Anton Pavlovič Čehov

First topic message reminder :

Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов, Tanganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) je bio ruski novelista, pripovedač i dramski pisac.
Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine.[1] U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, navećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Značajnija dela:
Drame:
Galeb (1896)
Ujka Vanja (1897)
Tri sestre (1900)
Višnjik (1903)
Zbirke priča:
Melpomenine bajke (1884)
Šarene priče (1886)
U pomračini (1887) i dr.

ЗАГОНЕТНА ПРИРОДА
Купе прве класе.
На дивану, пресвученом бордо сомотом, опружила се, налакћена, лепа дама. Скупа лепеза са ресама крцка у њеној грчевито стиснутој руци, цвикер јој сваки час спада с лепог носића, брош на грудима се час диже, час спушта, баш као лађа на таласима. Узбуђена је .. .
На дивану према њој седи губернаторов чиновник за поверљиве послове, млад човек и почетник у књижевности, који у провинцијским новинама објављује краће приче или, како их он сам назива, новеле — из живота виших кругова ...
Он је гледа у лице, гледа нетремице, зналачки. Он посматра, изучава, хвата ту ексцентричну, загонетну природу, разумева је, схвата... Њену душу и целу њену психологију види као на длану.
О, ја вас одлично разумем! — каже чиновник за поверљиве послове, љубећи јој руку око гривне.
Ваша осетљива и добра душа тражи излаз из лавиринта ...Да. Борба је страшна, чудовишна, али... не клоните духом! Ви ћете победити! Да!
Опишите ме, Валдемаре! — говори дамица и сетно се смеши. — Живот је мој тако пун, тако разноврсан, тако шарен... А што је најглавније... ја сам нестећна! Ја сам патница у стилу Достојевскога... Покажите свету моју душу, Валдемаре, покажите ту јадну душу! Ви сте психолог. Није прошао, ето, ни сат како седимо у купеу, а ви сте ме већ схватили сасвим, до дна душе.
Пвичајте! Молим вас, причајте!
Слушајте! Родила сам се у сиромашној чиновничкој породици. Отац ми је био добар човек, паметан али... дух времена и средина... vois compгenez, ја не кривим свог јадног оца. Он је пио, картао се ... примао мито ... А мати ... Али чему говорити! Оскудица, борба за парче хлеба, осећање ништавила... Ах, не терајте ме да се свега тога сећам! Ја сам морала сама себи да крчим пут ... Наказно институтско васпитање, читање глупих романа, грешке младости, прва бојажљива љубав ... А борба са средином? Страшно! А сумње? А муке које настају од неверице према животу, према самој себи? ... Ах! Ви сте писац и знате нас жене. Ви ћете разумети... Ја сам, по несрећи, обдарена широком природом Чекала сам срећу. Жудела сам да будем човек... у томе сам видела своју срећу!
Лепотице! — шапутао је писац љубећи руку око гривне. — Ја не љубим вас, лепојко, него патње човечанске! Сећате се Раскољникова? Он је тако љубио.
О, Валдемаре! Мени су били потребни слава... глас, сјај, као и свакој ... зашто се правити скроман? ... необичној природи. Ја сам жудела за нечим необичним ...не женским! И ето ...И ето ... на моме путу појавио се богат старацгенерал... Разумете ме, Валдемаре! Па то је било самопожртвовање, самоодрицање, разумете! Ја нисам могла друкчије да поступим. Обогатила сам своју породицу, почела да путујем и чиним добро ... Ох, како сам патила, како су ми били несносни, банални загрљаји тог генерала, иако му треба одати признање, у своје време се храбро борио. Бивало је тренутака... страшних тренутака! Али мене је храбрила мисао да ће старац данассутра умрети, да ћу почети живети како сам ја желела да ћу припасти вољеном човеку, да ћу бити срећна... А ја имам таквог човека, Балдемаве! Бог ми је сведок да га имам!
Дамица убрзано маше лепезом. Лице јој добија плачан израз.
И, ето, старац је умро... Мени је оставио нешто, слободна сам, као птица. И сад ми се мили живети ... Зар није тако, Валдемаре? Срећа ми куца на прозор. Треба је само пустити унутра, али.. не.
