Tiho, o tiho govori mi jesen...

Najbudalastija tuga među tugama
Miroslav Mika Antić





U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.

Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke. Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću. Primetiš to po iskračalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmišljali. Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još ređi oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veća od kuće", kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću."Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: "Niko me na svetu nije pokori sem mene".Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.
Miroslav A.

“Kao što je slikaru potrebno ujednačeno svetlo da bi dodao završne linije svojoj slici, tako i meni treba umiruće svetlo koje nikako ne može da me zasiti u jesen.”

Lav N. Tolstoj

"Лишће исписује твоје име по тротоару.
Помажемо му ветар и ја."

Матија Бећковић

Oliver Dragojević
Jesen stiže dunjo moja

Jesen stiže dunjo moja
Ne miriše više cviće
Zumbul, lale, jorgovani.

Jesen stiže dunjo moja
Ne miriše više cviće
Zumbul, lale, ljubičice.

A i ti me iznevjeri
Dunjo moja, otišla si
Slavuj šuti, lišće žuti.

Jesen stiže, dunjo moja
Ne miriše više cviće
Zumbul lale jorgovani.

S cvjetnih grana, lišće pade
S njime ode moja ljubav
Moja mladost, moje nade.

S cvjetnih grana, lišće pade
S njime ode moja ljubav
Moja mladost, moje nade.

A i ti me iznevjeri
Dunjo moja, otišla si
Slavuj šuti, lišće žuti.

Sad i ne znaš kolko patim
Kad se sitim jorgovana
Ljubičica i jasmina
Kad se sitim jorgovana
Zumbul lala i jasmina.

Đorđe Balašević
Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja"




Toga jutra sam stigao putničkom klasom,
pa kući sa stanice časom,
kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba
- suvenir na stražarske dane.

Ušao sam na prstima,
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: "Prošlo je k'o za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa će ti svirati a ti ćeš birati".

Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča,
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom.
Već po redu poželeh im zdravlja i sreće,
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom.

Tad me spaziše cigani,
kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih!
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi šta ćemo svirati!"

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...

Retko odlazim kući a pišem jos ređe,
i slike su bleđe i bleđe,
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene,
pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.

Nikom ne pričam o tome.
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem.
Spas mi donose cigani,
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih,
oni me pitaju šta da sviraju...

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!

Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...

Znajući da se vetrovi najbolje love u krošnjama, pogledom sam obišao zamke koje sam postavio u granama Velikog Crnog Drveta pred Uspenskom Crkvom, sve su mirovale…
Te grane su, uzgred, bile mrke i teške, kao da su donete rekom, a sitni žuti listovi tinjali su tu i tamo, tamnim hladnjikavim sjajem, kao ćilibari…
Uzalud, pomislih, ako do sada nisam naučio da razlikujem lipu od platana, ili bresta, onda više i neću, bojim se…
Ali, svejedno…
Voleo sam to drvo, od malena još, i sve te godine ono je za mene jednostavno bilo Ono Veliko Zeleno Drvo Kraj Uspenske Crkve…
Dan kao ovaj, kad se pre moglo objasniti kao Ono Veliko Crno Drvo Kraj Uspenske Crkve, mogao je značiti samo jedno:
Jesen je…
Jesen je već…
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti? Gde li sam se zadesio one večeri kad je njena pozlaćena parada umarširala u našu varoš?

Hvala – Jovan Jovanović Zmaj
Evo, draga dečice,
voća svakojaka,
grožđa bela, grožđa crna,
jabuka, krušaka!

Ove lepe darove
jesen nam je dala,
draga naša jeseni,
velika ti hvala!

Poslednji lešnik  – Jovan Jovanović Zmaj
Na drvetu, čak na vrhu,
Tužna lica
Sedi jedna zabrinuta
Veverica.

Jesen pozna, većem žuti
List na grani,
Sad lešnika nema više,
Svi pobrani.

Lastavice – Vojislav Ilić
– Lastavice, tico mila,
kuda pružaš laka krila?

Zar je zima strašna tako,
te razvijaš krila lako?

– Za poljima, za gorama,
jarko sunce sija nama.

Rosno tamo cveta cveće,
ne odlazi premaleće.

Tamo, gde se lasta sprema,
nema zime, mraza nema.

Al’ kad leto sine samo
doći ćemo i mi amo.

Laste – Gvido Tartalja
Kad se laste sele
u daleki kraj,
da l’ u gnezdu ostaje
ceo nameštaj:
I jastuci i perine
I kolevke dece njine.

I da li će sve to
naći ili neće
kad se opet vrate
amo u proleće?

Jesenja pesma – Dušan Radović
Sve je pošlo naopačke
za vrapce i mačke,
kad je jesen okačila
svoje žute značke,
kad je vetar zapevao
Novembarske tačke…

Pažnja! Pažnja!
Velika jesenja kupoprodaja!

Prodajemo suncobrane
– kupujemo kišobrane!
Prodajemo staro lišće
– kupujemo pahuljice!
Prodajemo trotinete
– kupujemo sanke!
Kupujemo šubare
– prodajemo mašne!

Prodaćemo sokne
– kupićemo rukavice.
Prodaćemo sejalice
– kupićemo grejalice.
Prodaćemo sladoled
– popićemo čaj.
Jer!
Sve je pošlo strmoglavce
za ptice i cveće,
kad je sunce odustalo
na krov da nam sleće.
Kao da je žuto, ljuto,
kao da nas neće!

"Čudno je to. Tokom godine sve je skoro identično zeleno, ali kad bi neko u jesen pokušao da naslika pejzaž široke močvare, morao bi na svojoj paleti pažljivo umutiti hiljadu i jednu nijansu žute, smede i crvenkaste. Lako je dok je zeleno. Kad dođe doba da se vene, stvari se odjednom prikažu u svojim pravim bojama..."
Balašević