Gospođica Šanel

First topic message reminder :

Rođeni u siromašnoj seoskoj sredini, Gabrijel Šanel i njeni braća i sestre poslati su u sirotište nakon majčine smrti. Časne sestre su podsticale Gabrijelinu izuzetnu veštinu šivenja, talenat koji će ovu samovoljnu mladu ženu lansirati u život daleko od bede njenog detinjstva.

Pošto se transformisala u Koko – švalju i povremeno pevačicu balada – mala brineta je sva gorela od ambicije, a njen žar je privukao bogatog kavaljera koji će postati ljubav njenog života. Uronila je u njegov svet novca i luksuza, i otkrila slobodu koja će u njoj pobuditi kreativnost. Međutim, tek kad je ljubavnik odvede u Pariz, Koko pronalazi svoj životni poziv.

Odbacila je kitnjastu modnu liniju utegnutu korsetom i stvorila elegantni, minimalistički stil koji je odražavao mladalačku opuštenost i samopouzdanje žena dvadesetih godina prošlog veka. Kako se njena reputacija širila, a njen modni biznis doživeo vrtoglavi uspeh, Koko se obrela u ekskluzivnim društvenim krugovima i boemskim salonima. Kad je Pariz pao pod nacističku okupaciju, Koko je bila primorana da donosi odluke koje će je kasnije proganjati.






Gospođica šanel-K. V. Gortner

„Dovoljno je reći da se našla u teškom položaju. U njenom italijanskom pasošu je nemačka viza. Biće komplikovano objasniti njeno prisustvo ovde, s obzirom na njene tvrdnje.“
„Ali ona je ovde zbog mene!“ Iznenada me je ophrvala briga. Nisu mi prijali Verini prekori prethodnog dana, ali nije trebalo da ona bude kompromitovana zbog nečeg u čemu nema udela. „Ja sam je pozvala da se sastanemo i…“
„Mademoiselle“, presekao me je učtivo. „Niste u obavezi da mi išta objašnjavate, mada ja osećam obavezu da vam kažem, kao prijatelj lorda Bendora, da vaše prisustvo s nemačkom vizom nosi znatan rizik, pa ne bi bilo mudro da to ignorišete. Preporučujem vam da situaciju madam Bejt--Lombardi prepustite nama i što pre otputujete.“
Otpratio me je do vrata. Napolju me je čekao njegov službenik da me vrati u Ric. Na pragu sam se još jednom okrenula prema Horu. „Smem li bar da je vidim?“
„To ne bi bilo preporučljivo.“ Naklonio mi se glavom. „Želim vam prijatan dan, mademoiselle. Nadam se da ćemo se ponovo sresti u nekim boljim vremenima.“
Tokom kratke vožnje nazad u hotel, niko nije ništa rekao. Kad smo stigli, moj pratilac mi je otvorio vrata i kazao: „Ja sam ataše u ambasadi. Evo moje posetnice. Ako želite da kontaktirate s nama pre odlaska, molim vas, ne ustručavajte se, mademoiselle.“ Vratio se u kola ne sačekavši moj odgovor.
U apartmanu sam skinula jaknu i raskopčala okovratnik, osećala sam se kao da mi je sav vazduh isisan iz pluća. Otvorila sam onaj koverat i prosula njegov sadržaj na krevet: novčanice nemačke valute, pozamašna suma. Nije bilo ničeg drugog, nikakve poruke.
Sela sam na ivicu kreveta, s novčanicama u rukama, krajnje zbunjena. Odlučila sam da sačekam još jedan dan. Za to vreme ću napisati Čerčilu pismo.

Nisam dobila nikakvih vesti od Vere. Pošto sam rezervisala voznu kartu za povratak kući, stavila sam u koverat šest rukom ispisanih stranica papira za pisma sa zaglavljem Rica, molbu Čerčilu u Verinu korist, u kojoj preuzimam punu odgovornost za to što su je doveli u Madrid i molim ga za pomoć u rešavanju njenog slučaja. Poslala sam pismo u Britansku ambasadu, a onda uzela kofer i ukrcala se u voz za Pariz.
Moja avantura glasnika nije dovela ni do čega.
A nisam ni shvatila koliko toga je već pokrenuto.
„Bila je tamo, u ambasadi“, kazala sam Špacu kad sam stigla u Ric, iscrpljena od umora i razdražena zbog čitavog tog fijaska. Tek kad sam se iskrcala na Gar di Noru, pogodilo me je saznanje da sam upravo prešla na stotine kilometara, kao neka budala, i da nisam postigla ništa važno osim što sam možda dovela prijateljicu u opasnost. Kad sam videla Špaca u svojoj sobi, s koferima koji su ukazivali na to da se iselio iz svoga stana, pobesnela sam. „Kazala im je nešto! Neke optužbe, kaže Hor. Nešto što pobuđuje zabrinutost. Šta je uopšte mogla reći? Ja sam pomenula samo to da sam je dovela tamo da mi pomogne oko salona.“
Uzdahnuo je. Nije izgledao ništa bolje od mene. Iznad glave mu je lebdeo duvanski dim. „Optužila te je da si špijun“, odgovorio je.
„Šta?!“ Bacila sam tašnu na krevet, umalo ga nisam pogodila. „Kako je uopšte mogla znati…“ A onda sam zastala kada je podigao umorni pogled prema meni.
„Poruka je bila kod nje“, prošaputala sam i sva se ohladila. „Ti si joj je dao.“
„Ne.“ Brzo je ustao i zakoračio ka meni, ali ja sam podigla ruku da ga zaustavim. „Koko, slušaj me. Desila se zabuna u hotelu. Naš kontakt je dobio uputstva da je da tebi lično, ali uplašio se da ga neko prati. Kad je u predvorju video Veru, odlučio je da poruku poveri njoj. Rekao joj je da je koverat samo za tvoje oči, ali ona nije sačekala.“
„Odnela ju je Horu“, prodahtala sam. „Pročitala je poruku i potkazala mene.“
„Sve nas je potkazala.“
„Ali ja sam napisala Čerčilu pismo. Da je odbranim. Sad ću izgledati kao lažljivica.“
„Nije važno. Ti si ovde, a ona je…“
„Nije važno? Uhapsili su je u Madridu! Sigurno su i nju optužili za špijunažu.“
„Već jesu. Njen muž i ona su već mesecima bili pod sumnjom; to što smo je doveli u Madrid bio je samo izgovor. Bili smo spremni da je žrtvujemo ako bude potrebno.“
Morala sam da se obuzdam da ne vrisnem na njega. „Odlazi. Gubi mi se s očiju.“

