u bradicu starac, osvrćući se oko sebe, nadajući se povratku iznenadnog, nepozvanog „gosta“. Šćućureni čavrljani u krošnji stare trešnje nadmudruju se beskrajnim dživkanjem. Majka Priroda kao da baš nimalo ne mari za svoje žive stvorove. Proseda starina Panta žurno se hvata za smrznutu kvaku od brave pazeći da ne poispadaju krompiri iz kese. Kućni psić pekinezer pozdravlja ga
iz hodnika kevtanjem motajući mu se između nogu.
Dobro, dobro, znam da si pomislio kako te ostavio tvoj Pantica, ludice moja mala! ’Ajde, brzo do peći! Ta, repić će ti se smrznuti, lolo jedna
sit se ispriča u par rečenica sa svojim sabesednikom penzioner Pantelija.
Sumrak se hvata bez pitanja, soba traži svetiljke. Uskoro će i san raširiti bešumna krila nad smrznutim naseljem Vrbare, u zemlji Stradiji.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


NAJLEPŠI PRSTIĆI NA SVETU

Zatravio sam se tvojim japanskim obrvicama kao da bejah nedozreli gimnazijalac, a već beše mi dvadesetdruga. Znala si, zavodnički dobro si umela varničiti vragolastim zenicama, bezbožna boginjice moja.
I šta sam mogao? Šta bi uopšte mogao učiniti jedan neiskusan student, šćućureni ilegalac studentskog doma – prozor treći, prizemni, od kraja zgrade, sa „slobodnim“ ulaskom tek posle ponoći? Prezasićen suvoparnom duhovnom hranom, iščitavanjem „večnih dela svetske književnosti“, jedva bi dočekao tvoj spasonosni serum za okrepljivanje moždanih vijuga i opuštanje zaparloženog duha...
Tišina prostrane knjižnice izoštrila je usamljenom studentu čulo sluha i kada bi ti meko, gipko prilazila ka svome uvek istom sedištu, odmah bi mogao da prepozna, i bez dizanja pogleda, šuškanje tvojih hula-hop najlonki dok bi se smeštala lagano, odmereno, graciozno na stolicu sa tapaciranim sedištem. Snop sunčanog praha što se koso probijaše kroz izduženo okno starinskog prozora, osvetljavao je nežnu belu put vrata tvoga i besprekorne crte lica koje kao da vajaše sâm Fidija. Posebnu draž tvom sanjalačkom licu davahu poluotvorene, šaputajuće, napućene usnice koje kao da pozivahu na tajanstvenu gozbu u čast raskošne mladosti.
... A ti si „pekla nauku“.
Nije te nimalo zanimao moj već danima kritični krvi pritisak niti moje sve upornije i drskije piljenje, menjanje kadrova vlastitih očiju kao da bejah svetski kamerman, a ne beznačajni studenčić književnosti. Po stoti put sabirao sam u sebi one čuvene rečenice iz popularne brošure „Kako prići devojci“, ali što sam više sabirao to „znanje“, noge mi se sve više oduzimahu, postajahu sve drvenije.
Kad smo već kod sabiranja i oduzimanja, rađa mi se iz sećanja jedna maštovita scena iz mog tada uzalud snimanog „filma“: sedim tako na stolici nedaleko od tebe, sav u grču cupkam nogama, drhtuljim nekako prijatno, celim telom, jadnim i napaćenim. Ti bacila se na nauku, pa samo čitaš li čitaš, povremeno beležeći neke značajnije misli, a mene i ne primećuješ. Dok neumorno hvataš beleške, ja hvatam zjale po ustajalom vazduhu prostorije sa prašinastim mirisom knjiga, vazduhu iz kojeg sam već odavno usisao onaj najbolji kiseonik, onaj što okrepljuje i daje odvažnost za akciju. Grozničavo smišljam kako da ti stavim do znanja da bi već trebalo da me spasavaš od totalnog ugušenja, ali ništa bistro da mi padne na pamet (oduvek mi se razilaziše teorija i praksa). Već mi se i grlo osušilo i jezik zadebljao,
nižu mi se jalovi kadrovi u svesti i brod čežnje poče već da se gubi ka pučini bez povratka.
A onda, iznenada – spas! Moj „film“ o neutešnoj ljubavi pretvori se u javu. Jedno parče, komadić, hoću reći, listić zlatni tvoje hartije, pade na pod, baš sa moje strane stola. Munjevitom brzinom, koliko su to odrvenele ruke i skamenjene noge dozvoljavale, posegnuh za spasonosnim papirićem. I ti načini pokret sa sličnom namerom. I tada – čvrk! Naše se glavice kucnuše… Ti prasnu u smeh i kukanje prigušenim glasom. Istovremeno ja počeh nešto zamuckivati u znak izvinjenja ili tako nekako. Rođeni smeh mi se učini kao keftanje foke u zoološkom vrtu, a ti – pružila si mi ruku govoreći, cvrkučući kako si sama kriva ili tako nekako, pa kako se zoveš Mirjana i da bismo mogli napraviti malu pauzu kako ne bismo remetili tišinu ostalima…
Prihvatio sam, u magnovenju, tvoju ruku pomirenja, tvoju finu, belu, negovanu rukičicu, sa slatkim toplim prstićima. Kažem, pružio sam ti drhtavu ruku zaboravljajući, tobože, da pustim tvoju, u granicama vremenske pristojnosti, i tako sam te izveo iz knjižnice kao veliki džentlmen, čime se, do tada, baš nisam mogao pohvaliti. Izašli smo u vrt biblioteke i tek tada sam, kao slučajno, primetio kako još uvek se držim , kao davljenik za slamku, za deset nežnih prstiju.
Da li to znači da ne prihvatate moje izvinjenje jer vidim, ne puštate mi ruku? – zaiskrila si ti diplomatski bademastim zenicama, a ja skupih poslednje atome odvažnosti i nekako promucah da prihvatam od sveg srca, duše i mozga izvinjenje, ali da bih želeo bar još malo držati te fine prstiće u svojoj šaci…
Ti, za divno čudo, samo klimnu glavom i ja, šta sam drugo mogao nego – još i danas držim i milujem te nežne ruke. Samo, sada prste moram da sabiram malo duže: deset plus deset jednako je dvadeset, plus deset – trideset!...

* * *
Ovih poslednjih deset, to su najlepši prstići na svetu, koje je usamljenom studentu podarila njegova bezbožna boginjica, uvek zavodnički nasmejana, (ne)mirna čitateljka Mirjana – nejaki nežni prstići njihove ćerkice Ljiljane.
BALKANSKE MUŽJAČINE I SRPSKE AMAZONKE
(Neveseli novogodišnji ručak)

Savremeno domaćinstvo na prelazu dveju decenija. Muž i žena vode svakodnevni dijalog, vrlo poučan, da ne velim koristan. Posebno za balkanske mužjačine, kad ih žena popapuči.
Ljubavi, operi sudiće!
Kakve sad „sudiće“, to je čitava kamara!? Ni da su nam svatovi protutnjali!
Sitnica! Ne zaboravi ni one veće šerpetine i lonce. Stavi više praška zbog masnoće.
Molim!? Nešto ne čujem dobro. A treba i da mešam...
Pročačkaj uši... Jer ako ti budem još jednom rekla, pa ja budem morala ovo da prekidam i da mešam...
Dobro, ti ćeš večeras! Kud si navrla k’o ovca u brst! Još nisam svršio!
Posle ćeš. Uvek kasniš u životnim stvarima. Dok ja odgledam špansku seriju, ti iscepaj drva i donesi u kuću.
Ama, stani, nisam još ni promešao! Koji si ti vrag!
Onaj pravi! Promešaćeš kasnije. Misliš da imaš samo ti rogove.
Pa, muško sam. Vidi, vidi, kako samo imaš dara za zapovedanje!
Nego šta! Zato sam se i udala za tebe. Kad si već u dvorištu, počisti travnjak od lišća. Video si kako to lepo radi Hoze.
A šta tebi ostaje? Hoze može da čuva koze i secka ruže roze. Meni se više sviđa Esmeralda.
Ja nemam ni pravog jarca. Mene je bog stvorio da produžim vrstu.
Šta reče? Nisi ti u Armiji. Kakav jarac i koja sad vrsta?
Kako ’oćeš... Ako ti nećeš, znam nekoga ko će jedva dočekati.
Šta će dočekati, pametnice moja!?
Da bude i jarac i magarac. Mislim, ako posvršavaš sve poslove, možda ćeš dobiti i malu crnu.
Ma, izem ti kafu! Presela mi je već unapred!
Ih, budale! Zato i kažem da ima neko drugi...
Ovde sledi prekid (ne)uspešnog bračnog dijaloga jer žena ima muža manjeg nego puža i on, jadnik, prelazi silom prilika i neprilika na unutrašnji monolog:
„Kud me đavo ter’o!? Povuče me za jezik. A ko je sa njim tikve sadio, u grobu se ladio, ha-ha-ha! Teško meni, blago lajavoj ženi!“
I tako, od silnog nadmudrivanja, zagori (ne)veseli porodični – novogodišnji ručak. I batačići, lepo reš-pečeni, odoše u odžak! Srbijanska ženica nije uvek dobra kuvarica. U’vati se muževe varjače tek kad joj zagori. Kasno je tada za bilo kakvo mešanje. A mužić – ćuti i trpi jer ko zna kakvu drugu lajkušu može naći. Preostaje mu samo da sâm sa sobom razgovara:
„Žaliću se televiziji – da smesta ukine španske srcolomce i veštački sentimentalne, emancipicirane brakolomke. Pa, da mi, muškarčine balkanske, podignemo već jednom glavu, čoveče! Možda nam i Sigurnu kuću izgrade. Al’ da nam glavne zidarke budu žene amazonke – sve same Srbijanke. Jesu duga jezika, ali i svetske lepotice. Mi, nejaki muškići, mešaćemo im malter i pridržavati dole merdevine, dok one marljivo budu slagale ciglu po ciglu budućeg (ne)srećnog života.“

ROMEO I JULIJA POD KIŠOBRANOM ZOVE

Smeđokosi mladić sa bitls-frizurom, što je kao nekontrolisani požar harala među tinejdžerima tih sedamdetih godina prošloga stoleća, srećno je nosio na nerazvijenim plećima svojih zaljubljeničkih sedamnaest proleća. Mislio je zaneseno da će svakog izranjanja rumenog diska bezbrižno poletati u zagrljaj nebeskim plavinama, toliko osećaše neku silnu, dotle njemu nepoznatu snagu što budila se iz neistraženih dubina ustreptalog bića.
Nije ni čudno – Ona beše izvor njegovih nenadanih treperenja. Ona razbuktavala, u senci procvale zove, dotle neprobuđenu energiju mladosti.
Imala je, o bože, iskričave zenice boje zrelih kestenova!
Trešnjolike usne njene vajahu najskladniju melodiju koju je nevini mladić ikada dotle slušao i za koju je ranije načuo da je moguća samo u nestvarnom svetu. Možda tamo negde iza tajanstava duge jer u bajke nikada verovao nije.
Ne beše mu bitno što je još odveć mlada; tek je pupelo njeno nevino, najnevinije četrnaesto proleće. Ne željaše već u korenu sputavati rast nejake biljčice koju prvi put osunčavaše neko novo, njeno unutarnje sunce. Iz dana u dan postajaše sve svesniji kako lagano tone, dragovoljno, bez opiranja, u vrtlog bez dna, bez povratka. I beše kao opčinjen...
Kažu: tako se rađa Ljubav. Njeno veličanstvo, carica zvana Ljubav koja uz pomoć nevidljivih niti sunčane harfe čvrsto upravlja odrvenelim pokretima udova u prisustvu njegove male uspijuše. Kao zamađijane, ruke izvršavaju naredbu najdražih mu misli: dodirnuti te tople nežne prstiće i nadati se da će oni prihvatiti, bez nepoverenja, ali ipak sa trunkom poželjnog stida, njegov znatiželjni dodir.Hoće li, potom, on postati samo zaljubljenik u samu uspomenu na doživljeni isprepleteni zagrljaj prstiju – o tome mario nije; čak beše mu drago nepoznato novo osećanje koje će od toga trenutka, časa i dana, upravljati njegovim sadašnjim i budućim trajanjem...
(A najveća neznana vladarka ljudskog roda – carica Ljubav – živi, nažalost, samo u bezvremenom trajanju leptirovog leta. No, to ljudsko naivno, dvonožno biće, ipak i dalje pogubno srlja na samo dno provalije zvane – Život trenutka. I lepo mu i prijatno srcu dok drhtulji mu svaki nerv, a ne zna ni zašto ni zbog čega – za cenu vlastite žrtve ne pita.)
...Snovi prezaljubljena mladića, od tog sudbonosnog nemuštog govora prstiju, bejahu oživljeni javom. Njegov svet dobi, bar mu se tako činjaše, čvršće konture oblika i boja koje instiktivno, bez njegove volje, iznedriše
značajnu misao: sanjariti, čeznuti, voleti... Neka nova snaga dotle neosmišljenog osećanja beše kadra da od njega, golobradog momčića, naivka gimnaziste, zaljubljenog u muziku Bitlsa – načini kraljevića ili prosjaka; beznadežnog patnika, zarobljenog mrežama carice Ljubavi, ili hrabrog osvajača tajanstvene tvrđave koja se zove – Njene Oči.
I iznedri se, neznano otkuda, njegova romeovska ljubav.

