dođoška

Njegova krilatica „Za druge se navija, Partizan se voli“ – postala je filozofija Partizanovog navijača  i suština pripadanja Partizanu u samo jednoj rečenici. Da ovaj mrgud široke duše nije pao u zaborav crno-bele navijačke armije, svedoči i ovaj mural sa beogradskih ulica

Nikada pred jačim i moćnijim ne pokazujte svoje slabosti. Recite, imam taman dovoljno, makar vam novčanik i prazan bio. I smejte se, makar sve u vama plakalo. Jer ljudi su po prirodi zli i bezobzirni i iskoristiće vašu slabost na najpodliji način. A kad se nekad kolo života okrene, pa na njihovim licima ugledate onaj isti osmeh koji ste i sami nosili, osmehnite im se i potapšite ih po ramenu baš onako prijateljski kako su oni nekad vas.
M. Antić

- „Crtaaniii“!
Mamin povik, odjeknuo bi stanom, poput večernje komande, koja je prekidala sve radnje.
Čak i ako sam učio u svojoj sobi, mogao sam slobodno da dođem u dnevnu i sednem na trosed ispred televizora.

Repertoar se podrazumevao: „Kalimero“, „Piksi i Diksi“, "Atom mrav", „Inspektor Draguljče“...
Za tih pet minuta, koliko je trajao crtani film, bio sam nedodirljiv. Niko me ništa nije pitao.
Čak mi je uspevalo, da iskoristim priliku i skinem kajmak sa toplog mleka, a tu belu skramu koja mi je izazivala užas, okačim da visi na rubu šolje.
Ali kada bi inspektor Draguljče rešio još jedan slučaj- ili Kalimero zavapio: „To je nepravda“ – za mene bi počinjala drama.

Ako sam toga dana bilo šta zgrešio, morao sam bez pogovora da ustanem, perem zube i odem na spavanje.
Ali ako bih po oceni „stručne komisije“, koju su činili moji roditelji – bio dobar – preda mnom se otvaralo još pola sata neizrecive milosti.
Dobijao sam dozvolu, da pogledam i TV „Dnevnik“!
Nažalost, pamtim toliko dugo, da se sećam čak i onog koji je počinjao tačno u osam.

Najpre krene špica, na kojoj preko slike sa Kalemegdanske tvrđave, ide sat koji velikim kazaljkama odbrojava vreme. Onda se zavrti zemaljska kugla.
Sa svojih sedam ili osam godina, gledao sam u nju sav uzbuđen, širom otvorenih očiju.
Privilegija da mogu da ostanem budan „još malo“, i gledam „Dnevnik“, toliko mi je značila, da sam Dušanku Kalanj i Miću Orlovića, doživljavao kao da vidim Božić Batu i Deda Mraza.
Iako sam malo šta razumeo, upijao sam im svaku reč.
Još uvek pamtim mnoga imena: Leonid Brežnjev, Erih Honeker, Janoš Kadar, Gustav Husak, Edvard Gjerek...

Naročito sam bio ponosan, što sam u pola noći mogao da izgovorim: Sirimavo Bandaranaike!
S obzirom da mi je stric nosio brkove, čim bih ugledao Edvarda Kardelja ili Dražu Markovića, viknuo bih: „Vidi, ovaj ko Caca“!
Svake noći, nakon dana u kojem sam bio dobar, još dugo bih pod jorganom razmišljao, šta to znači - kada Kamenko Katić, kaže da će i sutra biti „malo do umereno oblačno, uz prodore toplog talasa koji stiže sa Atlantika“?

A oko srca mi je nekako... bilo lepo.
I tada sam zauvek shvatio, da je za sreću u životu, potrebno tako malo: „Piksi i Diksi“, Mića Orlović i – šolja mleka bez kajmaka.
Ilija Tucić

Ja nemam staze koje se maze.
Ja nemam čak ni putokaze.
Hoću da samnom večito plamtiš.
U toj budućnosti dalekoj nekoj,
mi smo već bili, zar ne pamtiš?
M.M.Antić

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive.
Popiju ih daljine. Jata lete u mestu i mogu se razabrati. Sve se priginje zemlji.
Sve je na dohvat ruke. Zar to ne liči na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki.
Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ:
zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrezama od zlata,
i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar to ne liči na slobodu?
Mika Antić