Herman Hese

Ljubavna Pesma
Hteo bih da budem cvet kraj puta,
a ti da naiđeš niz dolinu,
da me ubere tvoja ruka,
i večno me uzme u svojinu.

Hteo bih da sam i vino rujno,
da ti potečem grlom belim,
pa – kad se slijem s tobom bujno
tebe i sebe da iscelim.

Plavi Leptir
Leptirić plavi leluja,
nosi ga vetra dah,
sedefni treptaj zasja,
zacakli, mine u mah.

Tako u problesku kratkom,
u mimoletni tren,
videh gde sreća mi mahnu,
zasja i minu ko sen.

Preko Njiva
Po nebesima oblaci plove,
nad poljima zavija vetar ljut,
majke moje sin izgubljeni
kreće preko njiva na put.

Preko druma leprša lišće,
iz krošnje ptičiji se ori poj -
negde iza planina mora
biti daleki zavičaj moj.

Sam
Preko Zemlje mnogo
staza i puteva ima,
ali zajednički
cilj je svima.

Možeš se voziti, jahati
u dvoje il' u troje,
ali sam moraš preći
poslednje korake svoje.

Stoga su dar i umeće
najbolji koji znam:
Da sve što iskrsne teško
učiniš sam.

Šala
Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju,

Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.

Moje su pesme u boju
krvi odevene,
u boju haljine tvoje
šuštave i sjajne.

Moje najlepše pesme
blistaju,
one su kao ti!

Pred vratima stoje
da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

"Gledao je oko sebe kao da prvi put vidi svijet. Lijep je bio svijet, bio je šaren, neobičan i zagonetan, bio je svijet! Tu je bilo modro, tu žuto, tu zeleno, plovilo je nebo i rijeka, stajala šuma i gorje, sve lijepo, sve zagonetno i magično, i usred toga on, probuđeni, na putu k samome sebi.

I ako uopšte znam šta je ljubav, onda to znam zbog tebe.

"Vi žudite da napustite ovo vreme, ovaj svet i ovu stvarnost i da uđete u jednu drugu stvarnost koja bi vam više odgovarala, u svet u kome ne postoji vreme. Učinite to, dragi prijatelju, ja vas na to pozivam. Vama je poznato gde se on krije, poznato vam je da je svet koji tražite - svet vaše sopstvene duše. Samo u vama samima živi ona druga stvarnost za kojom žudite. Ne mogu da vam prikažem drugu galeriju slika osim one koja se već nalazi u vašoj duši. Ništa ne mogu da vam dam osim prilike, podstreka i ključa. Pomoći ću vam da vaš sopstveni svet postane vidljiv, i to je sve."

Ovaj osmeh dugujem Tebi.
I nije bitno da'l cu pronaći obalu,
nije meni bitan cilj...
nego putovanje.
Neću ni puziti,
ni leteti...
samo mirno ploviti.
..Nije naš zadatak u tome da se približimo jedno drugom,
kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno.
Nas dvoje smo prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno.
Nas cilj nije da se slijemo jedno s drugim već da saznamo jedno od drugoga i da jedan o drugom naučimo, da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste:
naša suprotnost i dopuna...

"Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život dobija smisao i vrednost.i uprkos patnji, prihvatiti sa zahvalnošću svaki zrak sunca i ni u bolu ne zaboraviti na osmeh – taj nauk svake prave poezije nikada neće zastareti i danas je, više nego ikada, potreban i dobrodošao."

"Nijedan čovek nije toliko siromašan da ne može jednom na dan da pogleda u nebo i da se seti neke dobre misli pune života. A zarobljenik koji pri odlasku na rad ponavlja sebi neki dobar stih, ili pevuši tiho neku dobru melodiju, može u duši dublje da oseti utehu i da više poseduje sve ove lepe stvari nego neki zahtevni čovek koji se oseća umorno u velikoj lepoti i slatkom uživanju. Ti, koji si tužan i daleko od svojih, pročitaj povremeno neku dobru izreku, neku pesmu, seti se lepe muzike, lepog predela, nekog čistog i dobrog trenutka u svom životu! I pogledaj, zar nije tačno. da se kada to uradiš ozbiljno, dešava čudo, da sati postaju vedriji, budućnost prijatnija, život vredniji življenja!"