„Nema razloga za bes. Andre je pušten, u bolnici je, ovde u Parizu. Postigla si sve što si želela. Sad je na bezbednom, I ti si bezbedna.“
„Imam sve moguće razloge.“ Disanje mi se ubrzalo u nastupu besa jer sam tek tada shvatila koliko me je prevario. „Đubre jedno. Iskoristio si me. Nije bilo nikakve zabune u hotelu. Naložio si svom kontaktu da poruku preda Veri jer si znao da će ona otići pravo u ambasadu i da će je zadržati u pritvoru, pa si time obezbedio da tvoja poruka stigne do Čerčila. I naredio si im da me isplate u rajhsmarkama, da izgleda da su me unajmili nacisti.“
Na to mi nije odgovorio.
Uprla sam prstom u vrata. „Rekla sam napolje.“
„Ne mogu da odem. Nemam kuda.“
„Onda ću ja.“ Progurala sam se pored njega i počela da bacam stvari iz ormara. „Preći ću u svoj stan iznad radnje. Da mi nisi prišao ili ću te prijaviti Gestapou kao izdajnika.“

Prešla sam u Ulicu Kambon, uselila se u stan prepun nameštaja koji je tamo već bio, kao i onog koji su preneli iz mog bivšeg apartmana u Ricu. Izbegavala sam sve kontakte s hotelom i sa Špacom, spavala sam na divanu u dnevnoj sobi. Unajmila sam sobaricu i batlera da se staraju o mojim potrebama kod kuće, i posvetila sam se poslu. Večeri sam provodila pomažući Koktou da ponovo postavi na pozornicu svoj komad Antigona i posećivala Andrea u bolnici. Tamošnji lekari su potvrdili da ima tuberkulozu. Konsultovala sam se s njima kako da ga prebacim u neki sanatorijum u Švajcarskoj. Njegova žena je želela da dođe u Pariz, ali ja sam je odvratila od toga navodeći joj kakve su joj sve propusnice potrebne da bi putovala kroz okupiranu zonu. Ubedila sam je da bi to bio veliki rizik za nju i Tipsi. Nemci su se vladali kao pomahnitali, naređivali su deportacije hiljada ljudi.
Šestog juna do Pariza su se probile trijumfalne vesti Bi--Bi-Sija o masivnom združenom iskrcavanju savezničkih snaga u Normandiji. Na obalu su nahrupile zajedničke trupe Amerike, Kanade, Britanije i Slobodne Francuske. Ubrzo potom, neočekivano mi je u posetu došao Špac.
Upravo sam zatvarala radnju pošto sam poslala osoblje ranije kući. Plima nemačkih mušterija se znatno povukla u prethodnih nekoliko dana. Na grad je padala sitna kiša, a s njim i čađ i pepeo jer su nacisti spaljivali svoja dokumenta. U daljini su tutnjale bombe i najavljivale približavanje saveznika. Zaključavala sam ulazna vrata kad se na pragu pojavio Špac. Za trenutak sam se dvoumila da li da navučem kapke i ostavim ga stoji tamo. Ipak, dala sam mu znak rukom da uđe. Moj bes se ohladio. Znala sam da – ako su izveštaji tačni – ni on ni njegovi nemački prijatelji neće još dugo biti u Parizu. Gradom su već kolale glasine da ćemo uskoro biti oslobođeni.
„Želeo sam da te vidim“, rekao je, skidajući šešir da maramicom izbriše oznojeno čelo. „Pre nego što odem.“
„Znači, istina je“, primetila sam ne podižući pogled sa računa koje sam sređivala.
„Da. Počeo je kraj.“
„Dobro. Krajnje je vreme da se ova katastrofa završi.“
„Možeš da pođeš sa mnom“, rekao je. „Čim stigne zvanična naredba iz Berlina, biće pružena pomoć svima koji žele da odu. Možemo najpre u Nemačku, a onda možda u Švajcarsku ili…“
„Ne.“ Podigla sam pogled ka njemu. „Ja ovde nikad nisam bila okupator. Nemam šta da krijem.“
Premeštao se s noge na nogu kao da se dvoumi da li da ode. „Nećeš ništa reći?“
„Reći? O čemu? O nama?“
„O nama. O sebi. O svemu.“
Pogledala sam ga zamišljeno. „Dakle, barone Fon Dinklage, da te ne znam, pomislila bih da se plašiš.“
„Već sam ti rekao, Koko, da ovo nije igra.“ Stisnuo je vilice. „Još si u opasnosti. Rat još nije gotov. Ne smeš ništa reći. To je od najveće važnosti, sad više nego ikad.“
„Ili šta?“ Složila sam račune u svežanj i vezala ih gumicom. „Streljaćeš me?“
„Gospode, stvarno si nemoguća!“ Iznenada se nasmejao. „Siguran sam da bi prkosila i samom Adolfu Hitleru.“
„Njemu naročito“, odvratila sam. Sačekala sam jedan trenutak, pa kazala: „Ništa neću reći, imaš moju reč. Mada je ne zaslužuješ posle svega što si učinio.“
Stavio je šešir na glavu. „Hvala ti, Koko.“ A onda je otišao ne rekavši više ništa.
Nisam znala hoću li ga ikada više videti. Nadala sam se da neću.

