63.644 reči i još ponešto...

"No, šta je tu je ...
Samo još jedan od onih meseci kad ti baš ne ide...
Novembar je to i ranije umeo da mi priredi..."

Nije ti svaka bila u rečima. Neka ti je bila i u srcu, ali si ćutao o njoj. Ja znam i ti znaš, da se prave ljubavi ne spominju nikada i nikome.

"Znaš prijatelju, ja sam nju voleo.
Ono mislim, baš voleo.
Istinski, ludo i bez razmišljanja.
Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća.
Sa mnogima sam bio, al' sam nju nosio u srcu.
Najviše mi je trebala, a eto..
Baš njoj sam najviše boli nanosio.
Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe.
Stalno joj se vraćao, a ustvari bežao od nje.
U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao da sam đubre...

Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno...
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi za pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra...
Njen kofer, na kraju krajeva...
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim...
Do pepela se i stiže jedino preko vatre...

Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima, ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta:
- Samo da smo mi živi i zdravi.
- Sve u svoje vreme.
- Jesi ili nisi?

"Stari moj, sve ređe smo se sretali.
K'o tice smo preletali bogaze gde su drugi skretali.
Al' tako ponekad sa mesta se ne pomakneš, pa opet svima odmakneš,
Nekad "ostati" znači "trajati".
Mi, pesnici, i nismo neke delije,
al' katkad je najsmelije na svome mestu stajati....."

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna,
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća...
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća,
Ma kakvi, nesreća je sto se ja nje sećam...

Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, verovatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga, zauvek….

Bila je jedna od onih poslednjih princeza koje su još verovale da magija ipak može trajati do "živeli su srećno do kraja života".
Išla je gordo, drsko kroz život. Uvek ponosna, uvek svoja. Siguran korak, najlepši osmeh i nek crknu zlobnici.
Bila je jedna od onih koje celi život sanjaju samo jedan zagrljaj, a obično samo taj nemaju...

Baka je jako volela dedu. Deda je jako voleo jabuke. Jebale ih jabuke. Izvinjavam se, ali moram! Kad ti netko pravi sve što postoji s jabukama! Uvek s jabukama! I onda pitam:
Što opet s jabukama? -Pa vole deda.
Pa što opet s jabukama? -Proće im sezona.
NEĆE im proći sezona, jer ti vučeš veš korpe pune jabuka i ostavljaš ih na tavan. Ona je sve što postoji pravila s' jabukama. Kod nas u kući su gomboce sa višnjama ili šljivama bile sa jabukama. Ne mogu da ih vidim više! Kad se setim kad smo kupovali kompjuter kažem:
Koji je najbolji? - Apple-ov.
MRŠ  
...ja da sam bio u raju sa Evom ne bi me navukla..

Postoji stih naizgled vrlo prost,
stih iznad svih, stih više kao most
da premosti, da prebrodi,
kad priča nikud ne vodi...
Postoji stih pun raznih trikova,
stih iznad svih, k'o stih svih stihova.
Čas rastuži, čas razgali
pa razoruža i kao gorska ruža
kamen razvali...
U inat svima postoji rima
kojom se vatre potpale
ponese plima u inat svima
svo ono trunje s obale...
U inat svima kad prođe zima
izdanci niknu zeleni...
I blago njima,
vole se mladi jeleni...
U spomenar za dvoje Zadrana,
čempresa par, na hridi Jadrana,
dah bogova s Velebita...
I galeb jedan, nebu svome predan, tobož nebitan...
U inat svima postoji rima
kojom se vatre potpale
ponese plima u inat svima
svo ono trunje s obale...
U inat svima kad prođe zima
izdanci niknu zeleni...
I blago njima,
vole se vole mladi jeleni...
Postoji stih naizgled vrlo prost,
stih iznad svih, stih više kao most
da premosti, da prebrodi...

Daniela Popovicki imala je ime kao ruska kneginja,ali to nije
bilo sve.Ona je,štaviše,i izgledala tako...
Čizme su bile elegantne i jednostavne,da ne bi suviše skretale
pažnju sa duge astraganske bunde,krojene kao mantil,koja je
padala uveliko preko kolena.Šubara,ili kapa,svejedno,sa malim
bisernim ukrasom,okrugla, i naravno, takoodje astraganska,brižno
nakrivljena nadesno,ipak je ostavljala naušnicama dovoljno
prostora za paradiranje ispred kulisa visoko podignute kragne.
Jasno,ne slučajno podignute...
Tako se bolje video "zlatni" lanac malog šmekerskog "mufa",u
koji je Kneginja zavukla ozeble ručice,kad smo joj se sasvim
približili.
- Ćao, Karenjina! Da ne čekaš voz na pogrešnom mestu?
(Tri Posleratna Druga)