Anton Pavlovič Čehov

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) je bio ruski novelista, pripovedač i dramski pisac.
Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine.[1] U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, navećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Značajnija dela:
Drame:
Galeb (1896)
Ujka Vanja (1897)
Tri sestre (1900)
Višnjik (1903)
Zbirke priča:
Melpomenine bajke (1884)
Šarene priče (1886)
U pomračini (1887) i dr.

A.P Čehov

MALA ŠALA



Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom čojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.
Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljača pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona će umreti, poludeće. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu. Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči, nezgodno joj je, strašno, smeta radost...
- Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.
- Šta? - pitam ja.
- Hajde još jednom ... da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričulo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.
- Hoćemo li kući? - pitam ja.
- A menn ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput?
Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.
Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo na sredini brega, uspem da prošapćem:
- Ja vas volim, Nađa!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati ore reči. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže:
- Nije moguće da ih je govorio vetar! Ja neću
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reči:
- Ja vas volim, Nađa!
Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi, rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nađenjka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz" ... zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one reči... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...
Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto devojče pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim, Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reči, zašto sam se šalio ...

Evo prica koje je napisao

Činovnikova smrt,Debeli i mršavi,Orden,Kameleon,Maska i tako dalje...To sam sad prepisala.:D Iz knjige.U njegovim pripovetkama i dramama provejava tužni humor,sa naglašenim lirskim elementima kojima opisuje atmosferu u kojoj je odvija život piščevih junaka.Kritičari ocenjuju da je Čehov,uz Mopasana,najveći novelista evropskog realizma..........
I to je iz knjige.Mislim na knjizi,iza...

Katy?????

Čehov je jedna od onih ličnosti u umetnosti koja stoji na samom prelazu u neko novo vreme. Biti predstavnik tog turbulentnog i nezahvalnog prelaznog vremena nije nimalo lako. Prelaz iz realizma u modernizam, prelaz iz XIX u XX vek, sa sobom nosi i niz bitnih životnih pitanja i dilema na koje je Čehov pokušavao da odgovori, ali se tokom celog svog života plašio da samo zavarava čitaoce, jer on pravih odgovora nema.




Majstor kratke forme, majstor priče i drame, stupio je u književnost nakon remek-dela Dostojevskog i Tolstoja. Ono što su oni postigli u romanima, Čehov je postigao u svojim pričama i dramama. Uspeo je da iznese na videlo ono što čovekov život čini problematičnim, komplikovanim i teškim. Čehov nije davao laka rešenja, zapravo, nije davao rešenja uopšte. On je umeo tačno da nacilja svu promašenost naših života.

,,Život je – kada nije izmišljotina psihologa – vrlo teška stvar” – napisao je Anton Pavlovič Čehov, više godina pre nego što će sresti svoju buduću ženu, slavnu glumicu Olgu Kniper. A sreli su se na probi njegovog komada “Galeb”. Sudbina je zakucala na njihova vrata 9. septembra 1898. godine. Baš toga dana, Olga je slavila trideseti rođendan. Bila jedan od trideset devetoro prvih članova, osnivača Umetničkog pozorišta Konstantina Stanislavskog. Prekrasno je pevala, tečno govorila nemački (bila je nemačkog porekla), francuski, ali i engleski. Čim su se upoznali, pisma su počela da lete. Bio je to način ljupkog i prefinjenog udvaranja.

Čehov i Olga Kniper venčali su se 25. maja 1901. godine u prisustvu četvoro svedoka i istoga dana otputovali u Ufimsku guberniju na svadbeno putovanje. Potom su živeli u nekoj vrsti neobičnog, slobodnog braka: uglavnom odvojeno. Svako je zadržao svoj pređašnji način života. Ona je nastavila da glumi, a on da piše i leči se. Međutim, čak i kada su za pisca nastupili najteži dani, kada se tuberkuloza proširila i na stomak, Čehov nije opterećivao ženu svojim lošim zdravljem. Premda je znao da mu se približava kraj, njegov vedri duh nije pousustajao: zadržao je nepromenjen pogleda na svet, kao i jednaku ljubav prema savršenom tumaču ženskih likova iz svojih komada: Olgi Kniper, onoj za koju je napisao dramu Tri sestre. U pismu Olgi od 19. novembra 1903. godine sa Jalte, Anton Čehov javlja:

Kobilice moja,

Zaista ne znam šta da radim i šta da mislim, Uporno me ne pozivaš u Moskvu i po svemu sudeći nemaš nameru da me pozoveš. Mogla bi da mi otovoreno napišeš šta je po sredi, koji su razlozi, da ne gubim vreme, da odem u inostranstvo. Kada bi znala kako dosadno dobuje kiša po krovu, kako sam se uželeo svoje ženice. Imam li ja uopšte ženu? Gde je? Više ti neću pisati. Pa kako hoćeš. Nemam o čemu i nemam kome da pišem. Ako danas dobijem telegram, doneću ti slatkog vina. Ako ne dobijem ništa, doneću ti šipak. Ponavljam, Šnap ne odgovara. Potrebno je olinjalo psetance, kao ono koje si ti videla. Ili nešto slično. Može i bez psa.
E pa grlim te.

Tvoj A.

Čehov je umro 15. jula 1904. godine u banji u Nemačkoj. Imao je četrdeset četiri godine. Mesecima gotovo da ništa nije jeo, a poslednjih dana, pokušavajući da dođe do daha, pio je samo šampanjac, pa je tako, uz šampanjac i umro. Piščev kraj, zaista podseća na kakvu komediju zabune. Sanduk sa njegovim telom prenet je u Moskvu teretnim vagonom na kojem je pisalo Sveže ostrige. Žalosna povorka na moskovskoj sahrani pomešala se sa povorkom koja je krenula za kovčegom mandžurijskog generala, tako da su oni koji su žalili za velikim piscem i završili na pogrešnoj strani – u vojnoj povorci. Pišući pismo ženi krajem aprila 1904. godine, Čehov je bez sumnje znao da proživljava poslednje dane:

Dušo moja, ženo,

Pišem ti poslednje pismo a zatim ću ti, ako bude potrebno, slati samo telegrame. Juče se nisam osećao dobro, danas takođe, ali danas mi je ipak lakše. Ne jedem ništa osim jaja i supe. Pada kiša, vreme je odvratno, hladno. Ipak, uprkos bolesti i kiši, danas sam išao zubaru. U Moskvu ću stići ujutru, brzi voz već saobraća. O moj pokrivaču! O moji teleći kotleti! Psetance, psetance, baš sam te se uželeo! Grlim te i ljubim. Vladaj se dobro. Ako me više ne voliš, ili si se ohladila prema meni, slobodno mi kaži, ne ustručavaj se. E pa neka te Bog čuva, radosti moja.

Tvoj A.

Olga Leonardova Kniper Čehova, nastavila je i posle muževljeve smrti da se jednako upešno bavi glumom. Umrla je 22. marta 1959. godine.

ПИСМО УЧЕНОМЕ СУСЕДУ
Драги комшија!
* * *

Максим... (заборавио сам како вам беше име по оцу, извин'те великодушно!) Извин'те и опростите мени, чичи староме и глупој души човечјој за то што се усуђујем да Вас узнемирим својим ништавним писменим брбљањем. Већ је прошла цела година како сте изволели да се населите у нашој страни света — у суседству са мном — сићушним човечуљком — а ја Вас још не познајем, а ни Ви мене — јадног црва — не познајете. Дозволите, драгоцени комшија, да се макар помоћу ових старачких хијероглифа упознам с Вама, да Вам у мислима стегнем учену руку и да Вам честитам долазак из Санкт Петербурга у наш недостојни континент, насељен сељацима и тежачким народом, односно плебејским елементом. Ја сам одавно тражио прилику да се упознам с Вама, жудео сам зато што је наука у, извесном смислу, мајка наша рођена, исто као и цивилизација, и зато што искрено поштујем оне људе чије име и звање овенчано ореолом популарне славе, ловорикама, признањима, ордењем, лентама и сведоџбама грми као гром и муња у свим частима овог света, видљивог и невидљивог, то јест под Сунцем и Месецом. Ја ватрено волим астрономе, песнике, метафизичаре, приватне доценте, хемичаре и друге жреце науке, у које Ви себе убрајате због својих мудрих дела и научних достигнућа, то јест због продуката и плодова Ваших. Кажу да сте много књига штампали док сте капали над цевима, топломерима и гомилом страних књига с примамљивим цртежима. Недавно је у мој мизерни посед, у руине и развалине моје, свратио мој сусед Герасимов и са својственим му фанатизмом грдио и порицао Ваше мисли и идеје, што се тичу порекла човекова и других појава видљивог света, и бунио се и жестио против сфере Вашег ума и хоризонта Ваших мисли, покривеног звездама и репатицама. Не слажем се с Герасимовом у погледу идеја Вашега ума, зато што живим за науку и она ми је једина храна, коју је провиђење дало роду људскоме да из недара света видљивог и невидљивог ископа драгоцене метале, металоиде и брилијанте, али ипак, опростите мени, једва видљивој бубици, ако се усудим да старачки оповргнем неке Ваше идеје у погледу суштине природе. Герасимов ми је рекао да сте Ви наводно написали дело у коме сте изволели изнети не баш важне идеје у погледу људи и њиховог првобитног стања и живота пре потопа. Изволели сте измислити да је човек постао од мајмунског племена, од мајмуна орангутана и томе слично. Извин'те мене старца, али ја се с Вама у погледу те важне ствари не слажем и могу да Вас исправим. Јер, да је човек, господар света, најпаметнији од свих живих бића, постао од глугдах незналица мајмуна, имао би реп и рикао би. Да смо ми постали од мајмуна, нас би онда данас Цигани водили из места у место да играмо и ми бисмо давали паре да гледамо један другога како играмо по наредби Циганина или бисмо седели иза решетака у зверињаку. Зар смо ми скрознаскроз покривени длаком? Зар ми не носимо одећу које мајмуни немају. Зар бисмо ми волели жену, и зар је не бисмо презирали кад би она бар мало заударала на мајмуницу коју сваког уторка виђамо код Предводника
Племства. Да су наши прародитељи постали од мајмуна, онда их не бисмо сахрањивали на хришћанском гробљу; на пример, мој прапрадеда Амвросије, који је у оно време живео у Пољском царству, није сахрањен као мајмун, него поред опата католичког Јоакима Шостака, чији се записи о умереној клими и неумереној употреби жестоких напитака и данас чувају код мога брата Ивана (Мајора). Опат значи католички поп. Извин'те мене неуког због тога што се мешам у Ваше учене ствари и тумачим их по своме, старачки, и натурам Вам своје глупе и некакве незграпне идеје, које у учених и цивилизованих људи пре у трбуху смештене бивају него у глави. Не могу да прећутим и не подносим кад научници у своме уму неисправне мисли имају и не могу да Вам не противуречим. Герасимов ми је саопштио да имате погрешне мисли о Месецу, који нам Сунце замењује у часовима мрака и таме, кад људи спавају, а Ви спроводите електрику с места на место и фантазирате. Не подсмевајте се мени старцу што овако глупо пишем. Ви пишете да на Месецу живе и бораве људи и племена. То никако не може бити, јер када би људи живели на Месецу, онда би заклонили магичну и чаробну светлост његову својим кућама и бујним пашњацима. Људи без кишице не могу живети, а киша пада наниже на Земљу, а не навише на Месец. Кад би људи живели на Месецу, падали би доле на Земљу, а то не бива. Нечистоћа и помије би се с насељеног Месеца сливале на наш континент. Могу ли људи да живе на Месецу кад он постоји само ноћу, а дању га нема? И владе не могу дозволити да се на Месецу живи, јер се због недоступности његове веома лако може сакривати од одговорности. Ви сте мало погрешили. Измислили сте и одштампали у Вашем мудром делу, као што је рекао Герасимов, како, тобоже, на највећој звезди, на Сунцу, постоје тамне пеге. Тако не може бити зато што то не може бити никада. Како сте Ви могли видети пеге на Сунцу када се у Сунце не може гледати голим човечјим очима и шта ће на њему пеге кад се лепо може и без њих? Од каквог су влажног тела направљене те пеге кад оне не изгоре? Можда, по вашем мишљењу, на Сунцу живе и рибе? Извин'те мене будалу заједљиву што сам се тако глупо нашалио! Страшно сам ја науци сдан. И ова рубља што је барјак деветнаестог века, за мене никакву цену нема, наука ју је својим далеким крилима потамнила пред мојим очима. Свако ми откриће мира не да као чивијица у леђима. Иако сам ја незналица и старовремски спахија, ипак се ја, стари враг, бави науком и открићима, које сам, у зноју лица свога стварам и пуним своју тупаву главу, своју ћупу мислима, и комплетима највећих знања. Мајчица природа је књига коју треба читати и видети. Много сам открића извршио сопственом памећу, таквих открића које још ниједан реформатор није измислио. Рећи ћу Вам, а да се не хвалим, да нисам међу последњима у погледу образовања стеченог у зноју лица свога, а не од богатих родитеља, то јест оца, мајке или тутора, који често децу своју упропашћују богатством, раскоши или петоспратним кућама с робовима и електричним звонцима. И ево шта је мој убоги ум открио. Открио сам да се велики огњени зракасти плашт Сунце ј едком годишње занимљиво и сликовито игра разнобојним бојама и своје дивно варљиво треперење изводи. Друго откриће. Зашто је зими дан кратак, а ноћ дуга и обратно? Дан је зими због тога кратак што се као и сви предмета, видљиви и невидљиви, од хладноће скупља и што Сунце рано залази, а ноћ се шири јер се загрева од паљења светиљки и фењера. Затим сам још открио да пси у пролеће једу траву као овце и да је кафа за пунокрвне људе штетна зато што им се од ње у глави врти, очи им се замуте и друге сличне ствари. Много сам ја открића направив иако и немам дипломе и сведоџбе. Дођите, комшија, код мене, тако вам бога. Открићемо нешто заједно, књига ћемо се латити и Ви ћете мене разним израчунавањима поучити.
Ја сам ту скоро читао код једног француског паучника да лавља њушка нимало није слична
човечјем лику као што то мисле научници. И о томе ћемо разговарати. Дођите, учините ми ту милост. Дођите макар сутра, на пример. Ми сад постимо, али за Вас ћемо мрсно направити. Моја ћерка Наташењка молила Вас је да јој неке паметне књиге донесете. Она ми је еманципована, за њу су сви будале, а једино је она паметна. Младеж Вам сад, кажем Вам, даже главу. Нека им Бог да! Кроз недељу дана доћи ће ми брат Иван (Мајор), добар човек, али међу нама речено, не воли Бурбоне и науке. Ово писмо треба да Вам достави мој кључар Трофим, тачно у 8 сати увече. Ако га донесе касније, ишамарајте га онако професорски, са том сортом нема се рашта бита фини. Ако га достави касније, значи проклетник је у крчму свраћао. Обичај да суседи иду једни другима нисмо ми измислили и нећемо га ми ни укинути, зато свакако дођите са справицама и књигама. Ја бих сам к Вама дошао, али сам много стидљив и немам смелости. Извин'те мене, дрзника, за узнемиравање.

