Augustin Tin Ujević

First topic message reminder :



AUGUSTIN TIN UJEVIĆ
(Vrgovac, 05.07.1891 ― Zagreb, 12.11.1955)


Augustin Tin Ujević (1891―1955), jedan je od najosobenijih pesnika hrvatske književnosti u periodu posle Prvog svetskog rata. Bio je pesnik, esejista, kritičar, publicista i prevodilac. Važio je za veoma obrazovanog pisca bogate erudicije, znalca stranih jezika i dobrog poznavaoca književnosti i umetnosti. Njegova široka kultura i interesovanje za različite oblasti duhovnog stvaranja dolaze do izražaja u poetskoj prozi, esejističkim zapisima, estetičkim ogledima i kritičkim ocenama. U njegovom obimnom književnoumetničkom delu (sedamnaest knjiga sabranih dela) naći će se mnoštvo zapisa iz filozofije i estetike i zapažanja o različitim fenomenima moderne literature. On je pevao, ali je i prosuđivao o pevanju ― kako tuđem, tako i svome.

Ujević se svojim prkosom, prezirom i protestom odvajao od sveta svakodnevice, sveta sticanja i imanja, i živeo slobodnim životom najvećeg boema ali i najvećeg usamljenika svoga doba. Boemija je bila njegov stil i filozofija života, osoben način da se izrazi nezadovoljstvo društvenim ustrojstvom i protest protiv utvrđenog reda stvari. Za njega je postojao samo svet knjige, svet duhovnosti i lepote, svet poezije. Nije povlađivao, nije se nametao, nije ništa tražio ― živeo je sam i slobodan, a svoje misli, ideje i saznanja pretapao je u pesmu, zapis, refleksiju, esej i književnu kritiku. Bez sigurne egzistencije, bez prijatelja i zaštitnika, bez slave i priznanja, večiti siromah, stvarao je jedino bogatstvo koje je cenio i do koga mu je bilo stalo ― poeziju. Ona mu je bila jedini smisao i utočište, sve što je stekao i imao. U sukobu sa udvorištvom i licemerstvom, Ujević se povlači u sebe, posvećuje se lepoti i poeziji, ali će ta poezija biti snažan izraz poraza i razočaranja, sumnje i usamljenosti, bezvoljnosti i pesimizma. To je poezija duboko razočaranog mladog čoveka koji u životu ne vidi nikakve puteve, koga su zahvatili gorčina i beznađe, apsolutna dezorijentacija. Njegovo odricanje života dostiže vrhunac u odricanju sopstvene egzistencije, sopstvenog postojanja:

         S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
         s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
         sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku
         gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću.

U najznačajnije pesničke knjige Tina Ujevića ubrajaju se: Lelek sebra (1920), Kolajna (1926), Auto na korzu (1932), Ojađeno zvono (1933), Žedan kamen na studencu (1954). Lelek sebra i Kolajna nastale su pre 1919. godine kao jedinstvena zbirka, ali je sticaj izdavačkih okolnosti (beogradski izdavač S. B. Cvijanović nije smeo da rizikuje sa objavljivanjem obimne pesničke knjige), doveo do toga da se rukopis razdvoji na dve posebne pesničke knjige.

Glavna tema Leleka sebra i Kolajne jeste ljubav, ali ljubav kao filozofski problem i tema: to nije doživljena ljubav, životno iskustvo, lični doživljaj žene i ljubavi. Ljubav je ovde predmet refleksije ili povod za refleksiju. Žena nije konkretna: ima različita imena ― od literarnih (renesansnih), preko biblijskih, do imaginarnih.

Pevanje Tina Ujevića, koje je trajalo četiri decenije, u osnovi je moderno pevanje, ali modernost ga nije mumificirala i ujednoličila. Njegova versifikacija je dinamična i inovativna, kreće se od strogo umerenog vezanog stiha do različitog variranja slobodnog stiha. U Ujevićevom pevanju ima disharmonije, rastrganosti i neusklađenosti u leksici, tonu, raspoloženjima, strukturi. To nije rezultat nepažnje i nebrige, nego je odraz emotivne napregnutosti, psiholoških disonantnosti i egzistencijalnih rastrzanosti.

Staniša Veličković | INTERPRETACIJE iz književnosti 3 | "Školska štampa" Niš, 2006.

ČARI ŽENE

Ona voli lutke, djecu, pse i mačke,
voli lijepo cvijeće i svih vrsti laske;
u pretincu tajnom, slobodna od paske,
za samoću čuva djetinje igračke.