Dok su se Nemci evakuisali iz grada, otišla sam kod Misje. Bila je izmoždena ali radosna što me vidi, puna nade zbog vesti da su savezničke snage na nekoliko kilometara od nas. Kad sam joj dala svoje poslednje zalihe sedola – ja sam se već skoro bila odvikla, hrabro i škrgućući zubima podnosila besane noći – ispričala mi je da je Arleti užasnuta. Njen ljubavnik je zbrisao preko noći zajedno s velikom većinom nemačke visoke komande koja je vladala nama poslednje četiri godine.
„Plaši se da će je uhapsiti kao kolaboracionistkinju, što bi i trebalo“, zafrktala je Misja, zajedljiva sad kad joj je doza kolala venama. „Moraće da pobegne dok ne stignu saveznici.“ A onda, shvativši šta je rekla, promrmljala je: „Naravno, dušo, tebe sam spremna da branim“.
„I Lifara i Koktoa“, podsetila sam je. „Moraćeš sve da nas sakriješ kod sebe na tavanu.“ Kad je prebledela, potapšala sam je po ruci. „Ne brini. Umem da se staram o sebi. Osim toga, za šta me mogu optužiti? Imala sam ljubavnika. U mojim godinama pasoš se teško obnavlja.“
Nasmešila mi se neubedljivo. Nije znala sve, ali je znala dovoljno, a ja sam potiskivala sve veći nemir zbog toga što bi zapravo mogli da me optuže za mnogo toga, ako budu hteli. Mi koji smo ostali i pokušali da preživimo bićemo prve mete za odmazdu.
„Trebalo bi da boraviš kod nas“, zabrundao je Žožo za barom dok nam je sipao u čaše svoj dragoceni konjak. „Ovde te neće tražiti.“
„Ne.“ Uzela sam čašu koji mi je ponudio. „Imam osećaj da uskoro neće biti mesta za skrivanje. Mogla bih isto tako da odem i u svoj apartman u Ricu. Najzad“, dodala sam i iskapila piće, „platila sam im unapred. Još mi duguju dva meseca.“
Vratila sam se u Ric i zatekla svoj apartman kako bazdi na nemačke cigarete, s prstom prljavštine u kadi u kojoj se neko kupao. Naredila sam sobarici da izriba sve od poda do plafona, a onda prenela neke delove nameštaja iz Ulice Kambon da bih se osećala više kao kod kuće. Pa ipak, nisam se tako osećala. Pariz je poludeo kad su stigle vesti da su saveznici pred gradom, nastao je pravi pandemonijum, a meni je sve ipak delovalo prazno, nepomično – kao pozornica kad se komad završi i zavese padnu na lažne oslikane kulise, pošto je finale bilo zaglušujuće, glasnije od aplauza.
Pripremila sam se na najgore. Najpre se desilo s mojim prijateljem Sergejem Lifarom. Onih nedelja dok su se saveznici približavali, Nemci su pomagali svima koji imaju sredstava da pobegnu, a ostavili one koji nemaju. Lifarov poslednji nemački obožavatelj ponudio mu je da pređe u Cirih, a on je umesto toga dojurio kod mene. Nosio je torbu punu baletanki namazanih kolofonijumom, pomahnitao od panike zbog posledica njegovog plesa za vreme okupacije, koje ga mogu zadesiti i uništiti.
„Uhapsili su Arleti“, rekao je sklupčan u mojoj sobi. „Odveli su je u pritvor. Mari-Luiz se krije, kao i Kokto. Dolaze po sve nas, Koko.“
„Možeš da ostaneš ovde“, rekla sam mu. „Ja nikud ne idem.“
Čudila sam se sopstvenoj rešenosti. Iz stana Žožoa Serta, koji gleda na Trg Konkord, posmatrali smo kako ulazi sloboda sa generalom De Golom. Vojnici su marširali u povorci prema Trijumfalnoj kapiji, a gomila sveta pozdravljala ih je klicanjem u ekstazi, kape su letele u vazduh, a za to vreme, u bočnim uličicama, agenti Slobodne Francuske hvatali su osumnjičene kolaboracioniste. Shvatili smo šta nas čeka kad je snajperski pucanj razbio prozor stana, a mi polegali po podu ili se posakrivali iza vrata dok je staklo prštalo na sve strane. Kad smo se obazrivo podigli, Žožo je i dalje bio na balkonu, pretio pesnicom nevidljvom napadaču i urlao: „Samo probajte još jednom! Niste me pogodili! Probajte, hijos de puta!“lii A onda se okrenuo prema nama s neobuzdanim osmehom na licu i rekao: „Izvinjavam se zbog neprijatnosti.“ Glasno sam se nasmejala toj njegovoj bravuri.
Do septembra 1944. Pariz je bio slobodan. U čast oslobođenja, postavila sam plakat u izlog radnje i ponudila parfem besplatno za savezničke vojnike. Amerikanci, Britanci i Kanađani satima su stajali u redu kao i pobeđeni Nemci pre njih, da iskoriste moju velikodušnost i obezbede dokaz da su bili u Parizu u ovoj istorijskoj prilici. Osoblje je radilo dok ne popada s nogu, i sama sam delila bočice muškarcima čija me je mladost prenerazila. Bili su nepopravljivi, zabavljali su se u bistroima i kabareima, zavodili sve žene na vidiku, a i ponekog muškarca. Pred njima je još ležao Berlin u ruševinama sopstvenih užasa.
„Pobili su na hiljade ljudi“, plakala je Misja. „Na milione.“
Nisam ništa rekla. Šta se uopšte moglo reći? Čak i da smo znali, šta smo mogli učiniti a da i sami ne završimo u logoru? Kako je mogla šačica nas da spase milione?
To je ono što sam stalno govorila sebi, iznova i iznova.
Iako mi to nije pružalo utehu.

