Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

''...jer ne znaš ti šta je Vojvodina
ako nisi prohodao
njenim severom i njenim jugom
ako nisi otplesao svoj čardaš sa tugom
sa pokislim žitom
ako nisi u njeno srce uronio
i nećeš znati nikad
ako nisi sa sobom poneo taj ukus starine
taj vetar koji te ošine preko obraza
kad mu na put staneš
pa kad zalutaš među sokake
i udari te miris zore i prvog jutarnjeg hleba
i ako ti to ne treba
i ako ti ne zafali u sumrak
pod dudom starim čaša dobrog vina
onda nemamo o čemu da pričamo
jer ne znaš ti šta je Vojvodina...''
Željko Krznarić

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima...
Mika.A.

Nosila je jelek svileni
Kao u pesmi narodnoj

I krstić, znak na lančiću
Da nekog čeka navodno
O, to su bili svatovi
Sve kićeni i zlaćeni

A mi smo bolje svirali
Neg' što smo bili plaćeni

Al' dobro sad...

Nosio sam šal od kašmira
I prsluk protkan tajnama

Baš od takvih su je čuvale
Tetke sa 'ladnim trajnama
K'o srna me je gledala
Žalosnom pesmom sluđena

Čije si pile, pirgavo?
Što nisi meni suđena?

'Ej, da...

Hej, pusti kose pune polena!
'Ajde, baš u inat baba-rogama!
'Opla, digni suknju iznad kolena
Znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!

Rekoh joj: "Beži, mani se
I traži bolje partije!
Premala je moja tambura
Da te od kiše sakrije"

Rekoh joj: "Ja sam samo tu
Da vreme brže proleti
Ja nosim čizme skitaljke
Mene je teško voleti..."

Pa da...

Hej, doleti mala senice!
Tu, na moje zlatne čivije!
Vatra šara, tvoje zenice!
Razbij nešto i zaigraj ludo, divije!

Ja sam rođen tamo na salašu,
u ravnici kraj maloga rita,
ljuljali me talasi Dunava,
milovala Vojvođanska žita.

Tu se spaja Srem, Banat i Bačka,
tu se grle tri srca junačka,
tu i dete rodni salaš voli,
tu se srce sa čelikom bori.

Napadali na moj salaš vuci,
palili ga i Nemci i Turci,
ubijali zoru kad se javi,
mutili te, moj Dunave plavi.

Ruke slabe, ali volja jaka,
za mnom idu hiljade momaka,
ne dam salaš kraj maloga rita,
ne dam moja Vojvođanska žita.

Al' krenuće svadbe sa salaša,
vratiće se vedre letnje noći,
ravnica će procvetati naša,
hej salaši, opet ću vam doći.

U mog babe para mnogo, hej
Da izbrojiš ne bi mog'lo sve
Pa se selom pripoveda, da smo prave lole
Ma, zavidi nam neki sitan svet
Ume život biti tmuran
Kad gledaš odole;
Budi zato sivi soko
Pa se vini u visoko
Hej, hej, hej, hej
Hej, haj, baš nas briga
Vozamo se na taljiga
Zorom ili mrakom
Šorom il sokakom
Noću kad selo drema
Kad nigde nikog nema
Mi jurimo kroz noć
Jedared je baba bio kum
Svirci su nas čekali uz drum
Red bi bio da smo konje
Upregli u ćeze
Al' taljige vole baba moj
Još kad tiho iz šaraga
Tambura zaveze
Onda život nema mana
Brži smo od aeroplana
Hej, Hej, hej, hej
Hej, haj, baš nas briga
Vozamo se na taljiga
Zorom ili mrakom
Šorom il sokakom, hej, hej, hej
Noću kad selo drema
Kad nigde nikog nema
Ma, ništa zato, ne
Mi jurimo kroz noć
Hej, haj, baš nas briga
Vozamo se na taljiga
Hej, haj, baš nas briga
Vozamo se na taljiga
Hej, haj, baš nas briga
Vozamo se na taljiga
Hej, haj, baš nas briga
Vozamo se na taljiga
Izvinite ste'l vi onog Varburga, obišli?
Mora bit da je išao u rikverc

Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago...

E, baš sam onomad razmišlj’o od čega pravidu tambure, pa sam pit’o i, i Mitu, i Proku, i onog Mileta Devića, birtaša, zna li kogod, pa niko nije znao da mi kaže. A onda mislim, na posletku, nije to baš tako zdravo ni važno. Jer, evo, i ova moja tambura, i stara i bog zna kakva, i zvoni i zveči, a opet svira. Pa ću probati sada na njoj da vam odsviram, pa mog’o bih kas’ti da ispripovedam šta mi se jedared desilo kad sam išao u Iđoš na vašar, a još sam deran bio.

