63.644 reči i još ponešto...

* * * * *
U toj, nazovimo je, noveli, je samo kamufliran jedan presovani pupoljak trivijalnosti, jedan pupoljak kom on još od studentskih dana lukavo ne dopušta da se sasvim rascveta, znajući da bi ga to konačno raskrinkalo čak i pred očima tih njegovih, kako da kažem… Abonenata? Ha, ha… No, to je samo moje “nudis verbis”, znate, a oni koji dodeljuju nagrade… Tja… Gospoda imaju svoje is-tan-ča-ne kriterijume, bogu hvala… I svoje koverte sa instrukcijama, a te koverte nisu istančane, duboko sam ubeđen? Ali o njima se ni ovog puta neću poniziti da diskutujem… Ajte, molim vas? Pa, dotle ipak nismo došli…
I: zavesa!
Zadovoljan tišinom koju se niko nije usuđivao da prekine nakon njegove poslednje rečenice, narcisoidno je kucnuo cigaretom o nadlanicu, i pripalio je plastičnim reklamnim upaljačem koji nikako nije išao uz svu tu veliku priču. Učinio je sve da deluje labavo, mlado i večno, ali su neumoljivi prsti sredovečnosti na nekim mestima probijali tu fasadu, podmuklo, kao vlaga…
I gornjak od džinsa bio mi je sumnjiv. Vremešan, ali ne i otrcan?
Jedino sam na poklopcu gornjeg levog džepa otkrio jedan razglavljeni trag igle, koji me je naveo na zgražavajuću pretpostavku da je na dotični kostim svaki bedž bio kačen kroz istu istacku rupicu?
“Peace”, Tito, Lenon, Snoopy, Sveti Sava? Da li je moguće?
Pa sad…
Taj gornjak očito nije bacan po sobi kao svi pošteni gornjaci. Nije gužvan, rasejano zaboravljan po naslonima kafanskih stolica, i na njemu nisu sedele devojke u papirnim letnjim haljinama, blentavo zagledane u sedefne falte talasa…
Ne…
Taj gornjak je ponižavan. Pran je i peglan. I visio je na ofingeru, sramno, kao obešeni konjokradica, među “grombi” kaputima, belim košuljama i mantilima od balon svile. Uh, to je valjda nešto najgore što čovek može uraditi svom starom dobrom gornjaku uvažene marke Roy Rogers…
Roy Rogers? Još i to? Da li sam ja to zaista na pragu jednog velikog arheološkog otkrića?
No, predugo sam fiksirao pomenutu etiketu, i Merlin me je dostojanstveno odmerio.
Osmehnuo sam se napadno i izveštačeno, ukapiravši da je za Okruglim Stočićem najprirodnije biti neprirodan…
– Super vam je taj gornjak, gospodine… Vidim, i vi ste bili na Ponte Rosu, tamo, šezdeset sedme-osme?
– Pardon? Ah… Vi ovo zovete “gornjak”, znači? Gornjak? Da, veoma interesantno…
Kao što sam i očekivao, protumačio je moje obraćanje potpuno pogrešno, pogladivši “Roy Rogers” ponosnim pogledom prodavca patološki očuvanog automobila…
– Eh, da… To vam je, vidite, jakna još iz “onih” dana…
Jednom ili dvaput, vrbujući me za društvo nekih interesantnih ljudi koje je slučajno upoznala, Anamaria je pomenula i Vrhovnog Čarobnjaka, samo ovlaš se dotičući njegove genijalnosti i načitanosti…
Najviše je ipak padala na to što je jedno vreme bio i pomalo “zabranjivan”…
Zabranjivan? Talične li bitange…
Ta titula je među onima koji su se dobrovoljno prijavili u Intelektualce obavljala funkciju četvrtog stepena komparacije. Ući među Zabranjivane, bio je san svakog Umetnika Bez Čvrstog Alibija…
Ali, cvrc…
Onda je satni mehanizam podešen na Kraj Komunizma otvorio teška vrata na bunkeru sa zabranjenim knjigama, predstavama, filmovima, i fama o Zabranjivanima izvetrila je kao loše presečen špricer. Bio je to pravi festival marginalija, apsolutna većina Mučenika je nešto značila jedino po jadnom kriterijumu svojih još jadnijih Inkvizitora, drevna je i uhodana to simbioza…
Eto…

