Rajner Marija Rilke

Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926) je bio austrijski pesnik.

Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih poeta na nemačkom govornom području.

Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom se odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke.

Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao “početkom odvratnosti”. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže… Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama.

Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899.godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901.godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911-1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu.

Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije.

Dela
„Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894.
„Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896.
„Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897.
„Advent“ 1898.
„Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899.
„Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902.
„Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905.
„Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908.
„Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909.
„Rekvijem“ (Requiem), 1909.
„Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913.
„Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923.
„Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923.
„Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926.
„Prozori“ (Les Fenetres), 1927.
„Ruže“ (Les Roses), 1927.
„Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929.
„Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934.
„Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Gospode, čas je. Natraja se leto.
Zasenči sunčanike, razobruči
vetar, da poljem jesenjim zahuči.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi;
još dva-tri dana južnija mu daj,
usavršenju nagnaj ga, nacedi
poslednju slast u teškog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga steći neće.
Ko sam je sada, dugo sam će biti,
čitaće, pisma pisati i bditi,
i nemirno će gledati drveće
kada se lišće stane zrakom viti.

Rastanak

Kako sam samo osetio sve što
rastankom zovu. Kako znam i sada:
nepreboljeno i jezivo nešto
tamno, što tkanje nekog lepog sklada

kida, još jednom pružajuć ga amo.
Što bespomoćan bejah gledajući
ono što mene – a mene zovući –
pusti da idem, zaostavši samo,

ono što ko da bejahu sve žene,
a ipak malo, belo činilo se,
i ništa drugo do: mahanje što se
već više i ne odnosi na mene,

mahanje neprekidno iz daleka,
sve tiše – jedva objašnjivo više:
možda šljivina grana što se njiše
kad sa nje žurno prhne ptica neka.

Kako da zadržim dušu svoju
da se k tvojoj ne vine?
Kako bih je preko tebe uznio u visine?
O, kako bih je sklonuti htio
uz nešto izgubljeno na dnu tmine,
uz jedno mjesto, strano i tiho,
čiji se talas ne bi raznjih'o
kad se talasaju tvoje dubine.
Al' sve što dirne tebe i mene,
ko gudalo nas zajedno prene.
Glas dviju struna, o mi to jesmo!
Čijeg smo samo to glazbala zvuci
i koji nas svirač drži u ruci?
O, slatka pjesmo!

Umjetnost je tamna želja svih stvari. Sve one hoće da budu slike naših tajni. Rado se otresaju svog uvelog smisla da bi ponijele neku od naših teških težnji. One se tiskaju u naša uzdrhtala čula i žedne su da budu povodi za naša osjećanja. One bježe iz konvencije. One hoće da budu ono što mi smatramo da jesu. Zahvalno i služeći hoće da ponesu nova imena kojima ih obdaruje umjetnik. One su kao djeca koja mole da ih povedemo na put: neće sve shvatiti, ali hiljade rasutih i slučajnih utisaka će se jednostavno i lijepo nalaziti na njihovom licu. Takve žele stvari da stoje pred priznanjima umjetnika kad ih on izabere za povod svog djela. Prećutkujući i odajući u isti mah. Tamne, ali obrubljene njegovim duhom, kao mnoga raspjevana lica njegove duše. To je pozivanje koje umjetnik razabira: želja stvari da budu njegov jezik. On treba da ih iz teških i besmislenih odnosa konvencije uzdigne u velike poretke svoga bića.