Krenem ti ja jedared u Iđoš, bio tamo neki vašar. Sad, jel’ vašar, jel’ sajam, baš ne mogu tačno da se setim. Al’ šta bilo da bilo, baba mi je dao nešto novaca, šta sam ja onda mogao imati, jedno osamnaest, devetnaest godina, uveliko sam se momčio već po sokacima, pa mi je baba rekao: “Na sine para, idi u Iđoš i kupi kakvog lepog konja. Ne marim kakvog, sad, jel’ ždrepca, jel’ pastuva, jel’ ajgira, samo kobile nemoj!” E baš tako mi je rekao. Baba nikad nije mlogo baš voleo kobile. Sad sam ga i ja razum’o, otkad sam odrastao.

I tako sam krenuo, pa sam hteo nekom prečicom, preko polja. Nisam se setio onog što kažu: preko preče – naokolo bliže. Ono bilo letno doba, što bi kaz’li Englezi, Summer time, when the living is easy, tu negde preobraženije, mož’ biti tako, devetnaesti, dvadeseti avgust mesec. Sunce odskočilo, podne, a od tog druma ni traga ni glasa. Kanda da sam zalutao. Bogami, kanda da sam zalutao. A gladan i žedan i umoran. Još mi je mati kazla: “Ponesi štagod za jelo”. “Ta”, reko, “mani mati, naopako, šta ću nosit, tu za dva sata, časom ću ja”. Al’, vraga, baš mi je falilo.

I vidim, neki salaš se beli u senci oraja. Sad, jesu l’ bili kokosovi oraji ili kakvi drugi, to ne mogu da se setim, al’, reko’, ‘ajd da svratim, sad što, šta me košta? Valjda će mi dati parče ‘leba i masti i malo aleve paprike odgore, pa ondak čašu vode, a nad’o sam se i kakav tanak špricer, što Mađari kažu “Hozsu lepes”, a to na mađarskom znači “dugačak korak”.

I kad sam došao na taj salaš, prvo što sam video, na astalu cipovka ‘leba bela, vidilo se da je frišak, onako, reš malko. A po avliji svuda trčidu pilići, brojleri oni što se zovu. Lepo i dan – danas vidim kako onako po avliji se muvaju levo – desno. Odškrinita vrata od pušnice. A tu… E, divota jedna! Odma’ ogladnim kad se toga setim. Šunke, slanine, a znaš koje slanine? One ‘nako što ima red slanine pa red šunke, pa red slanine pa red šunke, pa tako jedno pet – šest puta, ti redovi. Pa ondak, ondak džigernjače, pa švargle, pa krvavice… A dole jedno plekano bure puno čvaraka i droždina. Što bi kaz’li Japanci, ikebana, prava ikebana. Ništa mene to nije, što bi kazl’o, onako, taklo, iako sam bio gladan k’o vrag. E, već neka plava snaša što se muvala levo – desno po avliji i ‘ranila već pomenute, one – piliće…

Da sam tada im’o kuću i njivu,
pet – šest svinja i bar jednu kravu,
i avliju, u njoj jabuku il’ šljivu
uz’o bih tu snašu plavu.

Pitam: “Jel’, di su ti baba i mati?”
Ona reče mi ovako:
“Baba do utorka neće da se vrati,
a s materom ćemo lako!”

Pa, da te ne sla`em, za jedno frtalj sata, u vr’ glave…

Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k’o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno,
kako ima brkatog muža.

Tek tad videh iza plasta sena
s nekim vilama muža njena.
On mi reče: “Jel’ ti, vandrokašu,
pušćaj o’ma moju snašu!”

A pre toga, sad, jel’ sekundu, jel’ dve, ne znam…

Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k’o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno,
kako ima brkatog muža.

Kad već ja nisam prevrn’o, bud’te bar vi sad tako pametni pa prevrn’te ploču, jer sa druge strane ima još, šta je posle bilo.

Od tog doba u vasioni su se odigrale mloge neverovatne pojave. Eto, baš onomad sam čitao, ta Kohoteklova kometla, i sve te zvezde sas repom, pa ondak onaj Bermudski troug’o ‘di na čudan način nestajadu silni avioni i brodovi. Tol’ko brodova nestalo tamo da se ja već malko brinem i za Slavonski Brod da mu se šta ne desi. Pa ondak Rusi u kosmosu, pa, ne znam, Amerikanci u kosmosu, pa Kinezi u kosmosu, pa Bogićević u Ko… Pa svi u kosmosu. Čudo jedno!