КО ДВА ЗЕЦА ГОНИ НИ ЈЕДНОГ НЕ УЛОВИ
С поштовањем остајем подофицир Донске војске у пензији
Ваш сусед Басилиј СемиБулатов
Кад је сат откуцао подне, мајор Шчелколобов, власник хиљаде десетина земље и младе жене, изувуче своју ћелаву главу испод цицаног јоргана и гласно опсова. Јуче, док је пролазио поред хладњака у парку, чуо је како је његова млада жена, мајорица Каролина Карловна, више него љубазно разговарала са својим рођаком који је допутовао, називала свога мужа, мајора Шчелколобова, овном и са женском лакомисленошћу доказивала како свога мужа није волела, како га ни сад не воли, нити ће га моћи волети због његове умне ограничености, сељачких манира, склоности ка пићу и лудилу.
Такав женин поступак запрепастио је, узбунио и страховито наљутио мајора. Сву ноћ и цело јутро није ока склопио. У глави му је врило, лице горело и било црвеније од куваног рака. Стално је стезао
песнице, а у грудима му је срце тако лупало како мајор не памти да је лупало ни у јуришу на тврђаву Карса.
Пошто је извирео испод јоргана и погледао на свет божји, скочио је с кревета и, замахујући песницама, почео да шета по соби.
Еј, цепанице — повикао је.
Врата зашкрипаше и пред мајора се појави његов собар, берберин и судопера Пантелеј, одевен у старо господиново одело и са штенетом под пазухом.
Он се наслони на довратак и с поштовањем затрепта очима.
Слушај, Пантелеј — поче мајор — хоћу да поразговарам са тобом као човек с човеком, отворено.
Стани пристојно. Ето тако. Хоћеш ли ми одговорити искрено, из дубине душе, или нећеш?
Хоћу, господине.
Не гледај ме тако зачуђено. На свог господара не треба гледати са чуђењем. Затвори уста. Какво си ти говедо, брате мој! Не знаш како се треба држати у мом присуству. Одговарај ми одмах, без отезања. Млатиш ли ти своју жену, или не?
Пантелеј затвори уста и глупо се осмехну:
Сваког уторка, ваше благо... — промуца он и закикота се.
Врло добро. А што се смејеш? Са тим се не треба шалити! Затвори уста! Не чеши се у мом при- суству: ја то не подносим. (Мајор се замисли.) Ја сматрам, брате, да не кажњавају жене само сељаци. А шта ти мислиш о томе?
И други млате, ваше . . .
На пример?
Има у граду неки Петар Иванич, судија... Можда га знате? Ја сам код њега пре једно десетак година служио као вратар. Одличан човек, једном речју, тај Петар Иванич, то јест... а кад мало попије, онда се чувај. Дешавало се кад дође пијан, почне госпођу песницама. Дабогда ме земља на овом месту прогутала ако лажем! Па и мене, да јој чиним друштво, без икаквог разлога тек удари у слабину. Млати госпођу и каже: „Ти ме, вели, будало не волиш и обузима ме жеља да те зато убијем, да ти прекратим живот..."
А шта она ради?
„Опрости ми", вели.
Је ли могуће? Бога ти? Ето, то је сјајно! — и мајор од задовољства поче да трља руке.
Сушта истина, ваше прева ...! А како и да не бије човек, ваше прева . . .! Ево, на пример, моја .. . како да је не бијем! Хармонику нагазила и сломила, господске колаче појела... Зар се то сме тако? Хм!
Ти, цепаницо, немој да ми мудрујеш! ... Шта ти мудрујеш. Ништа паметно нећеш рећи! Не ради оно за шта ниси! Шта ради госпођа?
Спавају.
Е сад ћемо да видимо шта ће бити! Иди кажи Марији да пробуди госпођу и замоли је да дође код мене. .. Чекај? Шта ти мислиш? Личим ли ја на сељака?
Откуд да ви личите на сељака, ваше прева...? Ко је то чуо да господин личи на сељака? Уопште не личите!
Пантелеј слеже раменима, врата опет шкрипнуше и он изађе, а мајор брижна лица поче да се обла- чи и умива.
Душице! — рече одевени мајор најзлурадијим тоном лепој двадесетогодишњој мајорици, кад је ушла — можеш ли ми уделити сат твог за све нас тако драгоценог времена?
Са задовољством, пријатељу мој! — одговори мајорица и поднесе му чело да пољуби.
Ја сам, душице, желео да се прошетам, да се провозам по језеру. Да ли би ваша дивна особа могла да ми чини пријатно друштво?
А да не буде врућина? Уосталом, извини, татице, врло радо. Ти ћеш веслати, а ја крманити. Како би било да понесемо нешто за јело? Ја сам страшно гладна...
Ја сам већ понео — одговори мајор и опипа канцију у џепу.
Пола сата после овог разговора мајор и његова жена возили су се чамцем ка средини језера. Мајор се знојио веслајући, а мајорица је крманила. Глети ње? Гле ти ње, само! — мрмљао је мајор бесно погледајући жену утонулу у сањарење и горео је од нестрпљења.
Стој! — викнуо је кад је чамац стигао на средину. Чамац се заустави. Мајор поцрвене у лицу и сав задрхта.
Шта ти је, Аполоша? — упита жена зачуђено гледајући мужа.
И ја сам, значи, ован! — промуца он. — Ја сам, значи.. . Шта сам? Ја сам, значи, умно ограни- чен? Ти ме, значи, ниси волела нити ме волиш? Ти ме, значи ... ја ...
Мајор заурла, диже обе руке и замахну канџијом, и у чамцу... о tempoгa, о moгes! настаде таква гужва, коју је немогуће не само описати већ ни замислити. Десило се нешто што није у стању да наслика ни уметник који је био у Италији и има најживљу машту ...
Мајор није стигао да осети како нема косе на глави, нити је мајорица стигла да искористи канџију отету из руку свог супруга. — Чамац се преврнуо ...
У то време шетао се обалом језера бивши мајоров кључар, а сада општински писар Иван Павлович,
и чекајући блажени час кад ће сеоске девојке доћи на језеро да се купају, звиждукао, пушио и размишљао о циљу своје шетње.
Одједном је зачуо крик који је кидао душу. У том крику је препознао глас својих бивших господара.
Упомоћ! — викали су мајор и мајорица.
Не размишљајући дуго, писар збаци са себе капут, панталоне и ципеле, трипут се прекрсти и заплива ка средини језера да помогне дављеницима.
Пливао је боље него што је писао и разумевао написано, и зато је после дватри минута био већ поред дављеника.
Иван Павлович је стигао до њих и нашао се у чуду од недоумице. „Кога да спасава?" помисли. „Ето ти сад ђавола!" Да спасава двоје — уопште није имао снаге. Доста му је било и једно. Лице му се згрчи у гримасу тоталне недоумице и поче да хвата час мајора, час мајорицу.
Само једно од вас! — рече писар. — Откуд могу обоје? Нисам ја кит!
Вања, мили, спаси мене — завапи цвокоћући мајорица, држећи се за скут мајору — мене спаси!
Ако ме спасиш. . . удаћу се за тебе! Кунем ти се свим на свету! Јаој, јаој, давим се!
Иване! Иване Павловичу. Буди витез! Авај — забрунда мајор и загрцну се од воде. — Спаси ме, брате! Даћу ти рубљу напојнице! Не дај, добротворе, да погинем у цвету младости . .. Усрећићу те ... Хајде спасавај ме. Гле, какав си! Оженићу се твојом сестром Маријом ... Оженићу се, кунем ти се! Лепа ти је сестра ... Не спасавај моју жену ... нека је ђаво носи! Ако ме не спасеш. . убићу те! Живота ти нећу дати!
Иван Павлович осети вртоглавицу и замало не оде на дно. Обећања с обе стране изгледала су му подједнако привлачна — није знао које је боље, шта да одабере? А време не чека! „Да их спасем обоје" одлучи. „Већи је добитак од двојице него од једнога. Богами је тако. А смрти нема без суђеног дана. Помози боже!"
Иван Павлович се прекрсти, зграби десном руком мајорицу, а кажипрстом деснице закачи мајора за кравату и заплива према обали.
Машите ногама! — командовао је пливајући левом руком и сањајући о својој сјајној будућности
... „Госпођа — моја жена, а мајор — зет ... Сјајно! Уживај, Вања! Ох, што ћемо да једемо колача и пушимо скупоцене цигарете! Слава теби, господи!"
Тешко је било Ивану Павловичу да вуче једном руком двоструки терет и плива против ветра, али му је мисао о сјајној будућности давала снагу. Смејући се од среће, извео је мајора и мајорицу на обалу. Велика је била његова радост. Али кад је видео како се мајор и мајорица потукоше, одједном побледе, удари се песницом по челу, зајеца, и не обрати пажњу на девојке које су изашле из воде, у гомили опколиле мајора и мајорицу и са дивљењем гледале храброг писара.
Захваљујући мајоровим интригана и настојању, Иван Павлович је сутрадан отпуштен из општинске службе а мајорица је истерала из својих апартмана Марију и наредила јој да иде „своме драгом господину".
О, људи, људи! Шта ви називате захвалношћу! — викао је Иван Павлович шетајући обалом фаталног рибњака.

СЕОСКИ ЕСКУЛАПИ

Самоуправна болница. Јутро.
У одсуству доктора, који је са старешином полиције отишао у лов, болеснике примају лекарски помоћници: Кузма Јегорич и Гљеб Гљебич. Болесника има тридесетак. Чекају да их попишу. Кузма Јегорич седи у ординацији и пије цикорију. Гљеб Гљебич, који се није умивао ни чешљао од рођења, налегао је грудима и стомаком на сто, љути се и записује болеснике. Уписивање се обавља ради статистике. Записује име, име по оцу, презиме, звање, место становања, да ли је писмен, колико има година и, касније, после пријема, врсту болести и издати лек.
Ђаво би знао каква су ова пера! — љути се Гљеб Гљебич везући на малим цедуљама у великој књизи чудовишне емове и азе. — Какво је ово мастило? Ово није мастило, већ катран! Чудим се нашој самоуправи! Тера да се болесници уписују, а за мастило даје годишње две копејке! — Прилази! — виче он.
Прилази сељак увијеног лица, „бас" Михајло.
Како ти је име?
Иван Микулов.
А? Како? Говори руски!
Иван Микулов.
Иван Микулов! Не питам тебе! Одбиј! Еј, ти! Како се зовеш? Михајло се смешка.
А зар не знаш? — пита он.
Шта се смејеш? Ђаво би вас знао. Овде се жури, време је скупо, а они терају шале! Како се
зовеш?

Зар не знаш? Да ниси бунован?
Знам, али морам да питам, зато што је пропис такав ... А бунован немам од чега да будем ...
Нисам такав пијаница као ваша милост. Не пијемо даноноћно . .. Име и презиме?
Зашто да ти казујем кад сам знаш? Већ пет година знаш... Да ниси у шестој заборавио?
Нисам заборавио, али пропис је такав! Разумеш ли? Разумеш ли ти кад ти се каже руски?
Пропис!
Е па кад је пропис, нека те ђаво носи! Пиши! Михајло Федотич Измученко . ..
Није Измученко, већ Измученков.
Нека буде и Измученков .. . Како хоћеш, само ме излечи .. Макар Враг Иванич . .. Свеједно ми је
. ..

Шта си по занимању?
„Бас".
Колико имаш година?
А ко ће га знати! На крштењу нисам био, не знам.
Имаш ли четрдесет?
Можда имам, а можда и немам. Пиши како знаш.
Гљеб Гљебич посматра извесно време Михајла, мисли и пише 37. Затим, пошто промисли,
прецртава 37 и пише 41.
Јеси ли писмен?
А зар појац може бити неписмен? Тикво!
Пред светом мене мораш ословљавати са „ви", а не да говориш тако! Следећи! Како се зовеш?
Како ти је име?
Микифор Пугалов из Хаплова.
Хапловљане не лечимо. Следећи!
Молим вас ко бога ... Ваше благородство ... Скоро двадесет врста сам пропешачио ...
Хапловљане не лечимо! Следећи! Одлази! Не пушите овде!
Ја не пушим, Гљебе Гљебичу!
А шта ти је то у руци? ...
Ово ми је прст замотан, Гљебе Гљебичу!
А зар није цигарета? Хапловљане не лечимо! Следећи!...
Гљеб Гљебич завршава уписивање. Кузма Јегорич се напио кафе и почиње преглед. Први узима на себе апотекарску дужност и иде у апотеку, а други — терапеутску — и навлачи кецељу од непромочивог платна.
Марија Заплаксина! — прозива по књизи Кузма Јегорич.
Овде сам, баћушка!
У ординацију улази мала, страшно наборана и као злом судбином утучене старица. Она се крсти и с поштовањем клања ескулапу ...
Ехм ... Затвори врата!... Шта те боли?
Глава, баћушка.
Тако ... Цела или само половина?
Цела баћушка ... баш цела ...
Не замотавај тако главу... Скини ту крпу! Главу треба држати у хладном, ноге у топлом, а тело у умереној температури... Боли ли те стомак?
Боли, баћушка ...
Тако ... А деде повуци свој доњи капак! Добро, доста. Ти си малокрвна. Даћу ти капљице ... По десет ујутру, о ручку и увече.
Кузма Јегорич седе и пише рецепт.
„Гp. Liquoг feггi 3 gг оног што стоји на прозору, а оно што је на полици Иван Јаковљич нису одобрили да се без њега начиње, по десетак капљица три пута дневно Марији Заплаксиној."
Старица пита са чиме да узима капљице, клања се и одлази.
Кроз прозорче пробијено у зиду Кузма Јегорич убацује рецепт у апотеку и прозива следећег болесника.
Тимофеј Стукатеј!
Овде сам!
У ординацију улази Стукатеј, мршав и висок, велике главе, издалека сасвим налик на штап са оковом при врху.
Шта те боли?
Срце, Кузма Јегоричу.
А где?
Стукатеј показује на лажичицу.
Тако .. . Боли ли те одавно?
Од самог Ускрса . .. Малопре сам ишао пешке и једно десет пута седао.. . Језа ме хвата, Кузма Јегоричу .. . Имам ватру, Кузма Јегоричу.
Хм . . . Шта те још боли?
Право да вам кажем, Кузма Јегоричу, све ме боли, али ви лечите само срце, а за друго се ништа не брините ... Друго нека жене лече ... Ви ми даj те неког шпирита да ме унутра бол не гризе. Јер све ме нешто за срце чупа, чупа, и то над ме ухвати, значи, баш на то место почне да чупа ... онда ... данути не могу... Као да ми неко леђа струже ... а глава ми тешка као камен... И кашаљ ме исто тако ухватио...
Имаш ли апетит?
Нимало!...
Кузма Јегорич прилази Стукатеј у, нагиње га и упире му песницу под лажичицу.
Боли ли те овако?
Авв . .. страшно боли!!
Кузма Јегорич му поставља још неколико питања, мисли и зове у помоћ Гљеба Гљебича. Почиње конзилијум.
Покажи језик! — каже Гљеб Гљебич болеснику.
Болесник широко отвара уста и плази језик.
Исплази више!
Више се не може, Гљебе Гљебичу.
На овом свету све се може.
Гљеб Гљебич посматра извесно време болесника, тегобно о нечему размишља, слеже раменима и ћутке излази из ординације.
Вероватно катар — довикује из апотеке.
Дајте му olei гicini I ammonii caustici — виче Кузма Јегорич. — Масирати трбух ујутру и увече!
Следећи!
Болесник излази из ординације и одлази прозорчету које повезује ходник с апотеком. Гљеб Гљебич налива трећину шоље за чај рицинусовог уља и пружа Стукатеју. Он испија полако, облизује се зажмури и таре прст о прст, то јест тражи нетто да презалогаји.
А ово ти је шпиритус! — виче Гљеб Гљебич пружајући му флашицу шпиритуса с растворении нишадором. — Масирај стомак сукненом крпом ујутру и увече . . . Флашицу врати! Не наслањај се! Одлази!
Покривајући уста марамом и смешкајући се, прозорчету прилази Пелагеја, куварица оца Григорија.
Шта желите? — пита је Гљеб Гљебич.
Поздравила вас, Гљебе Гљебичу, Лизавета Григорјевна и молила да јој пошаљете колачиће од
нане.

С највећим задовољством... За лепе особе женског пола на све сам спреман.
Гљеб Гљебич узима са полице теглу с наниним пилулама и пола тегле изручи Пелагеји у мараму.
Реците им — рече он — да се Гљеб Гљебич смешкао од љубави кад је лекове давао. Јесу ли
примили моје писмо?
Добили и поцепали. Лизавета Григорјевна не води љубав.
Ала је она лења! Реците јој да је ленчуга!
Михајло Измученков! — прозива Кузма Јегорич. У ординацију улази „бас" Михајло.
Михајлу Федотичу наше најдубље поштовање! Шта вас боли?
Грло, Кузма Јегоричу! Дошао сам код вас, право речено, да ви, што се тиче мог здравља.. . овај
... Не боли ме толико колико ми наноси штету . . . Због болести не могу да певам, а регент за сваку литургију четрдесет копејки одбија. За вечерњу је одбио јуче двадесет пет. Данас је код госпође био парастос и појцима су дали три рубље, а ја због болести нисам добио ништа! И дозволите да вам кажем, што се тиче грла, могу вам рећи да ме много гребе и промукао сам. Баш као да ми је у гуши неки мачак и шапама .. . греб . . . греб .. .
Од љутих пића, значи.
Не могу рећи од чега је моја болест настала, али могу вам, ако дозволите, казати да љута пића делују на теноре, а на басове баш нимало . .. Бас од пића, Кузма Јегоричу, постаје дубљи и лепши... На бас више делује назеб.
Кроз прозор провирује глава Гљеба Гљебича.
Шта ћу дати старици? — пита он. — Гвожђе које је стајало на прозору потрошено је. Да отворим оно на поду?
Не, не! Иван Јаковљич није рекао! Љутиће се!
Па шта да јој дам?
Дај нешто.
„Дати нешто" у језику Гљеба Гљебича значило је „дати соду".
Љута пића не треба пити.
Па ја ионако већ три дана не пијем. .. Мени је ово од назеба . . . Стварно, ракија даје басу промуклост, али од промуклости је, Кузма Кузмичу, октава, као што знате, боља ... Без ракије ми не можемо
... Какав ми је то појац ако не пије ракију! То није појац, већ, ако дозволите, иронија! Да немам овакво занимање, ја ту проклету ракију не бих ни омирисао. Ракија је ђаволска крв . . .
Знате шта. .. даћу вам прашак ... Ви га растворите у флаши и испирајте грло ујутру и увече.
Може ли се прогутати?
Може.
Врло добро. . .Криво ми је кад се не сме прогутати. Испираш, испираш и испљунеш... штета! Него, знате, нешто сам, у ствари, хтео да вас питам. .. Пошто имам слаб стомак и, осим тога, ако смем рећи, сваки месец крв пуштам и пијем траву, могу ли ја да ступим у законити брак?
Кузма Јегорич размишља извесно време и каже:
Не, не саветујем вам!
Од срца вам захваљујем . . . Силан сте ви видар наш, Кузма Јегоричу! Бољи од сваког доктора!
Богами! Колико се људи за вас богу моли Ии! Страшно много!
Кузма Јегорич смирено обара поглед и храбро преписује Natгi bicaгbonaci, наиме соду!