Rajner Marija Rilke-Zabeleška o umetnosti

Rajner Marija Rilke

Čisto protivrečje
Pisma Lu Andreas-Salome

Preveo
Nebojša Zdravković



Pisma Lu Andreas-Salome

[Minhen, Blütenstr. 8/I 13. maj 1897]


Veoma draga gospođo,
Sinoćni čas, u suton, nije bio prvi koji mi je udeljen da ga provedem sa vama. Bio je još jedan po mome sećanju koji je kod mene izazvao živu želju da se sretnem sa vama licem u lice. Bilo je to u zimu, i sve moje misli, koje prolećni lahor sad rasejava u hiljadu prostora, bile su zatočene u mojoj sićušnoj sobi i u mome nemom radu. Onda mi je stigao aprilski broj (za ’96) časopisa Neue Deutsche Rundschau, kojeg mi je poslao dr Konrad. Konradovo pismo mi je ukazivalo na esej s naslovomIsus Jevrejin.1 Zašto? Dr Konrad je pročitao nekoliko odeljaka iz mojih Vizija Hrista2 (pet od njih bi trebalo ubrzo da se pojave u reviji Gesellschaft) i pretpostavio je da bi me taj izuzetni tekst mogao zanimati. Prevario se. Nije zainteresovanost bila ta koja me je nosila sve dublje u tom otkrivanju: vodilo me je religiozno poverenje na tom oporom putu, i naposletku sam osetio neku vrstu radosti što sam video izraženo, s takvom magistralnom jasnoćom i gorostasnom moći svetog ubeđenja, ono što moje onoričke epopeje prevode u Vizije. Na taj neobičan sutonski čas nisam juče mogao sebe da sprečim da ponovo mislim.
Vidite, draga gospođo, imao sam osećanje da je, zahvaljujući nezamenjivoj strogosti, nemilosrdnoj snazi vaših reči, moje delo primilo neko posvećenje. Bio sam poput nekog ko vidi da su mu veliki snovi uslišeni, i sa onim što je dobro i što je loše u njima, jer vaš essai3 bio je za moje pesme ono što je san za stvarnost, želja za njeno ispunjenje.
Shvatate li goruće nestrpljenje u kojem sam iščekivao jučerašnje popodne? Sve sam to, razume se, mogao da vam kaže juče; sedeći sa šoljama čaja, lako je izreći lepe rečenice koje izražavaju toplo divljenje. Ali, nije to bilo ono što mi je važno. U taj pozni popodnevni čas bio sam s vama sam, i trebalo bi da to budem ponovo - sad neka moje srce kuca u zahvalnosti za tu posvećenost.
Uvek sam smatrao da kad neko biće mora da zahvali drugome za nešto veoma dragoceno, to mora među njima da ostane kao tajna.
Možda će mi jednog dana biti dato da vam pročitam jednu ili dve od svojih Vizija, pošto su mi u ovom trenutku samo u rukopisnom stanju. Ne bih mogao da zamislim za sebe veću radost.
Ako sutra, u petak, budem kadar da uredim svoj dolazak u pozorište Gertner, nadam se, draga gospođo, da ću vas tamo sresti.
Što se tiče ovih redaka, oni su izraz velikog hvala koje već odavno teži da bude izrečeno; mogućnost da ono bude izrečeno, osećam kao povlasticu.
Vaš
Rene Marija Rilke

Poljsko cveće koje sam, ima tome nedelju dana, nabrao jednog jutra kao iz bajke, odavno je već leglo među listove nežnog upijača; ali, kad ga sad gledam, ono mi se obraća osmehom divne uspomene i htelo bi da izgleda podjednako veselo kao onda.


* * *

Bio je to jedan od retkih trenutaka. Takvi trenuci su poput ostrvceta oko kojega je gusto zelenilo: talasi blago pljuskaju po njemu i nijedan čun se ne vraća u prošlost, nijedan ne bi da nastavi u smeru budućnosti.


* * *

Kad samo, zatim, ne bi povratak u svakodnevlje mogao da naškodi tim ostrvskim časima. - Oni ostaju odvojeni od svih ostalih, kao da su proživljeni na nekoj višoj ravni bića.


* * *

Taj oblik vrhunskog ostrvskog postojanja izgleda mi kao budućnost nekog veoma malog broja.


