63.644 reči i još ponešto...

Ja sam momak staromodan. Prevaziđen.
Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje.
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni.
Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu?
Možda ću se kajati, možda ću morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći.
Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio.
I kako Bog zapoveda.
I niko neće spavati za vreme tog spavanja.
Laku noć, njene pospane oči…

O, kako su romantične bile socijalističke jeseni.
Lepo se naježim kad se setim...
Ljudi su ćaskali uz sveće i tihu muziku sa tranzistora, deca su učila pri svetlosti petrolejki, kao najveći umovi naših naroda, a loši muževi vraćali su se svojim ženama, ekološki najzdravijim izvorima toplotne energije.
Idila? Idila je stresna situacija u odnosu na pomenutu sliku.

“Ti bi mogla biti sasvim zadovoljna načinom na koji mi nedostaješ.”

* * * * *
Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj…
Gurkajući se oko mesta na kalendaru kao Cigančići oko praznog mesta u prvom redu bioskopa, Oktobar i Novembar su malko protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika pred Gradskom Kućom…
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus ipak bila preglasna, na ivici vibracije, učinilo mi se?
Ova varoš se, izgleda, i ne gasi više? Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi u leru svu noć, čekajući promenu na nebeskom semaforu…
Pučina opustelog trga odjednom je potpuno sludela moj kompas, bio sam tako zagubljen da je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta? Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao?
Sa katedrale se odronilo jedno “plong”, ali to nije bio pravi udarac zvona…
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nehotice pomerio tučak velikog mesinganog avana?
Pola jedan, jedan ili pola dva?
Svašta je to moglo da znači…
Ali, svejedno…
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak…
Dobra mera vremena između nas?
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno…
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra…
Njen kofer, na kraju krajeva…
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim…
Do pepela se i stiže jedino preko vatre…
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće…
I onda će znati…

Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina…
Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Štedeći se…
Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nađem…

Iako je njegova kuća obeležena sasvim sitnim parnim brojem, svi uporno objašnjavaju kako Feđa Rus živi “negde pri kraju ulice”…
Hm?
Na ovom okruglo postavljenom svetu ponekad zaista nije jednostavno odvojiti istok od zapada, ili levo od desnog, ali taj zalomljeni vrčak Mičurinove definitivno pre podseća na kraj nego na početak nečega?
Verovatno bi jedan jedini pogled sa neparne strane sve u momentu postavio na svoje mesto (i potvrdio moju teoriju da je čova koji kači plave table sa brojevima kuća kritičnog jutra na posao stigao iz suprotnog smera?), ali oko toga i nastaje glavna peripetija…
Nema, naime, neparne strane Mičurinove…
Nema je, i gotovo…
I, što je najgore, ne sećam se ni da li je ikad bilo?
Katkad se preda mnom spusti rampa tog pitanja, i fantomski red kuća projuri mi mislima kao sablasni ponoćni voz, prebrzo zamičući za onu Krivinu Vremena koja označava krajnju ivicu dometa mojih sećanja…
Ne znam, stvarno…

Valjda bi na toj srušenoj polovini ulice ipak ostao neki trag, zgrčeni fosil kamena temeljca u najtamnijoj travi, uz jarak, čelični klin užeta za veš zaboravljen u bagremu u onoj silnoj žurbi prilikom selidbe, ili bar zarđala vena arteskog bunara, mala skrivena ključaonica koju bi odale tek najznatiželjnije zvezde, nadvijajući se nad nju da zavire u koralno središte Zemlje?
Ma, jasno, dosad bi se neko već izlanuo o neparnoj strani Mičurinove…
U kakvom od onih pospanih, omamljenih razgovora pred kraj svečara, neko bi već davno pomenuo svog ujaka (odavno udovca?) koji je tamo živeo, pa bi se onda setili i njegovog prvog komšije, najboljeg tapacirera u gradu (stvarno, boga ti, je l’ živ taj uopšte?), ili bi već iskrsnuo neki treći, nepredvidivi junak tužne pijane priče, prevareni, streljani ili tuberkolozni stanar kuće broj tri, pet, sedam, ili čak tamo četrdeset i devet, sedamdes’ jedan, što da ne?
Pa, ako je tu bilo neparnih brojeva, onda ih je bilo i krupnih, pretpostavljam? Neću da kažem da bi Mičurinova bila baš glavni bulevar u San Marinu, ali duga je to ulica, preduga da bi je pola nestalo tek tako?
Postoji i varijanta da su Neprilagodivi porušili niz tuđih kuća da bi sebi izgradili livadu sličnu nekoj iz Neuporedivog Rodnog Kraja, ali sumnjam u to? U istorijskom periodu Prve Otimačine crvene partizanske pikado strelice obično su se zabadale u sam centar, teško da bi koji proleter pristao na ovu neasfaltiranu zabit? Neprilagodivi se i danas pate sa urbanom orijentacijom, a mogu misliti kako li je tek u Ono Vreme Mičurinova bila dislocirana u odnosu na Ce-Ka, Pe-Ka i ostale skraćenice?
Ne, i to otpada…
Pre će biti da je na mestu o kom pričam naprosto jednom davno zastala obala grada, koja je, pomerajući se dalje ka zapadu, ostavila za sobom (kao nasukano ostrvo), široku nabijenu ledinu na kojoj su cirkuski pauni godinama širili kriškaste lepeze svojih šatri, sve dok se tu nisu uglavili hotel, sportski tereni i improvizovani sajamski parking?
No, bilo kako bilo…
Feđa Janković je, uglavnom, proživeo život u tom tihom rukavcu ulice, zavučenom u severne provincije tamnozelenog Futoškog Parka, u jednom čudnom Sokaku Bez Preko Puta, u koji se nekako uvek ulazi iz suprotnog pravca, i kojim, putujući od Detelinare ka Limanima, prolaze još samo retki Miroljubivi Domoroci koji kriju tajnu mapu periferije na pergamentu svojih uspomena…
* * * * *

