Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Sremci

Kad Bog stvori Srem stvori i nas Sremce
Pa sad kakvi smo, takvi smo, svoji na svome.
Nismo gladni, niti žedni, ne kukamo,
Ne brukamo, ni za čim ne žalimo
Po izgledu smo jedri i rumeni,
Po naravi prgavi i brzi
U radu marljivi, u odmoru šaljivi
Ali više na tuđ račun.
Dok radi i stvara oca svog poštujemo i slušamo,
Tek kad umre onda progledamo.
Svoje žene se ne bojimo, ali bez nje
Ništa ne smemo da uradimo.
Braću i sestre volemo dok ne počnemo
Da se delimo.
Od cele familije najviše volemo teču
A najrođeniji rod nam je šurakova žena.
Jako smo pažljivi i ne volimo jedni drugima da smetamo.
Kad jedan komšija izađe na šor, onaj drugi odma ulazi u avliju.
Dosta smo pobožni. U crkvu idemo jedne godine za Božić
A druge za Uskrs. Bogu se molimo uveče u krevetu,
Krstimo se tek kad počne da grmi.
A koliko nas ima? Mnogo brate, ne bi stali ni u jednu manju državu.
za nekoliko decenija biće nas i više, kad postanu Sremci i
Svi oni koji su kasnije stigli ovamo.

(Radivoj Prokopljević - Proka)

BALADA O SREMSKOM ŠEŠIRU



Pravi Sremac ima tri šešira,
s njima radi, sedi, paradira...
Prvi šešir, onaj stari,
sivi nosi kad je u štali, na njivi,
namesti ga čim zora osvane,
on mu dođe za obične dane.

Drugi šešir za presvlaku služi
kad s ljudima krene da se druži,
kad na šoru sa sunčane strane
vredni Sremci sede i divane.

Treći šešir nov kao sa slike,
opslužuje svečane prilike:
kad su slave, svadbe i veselja,
Uskrs, Božić i Sveta nedelja.

Sremskim selom šešir se pronosi
u svakom se drugačije nosi,
jedni „civre“ drugi ga „klompave“,
treći opet nose navrh glave.
Šešir nazad ili na po čela
pokazuje ko je iz kog sela.

Potkraj zime kad proleće stiže,
kad se stari šešir sav izliže
i okači u visokoj šupi,
mesto njega nov se šešir kupi.

Desi li se da Sremac lumpuje
posle toga nov šešir kupuje,
u kafani dok muzika svira
vino pije iz svoga šešira.
Čim se vreže na bostanu jave,
stari šešir na strašilo stave
pa na suncu celo leto stoji
dok mu vetar dane ne odbroji.

Rumski vašar pun vreve, nemira,
pokraj tezge Sremac šešir bira,
zagleda ga na glavu ga meće
deset puta u ruci okreće,
već dva sata šeširdžiju muči
er nikako ne mož da odluči.

Onda stari majstor šeširdžija
urokljivim očima zasija,
navuče mu besno bilo koji
pa mu kaže:- baš ti lepo stoji!
Gotovo je, nek muzika svira,
Sremac došo do novog šešira.

Kad se Sremac o seoskoj slavi
sav dotera i nov šešir stavi
pa polako na raskršće krene
ispod oka gledaju sve žene,
a on kicoš od prvoga reda
sve na platnu svoju senku gleda,
senku gleda na njoj se ogleda.

Kud god ide Sremac šešir stavi,
on je uvek na njegovoj glavi,
šešir skida kad jede i spava,
uz naklonost kod dragog pozdrava,
kad se krsti i molitvu čita,
Boga Višnjeg za blagoslov pita,
kad u kuću stigne radost prava,
i rodi se opet muška glava,
baca šešir u nebesa plava.

A jedne jeseni košava zbaci
šešir sa glave bećaru Šaci
i taman da ga Šaca stigne
vetar ga ponovo sa zemlje podigne.
Skakuto, jurio veseli Šaca
sve od Prhova do Šimanovaca
a onda prekide taj put dugi:
-.. bem ti šešir, kupiću drugi.

Sremca sekiraj, zlobu mu pravi,
peci ga, seci, na muke stavi,
ali mu ne diraj šešir na glavi.
Dobićeš šakom preko očiju,
stići će te ćuška preko ušiju,
i pazi dobro šta tada radi,
da britvu slučajno ne izvadi.

Kad se Sremac sa dušom rastavi
u sanduk mu žena šešir stavi,
novi crni da svi dobro vide,
što gologlav po nebu da ide,
pa kad stigne na zvezdani venac
nek anđeli vide da je Sremac.

E, moj Sremče, moj pošteni svete,
tvoja deca natakla kačkete,
čudnih slova i drečave boje,
al im oni vrlo ružno stoje.

Nema pesme dok prim ne zasvira,
sremske svadbe bez belih ajgira,
prave kape bez lepog šešira
da u njemu Sremac paradira.
Radivoj Prokopljević- Proka

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod „Maraša“ ili dve violine kod „Stolca“ i što sve besomučnije prirastam za ove ulice, za svu užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja na Bulevaru i za šareni lom izloga koji krupnim četvrtastim očima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše.

Verovatno znate šta znači zaboraviti sebe na nekom uglu, duž nekih drvoreda, pod nekim prozorom… Znači: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romantično, znači: sećati se tamo čak na Sen Žermenu malog bifea „Lovac“ iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opštine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna poželeti jedno spokojno popodne na obroncima kameničke obale.

Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo…

Miroslav Mika Antić