Sreća odjekuje, cvate u daljini
I mili duž moje samotnosti
Pokušavajući da izatka neki zlatni ukras
Oko mojih snova.
I čak ako se moj jadni život, zasnežen bolom,
Boji prvih mrazeva,
Jedan sveti tren moraće da mu
Ponudi blagoslov proleća...

Hteo bih da sam već u Dorfenu. Grad je tako bučan i tuđ. A u periodima unutrašnje evolucije ništa tuđe ne bi smelo da dirne naše krugove.
Jednog dana, posle mnogih godina, potpuno ćeš razumeti šta si ti za mene.
Ono što je planinski izvor za ožednelog.
A ako je ožedneli razborit i zahvalan, neće piti bistru vodu da bi iz nje pocrpeo energiju i svežinu, i zatim otići ka novom suncu; pod zaštitom izvora, a dovoljno blizu da bi mogao da osluškuje njegovu zvonku pesmu, on podiže kolibu i boravi u spokojnoj zelenoj dolini dotle dok su njegove oči kadre da gledaju sunce i njegovo srce da pulsira u bogatstvu i razumevanju. Podigao sam kolibe i - ostajem.
Moj bistri izvoru! Koliko bih zahvalnosti samo hteo da ti iskažem. Neću više da gledam ni cveće, ni nebo, ni sunce - jedino u tebe. Sve je znatno lepše i znatno bajkovitije pod tvojim pogledom: cvet pored tebe - znam da bih jednom morao da stvari vidim bez tebe - treperi u mahovini, sam i malaksao; odražava se u tvojoj dobroti, svetloj i blago zanjihanoj, i svojom glavicom gotovo dodiruje nebo koje zrači iz tvojih dubina. A sunčev zrak koji dolazi prašnjav i jedinstven u tvoje zakutke, preobražava se i umnogostručava u hiljade iskri u okrilju svetlosnih talasa tvoje duše. Moj bistri izvoru. Hoću da vidim svet kroz tebe, jer tako neću videti svet, već ništa sem tebe i tebe!
Ti si moj praznik. A kad te pohodim u snu, uvek su mi cvetovi u kosi.
Hteo bih da zadenem cvetove u tvoju kosu. Koje? Nijedan nije dovoljno i dirljivo jednostavan. U kojem maju mesecu ih naći? - Sada, verujem da uvek imaš ceo cvetni venac u kosi - ili krunu... nikad te nisam video drugačije.
Nikad te nisam video bez želje da ti se obratim molitvom. Nikad te nisam čuo bez želje da verujem u tebe. Nikad te nisam sačekao bez želje da patim zbog tebe. Nikad te nisam želeo bez osećanja da mi bude dopušteno da kleknem pred tobom.
Za tebe sam poput štapa nekom šetaču koji dugo hoda, ali ja te ne podupirem. Za tebe sam poput skiptra za kraljicu - ali ne obogaćujem te. - Ja sam za tebe poput poslednja male zvezde za noć, čak i ako ta noć gotovo ništa ne zna o postojanju zvezde i njenom svetlucanju.
Rene

[Minhen, 9. jun 1897]
Sreda uveče


Munjevito izmičem iz tvoga staništa
Kišnim ulicama i primećujem
Da svaki prolaznik idući svojim putem
Vidi kako sija u mojim očima
Prosvetljena duša, iskupljena.


I bojažljivo bih, putem,
Da skrijem svoju sreću od gomile.
Žurno je odnosim kući;
Samo u najtamnijoj od svojih noći
Blago je otvaram poput zlatnog kovčega.


Zatim izvlačim svoja blaga
Jedno po jedno iz njegovih dubina
I ne znam više kuda da gledam;
Jer svi su uglovi moje sobe
Obasjani i zlatno blistaju.


To je bogatstvo bez premca,
Kakvu noć još nikad nije videla,
Kakvu noć još nikad nije orosila;
I koje je veće od svih ljubavnih darova
Dobijenih od neke kneževske supruge.