Tako je i Merlin godinama bio sretno zabranjivan. Staviše, kao Zabranjivani je, kažu, bio dobar, čak veoma dobar…
Postavši Dozvoljen, odjednom je postao potpuno patetičan i neupotrebljiv…
– Beše li, ono, Petraš, mladiću?… Čudno neko ime…
Njegovo pitanje imalo je etnički podznak, sa ciljem da se skraćenim postupkom utvrdi moja plemenska pripadnost, no, ako je mislio da ću odgovoriti sa “Jašta vala, staro ličko…”, “Hercegovsko, po mome đed-Petrašu…”, ili bilo šta što bi me nacionalno odredilo, morao sam ga malkice razočarati…
“Petraš” je, na žalost, samo jedan ubogi nadimak…
Odgovorio sam najzad, usporeno, kopirajući njegovu pozu, ne toliko da bi on to mogao primetiti, ali ipak sasvim dovoljno da bi to mogla primetiti Anamaria…
– Bilo bi, ono, čudno, gospodine… Da je neko ime…
Njegovo Uobraženstvo bi, bez sumnje, posle izvesnog vremena i samo došlo do odgovarajućeg zaključka, ali se Anamaria, polaskana što se genije baš meni prvom obratio posle svoje verbalne čarolije, brzopleto ubacila u razgovor…
– Ne, to mu nije pravo ime… Oh, a ja sam potpuno zaboravila… Vi se ne znate od ranije?
Odmahivao je glavom sporo, ispuštajući dim u tankom snopu, kao zvižduk (iz predostrožnosti, valjda, da taj ventil ne umanji suviše njegovu nadmenost?) ostavljajući mi, u svakom slučaju, više nego dovoljno prostora manevar…
– Pa… Gospodin mene ne zna, pretpostavljam… Ali ja njega svakako vrlo dobro znam…
Podigao je obrve nudeći mi loš falsifikat upitnog pogleda (na koji sam ja tobož iz cuga naseo), primakao sam se, konspirativno, na šta se malo primakao i on, naivno očekujući neki kompliment na račun svoje slavne avangardno-disidentske faze…
Drž’ se sad, keso naduvana…

– Mama mi je, znate, puno pričala o vama… Bežala je sa časova da bi slušala kako recitujete Miljkovića… Sve drugarice iz razreda bile su prosto zaljubljene u vas… Do mature, maltene… Onda ih je prošlo…
Preterao sam, dabome, nego šta sam, no te reči su ga svejedno nakratko izbacile iz igre…
Osvrnuo se, zbunjeno, a onda, suočen sa mojim neodređenim osmehom, ipak se zahvalio sporim umerenim naklonom. Zatim se zamislio, bruseći pepeo o oštri rub pepeljare, navučen na metafiziku preko proste jednačine s dve nepoznate…
Nagađajući moje godine, i moguće godine moje majke, došao je konačno i do svojih, i podelio ih sa godinama ovih devojčica čije lakoverne jedrenjake piratski navodi na te opasne plićake u Zalivu Velikih Maglina…
Odlično…
To sam, naime, i hteo…
No, spašavajući čast svog uzdrmanog prijatelja, Anamaria se uvredila umesto njega.
Zloupotrebivši komešanje izazvano pojavom konobara, njena ruka je ispuzala iz moje, oprezno i nepovratno, kao belouška iz stare košuljice…
– Eh, mili moj… Neukusno… Prilično neukusno…
Promrmljavši to, povredila me je još malo, malčicko, a i nije mogla puno više…
Taman toliko mesta je ostalo…
U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam šapat jednog malog poljupca, kao sjajni srebrni novčić, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna…
Sreća da ništa nisam poželeo…
Ustajući, naneo sam joj prstom dodir na obraz, pažljivo i nežno, kao prozirnu nijansu svetloljubičaste na tek započeti portret Čežnje…
– Idem sad… Nedostajaćeš mi, Ti Mala Breskvo…

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci.
Moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja. Onda više nije znao šta bi joj rekao.

Ako postoji raj, na šta pomišljam sa dozom rezerve i ako je moj saputnik sa taljiga u njemu, u vezi čega sam takođe sumnjičav, nadam se da je konačno uspeo u nekom poslu.

Snaći će se draga starudija, ne bojim se ja za njega...

Ako već ne otkupljuje perje iz krila anđela, pokušaće da proturi bižuteriju i praporce za vražje roščiće ili će smisliti neku belonebesku prevaru kojom će povratiti sve što je izgubio na ovom svetu.

Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne.
Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

Lunjo, sad ću ti reći i više nikom i više nikad.
Svako je od nas ponekom sličan, al' ti si unikat...