Besmrtnici

Propinje se ka nama i kljuca
huk života iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svijest zaobruča,
krvav dim sa pirova dželata,
grč naslade, srca koja tuku
neutolnom požudom, splet ruku
zelenaša, prosjaka, pirata, –
oh, taj uskomešani ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj,
blijed i grubost spleću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se, pa se ispljuvava
smišlja novi rat dok pjesme piše,
rasplamsali bordel ukrašava,
mota, ždere, kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dječjeg svijeta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.
Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čovjeka i žene.
Vaše grijehe, pohote, ubojstva,
vaše strepnje i nade u spas,
ravnodušni i puni spokojstva,
gledamo, kô sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prozima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled
kolo zvijezda bez prestanka kruži.
Dok gledamo mirno na vaš grijeh,
koprcanje i jad neizrečni,
nepomičan naš je život vječni,
hladan, zvjezdan naš je vječni smijeh.

Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Bez tebe

Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da ce toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
Ispružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zbezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!

Da li si mogla da zaboraviš

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?
Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov sjaj je u nama.

Elizabet

Na tvoje ruke, usta i čelo
pada belo prolećno svetlo.
Poznajem tu nežnu čaroliju-
sa starih toskanskih slika.

Majska lepotice, dražesna i vitka,
u nekom drugom životu
za Boticelija si boginja bila
u cveće odevena.

Ti beše ona od čijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
našlo je put u raj.

Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, nežnu i daleku,
osećam te, Elizabet.

Oblak ide svojim putem
jedva da za tebe zna,
ali u snovima tvojim
odlazi u tamnu noć.

On plovi i srebrom svetluca…
i od tog časa,
za tim nežnim oblakom
uvek će u tebi ostati slatki žal.

____________________________________

Igra staklenih perli

Muziku svemira i muziku majstora
U strahopoštovanju spremni smo slušati
Na čistu svetkovinu poštovane duhove
Obdarenih vremena prizivati.

Puštamo da nas uzdigne tajna
Magične formule,na čijem su se području
Ono bezgranično,besno,život,
U jasne slike zgrušali.

Poput sazvežđa odjekuju kristalno,
U službi njima bio je našeg života smisao,
Iz krugova njihovih pasti ne može niko,
Do prema središtu svetom.

Jednoj ženi

Nedostojan ja sam,nedostojan svake ljubavi,
Od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak,munja,vatra iz oblika,
Ja sam vetar,oluja,ja sam melodija..

Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast,
Suze me večno prate,
Jer veran nisam nikom niti ikom pripadam.

Odan sam samo svojoj zvezdi
Koja me na uništenje priziva,
Koja moj užitak u mučenje pretvara
A koju moje srce ipak voli i slavi.

Čarobnjak i zavodnik,to je moja sudbina.
Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren,
Gospod moj i moj vodja je smrt.

____________________________________

Karanfil

U vrtu crveni karanfil cveta,
ne može da usni, ne može da čeka,
samo jednu želju ima:
da što brze, u trenu procveta!

Vidim jedan živi plamen,
njegovo rumenilo miluje vetar,
i on samo jednu želju ima:
da što pre, što brže izgori!

A ti, u mojim venama, u mom srcu,
šta je tvoj san, šta želis ti, ljubavi?
Ne želiš da istekneš u sitnim kapima,
u bujici, u zapenušalim talasima ti bi
da se uludo raspeš i sebe unistiš.

____________________________________

Kako su teški..

Kako su teški ovi dani
Ni vatre da me zagreje
Ni sunca da mi se nasmeši,
Samo pustoš
Samo hladnoća bez milosti.
Neutešne gledaju me
Čak i jasne zvezde
Od kada spoznah
Da i ljubav umire.

Ljubav

Moje žedne usne opet traže
Da ih blagosloviš tvojim poljupcem,
Moji prsti tvoje traže.
Hoću pogled da tvojim napojim,
Da u tvojoj kosi skrijem lice,
Da uvek budnim i poslušnim rukama
U zanosu prihvatim tvoje,
Da uvek novim plamenom oživim
Tvoju lepotu,hiljade i hiljade puta,
Dok dan i noć,sadašnjost i prošlost
Za nas jedno ne postaju.
Dok se blaženi i sudbini zahvalni
Ne vinemo izvan svakog bola,
Dok izvan domašaja
Ovog sveta mir ne nadjemo.

____________________________________

Munja

Negde u daljini blesnu munja,
jasmin čudnim sjajem
kao oblesak plašljive zvezde,
gori u tvojoj kosi.

Tvojoj čudesnoj moći,
olovnom nebu bez zvezda,
prinosimo poljupce i ruže,
o, umorna, sparna noći.

Poljupci bez sreće i sjaja
zbog kojih se odmah pokajasmo,
ruže su što u tužnom plesu
uvele latice rasipaju.

Noć prolazi bez zore!
Ljubav bez radosti i suza,
u nemirnom iščekivanju
novog uragana!