XV
Probudilo me je uporno kucanje na vratima. Dok sam nespretno ustajala i tražila kućnu haljinu, na sprat je došao Lifar, koji je spavao u prizemlju, i prošištao: „Koko! Koko, došli su!“ Oteturala sam se dole oblačeći ogrtač. Stavila sam mu ruku na usta. „Pssst!“ Sledili smo se i čekali. Kad se kucanje ponovilo i vrata se zatresla na šarkama, gurnula sam Lifara ka najudaljenijem ormaru. „Sakrij se tamo! Brzo.“
Lifar se bacio u veliki ormar ugrađen u zidu i zatvorio vrata dok sam ja vezivala kućnu haljinu, pa sam protresla razbarušenu kosu i otključala vrata.
Napolju su stajala dva muškarca u košuljama i sandalama, sa beretkama iznad skamenjenih lica. Bili su to bez sumnje članovi Slobodne Francuske, ili fifiji, kako smo ih podrugljivo nazvali zbog njihove brutalnosti. Oni su nadzirali hapšenje na stotine žena u Parizu i širom teritorije pod upravom višijevske vlade. Žigosali su ih kao kolaboracionistkinje, šišali ih do glave, tukli i terali da idu ulicama samo u donjem rublju, izložene brutalnoj odmazdi gomile.
„Mademoiselle Šanel?“, rekao je krupniji muškarac, grubijan sa očima nalik prorezima. Pre nego što sam uspela da odgovorim, dodao je: „Došli smo da vas otpratimo.“
„Oh?“ Podbočila sam se jednom rukom. „Prilično je rano za posete.“
„Možete mirno da pođete. Ili ćemo vas uhapsiti i odvući tamo, mademoiselle.“
Nije mi promaklo njegovo sarkastično isticanje nadimka kojim sam volela da mi se obraćaju. „Dobro“, kazala sam. „Dajte mi samo nekoliko minuta da se upristojim, može?“
Progurali su se unutra, pa sam morala da otvorim vrata ormara tek toliko da zgrabim prvi odevni predmet koji mi je došao pod ruku, kako ne bih razotkrila Lifara, koji je čučao iza mojih kaputa. Otišla sam u kupatilo, obukla se, očešljala, stavila ruž i vratila se taman na vreme da uhvatim jednog od njih blizu ormara. Ostavila sam vrata odškrinuta. Ako ih otvori, videće Lifara.
„Hoćemo li, gospodo?“, upitala sam vedro i uputila se dugačkim koracima ka vratima.
Umalo se nisam skljokala od olakšanja kad su pošli za mnom kao zlovoljni psi. Ali kuda god da me odvedu, bojala sam se, olakšanje je poslednje što mogu očekivati.

Nisu me odveli u zloglasni zatvor u Frenu, gde su pripadnici Slobodne Francuske zatvarali mnoge takozvane „horizontalne kolaboracioniste“. Umesto toga, odveli su me u najbližu policijsku stanicu, čiji su zidovi još uvek nosili obrise kukastih krstova. Ostavili su me u jednoj sobi bez prozora, da sedim za izbrazdanim stolom s pepeljarom.
Čekala sam duže od sat vremena da stigne islednik. Nije se predstavio, samo je stavio na sto uznemiravajuće debeo dosije, a onda seo naspram mene.
„Gabrijel Boner Šanel, poznata i kao Koko ili mademoiselle“, rekao je otvarajući dosije. Nisam istegla vrat da vidim šta čita. Obuzela me mučnina kad je namestio naočari i nakašljao se. „Da li je to osoba kojoj se obraćam?“
„Pa valjda znate“, odvratila sam pripaljujući cigaretu. „Vi ste me uhapsili.“
„O, ne“, oštro me je pogledao. „Niste uhapšeni. Ovo je samo neformalno ispitivanje, zasada, ako nemate ništa protiv.“
„Shvatam“, kazala sam. Neformalno je značilo nezvanično – što se, naravno, moglo promeniti u svakom trenutku ako ne budem sarađivala.
Vratio se dosijeu, okrećući stranice bez ikakvog primetnog izraza, dok sam ja nestrpljivo pušila i glumila bezbrižnost koju nisam osećala. Najzad je rekao: „Jeste li poznavali barona Hansa Gintera fon Dinklagea, poznatijeg kao Špac?“ Nisam htela da počnem bezočnom lažju.
„Da. Poznavala sam ga.“
„Da li vam je on pomogao u oslobađanju izvesnog Andrea Palasa iz nemačkog logora u koji je interniran?“
Klimnula sam glavom. „Ponudio mi je pomoć, pa sam prihvatila. Andre je moj nećak.“
„Zaista.“ Ponovo je gledao u dosije mršteći se. „Jeste li ikad išli u Berlin da se sastanete s pukovnikom Šelenbergom?“
Uhvatio me je nespremnu, mada sam dala sve od sebe da to sakrijem. I opet sam dala prednost istini u odnosu na laži; bilo je očigledno da moje putovanje nije bilo tajna kao što sam mislila, neko iz Slobodne Francuske je zaista motrio na mene.
„Da. Išla sam da vidim nećaka pošto je pušten. Bio je bolestan.“
„Pa ipak ga niste doveli sa sobom. Ostali ste samo jedan dan i vratili ste se bez njega, a nakon toga ste otputovali u Madrid. Možete li mi, molim vas, reći o čemu ste razgovarali s pukovnikom Šelenbergom u Berlinu?“
„O mome nećaku, naravno“, odgovorila sam polako, da obuzdam nemir od kog mi se zgrčio stomak. „Bio je bolestan. Razboleo se od tuberkuloze. Ja… želela sam da ga vidim.“
„I to je sve? Sastali ste se s direktorom Hitlerove obaveštajne službe, jednim od najviših oficira Abveraliii da biste razgovarali o zdravlju svoga nećaka?“
„Da.“ Pogledala sam ga u oči. „Kao što sam rekla, bio je veoma bolestan.“
Islednik je spustio dlanove na dosije. „Mademoiselle, zašto ste išli u Španiju?“
„Da vidim mogu li da otvorim butik tamo.“
„I jeste li?“
„Nisam. Nisu bile povoljne okolnosti.“
„Mogu da zamislim.“ Isturio je bradu. „Jeste li ikada učestvovali u nekoj operaciji nemačke obaveštajne službe?“
Sledila sam se na stolici. „Ne.“
„Zaista?“ Nije ponovo pogledao u dosije. „Zato što imamo informaciju koja upućuje na to da ste zapravo učestvovali u nedavnoj tajnoj operaciji čiji je prvenstveni cilj bio odbrana određenih nacističkih interesa. I dalje tvrdite da niste svesni toga?“
„Naravno. Valjda bih znala da sam sudelovala u nečem takvom.“
„Mademoiselle.“ Uperio je u mene ledeni pogled. „Sarađivanje s neprijateljem sad se smatra krivičnim delom. Držimo nekoliko vaših prijatelja u pritvoru i u aktivnoj smo potrazi za još nekoliko njih. Preporučujem vam da pažljivo razmislite pre nego što odgovorite.“
„Tražite od mene da izdam svoje prijatelje?“, odvratila sam.
„Preporučujem vam da kažete istinu. Znamo da dosad niste bili otvoreni.“