A to sam sve kaz’o samo da bi malko ilustrovao, ovako, ta mistika i to, šta se sve dešava, jer ja šta god sam zamišlj’o, šta god sam sanjao, to sve mi se ostvarilo. Sve mi se baš ostvarilo. Eto, onomad mi baš umro tetak, iz Gospođinaca, i ostavio mi dvanaest jutara zemlje, ritske, znaš kakve? Kažu navodnjavaj, ne znam, đubri, prskaj, ovo, ono, ‘ibridi… Ma kakvi, znaš kakva je ovo zemlja? Tu kad bi dugmad posej’o opet bi nešto niklo. Ja ti kažem – tu bi mog’o sejati i kikiriki, i artičokle, ondak ono, ono drvo što crnci pravidu lebac od njega. I, čudo jedno, pa sve bi tu izraslo. Takva zemlja.

A u selu – dve kuće. Jedna baš na glavnom sokaku. Da ti ne kažem ni kako se zove sokak, ni koji je broj od kuće, al’ kad dođeš, odma’ ćeš videti. Odma’, odma’ se to vidi. Eej, šest pendžera sas ulice, od toga četiri kibicfensteri, pa onako, kad metnem muškatle, a zimi kad nema nikakvog drugog cveća, ondak one zimske ruže, sitne, one žute, što lepo onako mirišu, pa divota da ljudi prolaze pa sve gledaju pa govore: “Ju što je lepo, ju što je divno!”, i još svašta govore. Kako i ne bi. Druga kuća mi tu, čelo crkve, isto na lakat, isto je lepa i puna k’o oko, samo što je sa slamenim krovom. Al’ ne mari, tu mi sad baba živi i mati.

A salaš, e, pitaš kol’ki mi je. Ne bih ti mog’o kaz’ti kol’ki je. I ja sam voleo da znam pa sam onomad zvao geometra, čak iz Šegedina da izmeri al’ nije mogao siroma’, na polak se onesvestio. Eto. Ne može to odjedared. Al’ evo, da uzmeš konja ujutru, al’ dobrog konja, pa uzjašeš pa jašeš, i, jašeš i jašeš, do uveče, znaš, i uveče i tebi i konju dosta, i mislite, “Gdi smo i krenuli da jašemo?” – a još ste na mom salašu. Eto, tol’ki je.

U štali – šest konja. četir’ ova, sto ih prežem, sad, jel’ u taljige jel’ kad orem, ili tako štagođ. A dva bela, ona paradoša, samo kad je, kad su neki svečari, jel’ u zimu, tu tako oko Svetog Jovana, kad ih upregnem u saonice, pa s praporcima, pa – divota jedna.

Krava imam petnaest komada i to simentalke, one ‘olandske. Znaš kakve su? K’o iz opateke da su izašle. Da staneš pa da gledaš, da kažeš: “E, ove sigurno nosidu tetrapak mleko!”, takve su. A nije, nose obično mleko k’o i naše krave, samo što su takve čiste, k’o sa čokolade, sa onih slika, mlečne čokolade i tako, divota jedna.

Svinja imam dvajes’-pet komada jorkšir i dvajes’-pet komada, sad, jel’, berkšir il’ bert lankaster, ne znam, uvek tu brkam od ta dva imena. Pa imam nešto i mangurica, imam i prasica. Živine? Tol’ko živine nisi vid’o. Da naranim polak Afrike. Znaš šta je: ćuraka i moraka i pataka i gusaka, jesam još štagod zaboravio – svejedno, imam svega. Pa to sam probao sas digitronom da izbrojim kol’ko imam pa mi iskočio osigurač, ne moš’! Al’ vidi ovako, na primer: nekad se probudim, pogledam kroz pendžer, pa reko’: “Ju, sneg pao!”, znaš, beli se salaš. Pa ondak mislim, pa ne može biti sneg, naopako, letno doba, kakvi sneg?! A ono – jaja po salašu! I ne možeš skupiti. Unajmim mobu da skuplja jaja, pa ne može, dok skupim, opet polak mućkovi.

Imam nešto i novaca, nije da nemam. Ne bi voleo o tom da pričam, kol’ko imam i gdi ih držim.

