Herman Hese

Bibliografija
1904. Peter Kamencind (nem. Peter Camenzind)
1906. Pod točkom (nem. Unterm Rad)
1910. Gertruda (nem. Gertrud)
1914. Rozalda (nem. Rosshalde)
1915. Knulp (nem. Knulp)
1919. Demijan (nem. Demian)
1919. Klajn i Vagner (nem. Klein und Wagner)
1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (nem. Märchen)
1920. Klingsorovo poslednje leto (nem. Klingsors letzer Sommer)
1920. Tumaranja (nem. Wanderung: Aufzeichnungen)
1922. Sidarta (nem. Siddhartha)
1927. Stepski vuk (nem. Der Steppenwolf)
1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (nem. Krisis: Ein Stück Tagebuch)
1930. Narcis i Zlatousti (nem. Narziss ung Goldmund)
1932. Putovanje na istok (nem. Die Morgenlandfahrt)
1937. Autobiografski eseji (nem. Gedenkblätter)
1942. Poeme (nem. Die Gedichte)
1943. Igra staklenih perli (nem. Das Glassperlenspiel)
1946. Ako se rat nastavi… (eseji) (nem. Krieg und Frieden)
1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (nem. My belief: Essays on Life and Art)
1995. Završene bajke Hermana Hesea (nem. The complete Fairy Tales of Herman Hesse)

Citati Hermana Hesea
Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje lepotu i vrednost našem postojanju.

Suze su otopljeni led iz duše.

Blagost je jača od strogosti. Voda je jača od stene.

Suprotnost svake istine je takođe istina.

Svaki čovek neminovno postiže ono što je prema svom pravom nagonu prinuđen da traži.

Srećni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjeg sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Ljubav ne postoji zato da nas usreći. Ja verujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati.

Deca nipošto nisu blažena. Ona su sposobna da osećaju mnoge sukobe, rastrzanost i patnju.

Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time da čovek samoga sebe ne shvata ozbiljno.

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti. Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša obolela u cvatu vraća u prolećno doba začetka i detinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.

Bog nam ne šalje očaj da bi nas ubio, već da bi nov život u nama probudio.

Zlo koje jedno drugom nanosimo vreme briše i srce zaboravlja, ali časovi sreće ostaju – njihov sjaj je u nama.

Moći dati sebe za jedan trenutak, moći žrtvovati godine za osmeh, to je sreća.

Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život dobija smisao i vrednost.i uprkos patnji, prihvatiti sa zahvalnošću svaki zrak sunca i ni u bolu ne zaboraviti na osmeh – taj nauk svake prave poezije nikada neće zastareti i danas je, više nego ikada, potreban i dobrodošao.

Postoji neko zlo među ljudima koje ih sprečava da se udružuju i nagoni ih da između sebe otvaraju ponor. Jedino ljubav može da ih natjera da taj jaz premoste.

Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada zbog slasti.

Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu.

Ništa na svetu nije čoveku odvratnije nego da pođe putem koji ga vodi njemu samome.

Samoća je put kojim sudbina želi čoveka dovesti sebi samome.

Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna.. čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.

Ozbiljnost nastaje zbog precenjivanja vremena. Ali u večnosti vreme ne postoji, večnost je samo trenutak taman dovoljan za jednu šalu. Svet je lep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dete.

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvek kao ludost.

Ljudi koji imaju hrabrosti i karaktera drugim su ljudima uvek neugodni.

Ako nekoga mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Nas – one sa znakom, možda je svet s pravom smatrao čudnim, štaviše i bezumnim i opasnim. Mi smo bili probuđeni ili oni koji se bude i težili smo da uvek budemo sve savršenije budni, dok su težnje i traženja sreće drugih išle ka tome da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću vežu sve tešnije uz krdo.

Imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.

Nije naš cilj da postanemo kao drugi, potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su.

Aprilsko veče

Boja plava i breskvinog cveta,
ljubičica i crveno vino.
Tako je cvetala,
tako je plamtela
vaša vatra u meni!

Kasno se vraćam u svoj dom
i dugo kraj prozora bludim,
osećam da san mi dolazi
a moje srce strepi.

Strepi od obilja i života.
Treperi duša u meni.
Kome da je poklonim?
Tebi, najdraža moja.