Валдемаре, слушајте, преклињем вас! Сад треба припасти вољеном човеку, постати му другарица, помоћница, носилац његових идеала, бити срећна одахнути душом... Али како је све банално, гадно и глупо на овом свету! Како је све подло, Валдемаре! Ја сам несрећна, несрећна, несрећна! На мом путу се опет појавила препрека! Опет осећам да је моја срећа далеко, далеко! Ах, колико мука, кад бисте ви знали! Колико мука!
А шта је сад? Каква је то сметња? Молим вас, реците ми! Шта је?
Други богат старац ...
Изломљена лепеза покрива лепушкасто лице. Писац подупире своју мудру главу песницом, уздише са изразом зналцапсихолога и замислио се. Локомотива звижди и шишти, прозорске завесе се румене од сунца на смирају .. .

ЛОПОВ
Откуцало је дванаест сати. Фјодор Степанич навуче бунду и изађе у двориште. Дочекала га је ноћна влага . .. Дувао је влажан и хладан ветар, а из мрачног неба ромињала је ситна киша. Фјодор Степанич прекорачи полусрушену ограду и тихо се упути низ улицу. А улица широка, прави трг; у европској Русији су ретке такве улице. Ни осветљења, ни плочника . .. чак ни трага таквој раскоши.
Поред ограде и кућних зидова промицале су тамне силуете грађана који су журили у цркву. Испред Фјодора Степанича гацале су по блату две прилике. У једној од њих, малој и погрбљеној, он препознаде овдашњег доктора, јединог „образованог човека" у целом срезу. Старацдоктор није се либио познанства с њим и увек би дружељубиво уздисао гледајући га. Овога пута старац је био у службеној старомодној тророгој капи, те му је глава личила на две пачје главе прилепљене потиљцима једна уз другу. Испод његове бундице клопарала је сабљица. Поред њега је ишао висок и мршав човек, такође у тророгој капи.
ХРИСТОС воскресе, Гурије Иваничу! — заустави доктора Фјодор Степанич.
Доктор му ћутке пружи руку и отвори мало бунду да се пред прогнаником похвали орденом „Ста- нислава", који му је висио на грудима.
А ја, докторе, после јутрења хоћу да дођем к вама — рече Фјодор Степанич. — Молим вас.. Изволите ми допустити да се код вас омрсим. Около бих се ја ове ноћи увек у породици омрсио. Сећаћу се...
Тешко да би то било згодно ... — спетљао се доктор. — Ја имам породицу, знате ли... жену Мада сте ви, овај ... али ипак не, овај ... Ипак постоје предрасуде! Ја, уосталом, ништа... Хи Кашаљ ...
А Барабајев? — промрси Фјодор Степанич, кривећи уста и јетко се смешкајући. — Барабајеву и мени су заједно судили, заједно нас послали у прогонство, а он је, међутим, сваког дана у вашој кући на ручку и на чају. Он је више украо, ето шта је!.. .
Фјодор Степанич застаде и наслони се на мокру ограду: нека прођу. Далеко испред њега светлуцале су светлости. Час гасећи се, час разгоревајући се, кретале су се истим правцем.
„Свако свој крст носи", помисли прогнаник. „Као и тамо код нас ..."
Од светлости је допирала звоњава. Звонатенори громко су се разлагала и брзо звонила као да се некуд журе.
„Први Ускрс овде, у овој хладноћи", помисли Фјодор Степанич, „а није ни последња. Гадно! А тамо сад, можда ..."
И он поче да мисли о „тамо" ... Тамо сад под ногама није прљави снег, нису хладне баре, већ младо зеленило; тамо ветар не шиба по лицу као мокра крпа, већ доноси дах пролећа ... Небо је тамо тамно али звездано, с белом пругом на истоку... Уместо ове прљаве ограде зелена живица и његова кућа са три прозора. Иза прозора светле, топле собе. У једној од њих сто прекривен белим столњаком, с ускршњим колачем, јестивима, пићима.
„Лепо би било сад гуцнути тамошње вотке! Овде је вотка никаква, не може се пити."