Samo, znaš, da ti kažem o’ma’, slabo meni vajda od svega toga što sam ti nabrojao. Znaš, kad tako nekad uleto, kad opali kakva omorina, a ja se prevrćem levo – desno po onoj dunji, pa ne mogu da zaspim, znaš, pa onda izađem na kong, pa sednem na basamke, pa gledam u zvezde i mislim: “Otac mu i te zvezde, kol’ko toga ima – ne možeš to ni izbrojati, čudo jedno!” Da!

E, viš, ondak se s mlogo tuge setim…

Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k’o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al’ suviše kasno,
za tog njenog brkatog muža...

Rastao sam pored Dunava
pored dobrih starih alasa
lovio sam šarane
ispraćao brodove
i snivao divne snove daleke.

Dunave, Dunave
kraj tebe mi srce moje ostade
Dunave, Dunave
kraj tebe mi srce ostade.

Plovio sam belim lađama
morima i mnogim rekama
al’ Đerdapske klisure
i Dunavske obale
u srcu su mome ostale.

Kada bih se opet rodio
Dunavom bih opet plovio
pevao bi’ curama
što rastu kraj Dunava
i mahao belim lađama.

Anđelka Govedarović – Raspevana Vojvodina

Veselo se kolo vije
Na sred ravne Vojvodine
Vojvođanko kolo kreni
I od srca kaži meni

Da l’ su lepša Bačka polja
Il’ je lepša Fruška gora
Da li Dunav kad zaplavi
Ili možda Banat ravni

Sad se Banaćani, Lale
Bačvanima hvale
Ta ništa lepše nema
Od rodnoga Srema

Banaćani dobre Lale
Šta bi drugo, Banat hvale
A Bačvanke sve govore
Najlepše je Bačko polje

Čuo Sremac pa uživa
Vino pije i doliva
Uz tambure stalno peva
K’o da druge brige nema

Sad se Banaćani, Lale
Bačvanima hvale
Ta ništa lepše nema
Od rodnoga Srema

Manite se vi bećari
Zasvirajte Banat stari
Napunite vinom čaše
Zaigrajmo kolo naše

Banat ravni, Bačka polja
I ta rodna Fruška gora
Neka ječi do salaša
Do tambura i gajdaša

Sad se Banaćani, Lale
Bačvanima hvale
Ta ništa lepše nema
Od rodnoga Srema

Jer su Srem, Banat i Bačka
Tri srca junačka
Srem, Banat i Bačka
Tri srca junačka

Da se ne lažemo, nije to bio neki most...
Od onih podignutih da bi se u njih gledalo...
Ne... Pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo...
I pod njima prvi put poljubilo...
Ali... Ponekad ga je Ona prelazila svojim uobraženim kadetskim korakom...
A mesečina se kao deverika lovila u mrežu njene kose...
Po tome ću ga, eto, pamtiti...

Rat je kao pijan svat prošao poljem... Šenlučio celu noc...
Kaleći bes na ranom žitu i tek niklom bostanu...
Zašto? Ne pitaj se, jer... Tako je bolje... I Bog je pristao na to...
Ratovi prolaze, a ljudi, eto, ipak ostanu...

Za zlo sam teški laik... No, to je stara priča...
Znaš već: Bila jednom dva brata... I to...
Kad sklopim taj mozaik... Ostane mi kamičak...
I... To smo izgleda mi?

Ma, hitni papuče u vis, žalosna Panonska Vilo...
Za tvoje dugme sedefno ja noćas kraljevstvo dajem...
I lupni daire o bok... Ramena pospi aprilom...
Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem...
Zaigraj... Bosa i prkosna...
Dok iznad Novog Sada đavo pali svoja kandila...

Žad na reci tamni čim se sumrak zgusne...
Dunav je pred zoru prek...
Plaše te aveti što maglom brode teškim skelama?
Ne, strah nije pravi ruž za tvoje usne...
Reši ga se ga jednom zauvek...
I veruj zvezdi koja zraku tvog života prelama...

Nije to prva neman što preti dahom vatre... Ne...
Ali ljubav je vitez...
Arhanđel s mačem, spreman da i tu alu satre...
Da... I samo čeka tvoj znak...