Iz taksija sam namerno izašao poprilično dalje, čak na rubu pustog parkirališta pred glavnim ulazom Sajma. Da me je odatle do Feđine kuće svaki korak koštao dinar, od hiljadarke bih dobio samo neki sitniš kusura, ali čitavog dana mi se činilo da usporavam, da stajem, i rešio sam da se malo navijem koracima, kao trapavi mehanički lutak…
Perspektiva uskog trotoara nagoveštavala je onu dobro poznatu neprijatnost mimoilaženja s nekim u pustoj ulici (lako je mimoilaziti se u prenatrpanoj Dunavskoj, recimo?), sredina puta varljivo se ponudila kao bolje rešenje, no (procenivši da će me kakav neurotični crveni “jugo” svakako napasti pre nego što se dočepam raskrsnice?), izabrao sam treću maršrutu, meni i najpoznatiju, uostalom…
Prolaz kroz “S. C. Sajmište”…
Skromni, primerno jednostavni proleterski stadion, nije odavao znake života…
Mesec je na sve to gledao iz nekog svog ugla, crne senke su se teglile pomrčinom kao tuljani, rešene da obeshrabre svakog neupućenog namernika, ali ja sam znao da je to mesto bezazleno čak i u gluvonemo doba jedne tamne i vetrovite jesenske noći, i nisam naseo…
Kapije se nikada ne zaključavaju, takođe mi je bilo poznato, ali Tajni Instinkt Jegulje ipak me je odveo tačno tamo gde jedna šipka na ogradi već vekovima nedostaje…
Ops?
Ne, nema problema. Prolazim, još uvek…
Ograda se, inače, prilično redovno bojadiše, nekim čudom? Korov realnosti polako je prekrio parkoliki kompleks terena, jednom zamišljen kao “idealno mesto za odmor i rekreaciju radnika”, ali limena taraba se svakog proleća uredno maže novim slojem zelene, oker, ili one crvenkasto-žute, mislim da je “terakota” šifra za tu farbu?
U stvari, sve to ima svoje zašto, kad bolje razmislim…
Drugog petka u maju (dobrih četrdesetak majeva unazad?), panduri se usplahire po okolnim raskrsnicama kao “makazari” nad lejama kelerabe, i procesija crnih automobila tačno u podne naiđe Hajduk-Veljkovom. Godinama je osobno Maršal presecao trobojnu svilenu vrpcu, u zadnje vreme sve kojekakve Kalfe Koje Se Uče Za Ministre tu polažu majstorski ispit otvarajući nekad čuvenu poljoprivrednu izložbu, no, to nije od presudnog značaja, ni jedno, ni drugo, ni treće…
Susedna ograda, ukratko, mora biti na nivou, zato je ušminkavaju…
No, Sveta Rupa odoleva, kao što rekoh, i bilo bi lepo da to nije slučajnost?
Možda je neko od Naših zadužen za krpljenje, ko će ga znati, možda se i taj Tajanstveni Poslovođa nekad tu provlačio, kao Igrač ili Kibicer, svejedno, pa svesno potpisuje naloge da nepostojeća šipka mora ostati na svom mestu, kao oltar, kao spomenik krajputaš Velikim Igračima Malog Fudbala koji su jednom davno (na otprilike dva sata do sumraka?), ispadali iz ograde pognuto i samouvereno, kao duhovi iz zidnog sata?
Rada Minhauzen…