Изјутра дубок, добар сан, а после тога посете, пијанка... Сетио се он, разуме се, и Оље, с њеним мачјим, плачним лепушкастим лишцем. Сад она, сигурно, спава и не сања њега. Такве жене се брзо утеше. А да није било Оље, ни он не би био овде. Она га је, глупака, на то навела. Њој је био потреоан новац, имала је ужасну болесну потребу за њим, као и свака помодарка. Без новаца није могла ни да живи, ни да воли, ни да пати .. .
А ако ме у Сибир протерају? — упитао ју је. — Хоћеш ли поћи са мном?
Разуме се! Макар на крај света!
Он је украо, ухватили су га, и пошао је у овај Сибир, а Оља је клонула духом; није пошла, разуме се.
Сад њена глупа главица тоне у чипкасти јастук, а ноге су јој далеко од прљавог снега.
„На суд је дошла у свечаној хаљини и није га чак ниједном погледала ... Смејала се кад је бранилац сипао духовитости. . . Мало би било њу убити."
И та сећања су силно заморила Фјодора Степанича. Заморио се, као разболео, баш као да је целим телом размишљао. Онемоћале су му ноге, одсекле се, и није имао снаге да оде у цркву на своје јутрење ... Вратио се кући и стровалио у постељу, не скидајући ни бунду ни чизме.
Изнад његовог кревета висио је кавез са птицом. Обоје је припадало газди. Птица некаква чудновата, с дугам кљуном, мршава, Фјодору непозната. Крила јој подсечена а на глави почупано перје. Хране је некаквим киселишом од кога смрди цела соба. Птица се немирно вртела по кавезу, ударала кљуном у конзерву с водом и певала час као чворак, час као вуга...
„Не да ми да спавам!" помисли Фјодор Степанич. — „Ђаво ..."
Он се подиже и задрма руном кавез. Птица ућута, прогнаник леже и о крај кревета смаче чизме с ногу. Минут касније птица се опет узвртела, а на главу му паде комадић киселиша и остаде у коси.
Нећеш да престанеш? Нећеш да умукнеш? Још ти није доста!
Фјодор Степанич скочи, крвнички повуче кавез и баци га у угао. Птица умуче.
Али, како му се учинило, десетак минута касније птица изиђе из угла на сред собе и поче да кљуном буши земљани под ... Кљун као бургија ... Вртела је вртела и нигде краја њеном кљуну. Залупаше крила и прогнанику се учини да он лежи на поду и да га по слепоочницама ударају крила ... Кљун се најзад сломио, и све се изгубило у перју. .. Прогнаник више није знао шта се око њега дешава, заспао је.
Зашто си тог створа убио, крвниче? — чуо је пред зору.
Фјодор Степанич је отворио очи и пред собом угледао газду раскољника, старог полулудог
богомољца. Газдино лице је дрхтало од гнева и било све у сузама.
Зашто си, проклетниче, убио моје птиче? Моју певачицу, зашто си убио, ђаволе ђаволски? Кога то ти? Зашто, море? Имаш образа да ме у очи гледаш, псино опака! Одлази из моје куће, и да те моје очи више не виде! Овог трена одлази! Одмах!
Фјодор Иванич навуче бунду и изађе на улицу. Јутро је било тмурно, суморно ... Док је гледао оловно небо, није могао да верује да високо изнад њега може сијати сунце. Киша је још увек ромињала. . .
Бонжур1 Срећан празник, моншер2 — чуо је прогнаник кад је изишао на капију.
Поред капије у новим лаким колима пројурио је његов земљак Барабајев. Земљак је био у цилиндру и под кишобраном.
„Прави песете!" помисли Фјодор Степанич. „И овде се скот умео да додвори ... Има познанике ...
Требало је да и ја више украдем!"
Кад је прилазио цркви, Фјодор Степанич чу други глас, али овога пута женски. У сусрет су му долазила лака поштанска кола дупке пуна кофера. Иза кофера извиривала је женска главица.
Где је ту... Господе, Фјодоре Степаничу! Јесте ли ви то? — запита главица. Прогнаник притрча колима, упиљи очима у главицу, препознаде је, ухвати за руку .. .
Ама да ја не спавам?! Шта је ово? Код мене?! Решила се, Оља?
Где овде станује Барабајев?
А што ће ти Барабајев?