Prekrstila sam noge i potražila cigaretu u tašni. „Onda treba da me uhapsite“, kazala sam, ne mogavši da prikrijem nagoveštaj prkosa. „Jer sam vam rekla sve što znam.“
Odgurnuo je stolicu i ustao. „Samo trenutak, molim.“ Uzeo je dosije i izašao.
Čim sam ostala sama, ispustila sam poluuzdah–polujecaj. Uhvaćena sam u zamku. Ovoga puta ne mogu pobeći. Uhapsiće me kao što su uhapsili Arleti, baciće me u tamnicu i vući po improvizovanim sudovima, gde će me osuditi kao kolaboracionistkinju, obrijaće mi glavu i voditi ulicama, da me gađaju kamenjem i prljavštinom…
Islednik se vratio u sobu. „Mademoiselle“, rekao je kratko, „slobodni ste da idete.“
U jednom zastrašujućem trenutku nisam mogla da ustanem. Noge su mi bile kao od gume, pa sam morala da se uhvatim za sto kako bih se uspravila. Uzela sam tašnu i pošla ka vratima, prolazeći tako blizu njega da sam osetila karakteristični vonj jeftine kolonjske vode.
Rekao mi je tiho: „Srećni ste što imate prijatelje na visokim položajima kao i među običnim svetom, mademoiselle. Ali, ako mogu da vas posavetujem, treba da razmislite o tome odgovara li vam ili ne da ostanete u Parizu.“
Prostrelila sam ga pogledom. „Ja sam Francuskinja. Ovo je moj grad, moja zemlja.“
On me je pogledao. „Više nije.“

Zaustavila sam taksi da me odveze do Ulice Kambon. Strah se ljuštio s mene i otkrivao bes koji se kuvao još otkad su mi one barabe zalupale na vrata. Ignorišući blejanje osoblja koje je pitalo šta se dogodilo, odjurila sam gore u stan i drhtavim prstima okrenula telefonski broj svog advokata. Rene se javio tek pošto je zvonilo nekoliko puta, a ja sam do tada bila već skoro pomahnitala od besa, pa sam eksplodirala u slušalicu kako su me nečuveno uvredili, odvukli na ispitivanje poslušnici De Golove nove vlade, optužili za podržavanje nemačkih interesa, a onda posavetovali da ja, najčuvenija francuska modna kreatorka, napustim sopstvenu…
„Mademoiselle“, rekao je prekidajući moju tiradu. „Mislim da treba da poslušate njegov savet.“
Čula sam sopstveno teško disanje. „Šta?“
„Biće samo još gore“, nastavio je žalosno. „Već su i mene opširno ispitivali o mojim vezama sa višijevskim režimom; prevrnuli su mi kancelariju i odneli kutije s ličnim i službenim dokumentima, uključujući“, dodao je na moj užas, „i dosijea koji se tiču našeg slučaja protiv Vertajmerovih. Treba da razmotrite to upozorenje. Možda sad nemaju ništa protiv vas, ali nastaviće da traže sve dok ne budu imali.“
„Ona gnjida je rekla da imam prijatelje na visokim položajima!“, uzviknula sam i obuzeo me je neobičan osećaj dezorijentisanosti, kao da beskonačno padam u ponor. „Neko me štiti.“
„Da, ali još koliko dugo? Oni to nazivaju épuration sauvage, žestoka čistka. Progone na hiljade identifikovanih ili osumnjičenih za kolaboraciju. To je De Golova žrtva opštem cilju. Mora da uveri savezničke snage da ćemo ostati uz njih kad Berlin padne. Preostalo je nam jedino da odemo.“
„Ali ja… Ja nisam kolaboracionista! Radila sam samo ono što sam morala, da zaštitim nećaka i svoj posao; da spasem život, svoj i svojih prijatelja.“
„Mademoiselle, ne treba meni da se pravdate. To morate njima, a bojim se da njih neće biti briga. Danas je neko intervenisao u vašu korist. Ali ko god da je to, sutra možda neće moći da vas zaštiti. Da je moguće, i ja bih otišao iz Francuske, ali ja sam zet višijevskog ministra koji je odobravao deportacije Jevreja. Oduzeli su mi pasoš. Ne mogu da odem. Ali vi možete – i treba da odete.“
Prekinula sam vezu i rukom poklopila usta da ne vrisnem. Zar sad treba da bežim iz zemlje u kojoj sam se rodila? Zar nema drugog izbora osim dobrovoljnog egzila?
Okrenula sam se ošamućena, i obuhvatila pogledom svoj stan, divne lakirane paravane, slike i knjige, kao krhku fatamorganu koja se već rasplinjuje na vidiku. Oteturala sam se do pisaćeg stola, naglo izvukla fioku i potražila ono što sam tamo ostavila. Kad sam razmotala maramicu i prinela sat uhu, nije kucao. Minijaturne zlatne kazaljke zaustavile su se na pola šest. Mahnito sam navila točkić za navijanje do kraja, prsti su mi klizili preko njegovih sićušnih brazdi.
Ništa se nije ni pomerilo. Nije bilo nikakvog zvuka. Bojev sat više nije pokazivao vreme. Tad sam znala, s neizbežnom sigurnošću, da je i meni vreme isteklo.