Sremci

Kad Bog stvori Srem stvori i nas Sremce
Pa sad kakvi smo, takvi smo, svoji na svome.
Nismo gladni, niti žedni, ne kukamo,
Ne brukamo, ni za čim ne žalimo
Po izgledu smo jedri i rumeni,
Po naravi prgavi i brzi
U radu marljivi, u odmoru šaljivi
Ali više na tuđ račun.
Dok radi i stvara oca svog poštujemo i slušamo,
Tek kad umre onda progledamo.
Svoje žene se ne bojimo, ali bez nje
Ništa ne smemo da uradimo.
Braću i sestre volemo dok ne počnemo
Da se delimo.
Od cele familije najviše volemo teču
A najrođeniji rod nam je šurakova žena.
Jako smo pažljivi i ne volimo jedni drugima da smetamo.
Kad jedan komšija izađe na šor, onaj drugi odma ulazi u avliju.
Dosta smo pobožni. U crkvu idemo jedne godine za Božić
A druge za Uskrs. Bogu se molimo uveče u krevetu,
Krstimo se tek kad počne da grmi.
A koliko nas ima? Mnogo brate, ne bi stali ni u jednu manju državu.
za nekoliko decenija biće nas i više, kad postanu Sremci i
Svi oni koji su kasnije stigli ovamo.

(Radivoj Prokopljević - Proka)

BALADA O SREMSKOM ŠEŠIRU



Pravi Sremac ima tri šešira,
s njima radi, sedi, paradira...
Prvi šešir, onaj stari,
sivi nosi kad je u štali, na njivi,
namesti ga čim zora osvane,
on mu dođe za obične dane.

Drugi šešir za presvlaku služi
kad s ljudima krene da se druži,
kad na šoru sa sunčane strane
vredni Sremci sede i divane.

Treći šešir nov kao sa slike,
opslužuje svečane prilike:
kad su slave, svadbe i veselja,
Uskrs, Božić i Sveta nedelja.

Sremskim selom šešir se pronosi
u svakom se drugačije nosi,
jedni „civre“ drugi ga „klompave“,
treći opet nose navrh glave.
Šešir nazad ili na po čela
pokazuje ko je iz kog sela.

Potkraj zime kad proleće stiže,
kad se stari šešir sav izliže
i okači u visokoj šupi,
mesto njega nov se šešir kupi.

Desi li se da Sremac lumpuje
posle toga nov šešir kupuje,
u kafani dok muzika svira
vino pije iz svoga šešira.
Čim se vreže na bostanu jave,
stari šešir na strašilo stave
pa na suncu celo leto stoji
dok mu vetar dane ne odbroji.

Rumski vašar pun vreve, nemira,
pokraj tezge Sremac šešir bira,
zagleda ga na glavu ga meće
deset puta u ruci okreće,
već dva sata šeširdžiju muči
er nikako ne mož da odluči.

Onda stari majstor šeširdžija
urokljivim očima zasija,
navuče mu besno bilo koji
pa mu kaže:- baš ti lepo stoji!
Gotovo je, nek muzika svira,
Sremac došo do novog šešira.

Kad se Sremac o seoskoj slavi
sav dotera i nov šešir stavi
pa polako na raskršće krene
ispod oka gledaju sve žene,
a on kicoš od prvoga reda
sve na platnu svoju senku gleda,
senku gleda na njoj se ogleda.

Kud god ide Sremac šešir stavi,
on je uvek na njegovoj glavi,
šešir skida kad jede i spava,
uz naklonost kod dragog pozdrava,
kad se krsti i molitvu čita,
Boga Višnjeg za blagoslov pita,
kad u kuću stigne radost prava,
i rodi se opet muška glava,
baca šešir u nebesa plava.

A jedne jeseni košava zbaci
šešir sa glave bećaru Šaci
i taman da ga Šaca stigne
vetar ga ponovo sa zemlje podigne.
Skakuto, jurio veseli Šaca
sve od Prhova do Šimanovaca
a onda prekide taj put dugi:
-.. bem ti šešir, kupiću drugi.

Sremca sekiraj, zlobu mu pravi,
peci ga, seci, na muke stavi,
ali mu ne diraj šešir na glavi.
Dobićeš šakom preko očiju,
stići će te ćuška preko ušiju,
i pazi dobro šta tada radi,
da britvu slučajno ne izvadi.

Kad se Sremac sa dušom rastavi
u sanduk mu žena šešir stavi,
novi crni da svi dobro vide,
što gologlav po nebu da ide,
pa kad stigne na zvezdani venac
nek anđeli vide da je Sremac.

E, moj Sremče, moj pošteni svete,
tvoja deca natakla kačkete,
čudnih slova i drečave boje,
al im oni vrlo ružno stoje.

Nema pesme dok prim ne zasvira,
sremske svadbe bez belih ajgira,
prave kape bez lepog šešira
da u njemu Sremac paradira.
Radivoj Prokopljević- Proka