* * *
O Tebi opet sanjarih.
Stapaju mi se u probuđenim sličicama minuti sa našeg prvog
„viđenja“, nesigurnog prvog koraka koji će nas poneti kao zahvaćene bujicom u virove neizvesnosti življenja.
I što se više trudim zaroniti u prohujalu lepotu trenutka, u magnovenja naših prvih poigravanja usnama, a potom animalnih lickanja jezicima – sve snažnije mi izmiču sličice toliko dragih detalja. Zato sam gotovo ljut na sebe, na nemoć oživljavanja iščezlih dragih boja, mirisa i dodirnutih ukusa usana. Kako sam nesrećan što mi izmakoše kao divljač gonjena, Tvoje, za mene u tome trenu vrlo bitne – reči!
Ne, nismo znali šaputati (besmo tako slatko, mlado naivni!) najlepše, najzanosnije reči o ljubavi dok sumrak padaše po krunastim cvetovima zovinog kišobrana. Ni Šekspirovi stihovi zaljubljenog gimnazijalca ne spasavahu romantičnu situaciju.Gde li tada behu, zavejani u sluđenim mislima, oni čuveni izlivi ljubavi koje Romeo gugutaše maloletnoj lepotici Juliji (a i šta bi nam značili kad nigde ne beše balkona sa ružicama!?)? Možda zato što besmo zatečeni rađanjem nama čudesnog osećanja na granici svetova. Ili besmo nedozreli kao plod rane jabuke, sa drveta edemskog, tog zabranjenog voća što mamiše nas svakodnevno lepotom svojih boja, asocijativnih oblika i ustastih ukusa, a svesna ne beše (niti će ikada biti!) da još u stanju nije podariti i svoju dobro skrivenu unutrašnju duhovnu lepotu.
Mi, Julijo moja iz mladosti bespovratne, besmo došli do saznanja da nam drhtave nevine strune čežnje nestrpljivo očekuju da budu što pre otkrivene i zatitrane čarobnim štapićem u ruci samo naše Carice.Otuda taj unutarnji nemir, pa i potajni strah pred neizvesnošću Sudbine, iskriše naše zenice zaljubljene, sumrakom zaštićene u senci kišobranaste nastrešnice zovinog cveta. Otud i Tvoje skretanje pogleda kada si kao srna plašljiva, a time snažnije meni podata u traženju zaštite – izbegavala, tobože, za deliće sekunde, moje sladostrasne zagrljaje...
* * *
Koliko me silno, još i danas, posle dugih četiri decenije od zorenja i sumraka prvih sluđenih damara mladosti, sveg obuzimaju pipci meduze. Nadražuju mi oni čula i bude slatku jezu, uzburkanu neznanom stidnjom koju zračiše lepota kestenova Tvojih očiju, Julijo! Želim, uživam, volim prizivati iz sećanja drhtaje tvojih još nedozrelih dojkolikih pucadi, pri mojim bogobojažljivim dodirima usnama...
Ne znadosmo dovoljno pravu ulogu napućenih usnica spojenih u
„susret najveći na svetu“, pri prvom otkrovenju naših novorođenih svetova. Činismo ono što nam prijatno beše u trenucima nemuštih treperenja sreće koju odrasli zovu tako nemaštovitim izrazom – ljubavna zaslepljenost. Znali smo, doduše, iz petparačkih ljubavnih romana da su za pravi ljubavni sastanak poželjni srebrna mesečina i žmirkave zvezdice, ali nama takva srceparajuća atmosfera potrebna ne beše. Začarani sumrakom, dugo u noć ispijasmo čaše ljubavi dok mazismo se šapatima, zaštićeni od tamnog, dosadnog sveta.
I beše nam lepo, beše nam toplo u zatitralim dubinama duše (koju danas još uvek nazivamo pogrešnim imenom „srce“, mada znamo da je ono samo jedna pumpica od mesnatih mišića koja ispumpava i upumpava crvenu tečnost što Život znači, iz pretkomore u komoru i obrnuto).
Niču mi iz sećanja vlastite reči koje ti šaputah pri ušnoj školjci dok objašnjavah značenje „zevaličinog poljupca“. Ti smejaše se zvonkim nevinim smehom mom neobičnom poređenju dok sam ti cvrkutao besmislice o magičnom rađanju ljubavi između pčele i cveta „zevalice“. Dragovoljno se kao čudom otvara taj tajanstveni cvetak, pri dodiru pčeline rilice, sisaljke, kojom ona kao dobra vila mora, naredbom svog genetskog kôda, da ga opraši. Neumorna radilica pčela ljubi li ljubi cvetak da bi on uzvratio kasnije, kad mu vreme dođe naredbom kôda genetskog; uzvraća ljubavlju svojom, tako što kruniše tu neviđenu lepotu tamnozelenom čahurom, u kojoj skriva Božije semenke neophodne za rađanje novog života, kada se za to stvore uslovi – prolećni poljupci nebeskog vladara Sunca.
Tvoje kupinaste napućene usne što i nehotice mamiše na dodire – behu sladostrasne latice spremne na „zevaličin poljubac“. Beše to devica dodira mog (da li i tvoga!?) Života ili Smrti, moja ukleta bogomoljka, čiju snagu smrtonosne sisaljke tada još slutio nisam.Sunčane mi strune iz zenica behu zadojene damarima strasne čežnje za Tobom. Zov buđenja gena opi nas, namami u zamku dotle nepoznate vreline...
* * *
Nemoj mi bežati iz sećanja i mrviti latice svojih poljubaca, podata moja „zevalice“. Ja bejah Romeo tvoj, u noći obasjanoj, obgrljenoj opojnim mirisima cvetova neveste zove.Ti udisaše uzdrhtalim pupoljcima grudi lepotu naše noći otkrovenja. Kako si samo bila nežno predata dodiru pčelinje žaoke! I omamljena beše, Julijo iz noći nedosanjanih, nektarom medne strasti!...
Svakog rađanja proleća zatitra u grudima struna harfe prohujalosti, kada nevine zovine pahuljaste zvezdice ponude zaštitu svojim raskošnim kišobranom sećanja medonosnim pčelama. Zar to ne beše i zaštita ljubavi našoj, nikada do kraja ostvarenoj?
Danas onemoćala starost dušu greje opojnim dahom kokičastih cvetnih leptirica.
Vreme ne leči rane mladosti, samo ih još dublje, bolnije, bespovratno urezuje u bespomoćno zamorče svemira, naivno biće ljudsko.

MALA BAJKA O VELIKOJ DOMAĆICI

Bila jednom jedna velika domaćica, presrećna Sretenka, a držali je za Srećku (srećan bio domaćin što je oženio!).
Znala ti je ta, prikane moj, sve domaće poslove. Pripremi ona sve po redu: poslaže šoljice za crnu kaficu, pristavi džezvu na plin (jes’ da je malo više začađena, al’ ne mari, „ima dana i za to“), pronađe crevo za usisivač u špajzu zvanom „mo’š vrat slomiiti“, nasadi ga, da izviniš, na usisivač i – pos’o može da počne. Ups! – zakači laktom slučajno šoljicu – „jedna manje“. Umalo da zaboravi servirati i čašice za likerčić i rakijicu, dolazi i komšinica Marta, tek tol’ko da pretresu uličnu situaciju na planu abrova: ko s kim, gde, kada i kako – sve za nepun sat.
I zagrmi električno čudo: odnapred usisava, a otpozadi, da izviniš, izduvava k’o nezdrav. Al’ ne mari, „ima dana“. Vreme leti, ionako ga ne možeš stići niti uhvatiti. Razmahala se naša vredna domaćica, sve pršti. Muzika, naravno, narodnjačka, drma i trese, misliš, prika moj, ruše se zidovi. Zajapurila se velika Sretenka u malom stanu i ups! – ode čašica (nema veze, ima još tri od kompleta, ionako joj ne beše po volji, kupila joj ona veštica kuma). Vrata razjapila od šora da je vide komšije kako je vredna, čistunica majčina! Napreduje lepo od sobička pa sve kroz ’odnik, preko razbacane obuće, ne bi li pokupila prašinu od prošlog leta, u svakom budžaku ispod radijatora. Odjednom začuje – kipi voda! Trkne u kuhinju, prestavi kaficu, uspe liker i rakijicu (ovo drugo je za komšinicu, ako je istina!), a usisivač brunda li brunda po ječećem hodniku; već poč’o i da igra k’o zmija fakirska, sve sâm radi, a velika domaćica ne mari, „ta, ima dana i za pos’o“.
Pojavi se gošća od prekoputa na vratima: „Ja stigla! ’Oćemo l’ po cigaru?“ Srećkica, naravno, ne odbija takvu ponudu: „A što ne bi moglo?“– imitira TV-fazone. Sruči se u fotelju, uz obavezan uzdah: „Baš sam se nešto danas umorila. Pa, ’ajde, živeli!“