Perica Mali i Perica Bangavi…
Jocko Šrojf, Bora Uvo, Zolika Mađar…
Sipa i Dovlica…
Blentavi…
Ljubinko Pejić…
Hm…
I Batula Petraš?
Pa, čuj…
Imao sam i ja svojih sezona, ne kažem…
Ali jesen devedeset i prve nije od tih…
Tu više nema dileme…
* * * * *
Oči su mi se oduvek lakše privikavale na tamu nego na svetlost, brzo sam napipao poznati šljakasti putić, i iskrzana firanga krošanja razmakla se pred mojim nailaskom, otkrivajući “Park” kako isplovljava u noć kao putnička lađa. Feđini prozori se, naravno, još nisu mogli ni nazreti, ali do njih se može dobaciti crvenom ružom sa palube hotelskog parkinga, tačno sam znao gde su…
Zar to prošle godine nije bilo osetno bliže?
Računao sam da ću se pokriti sa dva tri minuta hoda, ali izgleda da sam korake konvertovao u minute po nekom starom, davno nevažećem kursu?
Čudno, zaista?

Trenutak ranije, vizirajući asfaltne terene kroz zebrasti rukometni gol, potvrdio sam svoju teoriju da se Svet postepeno smanjuje, a opet mi je i do atletske staze trebala decimala vremena više nego inače? No, prošavši česmu na zidu sanitarne kućice zašao sam preduboko u minsko polje uspomena, nije bilo povratka. Lagano sam požurio ka velikom igralištu, ubeđen da će izlizani zeleni otirač konačno skinuti to olovo sa mojih cipela…
Trava se baš razbokorila u šesnaestercu…
Samo bi neki atletski žabac, surovo izdrilovan na barskom poligonu, uspeo da doskoči sa busena na busen, i tako prevali put od gol linije do gipsane tačke penala, a da ne dodirne golu zemlju…
Čekaj, zar je i onda bilo tako? Eh, onda…
* * * * *
Punio sam petnaest, zaboga, godine zvane Onda, i gledao sam na sve strane samo ne u travu…
Bila je subota, naravno, veliki svetac za sve nas koji smo igrali za školu. I dan danas subote obeležavam crvenim slovima, ostala mi navika da im se radujem, eto, mada to već godinama ne zaslužuju…
Nema veze…
Na završnom turniru “opštinskog”, uglavnom, za ulazak u finale bio nam je dovoljan i bod protiv onih šminkera iz “Đ. Natošević”, koji su nam od početka prvenstva dahtali za vratom. Kiša je tog jutra pljuštala, pljuštala, pa se malo i zapljuštala, a kad se konačno trgla, zatečena pod lukom duge (kao pod ogromnom šećerlemom), čitav teren se već ljuljuškao na vodi, kao veliki list lokvanja…
Nastavnik nas je učio da igramo pretežno na kontru, tvrdo, matoro i odgovorno. Pričao nam je kako zna ekipe koje su dale pet golova pa izgubile utakmicu, ali da ne zna nijednu koja nije primila gol, a izgubila? Po uigranoj varijanti, Mrena i ja smo patrolirali duž središnje linije kao graničari, čuvajući se ofsajda, ali na desetak minuta do kraja utakmice i dalje je bilo nula-nula…
Tad je kiklop sa velikom peticom na leđima ipak proplivao…
Naša odbrana napokon je dobacila do centra, i lopta se, samo liznuvši baricu, provukla ispod pazuha tromom kuštravom dečaku koji je unapred zastenjao nameravajući da je zaustavi bar pleksusom…
– Uf…
Računajući na taj kiks, na vreme sam povukao u prazno, stigavši pre svih do fudbala zaglibljenog u onom “pupku” kaznenog prostora. Golman mi je kolebljivo pošao u susret, ali ram stativa bio je prevelik za portret tog mršavka, i bio sam siguran da neću promašiti…
Učinilo mi se da je lopta čvršće ulepljena u tutkalo blata, pokušao sam zato da je podbodem zanemarljivo jače, ali loše sam proračunao tu parabolu. Lob je, doduše, ponizio istrčalog vratara, povukao sam telo unazad pokušavajući da usporim let nekim nevidljivim dizginama, ali se posle duge sekunde iščekivanja začuo jedino tup udarac u prečku, overen okruglim crnim pečatom u uglu, na samom tananom šavu sastava sa levom stativom…
Sa “levom golmanovom”, kako se to već objašnjava…
– Oooooooo!

