Gospođica Šanel

Naslov: Gospođica Šanel Sub Jul 04, 2020 10:09 am

First topic message reminder :

Rođeni u siromašnoj seoskoj sredini, Gabrijel Šanel i njeni braća i sestre poslati su u sirotište nakon majčine smrti. Časne sestre su podsticale Gabrijelinu izuzetnu veštinu šivenja, talenat koji će ovu samovoljnu mladu ženu lansirati u život daleko od bede njenog detinjstva.

Pošto se transformisala u Koko – švalju i povremeno pevačicu balada – mala brineta je sva gorela od ambicije, a njen žar je privukao bogatog kavaljera koji će postati ljubav njenog života. Uronila je u njegov svet novca i luksuza, i otkrila slobodu koja će u njoj pobuditi kreativnost. Međutim, tek kad je ljubavnik odvede u Pariz, Koko pronalazi svoj životni poziv.

Odbacila je kitnjastu modnu liniju utegnutu korsetom i stvorila elegantni, minimalistički stil koji je odražavao mladalačku opuštenost i samopouzdanje žena dvadesetih godina prošlog veka. Kako se njena reputacija širila, a njen modni biznis doživeo vrtoglavi uspeh, Koko se obrela u ekskluzivnim društvenim krugovima i boemskim salonima. Kad je Pariz pao pod nacističku okupaciju, Koko je bila primorana da donosi odluke koje će je kasnije proganjati.

Gospođica šanel-K. V. Gortner

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Adminka Broj poruka : 279580 Datum upisa : 30.03.2020

VI
Nisam se oporavila. Znala sam da se nikada neću oporaviti, ne ovog puta. Svi gubici – svaka smrt, svako napuštanje, svaka izdaja još otkada sam bila dete – iskopani su, lišeni svih slojeva laži i mita. Ogoljeni.
To mi se videlo na licu; okoštalo mi je srce.
Kad sam se vratila u Pariz u jesen te godine, nisam više bila ona ista žena. Uputstva za najnoviju kolekciju diktirala sam svojim premières preko telefona, ne mareći hoću li ostaviti utisak, mada jesam, jer mi je posao uvek cvetao u nesreći. Večernja haljina bez rukava, od azurnoplavog lamea, izazvala je senzaciju. Moje osoblje je odmah primetilo promenu u meni. Poštovanje koje su mi ukazivali i obzir bili su opipljivi. Nisam se, kao posle Boja, izgubila u dimu, neprekidno pušeći. Sad je surovost postala moja odbrana, štit koji odbija sve što ne služi mojim ciljevima, koji moraju opstati po svaku cenu.
Bog – ili kako god nazvali nemilosrdno božanstvo koje upravlja našom sudbinom – zaboravio me je. Zato ja nikad neću zaboraviti na sebe.
* * *
Moja bitka sa Skjaparelijevom odigravala se pred željnim očima štampe. Te poslednje godine pre kataklizme prošle su brzo, ni u čemu drugom osim u eskapističkom povratku ludostima. Nosile su se haljine sa ivicom skuta nejednake dužine i večernje toalete ukrašene perlama i perjem. Noći su prolazile u kovitlacu šampanjca i zabava održavanih pod kineskim lampionima, na plesnim podijumima opremljenim sićušnim oprugama da doprinesu živosti plesa. Napala sam Skjaparelijevu svim oružjem iz svog arsenala. Za razliku od nje, koja je postajala sve ekstravagantnija i sve površnija – s crnim rukavicama koje su imale crvene satenske nokte, i plavim čarapama što su virile ispod haljina s karnerima – ja sam se držala elegancije, mada jesam podlegla postavljenim naramenicama i raskošnom svetlom satenu što je tad bio poslednji modni krik. U intervjuima sam je klevetala kao futuristu koji nema šta da kaže o budućnosti, običnu optičku iluziju. Ona je uzvratila: „Šanelova je lansirala mornarski pulover i kratku suknju, a ja sam uzela njen pulover, izmenila liniju, i voilà – Šanelova je gotova!“ Kolege su se podelile i zauzele strane; časopis Tajm stavio je Skjaparelijevu na naslovnu stranicu i proglasio je „novim modnim genijem“. Harpers bazar je objavio: „Šanelova ostaje suština uzdržanosti u razuzdanom svetu.“ Časopisi su bili oduševljeni našim suparništvom jer im je to podizalo tiraž. Oni nisu kao ja vodili borbu na život i smrt za svoj ugled.
Na godišnjem raskošnom maskenbalu koji je priređivao grof De Gromon, Skjaparelijeva se pojavila u sariju sa štampanim dezenom akvarijuma i sa visokom perikom u stilu pompadur, istačkanom nekim tričarijama nalik amfibijama. Nikada ranije nisam je videla izbliza, pa sam osmotrila njeno duguljasto lice i kravlje oči; podruku ju je držao niko drugi do onaj brkati španski umetnik Salvador Dali, sa Galom, namrgođenom suprugom ruskog porekla.
Ja sam bila u beloj svili od glave do pete. Preplanula od nedavnog boravka na Rivijeri, s talasastom kosom uz lice i s biserima oko vrata, dojedrila sam do nje da se upoznamo. To je izgleda razveselilo Skjap, kako su je zvali njeni prijatelji; Dali je izjavio da „nema reči koliko je počastvovan“ – što mi je dobrodošlo da se nasmešim Skjaparelijevoj i kažem: „Hoćemo li da dokažemo kako ne moramo da se svađamo u javnosti?“, i pozvala sam je na ples. Budući egzibicionista, oduševila se. Gromonovi maskenbali bili su čuveni po slobodnom mešanju polova: muškarci su se maskirali u Mariju Antoanetu, a žene u Hitlera, sve sa onim njegovim kvadratom brkova. Skjaparelijeva se razuzdano prepustila mom izazovu dok sam je vodila po krcatom plesnom podijumu, sve bliže i bliže svećama, voskom zalepljenim po uglovima. Njen staklasti osmeh bio je usmeren nekud mimo moga lica, ka gomili opčinjenoj našim pas de deux.xxxix
Plamen joj je uhvatio rub sarija. Uzviknula sam i odskočila. Ushićeni gosti su je ispolivali sodom iz sifona i prskali je sve dok joj se toaleta nije pretvorila u mokru krpu, kako bi bili sigurni da se neće zapaliti. Dok me je streljala pogledom ispod sad iskrivljenih veštačkih trepavica, a maskara joj se slivala niz lice, promrmljala sam da samo ona može da me čuje: „Sad ćeš upamtiti kako je malo potrebno da ti se obije o glavu.“
Odjeknuo je rafal pištavog smeha, na šta su se svi okrenuli prema stolovima. Tamo je – hvatajući se za stolicu dok se grohotom smejao sa zluradim oduševljenjem – bio Salvador Dali.
Namignula sam mu.
* * *
U proleće 1936, Francuska je izabrala novu levičarsku koaliciju zvanu Narodni front. Naš novi socijalistički premijer bio je Jevrejin, što je dnevnu štampu podstaklo da na sva zvona piše: „Francuska pod Jevrejinom!“
Od Iribeove smrti nisam htela da čujem za politiku. Međutim, čula sam (kao i svi ostali) i čitala u novinama (što mnogi nisu) o tome kako je Hitler ščepao Nemačku za gušu, o njegovim tiradama sa govornice, u kojima je osuđivao marksizam i zloćudnu jevrejsku pošast koja zahvata Evropu, ali sve sam to izbacila iz glave.
Međutim, ne zadugo. Nemiri su uskoro izbili i kod kuće. Tog proleća, radnici su stupili u štrajk, najveći ikada viđen, i marširali ulicama s podignutim bakljama. Ta zaraza se raširila; jednog jutra prešla sam preko Trga Vandom do svoje radnje, i zatekla svoj ulaz zabarikadiran, a moje krojačice i prodavačice blokirale su vrata dok su sevali blicevi foto-aparata. Odbile su da me puste da prođem, uzvikujući parolu koja mi je odzvanjala u ušima kad su reporteri usmerili pažnju na mene. Pobegla sam nazad u Ric i u besu telefonirala svome advokatu, preteći da ću ih sve pootpuštati.
Rene me je posavetovao da budem oprezna. Kao i prilikom onog fijaska s Vertajmerom, predložio mi je da budem umerena, da održim sastanak sa svojim radnicima kako bih čula na šta se žale.
„Sastanak?!“, kriknula sam. „Pre bih izgubila svoj atelje. Morala sam da radim kao mazga za sve što posedujem. Neću im dati ono što nisu zaslužili.“
Bilo je to kao da vičem u vetar. Posle nekoliko dana štrajka, naš novi premijer potpisao je sporazum kojim je radnicima dato sve ono što sam predvidela. Narod je slavio pobedu na ulicama. Ključajući od besa što ne mogu da uđem u sopstvenu radnju, otpustila sam tri stotine zaposlenih. Otpustila bih i više da me Rene nije posavetovao da se uzdržim, jer će inače posao pretrpeti nenadoknadivu štetu. Dizajneri koji su odbili da poštuju zakon obreli su se u praznim ateljeima.
Bila sam uzdržana jer nisam imala drugog izbora. Međutim, moja okrutna vladavina, koja mi je obezbeđivala uspeh trideset godina, postala je još okrutnija. Svi koji su radili za mene sad su znali da je dovoljan samo jedan prekršaj, samo jedno kašnjenje ili aljkavo urađen posao, pa da budu izbačeni na ulicu.
Dobili su svoje povlastice, a ja ću im to zauzvrat skupo naplatiti.

Godina 1937. strmoglavila se u 1938.
La Pauza je postala moj raj, a večernje injekcije sedativa, sedol, moje pribežište. Nesanica me je mučila više nego ikada ranije, sve dok nisam dospela dotle da ne mogu da zaspim bez obavezne doze. Misja je išla sa mnom na tajna putovanja u Švajcarsku, gde smo mogle da nabavimo drogu bez recepta. Odbijala sam da priznam da sam zavisna, čak i pošto sam videla užasne posledice adikcije kad je mlada ljubavnica Žožoa Serta preminula od uznapredovale tuberkuloze i robovanja morfijumu.
Sve veći strah od ekonomske nestabilnosti naveo je bogataše da iznesu kapital iz zemlje, što je Francusku banku koštalo miliona, a Narodni front je koštalo vlasti. Svirepi građanski rat u Španiji doveo je do toga da na hiljade izbeglica pređe granicu; u Engleskoj je kralj Edvard abdicirao da bi stupio u brak s Volis Simpson. Kraljevskom paru sam poslala poklon, a Čerčilu utešno pismo, u kojem sam ga pozvala u La Pauzu pošto je pomogao u sastavljanju govora za abdikaciju i bio neutešan.
Tokom boravka u La Pauzi tog poslednjeg leta, Čerčil je bio obuzet onim što je nazivao „svojim crnim psom“ – prožimajućom melanholijom, od koje mu je olakšanje pružalo samo pisanje ili slikanje akvarela. Proveo je nedelje u mojoj vili baveći se i jednim i drugim, dok smo se njegova žena i ja starale da mu bude udobno i samo vrtele glavom na aferu sa Simpsonovom, koja je izvrnula Englesku naglavačke. Pre nego što je otišao, Čerčil me je posavetovao: „Koko, moraš biti spremna da odmah napustiš Evropu ako bude potrebno. Bojim se da je rat pred nama.“
Kao i ostatak sveta, nisam obratila pažnju na njegovo upozorenje.