На тераси раскошне старинске виле Марије Ивановне Лангер, стајали су њена кћи Нађа и син познатог московског гросисте, Иван Гаврилович.
Вече је било дивно. Да сам мајстор у сликању природе, описао бих месец који је умиљато вирио иза облака и својом дивном светлошћу обливао шуму, вилу, Нађино лице... Описао бих и тихи шапат дрвећа, и славујеву песму, и једва чујни жубор мале фонтане...
Нађа се опирала коленом о фотељу и држала рукама за ограду терасе. Њене чежњиве, баршунасте, дубоке очи гледале су нетремице тамнозелену шуму... На њеном бледом лицу обасјаном месечином трепериле су тамне пеге: руменило јој је обливало образе.
Иван Гаврилович је стајао позади ње и нервозно, дрхтавом руком чупкао своју ретку брадицу. Кад му је досадило да чупка брадицу, почео је другом руком да глади и гужва ситне наборе своје кошуље. Иван Гаврилович је ружан човек. Личио је на мајку која је изгледала као сељанкакуварица. Чело му је било мало и уско, баш као да је пригњечено; нос прћаст, шопав и упадљиво седласт. Коса као у јежа. Очи ситне, жмиркаве, баш као у мачета, упитно су гледале Нађу.
Опростите ми — говорио је муцајући, грозничаво уздишући и понављајући речи — опростите ми што вам . . . причам.. о својим осећањима... Али ја сам вас тако заволео да чак не знам да ли сам при чистој свести или не... У мојим грудима тињају према вама таква осећања да је то немогуће описати.. . Чим сам вас видео, Надежда Петровна, одмах сам се зацопао, то јест заволео вас ... Ви ми опростите, али. .. (Пауза). Што је ноћас лепа природа!
Да, време је дивно . . .
И знате како је пријатно у тако дивно време волети тако лепу особу као што сте ви ... Али ја сам несрећан човек!
Иван Гаврилович уздахну и чупну своју брадицу. — И те како сам несрећан! Ја вас волим, патим, а... ви? Зар ви можете осећати нешто према мени? Ви сте образовани, учени... Све је код вас племенито и лепо. .. А ја? Ја сам трговац и ништа више! Баш ништа! Пара имам много, али каква корист од тих пара, ако немам праве среће? Без среће су ти новци право проклетство и... човек је некако јалов. Једеш добро . . . пешке не идеш . .. празан живот ... Надежда Петровна!
А?
Ни... ништа! Хтео сам, додуше, да вас узнемирим...
А шта се хтели?
Можете ли ви мене заволети? (Пауза.) Ја сам нудио вашој мамици... то јест мајци, своју руку и срце за вас, а она је казала да све од вас зависи... Ви можете, каже, и мимо родитељске воље ... Хоћете ли ми одговорити?
Нађа је ћутала. Она је погледала тамни зелени нестар, где су се једва оцртавала стабла и чипкасте круне ... Занимале су је немирне, тамне сенке дрвећа које се својим врховима лагано њихало на ветру.
Њено ћутање је гушило Ивана Гавриловича.
На очи су му навирале сузе. Патио је. Шта ће бити ако га одбије, мислио је, и од те невеселе мисли обузимала је ледена језа његова широка леђа. ..
Смилујте се, Надежда Петровна — рече оп — не кидајте ми душу ... Јер ако се ја намећем ... ја то чиним из љубави ... Зато ... (Пауза.) Ако он (Пауза.) Ако ми не одговорите, најбоље је да умрем.
Нађа се окрену према Ивану Гавриловичу и насмеја се. Она му пружи руку и проговори, а њен глас је звучао у ушима московског трговца као песма морске сирене.
Веома сам вам захвална, Иване Гавриловичу .. . Ја већ одавно знам да ме волите, и знам колико ме волите . . . Али ја. . . ја . .. И ја вас исто тако волим. Жан.. . вас човек мора заволети због вашег доброг срца и ваше оданости...
Иван Гаврилович зину, насмеја се и сав срећан пређе руком преко лица. „Да не сањам?" помисли.
Ја знам, ако се удам за вас — настави Нађа — бићу најсрећнија жена . . . Али, знате шта, Иване Гавриловичу? Причекајте мало одговор. .. Ја сада не могу дати пристанак... О том кораку морам до- бро промислити ... Треба промислити... Стрпите се мало.
А хоћу ли дуго чекати?
Не, нећете много ... Дан, највише два ...
Толико се може...
—. Ви сад путујте за Москву, а ја ћу вам одговорити писмом... Идите сада кући, а ја ћу промислити
... Збогом ... за један дан. ..
Нађа му пружи руку. Иван Гаврилович је зграби и пољуби. Нађа му климну главом, цмокну уснама, стрча с доксата и нестаде...
Иван Гаврилович је постојао дватри минута и пошао преко мале цветне алеје и шумице ка својим
кочијама које су стајале на пропланку. Сав је малаксао од среће, баш као да су га цео дан држали у врелом купатилу. Ишао је и смејао се од среће.
Трофиме! — разбудио је заспалог кочијаша. — Устај! Крећемо! Добићеш за чај пет рубаља! Јеси ли разумео? Хахаха!
Нађа је, међутим, шмугнула кроз собе на другу терасу, спустила се са терасе и провлачећи се кроз дрвеће и жбуње, потрчала ка другом пропланку. На том пропланку чекао је Нађу друг из детињства, младић од двадесет шест година — барон Владимир Штраљ. Штраљ је био омален, дебељушкаст Швабатрбушан, са већ упадљивом ћелом. Те године је завршио студије, путовао је на имање у харковској губернији и дошао последњи пут да се опрости.
Био је мало поднапит и, изваљен на клупи, звиждукао. Нађа је притрчала и тешко дишући од заморног трчања, обиснула му око врата. Уз звонак смех, милујући га по врату, мрсећи му косу и вукући га за оковратник, Нађа обасу његово задригло и знојаво лице пољупцима . ..
Ја те већ цео сат чекам — рече барон грлећи је око паса.
Па како си ... како здравље?
Здраво сам ...
Сутра путујеш?
Путујем ...
Стид те било... А хоћеш ли се скоро вратити?
Не знам .. .
Барон пољуби Нађу у образ, и скиде је с крила на клупу.
Е, доста је љубљења — рече Нађа. — То ћемо после... Има још много времена. А сад да поразговарамо озбиљно. (Пауза.) Јеси ли промислио, Волођа?
Јесам ...
И шта си решио? Кад ће бити свадба? Барон се намршти.
Ти опет стару песму! — рече он. — Па ја сам ти јуче дао коначан одговор ... Ни о каквој свадби не може бити говора!... Ја сам ти још јуче рекао ... Зашто почињеш разговор о нечему што је хиљаду пута већ препричано?
Али, Волођа, наши се односи морају нечим свршити. Како ти то не схваташ? Зар не треба?
Треба, али не свадбом... Ти си, Нађа, понављам већ стоти пут, наивна као трогодишње дете...
Наивност лепо пристоји лепим женама, али у овом случају је, душо моја, неумесна ...
Значи, нећеш да се жениш! Нећеш? Говори отворено, бездушниче, кажи отворено: нећеш?
Нећу... Зашто бих кварио каријеру? Ја те волим, али ако се тобом оженим. . . ти ћеш ме упропастити. . .Ти ми нећеш донети ни имање ни име. Женидба је, пријатељу мој, половина каријере, а ти.
. . Нема потребе да плачеш . . . Треба трезвено резоновати . .. Бракови из љубави нису никад срећни и увек се завршавају крахом. . .
Лажеш... Ти лажеш. И то је све!
Ожени се, а после цркавај од глади.. рађај просјаке ... Треба трезвено мислити ...
А зашто онда ниси трезвено мислио... сећаш ли се? Ти си ми онда дао часну реч да ћеш се оженити са ином. Зар ниси дао?
Дао сам, али сад су се планови изменили Зар би се ти удала за сиромашног човека? А зашто онда мене тераш да се оженим сиромашном девојком? Ја немам права да поступим према себи као свиња
... Преда мном је будућност за коју ја одговарам пред својом савешћу.
Нађа обриса сузе и опет, неочекивано, обисну о врат православном Немцу. И опет га поче обасипати пољупцима.
Ожени се! — поче да тепа она. — Жени се, мили мој. Јер ја те водим! Ја без тебе не могу живети, лепото мој а! Ти ћеш ме убити ако ме напустиш! Хоћеш ли да се жениш? Хоћеш?
Шваба промисли и одлучним тоном рече: — Не могу! Љубав је лепа ствар, али на овом свету она није најважнија.
Значи нећеш?
Не ... Не могу ...
Нећеш? Стварно нећеш?
Не могу, Нађа.
Хуљо! Подлаче!...Ниткове! Швабурино! Очима те не могу видети! Мрзим те и презирем! Ти си одвратан! Никад те нисам ни волела! Ако сам и била твоја оне ноћи, то само зато што сам те сматрала поштеним човеком... мислила сам оженићеш се са мном ... И тада те нисам подносила! Хтела сам да се удам за тебе само зато што си барон и богаташ!
Нађа замаха рукама и пошто се одмакла неколико корака од Штрал.а, упутила му је још неколико отровних речи и отишла кући.
„Залуд сам ишла к њему", мислила је идући кући. „Знала сам да неће да се жени. Хуља једна. Ах, каква сам будала била оне ноћи!"
Кад је стигла у двориште, Нађа није ушла у кућу. Прошетала се по дворишту и зауставила пред једним слабо осветљеним прозором — прозором собе у којој је проводила летњи распуст млада, „прва виолина" — Митја Гусев, који је тек завршио конзерваторијум. Нађа поче да гледа у прозор. Снажно
грађени и лепушкасти Митја, плаве таласасте косе, био је у соби. Лежао је без капута и прслука на кревету и читао роман. Нађа постоја, промисли и закуца на прозор.
„Прва виолина" диже главу:
Ко је то?
Ја сам, Димитрије Иваничу ... Отворите прозор један тренутак. Митја брзо обуче капут и отвори прозор.
Ходите овамо .. . провуците се ... — рече Нађа.
Митја се показао на прозору, и тренутак касније био је већ покрај Нађе.
Шта желите?
Хајдемо — рече Нађа и узе Митју под руку.
Знате шта, Димитрије Иваничу — рече она. — Не пишите ми, драги мој, љубавна писма! Молим вас, не пишите! Немојте да ме водите и не говорите ми да ме волите!
Сузе ударише Нађи на очи и потекоше низ образе, по рукама. Сузе су биле праве, вреле, крупне ...
Немојте да ме волите, Димитрије! Не свирајте за мене ни у виолину! Ја сам гадна, одвратна, рђава ... Мене треба презирати, мрзети, тући ...
Нађа зајеца и наслони главу Митји на груди.
И ја сам одвратна, и срце и мисли моје су одвратни...
Митја се збуни, замуца неке бесмислице и пољуби Нађу у косу ...
Ви сте добри, лепи. . . Ја вас, часна реч, волим... А ви мене немојте волети! Ја највише на свету волим новац, накит, хаљине и кочије ... Ја умирем кад помислим да немам новаца. .. Ја сам одвратно, егоистично створење . . . Не волите ме, душо моја... Димитрије Иваничу! Не пишите ми писма! Удајем се за... Гаврилича . . . Видите каква сам! А ви ме ... још волите! Збогом! Волећу вас и после удаје! Збогом, Митја!
Нађа брзо загрли Гусева, пољуби га у врат и потрча улазним вратима.
Кад је стигла у своју собу, Нађа седе за сто и неутешно плачући, написа следеће писмо:
„Драги Иване Гавриличу! Ја сам ваша. Волим вас и желим да будем ваша жена... Ваша Нађа." Писмо је запечатила и дала собарици да га упути.
„Сутра ће ... нешто донети . .." помисли Нађа и дубоко уздахну. Овај уздах био је крај њеног плача.
Пошто је мало поседела поред прозора и умирила се, Нађа се брзо скинула и тачно у поноћ њен скупоцени покривач са монограмом и везом грејао је заспало и устрептало тело младе, лепе и развратив девојке.
У поноћ је Иван Гаврилович шетао по свои кабинету и гласно сањарио.
У кабинету су седели родитељи и слушали његово сањарење ... Они су се радовали и били срећни од синовљеве среће ...
Она је добра и племенита девојка — говорио је отац. — Саветникова кћи, и уз то лепотица. Само једно не ваља: презиме јој швапско! Помислиће људи да си се Швабицом оженио .. .

ЖИВА РОБА



I
Посвећено ф. Ф. Попудоглоу
Грохољски загрли Лизу, изљуби јој све прсте с изгриженим ружичастим ноктима и посади је на диванчић, тапациран јефтиним сомотом. Лиза намести ногу преко ноге, стави руке под главу и леже.
Грохољски седе на столицу поред ње и нагну се према њој. Сав се претворио у очи. Како му је она, осветљена зрацима јесењег сунца, изгледала лепа!
Сунце на заласку, златно, с благим пурпурним преливом — цело целцато се видело кроз прозор.
Читав салон, заједно с Лизом, сунце је осветлило јаком светлошћу, која није бола очи, и накратко све позлатило.
Грохољски беше очаран. Лиза није богзна каква лепотица. Истина, њено мало мачје лице, са смеђим очима и прћастим носићем, свеже је, чак пикантно, њена ретка коса је црна као угаљ и коврџава, малено тело грациозно, живахно и цравилно као тело у јегуље, али уопште узев ... Уосталом, на страну мој укус, Грохољски, кога су жене размазиле, који се у животу заљубљивао и престајао да воли стотине пута, видео је у њој лепотицу. Он ју је волео, а слепа љубав свуда налази идеалну лепоту.
Чуј — поче он гледајући је право у очи. — Дошао сам да поразговарам с тобом, лепото моја. Љубав не подноси ништа неодређено, безоблично.. Знаш, неодређени односи... Јуче сам ти говорив, Лизо... Данас ћемо се потрудити да окончамо питање које смо јуче покренули. Хајде да заједно одлучимо ... Шта да радимо?
Лиза зевну и мрштећи се јако, извуче испод главе десну руку.
Шта да радимо? — понови она једва чујно за Грохољским.
Па да, шта да радимо? Хајде, решавај, мудра главице .. . Ја те волим, а онај ко воли није спреман да дели. Он је више него егоиста. Немам снаге да те делим с твојим мужем. У мислима га кидам на
комаде над помислим на то да те и он воли. А друго, и ти мене волиш... Неопходан услов за љубав је потпуна слобода ...А зар си ти слободна? Зар тебе не мучи мисао да над твојом душом вечито стражари тај човек? Човек кога ти не волиш, него вероватно, што је сасвим природно, и мрзиш... То као друго ... А као треће ... Шта је то треће? А ево шта. Ми га варамо, а то је ... непоштено. Истина пре света, Лизо. Одбацимо лаж.
Па шта да радимо?
Можеш да се досетиш ... Налазим да му треба рећи за нашу везу и оставити га па почети живот на слободи. И једно и друго је неопходно учинити што је могућно пре. Ето, на пример, ти се довече објасни с њим... Треба свршити ... Зар ти није досадило да волиш као лопов?
Да се објасним? С Вањом?
Па да!
То је немогуће, и јуче сам ти говорила да је то немогуће.
А зашто?
Он ће се увредити, разгаламиће се, настаће разне непријатности ... Зар не знаш какав је? Да те бог сачува! Не треба се објашњавати! Шта ти пада на памет!
Грохољски превуче руком преко чела и уздахну.
Да — рече он. — И више него да ће се увредити. Па ја му отимам срећу. Воли ли он тебе?
Воли. Много.
Е, утолико горе! Не знаш с ког краја да почнеш. Крити од њега је подло, а објашњавати се значи убити га... ђаво би га знао! Па шта ћемо?
Грохољски се замисли. Његово бледо лице се намршти.
Ништа, као и досад — рече Лиза — нека сам сазна ако хоће.
Ама, то је ... то је грешно и... На крају крајева, ти си моја и нико нема право да мисли како ти не припадаш мени него другоме! Ти си моја! Никому те нећу уступити!... Мени га је жао, бог ми је сведок да ми га је жао, Лизо! Кад га видим, постане ми тешко! Али, најзад, шта да радимо. Па ти га не волиш? И због чега да се с њим бакћеш? Треба се објаснити! Објаснићемо се с њим и отићи ћемо к мени. Ти си моја жена, а не његова... Нека ради шта зна. Некако ће претрпети своје јаде .. . Није он ни први ни последњи ... Хоћеш да бежимо? А? Реци брже! Хоћеш да бежимо?
Лиза се подиже и упитно погледа Грохољског.
Да бежимо?
Па да ... На моје имање. А после на Крим... Објаснићемо се с њим писмено ...Можемо ноћу. Имамо воз у пола два. А? Добро?
Лиза се лењо почеша по носу и замисли се.
Добро — рече она и ... заплака.
Образи јој се заруменеше, очи се надуше и потекоше јој сузе низ мачје лице ...
Зашто плачеш? — узнемири се Грохољски... — Лизо! Зашто? Но? Зашто плачеш? Па зашто?
Због чега? Голубице! Мамице?
Лиза испружи руке према Грохољском и обисну му се око врата. Зачуше се јецаји.
Мени га је жао... — промрмља Лиза. — Ах, како ми га је жао!
Кога?
Ва ... Вању.
А мислиш да мени није? Па шта да радимо. Нанећемо му бол ... Он ће патити, проклињати ...
Али шта смо ми криви што волимо једно друго?
Кад је то рекао, Грохољски одскочи од Лизе као опарен и седе у фотељу. Лиза одлепрша с његовог врата и брзо, за трен, спусти се на диван.
Обоје страшно поцрвенеше, оборише очи и стадоше кашљати.
У салон је ушао висок човек широких рамена, од тридесетак година, у чиновничком вицмудиру. Ушао је неосетно. Тек ударац о сто, за који је запео крај врата, љубавницима је скренуо пажњу на његов долазак и приморао их да се окрену. То је био муж.
Касно су се осврнули. Он је видео како је Грохољски обрглио Лизу око струка и како се Лиза обесила о бели аристократски врат Грохољског.
„Видео је!" помислише истовремено Лиза и Грохољски, трудећи се да што боље сакрију своје отежале руке и постиђене очи ...
Ружичасто лице запрепашћеног мужа побледе.
Мучно, чудновато ћутање, које је уносило тежак немир у душу, трајало је три минута. О, та три минута! Грохољски их се и данданас сећа.
Први се покренуо и прекинуо ћутање муж. Закорачио је према Грохољском и са бесмисленом гримасом на лицу, која је личила на осмех, пружио му руку. Грохољски овлаш стеже меку, знојаву руку и сам уздрхта као да је у шаци згњечио ледену жабу.
Добар дан — промрси он.
Здрави били? — једва чујно и промукло изговори муж и седе наспрам Грохољског, поправљајући оковратник позади на врату.
Опет је наступило мучно ћутање... Али то ћутање сад више није било тако глупо . . . Прошао је први налет,
најтежи и најопаснији.
Остало је сад да се неко од њих двојице маши за шибицу или неку другу ситницу. Обојица су силно желели да оду. Они су седели и не гледаЈући један другог, чупкали браде и у својим узнемиреним мозговима тражили излаз из ужасно неугодне ситуације. Обојица су се ознојили. Обојица су неподношљиво патили и обојицу је прождирала мржња.
Желели су да се сукобе, али како почети, ко први да почне? Кад би, бар, она изишла!
Видео сам вас јуче у клубу — промрмља Бугров (такс се звао муж).
Био сам тамо ... био ... Играли сте?
Хм ... да. Са оном ... С млађом Љукоцком ... Лоше игра ... Немогуће игра. За брбљање је мајстор. (Пауза) Брбља неуморно.
Да... било је досадно. И ја сам вас видео ... Грохољски нехотице погледа Бугрова... Очи му
се сретоше с блудећим погледом превареног мужа и он не издржа. На брзину устаде, на брзину шчепа руку Бугрову, стеже је, дохвати шешир и пође према вратима. Чинило му се да му у леђа гледа хиљаду очију. Исто тако се осећа извиждани глумац док напушта сцену, исто осећа и сујетни кицош кад добије по шији и кад га спроводи полиција.
Чим су се кораци Грохољског утишали и зачула шкрипа врата у предсобљу, Бугров скочи и, направивши неколико корака по салону, закорачи према жени. Мачје лице се најежи, затрепта очима баш као да очекује ударац. Муж јој приђе и, нагазивши јој на хаљину, гурајући својим коленима у њена, изобличеног бледог лица, стаде махати главом, рукама и раменима.
Ако га ти, ђубре једно — поче да говори муклим плачним гласом — још једном пустиш овамо, ја ћу тебе ... Не сме ни закорачити! Убићу! Разумеш? Ааа ... Скоте неваљали! Дрхтиш! Гадост!
Бугров је шчепа за лакат, продрма и ћушну је као гумену лопту према прозору.
Ђубре! Покваренице! Немаш стида ни срама. Она полете према прозору, једва додирујући ногама под, и рукама се ухвати за завесе.
Ћути! — дрекну супруг прилазећи јој и, севајући очима, лупну ногом.
Она је ћутала. Гледала је у таваницу и јецала с изразом девојчице која се каје док очекује казну. А ти тако? А? С кицошем? Лепо! А пред олтаром? Ко? Добра жена и мајка! Ћути!
И он је удари по лепом, нежном рамену.
Ћути! Ђубре! Још те нисам како је требало! Ако се тај пробисвет усуди да промоли свој нос макар још једном, ако ја тебе макар још једном (слушај!) видим с тим гадом, ти. . . не моли за милост! Убићу те па нека одем у Сибир! И њега! То за мене није ништа! Губи се! Да те нисам видео!
Бугров рукама обриса чело и очи и поче да шета по салону, а Лиза јецајући све гласније, док су јој се тресла рамена и прћасти носић, поче да разгледа чипку на завесама.
Правиш лудости — викну супруг. — Глупача има много будалаштина у глави! Све су то хирови! Ја, брате, Лизавета, то ... не то! Да ми ниси писнула! Не трпим! Хоћеш да правиш свињарије, онда ... пут под ноге. У мојој кући нема места за тебе! Марш, ако само... Удала си се; онда заборави, избаци из своје будаласте главе те кицоше! Све саме глупости! Други пут да ти се то не деси! Само ми проговори! Воли мужа! Мужу си дата, мужа имаш и да волиш! Тако! Мало ти је један? Губи се, док... Да ћутиш!
Бугров мало поћута, па викну:
Губи се, кад ти кажем! Иди у дечју собу! Шта урлаш? Сама си крива, а урлаш! Пази је! Прошле године си се вешала на Пећку Тошкова, сада опрости ми, господе, за овога се ђавола закачила... Фуј! Време је да схватиш ко си? Жена! Мајка! Прошле године је било неспоразума, сад ће их опет бити. ФУЈ!
Бугров је гласно уздахнуо, и у ваздуху се осетио мирис вина. Вратио се са ручка и био је мало припит...
Не знаш ли своју дужност? ... Не! Треба вас учити! Ви још нисте научене? И мајке су вам уличарке, па сте и ви. Урлај! Да! Ето, урлај!
Бугров приђе жени и истрже јој завесу из руку.
Не стој крај прозора. . . Људи виде како урлаш. .. Други пут то да ти се не деси. Загрљај ће те у невољу увалити. . . Заглибићеш. Као да је мени пријатно да носим рогове. А ако наставиш да се петљаш с њима, с битангама, ти ћеш... Де, Доста .. . Други пут ти . .. не онај ... Па ја . . . Лизо . . . Прекини . . .
Бугров уздахну и Лизу запахну мирис вина.
Ти си млада, будаласта, ништа не знаш. . . Ја никада нисам код куће ... Е, то они и користе. Треба да будеш паметна, разборита. Подвалиће ти! А тад ја нећу моћи да поднесем . . . Тада сам ја спреман.. .Свршено! Тада, макар умро. Због преваре сам ја, мајчице, на све спреман. Могу да пребијем намртво и... истераћу. Иди онда код својих ниткова.
И Бугров својим великим, меким дланом (hoгible dictu)** обриса мокро, уплакано лице невернице Лизе. Са својом двадесетогодишњом женом он се опходи као са дететом.
Де, доста ... Опраштам, само да други пут ... ни поменути. Опраштам пети пут, али шести ти нећу опростити. То ти је као што је бог на небу. За такве ствари ни бог теби и твојим другама не прашта.
Бугров се наже и своје сјајне усне примаче Лизиној глави.