Kad sam donela odluku, to je bilo jednostavno. Ne, lako, nikad nije lako. Ali svejedno jednostavno. Stvari koje neću poneti ostavila sam u stanu u Ulici Kambon. Nadgledala sam zatvaranje radnje i isplatila osoblju po četiri mesečne plate kao kompenzaciju, iako su me madam Ober i Elen preklinjale da ostavim vrata otvorena. Obećale su mi da će o svemu voditi računa i da će mi redovno telefonirati u Švajcarsku, u Lozanu, gde sam rešila da se povučem. Andrea sam već bila poslala tamo privatnim kolima; Katarina je iznajmila kuću blizu sanatorijuma u kom će se on lečiti.
Odbila sam da uslišim molbe svog osoblja. Bilo je gotovo. Francuska više nije bila za mene.
A onda je došlo na red ono čega sam se najviše plašila: otišla sam kod Misje.
Dočekala me je na vratima sa žalosnim uzvikom, po čemu mi je bilo jasno da zna zašto sam došla. Kazala mi je kako Sert i ona planiraju da se ponovo venčaju, odvukla me je na kvrgavu sofu na kojoj smo već toliko puta sedele, smejale se i tračarile, ogovarale prijatelje i neprijatelje, prepirale se i mirile više kao sestre.
„Moraš ostati“, kazala mi je uzimajući moje ruke u svoje i trljajući ih kao da želi da odagna njihovu stalnu hladnoću. „Ko će mi kreirati venčanicu?“
„Naći će se neko“, odvratila sam.
„A Sergej? A on? Zasad je bezbedan, ali smenili su ga s mesta direktora baleta u Operi i pozvali ga da odgovara pred Fifi komitetom za čistke. A Kokto? Kako će on bez tebe? Potrebna si im ovde. Svima nama si veoma potrebna.“
Morala sam da se ujedem za obraz da se ne bi raspala. Ako počnem da plačem, to će biti kraj. Obe ćemo se raspasti. Izvukla sam ruke iz njenih i dodirnula je po naboranom obrazu. „Sergej će preživeti. On je pravo blago, jedan od najboljih koreografa za koje je svet ikada znao. To će ga možda s vremenom iskupiti i ponovo će igrati. To je sve što zna. Isto je i sa Koktoom: on mora da piše. Šta drugo može da radi? A ti, voljena moja prijateljice, ti ćeš živeti. Ponovo imaš svog Žožoa. Uvek si samo njega volela.“
Toliko je plakala da sam morala da joj dam svoju maramicu. „Neću“, zafrfljala je brišući nos. „Ne mogu.“
„Samo tako misliš“, prošaputala sam i zagrlila je, privila je uz sebe i pogledala preko njenog ramena, ka osedelom Sertu, koji je stajao na vratima dnevne sobe sumornog izraza lica. „U Švajcarskoj nemaju pristojan hleb“, rekao je. „Mrzećeš to. Biće ti dosadno.“
„Da“, odgovorila sam smešeći se kroz suze koje više nisam mogla da sakrijem. „Znam.“

Kad sam odlazila iz Pariza, padao je sneg – kovitlac nežnog paperja zasipao je metalnu konstrukciju Ajfelove kule, vejao po šljunčanim stazama Tiljerija i svetlećim reklamama na Jelisejskim poljima, zaprašivao umetnička potkrovlja i kabaree Monparnasa, istačkao spiralni stub od topljenog bakra na Trgu Vandom. Skupljao se u pukotinama pločnika i naprslinama starih zgrada, ublažavao iskrzane ivice grada koji je video toliko muke i terora, takvu radost i izobilje da nigde na svetu nije bilo tako.
Nežno kao ruku u rukavici, milovao je tendu iznad zatvorene radnje u Ulici Kambon, preko puta Rica. Tu bi malo zastao, tek malo belji od same nadstrešnice, a onda je počinjao da se topi, slivajući se preko crnih slova imena koje je nekad bilo tako poštovano i poznato, tako neobično da je dovoljno bilo reći:
Šanel.
Pariz
5. februar 1954.
Ah, konačno aplauz – ako se to tako može nazvati. Prigušen je, uljudan, ali slab; već se čuje struganje odmicanja stolica i šuštanje oblačenja kaputa, zvuk poljubaca u žurbi poslatih kroz vazduh i obećanja da će se uskoro sastati za ručkom da se ispričaju. Posle toliko godina koje sam provela u inostranstvu, polako zaboravljena od svih osim svojih bliskih prijatelja, iako sam zauzvrat ignorisala ludosti sveta mode – ovo mi je nagrada: brz odlazak i prezriva tišina, što je za moje uši bilo mnogo gore od poruge.
Razočarani su. Naravno da jesu.
Treba li da siđem i da se poklonim, ili da ostavim modele da stoje tamo i drže pred sobom oznake s brojevima dok čopor izlazi?
Mislim da ću sačekati. Videli su moje kreacije. To je povratak koji su čekali: lažno iznenađenje dok su se pitali hoću li povratiti slavu svoje mladosti. Predstavila sam prkosno svedene haljine u svojoj neutralnoj paleti crne, marinskoplave, krem i tamnosmeđe, s belim kamelijama na struku i spuštenim ramenima, moje ravne šešire s trakama, kao i crveni kostim bez revera, moj zaštitni znak. Ništa od toga nije preterano. Premda nas je Dior vratio mučenju steznicima ojačanim žicom i metrima tkanine, tila i krinolina što se šire od neprirodno uskog struka kao izvrnute latice precvetalog cveta – odbila sam da se tome povinujem.
Zašto bih se ja, Koko Šanel, menjala zbog njih? Ja sam predstavila nezavisnost: odeću za žene koje se kreću, rade, i zabavljaju. S vremenom će uvideti da holivudske princeze mogu da lebde u celuloidnim fantazijama odevene u Diorove smešne kreacije, ali obične žene ne mogu. Ne samo da ne mogu već i ne treba. Moda nije ludost.
E pa mogu da rade šta hoće. Ja neću žrtvovati svoje ideale. Pa ipak, dok stojim na stepeništu i osluškujem kako odlaze, osećam njihovo razočaranje; gotovo čujem kako se gorljivo sašaptavaju da sam izgubila ono nešto. A šta sam mogla i očekivati nakon petnaest godina egzila? Da nađem svet nepromenjen, kako me čeka da se vratim i ponovo ga obučem?
Pa ipak, u mene se uvukla jeza, i podozrenje da su moje aktivnosti tokom rata delovale protiv mene, čak i posle toliko vremena. Mada me nikad nijedan sud nije osudio, jesu li me osudili kolege i sadruzi, in apsentia?liv Ako je tako, onda to moram ignorisati.
Krenula sam da se povučem u atelje i razmislim o svojoj nesigurnoj budućnosti, a onda sam ispod sebe čula korake i obazriv glas: „Mademoiselle?“
Okrenula sam se brže nego što je trebalo, povređena ravnodušnošću, mada sam znala da je ne smem pokazati. U podnožju stepenica stajala je privlačna žena u lepom kostimu. Zapazila sam da kostim nije moja kreacija, a onda, čim sam to pomislila, nisam odolela da se ironično ne nasmejem za sebe. A kako bi i mogla da nosi moju kreaciju? Izgleda da nema više od dvadeset godina.
„Da?“, odgovorila sam, sa smeškom koji sam osećala kao žilet na usnama.