Adminka Broj poruka : 279580 Datum upisa : 30.03.2020

VII
Kako smo dozvolili da se dogodi kataklizma? U stvari, vrlo jednostavno. Kao i sve neočekivano, ušunjala se na zadnja vrata dok niko osim Čerčila nije pazio.
Prolećne modne sezone 1939, Skjaparelijeva i ja smo se ponovo upustile u bitku. Njenom kolekcijom dominirale su sumpornožute i šljiva-purpurne toalete sa obrisima lica i leptirima od celofana, i povrh svega, s monumentalnim šeširima od rebraste svile. Ja sam uzvratila haljinama sa štampanim dezenom kamelije, večernjim toaletama inspirisanim ciganskom nošnjom, u prkosne tri boje francuske zastave, kao i proširenim asortimanom konfekcije koji je obuhvatao i kratke jaknice preko ležernih bluza i pantalona od tvida, sve to u dodatnim veličinama za sitnije žene – prva među mojim savremenicima.
U septembru, Hitler je izvršio invaziju na Poljsku; sedeli smo zapanjeni i slušali vesti preko radija u La Pauzi. Misja je očajno jauknula zbog svoje postojbine. Počela je opšta mobilizacija za rat s Nemačkom. Ubrzo zatim, po mom povratku u Ric, primila sam telegram od svog nećaka Andrea, koji je živeo u Lambeju blizu Pirineja, pošto mu se pogoršao hronični bronhitis. Uprkos zdravstvenom stanju, Francuska ga je pozvala u vojsku. Meni je poverio svoju ženu Katarinu i kćer.
S telegramom u ruci, okrenula sam se prema Misji. „Mislim da bi trebalo da zatvorim atelje.“ Do tog trenutka nisam artikulisala tu misao, pa ipak, već dok sam je izgovarala, shvatila sam da se ta odluka stvarala duboko u meni već dugo, još otkad me je štrajk prisilio da načinim ustupke svojim radnicima. Imala sam dovoljno novca. Štedela sam mnogo više nego što sam trošila, štedljivošću usađenom još od detinjstva, pa sam imala osećaj da je pravo vreme da se povučem. Biće teško prilagoditi se, bez sumnje, a možda ću i zažaliti, ali pored toliko strašnih vesti oko nas, ta će biti i senzacionalna, nesumnjivi gest solidarnosti s mojom zemljom, koja se spremala za rat. Rat mi je još jednom stvorio priliku. Samo što ovog puta to nije bila prilika da profitiram, već da odem visoko uzdignute glave, ne osvrćući se na borbu koja mi je iznenada delovala besmisleno.
„To ćeš da uradiš?“ Misja me je bezizražajno pogledala. Očekivala sam da prasne u smeh od neverice. Kako mogu posle toliko godina čak i da pomislim na tako nešto, a kamoli da se s tim pomirim? Međutim, njen neutešni izraz lica i tišina koja je usledila samo su odražavale ono što sam i sama osećala. Nije se pobunila, kao što bi možda učinila u bilo kojoj drugoj prilici. Premda smo već prošle kroz jedan rat i preživele ga, obe smo osećale da će ovoga puta biti drugačije. Hitlerovo divljačko ponovno zauzimanje Poljske i nemilosrdno napredovanje kroz Evropu nagoveštavalo je mračniju nemačku agresiju. Pošto su savezničke snage posle prvog velikog rata priterale Nemačku uza zid, i pošto su potpisali mir koji ju je bacio na kolena, Nemačka će se sad osvetiti.
„Nije vreme za modu“, kazala sam. „Nakon ovoga, niko od nas više ne može da pravi haljine.“
Jesam li znala šta se sprema? Verovala sam da znam. Međutim, ja sam bila jedini kreator u Parizu koji je okupio zaposlene i obavestio ih o svojoj odluci. Zatvoriću na neodređeno vreme atelje u Ulici Kambon, kao i radnje u Bijaricu, Dovilu i Kanu; nastaviću da prodajem parfeme i nakit, ali ništa drugo. U tu svrhu, zadržaću malobrojno osoblje; ostali će morati da odu do kraja nedelje. Besni i uvređeni, uvereni da ih kažnjavam zbog prkosa za vreme štrajka, moji radnici su se žalili radničkom odboru. Lisjen Lelon, predsednik Sindikatske komore, koji je nadzirao modnu industriju u Parizu, i sam ugledni dizajner, izveo me je na ručak da me ubedi da ne zatvorim radnju. Nadao se da će od nas, kao i za vreme Prvog svetskog rata, tražiti da održavamo dobrotvorne modne revije, možda čak i da kreiramo za vojsku.
Nasmejala sam se podrugljivo. „Moda za vojnike? Sumnjam da će kukasti krst biti odgovarajući modni detalj.“
Moguće je da me je motivisalo i nešto drugo, nešto neizgovoreno – gorko gubljenje iluzija o svemu u mom životu. Iribeova neočekivana smrt i moje rivalstvo sa Skjaparelijevom, novi rat na pomolu, koji će me primorati da se borim dok se svet pretvara u haos; možda je zbog svega toga konačno presušila moja neumorna energija.
Noću, sama u Ricu, pušila sam i gledala na trg i ulice iza njega na kojima su svetla bila pogašena za slučaj vazdušnih napada. Mada su Nemci malo pre toga ušli u Dansku i Norvešku, život oko mene se nastavio, moj prijatelj Lifar je i dalje plesao u Ruskom baletu, kabarei, barovi i restorani i dalje su cvetali. Ja sam zatvorila atelje, ali Pariz je ostao otvoren, razdragan. Svi iz viših staleža gubili su mušku poslugu i rođake zbog regrutacije, spakovali su decu i poslali ih na bezbedno van grada, smeštajući dragocenosti u sefove pre no što su se preselili u slobodne hotele. Sećanje na poslednji rat prožimalo je našu egzistenciju. Samo što je sad uz deža vi koji nas je proganjao išlo i neko osećanje umora, pa smo, pomireni sa sudbinom, čekali neizbežno. Većina mojih bliskih prijatelja, kao što su Kokto i Misja, izjavili su da nikada neće napustiti Pariz. Najzad, Nemci nikada ranije nisu osvojili naš grad. I ja sam delila njihova osećanja, premda su ona sve više zvučala kao očajanje, a ne prkos.
No bez obzira na sve, mučile su me sumnje. Jesam li pogrešila što sam impulsivno zatvorila atelje? Jesam li ja prva koja se predala u ratu što tek treba da uzme svoj danak?
Vreme će pokazati – pomislila sam – vraćajući se u apartman. Pošla sam niskim stepeništem koje je vodilo u skučenu spavaću sobicu u potkrovlju, strogu kao monaška ćelija; platila sam hotelu da je opreme kako bih imala skrovito mesto za odmor, ni sa čim drugim uz sebe osim kucanja Bojevog sata, koji sam verno navijala svakog dana. Sklupčala sam se u čistu belu posteljinu i u mislima odlutala nazad u prošlost, svojoj mladosti u Mulenu, Višiju i Roajalijeu, oživljavajući svoju pomamnu žudnju da pobegnem, one prve nezgrapne šešire, razočaranja i kompromise, sve dok nisam stigla do onog trenutka kad me je Boj uzeo za ruku.
Još je bio ovde sa mnom, opipljiv, s toplim tamnozelenim očima, guste razbarušene kose, nadvijao se nada mnom, mošusni satir, da mi šapne: „Ne zaboravi, Koko, da si ti jedina žena…“
Prvi put posle više godina, zaspala sam bez sedativa.