Страшно је и казати (лат.).

Али није успео да је пољуби.
У предсобљу, трпезарији, сали стадоше да лупају врата и у салон као вихор улете Грохољски. Био је блед и дрхтао је. Махао је рукама, гужвао свој скупоцени шешир. Капут је на њему млатарао као на вешалици. Сав се био претворио у силну грозницу. Кад га виде, Бугров се удаљи од жене и поче гледати кроз други прозор. Грохољски му притрча и, машући рукама, не гледајући никога, стаде говорити дрхтавим гласом:
Иване Петровичу! Прекинимо ову комедију! Доста смо варали један другога! Доста је! Ја немам снаге! Радите шта хоћете, али ја не могу. На крају крајева, то је одвратно и подло! Огавно! Схватите да је то огавно!
Грохољски је грцао и гушио се.
То је супротно мојим начелима. И ви сте частан човек. Ја је волим! Волим је највише на свету! Ви сте то приметили и ... ја сам дужан да то кажем!
„Шта да му кажем?" помисли Иван Петрович
Треба завршити. Та комедија не може тако дуго да траје! Све се мора некако окончати. Грохољски удахну већу количину ваздуха и настави:
Ја не могу да живим без ње. Ни она без мене. Ви сте учен човек, ви ћете схватити да је под таквим условима ваш породични живот немогућ. Ова жена није ваша. Па, дабоме.. . Једном речју, ја вас молим да на то погледате с разумевањем... с хуманог гледишта. Иване Петровичу! Схватите најзад да је ја волим, волим више од себе, више од свега на свету и одупирање тој љубави превазилази моје снаге!
А она, господине? — упита туробним, помало подсмешљивим тоном Бугров.
Упитајте је! Па, ето, питајте је! Да живи са човеком кога не воли, да живи с вама, док воли другога, то ... то ... за њу значи да пати.
А она! — понови сад више не подсмешљивим тоном Бугров.
Она ... она воли мене! Ми смо се заволели ... Иване Петровичу! Убијте нас, презирите, прогањајте, радите шта хоћете . .. али ми више немамо снаге да то скривамо од вас! Обоје смо отворени! Судите нам са свом строгошћу човека коме смо ми ... судбина отела срећу!
Бугров је поцрвенео као рак и једним оком погледао Лизу. Он поче да трепће. Прети, усне, очни капци му задрхташе. Јадан он! Очи уплакане Лизе говориле су му да је Грохољски у праву, да је ствар озбиљна. ..
Па шта? — поче да мрмља. — Ако ви. .. У данашње време ... Ви сте све тако ...
Бог ми је сведок — завришта високим тенором Грохољски — да вас ми разумемо! Зар ми не схватамо, не осећамо? Ја знам какав вам бол наносим. Бог је сведок! Али будите попустљиви! Преклињем вас! Ми нисмо криви! Љубав није кривица. Нема те воље која јој се може противити. .. Даjте ми је, Иване Петровичу! Пустите је са ином! Узмите од мене шта год хоћете за ваше муке, узмите ми живот, али ми дајте Лизу! Ја сам спреман на спо... Хајде, кажите ми чиме вам је бар донекле могу падокнадити. Уместо ове изгубљене среће, могу нам дати другу срећу. Могу, Иване Петровичу! Ја пристајем на све! Било би подло с моје стране да вас оставим без задовољства... У овом тренутку јa Вас разумем.
Бугров махну руком као да каже: „Идите, кумим вас богом". Очи му се овлажише, а то одаје... Сад ће видети да је плачљивко.
Ја вас разумем, Иване Петровичу! Ја ћу вам дати другу срећу, коју ви досад нисте опробали. Шта бисте желели? Ја сам богат, син сам утицајног човека .. . Хоћете? Хајде, колико хоћете?
Бугрову одједном залупа срце ... Обема рукама се ухвати за завесе на прозору.
Хоћете ... педесет хиљада? Иване Петровичу, преклињем . .. То није поткупљивање, није куповина..
.Ја само хоћу да жртвом са своје стране ублажим ваш непроцењиви губитак ... Хоћети ли сто хиљада? Јасам спреман! Сто хиљада, хоћете ли.
Боже мој! Два огромна чекића почеше тући по ознојеним слепоочницама несрећног Ивана Петро- вича ... У ушима му почеше звонити звонца и прапорци руске тројке ...
Примите ову жртву од мене! — настављао је Грохољски. — Преклињем вас! Скинућете терет сз моје савести. Молим вас!
Боже мој, мимо прозора кроз који су гледале Бугровљеве влажне очи, по калдрми, што ју је овлаш овлажила плаха мајска кишица, протутњала је елегантна кочија са четири седишта. Коњи брзи, бесни, сјајни, расни. У кочији су седели људи у сламним шеширима, задовољних лица, с дугам штаповима за пецање и са мрежама . .. Гимназијалац у белој капи са штитом држао је у рукама пушку. Они су ишли на село да пецају рибу, да лове, да пију чај на свежем ваздуху. Ишли су на она блажена места где је у она времена трчао по пољима, шумама и обалама бос и преплануо, али хиљаду пута срећнији син сеоског ђакона, дечак Бугров. О како врашки наводи на грех овај мај! Како су срећни они који могу да скину своје тешке вицмундире и седну у кочију па да полете у поље где пућпуричу препелице и мирише младо сено. Бугрову се срце стеже од пријатног осећања које расхлађује . .. Сто хиљада! Заједно с кочијом, испред њега пролетеше сви његови најдражи снови којима је волео да чашћава себе у току свог чиновничког животарења, седећи у губернијској управи у свои злехудом кабинету ... Река, дубока, пуна рибе, пространа башта с узаним алејама, малим водоскоцима, хладовином, цвећем, сеницима, раскошна вила с терасама и кулом с Еоловом харфом и сребрним звончићима (из немачких романа је сазнао за постојање Еолове харфе). Небо чисто, плаво, ваздух провидан, чист, пун мириса који су га подсећали на његово босо, гладно
и бедно детињство ... У пет сати да устаје, у девет да леже; дању да пеца рибу, лови, разговара са сељацима ... Лепо!
Иване Петровичу! Не мучите ме! Хоћете ли сто хиљада?
Хм . . .Сто педесет хиљада! — промрмља Бугров муклим гласом, гласом промуклог бика.
Промрмљао је и сагнуо се, стидећи се својих речи и очекујући одговор ...
Добро — рече Грохољски. — Пристајем! Хвала, Иване Петровичу . . . Одмах ћу ја ... Нећу вас оставити да чекате . . .
Грохољски подскочи, стави шешир и натрашке истрча из салона.
Бугров се чвршће ухвати за завесе на прозору. Било га је срамота. У души подло, глупо, али зато, какве су лепе, блиставе наде почеле да се роје у његовој глави, док му је тако куцало у слепоочницама! Богат је!
Лиза, која ништа није схватала и бојала се да не приђе њеном прозору и да је не одгурне, дрхтећи целим телом, ишчезла је кроз полуотворена врата. Отишла је у дечју собу, легла на дадиљин кревет и савила се у клупко. Тресла ју је грозница.
Бугров је остао сам. Било му је загушљиво па је отворио прозор. Какав му је диван ваздух дунуо у лице и врат! Такав ваздух је лепо удисати заваљен на јастуке у кочији. . . Тамо, далеко ван града, у близини села и летњиковаца, ваздух је још бољи. Бугров се чак осмехнуо мислећи о ваздуху у коме ће се купати над изађе на терасу своје виле и стане уживати у погледу. . . Дуго је сањарио... И сунце је зашло, а он је још стајао и маштао, трудећи се свим силама да из главе избаци Лизин лик, који је у свим његовим сновима непрекидно био уз њега.
Донео сам, Иване Петровичу! — прошапта над његовим ухом Грохољски над је ушао. — Донео сам... Узмите...Ево овде, у овом свежњу је четрдесет хиљада. Помоћу ове признанице потрудите се да добијете прекосутра код Валентинова двадесет ...Ево признаница ... Чек ... Осталих тридесет ових дана. Мој управитељ ће вам донети.
Сав румен, узбуђен, дрхтећи целим телом Грохољски изручи пред Бугрова свежњеве новца, вредносних хартија, пакета. Гомила беше велика, разнобојна, шарена. Никад у животу Бугров није видео такву гомилу! Он рашири своје дебеле прете и, не гледајући Грохољског, поче да преврће свежњеве новчаница и чекова...
Грохољски је изручио сав новац и ужурбано се усходао по соби, тражећи купљену и продату Дулчинеју.
Кад је напунио џепове и новчаник, Бугров спреми чекове у сто, испи пола чашице вотке и истрча на
улицу.
Фијакер! — викну он неприродним гласом. Ноћу, у пола дванаест, он се довезе до улаза у
хотел „Париз". Бучно се попео степеницама и закуцао на врата собе у којој је становао Грохољски. Увели су га унутра. Грохољски је паковао своје ствари у кофере. Лиза је седела за столом и пробавала наруквице. Обоје се уплашише кад уђе Бугров. Учинило им се да је дошао по Лизу и донео да врати новац који се залетео да узме а да није промислио. Али Бугров није дошао по Лизу. Стидећи се својег новог одела, осећајући се у њему врло неугодно, он се поклонно и стао крај врата у лакејској пози. . . Нова одећа је била дивна. Бугрова је у томе било тешко препознати. Одело ново новцато, као саливено, од француског жерсеја, супермодерно, покривало је његово велико тело, које досад није носило ништа осим обичног вицмундира. На ногама су му сијале високе јахаће чизме са сјајним копчама. Он је стајао, стидео се свог новог изгледа и десном руком скривао украсе на ланцу које је пре једног сата платно триста рубаља.
Ја сам дошао, ево због чега... — поче он. — Споразум је бољи од новца. Мишутку нећу дати...
Каквог Мишутку? — упита Грохољски.
Сина.
Грохољски и Лиза се згледаше. Лизи се очи надуше, образи се заруменеше и усне задрхташе...
Добро — рече она.
Сетила се топле Мишуткине постеље. СУРОВО би било тај топли креветац заменити тврдим диваном у хотелској соби, па је пристала.
Ја ћу се с њим виђати — рече.
Бугров се поклони, изађе и, сав сијајући, потрча низа степенице, секући ваздух скупоценим штапом.
Кући — рече фијакеристу. — Сутра ујутро у пет крећем... Дођи! Ако будем спавао, пробудићеш ме. Идемо ван града.

