Herman Hese

____________________________________

Kako su teški..

Kako su teški ovi dani
Ni vatre da me zagreje
Ni sunca da mi se nasmeši,
Samo pustoš
Samo hladnoća bez milosti.
Neutešne gledaju me
Čak i jasne zvezde
Od kada spoznah
Da i ljubav umire.

Ljubav

Moje žedne usne opet traže
Da ih blagosloviš tvojim poljupcem,
Moji prsti tvoje traže.
Hoću pogled da tvojim napojim,
Da u tvojoj kosi skrijem lice,
Da uvek budnim i poslušnim rukama
U zanosu prihvatim tvoje,
Da uvek novim plamenom oživim
Tvoju lepotu,hiljade i hiljade puta,
Dok dan i noć,sadašnjost i prošlost
Za nas jedno ne postaju.
Dok se blaženi i sudbini zahvalni
Ne vinemo izvan svakog bola,
Dok izvan domašaja
Ovog sveta mir ne nadjemo.

____________________________________

Munja

Negde u daljini blesnu munja,
jasmin čudnim sjajem
kao oblesak plašljive zvezde,
gori u tvojoj kosi.

Tvojoj čudesnoj moći,
olovnom nebu bez zvezda,
prinosimo poljupce i ruže,
o, umorna, sparna noći.

Poljupci bez sreće i sjaja
zbog kojih se odmah pokajasmo,
ruže su što u tužnom plesu
uvele latice rasipaju.

Noć prolazi bez zore!
Ljubav bez radosti i suza,
u nemirnom iščekivanju
novog uragana!

Mehuri od sapunice

Iz studija i misli destiliše
Star čovek mnogo godina kasnije
Svoje starosno delo,u čije je kovrdžave vreže
Igrajući se ispreo naku slatku mudrost.
Revnostan student pun žara dojuri,
U knjižicama i arhivama
Mnogo je istraživao i peče ga ambicija,
Mladosno delo genijalnih dubina.

Dečko sedi i duva u slamku,
Dahom puni obojene klobuke,
Svaki sjaji sjajem i uznosi se kao psalm,
Svu svoju dušu predaje u duvanju.

I sva trojica,starac,dečko i student,
Iz Majine‘ pene stvaraju svetova
Čarobne snove,koji po sebi ništa ne vrede,
Ali u kojima smešeći razaznaju se
I razbukti radosnije večita svetlost.
Na jednu Bahovu tokatu
Iskonsko ćutanje zuri..Tama je..
U to kroz reckanu pukotinu oblaka probija zrak
Dodiruje dubine svetova iz prividnog nepostojanja,
Gradi prostore,svetlošću preriva noći,
Ocrtava bilo i vrh,obranak i ždrelo a vazduh čini rastresito plavim,
Zemlju čvrstom.

Stvaralački cepa na delo i rat
Zrak razdvaja klicom bremeno:
Sjajem obasja,zapali uplašen svet.
Menja se gde setva svetlošću padne
Sredjuje se i ori sjajna
Hvala životu,tvorcu svetlosti pobede.
I vine se dalje,natrag bogu,
I pokretačem svih stvorenja goni
Ka ocu duhu,veliki nagon.
Postaje želja i nužda,jezik,slika,pesma.
Svet za svetom se zasvodjuje u pobedni luk hrama
Nagon je duh ,borba je i sveža,ljubav je.

____________________________________

Na planinskoj stazi

I dok sam iznad oblaka visoko
kroz redak gorski vazduh koračao,
preda mnom carstvo mrtvačko se raskri:
u obliku sam hiljade dalekih
predaka ugledao, bezbrojni
duhovi kao munje treptali su.
I čudesno me obujmi saznanje
da nisam pojedinac, nisam tuđin,
da moja duša, pogled oka mog,
kao ni moja usta, moje uho,
koraci moji – nisu ništa novo,
svojstvenost moja nisu, a to nije
ni moja volja, koju sve do sad
za gospodara svoga smatrao.

Svetlosni zrak sam, list na drvetu
bezbrojnih pokolenja, čija rana
plemena življahu po šumama
i seleći se, zatim drugih, što su
mahnito ratovali, ili drugih,
čije su kuće, sazdane od svetlog
i plemenitog drveta, sve zlatne
i nakićene divno blistale
u gradoovima lepim.