Iz sna su me prenuli istovremeno kucanje na vrata moga apartmana i uporna zvonjava telefona. Smandrljala sam se niz stepenice i dograbila telefonsku slušalicu; bila je to Misja, brbljala je kao pomahnitala: „Dolaze u Pariz, Koko! Nemci… napadaju. Moraš odmah doći kući. Žožo je ovde sa mnom. Krijemo se i…“
„Misja“, presekla sam je jer mi je proteklih nedelja već nekoliko puta telefonirala sa sličnim strašnim predviđanjima, „javiću ti se kasnije. Neko mi je na vratima.“
Na pragu me je čekao upravnik hotela; pomirljivo pognute glave, izložio mi je zastrašujuće vesti kao da me obaveštava da privremeno neće biti tople vode. „Mademoiselle, bojim se da moram da vas izvestim da se naša odbrana raspala. Preko radija izveštavaju da su nemačke oklopne divizije prešle Ardene i da napreduju prema gradu; u neposrednoj smo opasnosti od vazdušnih napada njihovog Luftvafea. Metro se zatvara. Herrxl me je posavetovao da obavestim sve goste da nikome ne možemo da garantujemo bezbednost, mada planiramo da ostanemo otvoreni i daćemo sve od sebe da obezbedimo smeštaj.“
Znala sam da je dugogodišnji direktor Rica služio u vojsci; njegov zamenik, herr Elminger bio je švajcarski državljanin, koji je mnogo hvaljenu neutralnost svoje postojbine primenio na efikasno upravljanje hotelom od sto pedeset soba, bastionom Pariza. Ako mi on savetuje evakuaciju, onda mora biti da situacija to nalaže. Izgleda da Misja ovoga puta nije preterivala.
„Koliko vremena imamo?“, upitala sam, misleći na svoju radnju na drugoj strani trga, na svoj stan sad prepun umetničkih predmeta, otkad sam izdala rezidenciju u Sent Onoreu – moje neprocenjive skulpture i antikviteti, toalete i drugi ostaci mog lutajućeg života. Ništa od toga nisam mogla da ponesem sa sobom; i dok sam razmišljala o tome kako ću ih ostaviti, rizikovati da sve što posedujem opljačkaju Nemci, osetila sam snažno stezanje u grudima.
„Ne mnogo“, odvratio je. „Lično, predložio bih vam da krenete što pre, mademoiselle. Mnogi naši gosti upravo odlaze. Kažu da su putevi iz grada već zakrčeni.“
„Da, naravno.“ Zastala sam, trudeći se da se priberem. „Želim da platim račun unapred i zadržim svoj apartman još dva meseca, za slučaj da… da se situacija promeni. Da li je to u redu?“
Klimnuo je glavom. „Učinićemo sve što možemo, osim ako ga nacisti ne rezervišu.“
Umalo se nisam nasmejala njegovoj šaljivoj primedbi. „I trebaće mi vozač“, kazala sam, „ako ikako možete da mi ga nađete. Platiću koliko god je potrebno. Takođe, molim vas, pošaljite mi gore sobaricu kako bi mi pomogla da spakujem kofere.“
Ponovo je klimnuo glavom i otišao, a ja sam se ošamućena vratila u apartman. U jednom parališućem trenutku nisam znala šta da radim. Stajala sam bosa, u pidžami, stiskala šake u pesnice i opuštala ih, zbunjena kao onog dana kad sam stigla pred kapiju Obazina.
Kad je stigla uzbuđena sobarica, naložila sam joj da mi spakuje putne kovčege. Umotala sam Bojev sat u maramicu, gurnula ga u džep kaputa i izašla iz apartmana da se proguram kroz pomahnitalu gomilu gostiju u bekstvu na stepenicama, pa požurila niz uzak prolaz što povezuje hotelski bar i zadnji izlaz u Ulicu Kambon.
Iz daljine, junski vazduh je paralo neutešno zavijanje sirena za uzbunu na Ajfelovoj kuli. Ispred radnje, ulica je bila sablasno pusta, kao da je uobičajeno jutro i ljudi su još unutra, kuvaju kafu i žmirkaju, sanjivi od burne noći. U radnji sam zatekla Elen i moju odanu première madam Ober – koje sam jedine od osoblja zadržala – isfrizirane, obučene u crne uniforme, iza pultova. Podigle su pogled ka meni, smetenog izraza, verovatno isto onako kao što sam i ja izgledala u apartmanu sve dok nisam viknula: „Šta radite ovde?! Niste valjda lude da čekate mušterije? Zar niste čule? Nemci su krenuli ovamo. Brzo, moramo da zatvorimo radnju. Ove bočice parfema i nakit“ – pokazala sam rukom ka vitrinama – „donesite gore u moj stan.“
Ostavila sam ih i popela se stepenicama na treći sprat, izvadila ključeve i otključala dvokrilna vrata sa ogledalima. Kad su se otvorila, ukazala se scena van vremena. Taj prizor, kao vedra oaza usred sve veće buke u mojoj glavi, naveo me je da zastanem.
Polako, kao da bih mogla da razbijem neke krhke čini, pošla sam hodnikom sa Koromandelovim paravanima, čije su lakirane površine bile ukrašene slikama žena u kimonima koji se vijore na vetru, raskrečenim čapljama, venčićima oblaka što lebde nad visokim vulkanima, pozivali su me da zastanem i divim se jednom svetu netaknutom vremenom. Misjina dva crnca, od kojih nisam imala srca da se rastanem, kao da su me pozdravljala i pozivala me da uđem dublje u stan, dok mi kuckanje potpetica nije prigušio debeli bež tepih kad sam stala i pogledala ka kaleidoskopu ogledala u salonu. Okrenula sam se i pošla u suprotnom smeru, kroz zasvođenu trpezariju u dnevnu sobu, gde se nalazilo još nekoliko skrivenih paravana – oni najvredniji i najstariji, koje sam nasledila od Boja. Svetlucali su u skerletnoj i zlatnoj patini kao plamen na pozadini neutralnih boja nameštaja i polica od poda do plafona, punih knjiga u kožnom povezu.
Kroz prozore je dopirala praškasta svetlost. Stala sam mirno kraj svog zatvorenog sekretera i prešla pogledom sa male slike lava u zlatnom ramu, okačene iznad stola, na moju lepezu od kornjačevine sa sedefnim inkrustracijama u obliku zvezda, nemarno ostavljenu na svežanj izgraviranog žućkastog papira za pisma.
Dozvolila sam sebi da pomilujem lepezu i pogodila me je misao kako život može da bude loman i neverovatno hirovit. Hoću li ikada više videti ove dragocene predmete? Kad se vratim, ako se ikada vratim na ovo mesto koje me je tako dugo održavalo?
„Mademoiselle?“
S prigušenim uzvikom, okrenula sam se i ugledala Elen i Lisi na vratima, sa kutijama punim parfema i nakita u rukama. „Gde ovo da stavimo?“
Kad mi se glas vratio, bio je promukao. „Ispod trpezarijskog stola. Navucite roletne i zavese kad završite. Morate obe da odete. Ovde više nema šta da se radi.“
Lisi je otišla, a Elen je oklevala na vratima, nesigurna. „Hoćete li vi ostati?“, prošaputala je.
Odmahnula sam glavom, vraćajući pogled na lepezu. „Ne. Ni za mene ovde ništa nije ostalo“, pa sam stajala, okrenuta njoj leđima, i čekala da čujem kako odlazi. Tek tad sam izvadila Bojev sat iz džepa i stavila ga sasvim pozadi u jednu fioku pisaćeg stola. Dozvolila sam sebi samo jedan trenutak, jedan teški trenutak slabosti, da žalim za onim što sam izgubila pre nego što sam i sama izašla na Ulicu Kambon, zaključala vrata i odjurila u Ric kako bih krenula u bekstvo.
Nisam se osvrnula.

Adminka Broj poruka : 279580 Datum upisa : 30.03.2020

VIII
Vozač kog mi je našao upravnik hotela zvao se Larše i tražio je da mu platim kriminalno visoku cenu. Odbio je da idemo mojim rolsom, tvrdeći kako će to samo privlačiti pažnju. Morala sam da ostavim svoja kola u garaži Rica i da uđem u njegov razdrndan kadilak s masnim sedištima već pun njegovih stvari. Pariz je zahvatio pomaman metež bežanja, čak i najpovlašćeniji trampili su dragocenosti za prevozna sredstva kakva god su mogli da nađu. S obzirom na okolnosti, nisam mogla da priuštim sebi da se nadgovaram. Naredila sam nastojniku da ispiše moje ime na kovčege sa stvarima i ostavila sam ih u hotelu, pa sam izašla s jednim koferom, u nadi da moje stvari neće završiti u ormaru neke nacističke freulein.xli
Nisam prethodno razmislila o tome kuda ću da idem, pa sam se dvoumila da li da potražim utočište kod Adrijen. Odlučila sam da to ne činim, pošto će njena kuća sigurno već biti prepuna. Umesto toga, odabrala sam da putujem na jug, u La Pauzu, dok ne vidim šta ću dalje.
Hrabro smo se uputili zakrčenim putevima, sporo napredujući među kolima natovarenim stvarima i starim rođacima, krcatim autobusima i privatnim automobilima što su se provlačili između zaprežnih kola koje su vukle mazge, i hiljada ljudi s decom što su tegobno pešačili ili vozili bicikle, trzajući se svaki put kad im iznad glava zabruji avion. Ubrzo sam shvatila da nećemo uspeti.
A i da smo uspeli, ishod ne bi bio ništa bolji. Trećeg dana putovanja do nas su stigle vesti da se Italija priključila Nemačkoj i da bombarduje Rivijeru zbog britanskih vazdušnih napada na Torino. Iza mene bio je Pariz, čija su predgrađa bombardovali zapaljivim granatama, što je toliko prestravilo stanovnike da su neki ostavili sve i krenuli u bekstvo pešice. Nisam mogla da se vratim čak i da sam to želela.
„Idemo u Korber“, kazala sam Laršeu pošto sam crnoberzijancu pored puta platila gorivo kao da kupujem dijamante. „Moj nećak tamo ima kuću.“
Korber je bio nedaleko od Poa, u blizini Pirineja na španskoj granici. Govorkalo se da je Franko sklopio pakt s Hitlerom. Možda tamo neće biti nevolja.
Prognane uspomene iz prošlosti vratile su se da me muče. Još od mladosti nisam bila napolju u svetu s tako malo stvari, pa sam privijala uz sebe kofer i ručnu torbu kao oružje. Kako situacija bude postajala teža, ljudi će bivati sve suroviji. Videla sam mnogo dokaza za to dok smo se vozili. Na neprekidnoj kiši, prebijeni i opljačkani ljudi sedeli su lica zagnjurenih u okrvavljene ruke dok su im žene i deca bespomoćno stajali pored, sa razbacanim prtljagom kraj nogu.
Konačno, nakon više dana vožnje blatnjavim sporednim putevima, stigli smo u Po, gde je pljusak po podne prestao i dozvolio suncu da se probije. Pomislila sam da ostanem malo, ali oduprla sam se iskušenju, i nastavili smo do sela Lambej. Do sada sam putovala naslepo. Nisam znala da li je Pariz pao, jesu li Nemci osvojili grad ili su ga spalili do temelja; da li su se oni koji su pobegli obreli uhvaćeni u zamku primorani na očajnički potez da pređu granicu u Švajcarsku ili Španiju.
Kad smo stigli u Korber i do Andreove kuće s crvenim krovom, bila samo skoro mrtva od iscrpljenosti. Katarina, Andreova žena Holanđanka, istrčala je s mojom malom nećakom dok sam posrćući izlazila iz blatnjavih kola, a svaki delić tela boleo me je od duge vožnje. Katarina me je privila u zagrljaj i prošaputala: „Gabrijel, hvala bogu. Mislili smo da se možda dogodilo nešto strašno; vesti iz Pariza… užasno.“
Nisam čula nikakve vesti, ali sad sam pretpostavila najgore. Promrmljavši da sam samo umorna ali inače dobro, okrenula sam se ka svojoj devetogodišnjoj nećaki. Bila je porasla otkad sam je poslednji put videla, pre nekoliko godina, kad su mi Andre i Katarina bili u poseti, pa sam ih izvela na čaj u Ric. Setila sam se onog punačkog plavokosog deteta koje tek što je prohodalo i guralo u usta eklere sve dok ga Katarina nije ukorila da će ga boleti stomak, što se zaista i dogodilo. Sad me je ta devojčica gledala ozbiljno, majčinim plavim očima i sa Andreovim izražajnim licem, koje me je bolno podsetilo na to kako je moja sestra Antoanet izgledala u njenim godinama. Uhvatila sam sebe kako trepćem da zadržim neočekivane suze.
„Tipsi“, kazala sam nežno, oslovljavajući je nadimkom iz detinjstva. „Sećaš li se ti mene?“
Klimnula je glavom. „Vi ste tetka Koko, dama sa biserima. Kad smo bili u Parizu u poseti, dali ste mi eklere.“
Nasmešila sam se uprkos umoru koji me je savladao. „Da, ja sam tetka Koko. Samo ovoga puta, bojim se, bez bisera i bez eklera.“ Pružila sam joj ruku dok je Larše vadio iz kola moje kofer i torbu. „Hoćeš li mi pomoći da uđem?“
Bez reči, devojčica me je uzela za ruku i povela u udobnu kuću.