U AMBISU OTUĐENJA

Mir našim otupelim mislima podarujem, Mirijan.
Danas smo opet lutali odvojeno, u svetovima svojim. Pronalazili, besciljno, pukotine smisla postojanja. Soba bila tako dosadno ozbiljna, ivice bele tavanice pritiskale dušu. I bezoblično uho ubuđana trajanja ćutalo u okamenjenoj tišini. Zalud čekanje događanja.
Osećao se napon u teskobi zidova. Suvišna, razdražljivo sklupčana tela u četvorougaonom deliću sveta. Raste napetost – bludimo u stanju iščekivanja da se oglase skriveni damari bezočnih zidova; makar oni. Tišina okiva um.
Ustaješ sa tvrde stolice mahinalno sledeći izvršenje postavljene namere; za trenut-dva zaustavilo te upadljivo plavo lice naslona – godilo oku titranje boje. Stolica zaškripa oslobađajući se tvoje težine. Odmerenim korakom uzbuniše udovi mazni lenjost ustajala vazduha. Ti htede sesti kraj mene na sofu – to beše početna iskra rođena u dosadi. Ležaj, davno presvučen platnom zlataste boje, zjapio prazan i ružan zbog svoje neiskorišćenosti. Umiljavajućim hodom preseklo ti bibavo telo gustu kišu dnevne svetlosti što se odlučno koso probijala kroz ravnodušno okno na vratima. Iznenađene muve, upozorene instinktom na opasnost, mada predane mrvicama kolača na stolu, zazvrndale prazninom već poduže ogluvele sobne neobojenosti.
Jedan kratak škripanj čeličnih spiralnih opruga zaustavio biće tvoje u nameri da se sasvim opusti na pohabanim nedrima postelje i ti tako ostala, za delić vremena, oslonjena rukama, u tom ni-stojećem-ni-sedećem-položaju, kao da ne želiš više razljućivati suviše kreštave, rastegljive pevače. Fluidom misli proletela ti neka nota neprijatnosti – ona sprečila svaki dalji pokret.
Trenutno donosiš odluku: uz nemuzikalno krkljanje spirala, pri tvom već robotski naviknutom sedanju, dati se u potragu za bezimenom vizijom što trenutno nàdvlada preosetljivost sluha na cijukanje kreveta. Pred očima ti őžive slika vijuganja orošenih tela; prepoznatljivim smeškanjem i skupljanjem krajeva usana odaješ sebe nevoljno iznedrenim asocijacijama.
Vraćaš se iz odlutalosti i primećuješ igranje tankih crnih nožica muva po stolu. Naša krečnom belinom ovenčana sobica i dalje se bešumno kupa u razdražljivoj neosećajnosti zarobljena vazduha.
Teško neko ojesenjeno vreme. Pogledala si me, Mirijan.
Ti gledaše u visini očiju, ali ne postade odmah svesna cilja svoje potrage, te blesak zenica probi moju pojavu i zaustavi se negde iza mene, još uvek neosmišljen; zakova se u neku tačku bez osećaja, bez četiri strane sveta. I gledasmo se tako, ulovljeni mrežom otuđenosti; samo, ja tebe i svesno obgrlih pogledom, a ti tupo zuriše kao da bitišeš negde van protoka vremena.
Iz bezdimenzionalnosti vlastitih misli prenu te struganja oštrih mišjih zubića u zidu. Oživele ti zenice iz stanja paralize krenule u potragu za zvukom koji odavaše tvrdo grickanje tavanske grede. Šarala si staklastom svetlošću, što meko se rasipala iz ugljenih, bistrih izvora tvojih, oživelu tavanicu i pogađala mesto odakle dopiraše mišje struganje. Preko mirne nežnosti obraza kao da se prelivahu talasi: lako ti poigravali mišići lica jer, nesvesno stežući zubima nevidljivu prepreku, pomagala si sivoj životinjici, sa ljupkim svetlim okicama, da pregrize veliku drvenu planinu što joj se prèpreči na putu. Ti onda uzdahnu, u znak sažaljevanja neočekivanog gosta sa repićem, i ỳsmeri svoju pažnju ka četvorougaonoj kutiji zaobljenih ivica, na klimavom stočiću. Nervirala te lažna reklama života koju nemilosrdno emitovaše taj „prozor u svet“ jer ne htede verovati elektronskom obmanjivaču. Jedva uspevahu oči tvoje otrgnuti se od robovanja ekranu.
Znaš vrlo dobro, Mirijan, nećemo moći još dugo izdržati u sukobu naših misli protiv neprijatelja u vidu svemoćnog TV-obmanjivača. Napuštaš, za trenutak, magiju i posežeš za spasonosnom maštom, najboljim lekom za vlastitu prostorno-vremensku odlutalost. Zamišljaš sebe u dostojanstvenoj manekenskoj pozi; osećaš unutarnje zadovoljstvo od probadanja oblina tvojih – muškim pogledima. Mnoštvo požudnih očiju uprto u gibanja ti udova. Ti mazno kliziš po modnoj pisti, svaki delić tvoje pojave žedno upijaju zene iz mase od saća nepoznatih očiju. Kao carica se osećaš, i ti si sada gospođa Neko...Udaljavaš se sa scene slušajući uzdahe divljenja stopljene s pljeskom...
Tik-tak, tik-tak – kljuje veliki vekeraš zelenog plastičnog lica, na kestenjastom ormariću; taj kao da se čudi što zabasa među redove uredno poslaganih zimskih, mirisavih jabuka.
Tik-tak, tik-tak – odjednom postaješ svesna da je on neprestano kucao, a nisi osećala potrebu za prijemom njegove bolesnički samotne arije. I teško duguljasto ogledalo na zidu, sa barokno izrezbarenim okvirom, već godinama udiše te otkucaje zadržavajući ih za svoje još lepuškasto, mada ostarelo lice. Jednoga dana oživljavaće ih kroz usahnule oči naše i
smežurane obraze. Ogledalo! Ustaješ. Češljaš kosu. Haljinu skidaš... Diviš se figuri svojoj.
Skriven iza novina, na sofi, hvatam sebe u krađi tvojih misli.
– Hajde da se mazimo... – progovaraš glasom koji odaje malu pobunu protiv bolesne ravnodušnosti. Kraj je glumećem spokojstvu. Dokle splin!?
Odmerenim, naviknutim zibanjima tela, bez žurbe, zaplovljavamo u zagrljaj dušecima da udovoljimo zovu ljubavi, obmanjenoj žudnjom. Mreženjem dodira ruku možda ućutkamo sat i zaboravimo na buduće podsmevanje ogledala.
Miš se napinje u zidu, škrgućući zubićima; muve sisaju osušene mrvice kolača na cvetnom tanjiru...Drhte ti grudi. Usne mi na bradavicama strastvuju. Ambise krademo bezvremene. Da ne bismo sve kraćim koracima premeravali dubine provalije u otuđenom, samoomeđenom svetu, između stolice i kreveta.
Da li to ljubav ỳvenu, Mirijan, sudbino moja?

POKOJNIKOVO PIVO

Pusto seosko raskršće. „Crno proleće“, s kraja XX veka. Birtija u zemlji Nedođiji. Ratno (ne)vreme. „Milosrdni anđeo“ hara iznad nemoćnih glava. Sa obližnjih visova planine dopire štektanje protivavionske artiljerije. Cepaju se nebesa. „Oni tamo“, negde u vraškoj materini gore, lete
„nevidljivi“.
Kafani prilazi grbavi čovečuljak na biciklu. Kratke mu noge – kad zakoči stari dvotočkaš, umalo što ne raspali o kaldrmu sa rupčagama. Pritvorena vrata staklena – zalepljena unakrst širokom braon trakom, za pakovanje kartonskih kutija. Ko još da menja okna u ova suluda vremena? Ne čuju se glasovi iz kafanske sobe. Kud se zavuk’o grlati kafedžija?
Ulazi biciklista. Čuje kuckanje flaša i doviknu:
Ponesi, gazda, jednog ’ladnog „jelenka“!
Iz podruma se pojavljuje gajba piva na ramenu zdepastog domaćina.
Pucnu otvarač. Pena piva pokulja. Gost sočno opsova:
Izem ti rat! Ni pivo ne mo’š popiti k’o čovek!
Ratno stanje, ’ebeno sranje! A ti, stari moj, ’oćeš ladno. Paz’ da ti ga ne ’ladim, sve trčim! – ne može bez puštanja jeziku na volju kafedžija Marko, pomalo zadihan od drvenih stepenika.
Pusti priču, Markane! Nije mi ni do čega. Sećaš se kako mi jedinac odleteo u komade onomad, kad je ona avionska grunula baš u hangar s municijom. Skupljali mu meso unaokolo, noge i creva mu sa grana bora skidali... Nisam im’o ni šta sa’raniti, da mi bog oprosti.
Znam, znam, izvini komšija... Ne uzmi za zlo. Jezik mi sam od sebe poletio. Ja to samo onako velim...
Pusti me k vragu! Živim k’o marvinče. I ne spavam čestito.   Malo mi moje muke, znaš već...
Dobro, dobro. Nemoj sad o tome. A jesi l’ opet bicikom? Pripazi da ti ga oni seoski đilkoši ne ukradu.
Pogureni, pre vremena ostareli „Guravko“ otpi dva-tri gutljaja mlakog piva, odloži politru na šank i izađe da baci pogled na svog gumenog magarca, naslonjenog na banderu preko puta.
A onda – strahovit prasak. Zapršta i popuca i ono malo preostalih prozora na kafani... Gusta, smrdljiva prašina zabeli unutrašnjost kafanskog sobička.
Kad se sve utiša, proviri iza šanka nakostrešena glava. Unezverena pogleda, izjuri kafedžija kroz vrata tražeći pogledom staru mušteriju. Nasred
kaldrme samo velika rupčaga. A u njoj – još se vrti točak bicikla. Nigde komše „Guravka“.
Iz budžaka kafane dotetura do šanka deda Pantelija. Ne znaš da l’ se gega od straha ili mu udarilo u noge piće koje još od jutros natenane ispija. Baci pogled ka razbijenim vratima. Okrenu se tromim pokretom ka šanku.
Čije to pivo ostalo?! – upita, mamurnih očiju, više sebe nego kafedžiju, i posegnu za načetom flašom.
Ne diraj, nekrstu pijani! To je od „Guravka“! Eno ga dole u rupčagi, bog da mu dušu prosti!
A, to je bilo njegovo! Sad mu više ne treba...’Ajd’, nek mu laka crna zemlja! – nategnu pokojnikovo pivo Panta. Kad odahnu od gutljaja, tek tad se prekrsti.
Zakasnela sirena resko zapara vazduh. Deda se štrecnu, ruka zadrhta i
ispusti polupraznu flašu. Rasprši se staklo po kafani.
Prokletinje nebeske! Ode „jelenko“... – zausti seoska danguba.
Baš ti ga „Guravko“ ne dade! – dobaci sa ulaza kafedžija, sa očitom namerom da staru ispičuturu ubode prekorevajućom žaokom. Kad vide deda Pantin neodređen, tup pogled, on samo odmahnu rukom: – Odo’ ja u podrum dok se ovi đavoli nisu vratili. A ti, matori, kako ’oćeš. ’Ajd, uzdravlje!
A da zaključaš ? – dobaci Pantelija. Trže se kad prođe kroz razvaljene vratnice i onako, sebi u nedra, promrmlja: – A, ne treba! Ama, ovo je slobodna zemlja... A i nema se šta zaključati.

„JESEN STIŽE, DUNJO MOJA“
(Kupi mi, babo, tamburu)

’Ajde, Ruška, zapevaj koju bećarsku!
Je l’, mustre molovane! Da me posle olajavate po šorovima!
Nećemo, luče naše sremačko. Ta, otkud bi mi tako nešto!
U lenja seoska predvečerja rane jeseni, žitelji sremskog seoceta J. znaju da žive život, uz zlatnu kapljicu fruškogorskog penušca. Čuvena pesnikinja iz naroda, Ruža bećaruša, dočekuje, uz bećarac, a i kako bi drukčije, široko otvorenog kapidžika, goste znane i neznane, pesnike i umetnike, uz tamburu i vince:
„Sviraj svirče, samo nemoj stati, ja ću moga lolu nadigrati.“
Kad Sremca obuzme čežnja, da l’od nedogledne ravnice blago valovite, zaobljene nežno k’o pupak zrele Sremice, ili od neutrošene snage muške i mužjačke – onda ti tu, prika moj, nema druge nego u’vatiti se tamburice, pa raspaliti u tanke žice. Lepo pesma veli: „Kupi mi, babo, tamburu, ja u nešto udarati moram.“
Ima Ruška već provereni bećarac što pravo u srce bocka:
„Neko voli kad mu svirac svira, a ja volem kad me dika dira.“
’Aj’te, cigani, onu „Četir’ konja debela“ – dovikuju gosti.
Kao poručeno! Al’ samo utihni žice! – gotovo poskoči od stola nenadmašni recitator Rale i počne sa nizanjem poetskih sličica što se prepliću kao sjajne šare moleraja sremske sobe devojačke.
Sitna tamburica širokom avlijom sve do šora poskakuje, bas brunda u verandi, prosto iz mrtvih podiže. A Rale leči magijom reči. Kad poslednjim stihovima besmrtne poeme zagrmi kao u transu, žestoko udariše kao jedan tamburaši, od rođenja venčani sa muzikom.
A šantavi deda Panta nakačio se na kapidžik od šora, pa zriki i čkilji na snaše što raznose piće i mudruje: „Čudi me, prikane moj, šta će im, koji očin, ta pesma o četir’ konja, kad beljca i dorata nigde ni za leka.“
Bećarasti cigani to kao da jedva dočekaše, pa nadovezaše onu još
čuveniju:
„Udri, Lenka, riđu i zelenka!“
Na to šeret Pantelija krišom vadi maramicu, kojom samo naočare briše, i kobajagi tera mušice sa stakalā. Neće da prizna, stara bekrija, kako ga žice tamburice kô munja u srce iz mladosti pogodiše.
Miriše mirom dunje i uzavrelog grožđa u kacama, zlatnorujno selo sremačko. Razdražene keruše i kevtavi šarovi tarabu grizu lajući na zvezde.

