Rajner Marija Rilke

First topic message reminder :

Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926) je bio austrijski pesnik.

Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih poeta na nemačkom govornom području.

Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom se odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke.

Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao “početkom odvratnosti”. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže… Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama.

Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899.godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901.godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911-1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu.

Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije.

Kad samo, zatim, ne bi povratak u svakodnevlje mogao da naškodi tim ostrvskim časima. - Oni ostaju odvojeni od svih ostalih, kao da su proživljeni na nekoj višoj ravni bića.


* * *

Taj oblik vrhunskog ostrvskog postojanja izgleda mi kao budućnost nekog veoma malog broja.


Sreća odjekuje, cvate u daljini
I mili duž moje samotnosti
Pokušavajući da izatka neki zlatni ukras
Oko mojih snova.
I čak ako se moj jadni život, zasnežen bolom,
Boji prvih mrazeva,
Jedan sveti tren moraće da mu
Ponudi blagoslov proleća...

Hteo bih da sam već u Dorfenu. Grad je tako bučan i tuđ. A u periodima unutrašnje evolucije ništa tuđe ne bi smelo da dirne naše krugove.
Jednog dana, posle mnogih godina, potpuno ćeš razumeti šta si ti za mene.
Ono što je planinski izvor za ožednelog.
A ako je ožedneli razborit i zahvalan, neće piti bistru vodu da bi iz nje pocrpeo energiju i svežinu, i zatim otići ka novom suncu; pod zaštitom izvora, a dovoljno blizu da bi mogao da osluškuje njegovu zvonku pesmu, on podiže kolibu i boravi u spokojnoj zelenoj dolini dotle dok su njegove oči kadre da gledaju sunce i njegovo srce da pulsira u bogatstvu i razumevanju. Podigao sam kolibe i - ostajem.
Moj bistri izvoru! Koliko bih zahvalnosti samo hteo da ti iskažem. Neću više da gledam ni cveće, ni nebo, ni sunce - jedino u tebe. Sve je znatno lepše i znatno bajkovitije pod tvojim pogledom: cvet pored tebe - znam da bih jednom morao da stvari vidim bez tebe - treperi u mahovini, sam i malaksao; odražava se u tvojoj dobroti, svetloj i blago zanjihanoj, i svojom glavicom gotovo dodiruje nebo koje zrači iz tvojih dubina. A sunčev zrak koji dolazi prašnjav i jedinstven u tvoje zakutke, preobražava se i umnogostručava u hiljade iskri u okrilju svetlosnih talasa tvoje duše. Moj bistri izvoru. Hoću da vidim svet kroz tebe, jer tako neću videti svet, već ništa sem tebe i tebe!
Ti si moj praznik. A kad te pohodim u snu, uvek su mi cvetovi u kosi.
Hteo bih da zadenem cvetove u tvoju kosu. Koje? Nijedan nije dovoljno i dirljivo jednostavan. U kojem maju mesecu ih naći? - Sada, verujem da uvek imaš ceo cvetni venac u kosi - ili krunu... nikad te nisam video drugačije.
Nikad te nisam video bez želje da ti se obratim molitvom. Nikad te nisam čuo bez želje da verujem u tebe. Nikad te nisam sačekao bez želje da patim zbog tebe. Nikad te nisam želeo bez osećanja da mi bude dopušteno da kleknem pred tobom.
Za tebe sam poput štapa nekom šetaču koji dugo hoda, ali ja te ne podupirem. Za tebe sam poput skiptra za kraljicu - ali ne obogaćujem te. - Ja sam za tebe poput poslednja male zvezde za noć, čak i ako ta noć gotovo ništa ne zna o postojanju zvezde i njenom svetlucanju.
Rene

[Minhen, 9. jun 1897]
Sreda uveče


Munjevito izmičem iz tvoga staništa
Kišnim ulicama i primećujem
Da svaki prolaznik idući svojim putem
Vidi kako sija u mojim očima
Prosvetljena duša, iskupljena.


I bojažljivo bih, putem,
Da skrijem svoju sreću od gomile.
Žurno je odnosim kući;
Samo u najtamnijoj od svojih noći
Blago je otvaram poput zlatnog kovčega.


Zatim izvlačim svoja blaga
Jedno po jedno iz njegovih dubina
I ne znam više kuda da gledam;
Jer svi su uglovi moje sobe
Obasjani i zlatno blistaju.


To je bogatstvo bez premca,
Kakvu noć još nikad nije videla,
Kakvu noć još nikad nije orosila;
I koje je veće od svih ljubavnih darova
Dobijenih od neke kneževske supruge.