Spavala sam dvanaest sati bez prekida. Pošto sam se konačno probudila i okupala – voda se slivala s mene u crnim mlazevima – sišla sam dole u kuhinju da sedim s Katarinom, i Tipsi se privila uz mene sa sumornim izrazom lica dok smo slušale pucketanje statičkog elektriciteta iz radija, koji je potvrdio da se Pariz predao Nemcima. Ušli su u grad u monstruoznoj paradi onih njihovih nesavladivih oklopnih tenkova marširajući Jelisejskim poljima dok ih je posmatrala ćutljiva gomila okupljenog sveta – onih što nisu uspeli da pobegnu na vreme ili su bili prisiljeni da se vrate kad su nacistički vojnici blokirali puteve. Na Trijumfalnu kapiju i Ajfelovu kulu podigli su svoju crvenu zastavu sa crnim kukastim krstom. Hitler je objavio da će doći da obiđe grad i odluči o njegovoj sudbini. Naša poražena kukavička vlada pobegla je u Viši, administrativni centar u južnoj Francuskoj, u kom sam ja prvi put okušala sreću u potrazi za slavom. Već su se ponizili da bi izbegli osvetu, ponudivši da ukinu francusku republiku i ustanove saradničku liniju podele između okupiranih oblasti i južnog dela Francuske.
Više nisam mogla da obuzdam žalost. Izlila se iz mene kao bujica jecaja od kojih se grčila utroba, dok sam sedela oblivena suzama i šaptala gušeći se: „Bez borbe. Niko. Niko nije ni prst podigao da ih zaustavi.“
Katarina je krenula ka meni, ali Tipsi me je zagrlila prva, obavila mi je tanke ručice oko vrata. „Ne plači, tetka Koko. Ne budi tužna. Pariz nije mrtav.“
Nesposobna da progovorim, uz njene male koščate grudi, konačno, nakon više dana obuzdavanja što se kuvalo u meni, dozvolila sam sebi da osećam. Misja i Kokto, moj stan i moje stvari, moja radnja – sve je to još tamo, koliko znam.
Pariz nije bio mrtav. Ali u mome srcu više ništa nikad neće biti isto.

Radio bi povremeno zaćutao ili emitovao samo pucketanje ništavila, koje je zvučalo zloslutnije od svega, ali konačno smo saznale da je Hitler doneo odluku da poštedi Pariz. Umesto da ga razori, napraviće od njega grad – nagradu Trećem rajhu. Spikeri koje su platili Nemci trijumfalno su objavljivali u etar kako su nacisti naši prijatelji, a prijatelja ne treba da se plašimo – „Osim ako nisi, naravno, Jevrejin ili komunista“, primetila sam obraćajući se Katarini. „Onda ti je bolje da se sakriješ u podrum.“ Počela sam da se vraćam k sebi, izdvojeni Korber je delovao na mene svojom idiličnom čarolijom, pa mi se vratila odlučnost. Uprkos svemu, još sam živa.
Katarina je nažalost, preko neke veze u selu, dobila vesti da su Nemci zarobili i zatvorili na hiljade naših vojnika. Strahovale smo da bi Andre mogao biti među njima, mada nismo imale načina da saznamo gde se nalazi. Katarina je ispod podnih dasaka izvukla limenu kutiju s novcem, što je meni izmamilo osmeh na usne, podsetivši me na moju limenu kutiju u Mulenu. Otišle smo zajedno u selo da platimo toj vezi za više informacija; taj čovek je radio u seoskoj pošti i obećao je da će pokušati, ali ja sam gotovo odmah znala da neće uspeti.
„Treba da budemo u Parizu da bismo se raspitale kako treba“, rekla sam Katarini dok smo se vraćale kući vijugavom stazom, gazeći po divljem cveću, dok su se u daljini planine uzdizale s veličanstvenom ravnodušnošću svojstvenoj prirodi. „Možda bi trebalo da odem tamo i da sama saznam.“
Pogledala me je iznenađeno. „Samo što si otišla iz Pariza, a na radiju kažu da Nemci ne napreduju dalje. Možda će nas ovde ostaviti na miru.“
„Da, ali Andre nije bezbedan, ne ako je zarobljenik. Neko treba da ga nađe, a ti imaš Tipsi. Moraš da ostaneš ovde. Ja, s druge strane“, kazala sam i nehajno slegla ramenima, „ne moram da brinem ni o kome drugom osim o sebi.“
Nisam je ubedila, ali nakon nekoliko dana, dok me je Tipsi mamila da se igramo loptom i pletemo venčiće od belih rada za kosu, skovala sam plan. Bio je jednostavan i rizičan, kao što je tada bilo svako kretanje; ali ja sam i dalje neko i nešto, objasnila sam Katarini, i ni po čemu nisam sumnjiva. „Ja sam čuvena kreatorka. Platila sam unapred za apartman u Ricu. Mogu da se vratim kad god hoću. Svi me poznaju; Nemci me neće ni dirnuti.“
Katarina se ujela za usnu i spustila pogled na svoje ruke ogrubele od rada. Iako sam uvek obezbeđivala Andreu obilje novca za život, njegova žena i on su odabrali da žive jednostavno, dom im je bio rustičan i uredan, a potrebe skromne. Imala je više nego dovoljno da preživi narednih nekoliko meseci, ali ja nisam. Pobegla sam iz Pariza s nekoliko odevnih predmeta i malo drugih stvari. Osim toga, ponestajalo mi je sedativa u kapima, a špricevi iz zaliha injekcija sedola ostali su spakovani u mojim kovčezima u Ricu. Nisam dobro spavala; nisam mogla ni da se pogledam u ogledalo, zapanjena svojim unezverenim izgledom, tamnim podočnjacima i ispijenim obrazima, žućkastom kožom i tankim usnama, koje moj jedini crveni ruž i puder nisu mogli da sakriju. Samoj sebi sam izgledala kao one noći u Višiju kad me je našao Balzan – žena koja stari pre vremena, samo što sad više nisam bila mlada.
„Skoro mi je pedeset osam godina, prestara sam da budem izbeglica“, nastavila sam spustivši ruku na Katarininu. „Nije ovo za mene. Moram da se vratim. Potrebna sam Andreu.“
Najzad je klimnula glavom. „Ali ne smeš da ugroziš sebe. Obećaj mi. Andre to ne bi želeo. Ako nije bezbedno, ako se plašiš opasnosti, moraš se vratiti.“
„Naravno“, uveravala sam je. Uzdržala sam se od toga da kažem kako bi povratak mogao biti mnogo teži od mog prethodnog egzodusa. Kad se vratim u Pariz, ne mogu se nadati da će to proći neprimećeno. Čak i Nemci – naročito visoki oficiri – znaju ko sam.
„Moraš biti veoma obazriva“, kazala je Katarina. „Stalno slušamo glasine o Jevrejima… Priča se da ih u Poljskoj već sateruju u geta, kao stoku.“
„Ja nisam Jevrejka. Ne moraš da brineš. Naći ću Andrea i dovešću ga kući. Čemu drugom danas može da posluži tetka Koko, ako ne da bude špijun, a?“
Bile su to proročke reči, premda tad to nisam znala. Pa ipak, pošto sam je poljubila u obraz za laku noć i popela se stepeništem u svoju spavaću sobu da se spakujem, plašila sam se više nego što sam smela da priznam.
Prvi put u mom životu, Pariz je postao mesto od kog sam strahovala.