RAĐANJE ŠPANSKE PRIČE

Divani, onomade, na televiziji nekakav sredovečni pisac: „Kratku priču napišem za dugih pet-šest sati.“
O, bogo moj! Uzalud stucano vreme! Njivu bi okop’o za tol’ko!
„Čista računica“ – nastavlja ovaj. „Ako priča sadrži 30 redova, za svaki red mi potrebno nešto oko 10 minuta. Pomnoži to, pa ispada 300 minuta, odnosno ciglo: 5 sati po priči.“
He-he-he-he! Šta bi on tek sa španskom serijom, brale moj!?
Imam ja, čitaoče dragi, bolji recept. Sve u glavi sastavim, ne treba mi ’artija. Da ti deda Panta objasni.Kradi zanat.
Prava priča se rađa – kod šporeta! Prvo nađem zgodnu šerpu (pogodnu za smeštanje junaka). Dok ljuštim krompir, u ćelijama moždanim sazreva šekspirovsko pitanje: ’oće l’ il’ neće da mi zagolica mozak neki virus iz sveta lične nazoviumetničke mašte? Prebiram lagano po velikom mozgu (mali mi odavno zarib’o!), kad gle! – počinje razvijanje radnje: sečem na divne kriške krupan krompir, igram se sa batačićima pilenceta... Malo pravi probleme glavna akteruša Esma (menja krpice, sve kraće i kraće, svaki’ pô sata, al’ ne mari!). Spremio sam joj suzoliptajući crni luk (jer izbacih joj Rikarda iz zagrljaja!) i – eto zapleta. Esmeralduša cmizdri, ne misli da prestane, do kraja serije. Brzo sve ubacujem u trolitarsku šerpu, na ulje, i počinje cvrčanje (cmok-cmok-cmok! – kao poljupci!). Njoj suze sve manje teku, čitalac ostavlja maramicu i – rasplet počinje! Još kad na divno ispirjani luk poslažem piramidalne krompire, milina jedna! – eto i arhitekture priče.
Do svršetka radnje i rešenja sudbine dične junakinje ne prođe dugo – tek tol’ko da se sve lepo iskrčka, naravno, sa dodatkom začina, pardon, ponovnog zapleta (Sanča, njenog bratanca – ups!). I, na kraju, ližući prste, zapržim – dubokodekoltiranoj Esmeraldi. Hoću u inat, jer onako bezdušno navuče, pa ostavi jadnog naivka Leonea! Bez Rikarda, zagoreće joj... krompir-paprikaš, pa onda nek vidi šta je Ljubav.

POGREŠNA VEZA
(Zemlja Dembelija)

Halo!Molim Vas da hitno uplatite ratu kredita za život.Prekoračili ste rok…Izvinite, morate izmiriti obaveze prema nama.Ukoliko to ne učinite u roku od sedam dana, koliko Vam je preostalo…
Molim, ko je to na vezi? Za šta mi je preostalo sedam dana? Ja plaćam životno osig…
Halo,opet neki prekid…A tu ste još.Dakle, onu ratu za mrtvački kovčeg još niste izmirili…
Kakav mrtvački kovčeg! Ko se to zeza sa mnom?...
Halo!Čujete li me! Ova glupa veza…Da, tu ste…Saopštavam da Vam je ostalo vrlo malo… još – samo nedelju dana do tog trenutka…
– Mama, mama, dedi pozlilo! Brzo zovi Hitnu!...
Šta mu je sad? Samo bez panike!
Pa šta se onda dereš kad je „bez panike“!?
Dobro, bez svađe. Sita sam svega u ovoj kući!… Nego – šta je rekao?
Ama, samo nešto gunđura u bradu: „Oni meni da naplate, unapred… još ni penziju nisam… da kupim život …svoj rođeni sanduk…“
Da to nije izazvalo ono pismo što donese poštar malopre!? Da vidim…
Mama, deda još šapuće: „Mrtvački kovčeg… Da im majku, i oca mafijaškog… za moju ratu od deset evra! Puna drž’… lopova, kradu milione… a meni našli siću!...
– Deda, deda, ne uznemiravaj se! Biće sve u redu. Skočio ti pritisak!
Skočiću ja njima za vrat! Daj mi malo vode i šećera, dete…
Dobro je, doš’o je k sebi.Čitaj, mama, šta javljaju ti mangupi iz administracije. Daj samo onaj kraj pisma. Deda pominje neke dembelane, državne jasle…Još kaže i neka krava muzara i sirotinja raja…
A-ha-ha! Deda prolup’o na narodnu poeziju. Kažem ja pre neki dan: deda, ne čitaj tog Marka Kraljevića, a jok – ne sluša taj! Ma, nikom knjiga nije donelo dobra!
Sram te bilo, sine! Kako tako možež, za svog dedu!…
Uf, ja već pomislo da će me grditi zbog knjige!
Ko se sad to javlja? Mama, podigni već jednom tu slušalicu!
Halo! Konačno – veza! I tako Vam kažem, dragi gospodine, poslednja rata za onaj Vaš sanduk, na otplatu, ističe za sedam dana… Molimo javite nam da li produžavate rok plaćanja ili da Vam omogućimo kratko odlaganje od desetak dana. Znamo da Vam kasni penzija… ali, izvinite, smrt ne pita…
− Ko je to tamo!?Kako Vas nije stid!? Vi i vaš sanduk! Dabogda ga sebi otplaćivali! Evo, otac mi umire, a Vi tako! (Šviiis!)
− E, svaka ti čast, mamice, al’ si mu ga zafrljačila po telefonu!
Ćut’, da te ne čujem ni reči! I nije po telefonu, nego telefon, nepismenjakoviću!
Uh, uh, sad je već opasno stanje…
Bolje mi čitaj to pismo do kraja, sva sam uzrujana…
− Evo, mama, još kažu: „ ... i u roku od sedam dana bićemo prinuđeni da Vas skinemo sa spiska živih...“
– Kako, kako!? Ta nije valjda tako! Ama ljudi, šta je ovo danas! Imamo li mi prava na goli život!?
Sad ćeš čuti, upravo pišu: „... jer nemate prava da budete na spisku otpisanih, pošto još niste umrli, a rate na život niste uplaćivali na vreme...“
− Ovi baš prolupali, mama! Koja fora!? Joj, kad bacim žvaku mojim pajtosima u razredu! Živeo demos, da ne kažem – skraćeni narod! Pa, gde mi to živimo!? Mislim, mama...
− Izvini, sine, kakvo glupo pitanje!Znaš i sam – u zemlji Nedođiji. A zovu je još, onako iz milošte – Dembelija, na brdovitom, (gr)ebenom Balkanu...

MAXIMUS GENIUS

Na velikom odmoru, dežuraju u dugom hodniku škole dva proćelava
„profana“ u poodmaklim godinama.
Gde si, kolega Nikola? Nema te ovih dana, kao da ne radimo u istoj školi? – oglasi se jedan, tek da bi zapodenuo besmisleni dijalog jer odmor traje poduže, posebno kad kolege ne krenu na vreme u učionice.
Pa, i ne radimo. Znaš da od početka septembra gostujem u seoskoj školi. Nemam normu, pa ti gledaj. Bela kuga čini svoje. Ne treba nama rat. Sami sebe ćemo istrebiti kao žuti i crni mravi – prihvati dijaloški izazov, kao da jedva dočeka šansu da istrese nekome svoje jade, gospodin „Nikoletina“, jer to beše on, sa nadimkom kojim ga još davno, ranije generacije dece krstiše, verovatno zbog njegovih ručerdi velikih kao lopate.
Kakav pesimizam, kolega! Nije baš sve tako crno. Teši me činjenica da će biti i gore – nastavi ironično prvi, pa dodade: – Čujem da si dobio veliko priznanje od tvojih mezimaca.
Ama, kakvo bajno priznanje? – začudi se profa, zvani „Mister Bajs“, zatečen u zagonetnoj opasci.
Hvale mi se đačići da su ti za rođendan predali lepu diplomu, sa upečatljivim naslovom – MAXIMUS GENIUS.
A, na to misliš! Ma, pusti te đačke fazone i fore - odmahnu rukom iskusni razredni starešina, procenjujući ima li u glasu njegovog drugara još uvek ironije.
Ne, ne, kolega „Bajs“, ozbiljno ti kažem: ne znam da je to još iko dobio u ovoj našoj varoši. Ipak je to neki znak pažnje.
Kao da se pravda pred starim drugarom, sa kojim deli isti hleb prosvetarski već pune tri decenije, profesor „Bajs“ (koji nadimak dobi zato što godinama svakodnevno dolazi na posao biciklom), snebivajući se, odgovori:
Znaš, Nidžo, nisam se nadao da će se setiti mog rođendana. Našli, mudrijaši, od ranije generacije, moje podatke, pa kao vele, hajde da se malo našalimo.
A baš ti leži ono: „Najboljem nastavniku u gradu... za najveću rasejanost i za...
Dobro, dobro, ne moraš baš u detalje citirati, kolega. Imam jedan lični metod u ocenjivanju: kad dete ne nauči lekciju, ja mu ne dam jedinicu
nego, tobože, rasejan sam, zaboravim. Posle par dana ga upitam kad će mi vratiti „kredit“ za neznanje.
Kakav kredit, kolega? – znatiželjno će Nikoletina.
Slušaj kako to sprovodim: da bi popravio slabu ocenu, đak mi vraća deo po deo svog znanja, a ocenu pribeležim u posebnu sveščicu. Tako školski Dnevnik ne trpi, a moje (ne)srećno đače ne strepi od ljute mamice i besnog tatice zbog „keca“.
Uh, što ti je fazon, kolega! A je li uspeva? – znatiželjno će stari
profa.
Gotovo uvek. Mogu ti reći da mi niko ne ostane dužan te naše
zajedničke rate „kredita za znanje“, sve vrati već do kraja maja. I onda nema zime. Đačić, sav srećan, već planira letovanje za školski raspust i milina jedna.
E, ovo ti je baš lukavo. Moraću i ja tako. A šta im znači ona napomena u prilog tog geniusa maximusa: „za najzanimljivija predavanja i najpoučnije ekskurzije?“
Gospodin „Biciklista“ se počeša, već po navici, rukom, po proćelavoj glavi:
Znaš, kolega, ni ja nisam bio baš načisto u vezi sa (ne)ozbiljnošću ovakvog zapažanja. Priupitah te mudre glavice, a one, kao u glas, zagraktaše: „To Vam je ono, profesore, kad umesto pesmice napamet igramo se glumaca u učionici, pa se izmotavamo do mile volje, a Vi nas još i pohvalite kako smo dobri glumci i dobijemo petice! A sâm bog sveti zna šta smo mi to tako dobro odglumili. A paniku gramatiku ne znamo!“
Nije loše, nije loše, kolega. Razvijaš im motivaciju za buduće umetničko zanimanje. Ko šiša gramatiku! Samo, kakva je to „najpoučnija ekskurzija“? Kako im to izvodiš? Koliko znam, ti nisi geograf nego srbista.
Nikakva velika mudrost. Samo primenjujem onu poznatu narodnu: s kim si, takav si. Spustiš se lepo na njihov nivo, bilo u autobusu ili na proplancima Zlatibora i Kopaonika i pola posla si uspešno završio: u busu – svi pevamo, na planinskim brežuljcima – penjemo se, sa smehom, četvoronoške uzbrdo, a pri spuštanju, svi se
kotrljamo, zajedno sa loptom, po travi... Tako ih lepo izmorim da u povratku svi divno spavaju kao jaganjci, nikakvih problema nema u šaragljama busa, u pogledu šaranja i sečenja sedišta.
Svaka ti čast, kolega, jesi domišljat. Zato te đačići kuju u nebo. E, baš si zaslužio tu diplomu MAXIMUS GENIUS! A, lepo su je i odštampali, kompjuterski.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)