Tu su neuporedive dijademe
Sa zvezdama kao dragim kamenjem.
I niko ga ne zna. O, ti, među
Svojim blagom sam kao kralj
I znam ko mi je kraljica.

“Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti. Treba u sebi živjeti i na cijeli život misliti, na sve svoje milijune mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo niti izgubljeno.”

Pisma Lu Andreas-Salome
Život Rajnera Marije Rilkea sa ključnim datumima u životu Lu Andreas-Salome
„RUŽO, OH, ČISTO PROTIVREČJE...”

Rajner Marija Rilke

Čisto protivrečje
Pisma Lu Andreas-Salome


A sunce, posle te nove žestoke oluje, u bujicama ulazi u sobu, i u takvom obilju da se doista može zamisliti da se u svakom ćošku da videti neka sreća od masivnog zlata. Bogat sam i slobodan, i dišem duboko, i ponovo proživljavam u snu svaku popodnevnu sekundu. Nemam više nikakvu želju da izlazim danas. Hoću da se predam slatkim snovima i njihovim sjajem, kao vencima za tebe nabranim, da ukrasim svoju sobu. Hoću da u svoju noć ponesem blagoslov tvojih ruku na mojim rukama i u mojoj kosi. Neću ni sa kim da razgovaram da ne bih trošio odjek tvojih reči koji trepti na mojim rečima i obogaćuje njihov sklad, a kad sunce bude zašlo, neću da vidim da gori ikakvo svetlo i da onda na vatri tvojih očiju palim hiljadu nežnih svetiljki... Hoću da rastem u tebi poput molitve deteta u svetloj blagosti jutra, poput komete među usamljenim zvezdama. Hoću da budem ti. Odbacujem snove koji ne znaju za tebe i želje koje ti ne možeš niti hoćeš da ispuniš. Ništa ne bih da radim osim da te slavim, ni o cvetu nijednom da brinem ako te on ne krasi; neću da pozdravljam pticu koja ne zna gde je tvoj prozor, niti da pijem sa potoka koji nije okusio tvoj odraz. Ne želim da idem u ikakvu zemlju sem u tvoje snove kakve strani taumaturzi nikad neće posetiti, niti nastanjivati kolibu u kojoj ti nikad nisi počinula. Neću ništa da znam o vremenu koje ti je prethodilo u mojim danima, niti o bićima koji su u njemu boravili. Ako oni to zaslužuju, položiću na njihov grob, dok budem prolazio kraj njega, neku retku uspomenu, jer sam odveć srećan da bih bio nezahvalan. Ali, jezik kojim oni sada govore jezik je grobnog kamenja, i ako izgovore neku reč, ja vršcima prstiju dodirujem samo hladna i kruta slova. Poštovaću te srećne mrtvace, jer oni su me razočarali, loše razumeli, loše postupali sa mnom - i doveli do tebe ovim dugim putem bola. - Sada, hoću da budem ti. I moje srce plamsa pred tvojom milošću poput večite svetiljke pred Bogorodicom. O, ti.


Četvrtak, izjutra
... Hteo bih da razastrem purpurne ćilime
I napunim ih u celoj zemlji
Melemom izvučenim iz zlatnih kondira
Svetiljke cvetovima do samog vrha.
Neka gore sve vreme,
Sve dok se zaslepljeni rumenilom dana
Ne prepoznamo u bledoj noći
I dok naše duše ne budu zvezde.


O, ti, tako bogata, snovima daruješ moje noći, pesmama moje zore, ciljevima moje dane i sunčevim željama moja sutonska rumenila. Ti dajes beskonačno. A ja klečim i ispružam ruke da primim tvoju milost. O, ti, tako bogata! Ja sam sve što ti hoćeš. I biću rob ili kralj, zavisno od toga da li si razdražena ili se osmehuješ. Ali, ono što čini da postojim - to si ti.
To ću ti često govoriti, baš često. Moje će priznanje sazrevati, sve tmurnije i jednostavnije. A dan kad ti to budem rekao veoma jednostavno, ti ćeš jednostavno razumeti, i onda će naše leto doći. A ti ćeš znati, posle mnogih dana, da ti govori tvoj
Rene.
Danas, da li dolaziš!?

Volfratshauzen, blizu Minhena.
Nedelja, 5. septembar 1897.