Angažovala sam Laršea, koji je pojeo tovar kozjeg sira i šunke, popivši celu jednu krčmu pića u selu, i krenula u Viši. Poražena vlada, koja se smestila u tom gradu i trebalo je da sarađuje s Hitlerovim novim poretkom, a i veliki deo pariske izbegle elite potražio je tamo utočište, pošto im je bombardovanje Rivijere onemogućilo pristup njihovom luksuznom raju.
Gorivo nam je bilo na izmaku kada smo stigli u Viši. Zapanjila me je krajnja ravnodušnost na koju sam naišla – bistroi i restorani bili su puni gostiju, a pomodno visoko društvo šetalo je bulevarima kao i uvek. Zapazila sam da žene nose ogromne elegantne šešire koji su bili po poslednjoj modi, ali meni su izgledali preterano kitnjasto, kao i 1910. Našla sam smeštaj u potkrovlju žandarmerijske kasarne, pošto sam se svuda predstavljala punim imenom. Avaj, svi hoteli su puni, rečeno mi je. Nakon mlake kupke u kadi izbrazdanoj kamencem, obukla sam svoj najlepši kostim od žerseja, našminkala se i otišla u banjski restoran da večeram.
Tek što sam okusila consommé,xlii začula sam neki glas kako me glasno doziva: „Koko! Koko, dušo, jesi li to stvarno ti?“ Lepuškasta brineta u uskoj suknji od tvida i odgovarajućem žaketu požurila je ka meni. Osmehivala se sa izrazom prenaglašenog olakšanja. „Jesi, ti si. Oh, predivno je sresti poznato lice!“
Ja njeno lice nisam odmah prepoznala. Bila je to Mari--Luiz Buske, jedna od mnogih dama iz visokog društva koja je s religioznim žarom odlazila na Gromonove maskenbale. Primetila je da oklevam, pa se nadurila i mahnula rukom pokazujući svoju toaletu. „Zar si me zaboravila? Ja sam tvoja odana mušterija. Vidi: ovo je tvoja odeća.“
„Sećam te se, naravno“, odgovorila sam ustajući da je poljubim u obraze, mada sam je se zapravo jedva sećala. „Izvoli, sedi. Šta pobogu radiš u Višiju?“
Ispričala mi je poznatu priču, kakvu su, bez sumnje, pričale hiljade ljudi: pobegla je iz Pariza pred nacističku invaziju, samo sa onim što je mogla da ponese, ali sada: „Tako se jezivo dosađujem. Ovde je stvarno grozno. Kakva provincija. Niko ni za šta ne brine. I stvarno, ovde su mi rekli da nema razloga za brigu.“
„Da.“ Okrznula sam pogledom obližnji par, koji je nazdravljao šampanjcem i smejao se. „Zaista, zapazila sam da je ovde kao u jeku sezone.“
Moju zajedljivu primedbu neko je čuo; muškarac za jednim stolom okrenuo se na stolici i prostrelio me pogledom. „Šta hoćete time da kažete?“, oštro me je upitao.
„Hoću da kažem“, odgovorila sam, „da ljudi izgledaju vrlo veselo.“
Mari-Luiz nije uzalud bila žena iz visokog društva. Sa blistavim osmehom, okrenula se namrgođenom muškarcu i kazala kao da prede: „Znate li ko je ovo, monsieur? Ovo je Koko Šanel.“
On je nešto progunđao. Očigledno nije znao ili ga nije bilo briga ko sam ja, ali supruga pored njega nervozno ga je dodirnula po ramenu, upućujući mi pomirljiv pogled i promrmljala: „Ne budi nepristojan, dušo. Ona je veoma poznata.“
„Zaista?“ Muškarac se ponovo okrenuo prema stolu. „Kad je bila poznata? Izgleda kao da ima sto godina.“
Stisnula sam viljušku. Mari-Luiz je ignorisala tu primedbu nehajno mahnuvši rukom i rekla mi: „Nadam se da planiraš da se vratiš u Pariz. Reci mi da planiraš. Jednostavno, očajna sam. Gromonovi su još tamo, kao i mnogi drugi naši prijatelji. Rekli su mi da je za nas savršeno bezbedno u Parizu.“
Nije mi promaklo kako je naglasila to „nas“. Mislila je da svako s novcem i društvenim statusom može da prebrodi tegobne uslove okupacije.
„Nemci nas u stvari ne mrze“, nastavila je. „Oni vole Francusku. Žive u Ricu, odlaze u pozorište i operu, večeraju u gradu: imaju novca i troše ga, baš kao mi u stara vremena. Très jolie!“xliii Dok se smejala, sa istim poletom kao i onaj par za stolom, ja sam savladala gorak grč u utrobi. „Hoćeš li sa mnom?“, pitala je. „Danas baš nije bezbedno za ženu da putuje sama, ali nas dve…“ Zastala je. „Pretpostavljam da imaš vozača?“
Klimnula sam glavom. „Ali nemam goriva. Jedva smo i dovde stigli.“
„Poznajem jednog vladinog zvaničnika koji nam može prodati sledovanje goriva!“, izjavila je i radosno pljesnula rukama. A onda se trgla i pogledala oko sebe. „Danas svi traže benzin“, rekla je prigušenim glasom. „To je novi šverc. To i meso.“
„Sa sledovanjem nećemo stići tamo“, razmišljala sam, „ali jeste neki početak…“
Odlučeno je. Mari-Luiz će putovati sa mnom. Krenućemo sutra u zoru, da pokušamo da izbegnemo gužvu na putu. Mada – razmišljala sam prelazeći pogledom po restoranu – niko od ovih budala u Višiju ne izgleda kao da nekud žuri.
Sutradan ujutru, dok je Larše ubacivao naše stvari u kola – iako je Mari-Luiz tvrdila da je pobegla bez ičega, ispostavilo se da ima dva kofera dupke puna izgužvane odeće – ja sam otišla u kratku šetnju da popušim poslednju cigaretu (i one su bile retkost, što je počinjalo da mi smeta). Zastavši kod trošnog zida iz doba Rimljana, ugledala sam dečaka u iscepanom šortsu kako sedi visoko na jednom kraju. Srce mi se steglo zbog njegovog gladnog pogleda i mršavih obraza, zbog ručnih zglobova i gležnjeva tankih kao u ptice. Vreme je stalo i vratila sam se u prošlost: videla sam sebe i svoje sestre, u tuđim starim haljinama s pohabanim rubovima kako trčimo po groblju. Pošla sam ka njemu. On je podigao pogled, najednom iznenađeno uzviknuo i stropoštao se sa zida.
Pao je na kameno tle pre nego što sam stigla do njega i bolno kriknuo. Klečeći uz njega, začula sam iza sebe korake i jedan glas kako uzrujano kaže: „On je moj sin!“ Podigla sam glavu i ugledala trudnu ženu u prljavoj kućnoj haljini ispod koje je štrčao stomak. Dečko je ječao i držao se za ruku. Okrenula sam se ka njemu i rekla: „Treba da ga podignemo. Da ga odvedemo lekaru. Mislim da je možda slomio ruku.“
„Lekaru!“, uzviknula je, a dečak me je pogledao tužnim očima. „Kako da mu platimo?“
Otkopčala sam tašnu okačenu preko ramena i izvadila iz novčanika izgužvanu novčanicu od sto franaka. I meni je nestajalo gotovine, ali nisam mogla da dopustim da dečak pati. Znala sam šta je glad i znala sam šta je bol: osetila sam njihove zube u mladosti baš u ovom gradu. Dok sam se smešila dečaku pružajući novčanicu, izraz lica mu se brzo promenio. Zapanjujuće hitro zgrabio je novčanicu iz moje ruke, skočio i odjurio što su ga brže nosile njegove mršave noge.
I dalje na kolenima, uzdahnula sam i pogledala njegovu majku. Ona se podrugljivo nasmejala. „Hvala vam, madam, kako god da se zovete. Sad ćemo moj sin i ja jesti nešto večeras.“
Odgegala se vičući nešto za svojim saradnikom-zabušantom. Podigla sam se i otresla prašinu s pantalona, pa počela da se smejem. U mojoj žalosti zbog katastrofe koja je zadesila Francusku, dozvolila sam da me prevari par običnih lopova.
I to neće biti poslednji put.

Adminka Broj poruka : 279580 Datum upisa : 30.03.2020

"Priroda vam da lice kakvo imate u dvadesetima. Život vam oblikuje lice u tridesetima, ali tek u pedesetima dobijete lice kakvo zaslužujete."

Adminka Broj poruka : 279580 Datum upisa : 30.03.2020

IX
Kod Port d’Orleana ulazak su nam zaprečili barikade od vreća s peskom i nemački vojnici s puškama. „Ovde se naše putovanje završava, gospođice.“
Mari-Luiz se već iskobeljala napolje da izvuče svoje kofere iz prtljažnika; izvadila sam iz tašne punu šaku franaka i stavila ih Laršeu na dlan. „Hvala vam. Biću u Ricu ako vam išta zatreba.“ To sam i mislila; da nije bilo njega, ne bih dogurala tako daleko.
„Srećno.“ Stavio je franke u džep i pomogao mi da istovarim svoj kofer. Stajao je pored kola, u prljavoj košulji i pantalonama, i smrdeo na znoj, kad je Mari-Luiz, sa po jednim koferom u ruci i radosnim osmehom na licu, iako je bila razbarušena, zacrvkutala: „Spremna, Koko?“
„Postarajte se da imate spremne pasoše“, posavetovao nas je Larše, a ja sam prošla rukom kroz umršenu kosu i nesigurno pogledala nacističke stražare, koji su proveravali dokumenta i, jednog po jednog, propuštali ljude iz dugačkog reda izbeglica koje su se vraćale. „I ništa ne govorite, samo odgovarajte kad vas nešto pitaju.“ Nakašljao se i pljunuo. „Jebeni Nemci. Ovo je poslednje što sam očekivao da ću videti, da Švabe gospodare nama u našem sopstvenom gradu.“
Kad sam se pridružila Mari-Luiz u redu, čula sam iza sebe tandrkanje olupine od kola u kojima smo prešle pola Francuske. Dok sam stajala na bleštavom avgustovskom suncu, palo mi je na pamet da nemam pojma odakle je Larše niti kuda se sad zaputio. Bili smo stranci, združeni u paničnoj nuždi, čiji se životni putevi verovatno nikada više neće ukrstiti.
Trebalo nam je više od dva sata da stignemo do kontrolnog punkta; mrzovoljan, bubuljičav mlad Nemac koji je pregledao naša dokumenta odmerio je Mari-Luiz sa otvoreno požudnim odobravanjem, što je nju podstaklo da se stidljivo nasmeši, a mene da odvratim pogled. Pasoši su nam bili u redu; mahnuo nam je rukom da prođemo, a onda sam čula bučne proteste iza nas, pogledala preko ramena i videla kako dve barabe odevene u crno, s puškama kratkih cevi, odvode neki postariji par natovaren torbama, grubo ih gurajući u jedan ograđen prostor.
„Ne gledaj“, prošištala je Mari-Luiz. „To su verovatno Jevreji. A oni ljudi su iz Gestapoa.“
Brzo sam skrenula pogled i nastavila da koračam dok mi se stomak grčio. Jedno je bilo čuti za nacističku politiku, a nešto sasvim drugo videti je na delu. Taj par je izgledao kao da će se onesvestiti. Bili su previše stari da bi predstavljali ikakvu pretnju.
„Kuda ih vode?“, upitala sam kad smo odmakle dovoljno daleko od kontrolnog punkta da nas niko ne može čuti. Oko nas su promicali prolaznici – uobičajene grupe Parižana koji idu nekud poslom, mada je u vazduhu bilo neke napetosti, drhtanja od straha koje je svakog pogađalo. Niko nikog nije gledao u oči, nisu čak ni skretali pogled u našem pravcu, kao da su dve izgužvane žene što nose kofere ulicom svakodnevni prizor.
Mari-Luiz je slegla ramenima. „Ko zna? To nije naš problem, zar ne?“
Pretpostavila sam da je u pravu. Svakako sam imala prečih briga, od kojih je najveća trenutno bila kako da stignem do Rica i mog apartmana.
„Ne mogu da pešačim celim putem“, kazala sam, zastavši da povratim dah, i pustila kofer da padne da bih se uhvatila za bolnu slabinu. „Treba mi taksi.“
Mari-Luiz je zastala i pogledala niz bulevar. Bilo je vozila, ali daleko manje nego obično. „Možemo da probamo metroom. Dosad je sigurno proradio.“
Pogledala sam je razdraženo. Zar stvarno izgledam kao da bih preživela metro u ovom stanju? Pre nego što je uspela da se pobuni, prišla sam ivičnjaku i podigla ruku sa upadljivim svežnjem franaka; u roku od nekoliko sekundi, zaustavila su se jedna kola. Mladić sa beretkom i cigaretom u uglu usana nagnuo se i spustio suvozački prozor. „Vožnja, dame?“
„Da, molim.“ Dok je Mari-Luiz blenula otvorenih usta, otvorila sam zadnja vrata, ubacila svoj kofer na zadnje sedište i ostavila joj vrata otvorena, a ja sam sela pored vozača. Mari-Luiz se nekako ugurala pored prtljaga; još nije ni stigla da se propisno namesti, a kola su krenula i, uključujući se u saobraćaj, mladić je rekao: „Jeste li Francuskinje?“
„Jesmo.“ Krišom sam pogledala plavu paklu goloaza kako mu viri iz džepa košulje. Primetio je, pa je izvadio i paklicu i kutiju šibica i pružio mi ih. „Nemci ih dele besplatno, kao slatkiše“, rekao mi je, a ja sam pripalila jednu, uzdahnula i zavalila se na sedištu dok mi je dim punio pluća. Onda nas je počastio sažetim novostima koje smo propustile, dok je vozio ka prvom arondismanu, u kome se nalazio Ric. Ništa od onog što nam je rekao nije mi olakšalo situaciju.
„Nemci su svuda. Zauzeli su parlament i senat u Luksemburškom parku. Svi glavni hoteli su rekvirirani za njih – Ric, Mažestik, Žorž V i Rafael, kao i većina boljih stambenih zgrada. Imamo gas i struju – uglavnom – a red i dalje održava naša policija, mada su skinuli sve naše zastave i zamenili ih svojim. Da ne bude zabune: Pariz je sada nemački.“ Izduvao je dim cigarete s mračnim pogledom u očima. „Kao skakavci su. Mora da su to planirali. Zauzeli su nas tako brzo, nismo se ni osvestili, a već smo gledali kako na hiljade njih maršira u grad, a za njima više tenkova i oklopnih vozila nego što možete da zamislite.“
Zatvorila sam oči i jetko udahnula dim. Mogla sam ali nisam želela da zamišljam, premda – kad smo stigli na Trg Vandom i pred nama se ukazao dostojanstveni Ric – nisam mogla da izbegnem prizor njihove grozne zastave iznad ulaza sa džakovima peska, a ni stražara sa kukastim krstovima na trakama oko ruku koji su čuvali spoljašnje stepenište.
Mari-Luiz me je kucnula po ramenu. „Koko, jesi li sigurna da želiš ovde da odsedneš? Ako su preuzeli hotel… Možda bi trebalo da pođeš sa mnom i budeš kod mojih prijatelja?“
„Ne. Biću dobro.“ Nasmešila sam se usiljeno. Kad je mladić iskočio iz kola da mi pomogne s koferom, okrenula sam se ka Mari-Luiz. „Nazovi me kasnije, važi? Biću u svom apartmanu.“
Ona je sumnjičavo podigla obrve; bila je prilično uverena da neću biti u svom apartmanu, i to je samo učvrstilo moju rešenost. Izašla sam iz kola i uzela kofer. Kad sam se okrenula da pođem prema hotelu, onaj mladić je rekao: „Jeste li vi Koko Šanel?“
Zastala sam i pogledala ga iskosa. „Jesam.“
Skinuo je beretku. „Poštovanje, mademoiselle. Moja majka je stalno govorila o vama; o tome kako ste elegantni, kako mislite unapred. Volela je vašu odeću mada nikad nije mogla da je priušti. I vaš parfem: kupio sam joj bočicu na rasprodaji u Galeri Lafajet. Stavljala ga je pomalo svakog dana, sve do smrti. Govorila je da ništa ne traje toliko kao No5, čak ni ljubav.“
Prišla sam mu i impulsivno ga poljubila u obraz. Mirisao je na znoj, duvan i nepokolebljivi mladalački optimizam. Porumeneo je, a ja sam prošaputala: „Vaša majka je bila u pravu.“