Tu su neuporedive dijademe
Sa zvezdama kao dragim kamenjem.
I niko ga ne zna. O, ti, među
Svojim blagom sam kao kralj
I znam ko mi je kraljica.

“Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti. Treba u sebi živjeti i na cijeli život misliti, na sve svoje milijune mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo niti izgubljeno.”

Pisma Lu Andreas-Salome
Život Rajnera Marije Rilkea sa ključnim datumima u životu Lu Andreas-Salome
„RUŽO, OH, ČISTO PROTIVREČJE...”

Rajner Marija Rilke

Čisto protivrečje
Pisma Lu Andreas-Salome


A sunce, posle te nove žestoke oluje, u bujicama ulazi u sobu, i u takvom obilju da se doista može zamisliti da se u svakom ćošku da videti neka sreća od masivnog zlata. Bogat sam i slobodan, i dišem duboko, i ponovo proživljavam u snu svaku popodnevnu sekundu. Nemam više nikakvu želju da izlazim danas. Hoću da se predam slatkim snovima i njihovim sjajem, kao vencima za tebe nabranim, da ukrasim svoju sobu. Hoću da u svoju noć ponesem blagoslov tvojih ruku na mojim rukama i u mojoj kosi. Neću ni sa kim da razgovaram da ne bih trošio odjek tvojih reči koji trepti na mojim rečima i obogaćuje njihov sklad, a kad sunce bude zašlo, neću da vidim da gori ikakvo svetlo i da onda na vatri tvojih očiju palim hiljadu nežnih svetiljki... Hoću da rastem u tebi poput molitve deteta u svetloj blagosti jutra, poput komete među usamljenim zvezdama. Hoću da budem ti. Odbacujem snove koji ne znaju za tebe i želje koje ti ne možeš niti hoćeš da ispuniš. Ništa ne bih da radim osim da te slavim, ni o cvetu nijednom da brinem ako te on ne krasi; neću da pozdravljam pticu koja ne zna gde je tvoj prozor, niti da pijem sa potoka koji nije okusio tvoj odraz. Ne želim da idem u ikakvu zemlju sem u tvoje snove kakve strani taumaturzi nikad neće posetiti, niti nastanjivati kolibu u kojoj ti nikad nisi počinula. Neću ništa da znam o vremenu koje ti je prethodilo u mojim danima, niti o bićima koji su u njemu boravili. Ako oni to zaslužuju, položiću na njihov grob, dok budem prolazio kraj njega, neku retku uspomenu, jer sam odveć srećan da bih bio nezahvalan. Ali, jezik kojim oni sada govore jezik je grobnog kamenja, i ako izgovore neku reč, ja vršcima prstiju dodirujem samo hladna i kruta slova. Poštovaću te srećne mrtvace, jer oni su me razočarali, loše razumeli, loše postupali sa mnom - i doveli do tebe ovim dugim putem bola. - Sada, hoću da budem ti. I moje srce plamsa pred tvojom milošću poput večite svetiljke pred Bogorodicom. O, ti.


Četvrtak, izjutra
... Hteo bih da razastrem purpurne ćilime
I napunim ih u celoj zemlji
Melemom izvučenim iz zlatnih kondira
Svetiljke cvetovima do samog vrha.
Neka gore sve vreme,
Sve dok se zaslepljeni rumenilom dana
Ne prepoznamo u bledoj noći
I dok naše duše ne budu zvezde.


O, ti, tako bogata, snovima daruješ moje noći, pesmama moje zore, ciljevima moje dane i sunčevim željama moja sutonska rumenila. Ti dajes beskonačno. A ja klečim i ispružam ruke da primim tvoju milost. O, ti, tako bogata! Ja sam sve što ti hoćeš. I biću rob ili kralj, zavisno od toga da li si razdražena ili se osmehuješ. Ali, ono što čini da postojim - to si ti.
To ću ti često govoriti, baš često. Moje će priznanje sazrevati, sve tmurnije i jednostavnije. A dan kad ti to budem rekao veoma jednostavno, ti ćeš jednostavno razumeti, i onda će naše leto doći. A ti ćeš znati, posle mnogih dana, da ti govori tvoj
Rene.
Danas, da li dolaziš!?