„Ja… ja sam pomoćnica Betine Balard, urednice Voga“, i drhtanje njenog glasa pričinilo mi je zadovoljstvo. I te kako je svesna kome se obraća. Izgleda da moje ime još ima težinu. „Gospođica Balard je morala nažalost da ode, kasni na neki sastanak u našim prostorijama, ali mi… Pitali smo se…“
Fiksirala sam je pogledom. Obaveštenje da je njena poslodavka poslala običnog potrčka da mi se obrati nije mi bilo po volji. „Pretpostavljam da mislite na američki Vog?“
Porumenela je i klimnula glavom. Ten joj je bio providan kao i izraz lica. „Nastavite.“ Mahnula sam rukom da nastavi. Šta smeta još malo poniženja posle današnje katastrofe?
Ohrabrila se i popela stepenicama sve do prvog stepenika ispod mene, revnosno stežući mušku futrolu za dokumenta, dok joj se preko ruke ljuljala prilično ružna tašna. Tašna je bila od štepane kože, slična onima koje sam ja dizajnirala, mada loša imitacija. Gledajući je, pomislila sam da bih možda mogla da obnovim svoju ručnu tašnu dajući joj zlatni lanac.
Devojka je kazala: „Gospođica Balard misli da vaša kolekcija…“, ali ponovo je zastala. Obuzdala sam se da ne zakolutam očima, a ona je pogledala u moje stopalo kojim sam nestrpljivo tapkala.
„Gospođica Balard misli da bi vaša kolekcija mogla vrlo dobro proći u Sjedinjenim Državama“, iznenada joj je izletelo. „Volela bi da piše o vama u februarskom broju. Intervju, zajedno s fotografijama vaših novih kreacija. Naročito onog obnovljenog kostima, kao i crne večernje haljine s volanima i kamelijama. Uvereni smo… to jest, ako nemate ništa protiv…“
Moj netremični pogled ju je obeshrabrio. Umalo nije ustuknula kad sam izvadila cigaretu. Dunula sam joj dim iznad glave i primetila: „Da li vi to tražite da pobliže pogledate moju kolekciju sada?“
„Da, molim, ako biste bili ljubazni. Možemo se dogovorite da drugi put ponovo dođemo, sa fotografom.“ Požurila je za mnom dok sam je vodila prema ateljeu. „On je stvarno odličan“, brbljala je, „jedan od najboljih u tom poslu. Gospođica Balard misli da bi bio idealan za ovo snimanje.“
Američki Vog želi da me veliča, kao što je uvek činio. A ako me Amerika prigrli, moraće i Francuska. Moja klijentela će se vratiti. Žene su previše inteligentne da bi odbacile zdrav razum.
Obuzdala sam iznenadan, trijumfalni osmeh. Koko Šanel se vratila.
Neka moja legenda krene u nove pobede. Želim joj dug i srećan život.