Pogledao sam ka klupi kraj koje je Nastavnik večito stajao. Skinuo je šešir, provukao prste kroz kosu, pa vratio legendarni karirani klobuk na glavu. Kod nekog bi ovaj gest verovatno prošao sasvim neopaženo, ali moj “razredni” nije reagovao mnogo burnije od toga…
– Igramo samo! Tutanj! Igramo dalje!
Poterao me je ka centru (mašući nepodmitivo, kao saobraćajac u špicu), dopingovao me ozbiljnim, roditeljskim pogledom, i užurbano zapljeskao rukama…
– Idemo, Batula, ništa to nije! Ajde! Imamo ih sad!
Klimnuo sam jedan i po put (dole-gore-dole, ostavljajući pogled oboren), i pokušao da patike iščupam zajedno sa korenom, ali desna mi se primila za zemlju kao čokot, ne sećam se težeg koraka u životu…
A pobedili smo, uzgred…
Samo par sekvenci kasnije, onaj njihov nesretni veliki centarhalf je ponovo pogrešio, vrativši loptu prekratko, Mrena je izronio kao človak, lupio lažnjak golmanu i pobedonosno ušetao u gol…
Od moje propale šanse proteklo je jedva tri minuta, možda ni toliko…
No, sasvim dovoljno, pokazalo se…
U ta tri minuta sam, naime, odrastao, nepovratno, jednom zauvek…
Sunce je još istog popodneva prosušilo otisak mog promašaja na prečki, i taj crni krug mi se podsmešljivo cerio sledeće subote kad smo istrčavali na finalnu utakmicu, i još dugo, dugo posle…
Da nije bilo zaslepljujuće-varljivog neona u pozadini zakleo bih se da sam ga načas video kako se kao debeli mrki mačak oblizuje na gredi i te večeri, dvadeset i koju godinu kasnije, kad sam, prodirući po položaju levog krila, povukao duboko u tamni gol-aut, shvativši da već uveliko kasnim na ugovorenu partiju gangster-remija kod Fedora Jankovića, svršenog ekonomiste, a nesuđenog umetničkog fotografa, impresarija, producenta, scenariste, publiciste, i ko će ga znati šta sve još ne…
* * * * *
– Mir, Marine…
Prepoznavši me, nespretni tufnasti pas prestao je da laje, i važno doskakutao do kapije svojim razmontiranim marionetskim korakom…
Osvrćući se ka kandelabru koji je svakog časa paljenjem trebao potvrditi da je i neko od ukućana čuo zvono, dotakao je njuškom moju nadlanicu prinetu kovanoj arabeski, i uputio mi onaj pogled koji kod četvoronožaca prolazi kao plemenit, dok se kod ljudi vrlo jednostavno objašnjava i kao ponizan, koliko se sećam?
Marin je rodom iz okolnih krajeva, ali je, predvidivo, “dalmatiner”, zbog čega ga je gazda i nazvao kako ga je nazvao…
Pa, sad?