II
Било је дивно августовско вече. Сунце оперважено златном позадином, овлаш превучено пурпурним руменилом, лебдело је над западним хоризонтом, спремно да се спусти иза далеких брегова. У вртовима су већ ишчезле сенке и полусенке, ваздух је постао влажан, али је на врховима дрвећа још треперила позлата. . . Било је топло. Малопре је падала киша и још више освежила ионако свеж прозиран и мирисан ваздух.
Ја не описујем август у престоници: магловит, плачљив, мрачан с његовим хладним, немогуће влажним праскозорјима и смирајима. Боже сачувај! Ја не описујем наш северни, опори август. Замолићу читаоца да се пренесе на Крим, на једну од његових обала ближе Федосији, управо у оно место где је вила
једнога од мојих јунака. Вила је љупка, чиста, окружена цвећњацима и поткресаним жбуњем. Сто корака иза ње, плави се воћњак, по коме шетају становници виле ... Грохољски скупо плаћа ту вилу; хиљаду рубаља годишње, чини ми се ... Вила није вредна да се за њу толико плаћа, али је пријатна... Висока, танка, танких зидова, с веома танким оградама на степеништу, крхка, нежна, обојена светлоплаво, са танким и дебелим завесама и драперјима подсећала је на љупку, крхку госпођицу у муслину.
Те вечери на тераси ове виле седели су Грохољски и Лиза. Грохољски је читао „Ново време" и пио млеко из зелене шоље. На столу пред њим стајао је сифон са киселом водом. Грохољски је уображавао да болује од катара плућа и по савету доктора Дмитријева таманио је огромне количине грожђа, млека и киселе воде. Лиза је седела далеко од стола, на мекој фотељи. Налактивши се на наслон и подупревши своје мало лице песницама, гледала је вилу преко пута ... у прозорима виле преламали су се сунчеви зраци и њихов одсјај је заслепљивао Лизу... Преко баштице пред кућом и ретког дрвећа што је окруживало вилу видело се море са својим таласима, плаветнилом, бескрајем и катаркама које су се белеле...Било је тако
лепо! Грохољски је читао фељтон Незнанца2 и после сваких десетак редака скретао поглед својих плавих очију на Лизина леђа ... Иста она љубав, страсна, ватрена, блистала је у њеновим очима...Он је био безгранично срећан, без обзира на катар плућа, од кога је уображавао да болује . . . Лиза је осећала његов поглед на својим леђима и мислила на сјајну Мишуткину будућност. У души јој беше спокој и милина.
Њу није тако заокупљало море и заслепљујуће светлуцање прозора на кући преко пута, колико низ теретних кола — која су једна за другима милела према тој вили.
Кола су била пуна намештаја и разних домаћих потрепштина. Лиза је видела како се отварају решеткаста капија и велика стаклена врата виле, како су се узмували возачи, непрестано се расправљајући око посла. Кроз стаклена врата унели су велике фотеље и диван, пресвучене сомотом у боји тамне малине, столове за салу, салон и трпезарију, велики кревет за две особе, дечји креветац. .. Унели су и нешто велико, увезано у асуре, тешко . ..
„Клавир", помисли Лиза и срце јој залупа.
Већ одавно није чула звуке клавира, а она је то тако волела. У њиховој вили није било ниједног музичког инструмента. Она и Грохољски су имали музикалну само душу и ништа више.
После клавира унесоше много сандука и бала, на којима је писало „пажљиво".
То су били сандуци с огледалима и посуђем. Кроз капију увезоше богате блиставе кочије и уведоше два бела коња, слична лабудима.
„Боже мој! Какво богатство?", помисли Лиза, сетивши се свог старог понија кога је за сто рубаља купио Грохољски, који није волео ни јахање ни коње. У поређењу с овим коњима лабудима, њен пони јој је личио на стеницу. Грохољски, који се плашио брзог јахања, намерно је за Лизу купио рђавог коња.
„Какво богатство?" мислила је и шапутала Лиза, посматрајући бучне возаче.
Сунце се скрило за брегове, ваздух је почео да губи своју прозирност и сувоћу, а намештај су још довозили и уносили. Најзад се толико смрачило да је Грохољски прекинуо читање новина, а Лиза је и даље гледала и гледала.
Не бисмо ли упалили лампу? — упита Грохољски, који се плашио да у млеко не упадне мува, па да је он у мраку не прогута. — Лизо! Да упалимо лампу? Да поседимо у мраку, анђеле мој?
Лиза није одговарала. Њу су заинтересовале чезе довезене до капије виле преко пута... Какав је леп коњић довезао те чезе! Средњи, омањи, грациозан... У чезама је седео господин у цилиндру. На коленима му је седело дете од три године, по свој прилици, дечачић...Он је махао ручицама и подврискивао од среће
.. .
Лиза одједном крикну, подиже се и наже се целим телом напред.
Шта ти је? — упита Грохољски ...
Ништа ... Тек онако ... Учинило ми се ... Високи господин, широких рамена и у цилиндру скочи са чеза, узе у наручје дечачића и поскакујући весело, потрча према стакленим вратима.
Врата се бучно отворише и он се изгуби у тамним одајама виле.
Двојица слугу притрчаше коњу и чезама, и с највећим уважавањем уведоше га кроз капију. Убрзо се у вили преко пута упалише светла и зачу се звецкање тањира, ножева и виљушака. Господин у цилиндру је сео да вечера и, судећи по дугом звецкању посуђа, дуго је вечерао. Лизи се учинило да је замирисало на чорбу од купуса с кокошком и на печену патку. После вечере из виле су одјекнули безвезни звуци клавира. Вероватно је господин у цилиндру хтео да нечим забави дете и дозволио му да позврнда.
Грохољски приђе Лизи и обгрли је око струка.
Какво дивно време! — рече он — Какав ваздух! Осећаш ли? Ја сам, Лизо, срећан, чак веома срећан. Моја срећа је тако велика да се бојим да се не сруши. Велике ствари се обично руше... А, знаш ли, Лизо? Без обзира на ту моју срећу, ја ипак нисам савршено спокојан... Мучи ме једна мисао и не могу је се отрести.. . Ужасно ме мучи. Она ми не да мира ни дању ни ноћу . . .
Каква мисао?
Каква? Ужасна, душо. Прогања ме помисао на... твога мужа. Досад сам ћутао, бојећи се да не переметим твој унутрашњи мир. Али ја немам више снаге да ћутим... Где је он? Шта је с њим? Куд се део са

2 Псеудоним А. С. Суворина, уредника „Новог времена'.
својим новцем? Ужасно! Сваке ноћи ми се привиђа његово лице испијено, паћеничко, преклињуће... Хајде, размисли, анђеле мој! Па ми смому отели срећу! Срушили, смрвили! Своју срећу смо саградили на рушевинама његове среће... Зар му новац који је великодушно примио, може заменити тебе? Та он је тебе много волео?
Много!
Ето, видиш! Или се пропио или је ... Бојим се за њега! Ах, како се бојим! Да му пишемо? Треба га утешити ... Лепа реч ... Знаш ли?
Грохољски дубоко уздахну, одмахну главом и, исцрпен од тешких мисли, ували се у фотељу.
Подупревши главу песницама, стаде да размишља. Судећи по његовом лицу, мисли су му биле тешке.
Идем да спавам — рече Лиза — Време је .. . Лиза оде у своју собу, свуче се и прхну под по
кривач. Легала је у десет и устајала у девет часова. Волела је да ужива у лепотама удобне постеље и сна.
Ускоро ју је Морфеј узео под своје окриље. У току целе ноћи сањала је најзаносније снове ... Сањала је читаве романе, приповетке, арапске бајке ... Јунак свих тих снова био је господин у цилиндру, који ју је синоћ натерао да крикне.
Господин у цилиндру отимао ју је од Грохољског, певао, тукао Грохољског и њу, шибао под прозором дечака, изјављивао јој љубав, возио је у чезама...О, снови! За једну ноћ, лежећи затворених очију, понекад се може проживети више од једне десетине срећних година... Лиза је за ту ноћ проживела много и срећно, без обзира и на батине.
Кад се у осам часова пробудила, она је обукла хаљину, брзо поправила косу и не навукавши чак ни своје татарске папуче с кљуном, стуштила се на терасу. Заклањајући једном руком очи од сунца и придржавајући другом хаљину да јој не спадне, погледала је на вилу преко пута ... Лице јој сину.
Више се није могло сумњати. То је био он.
Испод терасе виле преко пута, пред стакленим вратима био је сто. На столу је сијао, пресијавао се, блистао сервис за чај, са сребрним самоваром. За столом је седео Иван Петрович. У рукама је држао сребрни држач за чашу и пио чај. Пио је с великим апетитом. То се дало закључити по гласном мљацкању које је допирало до Лизиних ушију. Био је одевен у смеђи кућни капут с црним цветовима. Масивне кићанке су му падале до земље. Лиза је први пут видела свога мужа у домаћем капуту, па још у тако скупоценом. . . На колену му је седео Мишутка и сметао му да пије чај. Он је поскакивао и трудио се да свога татицу ухвати за сјајну усну. Татица се после свака тричетири гутљаја сагињао према њему и љубио га у теме. О ногу стола чешао се сиви мачак и жалостивим маукањем изражавао своју жељу да једе.
Лиза се сакрила иза дебеле штофане завесе и приковала поглед за чланове своје бивше породице.
На лицу јој је заблистала радост.
Мишел! — поче шапутати. — Мишо! Ти си овде, Мишо! Мили мој! А како он воли Вању! Боже! И Лиза се зацени од смеха кад је Мишутка промешао кашичицом очев чај.
А како Вања воли Мишела! Мили моји! Лизи од радости и среће поче лупати срце и заврте јој се у глави. Она се спусти у фотељу и из фотеље стаде да посматра.
„Како су доспели овамо?" питала се, шаљући Мишутки пољупце. „Ко их је научно да дођу овамо? Господе! Зар је све то богатство њихово? Зар они коњи — лабудови, које су јуче увели кроз капију, припадају Ивану Петровичу? Ах!"
Кад се напио чаја, Иван Петрович оде у кућу. После десет минута појавио се на доксату и запрепастио Лизу. Он, младић кога су тек пре седам година престали да зову Вањка и Вањушка, који је био готов да за десет копејки искрене вилицу, целу кућу преврне наопако, био је одевен врашки лепо. Био је у сламеном шеширу широког обода, у дивним сјајним и високим коњичким чизмама, пикетском прслуку • • • На хиљаде великих и малих сунаца пресијавало се на привесцима његовог ланца за сат. У десној руци је отмене држао рукавице и корбач.
А колико охолости и амбициозности беше у његовој гломазној фигури кад је грациозним покретом руке заповедно лакеју да доведе коња!
Сав важан сео је у чезе и наредио да му додају Мишутку и удице, које су поред чеза држали лакеји.
Чим је поред себе посадио Мишутку и обгрлио га левом руком, он затеже дизгине и крену.
Ноооо! — викну Мишутка.
Лиза махну за њима марамицом а да то ни сама није приметила. Да се погледала у огледало, видела би зарумењено, насмејано а истовремено и уплакано лице. Било јој је криво што није поред раздраганог Мишутке и што из неких разлога сад не може да га изљуби.
Из неких разлога! . . . Идите бестрага, скрупулозна осећања!
Гриша, Гриша! — стаде Лиза да буди Грохољског, утрчавши у спаваћу собу. — Устај! Допутовали су! Мили моји.
Ко је допутовао? — упита Грохољски кад се пробудио.
Наши ...Вања и Миша ... Допутовали! У вили преко пута. Гледам, а тамо они ...Пили су чај .. И Миша је пио. Какав анђелак је постао наш Миша, само да га видиш! Мајко божја.
Кога? Ма кога си ти ...? Ко је дошао? Где?
Вања с Мишом... Гледам ја у вилу преко пута, а они седе и пију чај. Миша већ уме сам да пије.. .
Видео си како су се јуче досељавали? То су они допутовали!
Грохољски се намршти, протрља чело и побледе.
Допутовао? Муж? — упита он.
Јесте.
Зашто?
Вероватно ће овде да живе... Они не знају да смо ми овде. Да знају, гледали би у нашу вилу, а они су пили чај и нису обраћали нимало пажње ...
Где је он сад? Само, побогу, говори јасно! Ах! Ама где је он?
Отишао је с Мишом да пеца рибе... Чезама. Јеси јуче видео коње? То су њихови коњи... Вањини... Они Вању возе. Знаш шта, Гриша? Ми ћемо Мишу позвати у госте. Да га позовемо? Он је тако сладак дечко! Тако диван!
Грохољски се замисли, а Лиза је стално говорила, говорила.. .
Баш неочекиван сусрет... — рече Грохољски после дугог и по обичају мучног размишљања. — Али ко је могао очекивати да ћемо се овде срести. Па ... нек тако буде!.. . Нека! Значи, тако хоће судбина. Могу да замислим како ће то бити неугодна ситуација кад се сретне с нама!
Позваћемо Мишу у госте?
Мишу ћемо позвати ... Него незгодно је срести се с њим. О чему ћу ја с њим разговарати? О чему? Биће и њему непријатно и мени непријатно... Нема смисла срести се. Преговараћемо, ако затреба преко послуге...Мене, Лизо, ужасно боли глава. Руке и ноге... Све ме ломи. Глава ми је врела?
Лиза му додирну чело дланом и нађе да му је глава врела.
Целе ноћи страшни снови . . . Данас нећу устајати из постеље, одлежаћу. . . Мораћу да узмем кинина. Послаћеш ми овамо чај, мамице.
Грохољски је попио кинин и цео дан провес у постељи. Пио је топлу воду, јечао, мењао рубље, кењкао, мучио своју околину и досађивао јој. Био је неподношљив кад би уобразио да се прехладио. Лиза је сваки час морала да прекида своје занимљиво осматрање и да с терасе трчи у његову собу. За време ручка је била принуђена да му стави слачицу. Како би то, читаоче, било досадно да моја јунакиња није имала на располагању вилу преко пута. . .
Лиза је цео дан посматрала вилу и загрцњавала се од среће.
У десет часова Иван Петрович и Мишутка су се вратили из риболова и доручковали. У два часа су ручали и у четири се одвезли некуда у кочији. Бели коњи су их понели брзином муње. У седам часова су им дошли гости, мушкарци. До саме поноћи су играли карте на два стола. Један од мушкараца је прекрасно свирао у клавир. Гости су играли карте, пили, јели, смејали се. Иван Петрович, смејући се из свег гласа, причао им је виц из јерменског живота, испричао га ј е на сав глас, тако да се чуло у свим осталим вилама. Било је врло весело. И Мишутка је седео с њима до поноћи.
„Миша је весео, не плаче", помисли Лиза, „значи, не сећа се своје маме. Заборавио ме је, значи!"
И у души јој је било чемерно ... Проплакала је целу ноћ. Помало ју је мучила савест и било јој је криво, прогонила ју је жеља да поразговара са Мишутком, да га пољуби... Ујутро се дигла из постеље с главобољом и уплаканих очију. Грохољски је помислио да она због њега плаче.
Не плачи, мила! — рече јој он — данас сам већ здрав . .. Мало ме болуцкају груди, али то није
ништа.
Кад су они пили чај, у вили преко пута су доручковали. Иван Петрович је гледао у тањир и није
видео ништа осим парчета гушчетине са кога је цурила маст.
Веома сам задовољан — шапутао је Грохољски, гледајући искоса Бугрова. — Врло сам задово- љан што живи тако добро! Нека бар пристојним смештајем умањи своју невољу. Склони се, Лизо! Видеће нас ... Сад нисам расположен за разговор с њим ... Нека иде с милим богом! Зашто да пореметимо његов мир?
Због свега тога ручак није прошао тако спокојно. Завреме ручка дошло је до те „неугодне ситуације", које се тако плашио Грохољски. Кад су на сто изнети дивље патке, најомиљеније јело Грохољског, Лиза се одједном збуни и Грохољски поче брисати лице убрусом. На тераси виле преко пута видели су Бугрова. Он је стајао ослонивши се рукама на ограду терасе и исколачених очију гледао право у њих.
Одлази, Лизо... Одлази... — поче шапутати Грохољски. — Та говорио сам ти да ручамо у соби!
Каква си, стварно, ти ...
Бугров их је гледао, гледао, па се наједном продера. Грохољски га погледа и виде веома изненађено лице.
То сте ви?! — продера се Иван Петрович. — Ви?! И ви сте овде? Добар дан!
Грохољски показа прстима на једно и друго раме. Груди су му слабе, па не може да виче на таквом растојању. Лизи залупа срце и замути јој се пред очима ... Бугров стрча са своје терасе, претрча преко пута и за неколико секунди је већ стајао под терасом на којој су ручали Грохољски и Лиза. Пропадоше дивље патке!
Добар дан — поче он црвенећи и гурајући своје дуге руке у џепове. — Ви сте овде?
Да и ми смо ту ...
Па како то да сте овде?
А ви, како сте ви овамо дошли?
Ја! Читава је то прича! Читава балада, брате мој! Ама не узнемиравајте се, једите! Знате, живео сам од онда како ... у орловској губернији. Узео сам под закуп имање. Дивно имање! Ама, једите! Тамо сам
провео од краја маја, па сам сад напустио ... Тамо је хладно, а и доктор ми је саветовао да дођем на Крим.
Зар болујете од нечега? — упита Грохољски.
Па онако ... ту као да ме све нешто ... врти... И на реч „ту" Иван Петрович показа руком од врата до средине трбуха.
Тако, и ви сте овде ... Таако . . То ми је веома драго. Одавно сте овде?
Од јуна.
А ти, Лизо, како си? Јеси ли здрава?
Здрава сам одговори Лиза и збуни се.
Мора да си се Мишутке зажелела? А? А он је овде, са мном ...Сад ћу вам га са Никифором послати. То је веома пријатно! Па, збогом! Морам сад да идем...Јуче сам се упознао с кнезом Тер Хајмазовим... Душа од човека, иако је Јерменин! Данас је код њега партија крикета . .. Играћемо крикет . . . Збогом! Коњ ме већ чека.
Иван Петрович се окрете у месту, заврте главом и махнувши руном за „аdieu"3 потрча кући.
Несрећник! — рече Грохољски, испративши га погледом и уздахну дубоко.
Зашто је несрећник? — упита Лиза.
Види тебе, а нема права да каже да си његова!
„Будала!" осмели се да помисли Лиза. „Пачавра."
Пред вече је Лиза грлила и љубила Мишутку, кога је донео Никифор. Мишутка се из почетка расплакао, а над су му понудили слатко од дрењина, почео је да се умиљато осмехује.
Три дана Грохољски и Лиза нису видели Бугрова. Негде се губио и само ноћу био код куће. Али четвртог дана појавио се код њих опет за време ручка... Дошао је, обома пружио руку и сео за сто. Лице му је било озбиљно.
Дошао сам послом — рече. — Прочитајте! И даде Грохољском писмо. Грохољски наглас прочита следеће:
Љубазни и незаборавни сине Јоване, утехо моја! Добио сам твоје поштовано и љубављу крцато писмо, у коме позиваш свог престарелог оца на дивни и за одмор погодни Крим да се надише пријатног ваздуха и види непознате крајеве. На ово твоје писмо одговарам да ћу, кад узмем одсуство, доћи к теби, али не надуго. Мој колега, отац Герасим, болешљив је и слабуњав човек па не може дуже времена остати сам. Много ме дира што не заборављаш своје родитеље, оца и мајку своју. Оца пазиш, а мајку спомињеш у молитвама својим, јер то се тако и приличи. Дочекај ме у Федосији... Какав је град Федосија? Колики је? Биће ми веома драго да га видим. Твоја кума која те на крштењу држала зове се Федосија. Ти пишеш да ти је бог помогао да добијеш 200.000. То је примамљиво! Али ми није мило што си, пошто си у служби догурао тек до малог чина, напустио службу. Заувек. И богати треба да службују. Благосиљам те увек, сада и вечно. Поздравља те Андронов Иља и Серјошка. Добро би било да им пошаљеш по десетицу. Сиротују! Воли те твој отац, свештеник Петар Бугров.
Грохољски је наглас прочитав оно писмо и заједно с Лизом упитно погледао Бугрова.
Видите у чему је ствар — поче, муцајући Иван Петрович. — Молио бих те, Лизо, док он буде овде, да му не излазиш на очи, да се сакријеш. Писао сам му да си болесна и да си отпутовала на Кавказ да се лечиш. Ако би те сусрео, онда . .. знаш и сама ... Незгодно ... Хм...
Добро — рече Лиза.
„Може", помисли Грохољски. „Ако се он жртвује, зашто да се не жртвујемо и ми?"
Молим те ... Ако те он види .. . биће невоље... Он је човек строгих начела. Проклеће нас у седам цркава. Ти, Лизо, немој излазити из собе, и ништа више . .. Он овде неће бити дуго. Не брини...
Отац Петар није дозволио да га дуго чекају. Једног јутра дотрча Иван Петрович и тајанственим тоном прошишта:
Стигао је! Сад спава! Онда, молим вас!
И Лиза је остала да седи између четири зида. Није дозвољавала себи да изађе ни у двориште ни на терасу. Могла је да види небо само кроз завесе на прозорима ... На њену несрећу, татица Ивана Петровича је стално био под ведрим небом, па је чаки спавао на тераси. Обично је отац Петар, мали поп у смеђој мантији и цилиндру с подигнутим ивицама, полагано шеткао око вила и радознало гледао кроз своје старачке наочаре „незнане крајеве". Пратио га је Иван Петрович са „Станиславом" на грудима. Он орден обично није носио, али је пред родбином волео да се похвали. Кад би био у друштву рођака, увек је стављао орден Станислава.
Лиза је умирала од досаде. И Грохољски је патио. Морао је да шета сам, без друштва. Само што није плакао, али морао се покоравати судбини. Поред тога би још сваког јутра дотрчао Бугров и шиштећи саопштавао билтен о здрављу малог оца Петра, а то никога није интересовало. Дојадио им је с тим билтенима.
Ноћас је добро спавао! — саопштавао би он.
А јуче се љутио што нема киселих краставаца.. . Мишутку је заволео. Стално га глади по глави. .. Најзад, после две недеље по прилици, мали отац Петар је прошетао последњи пут око вила и, на