KREČANA NA BERZI (NE)RADA

Uđem ti ja u predsoblje kancelarije koja bi trebalo da liči na čekaonicu berze rada (ma šta to značilo u prevodu na serbski). U nedoumici sam da nisam zalut’o: nigde ni besne kere, što bi rek’o Lala, moj ratni pajtaš iz natovskih dana. Koliko znam iz (ne)pouzdanih izvora, na ’iljade ljudi bez posla, u ovoj mojoj malenoj čaršiji Nedođijskog pašaluka, a ja jedini pred šalterom poštujem zakon: prijavljivati se redovno, mesečno, službenici Cici, sa četvrt kile maskare i ruža na mesnatim usnama, na prozivku, k’o vojnik. Neka me vlas’ ima u vidu, kad joj zatrebam. A neću odbiti pos’o, bilo kakav
dosta mi već preturanja po kontejnerima, već me i mačke zamrzle, sve frkću na mene kad im otimam ’leb iz ruku, pardon – kandži.
Obično dolazim posle doručka gđice Cice, imam obzira prema njenom rasporedu (ne)rada sa strankama. A šta je ovo danas!? Nigde ni Pere obućara, sa dve godine do materijalne pomoći, pa posle, ako mu bog i MF udeli nešto na (ev)ropski način, možda i ne baci kašiku do poštareve prve isplate njegove penzije.
Ne dolazi više ni onaj profa, sa ofucanim kišnim mantilom iz vremena
„tršćanske trgovine“, što mi reče da pravim decu, da izvini (ne)pošten svet, jer nema kome da predaje svoje teško sticano znanje iz ekonomije. Zastarelo ti, profo, velim mu ja, na prošlom našem berzanskom uranku, ne ideš u korak sa vremenom... – pa se ugrizoh za jezik, bi mi žao čoveka... Nije on kriv, zeznuli ga Marks i Engels, pa mu se sad razilazi teorija i praksa:
„svakom prema radu, svakom prema potrebama...“ Koji će mu sad očin politička ekonomija kad je ovo drugo davno isparilo, a on kao školovani ekonomista nije uspeo unovčiti na vreme svoju nauku? Sredio sâm sebe poštenjem i iskrenošću – retka zverka u ova (gr)ebena vremena, treba mu ime ubetonirati na stazi slavnih u još slavnijem Pašaluku, pred Skupštinom. Žulj’o klupu od detinjstva rana, radi sebe, a posle celog života sa (m)učenicima – punih 38 godinica, kad ono – fali još dve. I sad lipši magarče dok penzija ne naraste. A bolest ga stigla. E, zato je najbolje otpeljati, na tri invalidske noge, do berze rada. Tek toliko da budeš viđen, i prijavljen, kakav je red i zak(l)on, a i da se uveriš kako nisi jedini magarac u društvu volova!
Al’ nesreća ne dolazi uvek sama. Sin profin leži kod kuće bez posla već celu deceniju i po, navraga – iste, njegove struke (šta ćeš, bacilo se dete na pametnog oca!?).
Bacim pogled na veliki okrugli sat iznad prazne stolice, na koju svakodnevno smešta svoju privlačnu okruglinu, moja poznanica-obaveštajka sa berze, lepo nafrakana Cica (tepam joj onako za sebe: Cicojka, baba devojka!) i – ostadoh bez teksta! Na zidu samo kružni otisak od prašine – a sata ni za lek!? Provirih iza pulta, kad tamo – leže kante i četke za krečenje. Utom iz susedne kancelarije zaječa prava radnička himna: „Siroma’ sam, siroma’ sam, al’ volim da živim...“ Ječi, zveči, ori se pesma širom radničke berze, od miline da se – naježiš!
I bi mi sve jasno: danas je neki drž’– praznik – samo moleri rade, poskidali slike i satove. Kud sam zalut’o, baš na današnji dan!? Udari mi
„krečana“ u besposlenu berzansku glavu. A mećava duva li duva, da bog (radničku klasu) sačuva!

(D)EFEKTNA EUROPA

Mala provincijska kancelarija. Uobičajeni nameštaj. Šalterska skalamerija sa rupom na staklu, tek toliko da zbuni prosečnog građanina jer mu ne pomaže da čuje službenika iza redovno musavog stakla.
Zazvoni telefon:
− Alo, alo, je li to „Defektna Europa“?
− Defektan ti ćaća što te nadefektis’o! Ovo je ozbiljna firma, znate? I nemojte terati šegu sa mnom!
− Izvinite, neću ševu, u ovoj zemlji su ševe zaštićene zakonom i ne mogu se tek tako terati.
− Ma, šta mi napriča! Da nisi ti neki prepametni ekolog!
− Ne, nisam. Zato se i javljam. Samo sam onako hteo…
− A šta si lako ’teo, lakomisleniću?
− Ne kažem – lako, nego onako…Nisam ja „Lakomislenić“, ja sam diplomirani defektolog, profesor Sluđenović, doduše bez onog nesrećnog mastersa…
− Dobro, gospodine Sluđenoviću, dobar ti kum, ha-ha- ha, šta trebaš?
− Ostavite mi kuma na miru. Zovem zbog radnog mesta u Vašoj ustanovi
„(D)efektna korporacija Europa“.
− Znate šta, mi smo ovih dana stvarno svi redom „infektni“, a prekoputa nas su nekakvi „defektivni“ ili defektni administrativci, samo ne znam koje škartove oni proizvode. Čujem da ih masovno otpuštaju ovih dana.
− Ko još proizvodi škartove? Oni se sami pojave i bez nekakve proizvodnje, kako kažete.
− Ti mora da si neki filozof!
− Ama, već sam se predstavio – četiri godine sam bio na defektologiji, pa sam čuo da imate…
− Četiri godine si uludo stuc’o vreme! Šta si tako lepo o nama čuo?
− Izvinite, svako bira način kako će da stuca vreme. A sad budite ljubazni pa mi recite kako stojite s poslom.
− E, tako već možemo razgovarati. Vidiš kako si brzo naučio da i kod nas ima neke kulture.
− Mislite – nekakve? Svaka čast, ali meni treba posao, gospođice…
− Ha-ha-ha-ha! Kad sam ja bila gđica! – još pre onog bombardovanja devedeset i devete! Zato sam ovde i zaglavila i završila karijeru.
− Izvinite, to mene ne interesuje. Svršio sam školu, treba da radim, bez posla sam…
− Ej, ej, čekaj malo, ti sa defektološkog, nisi još masters svršio, sam si rek’o.
− Šta će mi masters, dao sam sve ispite sa četiri godine.Valjda sam sada neki defektni profa. Izvinite na autoironiji, ali ne mogu tek tako da bacim u vodu četvorogodišnju visoku školu… A treba i živeti, gladna usta ne pitaju…
− Nemoj mi se stalno izvinjavati, to ti je davno prošlo vreme, ako si za njega
čuo! Čekaj, kud si zap’o! A ko ti je rek’o da kod nas ima posla?
− Pa, niko. Ja onako logički razmišljam – Država je u mene ulagala pare, pa je red da joj i vratim, kroz buduće zaposlenje. Zato treba nešto da radim, zar ne!?
− E, pa da, treba i meni plata. Nemaš ti ovde šta da očekuješ. Ako Evropa kaže masters, onda moraš da ga završiš i kvit. Taman mi samo ti fališ!
− Nemam ja ništa s Vama. Jedino ako niste, ovaj izvinite, direktorica u Vašoj firmi. Niste mi se predstavili otkad smo počeli da…
− Šta bi ti da počneš!? A gde ću ja sa svojim radnim mestom? Kad sam ja učila školu, nije bilo tog vražijeg mastersa. A ti bi da mi uzmeš pos’o, Sluđenoviću. A stvarno, ko ti je bio tako pametan u lozi kad vas tako krstiše, ha-ha-ha-ha!?
− Samo se Vi sprdajte! Izvinite, niste mi još rekli s kim imam čast!?
− On ima nekakvu čast! Je l’ ga čuješ, gospodine upravniče!? Ne kidaj zubima tu moju maramu, to mi uspomena od onog mog „crnog bombardera“, a-ha-ha-ha!
− Molim Vas, gospođice Ludarić, odvežite me, žulja me ova stolica…
− Halo, šta se to tamo dešava! S kim ja to razgovaram?
− Čuj, Ludariću! Malo mi se upravnik koprca još od jutros, tesna mu stolica… A meni nije tesna plata. Ne mogu da je rastegnem ni do desetog, a kamoli do kraja meseca.
− Upomoooć, ova žena je sasvim luuuda!
− Ćut’ tu kad govorim! Ako ti smesta pozovem onog rmpaliju iz trinaestice, videćeš svog boga! Presešće ti ono što sam ti negovala, van radnog vremena, pola tvoje zaražene familije. To mi hvala, pa mi mesecima cediš mast bez plate. Važno je da si se ti omastio na vreme!
− Halo, gospođo sa Defektološkog, kažite šta se to zbiva kod vas!
− Ne defektološkog! Ništa strašno, gospon Sluđenoviću. Ovo je Infektološko odeljenje Gradske bolnice. Upravo smo vezali upravnika što nam nije dao platu već tri meseca. Pobunili smo i bolesnike, pa sad držimo pod opsadom čitav infektološki blok. Ala će da nam se lepo razmnožavaju virusi! A tek naši vrlo duševni pacijenti…
− Kakvi virusi? Bože, bože, pa to je… to je – bolnica! Teško nama, ko sve radi u …
− Samo mi nemoj još i ti stajati na muku. ’Ajde zdravo. Ne traži pos’o među nama. Idi kod nekih pametnijih firmi. Ako ih samo pronađeš svećom. A-ha- ha-ha-ha!
Pomagajte. ljudi!...
Ta, ne otimaj se, mili moj upravniče, sad će tebe tvoja Ludarićka da prevaspita na toj stolici. Imam ja odavno na tebe pik! Neće te ni rođena majka prepoznati! Daj ruke!
Vrapci i dalje čavrljaju i povremeno serkaju po limu prozora. Tek toliko da pomoćna radnica, popularno, od milosti, zvana „tetkica“, ima u šta da utuca radno vreme. Infektološka klinika opravdava svoje postojanje.