Da je duhovitost skok s motkom, ili tome slična disciplina, u kojoj se do trijumfa dolazi preko hiljadu neuspelih pokušaja, Feđa bi nesumnjivo bio jedan od najduhovitijih tipova na kontinentu?
Ovako, i taj fazon mu se slučajno omakao kao uspešan, što je on kasnije uporno anulirao insistiranjem, i neumerenim i nepotrebnim objašnjavanjima…
– Marin, razumeš? Dalmatinac – pa Marin. Kao ono Frane, Stipe, Jure… Marin… A? Dobar štos? Šta kažeš? Priznaj da je dobar?
Priznavao sam, pokorno, svaki božiji put, jer Fedor inače i nije tako loš kako se nagoveštava…
Ne, nije, ozbiljno…
U pravilima fudbalske igre lepo piše da je lopta van igre tek kad pređe aut liniju svojim punim obimom? E pa, moj bledunjavi riđobrki poznanik (koji bi i bez puno šminke odigrao sanatorijumskog pacijenta u predratnom filmu?), je lopta koja večno cepa aut liniju, ali je nikad potpuno ne pređe.
Sudeći o Feđi, u više navrata sam bio spreman da visoko podignem žutu sudijsku zastavicu, ali, ako ćemo pošteno, kako god da sam povlačio crtu između igre i auta, on je ipak svaki put boljim delom ostajao sa prave strane te tanke i presudne linije…
I?
U čemu je nesporazum, uopšte?
Pa…
Da ne ispadnem pakostan?
Ali nesporazum je možda jedino u tome što Gospod Bog ne drži malu piljarnicu na uglu, u kojoj bismo, negde iza gajbe rogača, među mesinganim tegovima, kraj tegle sa ružičastim prominclama, uspeli pronaći i malu staklenu bočicu sa čudnim pegavim semenom Talenata Koji Nam Nedostaju…
O, ne…
U božijem kristalnom dućanu među oblacima, na žalost, nikad nije bilo cenjkanja oko onoga što možeš postati, i onoga što jednostavno moraš biti da bi to bio…
Feđa se nije tek tako pomirio sa tim…
Ne razlikujući titule ispisane na vizitkartama od titula koje su kao šifre ispisane hijeroglifima naših moždanih vijuga, odlučio je (na svoju odgovornost!), da u životu postane Jedan Duhoviti Kockar I Svima Simpatični Boem…
I do kraja je skoro sve ubedio da je poziranje ravnopravni deo umetnosti?
Družio se sa pijanim glumcima, uramljivao francuske plakate i iskrzane partiture, putovao na premijere u Beograd, Sombor i Suboticu, organizovao izložbu slika zvanu “Jasmin Party”, (galeriju bezdušnih lokalnih žvrljotina u svom vrtu), ali, sve u svemu, tu usiljenost je nosio tako lako da nije preostalo puno onih kojima je to smetalo…
Meni, ponekad, kao što rekoh, mada to nema veze…

Luni Janković, pretpostavljam, daleko, daleko više?
Doduše, “miss” prirodno-matematičkog, koja se udala za Feđu užasnuta pretnjom doživotnog zabavljanja, to nikad nije javno priznala, ali…
Šta ja znam?
Neka velika tajna strpljivo je dodavala tamne godove oko njenih očiju, što je ona sve teže i teže uspevala da prikrije šminkom i pozlaćenim okvirima svojih folirantskih “profesorskih” naočara.
Ti modri podočnjaci su kao vlažni pesak upijali dremljive talase sjaja po kojima sam njene oči nekad lako pronalazio i u najvećim gužvama pogleda…
Ili su za sve krivi samo ovi dugi intervali između naših viđenja? Meseci, proleća, zime, koje su nas naučile da kao stari ratnici prvo prebrojimo ožiljke i brazgotine zarađene u borbi sa Vremenom, pa da se tek tad oprezno osmehnemo jedno drugome?
Ćao, ruinirani dečače…
Slutim da je pri našim susretima (sričući grafite koje su godine našarale po mom licu), i ona ponekad razmišljala o nečujnim i podlim vrtlozima koji nepovratno mute bistre lagune Nekih Očiju Koje Smo Znali, no, ne zameram joj ako je tako. Ja sam se, na primer, već gotovo potpuno privikao na sebe, a opet se neprijatno iznenadim svaki put kad stanem pred ogledalo…
Eh…
Strašno je kad ostariš, zaista…
No, još je strašnije kad ostariš mlad. Kao većina onih koje znam…
– Momenat… Dolazim… O, stoput sam mu govorila da ne uzima moje ključeve…
Luna mi je, dakle, konačno otključala kapiju, taman kad sam se, mimo svog običaja, spremao da pozvonim i drugi put…
Prvo je naišao glas, iza ugla, a onda je metronom Marinovog repa svečano najavio i njenu lomljivu siluetu. Trnci nemira škripnuli su mi pod nogama, tiho, tek-tek, otprilike kao Onaj Davno Otopljeni Sneg, čak i tiše, ako je to uopšte moguće?
Naivno sam pokušao da ih se otarasim, drobeći đonom tek pripaljenu cigaretu, ali to je naelektrisane iskrice samo šibnulo gore, uz kičmu, kao udarac malja plehanu kazaljku snagomera na ulazu u zabavni park…
– Nisam čula tvoj auto…
Da, to je ličilo na nju…
“Tvoj auto”…