Bijeli pudar treba, a na nj crne tačke,
njeno lice, tašta sfinga ispod maske;
miris, svilu, biser, sjaj đavolje Paske,
i na čelu zvijezdu nosi, poput značke.

Pjesniče, što znadeš koliko su blaga
čednost bijelih lijera i dah pjanih ruža
klečke se pomoli besmrtnoj Ljepoti!

Pa će da ti kažu čar stvorenja draga,
što do tvoje grudi divne nokte pruža,
rane na tvom srcu, modrice na ploti.

Meni bez mene

Ure od smole cure besmisleno,
sumorni čovjek snatri bestjelesno,
sutonska strast se boji bezimeno,
a ljubav jeca, jeca bespredmetno;

i sve je danas prazno beskonačno,
a vjetar duva, duva bezutješno
na gole duše koje neprestano
ištu i grle beznadno, beskrajno.

Ako čežnja živca stremi u taj vis
bit će da mi sluti bijela snoviđenja,
il da strava drugih svijetlih objavljenja
kruni kao zora uzneseni klis.

Uzalud izlanu: »Ja sain Bilitis«.
Na nemirne čežnje i nestalna mnjenja
što ih muči iskra ljuta nestrpljenja
baca lažnu sjenku zagonetni Dis.

I ja kumim tebe, udaljeno Selo,
daj tmi mliječnu ljubav iz svježega jedra,
vrati plaho srce ljubavno i bijelo.

A kad mlada duša prerodi se vedra,
grliti ću hridi i gorske košture
kud plamene oči grozničavo zure.

Blaženo Jutro

Blaženo jutro koje padaš
u svijetlom slapu u tu sobu,
već nema rane da mi zadaš,
počivam mrtav u svom grobu.

Možda ćeš ipak da potpiriš
pepelom iskru zapretanu -
jer evo, trome grudi širiš
čeznućem suncu, jorgovanu.

Dijeliš mi neke tihe slasti
kad o tvom zaru vidim knjige
na polici - i cijeli tmasti
vidik te sobe pune brige.

Za mene ipak nešto fali
u ovoj uzi bez raspeća,
na dragoj usni osmijeh mali,
u čaši vode kita cvijeća.

Blaženo jutro koje padaš
sa snopom svjetla u tu sobu,
već nema smrti da mi zadaš,
no vrati ljubav ovom Jobu.

Cvrkutanje Srca U Pokrajini Sanja

Ptice pjevaju u mojoj sobi, a ne u kavezu,
puštene od ruku milosrđa u moj blaženi san.
Ptice mi javljaju da su radosno sa mnom u savezu,
ptice cvrkuću u misli i naviještaju crveni dan.

Ptice su ostavile šume i svježe granje stabala.
Sada se sjatile u grad, ali u pohode isključivo meni.
One kljucaju kljunom u plohu zvonkih stakala.
One pjevaju suncu i boji u ovoj ugodnoj sjeni.

One su rekle hvalu vjetru i pjesmi ganuta lista.
Ispričale su povijest stvari u toku između zemlje i neba.
Ptice mi dragaju lice i nude cjelov iz čista.
Ptice će maštâ krotkosti primiti s ruku zrnja i hljeba.

Došle su ptice k meni, k valu, na idealnu rijeku.
One, jedine iskrene, u ovoj građi zidanog mraka.
I, takve, predaju mrkim licima u turobnome vijeku
golemu poruku sreće iz plavetnog zraka.

O ptice, i ja sam ptica, i ja se ljuljam na grani,
ili siječem prostore gdje se razmeđa zemlje brate.
Cvrkuće u mom srcu, jer ja sam duh izabrani,
a vi ste, ptičice, poslane da u mom snu zapjevate.

I kada odlete ptice, ostat će njihova krila,
i moje glasnice iznutra sve nabubrene zvukom.
O ova pera šarena da bi se u let milja razvila
i pobjedu kliktala nad rasparanim mukom!

Božanska Ženo

Božanska ženo, gospo nepoznata,
dokle, i kamo, mene misliš vući?
Hora je došla te ja moram tući
zlatnim zvekirom na bešćutna vrata.

Od tvojih čari i od bljeska zlata,
od dvora strepim kuda imam ući,
a krto srce moralo bi pući
bez tvog osmješka, besmrtna beata.

Dok sjaju sunca i blijedi mjeseci,
snatrim o zmaju ispred tvoga praga
i zlatnom klasju u toj mekoj kosi.

I preklinjem te: Nepoznata, reci,
kakva te tuga iz daljine draga,
i još mi reci, gdje si, što si, ko si?