Moj drugi dan samoće, tek - i ne mogu sebe da sprečim i kažem ti: s obzirom na tako malo hrabrosti kojom raspolažem, ne znam kako ću izdržati još osam dana. Jučerašnji dan je bio veoma dug, i radio sam ono što sam otprilike sebi zadao, naime da pišem ocu, a da još ne pomenem da verovatno neću proći kroz Prag. Odavde ću mu verovatno napisati još jedno ili dva pisma i sigurno ću ulučiti priliku da ga o tome obavestim, a da iznenađenje ne bude suviše brutalno. Zatim, pisao sam izdavaču Le Rire* radi pretplate, uputio nekoliko reči Paulu Bornštajnu, napisao u njegovo ime redakciji Moderni Revue povodom članka o mladoj češkoj književnosti, i završio s nekoliko reči upućenih Ilustrovanim ženskim novinama. To mi je ispunilo celo prepodne; ustavši od stola, umor me je naterao da postupno klonem u san, potom sam preleteo Rembranta i Velaskeza, i oko 6 sati, uprkos stalnoj kiši, prošao sam kroz selo, prominuo pored mlina i sledio dorfenski drum. Uronjen u svoje misli, prošao sam pokraj male crkve i njenog tužnog groblja, pa nastavio do ateljea „Šuma i Ritam”, pustog i napuštenog; i odjednom sam se opet našao na stazi kojom smo išli prve večeri da bismo stigli u zlatasto selo Dorfen. Ona je sad bila jesenja, lišena ivica, opet pod kišom gustom i nalik sivom biserju. Pomislio sam na sve ono divno cveće puno sjaja, koje smo tu nalazili, govoreći sebi da je to bilo odavno i da su proplanci i dalje bili pusti. I ja sam uzeo odmor od ovog predela kao što to radi neko ko umire. Onda je iza poslednjih tavnih živih ograda počelo da se pomalja neko jednolično bledo crvenilo - koje se razlivalo, bez dubine i bez talasa, po zapadnom obodu neba. Obrazujući visoki polukrug, stopilo se s nesigurnim sivilom jesenjeg neba; s druge strane njegove granične linije, veoma lepi beli oblaci probijali su se iz ovog okružja i leteli ispred noći kao neme ptice sa srebrnastim krilima. To je potrajalo tek časak, zatim se sve zagasilo i postalo tužnije, žalosnije i izrovanije nego pre; i ja sam odahnuo poput umirućeg. I svakog dana, kako koji dolazi, hteo bih da odahnem od nečega. Od kućice zvane Luc i tog kraja, smeštenog iznad, otkuda smo prvi put pozdravljali bledu noćnu dolinu pokrivenu svetlošću, blaga valovita polja s njihovim ostrvcima od hrastova, i put za Amerland. Sve to postalo mi je milo kao zavičaj... i kad bih uzeo odmor od svega, a do toga će doći za tri ili četiri dana, vratiću se u Minhen. Šta bih radio ovde? U gradu bih mogao da idem u umetničke muzeje, u Kabinet grafike i u galeriju Šak, posmatrao bih gomilu lepih stvari, i to bi bilo bogatije nadom već samo zato što je okvir prilagođen mojoj čežnji i veri tokom ovih deset dana - „kaparisana radost povratka”. Nadalje ću imati osećaj da se pripremam za tebe, pa ću biti mirniji. Tako ću bolje znati od čega se vraćam kad zajedno posećujemo umetničke muzeje, i možda ću biti kadar da tvojim staništima dam veseo i prisan izgled. Stoga ću već danas pisati Brimerovima da bih ih pitao da li mogu da dobijem neku sobu sasvim blizu tebe u periodu od 9. do 30. septembra, dakle za tri nedelje, s pansionom. Deveti je četvrtak, a zatim će ostati više od dva dana da se izdrži - do nedelje. Verujem da za celog svog života nisam nedelju doživljvao tako praznično kao onu koju sad prizivam!
Mislim na tebe u svakom trenutku dana, a moje zabrinute misli prate svaki tvoj korak. Najmanji dah na tvom čelu je poljubac sa mojih usana, i svaki san ti govori mojim glasom. Moja ljubav je kao plašt koji te obavija da bi te štitio i grejao!
O svojim danima moram još da ti kažem da su jadni zato što ti nisi u njima; i bogati, zato što tvoja dobrota zrači na sve stvari u njima. Mnogo razgovaram s tobom, a ti si u svemu što me okružuje. Na nesreću živim u okruženju ljudi čiji bučni običaji uznemiravaju moje snove, pri tome nikog ne poznajem. To su ljudi koji razgovaraju o izletima, kišnim danima, vaspitanju dece, i koji upućuju jedni drugima naklone uz grimase i trljanje dlanova, i koji deset puta dnevno govore „dobar dan” preterano glasno. Srećem se, dakle, samo sa Štaufer-Bernom koji, mada prilično antipatičan u izvesnom smislu, izgleda zanimljiv i značajan čovek. Dopada mi se da mogu s tobom da razgovaram o tom Berncu, smeši neustrašivosti i opuštenosti, diskretne, čiste osećajnosti i nenadane brutalnosti, i koji nekoj ženi, grubo i nespretno, objašnjava protivrečnosti svoje duše. Ono što mi izgleda tragično u Štauferovom životu, to nije toliko sumnja koja neprestano potkopava njegove nade i koja ga nagoni da napusti neku umetničku disciplinu i baci se na drugu pre nego što je i stigao da razvije jednu od njih, nego pre činjenica da ni on ni gospođa Ešer nisu bili kadri da blagovremeno prepoznaju ono što ih je jedno drugom privlačilo (ili to nisu hteli da prihvate?) i da su, pošto su se najzad okasnelo prepoznali, prasnule usred svečanosti njihovog susreta te žestoke oluje koje su mogle samo da unište ono što je bilo u toku klijanja. Nije samo dragoceno da se dva bića prepoznaju, od suštinske je važnosti da se ona sretnu u pravom trenutku i zajedno proslave duboke i neme svečanosti koje ih združuju u njihovim željama da bi bili sjedinjeni kad se nađu sučeljeni sa olujama. Koliko se samo ljudi promašilo zato što nisu imali vremena da se naviknu jedni na druge? Pre nego što dva bića imaju prava da budu zajedno nesrećni, potrebno im je da upoznaju zajedničko blaženstvo i da zajedno imaju neku svetu uspomenu koja čuva isti osmeh na njihovim usnama i istu čežnju u njihovim dušama. Oni tada liče na decu ujedinjenu u radosti za vreme božićnog praznika; kad nalaze nekoliko minuta za predah tokom dugih sivih dana, oni sedaju jedno uz drugo i, licem prema ognjištu, pričaju u noći okupanoj u svetlosti i uz miris jelovog granja...
Ta bića prolaze zajednički sve oluje.
Osećam to!
Rajner

