dođoška

Pred njima se otvorila Toskana, sa svojim blagim uzbrdicama, okupana suncem. Poljsko cveće po širokim, ustalasanim livadama i tamnozeleni kiparisi što štrče ka plavetnilu neba. Negovani vinogradi koji se uspinju uz brežuljke. Usamljene kuće i mali castelli na uzvišenjima, jedinstveni u svom skladu i naoko skromnoj, kamenoj dostojanstvenosti. Areco. Piza. Luka. Sijena. Firenca. Pjacete   sa ljupkim fontanama. Stari most, načičkan kućama. Šarene, bogate pijace. Palate sa kolonadama. Na kraju, a njima dvojici najvažnije – Đotova platna, Botičelijevo „Rađanje Venere”, Mikelanđelov „David” i „Sveta porodica”. Da su potegli na put samo da bi to videli, ne bi zažalili.
– Buon giorno, bella, bella Italia! – uzviknuo bi  Frenki  svakog jutra, otvorivši širom drvene škure na prozorima nekog od urednih pansiona.
Marija Jovanović-Idi,vreme je

Teškom mukom su se otrgli iz zagrljaja zemlje koju je, činilo im se, Bog napravio kao svoj ogledni vrt, možda po uzoru na izgubljeni raj, odlučni da se u Parizu  ne  zadrže  duže od nedelju dana. Dug put je bio pred njima. Na kraju, kao svetionik, stajao je London, prestonica evropskog rokenrola. Klubovi sa živom muzikom. Svi zamislivi, ikada objavljeni albumi u prodavnicama ploča. Prijatno su se ježili od uzbuđenja što će moći da ih satima merkaju,  slušaju,  biraju. U džepovima ranaca stajali su im spiskovi long‐plejki koje će neizostavno kupiti.

Mnoge žene podupiru svoju tugu laktom, gledajući kroz prozor, piše jedna američka spisateljica. Nikada se nisam setila toga, možda bih s tugom lakše izlazila na kraj. A možda mi to nije ni moglo pasti na um jer sam manje- više stalno živela u prizemnim stanovima ili kućama, pa nisam ni pomišljala na nalakćivanje na prozor i zurenje kroz njega. Sve što sam htela da vidim bilo mi je nadohvat ruke, tu, oko mene.
Veći deo detinjstva živeli smo po stanovima u okviru železničkih stanica.
Zamislite tutnjavu, kloparanje, pisku i galamu koja je tu vladala, samo da još otvaramo prozore! Nije dolazilo u obzir. Kada smo prestali da živimo po železničkim stanicama, živeli smo kao podstanari u prizemnim, dvorišnim, pomoćnim kućicama. Šta smo mogli da vidimo kroz prozore? Poljski klozet, komšijinog psa koji neprestano laje i zavija ili leđa i zadnjice velikih kuća na Topčideru.
Svi moji budući stanovi u kojima sam živela, uglavnom sama, bili su manje-više slični onima iz detinjstva. Prizemlje ili najviše prvi sprat. Sve dok se nisam popela ovde na čardak. Ali tuga ne bira da li ćete vi imati gde da se nalaktite ili ne. Pa sam tugovala kako sam znala i umela, sve dok jednog dana nisam u sebi prepoznala svoju majku, dok sam slagala reči kao ona posteljinu ili posuđe. Glancala ih kao ona parket, češljala ih kao ona rese na tepihu. Iz očaja ili tuge. Od crnog sunca.
Radmila Lazić

"Nikada nikome ne pričajte o svojim problemima. Većinu vaši problemi ne interesiraju. Ostatku je drago što ih imate"
Al Paćino

"Bio je to samo jedan list, ispisan ljubičastom tintom. Slova su bila izblijedjela, a list je bio izgužvan, požutio, bez ikakve krutosti, mekan poput paučine. Imao je u sebi gotovo tugu pisama, ispisanih u davna vremena nekom milom rukom, koja je već zauvijek iščezla."
Gabriele D'Annunzio