SUKOB (DE)GENERACIJA

Bio jednom jedan car... ovaj, deda, pa imao dva unučeta ugurzusa, bolje reći, dva divna čeda atomskog doba.Taj „srećni“ deda Marko beše starovremenski čovek.Nije mu ni zameriti, godinice mu se nanizaše na grbaču, pa samo dahće kô pašče i bogara po pustoj avliji – ni petao da kukurikne, a kamoli krava da zamuče il’ovca zableji.
Unuci ne bi bili to što jesu da ne vole podbadati svoga dedicu („ko će koga, ako neće svoj svoga“), a on, htede - ne htede, prihvataše njihove vragolije, jer iz svoje kože ne mogaše pobeći.
I tako sam ja, deco, radio, grbačio, napoličario kod gazde na njivi od jutra do sutra – počeo bi sa govorancijom vazda „napaćeni, rabljeni i isisavani starac“, kako je imao običaj za sebe govoriti, a opet dogurao do punih osamdeset leta.
Rmbačio sam ja k’o sivonja od izlaska do zalaska te usijane zvezde koja nikako da zađe... I znate li koliko bi taj vampir od gazde, koji mi je krv ispijao, koliko bi platio tu moju muku?
Koliko, dedice, kaži koliko? – gotovo uglas zagraktaše unuci, Dragana i Draganče, tek toliko da budu spremniji za zavitlanciju.
Malo.Vrlo malo: mogao sam u to vreme kupiti samo pola kile slanine... Dobro, dobro – i pet-šest jaja, a možda i dve-tri glavice kupusa.
Uh, deko, nemoj tako pričati! Zar je moguće!? A kad je to bilo? Je l’ u prošlom veku ili pre dvesta godina? Kolika sirotinja! – poče da podbada Draganče.
Šta je, klinci, ne verujete svom deki? Bilo je to pred onaj Drugi, veliki rat... i nešto malo ranije.
A posle?Šta je posle bilo, deda? – tobože zainteresovana prihvati kovrdžava unučica Dragana, „miljenica dedina“.
Eh, završio se rat... Hrane nema, robe nema... Opet Jovo nanovo. Radiš za nadnicu ceo bogovetni dan, upeklo žareno sunašce... – otegnu dedica svoj divan od Kosova kao da ne misli skoro prestati.
Ama, ne gnjavi, deko, okani se pejzaža! Pređi na stvar! – nestrpljivo će unuk ćelavac, koga si po usijanoj ćeli mogao u pola noći prepoznati, na mesečini, i to već sa početka sremačkog šora.
... a kad padne mrkli mrak, gazda te isplati, ti se prebrojiš i – katastrofa! Izračunaš da možeš kupiti za tu svoju nadnicu samo jednu kilu krompira, par jaja i pet glavica kupusa – razočarano završi misao starac.
− Crni deda, šta će ti toliki kupus!? Nisi valjda zec! Iz koje je to bajke?Reci, deko, nećemo nikom reći! – zagrajaše kroz smeh unuci dopunjujući jedno drugoga najnovijim uličarsko-školskim fazonima.
Praveći se kao da ne primećuje vragolaste žaoke njemu upućene, deda Marko, od dece zvani „Bajkoviti“, samo odmahnu rukom:
Neka vas, deco, neka. Rekoh sebi tada: bolje bi ti bilo da si ukr’o taj kupus nego što si rinto k’o marvinče.
Uh, ala skraćuješ samoglasnike! Ti to baš ozbiljno, deko? Zvuči uverljivo. A jesi l’ čuo nekad za barona Minhauzena? Znaš onoga što je voleo da onako malo više zaobiđe istinu... – nastavi miljenica Dragana ispipavajući puls svome dekici na imenu čuvenog lašca iz knjiga, čijim se nemogućim podvizima diviše mnoge generacije. (Lagao nas, a bilo nam lepo. Čudo božje!)
A tako vi svom deki, bezobraznici mali! Gubite mi se s očiju! Idite kod svog tate, pa njega malo tako... On je prepametni prosvetar!...

* * *
Videše klinci da je đavo odneo šalu, pa trknuše do ćaleta, koji je od garaže napravio malu radionicu tri-sa-tri i pravi drvene hoklice, pa stočiće i poneku stonu lampicu za vašarsku prodaju – tako proverava sebe u praksi kao nastavnik tehničkog obrazovanja, a padne i koji dinar.
Ćale, ćale, juri nas deda! Pomaži! – poviče Dragana.
Tako vam i treba kad ga zadirkujete. Šta ste mu skrivili? – pokuša da odgovori smirenim glasom tata-nastavnik ne bi li produžio vek svojim poluiskidanim, istanjenim nervićima radeći sa tom „prokletom današnjom balavurdijom koja zna čim se ispili iz jajeta gde i sam đavo leži.“
Samo smo ga pitali da objasni kako se nekad živelo, a on nas pojurio. Kaže: „Pitajte onog vašeg ćaknutog oca“ – da izviniš, ćale. I još je rekao da ti nisi normalan jer da jesi – sigurno ne bi kidao živce sa klinčadijom svakog dana – u jednom dahu istrtlja ćaletov ćelavko Draganče.
Čekaj, čekaj, je l’ baš tako rekao moj stari? – bršući ruke od farbe upita otac.

Jeste, jeste, ćale! – zaškilji svojim pčelinjim okicama Dragana.
Vidi, vidi matorog jarca. Ići će on na vašar umesto mene ako misli da dobije koji dinar za duvan i rakijicu!
Nemoj tako, ćale! Nego, reci nam, ali iskreno, kolika ti je poluplata? Ovaj, koliko ti iznosi taj lični, znaš već... – tobože naivno će Draganče
okrećući rukom podebeli lanac oko vrata i ne misleći, a i ne mareći, koliko to liči na jaram volovski.
Kuš, balavci jedni!Daću ja vam lični! Više mi liči na bezlični! Kad ga podelim po danima, ne mogu kupiti ni tri-četiri palca slanine, a o kilogramu da i ne sanjam.
Ko ti je kriv, ćale, kad imaš toliko veliki palac! – jedva dočeka da doskoči svome „prepametnom tatici“ ćerkica Dragana.
Šta reče, crno dete!? – zabezeknu se veliki pametni tata.
Ništa, ništa, samo sam se šalila. A je l’ istina što nam je onaj „matori jarac“ pričao kako je nekad zarađivao celih pola kile slanine, pa pet-šest jaja i tri glavice kupusa, a o siru da i ne govorimo jer svaka kuća je imala kravu, pa je mogla da muze, muze... A koga danas da muzemo!? Ala je deda bio bogataš u odnosu na tebe, ćale! Svaka mu čast!
Dosta, deco! Dosta lupetanja! Ne stajte mi na muku.Više ne znam ni kako se broji taj prokleti novac.Sve sami čekovi, kartice... Nigde dinar da zazveči! – poče se osvrtati po radioničici tata kao da je nešto izgubio. (Novac sigurno nije, ali prosvetarskom ponos jeste – to se desilo još davno, kao u onoj bajci: „Bio jednom jedan car... pardom, prosvetar, pa imao džinovsku platu i ...“).
Ćale, ćale, kako si naivan! Šta će ti to znanje kad ti unapred potrošiš taj tvoj lični. A tih pet-šest novčanica i nešto siće što ti preostane – valjda si naučio da prebrojiš i sabereš na fakultetu – teatralno zaključi ćelavac, koji još nije doneo u kuću nijedan božiji dinar pošteno zarađen.
Sram vas bilo, deco! Prekinite već jednom, kad kažem! Evo, sad mi je skočio pritisak, a nemam para za lekove... Neka, neka, videću ja i vaše
„dobro jutro“. Možda ću i doživeti to sabiranje plate vaše besposlene generacije.Do sada ste naučili samo oduzimati, a, evo, već vam je blizu trideseta, i tebi i bratu! – pade u vatru, kao da je na času, iznervirani tata- nastavnik.
Ih, ćale, baš si i ti neki sitničar!Znaš onu:„Niko nije savršen!“ – zaprži tatici, na kraju, lepu čorbicu miljenica kuće i otperja, za svaki slučaj, kroz vrata na bezbedno odstojanje. (Divnog li primerka atomske generacije!)
Šta kažeš? Nevaljalice jedna... Ah, moje srce! Daj pilule…

* * *
Tako beše završen porodični dijalog.Ćaletu pade mrak na braonkaste oči – strefila ga srčka... Bar ga više neće biti briga čime će kupovati lekove
za pritisak, čir na želucu, za srce... I neće morati više objašnjavati besposlenoj omladini, debelo zašloj u zrelo životno doba, da li je lagao deda.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


„TAKO TI JA DIVANIM, PRIKA MOJ“ (PANTINE MUDROLIJE)

MEKINJE

E, prika moj, da si danas čuo bisere mudrosti moje zlatne unuke, pa da padneš na teme. Ta, nema joj ni četir’ leta!
A o čemu je reč, prijatelju Panto?
Kupio ti ja onomade na vašaru jedno mršavo nazime, tek da mi se nađe svinjetina u kući. Znaš, izađe me jeftinije, a teška vremena nastala. I ’ranio ja tako, ’ranio tog gedžavca, a on sve nešto probira po valogu, te ’oće te neće. E, sad ću ti ja pokasti tvog boga! ’O’š dinja i lubenica, velim mu onako prijateljski, kô vrana piletu, a sve nešto zagledam po širokoj avlijetini di sam, boga mu poljubim, zaturio onu švićkavu kandžiju. Moraš od dece sve skloniti. Đavoli mali! Al’ neka.
Pređi na stvar, Panto.Ta, nemam ja tol’ko vremena za tvoj divan!
I velim ti, prikane: lepo ga i kumio i molio da se privati ’rane, a on – jok! Ni da primiriše! Sve nešto mrckelja, cvrči, cedi napoj kroz onu surlastu vilicu, mog’o bi orati njom. Gleda svu tu situaciu moja stara, pa će tek meni:
– Crni Panto, ubaci mu u tu mlaku vodurinu malo mekinja! Nek se taj grbavac raz’rani! Znaš šta ti je gospon doktor rek’o kad si ono jesenas izgubio apetit. Nisi mog’o smazati ni frtalj table slanine kô ono ranije, a iz kreveta si mi pre izaš’o neg uš’o... A kad si se u’vatio mekinja sa mlekom, odma’ si živn’o! Sećaš se, Pantelija!?
Ma, idi baba u očin! – velim joj ja, prikane. – Nisam ti ja marvinče da jedem te... te splačine od mekinja i starog leba. Al’ baba ne bi bila džandrljiva torokuša, olajavačica, da ne čakiće, da izvineš, kô čavka. Pozove ti ona našu unuku Milenu, mezimče dedino, da skokne na kotobanju po malo mekinja iz džaka. ’Teo ne ’teo – moraš po njenom. Taman pospem po valogu te zlatne mekinje, a unuka viri kroz tarabu svinjca:
Bako, a ocemo l’ da kolemo i deku? Vidis kol’ko se ugo’io. Sto si ga tol’ko lanila mekinjama?
Ljubi je baka u pametnu glavicu!