Ali, da ne foliram, najviše slušam radio.
U noćnom programu sve ga češće ugnječe sa nekim gostima, ali bude i muzike.
Urednici su, više-manje, sa gerontološkog, pa se provuče i neka moja stara pesma.
Nikad nisam voleo da ih čujem na radiju...
Nikad? Nikad nekad...
Sad se sav raznežim, kao učiteljica u penziji.
Da, da, pesme još uvek pamte, a mene još uvek zaboravljaju... Mušterije se prave blesave. Poneko me i prepozna, ali me definitivno niko više ne tretira.

Uvek je mirisala na Milano...
Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je možda upravo otišla.
Ne, nije...
Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena i zadrhtala kao košuta, zatečena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje. Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.

Bog je rehabilitovan u našim krajevima.
U zadnji čas...
Dobrodošao i bolje nas našao, Gospode. Nema ljutnje. Seti se onih deset zapovedi, nisam ih ja izmislio.
Šta je bilo, bilo je. I prošlo.
Pa, izvini molim te, nismo mi krivi što si od vlasti zvanično proglašen nestalom osobom.
Nadoknadićemo...

Pojavio sam se nečujno, pomalo zbog buke, pomalo zbog mekog tepiha, a pomalo i namerno, da ne foliram i mada to nije bilo nimalo lepo s moje strane, nisam odmah zazveckao kockicama leda u čašama koje sam donosio, nego sam, kao pravi matori pokvarenjak, zastao na vratima terase i priuštio sebi još nekoliko voajerskih sekundi.
Jesus...
O ne, nisam ništa rekao.
To "Jesus" je pisalo na maloj crvenoj markici na zadnjem desnom džepu pomenutih pantalona, ali skoro da se podudaralo sa mojim neizgovorenim komentarom.
Prizor je bio neodoljivo i definitivno kruškast, ali sam, kao stari majstor igre asocijacija, istog časa pomislio na jabuku, zadovoljan što se od onog incidenta sa zmijom u raju nije promenilo ništa, osim vrste voća u ponudi...

Bila je tužna i rašminkana, ali mene nije moglo prevariti to što je izgledala kao polovni anđeo.
Znao sam da nema polovnih anđela. Ima ih samo umornih.

Imala je laku, lepršavu crnu haljinu poprskanu sićušnim belim tačkicama i krivo mi je što ne umem stručno da opišem tu kreaciju.
Ja bih mogao da spomenem kratke rukave, dubok izrez, tanani struk, uski gornji i široki donji deo, ali ti detalji su nedovoljni da bi po njima pravi poznavaoci mode mogli rekonstruisati i skicirati taj neodoljivi letnji model s kraja sedamdesetih.

Pa, dobro...
Nećeš na vodu, nećeš na zemlju, ostaje nam jedino nebo...
A čak i lastavica nebom samo putuje i njeno je gnezdo pod strehom...
U oblacima ne živi niko...
Samo neostvareni snovi...

Čak i oni koji su me voleli, ponekad su tajno boli iglama lutkicu napravljenu po mom liku.
Imao sam odličnih neprijatelja, ne žalim se.

Zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao... Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije... Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati.

Ja sam momak staromodan. Prevaziđen.
Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje.
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni.
Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu?
Možda ću se kajati, možda ću morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći.
Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio.
I kako Bog zapoveda.
I niko neće spavati za vreme tog spavanja.
Laku noć, njene pospane oči…

O, kako su romantične bile socijalističke jeseni.
Lepo se naježim kad se setim...
Ljudi su ćaskali uz sveće i tihu muziku sa tranzistora, deca su učila pri svetlosti petrolejki, kao najveći umovi naših naroda, a loši muževi vraćali su se svojim ženama, ekološki najzdravijim izvorima toplotne energije.
Idila? Idila je stresna situacija u odnosu na pomenutu sliku.

“Ti bi mogla biti sasvim zadovoljna načinom na koji mi nedostaješ.”