3 Збогом (франц.).
велику срећу Грохољског, отпутовао. Нашетао се и отпутовао веома задовољан. Грохољски и Лиза су опет почели да живе по старом. Грохољски је опет почео да благосиља своју судбину... Али његова срећа није била дугог века... Наишла је нова невоља, гора од оца Петра.
Иван Петрович се навадио да им долази сваки дан. Иван Петрович је, отворено говорећи, силан — али веома тежак човек. Он је долазио к њима у време ручка, ручао код њих и седео врло дуго. То још не би било страшно. Али се њему уз ручак морала куповати вотка, коју Грохољски није подносио. Испијао је по пет чашица и говорио стално за време ручка. Па ни то не би било страшно. Али знао је да седи код њих до два сата ноћу и није им дао да спавају ... А што је најважније, дозвољавао је себи да говори оно о чему би требало ћутати . . . Кад би се око два сата ноћу напио вотке и шампањца, узимао би у руке Мишутку и плачући му говорио пред Грохољским и Лизом:
Сине мој, Михаиле! Шта сам ја? Ко сам? Ја сам ... подлац! Продао сам твоју мајку! Продао за тридесет сребрњака. .. Нека ме бог казни! Михаиле Иваничу! Прасенце! Где је твоја мајка? Фуј! Нема је! Продата у ропство! Па шта онда? Подлац сам ја. .. Дакле.. .
Од ових суза и речи Грохољском се превртала утроба. Бојажљиво би погледао у пребледелу Лизу и кршио руке.
Идите да спавате, Иване Петровичу! — говорио би бојажљиво.
И отићи ћу... Хајдемо, Мишутка! Бог нека нам суди! Не могу ни да помишљам на сан кад знам да је моја жена робиња. .. Али Грохољски није крив . . . Моја роба, његов новац . .. Слободном слобода, спасеном рај ...
Ни дању Иван Петрович није Грохољском био ништа мање неподношљив. Он се, на велики ужас Грохољског, није одвајао од Лизе. Пецао је с њом рибу, причао јој вицеве, шетао с њом. Чак ју је једном, користећи се прехладом Грохољског, возио у својој кочији бог те пита куда до мркле ноћи...
„То је одвратно! Нечовечно!" мислио је Грохољски, гризући усне.
Грохољски је волео да сваког тренутка љуби Лизу. Без тих сладуњавих пољубаца он није могао да живи, а љубити се пред Иваном Петровичем било је ипак некако неугодно ... Мучење! Сиромашак се осећао усамљен. Али се убрзо судбина сажалила над њим. Иван Петрович је одједном некуда ишчезао целу недељу дана. Дошли су му гости и одвукли га са собом. Повели су и Мишутку.
Једног јутра Грохољски је дошао у своју вилу из шетње весео, сав је сијао.
Дошао је — рече он Лизи, трљајући руке... Веома ми је драго што је дошао .. . Хахаха!
Што се смејеш?
С њим су жене . . .
Какве жене?
Не знам ... То је добро што је почео са женама ...Чак одлично ...Још је тако млад, тако свеж...
Дођи овамо! Погледај . ..
Грохољски поведе Лизу на терасу и показа јој на вилу преко пута. Обоје се ухватише за стомак и закикоташе. Било им је смешно. На тераси виле преко пута стајао је Иван Петрович и осмехивао се. Доле, испод терасе, стајале су неке две смеђе даме и Мишутка. Даме су нешто гласно говориле на француском и смејале се.
Францускиње — примети Грохољски. — Она, ближа нама, чак је врло згодна, лака роба, али то не мари... И међу таквима има добрих жена.. Ипак, како су оне . . . насртљиве.
Смешно је било што се Иван Петрович савио преко терасе и својим дугим рукама обујмио рамена једне од тих Францускиња и, док се она кикотала, подигнуо ју је и спустио на терасу.
Пошто је подигао обе даме на терасу, он подиже и Мишутку. Даме поново стрчаше доле и опет поче исто подизање ...
Добре мишиће ...има! — мрмљао је Грохољски гледајући ову сцену.
Подизање се понављало шест пута. Даме су биле тако љупке да се нимало нису стиделе што јак ветар располаже њиховим хаљинама које су се вијориле. Грохољски би стидљиво обарао поглед кад би даме, дошавши до балкона, пребацивале ноге преко ограде. А Лиза је гледала и смејала се! А што и не би? Нису се непристојно понашали мушкарци којих је она, жена, требало да се стиди — већ даме!
Увече дотрча Иван Петрович и стидљиво изјави да је он сад породичан човек.
Немојте помислити да су оне било ко — рече. — Истина, оне су Францускиње, стално вичу, пију вино.. . али зна се! Такво је француско васпитање! Шта се ту може. . . Мени их је... — додаде Иван Петрович
уступио кнез... Готово бесплатно... .,Узми, па узми..." Мораћу вас негде упознати са кнезом. Културан човек! Стално пише, пише ... А знате како се оне зову? Једна Фани, друга Изабела ... Европа! Хахаха ... Запад! Збогом!
Иван Петрович је оставио на миру Лизу и Грохољског и прилепио се за своје даме. По цео дан се из његове виле чуо говор, смех, звецкање посуђа. Светла се нису гасила до дубоко у ноћ. Грохољски је уживао у миру. Најзад се после дуге мучне паузе, опет осећао срећан и спокојан. Иван Петрович са две није доживљавао такву срећу какву је он уживао са једном. Али, авај! Судбина нема срце. Она се поиграва са Грохољскима, Лизама, Иванима, Мишуткама као с пионима. Грохољски је опет изгубио мир.
Једном (после недељу и по дана), пошто се касно пробудио, он изађе на терасу и виде слику која га је запањила, озлоједила и огорчила. Под терасом виле преко пута стајале су Францускиње и међу њима Лиза. Она је разговарала и искоса бацала погледе на своју вилу: да се није пробудио онај тирании, деспот?
(Тако је Грохољски себи објаснио те погледе). Иван Петрович, који је стајао на тераси засуканих рукава подиже увис Изабелу, па Фани па ... Лизу. Кад је подизао Лизу, Грохољском се учинило да ју привукао к себи... И Лиза је пребацила једну ногу преко ограде... О, те жене! Све до једне су сфинге.
Кад се Лиза вратила од мужа кући и, као да ништа није било, на прстима ушла у спаваћу собу, Грохољски је лежао блед с црвеним печатима на образима, у пози потпуно изнемоглог човека, и јечао.
Кад виде Лизу, он скочи с кревета и стаде корачати по спаваћој соби.
И ви тако? — зацича он високим тенором. — И ви тако? Веома сам вам захвалан! То је гнусно, милостива госпођо! На крају крајева, неморално! Схватите то!
Лиза побледе и, разуме се, заплака. Жене, над осећају да су у праву, грде и плачу, а кад су свесне своје кривице, онда само плачу.
Заједно с тим развратницама?! То ... Ово ... ово . . . то је испод сваке критике! Па ви знате ко су оне? То су жене које се продају! Кокоте! И ви, поштена жена, кренули сте као и оне?! А онај . .. онај! Шта он хоће? Шта још хоће од мене?! Не схватам! Дао сам му половину свог иметка, дао сам му и више. Сами знате! Дао сам му оно што ја немам... Готово све сам му дао ... А он! Ја сам подносио ,,ти" између вас и њега, на што он више нема никаквог права, подносио ваше шетње, пољупце после ручка... све сам подносио, али ово нећу.. . Ја или он! Више нисам у стању да овако живим...нисам! Ти то и сама схваташ. .. Или ја или он... Доста је! Чаша је већ пуна .. . Ја сам и овако много препатио .. . Сад идем да с њим поразговарам... Овог часа! Шта је он У ствари? Пази какав је! Е, не! Залуд он тако много мисли о себи . . .
Грохољски је напричао још врло много храбрих и оштрих ствари, али „одмах" није отишао: уплашио се и постидео. После три дана пошао је к Ивану Петровичу.
Када је ушао у његове одаје, зинуо је од чуда. Запањили су га раскош и богатство којим је себе окружио Бугров. Пресвлаке од сомота, ужасно скупе столице...да ти је непријатно ући. Грохољскн је у свом веку видео много богатих људи, али ни код једног није видео такав бес и раскош. А какав је тек русвај видео кад је несхватљиво узнемирен ушао у салу? На клавиру су биле разбацане тацне с комадићима хлеба, на столици чаша, под столицом корпа с некаквим крпетинама. На прозорима разбацане љуске од ораха. И сам Бугров, кад је ушао Грохољски, није био баш уредан. Корачао је по сали црвен, неочешљан, у доњем рубљу и говорио сам са собом... Очигледно је због нечег био јако изнервиран. Ту, у сали, на дивану седео је Мишутка и раздирао ваздух својом продорном вриском.
Ово је ужасно, Григорије Васиљичу! — поче Бугров кад је видео Грохољског. — Такав неред, такав неред... Седите, молим вас. Извините што сам ја у костиму Адама и Еве ... Та ништа ... Свуда ужасан неред! Не схватамо како ти људи могу овде живети? Не разумем. Послуга је непослушна, клима грозна, све је скупо... Ућути! — викну Бугров, заставши испред Мишутке. — Ућути! Теби се говори! Стоко! Нећеш да ућутиш?
И Бугров повуче Мишутку за уво. То је гнусно, Иване Петровичу! — поче Грохољски плачним гласом. — Зар се смеју тући тако мала деца? Какав сте ви, збиља ...
А он нека не урла ... Ућути! Ишибаћу те!
Не плачи, Мишо, душо моја ... Тата те више неће такнути. Не туците га, Иване Петровичу! Па он је још дете . . . Деде . . . Хоћеш коњића? Ја ћу ти послати коњића ...Како сте ви, збиља, тврдог срца...
Грохољски поћута, па упита:
А како су ваше даме, Иване Петровичу?
Никако . . . Отерао сам ... Без пардона. Још би их задржао, али није згодно: дечко расте . . . Очев пример... Да сам сам, било би друго ... А и што да их држим? Пф! Права комедија! Ја њима руски, оне мени француски... Ништа не разумеју, па да их убијеш.
А ја до вас послом, Иване Петровичу, да поразговарамо. Хм. . . Није нешто нарочито, него тако ... две три речи ... У суштини имам молбу на вас.
Какву?
Не налазите ли ви да треба да одете... одавде? Нама је веома драго, али, знате, неугодно је... Схватићете ме. Некако је неугодно... Неки неодређени односи, вечито непријатно осећање у односима међу нама... Морамо се растати...Чак је то неопходно. Опростите ми, али... Ви сами, наравне, схватате да у сличним случајевима заједнички живот наводи на ...размишљања ...Односно, не ... на размишљања, него се појављује неко непријатно осећање...
Да ... То је тако. Ја сам о томе мислио. Добро, отпутоваћу.
Ми ћемо вам бити веома захвални. Верујте, Иване Петровичу, да ћемо сачувати најлепшу успомену на вас! Жртва коју ...
Добро ... Само куда да денем све ово? Чујте купите од мене овај намештај! Хоћете ли! Није скуп
... Осам ... десет хиљада ... Намештај, кочија, клавир...
Добро... Даћу вам десет ...
Е, одлично! Сутра идем... Отићи ћу у Москву. А овде је немогуће живети! Све је скупо! Стра- ховито скупо! Новац само иде . .. Направит корак, оде хиљадарка... Ја овако не могу ... Ја имам породицу ... И хвала богу, што купујете мој намештај. Ипак ће бити више новаца, иначе сам сасвим банкротирао.. .
Грохољски устаде, опрости се са Бугровом и ликујући оде кући. Увече му је послао десет хиљада. Сутрадан ујутру рано Бугров и Мишутка су већ били у Федосији.