Diljem Dana

Diljem dana što me svojom čamom
plaši čekam nujno veče da za me oživi
kao bokor cvijeća u staklenoj čaši
novi izgled svijeta u ženi i pivi.

Čekam varke spasa i druga obzorja
i ljepotu dima u zgusnutu plaču,
a dok snivam zelen vidik smolna borja
krvari mi srce na igli i draču.

I beskrajno slutim pogreb svoga nerva
što ne ište više duše ni naslade.
Ko mjesec na inje struji moja verva
da obaspe suze i usnule jade.

I ja žvatam ovu tugu bez granica,
i ja gutam ove suze bez imena;
Ni po noći sunce, ni danju danica
nema boljih laži ni žarčih parfena.

I ja tako cvilim, tužim i uzdišem,
i ja tako crno beznadno izdišem,
a nizašto čeznem onom boljem, višem,
a nizašto stremim ovom satu tišem.

Dok Na Nju Mislim

Dok na nju mislim, ja silazim s uma;
na divnu čelu ona trpi krunu;
Za poklon treba zapad veleuma,
za suzu zvuka nadahnutu strunu;

Jer ona živi tek gospodstvom bića
i ritmom kreta, crtom carevanja;
Njena je pjesma krajina otkrića,
a njezin pogled tiji šuštaj granja.

Skromnu bjelinu nježna porcelana
krije u svili duše koribanta;
I blagu žalost proljetnih blagdana
i ime strasne tuge: Violanta.

Al ništa nema značaj njene sjete
ko uzdah sneni za tuđim oblakom,
ko vijenac cvijeća što ga noći plete,
ko čisto srce što ga vrebam lakom.

Ako to nisu njene meke ruke
i guste kose mirisa i želje;
Ko šume lisne za sve slavoluke,
kite i vijenci za pjano veselje.

No tako pali svuda plač i plamen
kroz mećave i čemer bodrih slika;
I njena sila — mramorni je kamen
u hladnoj grudi ko usred zvonika.

Igračka Vjetrova
Pati bez suza, zivi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Taste su suze, a jadikovke
ublazit nece gorki san.

Podaj se pjanom vjetru zivota,
pa nek te vije bilo kud,
pusti ko listak neka te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lisce sto vir ga vije
za let si duso, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet sto nema korijena.

Jer Ti Si Došla S Druge Strane Svijeta

Jer ti si došla s druge strane svijeta
preko strahota sinjeg akeana;
Dva naša srca, dva sljubljena cvijeta,
grle se preko glave Levjatana.

Kroz onaj ritam, ljubav vaseljene,
i muziku što vlada plave sfere,
kroz našu dušu, i tebe i mene,
grle se bijesno do dvije hemisfere.

Sa sjajem krina i sa rozmarinom
da četvrt sata ti si došla kašnje,
odar bi našla. Svojom sad bjelinom
vrati mi moje srce Nekadašnje.

"Krenuo sam na put, put je bio dug. Kasno sam shvatio da je taj put - krug!"

Zapis na pragu

Ove pjesme to nisam ja, iako sam ih ja napisao
Ovi jauci, to nisam ja, premda sam ih zbilja uzdisao.
Moj pravi život, ja sam samo disao.

Jer ja živim i kad pjesma umre. Ja živim i kad patnja mine.
Ima u meni nemira dragog, a ima i moje širine.
Ja puštam i drugog da govori za me.
A i sam govorim druge same.

Ja ne marim čovjek biti ako sam umio ljude bogovski reći.
O, ja. Ja sam od sebe i manji i veći.
O, ja.Moj drugi i moj treći.

Ja ne sanjam o sreći.No ne sumnjam o sreći.
Gle ovog dvojstva i trojstva moga:
ima u meni tmine,
no ima u meni i vedrine,
i moja divna sloga.

БЕОГРАДСКЕ ГОДИНЕ ТИНА УЈЕВИЋА


ЛЕЛЕК КРАЉА БОЕМА

Док су његов изглед и скандали згражавали јавност и повећавали тираже новина, књижевна критика га је уздизала у сам врх југословенског песништва. „Горда индивидуа, цар и уједно мученик земаљског живота”, писала је Исидора Секулић

арђао катанац је поломљен, врата су отворена. У полутами назире се сва беда мемљиве собице земљаног пода и убуђаних зидова, дугачке и широке тек неколико корака: расклимани кревет са голом сламарицом, јорган, ћебе и два јастука, умиваоник, мала фуруна без пепела, празан лимени тањир, две изношене мушке кошуље, огромне старе ципеле с рупама на ђоновима и један изобличен, излизан шешир – све прекривено прашином.