I gotovo…
Mi smo prijatelji. Samo prijatelji. Tek nešto bliskiji stranci, maltene? Nikad ničeg nije bilo između nas dvoje…
Ali…
Prepoznajem te po vratima automobila tiho zalupljenim pred mojom kućom u ponoć…
Tek tako…
– Ne, Luno… Došetao sam… Ostavio sam kola jednom klincu pred pumpom… Doteraće ih ovamo ako dođe na red pre jutra…
Pljesnula je iznenađeno (skoro obradovano?), zadržavši ručice spojene…
– Ma… čula sam da sad to rade? Ne mogu da verujem… I šta, ti mu onda zaista platiš za to?
– Pa… Dam mu već neku kintu…
Studenti su doista provalili fizionomije koje ne pristaju da puze metar po metar u kilometarskom redu za benzin, i tačno pogode kome treba da kucnu u prozor nudeći da, za marku-dve na sat, čekaju umesto njega…
Momak koji je šetkao kraj kolone sa “sociologijom sela” pod miškom je već jednom za mene obavio tu poverljivu misiju, i s njim sam se, polazeći na kartanje, lako dogovorio oko sitnih primopredajnih detalja…
– E… Baš svašta…

Očigledno se oraspoložila analizirajući novonastalu granu prostitucije, prekrstila je ruke i radoznalo čekala da još malo pričam o tom iznajmljivanju mladića na sat…
Rezignirano sam slegao ramenima…
– Pa… Klinci su vidre, draga moja. Snalaze se… Okrenu začas stotinak maraka, birajući devijantnu sredovečnu klijentelu, koja ne priznaje redove za nešto što se ne deli, nego se plaća…
Uozbiljila se, i spustila ton…
E, baš smo i našli o čemu da razgovaramo?
– A čula sam i da će ponovo uvodili one “bonove za benzin”? Kao pre par godina… Znaš? Kad li je ono bilo?
– Jeste… I ja sam čuo… Ali sam davno potrošio svoje “bonove za čekanje” u ovom životu… Ništa mi to više ne pomaže…
Osmehnula se setno, komentarišući sve samo sporim potvrdnim klimanjem, i povukla se korak u stranu…
– O… Uđi već jednom… Uđi, molim te…
Nosila je mokasine sa kićankom, pripijeni elastični jeans, i žuti (ili svetlozeleni?) pulover na kom je nekoliko izvezenih jaganjaca mirno paslo pod oblim brežuljcima grudi. Navrh levog brdašca nakrivila se i neka kućica sa dimnjakom koji se pušio, zakucao sam na vratanca te kolibe jednim sasvim kratkim pogledom, no i to je već bilo pomalo nepristojno…
– Ma… Ti znaš ovaj pulover, zar ne?
Trgao sam se zbunjeno, zatečen…
– Ovaj… Da… Mislim da ga znam?
Delovala je nekako jednostavno-otmeno-smerno-umereno-lepo… Mislim da je “klasično” reč koju pokušavam da konstruišem?
– Oni su davno počeli da kartaju… Ko su ti ljudi, Petraš, više nikog ne znam? Razgovaraj ti malo s Fedorom, tebe će sigurno poslušati… Nimalo mi se ne dopadaju…
Naklonom sam obećao da ću to učiniti. Ni meni se baš nisu sviđali nadmeni marinsko frizirani momci kojima je Feđa počeo da popunjava upražnjena mesta naših dugogodišnjih saigrača, no, kako stvari stoje, danas još jedino Dripci Sa Velikim Automobilima I Malim Fondovima Reči imaju lovu za kartanje, i lovu za sve drugo…
– E, pa… dobro…

Okrenula je ključ za sobom i ponovo prekrstila ruke na grudima, uzdahnuvši glasno…
Nisam je zagrlio, iako je to bio čisti penal…
Zakoračili smo u prolaz oprezno, kao da kasneći ulazimo na koncert gudačkog kvarteta, i Marin se za svaki slučaj ubacio među nas poput Kerbera, očigledno naslutivši nešto svojim inače problematičnim instinktom…
Ali putevi su nam se začas razišli…
Još jednom…
Nakon samo par kratkih metara…
Ona je krenula desno, ka stepenicama verande sa koje se ulazilo u njihov stan, a ja sam produžio pravo, ka dnu bašte, gde je Feđa improvizovao “atelje” u neostvarenoj privatnoj ordinaciji svog davno uzemljenog oca…
– Ah, da… Pričala sam popodne sa Ksenom… I pomenula da ću te možda videti…
Zastala je na prvom stepeniku, pokušavajući da važnost onoga što će mi reći umanji time što to čini u odlasku, ali crna svilena vrpca Brige zatreperila je na povetarcu njenog glasa, i predosetio sam da će to biti loša vest…
Pucaj, lepojko…
Izgleda da su loše vesti ovih dana organizovale neku trku čiji je cilj na mojoj adresi?
– Videla je tvoje ime u kompjuteru… Poručuje ti da će te vaš Stari Prijatelj Jack potražiti ovih dana… Ali da ćeš ti već znati šta treba da radiš…
Ops?
Šta sam rekao?
Lunina sijamska drugarica Ksena radila je za Vojsku, nešto sitno i administrativno, ali je sabotirala koliko je već mogla. Godinama je sklanjala u stranu one pozive za vežbe na kojima je prepoznavala imena iz almanaha naše gimnazije, no, od ovog proleća, otkad su raznorazni Ćorci zadužili bojevu municiju, njene male prijateljske usluge tretiraju se kao “veleizdaja domovine”…
Otad se, razumljivo, javlja retko, sve u šiframa…
Srećom, na TV-u se letos potkrala simpatična serija o radio-voditelju zvanom Jack Killian, koja nam je svojim imenom pomogla da kodiramo poruke:
“Midnight Caller”. “Onaj koji poziva u ponoć”…