Он ми писао да дођем. .. Замисли само, две хиљаде рубаља ми је послао ... Поред тога ћу добијати три стотине месечно. Има ли овде позориште?...
До вечери је луњао прогнаник по граду и тражио стан. Киша је лила цео дан и сунце се није појавило.
„Зар ове звери могу живети без сунца?" мислио је месећи ногом влажни снег. „Весели су, задовољни без сунца!. . . Уосталом, они имају свој укус."
1 Добар дан (франц. Bon jouг). г Драги мој (франц. Mon sheг).

РЕЧИ, РЕЧИ И РЕЧИ (21)
На великом дивану у хотелској соби лежао је телеграфиста Груздјев. Подупревши песницама своју плавокосу главу, гледао је младу девојку риђе косе и уздисао.
Каћа, шта те је приморало да тако ниско паднеш? Реци ми — уздахнуо је, између осталог, Груз- дјев. — Како си се смрзла, уосталом.
Напољу је била једна од најгорих мартовских вечери. Пригушене светлости уличних фењера једва су осветљавале прљави, растопљени снег. Све је било мокро, прљаво, сиво... Ветар је певушио тихо, бојажљиво, баш као да се платно да му неко не забрани да пева. Чуло се шљапкање по блату... Природи се смучило.
Каћа, шта те је натерало да тако посрнеш? — још једном упита Груздјев.
Каћа бојажљиво погледа Груздјева у очи. Очи поштене, топле, искрене — тако јој се чинило. А те поштене очи тако привлаче посрнула створења, привлаче их, те налећу као лептири на светиљку. Не дај им ни да једу, само их погледај топлије. Каћа, гужвајући ресе столњака, смушено исприча Груздјеву своју тужну причу. Прича је обична, али одвратна: он, обећање, превара и остало.
Какав је то подлац! — промрси Груздјев негодујући. — Има таквих ниткова, нек их ђаво занавек однесе! Је ли богат?
Да, богат је . . .
Знао сам... И ви сте ми цвећке, нема говора... Зашто ви жене толико волите новац! Шта ће вам новац?
Богом се заклињао да ће ме за цео живот обезбедити — прошапута Каћа. — А зар је то лоше?
На то сам се и полакомила ... Имам стару мајку.
Хм ... Несрећне сте ви, несрећне! А све из глупости и од празноглавости ... Све сте ви жене ма- лодушне! ... Несрећне, јадне ... Чујеш, Каћа! То није моја ствар, не волим да се мешам у туђе послове али ти је изглед тако несрећан па немам снаге да се не мешам! Каћа, Каћа, зашто се не поправши? Како те није срамота? По свему се види да ти ниси сасвим пропала, теби још има повратка.. . Зашто се не постараш да кренеш правим путем? Ти би могла, Каћа! Лице ти је тако лепо, очи племените, тужне ... И осмехујеш се некако посебно симпатично ...
Груздјев је узео Каћу за обе руке и, загледајући јој кроз очи право у душу, изговорио много лепих речи. Говорио је тихо, дрхтавим тенором, сузних очију... Његов врели дах палио јој је цело лице, врат...
Можеш се поправити, Каћа! Ти си још тако млада ... Покушај!
Већ сам покушавала, али ... ништа није вредело. Свашта је било ... Једном сам чак отишла за собарицу, иако сам племићког рода! Мислила сам да се вратим на прави пут. Бољи је и најгрубљи посао него наш занат. Почела сам да радим код једног трговца. Била сам код њега месец дана и било је доста добро, могло се живети... Али газдарица постаде љубоморна на мене, мада ја газду никад ни погледала нисам; постаде љубоморна и избаци ме. Нисам могла да нађем место и опет је кренуло по староме . . . Опет!
Каћа је разрогачила очи, побледела и цикнула. У суседној соби неко је нешто испустио, мора бити да се уплашио. Хистерични испрекидани плач разлеже се кроз танке преграде између соба. Груздјев потрча по воду. Десетак минута касније Каћа је лежала на дивану и јецала:
Покварена сам ја и одвратна! Најгора на све ту! Никада се нећу поправити, никада нећу постати поштена! Зар ја то могу?
Покварена! Стидиш се, боли те? Тако ти и треба, гадуро!