    Ту је Тин Ујевић проводио своје самотњачке дане: ноћи је несебично даривао Београду. Овај тужни инвентар је све што је од великог песника и ненадмашног боема остало у граду у коме је, као његово несвакидашње живо знамење, проживео неких девет година. Од никад утврђеног броја разних Тинових коначишта у Београду, овом се зна и некадашња адреса: Булевар краља Александра бр. 60. Напустио га је у новембру 1929, пре 82 године. Саосећање код Тина потражи се често и данас:
    „Како је тешко бити слаб, / како је тешко бити сам, / и бити стар, а тако млад!”.

О моје тијело... хире васионе

    А тако млад је био 1912. године кад први пут долази у Београд. Аугустин Ујевић, двадесетједногодишњи студент филозофије, класичне филологије, естетике и књижевности, који се све чешће спомиње као надарен песник, један је од предводника великих студентских демонстрација на Загребачком свеучилишту. Хрватски сабор је распуштен и забрањен је сваки политички рад због чега студенти ступају у штрајк. О томе студент Ујевић обавештава у фебруару 1912. године јавност у Србији написом у београдском „Словенском југу”. Убрзо је ухапшен и осуђен на шестомесечно протеривање из Хрватске. Одлучује да пође у Београд, у Србију, која је у то време за све младе ношене снажном идејом југословенства била оличење слободе, поготово за оне из крајева под туђинском власти. У Београд стиже првих дана марта 1912. године. Уписује шести семестар на Филозофском факултету где му је један од професора Јован Скерлић, уредник „Српског књижевног гласника”, културни вођа и идол Уједињене националистичке југословенске омладине. Угледни професор и новопридошли студент су се и спријатељили, ближи по политичким него по књижевним погледима.   Ипак, објављује једну песму у „Гласнику”. Станује у Хиландарској, затим Македонској улици, а онда у Улици краљице Наталије.
    Већ 17. марта, на тргу испред Народног позоришта, одржан је у 9 сати пре подне велики протестни митинг универзитетске омладине Београда као подршка штрајку хрватских ђака и студената. Пред око пет хиљада присутних, говорници осуђују диктатуру у Хрватској и „тлачење јадног хрватског народа”. На крају, поздрављен снажним аплаузом, говори висок, стасит младић, у уредном црном оделу, упадљиво плавих очију и далматинског наречја. „Живео брат Ујевић!”, узвикују окупљени.  



   „Поздрављам вас, драга браћо из слободне Србије!”, узвраћа он. „Ја сам усхићен што видим да наши болови одјекују и у вашим срцима”. Сав у жару политичке борбе, пише текстове и анонимне брошуре о неопходности југословенства, социјалне правде и, наравно, рушења Аустроугарске. Запоставља студирање и не излази ни на један испит. По истеку шестомесечног прогона, намерава да се врати у Загреб, али је ухапшен већ у Земуну и спроведен у загребачки затвор. Опет суђење због политичке, посебно антиаустријске пропаганде, и опет прогонство, сад на десет година! Не смирује се: „због ширења братства и јединства југословенских народа”, следе хапшења и робијања у Сплиту и Загребу.
   Најзад, у јесен 1913. године одлази у Париз преко Београда. Пун живота, заноса и очекивања, уредно студира на Сорбони, у домовини му објављују стихове и са двадесет три године постаје значајно песничко име.
    Осам година после мартовског скупа пред Народним позориштем, кад су београдске девојке уздисале за наочитим, плавооким и речитим Далматинцем, преко тог истог трга замишљено корача висок и мало погнут човек дуге, раштркане браде. Испод изгужваног шешира, готово до рамена му падају праменови неуредне косе. Сви џепови његовог прастарог зимског капута пуни су исписаних листова папира и новина. На доњој усни догорева цигарета. У изношеним ципелама, он се полако упућује ка Скадарлији. Смејући се, за њим трчи буљук дечурлије. „О моје тијело, спрдњо случаја, хире васионе...”, гласи његов стих.
    Тако је почело и тако трајало „најбоемскије” раздобље Тиновог живота, а и Београда, у који поново стиже у јануару 1920. године. Има двадесет девет година и ниједног јединог динара. Отрцан и гладан, доноси у престоницу нове државе цео свој иметак: рукописе песама, јединствен дух и велико, загонетно и никад разјашњено разочарење у све, поготово у оно за што се борио својим младалачким срцем. Чак му ни име неће бити као пре: од светачког Аугустин постаће тајновито ТИН, слично одјеку звона. Његов очај је толики да себе јавно проглашава мртвим. У потресној исповести „Испит савјести” он пише и ово: „Јер је умрла, умрла она младост с тежњама према бесконачности, према љепоти, према љубави!... Дошао сам до коначног убјеђења да ми је немогуће бити срећан. И одрекао сам се среће...’’ Од снова, жеља и нада остали су му само језик, хартија и оловка у празном џепу.
   Да, и побратимство лица у свемиру.