Vojna Policija je prezauzeta radom u trećoj smeni. Šanse da se neo-partizani prepoznaju pod pseudonimom “Stari Prijatelj Jack” su samo teoretske, no, nije baš preporučivo kladiti se na tog konja?
I za mogućnost da me pokupe u Dobrovoljce sam do pre desetak sekundi mislio da je “samo teoretska”, a evo šta je ispalo?
Tek, dunuo sam u zvezde, da ih malo zagrejem, i pokušao da umirim Lunu…
Da je umirim?
Dovraga, kao da nju usred noći treba da spopadnu oni sivomaslinasti fanatici?
– Neće biti frke, ne brini, u redu je… Još sam prijavljen kod matorih… Teško da će me naći…
Mesečina se kratkim srebrnim potezom dotakla njenog lica, učinilo mi se da bi to mogao biti i sjajni repić neke suze-padalice, ali oreolsko svetlo iza nje, sa verande, onemogućilo me je da se zakunem u to…
Mahnula je kratko, uznemireno…
– Ali čuvaj se… Ipak… Obećaj mi da ćeš se čuvati?
Polako, luče…
Nigde ja ne putujem…
Podigao sam kažiprst, i na tren bio u iskušenju da ga njime pozovem sebi, ali sam joj na kraju ipak samo lagano pripretio, potiskujući nazad, u grudi, Želju koja se opirala drčno i vragolasto, kao onaj pajac-na-feder kad ga vraćaš u kutiju…
– Bolje se ti čuvaj, gospođice Nespretnjakovićka… Znaš već… Na tim “vratolomnim” stepenicama…
– Eh…
Prešla je rukom po izlizanom gelenderu, nežno i pažljivo, kao po staroj porodičnoj komodi…
– Katkad, kad si ti u blizini, namerno se sjurim niz njih… I ništa, eto… Kao u inat…
* * * * *

Ne…
Nismo mi bili ljubavnici…
Nikad…
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali…
I to je sve…
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta lađa…
Negde ovde daleko…
Negde tamo blizu…
Ni na nebu, ni na zemlji…
Do te tajne se, interesantno, moglo stići jedino baš strmim stepenicama visoke verande, uz koje se Luna uspentrala hitro, kao košuta, ostavljajući na njima izvesni zagonetni osmeh, kao ružu, kao malu staklenu cipelicu po kojoj ću je pronaći…
Ali, gde žuri? Opet ne pazi, ludica…
Jednom je već gadno uganula nogu okliznuvši se tu, na zaleđenom oblom basamaku…
O, jednom davno, najdavnije. Još dok je iz ove kuće odlazila svojoj kući na spavanje…
Bila je zima, sećam se, neki februar, šesnaesti, osamnaesti, tu negde…
Toga se, već, ne sećam tačno…
Morao bih zaviriti u Feđinu ličnu kartu da otkrijem i taj podatak? Stara Vodolija je uvek pravila svetkovine od svojih rođendana, jedan od njih se slavio i te večeri…
I tako…
Pred zoru sam se ponudio da razvezem iznurene tamburaše po periferijskoj pomrčini, žrtvujući se da tako propustim slavljenikov neizostavni završni plaidoyer…
Brže no što sam uspeo da se vratim, i ostali gosti su se tiho, na vrhovima prstiju, izvukli sa te stote reprize Feđine maliganske monodrame. Luna je, kao pravi kapetan, ostala poslednja na brodu koji je tonuo, i tek tad zalupila vrata i žustro krenula sama…
Uf…