Počev od njih
pa sve do onog tihog pogleda
pokojne majke moje, sve je bilo
pouzdan samo neumitan put
ka meni, a taj isti vodi put
od mene u vremena bezobalna
k ljudima čiji dalek predak ja sam
i čiji život moj uključuje.
I dok sam iznad oblaka visoko
kroz redak gorski vazduh koračao,
postadoh svestan da su život moj,
mog oka vid i mog srca bat,
predivno dobro pozajmljeno, kojim
zahvalno sam se služio, al‘ čije
vrednosti i lepote nisam vlasnik,
ne pripadaju meni, pa zbog toga
nestati neće.

Strujao je tiho
svež gorski vazduh oko čela mog.

Plavi Leptir
Leptirić plavi leluja,
nosi ga vetra dah,
sedefni treptaj zasja,
zacakli, mine u mah.

Tako u problesku kratkom,
u mimoletni tren,
videh gde sreća mi mahnu,
zasja i minu ko sen.

Zavodnik
Pred mnogim vratima sam čekao.
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena,
jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeći od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja,
zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me,

U Magli
U magli sve čudno se čini!
Samotan svaki žbun i kam,
dub ne vidi dub u blizini,
svaki je sam.

Drugova beše tma i tušta
dok svetao život mi bio;
sad, kad se magla spušta,
svaki se skrio.

Niko mudar ne biva
dok tminu ne pozna što njega
neumitno skriva
i odvaja od svega.

Magla sve menja toliko!
Život je samotan plam.
Nikog ne poznaje niko,
svako je sam.

Tako Tuguje Vetar
Kao što jecavi vetar kroz noć žuri,
tako moja želja tebi hrli,
tako se moja čežnja za tobom budi.
O, ti zbog koje bolujem,
šta znaš ti o meni?

Polako gasnu ova kasna svetla,
dolaze dugi i besni sati.
Noć ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi priča
osmehuje se kao ti.

Tajanstvena
U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je naša
za ceo život.
Jer, ako ljubav obmanuti ume,
ako i žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i žudnja se s ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
Ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

Jezik Proleća
Deca dobro znaju šta proleće zbori:
živi, rasti, cvetaj, nadaj se i voli,
veselo izdanke i mladice teraj,
ne boj se života nego mu se predaj!

Starci dobro znaju šta proleće zbori:
dečacima čilim sa puta se skloni,
ne protiveći se mirno raku gledaj,
ne plaši se smrti nego joj se predaj!

____________________________________

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

____________________________________

Planine po noći

Jezero je utrnulo,
crna je zaspala trska
šapućući u snu.
Ogromno rasprostrte krajinom
prete opružene planine.
Ne počivaju.
Dišu duboko i jedna drugu
pritiskaju uza se.
Duboko dišući,
obremenjene muklim silama,
bez izbavljenja od strasti što ih satire.

Pisano na pijesku

Da su ljepota i zavodljivost
Samo dašak i treptaj,
Da zanosima, nježnosti,
Ljupkosti brzo dođe kraj:
Oblak, cvijeće procvalo,
Mjehuri od sapunice,
Pogled žene u zrcalo,
Dječji osmijeh, krijesnice,
I još mnogo stvari tamo,
Da tek otkrivene nestaju,
Ćuh mirisa da su samo,
Dašak vjetra tek da traju,
To, nažalost, dobro znamo.
Al‘ trajnost i krutost nama
Vrijednosti nisu znatne:
Kao dragulj hladnog plama
Il‘ blistave poluge zlatne;
I zvijezde, što ih ima,
Daleke i tuđe, ne sliče
Više nama prolaznima,
Niti nam svjetlo dušu tiče.
Ne, već se čini, sve istinsko, –
K’o ljepota neke skladbe, –
Propasti i smrti blisko,
A najljepše: zvuci glazbe,
U nastanku već prestaju,
I gube se, i prolaze,
Lahore, struje, nestaju
I s dahom tuge odlaze,
Jer za srce udar jedan
Ne daju se zadržati;
Ton za tonom tek odsviran,
U hipu će već nestati.
I srce je naše prolaznom,
Onom što teče, životu,
Odavno kao brat bratu,
A ne onom čvrstom, trajnom.
Brzo nas umara trajnost;
Zvijezda, dragulj, litice,
Nas, koji smo prolaznost,
K’o mjehur od sapunice,
S dušom vjetra, s vremenom vjenčani,
Sa rosom na listu ruže,
Ili zov ptice na grani,
Krâj igre oblaka što kruže,
Duga, il‘ je snijeg sjao,
Cvijet kad ga leptir trzne,
Il‘ zvonak smijeh nas okrzne, –
To za nas može biti smisao,
Radost il‘ bol. Mi volimo
Što je nama slično, štoviše:
Mi razumijemo
Što vjetar na pijesku piše.