О благо оном који јад отрпи
    Тин у мају 1919. године напушта Париз где је већ увелико живео боемски. Некада готово кицош, више уопште не брине о свом изгледу.  Такав стиже прво у Загреб, а затим у Београд. Одмах долази у кафану хотела „Москва” у којој се после рата свакодневно окупљају песници и други уметници. Осваја је напречац и она ће да се прочује као његова својеврсна „резиденција”. „Онај Ујевић” у „Москви” постаје несвакидашња атракција, не само главног града. Атракција је и за књижевне кругове: у београдским листовима и часописима појављују се његове песме, фељтони и есеји. Врхунски преводи Флобера и Достојевског, чак и немачку литературу из економије. Међутим, тек септембар 1920. године доноси истински литерарни догађај: на свесрдну препоруку песника Симе Пандуровића, угледни издавач Светислав Б. Цвијановић (1877–1961) објављује Тинову збирку песама „Лелек себра” са 34 песме на 88 страница у 1000 примерака. За Тина одређује хонорар од 1000 динара.

             

    Појава ове по изгледу и обиму скромне књижице изазива збуњеност у београдској јавности. Новине месецима навелико пишу о боемском животу песника Ујевића, а сад тог „скандал-мајстора”, не ретко у истим листовима, књижевни критичари уздижу у сам врх југословенског песништва! Станислав Винавер, Тинов вршњак и кафански сабрат, одушевљено пише да песник „сања у дивним, гордим, занесеним стиховима”. Свој суд износи у обимном есеју у „Српском књижевном гласнику” и Исидора Секулић, иначе, веома уздржана у похвалама: „Стихови г. Ујевића су горки и лепи... Ретка је и узбудљива музика тих стихова... Књига г. Ујевића, као поезија, довршена је, и лепа је као ретко која књига у нас... Горда индивидуа, цар и уједно мученик земаљског живота...”.
    И док се многи домишљају шта значи сам назив књиге и да је себар потлачени, обесправљени средњовековни сељак, па и роб, „господин Ујевић” гордо тера по свом. На уздигнутом подијуму кафане „Москва”, окренутом ка хотелу „Балкан”, увек за истим столом, предвече се окупљају „васионци” како је Тин назвао ту групу поета, сликара, вајара, новинара... Присутни су најчешће песници Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Густав Крклец, Милош Црњански, Раде Драинац, Растко Петровић, Милан Дединац, Александар Вучо, сликари Пјер Крижанић, Јован Бијелић и Михаило Петров, вајар Петар Палавичини који је и најстарији, мада је тек прешао тридесету. Главну реч обично држи неуморни и врсни козер Винавер, али само до Тиновог доласка. Још носећи на одећи и бради борове иглице или сламу, траву и суве листове, трагове свог загонетног боравишта, Тин упада громко вичући већ с врата: „Бедници! Хуље! Ниткови!”.
    Овај повик, вероватно, није упућен само његовом друштву него и свим присутним. А свака кафана у којој је он седео најчешће је пуна разних знатижељника који, можда, нису прочитали ниједан његов стих, али желели да се увере како тај чудни песник изводи своје „бургије”, како на сав глас псује и вређа власт, од жандара до министара, па и самог Двора.  Растко Петровић пише да је Тин, „забављајући се и сам, пристао да буде забава за цео буржоаски свет, који је ишао недељом у „Москву” да га види као што иде у биоскоп”. Ђорђе Јовановић сведочи да су „сваке суботе многи пристојни грађани долазили код „Два јелена” или у „Москву”, доводили са собом своје супруге или драгане да им покажу како изгледа један прави, живи песник изблиза”. У чланку „Из београдске боемије”, „Политика” објављује 14. априла 1923. године:     „Један од несумњивих и лепих књижевних талената, г. Тин Ујевић, својим животом, својим понашањем, уопште целом својом страховито запуштеном појавом, изазива у последње време у свим круговима књижевног, полукњижевног и осталог Београда не малу сензацију. Пре извесног времена, он је морао бити избачен из „Москве” на протест гостију који су га, запрепашћени, посматрали како се мирно, филозофски треби од вашију. Пре два-три дана иста ствар му се догодила код „Руске круне” где је он био приредио једну сензационалну и засад збиља јединствену трку: на столу за којим је седео уфронтио је девет вашију и пустио их да трче. Експеримент је, разуме се, био технички врло тежак.  После неколико покушаја њему се досадило и једним гестом руке он је све своје тркаче растерао са стола по кафани...”. Непотписани новинар не наводи оно што потврђују Тинови пријатељи: трка фамозних вашки које се увек спомињу уз његово име била је само вешта пантомима.