HLEB NAŠ NASUŠNI

Kol’ko pametan beše onaj što je prvi rek’o: „Smeje se k’o lud na brašno!“ Je l’ taj prikan bio mlinar, pekar ili običan građanin – ne znam, zaključi sam, brale moj, izdivaniće ti deda Panta sve natenane.
Odem ti ja, k’o i svakog bogovetnog dana, u pekaricu na ćošku; to ti je sobičak „tri-sa-tri“. Osmotrih gde u red da stanem, al’ toga ni za lek. Kud ću, šta ću, pokunjim glavu. Gušim se od ljudskog vonja.Čekam i piljim u mladu tetkicu pekaricu, s belom keceljicom. Sve se nadam – osloviće me. Ako je još dobro raspoložena, sve zavisi kako je noć provela, možda se posreći da me upita, k’o staru mušteriju, jednu od retkih ptičica pred istrebljenjem: „Kako ste, deko, odjutros na ovu žegu? ’Oćete l’ mekši ili tvrđi hleb?“ No, željena ljubaznost se otopi sa lanjskim snegom i ostade samo neljubazno kreštanje:
’Ajde, gukni deda.! Vidiš kol’ki narod čeka! Nisi jedini...
Ostadoh bez reči... Ona meni tako, meni, koji sam član Kriznog udruženja za zaštitu isceđenih potrošača! Žaliću se tamo... nekom. Kakve samo zverčice načini od ljudi ovo globalno pregrevanje džepova!
„Biće tu još lepih reči koje zdravo dižu temperaturu na avgustovskoj pasjoj žezi“, pomislih kao normalan građanin moje drage, nazovi-normalne zemljice, te pokušah prekinuti lepojku:
Dajte mi veknu, veknicu... Ovaj, izvin’te, a pošto Vam je danas?
Pa, pošto bi bila, matori? Kako se usuđuješ da pitaš? Ne pravim ja cene... ’Ajde, vidiš, narod čeka!... – ispali čitav rafal prodavačica ka mome ponosu ozbiljnog kupca, sa statusom socijalnog slučaja pred zamrznutom penzijom, u demokratskoj zemlji Nedođiji. Razočarano zaključih: od zanimanja prodavca ona ima samo slovo P.
Valjda se sme pitati. Svaki dan nešto ide gore – pokušah miroljubivo rešiti stvar. No, pogrešna procena. Tera me sâm đavo!
Nismo ga podizali još od lane! ’Oćeš da ga kupiš!? Zaustavljaš mi proces rada, odraziće mi se na plati...
Eh, brale, nisam očekiv’o tako burnu reakciju mlade mrzovoljke, pa ni očiglednu dvosmislicu. Samo izustih, k’o krivac pred sudom:
Ali, gospođice, samo sam pit’o, ne želeći da Vas uvredim, ili, ne daj bože, isprovociram – kol’ko Vam   danas košta... Znate, dug je mesec, a visok datum...Kriza paraliza vlada. Nemam posla... Svaki drugi dan kupujem hleb, da rastegnem malo dinar... Juče je bio onoliko, a danas koliko? Vidim u novinama piše...
A što čitaš novine? Valjda si mislio: visok je mesec, a daleko datum
dobaci jedan pametnjaković iz gomile, na šta se prisutni zasmejaše k’o lud na brašno.
Ama, pustite čoveka da pita, i ja ne znam više pošto je hleb! – stade u moju odbranu jedna fino zaobljena građanka, sa bulkama u obrazima, procvetalim šminkom, sva mirisavo ušmurana.
Bi mi krivo, ne zbog onog mangupa sa volovskom kajlom oko vrata, nego zbog neukusnog, primitivnog obraćanja na „per tu“ lepotice iza police, kojoj se primetno odslikavahu dve rasne „pogačice“ ispod providne bele bluze. (Eh, što nisam mlađi, pa da joj pri’vatim dvosmislicu! Ovako, mog’o bih joj biti deda!)
I da ne dužim – kupim ti ja nekako dve vekne od celi’ pola kile, što bi rek’o Sremac. Nekad veknetine behu stvarno od dva i tri kilograma, narasle k’o žute kamarice i mekane k’o duša! Pa kad čovek zagrize finu braonkastu hrskavičavu koricu, u’vati ga milina od ukusa i mirisa čistog brašna sremskoga... Najzad, dohvatih se na izlazu spasonosnog svežeg zraka , kad nagazi me nekakav rmpalija:
Kud si navro, matori šmokljane? Nisi ti jedini gladan, znaš?
Ne stigoh ni da ga pogledam, samo k’o žaba pred zmijom izustih:
Ali, nisam ja ništa loše mislio, gospodine...
Šta ti tu meni „gospodine“!? Nisam ti ja nikakav gospodin!.. Imam u kući čitav čopor gladnih usta. Treba mi bar pet-šest vekni... A ti se tu pogađaš za jednu-dve, cenjkaš se k’o na pijaci! Gubi se da te ne opaučim jednom!...
Ja brže-bolje put pod noge, da ne kažem savih pokorno rep i samo se, na moju nesreću, nakezih – k’o lud na brašno!
I bi šta bi! Neka senka se nadvi nad preznojanom tikvom i jeknu mi u ušima tup udarac... Ne znam ni kako ni zašto, samo, pade mi mrak na kestenjaste oči i – otputovah u blaženi raj...
* * *
I raj je „tri-sa-tri“, veruj mi, brale moj. Kakve sam samo sličice gled’o o srećnim, sitim, negladnim vremenima, kad smo bravce i krmačice ’ranili pominjama, što mirisahu od kukuruznog brašna i ukusnog crnog ’leba, natopljenog masnoćom sa sudova...To beše meso!... Pa, kobasice od mangulice, od metar u paru... A tek šunkice, prednje i zadnje, natenane sušene! Zaboravih crno vince! Milina jedna!...

* * *
–’Ajde, deko, dosta ste bili u nesvesti. Eno, baka čeka vruć hleb – ugledah poznato ljupko lice pekarice miloga glasića. I odmah joj – sve oprostih. Ustadoh i krenuh s kezom na obrazima. Ne znam zašto.
Vi’š, prika moj, šta uradi od čoveka ova kriza, svetska paraliza. Ne znam da l’ da plačem il’ da se smejem, k’o lud na brašno. Dođe mi da od sreće besparičke vičem ulicom: Živela skupoća!

JA – POLITIČKI „TELEGOVORNIK“

Televizija je moćna stvar, a prava igračka, prijatelju moj. Samo je treba na pravi način (is)koristiti. Neka mi samo neko lane kako moja politička veličina nema šta da kaže. Moje mišljenje je na svom mestu: ni levo ni desno, uvek samo pravo – negde između. I ne boj se, kad ti Sremac Pantelija divani.
Moj deda Sofronije starovremenski čovek beše i vol’o je da mi soli pamet, bog da mu dušu prosti: „Eh, unuče moje, džabe ti što nosiš glavu na ramenima k’o bundevu ako političke pameti nemaš. Povijaj se kako vetar duva i nemaš jeda!“
Nisam mu baš verov’o u početku karijere. Jest’ da je moj deka im’o samo osmoljetku i kumrovački politički kurs, al’ beše taj bistra seljačka glava. Džabe meni moj marksizam i lenjinizam na „faksu“ da ne utubih njegove bisere mudrosti.
Kad se ja lepo popnem za govornicu, prika moj, ta svi gledaju u mene, pa i kamerman – odma’ me celog zumira. Popravim prvo kravatu, specijalno odabranu za političke nastupe, onu šmekersko-crvenu, otpijem gutljaj-dva
„Knjaza Miloša“ (tek tol’ko da ispunim ugovor za reklamu) i počnem sa govorancijom.
A pitaš me, prijaško moj, o čemu razglabam celi’ pô sata. Kako o čemu? Gde ti živiš!? Pa, ja divanim prvo o sebi, mislim, o svom viđenju političke situacije. Lepo krenem od mog komšiluka i udarim kritiku o smeću. Nakupilo se, prika, ne’š verovati, deset kola đubreta! Još ga više ima u mesnoj zajednici, a na višem nivou da i ne divanim. Gledam, onako usput, kako da bocnem političke protivnike. Jes’ da progutam knedlu ako me predsedavajući kazni novčano, al’ ne mari. Sve to ide u političko-partijski staž. Ta, zaleći će za mene, novčano, moja partija, zato joj obezbeđujem debele veze na višem nivou, posebno kad treba ubaciti nekog tamo „našeg“ u dobroplatežni upravni odbor. Znači, isplati mi se, a kako – to je moja stranačka tajna, imam pravo ličnog veta na strogo poverljive informacije (bokte mazo, baš sam ovo zdravo učeno sročio, bolje od mog dede Sofronija!).
Što se tiče mogućih posledica zbog slobodnog prozivanja pojedinaca sa javne govornice, da ne velim javne kuće takoreći pravde, za to nemam brige. Sve lepo izgladim dole u menzi. Platim turu pića, pa „deset s lukom“ i legne stvar. Ama, to je samo politika! Vražja doduše, al’ poštena! Tako ti ja gradim plodnu karijeru. I opstajem. Evo, već treći mandat. Uskoro ću i u
penziju, bože daj samo još koju godinicu ovak’e demokratije, pa da me sunce ogreje penzionersko. Ako mi baš nešto zanemoća od organa, skoknuću u inostranstvo. Nisam ja džabe poželjan politički kadar. Ta, lako ćemo u „invalidu“. Para vrti di burgija neće, a- ha-ha!
Sad žurim. Čeka me važan tele-intervju. Gledaj me, prika moj, večeras. Preko ceeelog ekrana. A i ošiš’o sam se za tak’u priliku. Kažu mi zavidljivci – k’o da me tele lizalo. Ne marim. Nije svakom dato da bude telegovornik.

B U K V I C A
(Poslanička reč)

Kad ti seljanka, ova naša, sremska, veli: „Kakav je to čovek? Gleda me u oči i laže!“ – e, onda utubi, prika moj: ta seoska pametnica pogodi u metu sto-posto! Nema ti ona blage veze o onoj: „Oči su ogledalo duše“, jer u nekakve velike škole išla nije. A opet, zna ti ta „di sâm crni đavo sedi“. Nije ni čudo. Ovde kod nas, u ravnici plodnoj sremskoj, oduvek se divani kako kuća leži na ženi, a ne na zemlji. A i novčanik domaćinov leži pod njenom keceljom, sve onako na cvetiće.
I onda se još pitaš što danas ljudi sve više turadu one crnomafijaške
„cvikere“ na nosinu. Odgovor se sâm natura: da sakrijedu svoje ogledalo. Plaše se odsjaja duše kroza zenice.
Ne divani mi, prijaško moj, kako se deda Panta paor ne razume u tu, kako vele, „psikologiju“ ljudsku! Ta, znam ti i ja di sedi onaj đavolak. Ne trebadu meni visoke nauke. Samo, moram priznati, nisam dorast’o toj našoj prosečnoj seljanki sremačkoj. Promućurnija ti je ta od svakog advokata i političara. Alal joj vera! Treba je turiti u Skupštinu. Da očita k’o pop besedu, tamo njima, svoju mudru bukvicu! Znaš, onako drčno, po paorski, bez umotavanja u štaniclu.
Joj, što bi vol’o da im prodivani koju, sve da se češedu tamo i di ih ne svrbi! Ne bi im ona frljila cipelicu, nego opanak, onako fino umazan čim iz štale iziđe! Ta, i goveda imaju dušu, a ne čovek! Mlekom i sirom nas ’rane. I ne pitaju za cenu. Niti znaju šta je nestašica. Moja „šarulja“ je živa mašina! Utubi šta ti ova paorska glava divani.
Samo se jedno pitam: jesu li sisali veslo umesto sike ili flašice sa mlekom, kad su bili mali – ovi naši ministri. Ama, ko će da ih ’rani, ako neće paor!? Joj, tako ti je to kad se opanak popapuči! Tu ti ni bukvica ne pomaže. Pa se ti uzmi u pamet, prika moj.