Pogovor autora
Pošto se Koko Šanel vratila u Pariz i 1954. prikazala novu kolekciju, francuski modni kritičari su je nazvali staromodnom, tvrdeći da nije uspela da se prilagodi preovlađujućem duhu vremena u skladu sa Diorovim „novim izgledom“, koji je vratio žene arhetipu ženstvenosti i odeći koliko lepoj za gledanje, toliko neudobnoj za nošenje. Koko je odbila da se povinuje trendu po kom su steznici ponovo bili u modi, i predstavila je jednostavne, nesputavajuće haljine po uzoru na svoje rane kreacije. Bez obzira na to, američki Vog – koji je podržavao njen rad čitavog njenog života – veličao je njenu tradicionalnu viziju, naročito njenu zavodljivu interpretaciju kompleta koji se sastojao od suknje, jaknice i šešira. Šanel kostim će s vremenom postati večiti, najviše kopiran modni klasik, koji živi i danas.
Misja Sert je umrla 1950, pet godina posle Hose Marije Serta, koji je podlegao masivnom infarktu dok je slikao jedan mural u Višiju. Kao konačni gest prema ženi koja joj je bez sumnje bila najbliža prijateljica, Koko se vratila u Pariz da pripremi Misjino telo za sahranu.
Andre Palas je do kraja života patio od posledica svog boravka u nemačkom zarobljeničkom logoru, i umro je u Švajcarskoj krajem četrdesetih godina prošlog veka. Vera Bejt-Lombardi preživela je fijasko u Madridu i vratila se u Rim uz pomoć Čerčilove kancelarije; umrla je 1948. Pošto su mu zabranili da dve godine radi u Francuskoj zbog saradnje sa nacističkim režimom, Sergej Lifar je poveo balet Pariske opere na trijumfalnu turneju po Americi i očarao publiku svojom virtuoznošću. 1958. morao je da podnese ostavku na mesto direktora trupe, zbog nekih obnovljenih kontroverzi. Umro je 1986. i sahranjen na Ruskom groblju u Sen Ženevjev de Boa. Posthumno su mu objavljeni memoari. Žan Kokto je postao jedan od najslavnijih francuskih umetnika, s raznolikim delom koje obuhvata poeziju, likovne umetnosti, romane, pozorišne komade i filmove. Umro je 1963. Posle Drugog svetskog rata, Britanci su uhapsili i zatvorili Gintera Hansa fon Dinklagea; nakon jednog neuspelog pokušaja, 1949. odobren mu je ulazak u Švajcarsku, gde je ponovo živeo s Koko. Iste godine, ona se pojavila u Parizu da svedoči pred ratnim vojnim sudom, na suđenju baronu De Vofrelanu, izdajniku Francuske i agentu nemačke obaveštajne službe, koji ju je pomenuo u istrazi. Porekla je sve optužbe i nije nađeno ništa inkriminišuće po nju. 1953. prodala je vilu La Pauza, u kojoj je često boravila leti, ponekad sa Špacom. On se povukao na jedno balearsko ostrvo, gde je ostatak života posvetio slikanju erotskih motiva. Umro je 1976.
Ironičnom igrom sudbine, saradnja Koko Šanel sa Pjerom Vertajmerom trajala je sve do njene smrti. Pošto se vratio u Francusku posle rata, on je ponovo preuzeo kontrolu nad njenom kompanijom za proizvodnju parfema, što je dovelo do niza zapetljanih zakonskih sporova, koji su se okončali 1947, kad je sa Koko postigao sporazum zahvaljujući kojem se ona izuzetno obogatila. Pjer je nastavio da radi za nju i postao jedan od njenih najpouzdanijih menadžera, finansijski savetnik i poverljiva osoba, uprkos čestim nesuglasicama među njima.
Nakon kolekcije prikazane 1954, Koko ih je kreirala još nekoliko, često menjajući i unapređujući svoj prepoznatljiv stil. Povratila je međunarodnu slavu, imala je prijatelje i slavne ličnosti za klijente, kao i nekoliko ljubavnika, prkoseći svim očekivanjima da će se penzionisati, sve do nedelje, desetog januara 1971, kad je umrla u svom apartmanu u Ricu. Imala je osamdeset sedam godina. Ostavila je svet bez žaljenja, samo sa uzdahom: „Dakle, tako se umire.“
Sahranjena je i počiva u Švajcarskoj, na groblju u Lozani, pod mermernim nadgrobnim spomenikom sa pet lavljih glava, svojim zodijačkim znakom i srećnim brojem, zauvek povezanim. Nijedan drugi modni kreator nije ostavio tako trajan pečat u svetu mode i u mašti publike.
Ovaj roman je, možda više od svih koje sam napisao, pravi trud ljubavi. Koko Šanel me je prvi put očarala još kao tinejdžera, kad me je početno zanimanje za modu dovelo do želje da se time profesionalno bavim. Nadao sam se da ću i sam postati dizajner, ali uskoro, tokom školovanja na Institutu za dizajn i trgovinu u San Francisku, otkrio sam da mnogi oko mene imaju daleko više talenta. Prešao sam na studije marketinga i dvanaest godina se bavio poslom koji me je vodio od San Franciska do Njujorka i nazad; radio sam kao dobavljač robe u maloprodaji, nezavisni novinar, menadžer vintidž robne kuće i koordinator modnih revija za avangardne kreatore.
Moja fascinacija modom i ličnostima koje je kreiraju nikad nije prestala, mada sam prestao da radim u toj industriji sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Stoga je prilika da napišem roman o legendarnoj Koko Šanel – čiji je burni uspon do slave i dramatičan životni put ostavio neizbrisiv pečat na njeno doba i ona koja su usledila – predstavljala ostvarenje sna.
Za ispunjenje toga sna dugujem zahvalnost mnogim ljudima, počevši od moje prijateljice Melise, koja me je prva ohrabrila da zanemarim svoju opsesiju šesnaestim vekom i upustim se u rizik. Moja agentkinja Dženifer Velc pozdravila je taj novi poduhvat i, kao navigator, usmeravala me je između neizbežnih sprudova promene koji često prate plovidbu zvanu pisanje. Moja urednica Rejčel Kahan oduševljeno je prihvatila rizik ispunjenja mog davnašnjeg sna tako što je radila sa mnom, a njen tim u izdavačkoj kući Vilijem Morou dočekao me je s dobrodošlicom i neverovatnom stručnošću. Nemam reči kojima bih izrazio koliko sam im zahvalan.
Moj supružnik me podržava u svim poduhvatima, trpi moje duge sate samotne izdvojenosti za pisaćim stolom i uspone i padove moje karijere profesionalnog pisca, kao i u našem svakodnevnom životu, u kom, moram da priznam, umem da budem nepažljiv kad sam u društvu muza. Moje mačke Boj i Mami svakodnevno nam pružaju bezuslovnu ljubav i podsećaju nas da ima života i van kompjutera. Prijatelji oko mene i oni izdaleka – kao što su Sara Džonson, Linda Dolen, Mišel Moren, Robin Maksvel, Margaret Džordž i Dona Ruso-Morin – ne dozvoljavaju mi da postanem samotnjak, kao i moji instruktori joge iz Ekselsior joga, koji me održavaju u kondiciji. Veoma sam zahvalan svim svojim prijateljima i obožavateljima sa Fejsbuka na njihovim šalama i podršci, kao i mojoj veb-gospodarici Re Monet.
A najviše od svih, zahvalan sam vama, mojim čitaocima, jer jednostavno ne bih ovo postigao bez vas.
Vi mojim rečima dajete dušu.

Ne troši svoje vreme udarajući u zid, nadajući se da ćeš ga pretvoriti u vrata.

Moda prolazi, stil ostaje.

Ako si tužna, nanesi još ruža i u napad.

"Niko nije mlad posle 40. godine, ali neodoljivi možemo biti bilo kada",

"Obuci se otrcano i svi će se sjećati te haljine; Obuci se besprijekorno i svi će se sjećati žene u toj haljini."
~ Coco Chanel ~

"Djevojka bi trebala biti dvije stvari: otmjena i nevjerojatna."

"Ako ste tužni, dodajte malo više ruža i napadajte.”