„Treba vam ausweiss“, ponavljao je nemački stražar zaprečivši mi prolaz u hotel. „Propusnica“, dodao je na lošem francuskom. Iza njega u predvorju videla sam oficire u uniformama i nekoliko civila; upinjala sam se da uhvatim pogled nekog poznatog, a stražar je počeo da maše rukama i da me tera. A onda je, sasvim iznenada, u mom pravcu pogledao upravnik hotela, isti onaj koji je došao da me obavesti da Nemci stižu.
U jednom zastrašujućem trenutku pomislila sam da će me ignorisati, ali on je izašao i rekao: „Ovo je naša ugledna gošća, mademoiselle Koko Šanel. Molim vas, pustite je da prođe.“
Nemac, koji nije mogao imati više od dvadeset godina, uspravio se ratoborno. „Nema propusnicu. Mora prvo u komandu.“
„Ovako prljava?“, odvratila sam, a upravnik je za to vreme malo nakrenuo glavu u stranu. „Da, ja ću se pobrinuti za to, obećavam.“ Uzeo mi je kofer. Bila sam oblivena znojem, prljava i iscrpljena od putovanja koje je trajalo danima. Kolena me umalo nisu izdala kad sam zakoračila pored stražara, a pogled mi je i protiv volje pao na pištolj u futroli za njegovim pojasom. Plašila sam se da će me uhapsiti, setila sam se onog starog para u Port d’Orleanu; ali on je za trenutak bio nesiguran i upravnik je iskoristio njegovo oklevanje da me uhvati za lakat i uvede u hotel.
„Gospode bože“, promrsila sam dok me je vodio ka recepciji. „Jesu li svi takvi?“
Klimnuo je glavom. „Za sve nam je potreban ausweiss. Ja ću se za to postarati, mademoiselle, ne brinite za to. Vi ste, kao i uvek, ovde dobrodošli. Vaši kovčezi su nedirnuti; stavio sam ih u skladište. Da ih pošaljem u vašu sobu?“ Zatim se bavio time da odabere ključ. Kad mi ga je pružio, to nije bio ključ od mojeg apartmana. Video je moj zbunjeni pogled. „Mademoiselle, vaš apartman je zauzet, bojim se, iako ga oni nisu rezervisali. Nameštaj sam premestio u vaš stan iznad radnje. Mogu da vam ponudim jednu manju sobu na trećem spratu, na strani prema Ulici Kambon, bliže vašem ateljeu, ako vam to odgovara?“
„Da, naravno. Hvala vam.“ Nisam marila. Soba, tavan, bilo šta, samo da ima kupatilo i tekuću vodu. Pozvonio je. Pojavio se lakej da me otprati. „Odmah ćemo vam poslati vaše kovčege“, rekao je upravnik. Želim vam prijatan boravak u hotelu Ric, mademoiselle.“
Govorio je kao i uvek, sa onom uglađenošću eksperta za ugostiteljstvo, ali videla sam kako je skrenuo pogled mimo mene ka nemačkim oficirima, i shvatila sam neizgovorenu poruku. Bolje da se što pre izgubim.
Soba je bila sićušna u poređenju sa mojim prostranim apartmanom, ali imala je čvrst krevet, čuveni ugrađeni orman kakve je osnivač Rica postavio u svim sobama, i pripojeno kupatilo s keramičkim pločicama. Skinula sam prljavu odeću i uživala u raskošnoj vrućoj kupki, a onda dugo spavala. Kad sam se probudila, zatražila sam da mi donesu čaj u sobu i, umotana u beli plišani ogrtač, pozvala telefonom Misju da joj kažem da sam se vratila. Zvonilo je nekoliko puta pre nego što se javila. A kad se javila, zvučala je zadihano, a pucketanje veze bilo je tako strašno da sam je jedva čula.
„U Parizu sam“, viknula sam u slušalicu. „U Ricu.“
„U Ricu?“ Pucketanje je prekidalo njene reči, ali se njena uvređenost jasno čula. „Zašto… pun je nacista… moraš… Žožoa i mene… Insistiram!“
Odvratila sam: „Kakve veze ima gde boravim? Svi hoteli su zauzeti.“
Poslednje što sam želela bilo je da živim s njom i Žožoom u onoj prenatrpanoj kući u Ulici Rivoli i da trpim njihovo neprestano koškanje i gargantuansku prodržljivost. Žožo se posle smrti ljubavnice vratio Misji, ali sumnjala sam da će njihovo ponovno zajedništvo potrajati, i radije se ne bih suočavala s posledicama. Osim toga, morala sam biti u srcu događaja ako želim nešto da saznam o Andreu; sudeći po nemačkim oficirima iskićenim oznakama za činove koje sam videle u predvorju, upravo Ric je bio to srce.
„To nije patriotski“, besnela je Misja. „Oni su okupatori! Moraš doći kod nas.“