III
Прошло је неколико месеци. Дошло је пролеће.
С пролећа су дошли и ведри, светли дани, када живот није мрзак и досадан и кад земља прекрасно изгледа ... С мора и поља дувају топли ветрови... Земљу прекрива свежа трава, на дрвећу се зелени ново лишће. Природа је ускрснула и појавила се у новом руху.
Чини се да би и у човеку требало да бујају нове наде и нове жеље кад је у природи све обновлено, младо, свеже. Али човека је тешко препородити.
Грохољски је још живео у истој оној вили. Његове наде и жеље, мале, без много захтева, још су биле концентрисане на Лизу, само на њу и ни на шта друго! Он, као и пре, није ока одвајао од ње и сладио се мишљу: „Како сам срећан?" Јадник је, у ствари, и имао осећање да је силно срећан. Лиза је, као и раније, седела на тераси и с досадом, без разумевања гледала у вилу преко пута и дрвеће око ње, кроз које се видело плаво море. Она је, као и пре, све више ћутала, често плакала и покаткад стављала облоге од слачице Грохољском. Уосталом, можемо јој честитати на нечем новом. У њу се усадио црвтуга. Она је много туговала, туговала за сином, туговала за пређашњим животом, за веселошћу. Ранији живот није био баш нарочито весео, али ипак веселији од садашњег... Док је живела с мужем, каткад је ишла у позориште, у клуб, код познаника. А овде с Грохољским? Овде је пусто, тихо ... Поред ње је само један човек, а и тај, са својим болестима и сладуњавим пољупцима, сваког часа личи на старог, мирног дедицу који вечно плаче од радости. Досадно! Овде нема Михеја Сергејича, који је волео да с њом игра мазурку, нема ни Спиридона Николајича, сина главног уредника „Губернијских новости!" Спиридон Николајич дивно пева и чита стихове. Нема стола са запуском ни гостију, нема Герасимове, дадиље која је стално фрчала на њу што је јела много слатког . . . Никога нема! Просто да умреш од туге. Грохољски се радовао својој усамљености, али... залуд се радовао. Пре времена је платно за свој егоизам. Почетном маја кад је изгледало да је и сам ваздух у нешто заљубљен и да замире од среће, Грохољски је изгубио све: и вољену жену, и...
Бугров је и ове године допутовао на Крим. Није изнајмио вилу преко пута, већ се с Мишутком
потуцао по кримским градовима. У градовима је јео, пио, спавао и играо карте. На риболов, лов, на Францускиње, које су га, међу нама буди речено, опљачкале, он је сасвим изгубио вољу. Смршао је, престао да блиста и да се широко осмехује, обукао се у дебело грубо платно. Иван Петрович је с времена на време посећивао и вилу Грохољског. Доносио је Лизи слатко, бомбоне, воће и као да се трудно да јој разбије досаду. Грохољског те песете нису узнемиравале, тим пре што су биле ретке, кратке и, по свој прилици, више због Мишутке, који се ни због чега и ни због кога није могао лишити права да се виђа с мајком. Бугров је(долазио, предавав поклоне и пошто би рекао неколико речи, одлазио. И тих неколико речи он није говорио Лизи него Грохољском. Лизи се није обраћао. И Грохољски је био спокојан.. . Али постоји руска пословица коју Грохољски не би требало да сметне с ума „Не бој се пса који лаје, него оног коју ћути
..." Пословица пакосна, али у практичном животу понекад веома неопходна.
Једном, шетајући по врту, Грохољски је чуо два гласа. Један је био мушки, други женски. Први је био Бугровљев, други Лизин. Грохољски је прислушкивао и, побледевши као смрт, закорачио према саговорницима. Застао је иза жбуна јоргована и стао да посматра и слуша. И руке и ноге су му се охладиле. По челу му избио хладан зној. Да не затетура или не падне, ухватио се рукама за гране јоргована. Све је свршено!
Бугров је држао Лизу око струка и говорио јој:
Мила моја! Шта можемо? Тако је, значи, бог хтео. Подлац сам ја ... Продао сам те. Полакомио сам се на Иродово богатство, пусто му остало ... А шта имам од тог богатства? Само немир и разметање! Ни мира, ни среће, ни положаја.. . Седиш као ђутурум на једном месту и ни корак напред... Чула си? Андрујшка Маркузин је унапређен за шефа одсека. . . Андрјушка, она будала! А ја седим.. . Господе, господе! Тебе сам се лишио, среће се лишио. Ја сам подлац! Гад! Мислиш ли да ће ми лепо бити на страшном суду?
Отидимо одавде, Вања! — заплака Лиза. — Досадно ми је ... Умирем од туге.
Немогуће . . . новац је узет.
Па врати га!
Радо бих га дао, али немам. Све сам проћердао! Треба се покорити, рођена ... То нас кажњава бог. Мене због користољубља, а тебе због лакомислености. Шта ћемо? Кидаћемо се... На оном свету биће лакше.
И под најездом религиозник осећања Бугров диже очи према небу.
Али ја овде не могу да живим! Досадно ми је!
Шта да радимо? А мени није досадно? Зар ми је без тебе весело? Сав сам изнурен, исцрпљен! И груди су почеле да ме боле!... Ти си ми законита жена, тело мога тела, једно тело... Живи, трпи! А ја, а ја ћу путовати, посећиваћу те.
И нагнувши се према Лизи Бугров прошапута, али ипак тако гласно да се чуло на неколико корака.
Ја ћу к теби Лизањка и ноћу доћи... Не брини ... Ја сам у Федосији, близу ... Живећу овде поред тебе док све не профућкам... А профућкаћу ускоро све до копејке! Ееех! И какав ми је ово живот? Досада, сав сам болестан... и груди ме боле и стомак боли ...
Бугров ућута. Дошао је ред на Лизу... Боже мој, како је та жена сурова! Почела је да плаче, да се жали, да набраја све мане свога љубавника, своје муке... Грохољски се, слушајући је, осећао као разбојник,
зликовац, упропаститељ . . .
Он ме је измучио! — заврши Лиза. Пољубивши се на растанку с Лизом и излазиће кроз вратанца, Бугров налете на Грохољског, који је стајао поред врата и чекао њега.
Иване Петровичу! — рече Грохољски тоном самртника. — Све сам чуо и видео ... То је нечасно с ваше стране, али ја вас не кривим ... И ви је волите... Али схватите да је она моја! Моја! Ја не могу да живим без ње! Како ви то не разумете? Па, рецимо, ви је волите, патите, али зар вам ја нисам платио бар делимично за ваше патње? Отпутујте, кумим вас богом! Отпутујте одавде заувек. Преклињем вас. Иначе ћете ме убити.
Немам куда да отпутујем — мукло изговори Бугров.
Хм. Ви сте већ све потрошили ... Ви сте човек који се лако занесе ... Па, добро ... Путујте на моје имање у черниговску губернију ... Хоћете? Поклањам вам то имање ,.. Оно је мало, али лепо. Часна реч, лепо је!
Бугров се широко осмехну. Одједном осети као да је на седмом небу.
Ја вам поклањам ... Данас ћу писати управнику имања и послаћу му пуномоћ за пренос тапије.
Свуда причајте да сте га купили... Идите! Преклињем вас.
Добро .. . Отпутоваћу .. . Ја схватам.
Хајдемо код бележника... Одмах — рече сад већ весело Грохољски и пође да нареди да се упрегну коњи.
Сутрадан увече кад је Лиза седела на клупи на којој је обично имала рандеву с Иваном Петровичем, тихо јој приђе Грохољски. Он седе поред ње и узе је за руку.
Досадно ти је, Лизо? — поче после краћег ћутања. — Досађујеш се? Зашто не одемо некуд? Због чега стално седимо код куће? Треба путовати, веселити се, стварати познанства . . .Треба, треба?
Мени ништа не треба — рече Лиза и, бледа, мршава, погледа пут стазе којом јој је обично долазио Бугров.
Грохољски се замисли. Он је знао кога она чека и ко јој је потребан.
Хајдемо кући, Лизо, — рече он. — Овде је влажно...
Иди ... ја ћу сада доћи. Грохољски се опет замисли.
Ти чекаш њега? — упита је и направи гримасу као да му је неко усијаним гвозденим клештима шчепао срце.
Да ... Хтела бих да пошаљем Миши чарапице.
Он неће доћи.
Како знаш?
Отпутовао је . . . Лиза разрогачи очи.
Отпутовао је . . . Отпутовао у черниговску губернију. Ја сам му поклонно своје имање ...
Лиза страшно побледе и, да не би пала, ухвати се за раме Грохољског.
Ја сам га испратио на брод ... У три сата.. . Лиза се одједном ухвати за главу, заљуља се, паде на клупу и поче сва да се тресе.
Вања! — поче да дозива. — Вања! Идем и ја, Вања! .. . Мили мој! И доби хистеричан иапад . ..
И од те вечери све до јула, у врту по коме су шетали становници вила могле су се видети две сенке. Сенке су се шетале од јутра до мрака и квариле расположење становницима вила. За Лизином сенком непрекидно је корачала сенка Грохољског. Ја их називам сенкама зато што су обоје изгубили свој пређашњи лик.
Обоје су смршали, побледели, згрчили се и више подсећали на сенке него на живе људе ... Обоје су се сушили као бува у класичном вицу о Јеврејину који је продавао прашак против бува.
Почетком јула Лиза је побегла од Грохољског, оставивши му цедуљу у којој је написала да иде код
„сина" на извесно време. На извесно време! Побегла је ноћу док је Грохољски спавао.
Пошто је прочитао њено писмо, Грохољски се цела недеље мувао око виле као луд, није јео ни спавао. У августу је преболео повратни тифус, а у септембру Отпутовао у иностранство. У иностранству се пропио. Мислио је да ће наћи смирење у вину и разврату... Проћердао је сав иметак, али му јаднику није успело да из главе избаци лик вољене жене с мачјом њушкицом. Од среће се не умире, не умире се ни од несреће. Грохољски је поседео, али није умро. И до сада је жив. Из иностранства је кренуо да „једним оком" погледа Лизу. Бугров га је дочекао раширених руку и задржао га у гостима на неодређено време. Он све до сада гостује код Бугрова.
Ове године сам морао да прођем кроз Гроховљевку, имање Бугрова. Домаћине сам затекао за ве- чером. Иван Петрович ми се страшно обрадовао и навалио да ме служи. Угојио се и нешто мало омлитавио. Лице му је као и раније сито, масно и ружичасто. Још није оћелавио. И Лиза се угојила. Гојазност јој у лицу није добро стајала. Њено лице је почело да губи мачји израз и да се, авај, приближава изразу фоке. Образи јој се гоје и горе и напгред и лево и десно. Бугрови живе изврсно. Свега имају много. Пуна кућа послуге и намирница.
Кад смо вечерали, повео се разговор. Заборавивши да Лиза не свира, замолио сам је да нешто одсвира на клавиру.
Она не свира! — рече Бугров. — Она ми није свирачица ... Еј! Које то? Иване! Позови овамо
Григорија Васиљевича! Шта он тамо ради? — И обративши се мени, Бугров додаде: — Сад ће доћи свирач...Свира на гитари. А клавир држимо због Мишутке, он учи . . .
После отприлике пет минута у собу уђе Грохољски, послан, неочешљан, необријан ...Он уђе, поклони ми се и седе по страни.
Ама, ко тако рано леже да спава? — обрати му се Бугров. — Какав си ти, братац! Само спаваш, само спаваш.. . Спавалица. Хајде, одсвирај нам нешто весело...
Грохољски наштимова гитару, удари по жицама и запева:
„Јуче сам чекала друга . .."
Ја сам слушао песму, гледао ситу Бугровљеву њушку и мислио: „Гадна њушка". Плакало ми се. Кад је завршио певање, Грохољски нам се поклони па изађе.
И шта да радим с њим? — обрати ми се, по његовом одласку, Бугров. — Мука жива ми је с њим! Дању само размишља...а ноћу јечи...Спава, а јечи и јауче ...То је нека болеет... Нисам наметан шта да радим с њим! Не да нам спавати. .. Бојим се да не помери памећу. Помислиће се да лоше живи код мене... А зашто лоше? И једе с нама, и пије с нама...Само му новац не дајемо. Пропиће или ће разбацати. Још једна беда на моју главу! Господе, опрости мени грешнику.
Задржали су ме да преноћим. Кад сам се сутрадан ујутро пробудио, у суседној соби Бугров је не- коме држао придику.
Реци будали да се богу моли, а он ће и чело разлупати! Ама, ко весла боји зеленом бојом?!
Промисли, луда главо! Размисли! Што ћутиш.
Ја... ја ... погрешио сам — прав дао се промукли тенор.
Тај тенор је припадао Грохољском. На станицу ме је пратио Грохољски.
Он је деспот, тирании — шапутао ми је целим путем. — Он је племенит човек, али је тирании! Код њега ни срце ни мозак нису развијени... Мучи ме! Да није ове племените жене, ја бих давно отишао од њега. Жао ми је да је оставим. Удвоје се некако лакше трпи.
Грохољски уздахну, па настави:
Она је трудна. — Видели сте? То је, у ствари, моје дете ...Моје ...Она је врло брзо схватила своју грешку и дала се мени. Она њега не подноси...
Млакоња сте ви! — нисам могао да се уздржим и да не кажем Грохољском.
Да, ја сам слабић . . . Све је то тачно. Такав сам се родио. Знате како је дошло до мог рођења? Мој покојни отац је много злостављао једног ситног чиновника. Страховито га је злостављао! Живот му је тровао! А покојна мајчица је била болећива срца, била је из народа, грађанка...Из сажаљења лепо узме, па се с њим зближи. Тако, господине...И родих се ја... Од злостављања... Па откуд ту може бити карактера. Откуда? Друго звоно звони...Збогом! Навратите опет к нама, али немојте рећи Ивану Петровичу oво што сам вам о њему говорио.
Ја се руковах с Грохољским и ускочих у вагон. Он се поклони моме вагону и пође према бачви с водом. Припило му се изгледа ...

Вече. Улицом иде шаролика гомила, у њој пијани кожуси и гуњеви. Смех, жагор и скакутање. Испред гомиле поскакује малени војник у старом шињелу и нахереној капи.
У сусрет гомили иде „унтер".
Зашто ме не поздрављаш? — окомљује се „унтер" на маленог војника. — Дела? Зашто? Чекај!
Ко си ти? Зашто?
Драги мој, ма ми смо прерушени — вели женским гласом војник, и гомила се заједно с „унтером" кикоће громким смехом ...
* * *
У ложи седи лепа, пуначка госпођа; тешко јој је одредити године, али је још млада, и још дуго ће бити млада ... Одевена је раскошно. На белим рукама има по масивну гривну, на грудима брилијантски брош. Крај ње лежи бунда од хиљаду рубаља. У ходнику је чека лакеј са ширитима, а на улици пар вранаца и саонице с покривачем за ноге од медвеђег крзна... Сито, лепо лице и све око ње казује: „Ја сам срећна и богата". Али не верујте, читаоче!
„Ја сам прерушена — мисли она. — Сутра или прекосутра барон ће се спанђати с Nadine и скинуће с мене све ово ..."
* * *
За карташким столом седи дебељко у фраку, с троструким подвољком и белим рукама. Крај његових руку је гомила новца. Он губи, али није потишен. Напротив, осмехује се. Та за њега не представља ништа да изгуби хиљаду, две. У трпезарији неколико слугу припрема за њега остриге, шампањац и фазане. Он воли добро да вечера. После вечере одвешће се каруцама к њоj. Она га чека. Зар не, он лепо живи? Он је срећан! Али погледајте каква се бесмислица врзма по његовој у сало огрезлој глави!
„Ја сам прерушен. Наићи ће ревизија, и сви ће сазнати да сам ја само прерушен! . . ."
* * *
На суду адвокат брани оптужену. То је лепушкаста жена бескрајно тужног лица, невинашце! Бог види да је она невина! Адвокатове очи пламте, образи му горе, у гласу се осећају сузе... Он пати због оптужене, и ако је осуде, пресвиснуће од туге!... Публика га слуша, обамире од задовољства и стрепи да он не пресвисне. „Он је песник" — шапућу слушаоци. Али се он само претвара да је песник!
„Дај ми, тужиоче, коју стотку више, ја бих је отпремио где јој је место! — мисли он. — У улози тужиоца био бих ефикаснији!"
* * *
Селом иде пијани сељак, пева ирастеже хармонику. На лицу му пијано блаженство. Он се кикоће и поиграва. Весело живи, зар не? Не, он је прерушен.
„Ја бих да ждерем", мисли он.
* * *
Млади професорлекар држи приступив предавање. Он уверава да нема веће среће доли служити науци. „Наука је све! — каже он — она је живот.
И њему верују.. . Али би за њега казали да је прерушен кад би чули шта је рекао својој жени после предавања. Рекао јој је:
Сада сам ја, драга моја, професор. Професор има десет пута већу праксу од обичног лекара.
Сада рачунам да ћу имати двадесет пет хиљада рубаља годишње.
* * *
Шест улаза, море светлости, мноштво света, жандарми, мешетари. То је позориште. Изнад тих врата, као у Ермитажу поред Лентовског, стоји натпис: „Сатира и поука!" Овде много плаћају, пишу дуже рецензије, много аплаудирају и ретко ућуткују... Храм!
Али тај је храм прерушен. Ако здерете „сатиру и поуку", неће вам бити тешко да прочитате:
Канкан и изругивање.

Била је поноћ. Узбуђен и разбарушене косе, Мића Кулдаров улете у стан својих родитеља и поче јурити кроз све собе. Родитељи се већ спремаху да легну. Сестра је лежала у кревету и довршавала читање последње странице неког романа. Браћа, гимназисти, су спавали.
Откуд ти сад? — зачудише се родитељи. — Шта ти је?
Ох, не питајте! То уопште нисам очекивао! Не, нисам се надао! Па то је ... то је просто невероватно!
Мића поче да се смеје и седе у наслоњачу, јер од среће није могао да се држи на ногама.
То је невероватно! Не можете ни замислити! Погледајте!
Сестра скочи из кревета, и огрнута покривачем приђе брату. Гимназисти се пробудише.
Шта је теби? Страшно си пребледео!
То је од радости, мама! Јер за мене зна цела Русија! Ево! Пре сте само ви знали да постоји неки Мића Кулдаров, а сад то зна цела Русија! Мама! Ох, боже!
Мића скочи, пројури кроз све собе, и опет седе.
Ама, шта се десило? Говори!
Ви живите као неки дивљаци, новине не читате, не обраћате пажњу на штампу, а у новинама има толико занимљивих ствари! Ако се нешто деси, одмах се јавља, ништа се не може сакрити! Како сам срећан! О, боже! Јер у новинама се пише само о знаменитом људима, а ето и о мени пишу!...
Шта кажеш! Где!
Отац пребледе. Мама погледа на икону, па се прекрсти. Гимназисти скочише, и онако у кратким ноћним кошуљама приђоше најстаријем брату.
Да, да! Објавили чланак о мени! Сад цела Русија зна за мене! Ви, мама, сачувајте овај број за успомену! Читаћемо понекад! Ево, погледајте!
Мића извади из џепа новине, пружи их оцу и показа прстом место окружено плавом оловком.
Читајте!
Отац намести наочаре.
Читајте само!
Мама погледа на икону и прекрати се. Тата се накашље и поче да чита:
„29-ог децембра, у једанаест часова увече, чиновник Димитрије Кулдаров ..."
Видите ли, видите? Читајте даље!
„ ...чиновник Димитрије Кулдаров, излазећи из пивнице која се налазила на Малој Броној улици, у кући Козахина, и будући у пијаном стању ..."
То сам са Семјоном Петровичем ... Описано је све до детаља! Наставите! Даље! Слушајте!
„ ... и будући у пијаном стању, спотакао се и пао под коња кочијаша Ивана Дротова, сељака из села Дурикина, среза јухновскога, који је ту стајао. Пошто је прескочио преко Кулдарова и прегазио га саоницама у којима се налазио московски трговац друге гилде, Степан Луков, преплашени коњ је појурио улицом док га нису ухватили неки вратари. Налазећи се у почетку у несвести, Кулдаров је пренет у оближњи кварт и подвргнут лекарском прегледу. Удар који је добио по потиљку . . ."
То сам се ја о рукуницу ударно, тата. Даље! Читајте даље!
„ ... који је добио по потиљку, лекар сматра лаким. О догађају је састављен записник. Кулдарову је указана лекарска помоћ ..."
Рекли су ми да мећем хладне облоге на потиљак. Јесте ли прочитали? А! Ето видите? Сад је то обишло целу Русију! Дајте ми те новине!
Мића узе новине, пресави их и стави у џеп.
Отрчаћу до Макарових, да им покажем ... Треба и Ивањицкима да покажем, Наталији Ивановној и Анисиму Иљичу ... Идем! Збогом!
Мића стави на главу качкет с кокардом, па сав срећан и радостан истрча на улицу.