"Nikad ne treba očajavati, kad se nešto izgubi, osoba ili radost ili sreća; sve se još divnije vraća. Što otpasti mora, otpada, što nama pripada, uz nas ostaje, jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti..."

[Pismo upućeno Lu, Volfratshauzen,
nedatirano.]5


Prekriješ li mi oči: još ću te videti
Zapušiš li mi uši: još ću te čuti
Lišen nogu, hodaću ka tebi
Bez usta, još ću te zvati
Odseci mi ruke: uhvatiću te
Svojim srcem kao rukom
Iščupaj mi srce i mozak će mi kucati
I ako mi mozak potpališ
Nosiću te u svojoj krvi

[Sankt Peterburg, 11. avgusta 1900]
Subota, izjutra


Dobio sam tvoje pismo, tvoje milo pismo u kojem mi svaka reč pričinjava dobro i koje me obliva poput talasa, istom snagom i istim šumom. Svaka reč me opija baštama i kruniše me nebesima, i srećno me osposobljava da ti kažem ono što se apsurdno otimalo u mom prethodnom i sumornom pismu: naime, da venem za tobom i da je neopisivi strah bio živeti ovih dana bez i najmanje vesti, posle tvog neočekivanog i naglog odlaska, izručen gotovo neprijateljskim utiscima ovog mučnog grada gde nije bilo baš nikakve stvari preko koje bih mogao da razgovoram s tobom na daljinu. Otuda je poteklo to skorašnje odurno pismo, nesposobno da pronađe izlaz iz izolovanosti, iz neuobičajene i nepodnošljive usamljenosti u kojoj sam živeo i koja je bila jedino nemir, metež i nered, sve ono što može samo da ti bude strano usred veličanstvene ostvarenosti što je tvoj život, ne kasneći, otkrivao u tim novim okolnostima.
Danas, teško mogu da podnesem pomisao da bi ti u velikom horu koji te okružuje i u kojem izdvajaš tanušne dečje glasove, moj jedini bio tuđ i banalan, glas iz sveta usred svetih reči i ćutanja od kojih su sačinjeni tvoji dani. Nije li se to desilo? Bojim se da jeste. Šta da radim? Mogu li da zbog ovog pisma ugušim sledeće? Odjek tvojih rečenica zadržava se u ovom, a sledeće je sazdano na tvojoj udaljenosti i nedostatku vesti, a sad kad ih imam, ono više nema pravo na postojanje... ali ipak postoji, zar ne?
Bi li mi rekla jednu reč? Da su stvari, uprkos svemu, takve kako ti pišeš; da nijedna veverica nije uginula zbog tog pisma, i da ništa, baš ništa nije potavnelo, niti je čak zaostalo u senci posle njega.
Znaš, često sam ti govorio o vevericama koje sam hranio u Italiji kad sam bio dete i za koje sam kupio veoma dugačke uzice da se njihova sloboda ne bi završavala ni na najvišim vrhovima krošnji. Zaista je bilo veoma rđavo silom ih zadržavati u njihovom lakom životu (naročito kad su odrasle i ja im više nisam bio potreban), ali to je donekle bilo i u njihovom planu da nastave da računaju na mene, jer su me često pratile, sve do trenutka kad sam ja sticao utisak da one žele da im vežem uzicu kao povodac.