Adminka Broj poruka : 279580 Datum upisa : 30.03.2020

U strahu da se telefoni možda prisluškuju, odgovorila sam otresito: „Ovde sam se smestila. Platila sam unapred, a moram i da se i staram o svojoj radnji. Videćemo se za koji dan“, i spustila sam slušalicu.
Ljuta kao i uvek na Misjinu nesposobnost da se dozove pameti čak i u najtežim trenucima, otvarala sam kovčege. Ništa nije bilo dirnuto; špricevi i ampule sedativa i dalje su bili u skrivenom odeljku ispod mog poslaganog veša, baš kao što sam ih i ostavila. Odabrala sam jednu diskretnu crnu večernju haljinu i nisku bisera, srećna kao dete što ponovo imam svoje stvari. Moram da ostavim utisak, a to ću najbolje uraditi tako što ću se pojaviti, kao i uvek, besprekorno elegantna.
Noćas ću večerati pred mnogim pogledima, neka Pariz zna da sam kod kuće.
Hotelski restoran bio je pun kao i uvek, mada ovog puta u njemu nisu bili uobičajeni gosti, bogataši, siromašni pisci što spavaju sa plemićkim suprugama koje se dosađuju, ili svadljivim gostima koji tu stanuju. Oh, ipak ih je još bilo nekoliko, prepoznala sam ih i ljupko im se smešila dok su me vodili do mog stola: bogata američka raspuštenica Lora Me Korigen, koja je ovde koristila apartman već nekoliko godina; Arleti, francuska filmska glumica i ponekad moja klijentkinja, kao i još nekoliko doteranih žena s pratiocima. Međutim, videla sam mnogo više Nemaca u odelima s belim kravatama, kose zalizane briljantinom i sa zumbanim cipelama, tako izglancanim da su mogle poslužiti kao ogledala, rumenih lica i sa zadovoljnim, trijumfalnim pogledom u očima.
„Hoće li mademoiselle večerati sama?“, pitao me je konobar dok mi je punio čašu vodom i stavljao ispred mene jelovnik sa pozlaćenim ivicama u kojem se nalazila ponuda za to veče.
Klimnula sam glavom odmotavajući uštirkani salvet s monogramom R, koji sam potom stavila na krilo dok sam krišom posmatrala prostoriju. Zapanjilo me je kako se toliko toga za tako kratko vreme može promeniti, a da opet sve izgleda isto: blagi zvuci violine iz pozadine, kuckanje finih čaša i srebra na porcelanskim tanjirima, u crno obučeni konobari što prolaze između stolova noseći poslužavnike sa specijalitetima. Videla sam ostrige servirane u činijama s ledom; krvave šnicle sa začinjenim pomfritom i povrćem; jastoge, rakove i druge fruits de mer;xliv i ostala gurmanska jela po kojima je restoran Rica bio čuven kao jedno od najekskluzivnijih mesta u Parizu.
Naručila sam koktel od škampa i supu od luka. Na putu sam jela vrlo malo, hranila sam se slatkišima i trulim narandžama koje smo uspevali da nađemo usput, pa mi je haljina visila kao da sam se skupila. Ali ni sad nisam imala apetita. Stalno sam u glavi čula Misjine optužbe – „To nije patriotski! Oni su okupatori!“ – pa sam počela da sumnjam u svoju odluku da ostanem ovde. Možda bi bilo bolje, ili bar mudrije, da se spakujem i preselim u Ulicu Rivoli. Bilo bi mi bez sumnje grozno, ali bar me niko ne bi mogao optužiti da ignorišem muke naše nacije šurovanjem s nacističkom hordom.
Tad sam osetila da me neko gleda.
Isprva je to bio samo neobičan osećaj, fino golicanje na potiljku. Ignorisala sam ga, usredsredila se na jelo, pa čak i razmenila nekoliko ljubaznih reči sa Arleti, koja je na licu imala previše šminke, kao i obično, kao da su oko nje stalno upaljene kamere, i bila pripita od šampanjca. Upoznala me je sa svojim „pratiocem“, kako ga je nazvala, mada je očigledno bio nemački oficir – mladić snažne građe koji je sa smešnom galantnošću kucnuo petama i naklonio se nad mojom rukom, poljubio mi prste i izjavio da je privilegija upoznati neuporedivu Koko Šanel.
„Vaša radnja“, kazao mi je, „privukla je veliku pažnju mojih drugova vojnika i pokazala se kao inspiracija. Svi žele da odnesu kući, svojim suprugama ili sestrama u Nemačkoj, suvenir koji odražava velelepnost Pariza, a za to ništa nije pogodnije od parfema No5.“
Mora da mi se na licu videlo iznenađenje, jer sam zaista bila iznenađena, pošto se Arleti zakikotala. „Draga, zar nisi znala da je tvoj butik ponovo otvoren? Život mora da se vrati u normalu i tvoje osoblje zarađuje bogatstvo prodajom. Treba da pogledaš sutra. Tvoj parfem je postigao neverovatan uspeh.“
„Hoću“, odgovorila sam i nasmešila se kad su mi poželeli laku noć. Dok su se udaljavali, bacila sam pogled preko ramena, ka stolu za kojim je sedeo korpulentan, znojav muškarac – još jedan nacista, a pri tome i debeo – i proždirao hranu dok je feminizirani mladić stajao pored njega sa servijetom na usluzi.
„To je rajshmaršal Herman Gering“, rekao je jedan tihi glas iza mene. „On je Firerov zamenik, pomoćnik glavnokomandujućeg, general vazduhoplovne flote Luftvafe.“
Okrenula sam se na stolici i ukrstila pogled s parom prodornih ledenoplavih očiju.
Bio je bez sumnje privlačan, odmah sam primetila; a kad se nadvio nad moju stolicu, primetila sam i da je prilično visok. Imao je duge udove veštog jahača, bio je obučen u marinskoplavo odelo sa crvenom svilenom maramicom, koja je sasvim malo virila iz džepa i slagala se sa kravatom, a tamnije plava kosa presijavala mu se od pomade. Po tankim usnama, orlovskom nosu i četvrtastoj vilici podsetio me je istovremeno na Bendorov plemićki ponos i Bojevu odvažnu privlačnost.
Pogledala sam ga strogo. Odmakao se korak nazad i kazao na savršenom francuskom: „Dozvolite mi da se predstavim. Ja sam baron Hans Ginter fon Dinklage. Prijatelji me zovu Špac; to na nemačkom znači vrabac. A vi ste, mislim…?“
„Hvala, znam ko sam“, odvratila sam oštrije nego što je trebalo. Nisam sastavila nijedan dan u Parizu, a već me vreba Nemac – zgodan, da; pritom, izgleda, i nekoliko godina mlađi od mene, ali svejedno Nemac.
„Naravno.“ Spustio je ruku na grudi, a na kažiprstu mu je bio srebrni prsten. „Znam ko ste. Zapravo, znam već prilično dugo. Vidite, već smo ranije sreli.“
„Zaista?“ Proučavala sam ga. „Mislim da nismo, monsieur. Zapamtila bih.“
Okrenula sam se nazad ka tanjiru kad je rekao: „Bilo je to pre više godina u Monte Karlu. Bili ste u crnom kao i večeras, i sa biserima oko vrata. Nisam vam prišao zato što ste bili prilično zauzeti izvesnim ruskim velikim knezom.“
Sledila sam se. A onda, ničim ne odajući iznenadni strah, ponovo sam se okrenula prema njemu. Smešio se. U iznenadnom blesku sećanja, videla sam ga kako stoji na jahti koju sam bila iznajmila za četrdeseti rođendan: vitak muškarac koji me je pratio pogledom. Razgovarao je sa Verom Bejt.
„Ah.“ Široko se osmehnuo. „Vidim da ste me se sad setili.“
„Bili ste na mojoj zabavi. One noći kad sam upoznala…“ Zaustavila sam se na vreme. Ne treba da se hvalim vezom sa Bendorom. Mada je u prošlosti javno podržavao Hitlera, ipak je Britanac i zato ga mogu smatrati potencijalnim neprijateljem Trećeg rajha.
„Da, bio sam.“ Okrznuo je pogledom praznu stolicu naspram mene. „Smem li da vam se pridružim?“
Kako sam mogla da odbijem? Nalazila sam se u prostoriji punoj Nemaca, samo nekoliko stolica dalje od Hitlerovog najistaknutijeg lakeja.
Klimnula sam glavom. Seo je. Konobar nam je žurno prišao. Špac je naručio bocu vina – veoma skupog vina. Dok smo čekali da izvade čep i da malo odstoji otvoreno, kazao je nehajno: „Smem li da vas pitam otkud to da ste u Parizu? Koliko znam, zatvorili ste atelje i otišli.“
Naslonila sam bradu na ruku glumeći opuštenost. Zar sam već pod sumnjom? Kazala sam sebi da ostanem mirna. Ništa nisam uradila.
„Živim u Parizu, zapravo ovde u Ricu. Radnja mi je ponovo otvorena. Zar ne mogu da se bavim svojim poslom a da me ne ispituju?“
„Naravno.“ Uzeo je bocu od konobara i sipao mi vino u čašu. Omirisao je piće pre nego što je probao. „Ah, da. Sjajno. Niko ne pravi vino kao Francuzi.“
„Zar nemate vino u Nemačkoj?“, odvratila sam zajedljivo i ponovo se u sebi trgla zbog svog tona. Kako sam počela, uhapsiće me pre kraja večeri.
„Imamo, ali…“ Nagnuo se ka meni s dečačkim osmehom od kog su mu se nabrali uglovi očiju. „…ali nije baš dobro. Suviše je voćnog ukusa. Osim toga“, dodao je i zavalio se nazad na stolicu, „proveo sam mnogo više godina ovde nego tamo. Kao ataše u Nemačkoj ambasadi u Ulici de Lil, živim u Parizu, s kratkim prekidima, od 1928. Nisam čistokrvni Nemac; majka mi je, znate, bila Engleskinja i poreklom sam iz Hanovera. Jednom sam čak i igrao polo u Dovilu.“ Zastao je procenjujući me svetlim očima. „Verujem da vam je ta igra poznata?“
„Jeste“, odgovorila sam. Nisam znala da li da se izvinim i pobegnem ili da se upustim u razgovor. Zainteresovao me je ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je znao o meni više nego što sam očekivala.
„Sad u službi našeg ministra inostranih poslova Fon Ribentropa, kog je Firer zadužio da nadzire naše važne poslove u Parizu“, objasnio je premda ga ništa nisam pitala. „Postavljen sam u Odeljenje za tekstil naše vojne uprave. A tekstil je i vaš posao?“
„Znate da sam kreatorka. I stoga, da, moglo bi se tako reći.“ Vino mi je udarilo u glavu, pošto nisam pila dve nedelje. Otkrila sam u sebi želju da flertujem s njim. Taj impuls mi je bio neobjašnjiv i, kao što bi Misja rekla, neoprostiv. On je jedan od njih, okupator. Pa ipak, nešto me je kod njega privuklo; u njegovom ponašanju bilo je nagoveštaja suvog humora, gotovo otvorenog izrugivanja, ne prema meni, već prema apsurdnoj situaciji u kojoj smo se obreli, u iskrivljenom svetu svuda oko nas.
„Sigurno imate dobre veze“, konačno sam primetila. Zavukla sam ruku u tašnicu izvezenu perlama da uzmem tabakeru. Čim sam podigla pogled, on je već pružao upaljač. Upaljač je bio Kartijeov, kao i moj. Pripalio mi je cigaretu, smešeći se dok sam ga odmeravala. „Poznajete li mnogo važnih ljudi?“, upitala sam ga. Ispitivala sam ga, isprobavala, i on je to znao. U očima sam mu videla da zna, oči su mu bile nestašne i radoznale, spremne da se igraju. Budući očigledno prefinjen čovek, koji se kreće u visokim društvenim krugovima, bila mu je poznata ta igra.
Ponovo se nagnuo ka meni i prošaputao: „Znam da je rajhsmaršal Gering zavisnik od morfijuma i da je upravnik Rica morao da u njegovom apartmanu instalira ogromnu novu kadu, jer veruje da dugim kupkama u vreloj vodi može da se reši poroka.“
Obuzdala sam uzdah iznenađenja. Fon Dinklade je pogledao preko mog ramena u debelog komandanta Luftvafea, pa dodao, i dalje onim prigušenim tonom kao da delimo neku državnu tajnu: „Ali to neće izlečiti njegovu zavisnost od dijamanata i ženske odeće, kao što je madam Korigen nedavno otkrila. Znate, zauzeo je njen apartman, a nju iselio, pa sad mora da plaća stanarinu tako što mu prodaje neke delove svoje dragocene kolekcije, koje on voli da nosi uz purpurni til i svileni organdin dok pleše valcer s dečacima.“
Morala sam da sagnem glavu pritiskajući usta zglavcima prstiju da zauzdam smeh. Špac se ponovo zavalio na naslon s blaziranim osmehom na licu. „To možda i nema neku važnost u trenutnoj situaciji“, rekao je uzimajući čašu vina. „Ali svejedno, prilično je zabavno, zar ne?“
Jeste, bilo je zabavno. Prvi put otkad su nas nacisti okupirali, uspela sam da zaboravim kako su zastrašujuće mračni, pred smešnom slikom Geringa kako pleše po svom apartmanu u haljini i sa tijarom Lore Me Korigen.
„Svi smo mi samo ljudi“, dodao je Špac, čitajući mi misli na neki natprirodni način. „U jednom trenutku mi držimo vlast. Međutim“, slegao je ramenima, „ko zna koliko dugo? Mi koji smo uhvaćeni između, mademoiselle… Pa, kao što istorija pokazuje, moramo naći najlakši način da preživimo.“
Uhvatila sam sebe kako klimam glavom. „Da, moramo. Barem ja to nameravam.“
Zadovoljno se, grleno nasmejao, sa zavodljivim prizvukom slaganja. „Tako sam i mislio. Dakle, rekao sam vam tajnu. Sad i vi meni zauzvrat morate reći jednu. Kao na primer: zašto ste u Parizu? Obećavam da će to ostati strogo entre-nous.xlv Ja sam častan čovek. Data reč za mene je svetinja.“ Glas mu je poprimio ozbiljan ton. „Takođe, voleo bih da vam ponudim svoju pomoć, ako mogu. Imam osećaj da nešto tražite.“
„Zaista?“ Pripalila sam drugu cigaretu. „Pa, zaista tražim nekoga: svog nećaka, da budem precizna. A ako ćemo biti prijatelji, najpre treba da me zovete Koko.“