Каћа је врло мало говорила, мање од Груздјева али се из тога могло много закључити. Хтела је да исприча читаву исповест тако добро познату свакоме „часном развратнику", али од њеног говора није испало ништа осим моралног шамарања саме себе. Сву је своју душу раздерала!
Већ сам покушала, али од тога ништа није испало! Ништа! Свеједно ћу пропасти! — заврши она с уздахом и поправи косу.
Младић погледа на сат.
Ништа од мене! А вама хвала . . . Први пут у животу чујем љубазне речи. Ви сте се ј едини према мени понели људски, иако сам ја неморална, одвратна...
И Каћа одједном престаде да говори. Кроз мозак јој као муња пролете један мали роман који је некада негде прочитала. Јунак тога романа одводи код себе посрнулу жену и напричавши јој свашта, обраћа је на прави пут, и пошто ју је преобратио — она му је постала љубазница. Каћа се замисли. Није ли овај плавокоси Груздјев јунак сличног романа? Има сличности... Чак много сличности. Док јој је срце ударало, она му се загледала у лице. И одједанпут јој грунуше сузе.
Де, Каћа, доста, смири се! — уздахну Груздјев, погледавши на сат. — Вратићеш се ти на прави пут, даће бог, само ако будеш хтела.
Расплакана Каћа полагано раскопча три горња дугмета бундице. Роман са слаткоречивим јунаком ишчезе јој из главе.
Кроз вентилатор очајно звизну ветар, баш као да је први пут у животу видео насиље, које понекад може донети насушни комад хлеба. Горе негде над таваницом задрндаше на лошој гитари. Јефтина музика!

ЗАКУСКА (22)
(Пријатна успомена)
Било је Бадње вече. Сат пре јутрења моји пријатељи су свратили по мене. Били су у фраковима и с белим краватама.
Стигли сте као поручени, господо! — рекао сам. — Помоћи ћете ми да спремим сто ... Ја сам човек нежења, па не приличи да држим женскадију, и зато ... пријатељска помоћ. Плумбов, хајде да наместимо сто!
Пријатељи су пришли столу и за неких пет минута мој сто је представљао слику која изазива апетит.
Шунка, кобасице, вотке, вина, прасе у умаку.
Кад смо наместили сто, латисмо се цилиндара: време је! Али није било суђено ... Неко је зазвонио.
Је ли код куће? — чули смо нечији промукли глас. — Уђи, Иља, не бој се!
Ушао је Прекрасновкусов. За њим бојажљиво мали, мршави, кржљави човечуљак. Обојица су под мишком имали кожне торбе . ..
Пссст!... — рекох пријатељима. — Језик за зубе!
Препоручујем вам! — рече Прекрасновкусов, показујући на кржљавог човечуљка. — Иља Дробискулов! Ових дана нам је приступив и уврстио се у наш хор... Ма не снебивај се, Иљуша! Време је да се навикнеш! А ми смо, знате, ишли, ишли, па решисмо и свратисмо. Дај, мислим, да свратимо, да нам дају бакшиш за празник, да их сутра не узнемиравамо.
Ћушнух им обојици по пет рубаља. Дробискулов се постиде.
Тако, дакле — настави Прекрасновкусов, звирнувши у своду песницу — ви већ одлазите? Да вам није рано? Дајте да поседимо тренутак... да се одморимо. Седи, Иља, не бој се! Навикавај се! Колико је јела, ђаконија! А? Ђаконија! Шунка ме је подсетила на једну анегдоту ...
И Прекрасновкусов нам исприча мастан виц, прождирући очима моје ђаконије. Прође четврт сата и ја послах свог Андрјушку напоље да викне „упомоћ"! Андрјушка је изашао напоље и викао пет минута, али моји гости ни абера... нису ни обратили пажњу као да их се „упомоћ" уопште не тиче ...
Дуго још треба чекати да се омрсимо! — рече Прекрасновкусов. — Још је грех, иначе би ми, Иљуша... по једну... А што, господо, да не гуцнемо по једну? Па вотка је поена! А? Дајте!
Идеја се свидела мојим пријатељима. Приђоше столу сипаше и испише. Мезетили су харинге, а на мрсна јела само бацише поглед. Прекрасновкусов похвали вотку и желећи да сазна ко је произвођач, испи другу. Иљуша се постиде и исто тако пожеле да сазна ... Испише, али не открише.
