63.644 reči i još ponešto...

Po rubu duge hodati, na dlanu mraza pupiti..
Šta još o tebi dodati ?
Da te je lako prodati,al' te je teško kupiti...
Balašević

Zaljubiću se, odlučih iznenada.
Jesen je, doduše,
ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća...

Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal' me poželeo neko?

Dolazim, sto dukata donosim,
i kašmirsku maramu čudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju, ljubavi moja.

Nošen dahom sna
Doleteo je crni golub na moj dlan
Zašto ko da zna
Al' to sam jutro dočekao umoran

Ko da sam i ja leteo s njim
Krilima teškim olovnim
I video svet sakriven
Iza zlatnih oblaka

Ako umrem mlad
Posadi mi na grobu samo ružmarin
Ne dozvoli tad
Da naprave od toga tužni treći čin

Nek mi ne drže govore
Nek drugom pletu lovore
Ako umrem mlad
Zaustavljen u koraku i snu

U mojim venama davni sever samuje
I ja ponekad ne znam šta mu je
Što luduje, od sreće tugu tka
Moja prosta duša slovenska
Uplaši me sjaj
Milion sveca kad se nebom popali
Gde je tome kraj
Za kog' su tako dubok zdenac kopali.

O, da mi je da se još samo jednom zaljubim,
opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim.
I čekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se...

"Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda, kao dete - zaigrano, prostodušno, naivno. Beograd je, recimo, taj Beograd. Muškarčina, švaca i galamdžija u raspasanoj beloj košulji, na hoklici pred prepadnutim svircima i Zagreb je gospon Zagreb... Koketni gebelovski brčići, prefrigani šmek preko jutarnje štampe... Najveću larmu podigne kad zvecne kašičicom o rub porculanske šoljice... Pa gospođa Ljubljana... Snežna kraljica, uobražena, elegantna, racionalna, koja je tako hladno napustila taj brak iz računa čim je shvatila da računa više nema. A Sarajevo... Lakoverno, detinjasto, zato ono prvo i pruža ruke..."

* * * * *
U toj, nazovimo je, noveli, je samo kamufliran jedan presovani pupoljak trivijalnosti, jedan pupoljak kom on još od studentskih dana lukavo ne dopušta da se sasvim rascveta, znajući da bi ga to konačno raskrinkalo čak i pred očima tih njegovih, kako da kažem… Abonenata? Ha, ha… No, to je samo moje “nudis verbis”, znate, a oni koji dodeljuju nagrade… Tja… Gospoda imaju svoje is-tan-ča-ne kriterijume, bogu hvala… I svoje koverte sa instrukcijama, a te koverte nisu istančane, duboko sam ubeđen? Ali o njima se ni ovog puta neću poniziti da diskutujem… Ajte, molim vas? Pa, dotle ipak nismo došli…
I: zavesa!
Zadovoljan tišinom koju se niko nije usuđivao da prekine nakon njegove poslednje rečenice, narcisoidno je kucnuo cigaretom o nadlanicu, i pripalio je plastičnim reklamnim upaljačem koji nikako nije išao uz svu tu veliku priču. Učinio je sve da deluje labavo, mlado i večno, ali su neumoljivi prsti sredovečnosti na nekim mestima probijali tu fasadu, podmuklo, kao vlaga…
I gornjak od džinsa bio mi je sumnjiv. Vremešan, ali ne i otrcan?
Jedino sam na poklopcu gornjeg levog džepa otkrio jedan razglavljeni trag igle, koji me je naveo na zgražavajuću pretpostavku da je na dotični kostim svaki bedž bio kačen kroz istu istacku rupicu?
“Peace”, Tito, Lenon, Snoopy, Sveti Sava? Da li je moguće?
Pa sad…
Taj gornjak očito nije bacan po sobi kao svi pošteni gornjaci. Nije gužvan, rasejano zaboravljan po naslonima kafanskih stolica, i na njemu nisu sedele devojke u papirnim letnjim haljinama, blentavo zagledane u sedefne falte talasa…
Ne…
Taj gornjak je ponižavan. Pran je i peglan. I visio je na ofingeru, sramno, kao obešeni konjokradica, među “grombi” kaputima, belim košuljama i mantilima od balon svile. Uh, to je valjda nešto najgore što čovek može uraditi svom starom dobrom gornjaku uvažene marke Roy Rogers…
Roy Rogers? Još i to? Da li sam ja to zaista na pragu jednog velikog arheološkog otkrića?
No, predugo sam fiksirao pomenutu etiketu, i Merlin me je dostojanstveno odmerio.
Osmehnuo sam se napadno i izveštačeno, ukapiravši da je za Okruglim Stočićem najprirodnije biti neprirodan…
– Super vam je taj gornjak, gospodine… Vidim, i vi ste bili na Ponte Rosu, tamo, šezdeset sedme-osme?
– Pardon? Ah… Vi ovo zovete “gornjak”, znači? Gornjak? Da, veoma interesantno…
Kao što sam i očekivao, protumačio je moje obraćanje potpuno pogrešno, pogladivši “Roy Rogers” ponosnim pogledom prodavca patološki očuvanog automobila…
– Eh, da… To vam je, vidite, jakna još iz “onih” dana…
Jednom ili dvaput, vrbujući me za društvo nekih interesantnih ljudi koje je slučajno upoznala, Anamaria je pomenula i Vrhovnog Čarobnjaka, samo ovlaš se dotičući njegove genijalnosti i načitanosti…
Najviše je ipak padala na to što je jedno vreme bio i pomalo “zabranjivan”…
Zabranjivan? Talične li bitange…
Ta titula je među onima koji su se dobrovoljno prijavili u Intelektualce obavljala funkciju četvrtog stepena komparacije. Ući među Zabranjivane, bio je san svakog Umetnika Bez Čvrstog Alibija…
Ali, cvrc…
Onda je satni mehanizam podešen na Kraj Komunizma otvorio teška vrata na bunkeru sa zabranjenim knjigama, predstavama, filmovima, i fama o Zabranjivanima izvetrila je kao loše presečen špricer. Bio je to pravi festival marginalija, apsolutna većina Mučenika je nešto značila jedino po jadnom kriterijumu svojih još jadnijih Inkvizitora, drevna je i uhodana to simbioza…
Eto…