Volfratshauzen, blizu Minhena.
Nedelja, 5. septembar 1897.


Moj drugi dan samoće, tek - i ne mogu sebe da sprečim i kažem ti: s obzirom na tako malo hrabrosti kojom raspolažem, ne znam kako ću izdržati još osam dana. Jučerašnji dan je bio veoma dug, i radio sam ono što sam otprilike sebi zadao, naime da pišem ocu, a da još ne pomenem da verovatno neću proći kroz Prag. Odavde ću mu verovatno napisati još jedno ili dva pisma i sigurno ću ulučiti priliku da ga o tome obavestim, a da iznenađenje ne bude suviše brutalno. Zatim, pisao sam izdavaču Le Rire* radi pretplate, uputio nekoliko reči Paulu Bornštajnu, napisao u njegovo ime redakciji Moderni Revue povodom članka o mladoj češkoj književnosti, i završio s nekoliko reči upućenih Ilustrovanim ženskim novinama. To mi je ispunilo celo prepodne; ustavši od stola, umor me je naterao da postupno klonem u san, potom sam preleteo Rembranta i Velaskeza, i oko 6 sati, uprkos stalnoj kiši, prošao sam kroz selo, prominuo pored mlina i sledio dorfenski drum. Uronjen u svoje misli, prošao sam pokraj male crkve i njenog tužnog groblja, pa nastavio do ateljea „Šuma i Ritam”, pustog i napuštenog; i odjednom sam se opet našao na stazi kojom smo išli prve večeri da bismo stigli u zlatasto selo Dorfen. Ona je sad bila jesenja, lišena ivica, opet pod kišom gustom i nalik sivom biserju. Pomislio sam na sve ono divno cveće puno sjaja, koje smo tu nalazili, govoreći sebi da je to bilo odavno i da su proplanci i dalje bili pusti. I ja sam uzeo odmor od ovog predela kao što to radi neko ko umire. Onda je iza poslednjih tavnih živih ograda počelo da se pomalja neko jednolično bledo crvenilo - koje se razlivalo, bez dubine i bez talasa, po zapadnom obodu neba. Obrazujući visoki polukrug, stopilo se s nesigurnim sivilom jesenjeg neba; s druge strane njegove granične linije, veoma lepi beli oblaci probijali su se iz ovog okružja i leteli ispred noći kao neme ptice sa srebrnastim krilima. To je potrajalo tek časak, zatim se sve zagasilo i postalo tužnije, žalosnije i izrovanije nego pre; i ja sam odahnuo poput umirućeg. I svakog dana, kako koji dolazi, hteo bih da odahnem od nečega. Od kućice zvane Luc i tog kraja, smeštenog iznad, otkuda smo prvi put pozdravljali bledu noćnu dolinu pokrivenu svetlošću, blaga valovita polja s njihovim ostrvcima od hrastova, i put za Amerland. Sve to postalo mi je milo kao zavičaj... i kad bih uzeo odmor od svega, a do toga će doći za tri ili četiri dana, vratiću se u Minhen. Šta bih radio ovde? U gradu bih mogao da idem u umetničke muzeje, u Kabinet grafike i u galeriju Šak, posmatrao bih gomilu lepih stvari, i to bi bilo bogatije nadom već samo zato što je okvir prilagođen mojoj čežnji i veri tokom ovih deset dana - „kaparisana radost povratka”. Nadalje ću imati osećaj da se pripremam za tebe, pa ću biti mirniji. Tako ću bolje znati od čega se vraćam kad zajedno posećujemo umetničke muzeje, i možda ću biti kadar da tvojim staništima dam veseo i prisan izgled. Stoga ću već danas pisati Brimerovima da bih ih pitao da li mogu da dobijem neku sobu sasvim blizu tebe u periodu od 9. do 30. septembra, dakle za tri nedelje, s pansionom. Deveti je četvrtak, a zatim će ostati više od dva dana da se izdrži - do nedelje. Verujem da za celog svog života nisam nedelju doživljvao tako praznično kao onu koju sad prizivam!