Kao što ćeš i ti nedostajati tim mališankama. Da li će biti dovoljno zrele i iskusne da bez tebe trče po šumama i svetu? Sasvim u vrhovima jela u Rongasu one će se ponekad setiti svog detinjstva, i na granama koje će se njihati pod teretom njihov skoka, setiće se tebe. Pa čak i ako postoje samo tri veverice čije su oči suviše male da bi ti u njih stala, negde u njima prostor je dovoljno velik da bi ti mogla da budeš deo njihovog života. Ljubavi moja.
Vrati se brzo, vrati se čak i ako budeš morala da ih ostaviš. Odvedi ih u šumu, reci im onim svojim glasom koliko je ona lepa, i one će biti najsrećnije veverice na svetu, i to će biti najlepša šuma.
Molim te da budeš ovde od nedelje. Ne možeš da zamisliš kako dani mogu biti dugi u Peterburgu. A ipak, tokom njih se ništa značajno ne dešava.
Život ovde protiče u neprestanom premeštanju koje kvari sve planove. Hodaš, hodaš, klancaš, klancaš, i kuda god da stigneš prvi utisak je da osećaš zamor. Uz to, čak i kad pređeš najduže deonice, ne znaš čemu taj put. Znam, međutim, da ćemo, kad dođeš, imati još nekoliko lepih stvari da vidimo. Uostalom, već dve nedelje moje misli sve imaju samo jedan i jedini dodatak: kada ćeš doći.
Veoma sam voleo, takođe, pun mesec u noći između srede i četvrtka. Otišao sam prilično kasno na obalu Neve, na moje omiljeno mesto, preko puta Katedrale svetog Isaka, gde se grad pokazuje u najvećoj jednostavnosti i veličini. Tu sam se osećao (na potpuno neočekivani način) vedar, srećan i težak, baš kao sad kad sam primio tvoje pismo. Hitam da pošaljem ove redove da bi ono što ćeš mi ti poslati u ponedeljak (a poslaćeš mi nekoliko reči preko svoga brata?) bilo već odgovor na ovo. Odgovori na pitanje: da li si srećna? Ja jesam, bez obzira na sve što me uznemirava, bolno, tako pun poverenja, tako nepokolebljivo srećan. I to ti dugujem.
Vrati se brzo!
Tvoj Rajner

Ne može se više vratiti tren sjaja u travi,
i zato ne treba žaliti za raskoši jednog cveta koji nestaje,
već treba naći snage u onome što nam je ostalo!

Ako se ikada budemo morali rastati, neka to ne bude u proleće,
jer teško je gledati kako se nove ljubavi rađaju,
dok naša zauvek umire!

I onda, kad više ništa ne možemo vratiti, nećemo tugovati,
već ćemo naći snage u ovome što nam je ostalo i živeti s tim!
Svaka ljubav u sebi nosi težnju za nežnošću, a umreti u ljubavi
znači živeti u njoj!

Odbaciću svoj greh, odbolovati tvoje oči!
Gledaću kako odlaziš i nestaješ u seni jesenje trave,
sve dalje i dalje…

Zaboravimo sve što nas je bolelo, radi nas i radi zaborava!
Zaboravi da smo se voleli, da smo se smejali i… da smo krivi bili!
Poći ćemo ka sutrašnjem danu, koji će doći, a u prvi sumrak
zatvoriću oči i neću misliti o tebi!

Biće kasno kad se jednog dana okreneš iza sebe!
Poželećeš uzeti sve pogažene i ubrati sve mirisne cvetove,
ali nećeš moći, a niti ću ja više moći natrag!

Poći ćeš, glave okrenute unazad, sa suzama u očima, ali…
biće ti kasno, suviše kasno… za sve!
(Rainer Maria Rilke)

To je opet proleće.
Zemlja je kao dete koje zna pesme napamet.

To je opet proleće.
Zemlja je kao dete koje zna pesme napamet.