Мисли што звече као сухо злато

    Сви који су га боље познавали, ако је Тина уопште било могуће упознати, сведоче, дословно, о његовом запањујућем памћењу и образовању, чудесној ерудицији, елоквенцији која кипти... До финеса је владао свим важнијим европским језицима, убрајајући и оне мртве, као и далеки кинески и давни санскрт. Изврсно је познавао готово све области људског деловања и с лакоћом је решавао компликоване математичке проблеме. Његов дугогодишњи пријатељ, песник Густав Крклец, напомиње да је Тин, и кад је живео најбоемскије, бар десет сати дневно читао по библиотекама и књижарама, преводио или писао, у свим могућим условима. Могао је изврсно да пише о било чему и у било којој форми. Иако је личио на скитницу, ипак је тај „мађионичар реторике и духовитости”, „највећи самотник и српске и хрватске књижевности”, био на свој начин господствен, пркосан и поносан, не дозвољавајући никоме да му се сасвим приближи. „Добровољни изгнаник”, увек свет за себе, без породице и сигурног конака, све своје је носио са собом, бескрајно богати сиромах, „витез и божјак”, живи, путујући универзитет који је у свом „свечаном лудилу”, „у рају свог пакла”, животарио од нередовних, симболичних хонорара и милостиње, „вечити путник између „Москве” и Скадарлије”. Називајући самог себе потчовеком, презирао је све, па и тај и такав боемски живот, а нарочито оне који су покушавали да га опонашају. Њих није било мало: пошаст звана Тин Ујевић захватила је не само београдске кафане, у чему је предњачио песник Раде Драинац, већ и факултете и школе. Неки младићи су избачени из гимназија јер су и пред професорима имитирали тог „краља боема”.

          

    Истински љубитељи уметности, песништва поготово, какви су били доктор Ђурица Ђорђевић, професор Медицинског факултета, и његова супруга Криста, ценили су и волели Тина. Они за њега и мању групу песника праве вечере на којима се не само обилно једе и још обилније пије, већ су то седељке заливене врхунским хумором и духовитим надмудривањем, виспреношћу и знањем. („Свезнајући” Тин био је познат и по томе што је уживао да стручњака из неке области јавно исмеје и прикаже као незналицу, пошто би му поставио питање из његове струке за које је знао да неће добити ваљан одговор.) У измишљеним интервјуима, јер стварне избегава и презире, новинари се утркују да „његове” речи буду што скандалозније. Тако би у Београду, наводно, требало забранити изградњу купатила, а „сапун је највеће зло које су измислили светски спекуланти!”. Повремено објављује и данас антологијске стихове „у које се силази као у катакомбе”, као: „С раном у том срцу, тамну и дубоку, / с тајном у том трудну и проклету бићу, / са звијездом на челу, са искром у оку, / гази стазом варке, мртви Ујевићу...”.
    Пажљиви доктор Ђорђевић успева готово немогуће: песник је 1922. године најзад одведен у Државну болницу на преглед и „хигијенски третман”. Утврђено је да је здрав, у сваком смислу. А кад је обријан, ошишан и гологлав, окупан и у новом, елегантном оделу крочио у „Москву”, сви су били силно разочарани. То више није онај стари, фантастични Тин. Али, само накратко: чим је проговорио поново је „завладао” са свог неприкосновеног трона. Ускоро и ново одело постаје старо, порасле су брада и коса, налази се и „круна” – опет избледели, ко зна чији шешир... Пише и објављује величанствену песму „Високи јаблани”.

Бескрајне ноћи, с ону страну ума

    Половином новембра 1925. године, читаоце београдских новина дочекују крупни наслови: „Полиција протерује песника Тина Ујевића”. Власт се на овај чин одлучује јер неуредни и запуштени Ујевић наставља да беспосличи и прави разне изгреде. Јавност је подељена: једни ће моћи да одахну, други су огорчени и бране га. Међу њима су и водећи листови „Политика” и „Време”. Пред затвором се окупљају грађани са храном, вином и цигаретама за омиљеног песника. Винавер пише: „Тин има много дела са којима иде у историју наше књижевности и на име књижевника има право као један од првих у нашој земљи. Полиција протерује Тина као беспосличара, сматрајући да три изванредне збирке песама и све чудесне прозе његове не могу да се назову радом ни послом... 
   Трагикомедија Тина Ујевића, у ствари, је трагикомедија песника у нашој средини. И нека га сви осуде за нерад, ипак ће, у своје време, деца учити у читанкама песме Тина Ујевића и детаље његове кукавне биографије”. (А Тин је рекао да је „биографија накнадни живот који пјеснику поклањају његови поштоваоци”).