Mislim na tebe u svakom trenutku dana, a moje zabrinute misli prate svaki tvoj korak. Najmanji dah na tvom čelu je poljubac sa mojih usana, i svaki san ti govori mojim glasom. Moja ljubav je kao plašt koji te obavija da bi te štitio i grejao!
O svojim danima moram još da ti kažem da su jadni zato što ti nisi u njima; i bogati, zato što tvoja dobrota zrači na sve stvari u njima. Mnogo razgovaram s tobom, a ti si u svemu što me okružuje. Na nesreću živim u okruženju ljudi čiji bučni običaji uznemiravaju moje snove, pri tome nikog ne poznajem. To su ljudi koji razgovaraju o izletima, kišnim danima, vaspitanju dece, i koji upućuju jedni drugima naklone uz grimase i trljanje dlanova, i koji deset puta dnevno govore „dobar dan” preterano glasno. Srećem se, dakle, samo sa Štaufer-Bernom koji, mada prilično antipatičan u izvesnom smislu, izgleda zanimljiv i značajan čovek. Dopada mi se da mogu s tobom da razgovaram o tom Berncu, smeši neustrašivosti i opuštenosti, diskretne, čiste osećajnosti i nenadane brutalnosti, i koji nekoj ženi, grubo i nespretno, objašnjava protivrečnosti svoje duše. Ono što mi izgleda tragično u Štauferovom životu, to nije toliko sumnja koja neprestano potkopava njegove nade i koja ga nagoni da napusti neku umetničku disciplinu i baci se na drugu pre nego što je i stigao da razvije jednu od njih, nego pre činjenica da ni on ni gospođa Ešer nisu bili kadri da blagovremeno prepoznaju ono što ih je jedno drugom privlačilo (ili to nisu hteli da prihvate?) i da su, pošto su se najzad okasnelo prepoznali, prasnule usred svečanosti njihovog susreta te žestoke oluje koje su mogle samo da unište ono što je bilo u toku klijanja. Nije samo dragoceno da se dva bića prepoznaju, od suštinske je važnosti da se ona sretnu u pravom trenutku i zajedno proslave duboke i neme svečanosti koje ih združuju u njihovim željama da bi bili sjedinjeni kad se nađu sučeljeni sa olujama. Koliko se samo ljudi promašilo zato što nisu imali vremena da se naviknu jedni na druge? Pre nego što dva bića imaju prava da budu zajedno nesrećni, potrebno im je da upoznaju zajedničko blaženstvo i da zajedno imaju neku svetu uspomenu koja čuva isti osmeh na njihovim usnama i istu čežnju u njihovim dušama. Oni tada liče na decu ujedinjenu u radosti za vreme božićnog praznika; kad nalaze nekoliko minuta za predah tokom dugih sivih dana, oni sedaju jedno uz drugo i, licem prema ognjištu, pričaju u noći okupanoj u svetlosti i uz miris jelovog granja...
Ta bića prolaze zajednički sve oluje.
Osećam to!
Rajner

"Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti..."

[Pismo upućeno Lu, Volfratshauzen,
nedatirano.]5


Prekriješ li mi oči: još ću te videti
Zapušiš li mi uši: još ću te čuti
Lišen nogu, hodaću ka tebi
Bez usta, još ću te zvati
Odseci mi ruke: uhvatiću te
Svojim srcem kao rukom
Iščupaj mi srce i mozak će mi kucati
I ako mi mozak potpališ
Nosiću te u svojoj krvi