* * * * *
Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj…
Gurkajući se oko mesta na kalendaru kao Cigančići oko praznog mesta u prvom redu bioskopa, Oktobar i Novembar su malko protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika pred Gradskom Kućom…
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus ipak bila preglasna, na ivici vibracije, učinilo mi se?
Ova varoš se, izgleda, i ne gasi više? Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi u leru svu noć, čekajući promenu na nebeskom semaforu…
Pučina opustelog trga odjednom je potpuno sludela moj kompas, bio sam tako zagubljen da je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta? Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao?
Sa katedrale se odronilo jedno “plong”, ali to nije bio pravi udarac zvona…
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nehotice pomerio tučak velikog mesinganog avana?
Pola jedan, jedan ili pola dva?
Svašta je to moglo da znači…
Ali, svejedno…
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak…
Dobra mera vremena između nas?
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno…
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra…
Njen kofer, na kraju krajeva…
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim…
Do pepela se i stiže jedino preko vatre…
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće…
I onda će znati…

Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina…
Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Štedeći se…
Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nađem…

Iako je njegova kuća obeležena sasvim sitnim parnim brojem, svi uporno objašnjavaju kako Feđa Rus živi “negde pri kraju ulice”…
Hm?
Na ovom okruglo postavljenom svetu ponekad zaista nije jednostavno odvojiti istok od zapada, ili levo od desnog, ali taj zalomljeni vrčak Mičurinove definitivno pre podseća na kraj nego na početak nečega?
Verovatno bi jedan jedini pogled sa neparne strane sve u momentu postavio na svoje mesto (i potvrdio moju teoriju da je čova koji kači plave table sa brojevima kuća kritičnog jutra na posao stigao iz suprotnog smera?), ali oko toga i nastaje glavna peripetija…
Nema, naime, neparne strane Mičurinove…
Nema je, i gotovo…
I, što je najgore, ne sećam se ni da li je ikad bilo?
Katkad se preda mnom spusti rampa tog pitanja, i fantomski red kuća projuri mi mislima kao sablasni ponoćni voz, prebrzo zamičući za onu Krivinu Vremena koja označava krajnju ivicu dometa mojih sećanja…
Ne znam, stvarno…

Valjda bi na toj srušenoj polovini ulice ipak ostao neki trag, zgrčeni fosil kamena temeljca u najtamnijoj travi, uz jarak, čelični klin užeta za veš zaboravljen u bagremu u onoj silnoj žurbi prilikom selidbe, ili bar zarđala vena arteskog bunara, mala skrivena ključaonica koju bi odale tek najznatiželjnije zvezde, nadvijajući se nad nju da zavire u koralno središte Zemlje?
Ma, jasno, dosad bi se neko već izlanuo o neparnoj strani Mičurinove…
U kakvom od onih pospanih, omamljenih razgovora pred kraj svečara, neko bi već davno pomenuo svog ujaka (odavno udovca?) koji je tamo živeo, pa bi se onda setili i njegovog prvog komšije, najboljeg tapacirera u gradu (stvarno, boga ti, je l’ živ taj uopšte?), ili bi već iskrsnuo neki treći, nepredvidivi junak tužne pijane priče, prevareni, streljani ili tuberkolozni stanar kuće broj tri, pet, sedam, ili čak tamo četrdeset i devet, sedamdes’ jedan, što da ne?
Pa, ako je tu bilo neparnih brojeva, onda ih je bilo i krupnih, pretpostavljam? Neću da kažem da bi Mičurinova bila baš glavni bulevar u San Marinu, ali duga je to ulica, preduga da bi je pola nestalo tek tako?
Postoji i varijanta da su Neprilagodivi porušili niz tuđih kuća da bi sebi izgradili livadu sličnu nekoj iz Neuporedivog Rodnog Kraja, ali sumnjam u to? U istorijskom periodu Prve Otimačine crvene partizanske pikado strelice obično su se zabadale u sam centar, teško da bi koji proleter pristao na ovu neasfaltiranu zabit? Neprilagodivi se i danas pate sa urbanom orijentacijom, a mogu misliti kako li je tek u Ono Vreme Mičurinova bila dislocirana u odnosu na Ce-Ka, Pe-Ka i ostale skraćenice?
Ne, i to otpada…
Pre će biti da je na mestu o kom pričam naprosto jednom davno zastala obala grada, koja je, pomerajući se dalje ka zapadu, ostavila za sobom (kao nasukano ostrvo), široku nabijenu ledinu na kojoj su cirkuski pauni godinama širili kriškaste lepeze svojih šatri, sve dok se tu nisu uglavili hotel, sportski tereni i improvizovani sajamski parking?
No, bilo kako bilo…
Feđa Janković je, uglavnom, proživeo život u tom tihom rukavcu ulice, zavučenom u severne provincije tamnozelenog Futoškog Parka, u jednom čudnom Sokaku Bez Preko Puta, u koji se nekako uvek ulazi iz suprotnog pravca, i kojim, putujući od Detelinare ka Limanima, prolaze još samo retki Miroljubivi Domoroci koji kriju tajnu mapu periferije na pergamentu svojih uspomena…
* * * * *