Дивна вотка! — рече Прекрасновкусов. — Мој ујак је имао своју фабрику алкохолних пића. Тако је, ето, ујак имао, да кажем ...
И гост нам је испричао како је са ујаковом драганом у пожарној кули имао састанак. Моји пријатељи га окружише и замолише га да им још нешто исприча... Испили су још по једну. Дробискулов је врло вешто рукавом покупио парче кобасице, смотао га у марамицу и, чистећи нос, неприметно стрпау уста. Прекрасновкусов је појео парче божићног колача од сира.
Заборавио сам да је мрсан! — рече гутајући. — Треба га залити.
Кажу да је у поноћ звонило за јутрење, али ми нисмо чули звона. У поноћ смо ишли око стола и пи- тали се: шта би још попили... онако? Дробискулов је седео у углу и гледао прасенце. Прекрасновкусов је песницом ударао по својој торби и говорио:
Ви ме не волите, а ја, ето, вас .. . волим! Часна реч, волим! Ја сам кокошар, вук, јастреб, птица грабљивица, али ипак у мени има толико осећања и памети да схватам како мене не треба волети. Ја сам, на пример, ето, добио бакшиш за празник. Примио сам га... А сутра ћу доћи и рећи да га нисам добио . . . Зар ме после тога неко може волети?
Пошто је завршио са прасетом, Дробискулов је победно своју бојажљивост и рекао:
А ја? Мене је још могуће волети... Ја сам културан човек. . . Само што сам почео да се бавим послом који није за мене! Никакве склоности немам за њега .. .Тек онако, пур манже!6 Ја сам ... стихотворац
. . . Дабоме ... Па да ... У пијаном стању састављам записнике у стиховима. Ја волим и штампу. Код новина
ми се не свиђа само то што у њима нема објективности. Не бих ја то раздвајао ко је конзервативац, ко либерал. Објективност пре свега! Конзервативац је направио свињарију, удари га по губици; либерал забрљао, лупи га по њушци. Удри по свима! Сан ми је да издајем новине. Седео бих у својој редакцији, надуо њушку и отварао коверте. А у ковертицама свега има . .. свега и свачега ... Хехехе . . . Ја бих отворио, прочитао и.. . дај овамо сарадника! Зар није интересантно.
У три сата моји гости узеше своје торбе и одоше у крчму да траже гужву. Од моје закуске остали су само ножеви, виљушке и две кашике. Осталих шест кашика је ишчезло.

СЛУЧАЈ С КЛАСИКОМ (23)
Спремајући се да иде на испит из грчког језика, Вања Отепељев је целивао све иконе. У стомаку му се превртало, било му је хладно око срца, а само срце му је час лупарало, час готово престајало да куца од страха пред неизвесношћу. Шта ће добити данас? Двојку или тројку. Шест пута је прилазио мајци да га благослови, а кад је одлазио, замолио је тетку да се помоли за њега. Уз пут, док је ишао у гимназију, дао је просјаку две копејке, рачунајући на то да ће те две копејке бити откуп за његово незнање и да ће му бог
дати да му не падну бројеви с овим тесароконта и октокајдека.7
Кући се вратио касно, после четири. Дошао је и нечујно легао. Његово мршаво лице било је бледо.
Око закрвављених очију модри колутови.
Па шта је било? Како си прошао? Колико си добио? — упита га мајка пригнавши кревету.
Вања поче да трепће, искриви уста и заплака. Мајка пребледе, зину и пљесну рукама. Из руку јој испадоше панталонице које је крпила.
Зашто плачеш? Ниси положиo, значи? — упита она.
Трес. . . треснуо сам . . . Добио сам двојку ...
Знала сам. То сам и предосећала! — поче мајка. — Ох, боже! Како то да ниси положио? Зашто?
Који предмет?
Из грчког.. . Ја, мамице ... Питали су ме како је будуће време од „феро", а ја сам. .. уместо да кажем   „ојсомај"   рекао   „опсомај". Онда ... Онда ... акценат се не ставља ако је последњи слог дуг, а ја ... ја сам се препао ... заборавио да је ту алфа дуго... па узмем и ставим акценат. После ми је Артаксерксов тражио да набројим енклитике, и ја сам нехотице упетљао заменицу ... Погреших, и он ми даде двојку ... Несрећник сам ја... Сву ноћ сам учио ... Целе ове недеље сам у четири сата устајао.