Tako je i Merlin godinama bio sretno zabranjivan. Staviše, kao Zabranjivani je, kažu, bio dobar, čak veoma dobar…
Postavši Dozvoljen, odjednom je postao potpuno patetičan i neupotrebljiv…
– Beše li, ono, Petraš, mladiću?… Čudno neko ime…
Njegovo pitanje imalo je etnički podznak, sa ciljem da se skraćenim postupkom utvrdi moja plemenska pripadnost, no, ako je mislio da ću odgovoriti sa “Jašta vala, staro ličko…”, “Hercegovsko, po mome đed-Petrašu…”, ili bilo šta što bi me nacionalno odredilo, morao sam ga malkice razočarati…
“Petraš” je, na žalost, samo jedan ubogi nadimak…
Odgovorio sam najzad, usporeno, kopirajući njegovu pozu, ne toliko da bi on to mogao primetiti, ali ipak sasvim dovoljno da bi to mogla primetiti Anamaria…
– Bilo bi, ono, čudno, gospodine… Da je neko ime…
Njegovo Uobraženstvo bi, bez sumnje, posle izvesnog vremena i samo došlo do odgovarajućeg zaključka, ali se Anamaria, polaskana što se genije baš meni prvom obratio posle svoje verbalne čarolije, brzopleto ubacila u razgovor…
– Ne, to mu nije pravo ime… Oh, a ja sam potpuno zaboravila… Vi se ne znate od ranije?
Odmahivao je glavom sporo, ispuštajući dim u tankom snopu, kao zvižduk (iz predostrožnosti, valjda, da taj ventil ne umanji suviše njegovu nadmenost?) ostavljajući mi, u svakom slučaju, više nego dovoljno prostora manevar…
– Pa… Gospodin mene ne zna, pretpostavljam… Ali ja njega svakako vrlo dobro znam…
Podigao je obrve nudeći mi loš falsifikat upitnog pogleda (na koji sam ja tobož iz cuga naseo), primakao sam se, konspirativno, na šta se malo primakao i on, naivno očekujući neki kompliment na račun svoje slavne avangardno-disidentske faze…
Drž’ se sad, keso naduvana…

– Mama mi je, znate, puno pričala o vama… Bežala je sa časova da bi slušala kako recitujete Miljkovića… Sve drugarice iz razreda bile su prosto zaljubljene u vas… Do mature, maltene… Onda ih je prošlo…
Preterao sam, dabome, nego šta sam, no te reči su ga svejedno nakratko izbacile iz igre…
Osvrnuo se, zbunjeno, a onda, suočen sa mojim neodređenim osmehom, ipak se zahvalio sporim umerenim naklonom. Zatim se zamislio, bruseći pepeo o oštri rub pepeljare, navučen na metafiziku preko proste jednačine s dve nepoznate…
Nagađajući moje godine, i moguće godine moje majke, došao je konačno i do svojih, i podelio ih sa godinama ovih devojčica čije lakoverne jedrenjake piratski navodi na te opasne plićake u Zalivu Velikih Maglina…
Odlično…
To sam, naime, i hteo…
No, spašavajući čast svog uzdrmanog prijatelja, Anamaria se uvredila umesto njega.
Zloupotrebivši komešanje izazvano pojavom konobara, njena ruka je ispuzala iz moje, oprezno i nepovratno, kao belouška iz stare košuljice…
– Eh, mili moj… Neukusno… Prilično neukusno…
Promrmljavši to, povredila me je još malo, malčicko, a i nije mogla puno više…
Taman toliko mesta je ostalo…
U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam šapat jednog malog poljupca, kao sjajni srebrni novčić, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna…
Sreća da ništa nisam poželeo…
Ustajući, naneo sam joj prstom dodir na obraz, pažljivo i nežno, kao prozirnu nijansu svetloljubičaste na tek započeti portret Čežnje…
– Idem sad… Nedostajaćeš mi, Ti Mala Breskvo…

Nije bilo moderno prvi se javljati devojci.
Moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja. Onda više nije znao šta bi joj rekao.

Ako postoji raj, na šta pomišljam sa dozom rezerve i ako je moj saputnik sa taljiga u njemu, u vezi čega sam takođe sumnjičav, nadam se da je konačno uspeo u nekom poslu.

Snaći će se draga starudija, ne bojim se ja za njega...

Ako već ne otkupljuje perje iz krila anđela, pokušaće da proturi bižuteriju i praporce za vražje roščiće ili će smisliti neku belonebesku prevaru kojom će povratiti sve što je izgubio na ovom svetu.

Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne.
Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

Lunjo, sad ću ti reći i više nikom i više nikad.
Svako je od nas ponekom sličan, al' ti si unikat...