                           

   После тродневног боравка у затвору, предају га „на реверс” жандарму који га спроводи до Сплита, а затим и до Вргорца код Имотског, где је, на потпис, „уручен” тамошњим властима. „Ујевић је у своје родно место отпутовао без икаквог пртљага”, извештава „Време”. „Двоје панталона, прслук и три капута, однео је на себи. Два џепа су му била пуна рукописа и хартије, а у трећем је имао кутију цигарета, од сто комада”. „Политика” на насловној страни објављује, 18. новембра 1925. године, карикатуру Пјера Крижанића: „У вагону одрпанац Тин и жандарм”. Најзад је лакнуло и полицији и „чуварима” морала. У несвакидашње утишаној „Москви”, Скадарлији и код Пере „Бумса” ишчекују да с врата одјекне његов препознатљив глас. Као за утеху свима, Цвијановић ускоро објављује знамениту Тинову збирку „Колајна” са 48 песама.
    Само осам и по месеци касније кроз Београд се брзо проноси глас: „Тин се вратио!”. Све се, наводно, догодило захваљујући нечему за шта песник уопште није марио. То је фудбал. Одлучујућу утакмицу за државног првака играју у Загребу, 25. јула 1926. године, „Грађански” и београдска „Југославија”. Побеђују домаћи фудбалери са 2:1. После утакмице, београдски навијачи препознају у једној кафани Тина Ујевића и позивају га да се с њима врати у Београд, што он и прихвата. Оно шта је имао на себи је све што је понео.
    „Ако смо изгубили утакмицу и првенство, добили смо Тина!”, хвалили су се Београђани.
    Самује у собици с почетка код Влајка Игњачевића Марсовца, безазленог чудака, познатог у београдској вароши по сваштарској радњи „Народни гуслар”. Ту се продају и старе књиге, а Тин, за смештај и неку цркавицу, служи да привуче муштерије. Наилази и економска криза.    Једна по једна, затварају се кафане, неке заувек. У, по хладноћи упамћеној, зиму 1928/29. године жали се познанику: „Студен је, без капута сам, плашим се да не настрадам...”. Прехлађен, кашљући, вуче се од кафане до кафане, али га на њиховим вратима све чешће дочекује неумољиви катанац. Не поверавајући се никоме, некако је скупио новац за карту до Сплита. Има тридесет осам година. Увече, 13. новембра 1929. године, улази у први воз и одлази у – Сарајево. Нико га није испратио.
    У Београду, где се осећа необична празнина, Тин и даље живи у успоменама, новинским ступцима и разним гласинама. Наводно, отишао је у Шпанију са богатом дамом грофовског порекла. Други су тврдили да већ плови ка Јужној Америци или Аустралији, јер је, поуздано, агент моћних, тајних организација. Наследио је (проверено!) силне паре од ујака из Америке, па их је, као тешка тврдица, сакрио у својој собици заједно са гомилом рукописа на којима би могло добро да се заради. Због свега тога, општинска комисија је и поломила онај зарђали катанац. Али, чаршија к’о чаршија, не верује ни њеном штуром записнику ни чудаку Тину. Сазнавши најзад да је он у Сарајеву, неколико пријатеља му шаље скромних 300 динара за цигарете, пакет српских специјалитета и флашу препеченице. Да му замирише.

                                                                                         Међунаслови у тексту
                                                                                                 су Тинови стихови.


(izvor, politikin zabavnik)

Кафански пацови против Тина Ујевића...

,,Београд се тешко мири са навикама г. Тина Ујевића, једнога од најдаровитијих књижевника ове земље. Г. Тин је непоправљиви боем, и није било те силе која би од њега начинила човека буржоаски пристојна. ишао је поцепан и чупав, као Свети Фрања Асишки, опет један лиричар, или као Шулет из романа Црвени Крин од Анатола Франса. Београд тражи да велики песник буде и по гардероби на висини грађанској, то тражи Београд који је све своје књижевнике превео у отмени дипоматски ресор.