Не, ниси ти, него сам ти ја несрећница, гаде мали! Ја сам ти несрећница! Искомада ме ти, Ироде, мучитељу, зла судбино моја! Плаћам за тебе, за ђубре распуштено, савијам грбачу, мучим се, и могу да кажем злопатим, а како ми ти враћаш? Како УЧИШ?
Ја ... ја учим. По целу ноћ . . . Видели сте .. .
Молила сам бога да ме узме, али ни он ме неће грешницу... Мучитељу мој! Код других, деца као деца, а ја имам једног јединог, и ништа од њега. Да те бијем? Била бих те, али немам снаге? А како, мајко божја, да је нађем?
Мајка је покрила лице крајем блузе и зајецала. Вањи се завртело од јада и наслони се челом на зид.
Уђе тетка.
Ето ти ... Моје предосећање... — поче она, бледећи и пљескајући рукама; одмах се досетила о чему је реч. — Цело јутро нека... Ето ти, мислим, биће неке невоље ... Па је тако и испало . ..
Разбојниче мој, мучитељу — рече мајка.
А што га грдиш? — навали тетка на њу, узнемирено скидајући с главе мараму кафене боје. — Зар је он крив? Ти си крива? Зашто си га дала у гимназију? Каква си ми ти то племкиња? Хоћеш у племиће? А-а-а-а... Као да никако немају друга посла него да од вас племиће направе! А да је било онако као што сам ја говорила, да смо га дали у трговину ... у канцеларију, као мој Кузја ... А Кузја сад, ето, прима пет стотина годишње. Пет стотина, је ли то шала? И себе си измучила и дете си измучила због те науке, пуста остала. Мршав је, кашље... погледај има тринаест година, а изгледа као десетогодишњак.
Не, Настјењка, не мила! Мало сам га ја била, мучитеља мога! Требало га је бити, то би требало!

6 Због парчета хлеба (франц. Pour manger — да би јео!
7 Тесароконта — четрдесет; октокајдека — осамнаест.
У-У-У …језуито, Турчине, мучитељу мој — замахну она пут њега. — Тући би тебе требало, али немам снаге. Говорили су ми раније, кад је био мали: „Удри, удри" ... Нисам послушала, грешна ја. И, ето, сад се мучим. Причекај само! Излемаћу те! Причекај
Мајка му је запретила мокром песницом и плачући отишла у собу свог станара. Њен станар, Јевтихије Кузмич Купоросов, седео је за својим столом и читао „Унбеник за самоуке плесаче". Јевтихије Кузмич је наметан и образован човек. Говори кроз нос, умива се сапуном од кога сви у кући кијају, за време поста једе мрсно и тражи образовану девојку за жену, па га зато сматрају најпаметнијим станаром. Он пева тенор.
Господине! — обратила му се мајка, гушећи се у сузама. — Будите толико племенити, измлатите мога. . . Учините ми милост! Није положио, јади моји! Верујете ли, није положио! Ја не могу да га кажњавам због изнемоглости, због моје слабости... Излемајте га уместо мене, будите тако племенити и деликатни, Јевтихије Кузмичу! Учините по вољи болесној жени!
Купоросов се намршти и дубоко уздахну кроз нос. Промисли мало, задобова прстима по столу и, још једном уздахнувши, пође код Вање.
Вас, тако рећи, уче! — поче он. — Школују, пружају вам могућност да напредујете, одвратни младићу! Зашто сте?
Дуго је причао, држао читав говор. Поменуо је науку, светлост, таму.
Па, да, младићу!
Кад је завршио говор, скиде каиш и повуче Вању за руку.
С вама се не може друкчије! — рече. Вања се покорно наже и увуче главу међу његова колена.
Румене клемпаве уши заиграше на новим трико-панталонама са смеђим лампасима .. Вања није испустио ни гласа. Увече је породични савет одлучио да га дају у трговину.