Jednoj ženi

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak, munja, vatra iz oblaka,
ja sam vetar, oluja, ja sam melodija…

Ja samo uzimam ljubav
i upijam njenu slast,
suze me večno prate,
jer veran nisam nikom nit ikom pripadam.

Odan sam samo svojoj zvezdi
koja me na uništenje priziva,
koja moj užitak u mučenje pretvara
a koju moje srce ipak voli i slavi.

Čarobnjak i zavodnik, to je moja sudbina!
Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren,
Gospod moj i vođa je smrt.

Da li si mogla da zaboraviš

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?
Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov sjaj je u nama.

Bez tebe

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen
Ne znadoh da će toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!

Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugaslo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Ali ljubim sam sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zvezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoje kose crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti.

Usamljenje

Volim da slušam vetar i kišu i da sam
Lutam unaokolo kroz šumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.

Tešim se kad kao putnik u neki tuđi stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako živi i srećan je i pati,
Pa, nagledavši se, sve to odnosim u svoj dan.

Ali noću, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bića i posmatram sa stravom
Tuđinu silnu i pustoš sred samog srca mog.

"I odista, ako je svijet u pravu,
ako su ta muzika po kafanama,
te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi,
zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravu
- onda sam ja kriv, onda sam lud,
onda sam odista,
kako sam često sebe nazivao, stepski vuk,
životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svijet."

(Herman Hesse - "Stepski vuk")

Jezik Proleća
Deca dobro znaju šta proleće zbori:
živi, rasti, cvetaj, nadaj se i voli,
veselo izdanke i mladice teraj,
ne boj se života nego mu se predaj!

Starci dobro znaju šta proleće zbori:
dečacima čilim sa puta se skloni,
ne protiveći se mirno raku gledaj,
ne plaši se smrti nego joj se predaj!

Ljubavna Pesma
Hteo bih da budem cvet kraj puta,
a ti da naiđeš niz dolinu,
da me ubere tvoja ruka,
i večno me uzme u svojinu.

Hteo bih da sam i vino rujno,
da ti potečem grlom belim,
pa – kad se slijem s tobom bujno
tebe i sebe da iscelim.

Plavi Leptir
Leptirić plavi leluja,
nosi ga vetra dah,
sedefni treptaj zasja,
zacakli, mine u mah.

Tako u problesku kratkom,
u mimoletni tren,
videh gde sreća mi mahnu,
zasja i minu ko sen.

Preko Njiva
Po nebesima oblaci plove,
nad poljima zavija vetar ljut,
majke moje sin izgubljeni
kreće preko njiva na put.

Preko druma leprša lišće,
iz krošnje ptičiji se ori poj -
negde iza planina mora
biti daleki zavičaj moj.

Sam
Preko Zemlje mnogo
staza i puteva ima,
ali zajednički
cilj je svima.

Možeš se voziti, jahati
u dvoje il' u troje,
ali sam moraš preći
poslednje korake svoje.

Stoga su dar i umeće
najbolji koji znam:
Da sve što iskrsne teško
učiniš sam.

Šala
Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju,

Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.

Moje su pesme u boju
krvi odevene,
u boju haljine tvoje
šuštave i sjajne.

Moje najlepše pesme
blistaju,
one su kao ti!

Pred vratima stoje
da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

"Gledao je oko sebe kao da prvi put vidi svijet. Lijep je bio svijet, bio je šaren, neobičan i zagonetan, bio je svijet! Tu je bilo modro, tu žuto, tu zeleno, plovilo je nebo i rijeka, stajala šuma i gorje, sve lijepo, sve zagonetno i magično, i usred toga on, probuđeni, na putu k samome sebi.

I ako uopšte znam šta je ljubav, onda to znam zbog tebe.

"Vi žudite da napustite ovo vreme, ovaj svet i ovu stvarnost i da uđete u jednu drugu stvarnost koja bi vam više odgovarala, u svet u kome ne postoji vreme. Učinite to, dragi prijatelju, ja vas na to pozivam. Vama je poznato gde se on krije, poznato vam je da je svet koji tražite - svet vaše sopstvene duše. Samo u vama samima živi ona druga stvarnost za kojom žudite. Ne mogu da vam prikažem drugu galeriju slika osim one koja se već nalazi u vašoj duši. Ništa ne mogu da vam dam osim prilike, podstreka i ključa. Pomoći ću vam da vaš sopstveni svet postane vidljiv, i to je sve."