RADNIČKA K(L)ASA TALASA

Viju se zastave, a nije praznik. Zavijaju prazni stomaci. Vijaju se gladni penzioneri oko kontejnera... Krv proliše na pravdi boga dok ne utvrdiše, ponosni, ko je prvi stigao. Komšija deda Panta iščeprka zastavu na pola koplja, grba umazanog tartar-sosom, sa nedavne daće nekom od ratnika iz poslednjeg rata, nevidljivog. Zastavu odložio, uz dužnu počast sa tri prsta u ime krsta, na dno kontejnera, a jarbol uzeo – za loženje, ko zna kakav će kijamet udariti na zimu.
Na obližnjem igralištu vijaju se naivna dečica, naše najveće blago. Stasala (de)generacija od pre jedanaest leta, kontaminiranih naslednika ... Svako treće detence nosi naočare, slepo k’o šišmiš.
Jedino iskreno realistički zavijaju vuci u napuštenim selima širom naše lepe Stradije. Možda ih kasetni poklončići s neba pretvoriše u vukodlake, pa u po dana, a ne samo pod punim mesecom, traže da kolju ovce. A ni ljudi ni ovaca.
Za govornicom ništa novo. Ovnovi, predvodnici stada, nude izbornim ovčicama najbolju travu i laguckaju. Uvlakači radničkoj klasi talasaju kad treba izmamiti pare pred izbore. Sve ređe zalaze među redove štrajkača (a para nema kao u „zlatna“soc-vremena za štrajk-brehere), jer kao (ne)odgovorni plaše se vijanja i zavijanja radnika po fabričkom zakorovljenom krugu. A trnje žestoko bocka li bocka, ne gleda na funkciju uštirkanih, zaularenih vođa.
Ko to i šta još može da uvija i zavija u uspešno smotanom pašaluku? Plastične kese povlače se iz upotrebe, a novo drveće, što se sadi samo za maskaradu pri dolasku velikih glava, peva pesmu: „Lipsaj magarče dok ja u raskošno drvo ne narastem“. Preostalu travu popasla radnička klasa, nema više šta da talasa oko pri(h)vatizovanih fabrika. Prihvatili se na vreme besplatnih nepokretnih, a bogme i pokretnih dobara tajkuni, lovani iz onih srećnih vremena, zna se kojih. Doduše, očigledan je porast proizvodnje plastičnih kesa i pored kukumavčenja „zelenih“ o zabrani njihove upotrebe. Smrt ne pita. U domovima staraca jeftinija je crna kesa od drvenog pogrebnog sanduka, a mrtvac nije faraon, ne može da bira.
A moj deda preš’o na zavijanje duvana, zbog skupoće. Ne smem ga više ni pitati koliko je šta platio, odmah arlaukne. Dernja se svakog bogovetnog jutra pri povratku iz samousluge: „Auuu! Izem ti penziju! Ne mo’š ni papir kupiti za brisanje „starke“! Moraću i ja skoknuti na demonstracije da malo talasam zastavama i zviždim u piždraljku!“
Kakavu sad „piždraljku“!? Jes’ da sam ja uvek im’o jedva dvojčicu iz srpskog, al’ ta mi „piždraljka“ baš ne ide pod kapu! Takav je moj deka
„revolucionar“! Oduvek je taj pazio na slikovito izražavanje! A kad u školi glumimo „Crvenkapu“, pozovemo dragog dedicu samo za ključnu scenu cele predstave. To je onaj čuveni nastup vuka pre nego što razjapi čeljusti da proguta baku. Ja mu iza zavese kao šaptač samo dobacim: „Deeeko, kad si zadnji put bio na godišnjem, preko sindikaaata?!“ Deda odmah iz prve zaurla bolje od svakog kurjaka: „Auuu! Daaavno!” Tu sledi gromoglasan aplauz publike, sastavljene samo od đačkih roditelja.
Tol’ko o talasanju. I zveckanju gladne radničke k(l)ase. Pa ti vidi, brale moj!

ŠPIJUNSKO PISMO
(Kad se bik – oteli!?)

− Eh, što nisam špijun, moj Stevara! Kako bi’ samo putov’o svetom k’o gospodin čovek. Zaviriv’o bi’ i tur’o svoj nos u tuđa posla s uživanjem, to ti je danas zdravo otmeno. Bio bi’, brate moj, špijun prve klase.
− Da nisi ti, prijatelju Pantelija, malo onako, znaš već kako, prolup’o, ne daj bože? Kakva špijunaža? Kakve trice i kučine sad pod stare dane!
− A jok! Nikad nije kasno.
− Dobro, kad tražiš đavola i naći ćeš ga. Samo mi jedno reci: kako bi se sporazumevao sa saradnicima kad ih ne smeš viđati, a radiš tajni posao?
− Eh, to bar nije teško. Sročio bi’ lepo pismo, al’ takvo da ga niko ne može odgonetnuti. Imam već par mustri za takvu rabotu.
− Vidi, vidi naše špijunčine! Ta, ti se već sâm iškolovao!
− Samo ti kokodači k’o ona moja baba Roska!
− Baš me živo interesuje ta tvoja mudrost! Da čujem to pisanije.
− Slušaj, Stevara, pa se čudom čudi, šta sam sročio:
„PRIčam ja, ali ne VREDI, mojoj baBI da mi TREBA LOva. Moram kupiti TELE. A BABA MUČEnica KAO da MI NI ovako STARom ne da mira. „Idi nek ti dâ ministar. NeKO treba iza OVOg teleta da ČIsTi govna po Avliji“ GOvoRI ona, a ja JE ne slušam. OD MOG plana ovog toplog TEškog LETA BAš neću biti BEz brIge. A MIra NISam ni TRAžio.“ A – ha-ha-ha!
− Kakve su ovo gluposti, Panto, pobogu? Kao da liči na kineski!?
− Ti baš ništa nisi utubio u tu tvoju učenu glavurdu. Nije ovo govorancija o teletu, to ti je šifrovana velika tajna prepiska, strogo poverljiva.
− Čekaj, a što pišeš velika slova u sred reči, i gde treba i gde ne treba?
Znao sam ja da ti ne možeš biti špijun.
− Tu sam te ček’o, brale moj! Već si pao na špijunskom ispitu. Pismo je samo tobože naivno. Evo ti ga u ruke, pa protrljaj dobro oči. Samo pažljivo sriči baš ta velika slova, a ova mala zanemari.
− A, tako znači! Rugaš mi se! Gde ti je tu špijunaža? Dobro, kad ti
kažeš:
„PRIVREDI BI TREBALO TELE. BABA MUČE KAO MINISTAR. KO OVO ČITA, GORI JE OD MOG TELETA, BABE I MINISTRA.“
− Zar tako ti starom prijatelju, crni Panto! Dobro, dobro! Pamti pa
vrati!
− Ja ti rekoh, moj Stevara, da mogu biti špijun, a ti ne veruješ. Nema ljutnje. Idi u kafanče pa prodaj ovu moju mustru. ’Ajde, uzdravlje. Odoh da na’ranim moje tele. Samo da znaš, ipak sam ga kupio. Pametno je i ne pravi huku i buku kao taj naš... Jedino što još uvek dobro – serki!
− Ćut’, Panto, zid ima uši!
− A možda naraste i do bika, moj prika. Samo ako mi ministar dâ koji dinar u zajam. Vratio bi’ mu pošteno, mislim, kad mi se bik – oteli! Ja to već učinih. Od muke, bez para.

AL’ JE PLITKA NAŠA POLITIKA
(Seljačko kefalo)

Divani mi moj pajtaš Panta paor, prvi individualni proizvođač rogate marve i džinovskih lubenica u svom kraju:
„Znaš li ti, prika moj, kol’ka je dubina trezora jedne banke? “
„Vrag bi ga znao – to je državna tajna“, velim ja, a sve se osvrćem – i zidovi imaju uši.
„Jes’ očina – nema nikak’e dubine, plićak k’o sremački potok, mož’ ga pregaziti svako dete. A opet se u njemu udaviš“, nastavlja svoju govoranciju (pre)pametni seljak.
„Ta šta divaniš, crni Panto, koje davljenje, koje trice i kučine?“ – naivno ću ja.
„Slušaj šta ti Pantelija mudruje. Jesi l’ nekad uš’o u neki trezor? Ja jesam. Prod’o sam u ona srećna vremena pet kamiona bostana na našem lepom plavom Jadranu. Para k’o šaše, kupuju turisti k’o ludi, pomisliš da nikad nisu vid’li tak’e velikarne lubenice i dinje iz ravnoga Srema!“
„Skrati, Panto, pređi na stvar. Počeo si o plitkoj banci.“
„Što ne divaniš?! Ne može, moj novinarčiću, bez uvoda. Šlag na tortu dođe na kraju.“
„Dobro, dobro, samo požuri, ugrejaće mi se tvoje obećano pivo.“
„A, u tom grmu leži zec! Koje pivo, kad ga i ne pijemo! Eh, mustro novinarska! Kako si lukav k’o lisica! Znači, Panta treba i da divan plati i da praznu slamu mlati...“
„Vidi, vidi, ode ti u pesnike. Nemoj tako, prijatelju Panto. Samo sam se šalio.“
„Sad ću ja, nemaš brige... Ej, baba moja, trkni do bircuza i donesi čet’r ’ladna „jelenka“! Kaži Miti kafedžiji: rek’o Panta „na crtu“, nemam sad sitni’.“
„Zar na veresiju, Panto? A ovamo se hvališ kako ti pos’o dobro kren’o sa bikovima i junicama, a o bostanu da i ne trošimo divana.“
„To ti je, prika moj, priča samo za javnos’. Za tebe imam drugi divan. Nemoj me prekidati. Dakle, prodam ja sav bostan k’o alvu i uđem u tamo neku primorsku banku, sa dva džaka para. Znaš, to bilo u vreme one inflacije sa devet i dvanaes’ nula na novčanicama. Bojim se, majku im mangupsku, turističku, ponestaće im para, pa će me ukokati pod tezgom od bostana.“
„A gde se to zbivalo, prijatelju?“
„Ta, rek’o sam ti već – u našoj državi, na moru, ne u lavoru, ha-ha-ha- ha! Danas mi samo lavor ost’o, za uspomenu. I kad sam ja pred’o pare u trezor splitske banke, uvede me u tu kasu džinovsku jedan uglađeni bankar, sa kravatom do guše. A napolju zvezda upekla, ta, gaće da skineš! Izem ti ular oko vrata u avgustu!“
„Mora se Panto , takav je red u kulturnim sredinama. On je državni službenik.“
„Dobro, samo još ovo da ti izdivanim. ’Teo taj službeničić da turi, da izviniš, ona moja dva džaka para u nekakav gvozdeni orman, al’ o’š vraga! Mala mu vratanca! Onda otvori još jedna do ovi’ prvi’ i ugura sve moje šuške unutra.“
„Ta, hajde, Panto, to su priče za malu decu! Koji si to film gledao?“
„Samo se ti sprdaj, još si tada bio na sisici materinoj. Bila su to bogata vremena. Posle nekog doba čitam ti ja u novinama kako su sve te pare iz narodne banke tadašnje države (nije važno kako se zvala, nešto sam senilan u poslednje vreme), odjednom nestale, odjezdile i „oddafinile“. Kako ušle, tako i izašle.“
„Crni Panto! Pa jesi l’ bar izvadio štetu?“
„Eh, čuj balavca! Ne pocenjuj zdravu seljačku pamet! Na paoru je od davnina ležala cela država, ma kak’a bila. Prvo sam ti ja, brale moj, kupio veliki traktor, pa tek onda odn’o ostatak parica u banku, k’o velim, nek mi se nađe k’o sića, za crne dane.“
„A-ha-ha-ha! E, baš si mudrac, Pantelija! Niko ti ravan.“
„Zato ti ja divanim – oduvek je bila plitka naša politika. Ta, svaki te seljak mog’o preraditi dok si trepn’o. I predriblovati k’o najbolji fudbaler iz stare
„Juge“.
„Svaka ti čast, moj prijatelju! Ta nisi valjda i fudbal igrao?“
„O tome ćemo drugom prilikom. A o ovome razmisli malo i samo će ti se kasti. Znam, nisi verov’o kako Panta ima duboko kefalo. A ne k’o ova naša plitka politika. Da ne ureknem ekonomiku. Puj-puj, daleko bilo! Pomeri se s mesta!“