Ako u čoveku ne živi nešto više i jače no što su spoljašnje okolnosti, onda mu je dosta i kijavica pa da izgubi ravnotežu, i sav njegov pesimiziam i optimizam zajedno s njegovim krupnim i sitnim mislima ima prosto značaj simptoma – nikakav drugi.

Drugi deo života kod pametnog čoveka sastoji se u oslobađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dela života.

Pre neki dan pozvao sam u kabinet guvernantu moje dece, Juliju Vasiljevnu. Trebalo je da joj platim.
− Sedite, Julija Vasiljevna! – rekoh joj. – Dajte da se obračunamo. Vama je novac,sigurno, potreban, a vi ste tako fini pa nećete sami da tražite… Dogovorili smo se po trideset rubalja mesečno.
− Po četrdeset…
− Ne, po trideset! Imam zapisano. Uvek sam guvernantama plaćao po trideset. Kod nas ste proveli dva meseca.
− Dva meseca i pet dana…
− Tačno dva meseca. Tako kod mene piše. Znači, sleduje vam šezdeset rubalja. Oduzme se deset nedelja, nedeljom niste s Koljom učili, nego samo šetali. I tri praznika.
Julija Vasiljevna pocrvene i poče da čupka karner, ali ni reči!
− Tri praznika – prema tome, manje dvanaest rubalja. Četiri dana je Kolja bio bolestan i nije bilo časova.
Radili ste samo sa Bajrom. Tri dana su vas boleli zubi i moja žena vam je dozvolila da ne držite časove po podne.
Dvanaest i sedam su devetnaest. Oduzmimo. Ostaje, hm, četrdeset jedna rublja. Tačno?
Levo oko Julije Vasiljevne pocrvene i ovlaži se. Zadrhta joj brada. Ona se nervozno zakašlja, zašmrkta, ali ni reči!…
− Uoči Nove godine razbili ste šolju za čaj s tanjirićem. Manje dve rublje. Šolja je skuplja, porodična je, bog s vama! Šta nam sve nije propalo! Zatim se zbog vaše nemarnosti Kolja popeo na drvo i iscepao kaputić. Deset manje. Zbog vaše nepažnje je i sobarica ukrala Varjine cipele. Vi morate o svemu da vodite računa. Zato primate platu. Prema tome, dakle, još pet rubalja manje. Desetog januara ste od mene uzeli deset rubalja…
− Nisam uzimala! − prošaputa Juluja Vasiljevna.
− Ali imam zapisano!
− Pa neka. Dobro.
− Kad se od četrdeset jedan oduzme dvadeset sedam ostaje četrnaest.
Oba oka se napuniše suzama. Na dugom lepom nosiću pojavio se znoj. Jadna devojčica!
− Uzela sam samo jednom – reče ona drhtavim glasom. – Od vaše supruge uzela sam tri rublje. Više nisam uzimala.
− Je l’? Pazi, molim te, to kod mene nije zapisano! Četrnaest manje tri, ostaje jedanaest. Evo vam vaš novac, draga! Tri, tri, tri, jedan i jedan. Izvolite!
I ja joj dadoh jedanaest rubalja. Ona ih uze i drhtavim prstićima gurne ih u džep.
− Mersi – prošapta.
Skočih i počeh da šetam po sobi. Obuzeo me bes.
− Na čemu mersi? − upitah.
− Na novcu.
− Pa ja sam vas pokrao, do đavola, opljačkao! Ama, ukrao sam vam! Na čemu onda mersi?
− Na drugim mestima mi uopšte nisu plaćali…
− Nisu plaćali? Pametno! Našalio sam se s vama, dao sam vam surovu lekciju. Daću vam svih vaših osamdeset! Evo u koverti su spremljene za vas! Ali zar se može biti takav pekmez? Zašto se ne bunite? Zašto ćutite? Zar se na ovome svetu može živeti da se ne pokažu zubi? Zar se može biti takav mekušac.
Ona se kiselo osmehnu i ja na njenom licu pročitah: „Može!“
Zamolio sam je za oproštaj zbog surove lekcije i dao joj, na njeno veliko čuđenje, svih osamdeset. Bojažljivo se zahvalila i izašla. Pogledah za njom i pomislih: lako je biti silan u ovome svetu!”
”Mekušac”, odlomak