Mehuri od sapunice

Iz studija i misli destiliše
Star čovek mnogo godina kasnije
Svoje starosno delo,u čije je kovrdžave vreže
Igrajući se ispreo naku slatku mudrost.
Revnostan student pun žara dojuri,
U knjižicama i arhivama
Mnogo je istraživao i peče ga ambicija,
Mladosno delo genijalnih dubina.

Dečko sedi i duva u slamku,
Dahom puni obojene klobuke,
Svaki sjaji sjajem i uznosi se kao psalm,
Svu svoju dušu predaje u duvanju.

I sva trojica,starac,dečko i student,
Iz Majine‘ pene stvaraju svetova
Čarobne snove,koji po sebi ništa ne vrede,
Ali u kojima smešeći razaznaju se
I razbukti radosnije večita svetlost.
Na jednu Bahovu tokatu
Iskonsko ćutanje zuri..Tama je..
U to kroz reckanu pukotinu oblaka probija zrak
Dodiruje dubine svetova iz prividnog nepostojanja,
Gradi prostore,svetlošću preriva noći,
Ocrtava bilo i vrh,obranak i ždrelo a vazduh čini rastresito plavim,
Zemlju čvrstom.

Stvaralački cepa na delo i rat
Zrak razdvaja klicom bremeno:
Sjajem obasja,zapali uplašen svet.
Menja se gde setva svetlošću padne
Sredjuje se i ori sjajna
Hvala životu,tvorcu svetlosti pobede.
I vine se dalje,natrag bogu,
I pokretačem svih stvorenja goni
Ka ocu duhu,veliki nagon.
Postaje želja i nužda,jezik,slika,pesma.
Svet za svetom se zasvodjuje u pobedni luk hrama
Nagon je duh ,borba je i sveža,ljubav je.

____________________________________

Na planinskoj stazi

I dok sam iznad oblaka visoko
kroz redak gorski vazduh koračao,
preda mnom carstvo mrtvačko se raskri:
u obliku sam hiljade dalekih
predaka ugledao, bezbrojni
duhovi kao munje treptali su.
I čudesno me obujmi saznanje
da nisam pojedinac, nisam tuđin,
da moja duša, pogled oka mog,
kao ni moja usta, moje uho,
koraci moji – nisu ništa novo,
svojstvenost moja nisu, a to nije
ni moja volja, koju sve do sad
za gospodara svoga smatrao.

Svetlosni zrak sam, list na drvetu
bezbrojnih pokolenja, čija rana
plemena življahu po šumama
i seleći se, zatim drugih, što su
mahnito ratovali, ili drugih,
čije su kuće, sazdane od svetlog
i plemenitog drveta, sve zlatne
i nakićene divno blistale
u gradoovima lepim.

Počev od njih
pa sve do onog tihog pogleda
pokojne majke moje, sve je bilo
pouzdan samo neumitan put
ka meni, a taj isti vodi put
od mene u vremena bezobalna
k ljudima čiji dalek predak ja sam
i čiji život moj uključuje.
I dok sam iznad oblaka visoko
kroz redak gorski vazduh koračao,
postadoh svestan da su život moj,
mog oka vid i mog srca bat,
predivno dobro pozajmljeno, kojim
zahvalno sam se služio, al‘ čije
vrednosti i lepote nisam vlasnik,
ne pripadaju meni, pa zbog toga
nestati neće.

Strujao je tiho
svež gorski vazduh oko čela mog.

Plavi Leptir
Leptirić plavi leluja,
nosi ga vetra dah,
sedefni treptaj zasja,
zacakli, mine u mah.

Tako u problesku kratkom,
u mimoletni tren,
videh gde sreća mi mahnu,
zasja i minu ko sen.

Zavodnik
Pred mnogim vratima sam čekao.
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena,
jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeći od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja,
zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me,

U Magli
U magli sve čudno se čini!
Samotan svaki žbun i kam,
dub ne vidi dub u blizini,
svaki je sam.

Drugova beše tma i tušta
dok svetao život mi bio;
sad, kad se magla spušta,
svaki se skrio.

Niko mudar ne biva
dok tminu ne pozna što njega
neumitno skriva
i odvaja od svega.

Magla sve menja toliko!
Život je samotan plam.
Nikog ne poznaje niko,
svako je sam.

Tako Tuguje Vetar
Kao što jecavi vetar kroz noć žuri,
tako moja želja tebi hrli,
tako se moja čežnja za tobom budi.
O, ti zbog koje bolujem,
šta znaš ti o meni?

Polako gasnu ova kasna svetla,
dolaze dugi i besni sati.
Noć ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi priča
osmehuje se kao ti.