Iz taksija sam namerno izašao poprilično dalje, čak na rubu pustog parkirališta pred glavnim ulazom Sajma. Da me je odatle do Feđine kuće svaki korak koštao dinar, od hiljadarke bih dobio samo neki sitniš kusura, ali čitavog dana mi se činilo da usporavam, da stajem, i rešio sam da se malo navijem koracima, kao trapavi mehanički lutak…
Perspektiva uskog trotoara nagoveštavala je onu dobro poznatu neprijatnost mimoilaženja s nekim u pustoj ulici (lako je mimoilaziti se u prenatrpanoj Dunavskoj, recimo?), sredina puta varljivo se ponudila kao bolje rešenje, no (procenivši da će me kakav neurotični crveni “jugo” svakako napasti pre nego što se dočepam raskrsnice?), izabrao sam treću maršrutu, meni i najpoznatiju, uostalom…
Prolaz kroz “S. C. Sajmište”…
Skromni, primerno jednostavni proleterski stadion, nije odavao znake života…
Mesec je na sve to gledao iz nekog svog ugla, crne senke su se teglile pomrčinom kao tuljani, rešene da obeshrabre svakog neupućenog namernika, ali ja sam znao da je to mesto bezazleno čak i u gluvonemo doba jedne tamne i vetrovite jesenske noći, i nisam naseo…
Kapije se nikada ne zaključavaju, takođe mi je bilo poznato, ali Tajni Instinkt Jegulje ipak me je odveo tačno tamo gde jedna šipka na ogradi već vekovima nedostaje…
Ops?
Ne, nema problema. Prolazim, još uvek…
Ograda se, inače, prilično redovno bojadiše, nekim čudom? Korov realnosti polako je prekrio parkoliki kompleks terena, jednom zamišljen kao “idealno mesto za odmor i rekreaciju radnika”, ali limena taraba se svakog proleća uredno maže novim slojem zelene, oker, ili one crvenkasto-žute, mislim da je “terakota” šifra za tu farbu?
U stvari, sve to ima svoje zašto, kad bolje razmislim…
Drugog petka u maju (dobrih četrdesetak majeva unazad?), panduri se usplahire po okolnim raskrsnicama kao “makazari” nad lejama kelerabe, i procesija crnih automobila tačno u podne naiđe Hajduk-Veljkovom. Godinama je osobno Maršal presecao trobojnu svilenu vrpcu, u zadnje vreme sve kojekakve Kalfe Koje Se Uče Za Ministre tu polažu majstorski ispit otvarajući nekad čuvenu poljoprivrednu izložbu, no, to nije od presudnog značaja, ni jedno, ni drugo, ni treće…
Susedna ograda, ukratko, mora biti na nivou, zato je ušminkavaju…
No, Sveta Rupa odoleva, kao što rekoh, i bilo bi lepo da to nije slučajnost?
Možda je neko od Naših zadužen za krpljenje, ko će ga znati, možda se i taj Tajanstveni Poslovođa nekad tu provlačio, kao Igrač ili Kibicer, svejedno, pa svesno potpisuje naloge da nepostojeća šipka mora ostati na svom mestu, kao oltar, kao spomenik krajputaš Velikim Igračima Malog Fudbala koji su jednom davno (na otprilike dva sata do sumraka?), ispadali iz ograde pognuto i samouvereno, kao duhovi iz zidnog sata?
Rada Minhauzen…

Perica Mali i Perica Bangavi…
Jocko Šrojf, Bora Uvo, Zolika Mađar…
Sipa i Dovlica…
Blentavi…
Ljubinko Pejić…
Hm…
I Batula Petraš?
Pa, čuj…
Imao sam i ja svojih sezona, ne kažem…
Ali jesen devedeset i prve nije od tih…
Tu više nema dileme…
* * * * *
Oči su mi se oduvek lakše privikavale na tamu nego na svetlost, brzo sam napipao poznati šljakasti putić, i iskrzana firanga krošanja razmakla se pred mojim nailaskom, otkrivajući “Park” kako isplovljava u noć kao putnička lađa. Feđini prozori se, naravno, još nisu mogli ni nazreti, ali do njih se može dobaciti crvenom ružom sa palube hotelskog parkinga, tačno sam znao gde su…
Zar to prošle godine nije bilo osetno bliže?
Računao sam da ću se pokriti sa dva tri minuta hoda, ali izgleda da sam korake konvertovao u minute po nekom starom, davno nevažećem kursu?
Čudno, zaista?