dođoška

Zemlja je okrugla kao pomorandža. Ursula je izgubila strpljenje.
»Ako treba da poludiš, poludi sam«, viknula je. »Ali ne pokušavaj da
deci napuniš glave svojim ciganskim mislima.«
(Gabriel Garcia Marques, Sto godina samoće)

Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima.
Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala.

Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime.
Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je bilo koji drugi dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla.
Otišla je negde gde se još poštuje jednostavni nauk: Šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana.
Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: 'Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim'.

Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju.

Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.

"Zapravo, ljudi trebaju doći do dna da bi se promenili."
Dostojevski

Navijam za Partizan od kad znam za sebe,
sećam se i suza i radosti zbog voljenog kluba, ali NIKAD do sinoć nisam osećala prazninu i nelagodu

Šta mi više u životu treba...malo zemlje, mnogo plavog neba
i dva oka slična nebesima...da se stalno ogledam u njima.
Dobrica Erić

kad sam već u gif fazonu

...Признајем... помало луцкаст.
Понекад наопако.
Ал' никад нисам стајао.
Вечно сам ишао.
Ишао...

...И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења...

NOĆI KAD NAM JE ŽAO DA ZASPIMO

Postoje neke letnje noći kad nam je žao da zaspimo.
Naši roditelji su davno večerali i polegali, a mi još lebdimo u avliji kao da su nam porasla krila.
Nebo se rascvetalo nad našom kućom kao stoletna trešnja na kojoj stoji mesec.
Bašta nam miriše na sve bilje koje cveta na zemlji.
Popci zvrje pod lipama kao skriveni satovi tišine, koji rade po zvezdama i pokazuju koliko će nam dugo roditelji živeti.
Potok žubori u blizini, tiho, kao da razgovara s kamičcima, lepo osećamo kako nam zapljuskuje dušu.
Hteli bismo u polje, u reku, na brdo, hteli bismo nekuda, ni sami ne znamo kuda, ali ne možemo da prekinemo končiće bojažljivosti kojima smo privezani za stabla jabuka.
Svici nas prosto čikaju da izađemo iz avlije i mi ih hvatamo i mažemo njihovim zlatom lica.
Po jedna zvezdica nam stoji u grlu, kao koštica od šljive koju ne možemo da progutamo.
Više niko nije budan sem cvrčci, svici i mi, lišće treperi samo od našeg disanja, mesečina je tako plava i gusta da bi se po njoj moglo plivati.
Dobrica Erić

"Jer oni koji zaista žele rastanak,
ništa ne kažu.
Oni odlaze, ili nestaju,
postepeno se udaljuju,
gube se, blede, gase se,
ali stežući kvaku na vratima
nikada ne uzvikuju,
da je sada kraj."
L. Zilahi