Али се ово дана десио преокрет, и Београд је радосно запазио да се Тин Ујевић обријао, удесио, испеглао и постао прави џентлмен. Између осталих подробности гардеробе Тин Ујевић је постао и власник једнога одличног иберцигера. Оволика отменост није се свидела некоме и није прошлко ни два дана од Тинове ренесансе, иберцигер би му украден у ,,Руској Круни''. Ако је икога требало поштедети, то је био Тин Ујевић и просто изгледа невероватно да су кафански пацови имали душе да насрну на Тина, и да му отму дефинитивни улазак у грађански сталеж. И поред ове крађе, Тин је остао весео и ироничан, као и увек, и тим поводом изрекао је толико духовитих и горких речи о савременоме друштвеноме моралу, да би од њих какав уводничар левичарских листова могао рахат живети месец дана.''

Часопис ,,Време'', од 17. 11. 1924.

I ja sam jedan od putnika koje je život premorio, ali neću kazati da ne dugujem patnji nijedno Dobro. Sve protivno od toga... Patnja mi je darovala skromnost i mnoge duhovne darove. Dala mi je snagu da lako živim u samoći, kao i onu da pregaram mnoge površne stvari. Na jedan viši stepen je obuhvatila moju savjest....
Dala mi je napokon višu mudrost od saznanja svoje vlastite unutrašnje gustoće,čvrstoće,punoće i obujma.Ja sam danas čovjek koji poznaje svoje granice. Pa makar i postojala želja: izići odatle!

ČARI ŽENE

Ona voli lutke, djecu, pse i mačke,
voli lijepo cvijeće i svih vrsti laske;
u pretincu tajnom, slobodna od paske,
za samoću čuva djetinje igračke.

Bijeli pudar treba, a na nj crne tačke,
njeno lice, tašta sfinga ispod maske;
miris, svilu, biser, sjaj đavolje Paske,
i na čelu zvijezdu nosi, poput značke.

Pjesniče, što znadeš koliko su blaga
čednost bijelih lijera i dah pjanih ruža
klečke se pomoli besmrtnoj Ljepoti!

Pa će da ti kažu čar stvorenja draga,
što do tvoje grudi divne nokte pruža,
rane na tvom srcu, modrice na ploti.

PROSJAK

Ja sam onaj što čeka za vratima,
što se vrze pod prozorom kuće.
I ja čekam, i ja čekam satima,
da mi bace bakar, što moguće.

Od građevina poznam tek fasade,
od srca ljudi samo milodare,
a moju bijedu šljivovice slade,
na vjeru pijem ostavši bez pare.

Pred kapijama sa strpljenjem vrebam,
na ulici se gubim poput sjene.
Dosta je skromno sve što za se trebam:
dinar od muža, a osmijeh od žene.

Samo sam sablast bezimene hrpe,
prosjačenje mi ponizilo ruke.
Mjesto da vole, mene samo trpe,
pa ipak živim i umirem bez bruke.

Moje je čelo probrazdila bora,
jad je na meni ostavio ljagu;
ja nisam sjena dugih koridora,
ja gluho čekam, i skapah na pragu.

Potpuni zaborav je stanje sreće, blaženstva koje se trude da stignu sanjari; tabula rasa, utapanje u ništavilu, kupelj ljudskoga duha i nerava. Amnezija je poratna bolest, kao i srcobolja, odjek velikih kriza. Nisu sve amnezije jednake, jer nismo svi jednaki mjesečari...

MOJE NEPOZNATO BIĆE


Ja se pitam često: tko sam ja,
ovaj tuđinac,
i strepim.
Osjećam se tako mračnim,
tuđim
i slijepim.

U sjeni duše igra mreža boja.
Jesam li došao sa raskršća
ili iz tundre, sa stepa?
Možda slutim, kad se grud ziba,
nešto strahovito lijepa;
ali ne umijem reći
tko sam, kako i zašto,
ni kuda,
nego se čudim.

Kako ću prijeći na mjesec,
pa s mjeseca na sunce,
pa na najdalje zvijezde?
Ja sam taj most,
ali opet najdublja noć
preko sebe,
tajnost.

Mogu da poznam teoreme,
ali nikada neću da riješim
svoje vlastite probleme.
Iz svijeta nešto me cijepa,
svejedno, sila sam slijepa,
čudnovata i jedna;
taj zagonetni znak pitanja,
no vrelo najdubljih slasti
od muka čedna.

Ja neću pući
kao kakav šareni mjehur;
no bojim se da sam strijela
koju će tetiva odapeti,
i da u prostor leti.

Taj znak gorući