ДВОЈИЦА У ЈЕДНОМ

Не верујте тим јудама, камелеонима! Данас је лакше изгубити веру него стару рукавицу — и jа сам је изгубио!
Било је вече. Возио сам се коњским трамвајем. Мени, као личности на високом положају, не приличи да се возим коњским трамвајем, али овога пута сам био у великој бунди и могао сам да се сакријем у оковратник од куне. А, знате, и јефтиније је... Без обзира на то што је било касно и хладно, вагон је био дупке пун. Мене нико није препознао. Кунин оковратник је учинио да будем incognito; возио сам се, дремао и посматрао ове мале људе...
„Не то није он!" мислио сам гледајући једног малог човечуљка у бунди од зечјег крзна. „Ово није он!
Не, није он! Он!
Мислио сам, веровао и нисам веровао својим очима...
Човечуљак у зечјој бундици страшно је лично на Ивана Капитонича, једног од мојих службеника... Иван Капитонич је мало, кукавно, угњетено биће, које живи само за то да подиже испуштене марамице и честита празнике! Он је млад, али су му леђа погрбљена, колена вечито клецава, руке умрљане и на готовс
... Лице му је као да су га врата приштинула или мокра крпа изударала. Оно је кисело и јадно; кад га гледаш, пева ти се „Лучинушка" и плаче ти се. Кад мене види, он дрхти, бледи, црвени, као да ћу га појести или заклати, а кад га саветујем, он цепти и тресу му се сви удови.
Ја не знам никога понизнијег, ћутљивијег и безначајнијег од њега. Чак не знам ни животињу коjа би била тиша од њега ...
Човечуљак у зечјој бундици ме је страшно подсећао на њега: прави правцати он! Само човечуљак није био тако повијен, као он, није изгледао као приштинут, понашао се сувише слободио и, што је најодвратније, разговарао је са суседом о политици. Слушао га је цео трамвај.
Гамбета је умро! — говорио је мувајући се и машући рукама. — То иде наруку Бизмарку. Јер Гамбета зна шта ради! Он би и ратовао с Немцима и узео би им ратну одштету, Иване Матвејичу! Он је био прави геније! Био је Француз, али је имао руску душу. То је био таленат!
Ах, ти, шљаме један!
Кад му приђе кондуктер с картама, он остави Бизмарка на миру.
Зашто вам је у колима тако мрачно? — наврзе се на кондуктера. — Шта је, немате свећа? Какав је то хаос? Нема ко да вас научи намети. У иностранству би вам показали! Није публика овде ради вас, него ви ради публике! До ђавола! Не разумем шта ради та власт!
Минут касније захтевао је од свих нас да се померимо.
Померите се! Вама говорим! Дајте госпођи место! Будите уљуднији? Кондуктеру! Дођите овамо, кондуктеру! Ви паре узимате, пронађите место! То је безобразно!
Овде је забрањено пушење! — викну му кондуктер.
Ко је то забранио? Ко има то право? То је ускраћивање слободе! Никоме нећу дозволити да посегне на моју слободу! Ја сам Слободан човек!
Ах, ти, гаде један! Гледао сам му њушку и нисам веровао својим очима. — Не није то он! Немогуће!
Ономе нису познате такве речи, као „слобода" и „Гамбета".
Нема шта, баш је ред! — рече он бацајући цигарету. — Па живи с таквом господом! Они су поремећени на бази форме и снова! Формалисти! Филистри! Гњаве!
Ја не издржах и гласно се насмејах. Кад је чуо мој смех, он ме на трен погледа и глас му задрхта. Препознао је мој смех и вероватно моју бунду. Тренутно му се повише леђа, лице доби кисео израз, глас му замре, руке се спустите у став мирно, ноге клецнуше. Зачас се изменив. Више нисам сумњао: то је био Иван Капитонич, мој службеник! Сео је и сакрио нос у зечје крзно.
Сад сам га погледао у лице.
„Зар", помислих, „ова кукавна, угњетена прилика уме да говори такве речи, као што су „филистар" и
„Слободан"? А? Зар? Да, уме. То је невероватно, али тачно ... Ах, ти, шљаме ниједан!" Па после тога веруј јадним физиономијама тих камелеона!
Ја им више не веруј ем. Доста, неће ми подвалити!

Био је ведар и хладан дан. Осећао сам лакоћу и милину у души, као кочијаш коме су грешком, уместо бакарног новчића, дали златник. И плакао бих, и смејао се, и молио бих се: мене, обичног слугу, пре- творили су у благајника. Нисам се радовао што ми је омогућено да крадем. Тада ја још нисам био лопов и смрвио бих онога ко би ми рекао да ћу с временем завући руку у туђ џеп. Ја сам се другоме радовао: напредовању у служби и безначајној повишици плате, и ничему више.
Мене је, уосталом, радовала и друга околност. Кад сам постао благајник, одмах сам на својим очима осетио нетто попут ружичастих наочара. Одједном ми се почело чинити да су се људи променили. Часна реч! Сви као да су некако постали бољи. Наказе постале лепотани, зли се претворили у добре, горди у смерне, мизантропи у филантропе. И ја као да сам синуо. Видео сам у човеку тако дивне особине какве раније нисам ни наслућивао. „Чудно" говорив сам посматрајући људе и трљајући очи. Или се с њима нешто догодило или сам ја раније био глуп и нисам запажао све те особине. „Што су људи дивни!"
На дан мога постављања за благајника и 3. Н. Казусов, један од чланова наше управе, човек горд, уображен, човек који ниподаштава ситну рибу, дошао је к мени и — шта му би: умилно се смешкајући, почео је да ме лупка по рамену.
Превише сте горди за своје године, драги мој, — рекао ми је он. — Није лепо! Зашто никад не навратите? Грехота је, господине! А код мене се окупља омладина, јако је весело. Кћери ме стално питају;
„Због чега, ви татице не позовете Григорија Кузмича? Па он је тако симпатичан!" А зар могу да га довучем? Уосталом, кажем, покушаћу, позваћу га Не нећкајте се, пријатељу, него дођите!
Запањујуће! Шта му је? Да није сишао с ума? Био човек људождер и сад одједном.. . ето ти.
Кад сам тога дана дошао кући, био сам забринут. Моја мајка није за ручак изнела два јела, као увек, већ четири. Увече је, уз чај, изнела слатко и колач с млеком. Сутрадан, опет четири јела, опет слатко. Долазили су гости и пила се чоколада. Трећег дана опет исто.
Мамице — рекао сам. — Шта вам је? Због чега сте постали тако издашни, драга? Па моју плату нису удвостручили. Повишица је незнатна.
Мамица ме је зачуђено погледала.
Хм, а куд ћеш с новцем? — упитала је. — Да нећеш да слажеш?
Враг би их знао! Татица је наручио бунду, купио нову капу, почео да се лечи минералним водама и грожђем (у зиму?!?). А после неких пет дана добио сам писмо од брата. Тај ме брат није подносио. Он и ја смо се разишли због убеђења: њему се чинило да сам ја егоиста, готован, да не умем да се жртвујем, и он ме је због тога мрзео. У писму сам прочитао следеће: „Драги брате. Ја те волим и ти не можеш замислити какве паклене муке ми причињава наша свађа. Хајде да се помиримо! Пружимо руку један другоме и нека завлада мир! Преклињем те! У очекивању одговора воли те, љуби и грли твој брат Јевлампије." О, мили брате! Ја сам му одговорио да га љубим и да се радујем. После недељу дана добио сам од њега телеграм:
„Хвала, срећан. Пошаљи сто рубаља. Много потребно. Грли те Ј." Послао сам му сто рубаља.
Променила се и она. Она ме није волела. Кад сам се једном дрзнуо да јој узгред споменем да у моме срцу нешто нијекако треба, она ме назвала насртљивцем и фркнула ми у лице. А кад ме је срела недељу дана после мог постављења, она се осмехнула, направила јамице на образима, збунила се ...
Шта је то с вама — упитала је, гледајући ме. — Ви сте се тако пролепшали. Кад пре? Хајдемо да играмо...
Душица! Већ кроз месец дана њена мајка је постала моја ташта: толико сам се ја пролепшао! За свадбу је био потребан новац, па сам узео из касе триста рубаља. Што да не узмем кад се зна да ћу их вратити кад примим плату? Узео сам узгред и за Казусова сто рубаља ... Тражио је на зајам ... не може се њему не дати. Он је код нас велика зверка и сваког те тренутка може избацити ... (Уредник, закључивши да је прича помало дугачка, избрисао је на штету ауторског хонорара на овом овде месту осамдесет три, реда)...
Недељу дана пре хапшења, на њихову молбу, приредио сам им вечеринку. Ђаво их однео, нека пошљокају и пождеру ако то толико желе. Ја нисам бројао колико је људи било на том пријему код мене, али се сећам да је мојих девет соба било крцато народа. Било је и старијих и младих... Било је и таквих пред којима се чак и сам Казусов савијао као гудало. Казусовљеве кћери (најстарија — моја драгана) заслепљивале су својим хаљинама ... Само цвеће на њима стајало ме је више од хиљаду рубаља! Било је врло весело ... Трештала је музика, пресијавали се лустери, точно се шампањац... Држани су дуги говори и кратке здравице. Један човек из новина поклонио ми је оду, а друга баладу ...
У нас у Русији не умеју да цене такве људе као што је Григорије Кузмич! — викнуо је за вечером Казусов. — Врло ми је жао! Жао Русије!
И сви ти људи што су викали, давали поклоне, љубили ме, кад бих им окренуо леђа, показивали су ми шипак.. . Ја сам видео осмехе, шипкове, слушао уздахе...
Украо је, подлац — шапутали су, злурадо се смешкајући.
Ипак, ни уздаси ни шипкови нису их омели у јелу, пићу и уживању.
Вукови и дијабетичари не једу толико колико су они јели. . . Моја жена, на којој су блистали брилијанти и злато, приближила ми се и шапнула.
Тамо се прича да си ти ...украо. Ако је то истина ...чувај се. Ја не могу да живим с лоповом! .. . Ја ћу отићи!
Она је то говорила и намештала своју хаљину од пет хиљадарки... Враг би се с њима снашао. Исте те вечери Казусов је узео од мене пет хиљада ... Толико је узео на зајам и Јевлампије ...
Ако је истина оно што тамо шапућу — рекао ми је принципијелни брат, стављајући новац у џеп — онда ... чувај се! Ја не могу да будем брат лопова.
После бала сам их све на тројкама одвезао у град.. .
Било је већ скоро шест ујутро кад смо завршили... Онемоћали од вина и жена, они су легли у санке да се врате ... Кад су санке кренуле, довикнули су ми на растанку.
Сутра је ревизија! — Мега!
Милостива господо и милостиве госпође! Заглавио сам! Заглавие сам, или да се изразим дуже: јуче сам био пристојан, частан, свестрано омиљен, данас сам лупеж, преварант, лопов .. . Вичите сад, грдите, ударајте на сва звона, згражавајте се, судите, прогањајте, пишите уводнике, бацајте се камењем, али само, молим вас, не сви! Не сви!

Велика дворана била је осветљена и врвела од света. У њој је господарио хипнотизер. Упркос својој физичкој беди и ружноћи, сијао је и блистао као ватромет. Смејали су се, аплаудирали и покоравали му се ..
. Људи су бледели пред њим.
А он је, буквално, стварао чуда. Једног је успавао, другог укочио, трећег поставио потиљком на једну, а петог на другу столицу. Мршавог и високог новинара савио је у спиралу. Нарочито снажан утицај имао је на даме.
Оне су падале од његовог погледа као муве. Ох, женски нерви! Кад не би њих било, досадно би се живело на овом свету!
Када је испробавао своју демонску уметност на свима, хипнотизер приђе мени.
Чини ми се да сте врло поводљиве природе — рече ми. — Ви сте тако осетљиви, подложни утисцима ... Желите ли да заспите?
Зашто да не? Изволи, пријатељу, опробај. — Сео сам на столицу насред дворане. Хипнотизер седе на столицу према мени, узе ме за руке и својим змијским очима упи се у моје јадне очи.
Око нас је била публика.
Пссст, господо! Псссст ... Тише!
Умирише се људи... Седимо, гледамо један другом у зенице .. . Пролази минут, два .. . Жмарци ми пролазе низ леђа, срце ми лупа, али не могу да заспим ...
Седимо ... Пролази пет минута, седам ...
Овај се не да! — рече неко! — Браво! јунак човек!
Седимо и гледамо се... Не спава ми се, чак и не дремам ... Од деловодног протокола општинске или самоуправне канцеларије ја бих већ давно спавао.. . Публика почиње да шапуће, да се смеје... Хипнотизер почиње да се снебива и трепће ... Сиромах! Ником није пријатно да доживи фијаско. Спасите га, духови, пошаљите сан на моје очи!
Не да се! — рече онај исти глас. — Доста је, престаните! Говорио сам ја да су све ово махинације!
И гле, у тренутку када сам, послушао пријатељев глас и кренуо да устанем, моја рука је осетила на длану неки предмет .. . Помоћу чула пипања, ја сам у њему препознао новчаницу. Мој отац је био лекар, а лекари већ гошањем познају вредност банкноте! По Дарвиновој теорији, ја сам поред многих других особина, наследие од оца и ову лепу способност. Препознао сам да је банкнота од пет рубаља. И — одмах сам заспао.
Браво, хипнотизеру!
Лекари који су били присутни у дворани, пришли су ми, промували се, помирисали и рекли:
Нда ... успаван је ...
Задовољан својим успехом, хипнотизер је махнуо неколико пута руком изнад моје главе, и ја сам, онако успаван, почео да ходам по дворани.
Укочите му руку! — предложи неко.
Можете ли? Нека му се укочи рука ... Хипнотизер (доста храбар човек) испружи моју руку и поче да изводи над њом своје махинације: протрља је, дуну, потаглпа. А моја се рука није покоравала! Висила је млитаво као крпа и није ни мислила да се укочи.
Нема кочења! Пробудите човека, штетно је .. Он је слаб и нервозан . ..
У том тренутку моја лева рука осети на длану пет рубаља ... Надражај је путем рефлекса прешао на десну и она се одмах укочила!
Браво! Погледајте како је тврда и хладна! Као у мртваца!
Потпуна анестезија, опадање температуре и слабљење пулса — рече хипнотизер. Лекари
почеше да пипају мој у руку.
Да, пулс је слабији — примети један од њих.
Потпуно кочење. Температура је много нижа . . .
Како то објашњавате? — упита једна дама. Лекар слеже раменима, уздахну и рече:
Ми констатујемо само чињенице. А протумачити, на жалост, не можемо . . .
Ви констатујете чињенице, а ја имам десет рубаља. Моја факта више вреде...Хвала хипнотизму и на томе, и никаква ми тумачења и објашњења нису потребна . . .
Јадни хипнотизеру! Који те је само ђаво навео да мене, проклетињу једну, узмеш за медијума!
Пост скриптум: зар то није проклетство? И свињарија?
Тек сад сам дознао да ми новац у руку није гурао хипнотизер, већ мој старешина Петар Фјодорич . . .
Ја сам то — вели — урадио да испробам твоје поштење . . .
Ах, ђаво да га носи?
Срамота, брате . . . Није лепо . . . Нисам се надао . . .
Али ја имам дечицу, ваше превасходство . . . Жену . . . Мајку ... И на данашњој скупоћи . . .
Није лепо... А, тобоже, хоћеш да издајеш своје новине... Плачеш haben sei над на свечаним ручковима читаш поздравне говоре . . . Срамота . . . Мислио сам да си поштен човек, а оно испаде да си ... haben sei gevesen…….
Морао сам да му вратим десет рубаља. Шта да радим? Углед је вреднији од пара.
Не љутим се ја на тебе! — рече ми старешина — ђаво да те носи, таква ти је природа . . . Али она! Она! Чудновато! Она! Смиреност, невиност, бламанже и остало! А? И она се полакомила на новац! И она је заспала!
Под тим „она" мој претпостављени подразумева своју супругу, Матрјону Николајевну . . .

ОТИШЛА ЈЕ

Ручали су. На оној страни где им је желудац, осећали су мало блаженство, почели су да зевају, а очи им се стадоше скупљати од пријатног дремежа. Муж је запалио цигару, протегао се и извалио на диван. Жена му је села крај узглавља и почела да преде ... Обоје су били срећни.
Причај нешто... — зевну муж.
Шта да ти причам? Хм ... Ах да! Јеси ли чуо? Софија Окуркова удала се за онога... како се зваше
... за фон Трамба! Скандал?
По чему је то скандал?
Ама фон Трамб је подлац! То је такав нитков ... човек без савести! Без икаквих принципа! Морална наказа! Био је управитељ код грофа и обогатио се, сад ради на железници и краде... Сестру је опљачкао .. . Једном речју, нитков и лопов. И удати се за таквог човека! Живети с њим?! Дивим се! Тако поштена девојка и... ето ти! Нипошто се не бих удала за таквог типа! Па макар био милионер! И кад би био не знам како леп, пљунула бих на њега. Ма не могу ни да замислим мужа подлаца!
Жена скочи и сва зајапурена, негодујући, прошета по соби. У очима јој је пламтео гнев ... Њена искреност је била очигледна . . .
Тај Трамб је такав скот! По хиљаду пута су глупе и покварене оне жене које се удају за такву господу!
Тако значи ... Ти се, разуме се, не би удала... Мда... Али, кад би тек сада сазнала да сам и ја исто тако нитков? Шта би ти урадила?
Ја? Напустила бих те, Ни секунду не бих с тобом остала! Ја могу да волим само поштеног човека! Само над бих сазнала да си ти урадио и стоти део онога што је учинио Трамб, ја... бих истог трена!
adieu.
Тако ... Хм ...Таква си ти ...А ја писам ни знао ...Хихихи ...Лаже женица па ни да поцрвени!
Ја никада не лажем! Пробај, учини неку подлост, па ћеш видети!
Зашто да пробам? Знаш и сама... Биће да сам ја још јачи од твог фон Трамба!... Трамб је ситна риба у поређењу са ином. Што ме гледаш тако? Чудиш се!... (Пауза) Колика је моја плата?
Три хиљаде годишње.
А колико стаје огрлица коју сам ти купио пре недељу дана? Две хиљаде... Није ли тако? Па јучерашња хаљина пет стотина ... Летњиковац две хиљаде... Хихихи! Јуче је твој рара искамчио од мене хиљаду.
Али, Пјер, а ванредни приходи ...
Коњи ... Кућни доктор ... рачуни код модисткиња. Прекјуче си изгубила на коцки сто рубаља...
Муж се придиже, подупре главу песницама и изрече читаву оптужницу. Приђе писаћем столу, па показа жени неколико материјалних доказа...
Сад видиш... рођена моја, да је твој фон Трамб — ситна риба, џепарош у поређењу са мном... adieu! Иди и убудуће никога не осуђуј!
Ја сам завршио. Можда ће читалац још упитати:
И она је отишла од мужа? Да, отишла је ... у другу собу.