Plamen

Bilo da te ples zanese
Ili da u srcu patnju nosiš,
Ti svakog dana novo čudo stvaraš,
U tebi gori plamen života.

Neko žeđi da u trenu sreće
Usplamti kratko, opijen sagori,
Drugi, dalekovidi i mudri,
Svoj nauk potomstvu prenose.

Al‘ samo su onom izgubljeni dani
Čiji put kroz mračnu tminu vidi,
Ko, zasićen jadom, taj plamen života
Nikada ne spozna.

Povezanost

Iz napeva već iščezlih plemena
često u srce srodni zvuci kanu,
pa slušamo da l‘ to nas lako ganu
zavičaj naš iz pređašnjih vremena.

Tako i srca kucanje nam veže
nit neraskidiva za srce sveta,
što s tokom Sunca, zvezda i planeta
skladno naš san i naše bdenje spreže.

I naših divljih želja plima luda
i naši drski grozničavi snovi
duh iskonskog su duha, vazda budni.

Drevni žar sveta rađa nas i hrani,
idemo, buktinjama obasjani,
k suncima okrenutim večno novim.

____________________________________

Pesma ljubljenoj u proleće

Osam,devet,deset
Otkucava u hladnom predvorju
Ne brojim,slušam kako prolaze sati.

Proleću kao sneg kroz vetar,
Kao ptice od snega bele.
Oni me ne raduju,
Oni me ne bole,
Ali tada nisi pored mene.

____________________________________

Ravena

Sve gospe u Raveni kriju,
uz dobok pogled, ljupke kretnje,
u sebi sećanja na prošlost
tog grada, praznike i šetnje.

A plaču tiho, poput dece,
ko iz dubina bol da klija,
i kad se smeju, to izgleda
uz tužni tekst svetla melodija.

I molitve će, poput dece,
nežno, s uživanjem da kažu,
i ljubavnu reč kazivati,
ne znajući da samo lažu.

I poljupce će hteti da daju
i neobično i predano,
o tom životu znajući samo
da svima nam je umreti.

____________________________________

Suviše kasno

S čežnjom ti priđoh
da ponizan te molim,
al` zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra beše.

Sad umorna i zasićena,
dok tužne gledaju me
tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti neće,
ona jednom tvoja beše,
sad je pusti da počiva sama.

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

____________________________________

Stepski vuk

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al‘ nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokazem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produzio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah, zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i žeceve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je đavolu dam.

____________________________________

Šala

Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?
Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju
Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.
Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.
Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

____________________________________

Tako tuguje vetar

Kao što jecavi vetar kroz noć žuri,
tako moja želja tebi hrli,
tako se moja čežnja za tobom budi.

O, ti zbog koja bolujem,
šta znaš ti o meni!

Polako gasnu ova krasna svetla,
dolaze dugi i besani sati.

Noć ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi priča
osmehuje se kao ti!

Tako putuju zvezde
Neshvaćene i uvek iste!
I dok se mi batrgamo u lancima svojim,
Ti sve udaljenija blistaš.

Tvoj život je samo svetlost!
Ako iz mojih tmina
Pružim prema tebi čežnjive ruke,
Ti se smešiš al` ti me ne razumeš.

Tajanstvene

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je naša
za ceo zivot.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

U zanosu

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je nasha
za ceo zivot.
Jer,ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Zudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Zudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si vecno ostala tajna!

Onda si iznenada otishla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako idesh vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

____________________________________

Usamljenje

Volim da slušam vetar i kšu i da sam
Lutam unaokolo kroz šumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.

Tešim se kad kao putnik u neki tuđi stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako živi i srećan je i pati,
Pa, negledavši se, sve to odnosim u svoj dan.

Al`noću, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bića i posmatram sa stravom
Tuđinu silnu i pustoš sred samog srca mog

____________________________________

Volim žene

Volim žene koje su pre hiljadu godina
voleli pesnici i pevali o njima.

Volim gradove čije prazne zidine
oplakuju kraljeve iz davnih vremena.

Volim gradove koji će tek nići
kad nikoga od nas više ne bude.

Volim žene – zavodljive i vitke
koje budućnost u svom krilu čuva.

Njihova lepota, astralna i bleda,
nalik je onoj koju večno sanjam.