Suviše žustro, bojim se?
Zatekao sam je kako na stepeništu verande, sedeći na pljosnatoj lakovanoj tašnici, oprezno pipka pomodreli levi zglob…
– Nezgodno sam stala… Nije ništa… Već prolazi… Hm, hm?
Mereći veliki podliveni otok na kantaru svog iskustva, odmah sam shvatio da će ta nožica morati u gips, i da je tekuća sezona za nju, najverovatnije, završena…
Ali, Fedor je visio preko otomana kao iznošena potkošulja, od njega nije moglo biti nikakve koristi…
Podigao sam zato njegovu devojku onako kako se već podižu tuđe devojke, obazrivo, najobazrivije što sam umeo, i poneo je do automobila. Bolnica je bila odmah tu, preblizu da bih zvao ambulantna kola…
Provejavao je neuverljivo krupan sneg…
Mali ratoborni noćni portir zarežao je na moje farove, znao sam od ranije da nemam šanse kod takvih “por-terijera”, pa sam, gunđajući, ostavio auto pred ulaznom rampom, i ponovo uzeo Lunu u naručje…
Privezala se rukama za molo mog vrata, privila se uz mene jednostavno, zbunjujuće prirodno, kao samonikla puzavica očajno željna ičijeg dodira, osluškivala je školjku koju sam krio pod kaputom, i nije govorila ništa…
Pomislio sam da će zaspati, ali ne, povreda se polako hladila, znao sam da je boli sve više…
Dežurni na prijemnom, svom srećom, bio je neki Goran, sa neočekivanim nadimkom Doktor, znali smo se onako, igrao je svojevremeno polutku i halfa u “Metalcu”, stabilan, dobar tehničar, ali užasno spor igrač…
A opasno brz lekar, da ne poveruješ? Sve je odigrao iz prve, puno nam je pomogao…
Sledećeg meseca, kad smo se slučajno sreli u opštini, interesovao se da li je sve u redu sa nogom moje curice?
Rekoh da jeste. Ali da to nije moja curica. Nego curica mog prijatelja…
Nasmešio se, značajno…
Reče da se nada da mi to nije neki preterano dobar prijatelj?
Činilo mu se, naime, da ta mala može biti samo moja i ničija. Tako mi se bar nekako stiskala uz grudi, dok sam je one noći nosao kliničkim hodnicima, kao nevestu…
Zar?
Rekoh Doktoru, ne trepnuvši, da mi to nije padalo na pamet…
A padalo mi je, naravno…

I pre i posle…
Te iste jeseni, naročito…
Feđa je napokon napravio svatove o kojima je godinama pričao. Sa izrezbarenim čuturama i platnenim banatskim peškirima. I sa fijakerom, belim konjima i hiljadu naviksanih violina u porti Saborne Crkve…
Unoseći mladu preko praga, zastao je da pozira unajmljenim fotografima i rođaku iz Nemačke koji je posrtao pod samarom tek lansirane video-kamere. Nevestin veo se u tom natezanju nekako otkačio, mimo protokola, spuštajući zavesu na čudni i uporni pogled kojim je tražila nekog u onoj masovki…
Ne mene, svakako…
I zašto bi?
Kad mi nismo bili ljubavnici…
Nikad…
Samo smo se ponekad, u noćima punog meseca, malo tražili po dugim talasnim dužinama Čežnje…
I to je sve…
* * * * *

"No, šta je tu je ...
Samo još jedan od onih meseci kad ti baš ne ide...
Novembar je to i ranije umeo da mi priredi..."

Nije ti svaka bila u rečima. Neka ti je bila i u srcu, ali si ćutao o njoj. Ja znam i ti znaš, da se prave ljubavi ne spominju nikada i nikome.

"Znaš prijatelju, ja sam nju voleo.
Ono mislim, baš voleo.
Istinski, ludo i bez razmišljanja.
Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća.
Sa mnogima sam bio, al' sam nju nosio u srcu.
Najviše mi je trebala, a eto..
Baš njoj sam najviše boli nanosio.
Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je terao od sebe.
Stalno joj se vraćao, a ustvari bežao od nje.
U jednom trenutku pokazao bih joj da mi je stalo, a u sledećem dokazao da sam đubre...

Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno...
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi za pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra...
Njen kofer, na kraju krajeva...
Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim...
Do pepela se i stiže jedino preko vatre...

Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima, ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta:
- Samo da smo mi živi i zdravi.
- Sve u svoje vreme.
- Jesi ili nisi?