Adminka Broj poruka : 279580 Datum upisa : 30.03.2020

X
Špac nije odseo u Ricu. U onom njegovom nonšalantnom maniru, zbog kog je sve što kaže izgledalo manje važno nego što zaista jeste, rekao mi je da ima stan u Ulici Pergolez – trofej koji je zaradio u nedavnoj vezi sa jednom „veoma privlačnom i bogatom pariskom domaćicom“, dodao je i lukavo namignuo, „koja nije sto posto arijevka“. Njegova ljubavnica bila je primorana da sa svojim zadovoljnim mužem napusti Pariz, pa mu je ostavila stan na brigu.
Bio je vičniji šarmiranju nego što bi muškarac smeo da bude; ja sam osetila da ima na umu više od jednog cilja, iako je njegovo zanimanje za mene bilo iskreno, kao i ponuda da mi pomogne. Potvrdio je da sam u pravu, krajem večeri, pošto je insistirao da mi plati račun i da me otprati do recepcije u predvorju, gde su oficiri i njihovo raznovrsno društvo sedeli izmešani, pušili i pili crème de menthexlvi kao aperitiv.
„Da vas pozovem sutra kad se raspitam?“, upitao me je kad smo pripalili cigarete posle večere. Savladala sam se da se ne namrgodim videvši Arleti kako sa divana kraj prozora sa obožavanjem gleda svog mladog oficira, koji ju je zabavljao nekom pričom. Videla sam i druge žene kako se slično ponašaju, kako namirisanim rukama lagano dodiruju ruke u uniformama i zavodljivo gledaju ispod trepavica namazanih maskarom, primamljive i pune obećanja. Kao što je Arleti i sama rekla, život je očigledno morao da se vrati u normalu – ako se dočekivanje nacista sa dobrodošlicom može nazvati normalnim.
„Ne, sutra sam zauzeta“, odgovorila sam. „Moram u radnju, a onda u posetu nekim prijateljima.“ Osmehnula sam mu se zaslepljujućim osmehom koji ne obavezuje, da ublažim odbijanje. Uživala sam u vremenu koje smo proveli zajedno više nego što sam bila voljna da priznam, ali nisam imala nameru da mu dozvolim dalju slobodu dok ne ispuni obećanje da će ispitati šta je sa Andreom. „Imate broj moje sobe, kao i onaj u radnji“, dodala sam, „za slučaj da nešto saznate. Možete mi telefonirati.“ „A hoćete li uveče biti slobodni?“, bio je uporan, ponovo sa onim neformalnim tonom koji je davao do znanja da ga uopšte nisam odvratila. Zaćutala sam i ugasila cigaretu u obližnjoj pepeljari. „Ko zna šta će nam sutrašnji dan doneti?“ Pružila sam mu ruku. Ako se sagne i poljubi je, ili ako je zadrži u svojoj, prihvatiću informaciju koju bude saznao od svojih nadređenih, ma kakva ona bila, ali to će biti sve, odlučila sam. Neću dozvoliti da budem zavedena samo zato što ataše sa dobrim vezama želi da me doda na bez sumnje već impresivan spisak svojih osvajanja.
Zbunila sam se kad je prihvatio moju ruku, rukovao se i odmah je pustio. „Laku noć, Koko“, rekao je i okrenuo se da pođe, ostavljajući me da stojim tamo pomalo zamišljena.
Iznenadio me je. To se sad već retko dešavalo.
* * *
Spavala sam bolje nego ikad od okupacije, zahvaljujući injekciji sedola. Dok sam bila odsutna, oslanjala sam se na sve manje doze tečnog laudanuma. Kad sam se probudila, sveža i bez oblaka ošamućenosti na koji sam već bila navikla, shvatila sam da moram da se otmem zavisnosti. Na to me je dodatno podstakla pomisao na Geringa u kadi punoj vrele vode: nisam znala hoću li uopšte moći da nabavljam sedativ u okupiranom gradu, a nisam htela da pribegavam profiterima na crnoj berzi. Slučaj je hteo da, pošto sam se obukla, zazvoni telefon. Nisam se odmah javila; pomislila sam da je to možda Špac, da ponovo navaljuje. Ako je tako, može da ostavi poruku na recepciji, jer sam sumnjala da je išta mogao otkriti za tako kratko vreme. Telefon je prestao da zvoni, ali onda se ponovo razgalamio, sve dok nisam podigla slušalicu i čula Misjin glas: „Draga, pitala sam se imaš li još naših plavih kapi?“
Ponovo je zvučala zadihano, gotovo pomahnitalo. Shvatila sam. Ona nije napuštala Pariz; zatvorena u kući sa Žožoom i njegovim zajedljivim humorom, gledala je Nemce kako ulaze, pa se neprekidno dozirala i sad je patila zbog nestašice.
„Da, doneću ti malo po podne“, odgovorila sam joj škrgućući zubima. Nisam imala drugog izbora nego da se savladam, znajući da će postati lakoma kad bude mislila da mogu da je snabdem željenom drogom.
„Oh, hvala bogu.“ Uzdahnula je. „Očajna sam. Žožo jednostavno ne uzima zaozbiljno ništa od ovoga. Želi da ih poziva u naš dom – ovamo, u našu dnevnu sobu! Kaže da nam treba novca. Proglasili su Pikasa i ostale umetnike degenericima, ali kupovaće slike sa strane. Misli da će dobiti narudžbine ako budemo…“
Prekinula sam je. „Da, da. Razgovaraćemo o tome kasnije. Treba da idem u radnju.“
Zaćutala je. A onda je rekla, sa vidnom nevericom: „U radnju? Mislila sam da si je zatvorila. Ne planiraš valjda da prodaješ odeću ovim divljacima?“
„Misja.“ Govorila sam umerenim tonom strepeći da ne prisluškuju vezu. „Naredili su da sve počne ponovo da radi. Sve: radnje, bioskopi i pozorišta, izdavačke kuće i modni saloni. Lisjen Lelon, madam Gre, Balensijaga i ostali kreatori pripremaju kolekcije dok mi razgovaramo. Jednostavno ne mogu…“
„Skjaparelijeva ne radi! Otišla je u Ameriku. Isto kao i Mejn Boker. Vioneova je takođe zatvorila atelje, a Molinaks je u Londonu.“ Duboko je udahnula, a onda dodala: „To će biti skandal, Koko. Nacionalna sramota. Niko od njih nije tako poznat kao ti, i kako uopšte znaš da ti drugi kreatori rade? Tek si se juče vratila.“
Zaćutala sam. Telefonska veza je pucketala i šištala. Špac mi je rekao za naređenje ministra inostranih poslova da sve u Parizu mora da radi kao i pre okupacije, izuzev novina i radija, koji su podvrgnuti nadzoru i cenzuri.
„Ne bi se usudila da se upustiš…“, započela je Misja. A onda se predomislila, nije htela da me dalje osuđuje, znajući da bih, pošto sam odbijala da odgovorim, mogla da joj spustim slušalicu. „Dobro“, rekla je, „radi šta hoćeš. Uvek to i činiš, ma šta ja rekla.“
„Samo parfem“, kazala sam. „Samo to. Moje osoblje je moralo da otvori radnju. Prodaju No5 i ostale moje mirise, ništa drugo. Moj atelje ostaće zatvoren.“
„Oh.“ Za trenutak je ćutala. „Pa dobro. Pretpostavljam da se tu ništa ne može učiniti.“
„Ne, ne može. Misja, stvarno moram da idem. Vidimo se uskoro. Molim te, ne brini. Sa mnom je sve u redu, stvarno. Samo moram to da uradim. Andre… On… on je…“ Najednom sam ostala bez glasa. Pre nego što sam počela da ispovedam ono što se ne sme govoriti telefonom, spustila sam slušalicu i prekinula vezu.
Izvadila sam iz kovčega tri šprica i tri ampule. Pomoći ću joj koliko mogu u ovim okolnostima, ali moram prvo da pomognem sebi, pomislila sam dok sam išla ka vratima.

Elen i madam Ober bile su oduševljene što me vide pošto sam ih uverila da shvatam da su morale da otvore radnju. Posao je išao odlično; nemački vojnici su stajali u redu napolju pred vratima butika, čekali su da kupe moje mirise. Ušla sam na zadnja vrata; Elen mi je pokazala prazno skladište rekavši: „Kupuju čak i reklamne primerke, mademoiselle. Žele da ponesu kući nešto s vašim logotipom, da dokažu da su bili ovde. Nisu nimalo nepristojni; ali mi jednostavno ne možemo da održimo zalihe parfema. Moramo da vratimo na posao pet prodavačica da bismo se izborili sa potražnjom. Svakog dana je ovako. Ostali smo na poslednjih stotinak bočica. Sutra ili preksutra sve će biti rasprodato.“
Proverila sam knjige računa i videla da je u pravu. Podigla sam pogled ka njoj. „A one bočice što smo ih ostavile gore u mom stanu?“
„Otišlo“, odgovorila je. „Žao mi je, ali nismo imale drugog izbora.“
„Ne, ne. Oni žele parfem, a i naređeno nam je da ga prodajemo. Tu se ništa ne može učiniti“, kazala sam ponavljajući Misjine reči. „Pozvaću Pjera Vertajmera. Moraće da poveća količinu naše postojeće narudžbine od distributera. Posle svega što mi je priredio, to je najmanje što može da učini.“
„Već smo pokušale. Monsieur Vertajmer nije dostupan.“
Namrštila sam se. „Zašto nije?“
„Nije u Francuskoj. Njegov brat i on otputovali su u Njujork. Kad smo pozvali distributera, rečeno nam je da su Buržoa i njegove podružnice poverene na upravu njihovom rođaku Rejmonu Bolaku. On je odbio da nam se javi. Razgovaraće samo sa vama.“
„Dobro.“ Zgrabila sam knjige sa računima i pošla ka stepeništu. „Telefoniraću mu iz svog stana. Prodajte sve što nam je ostalo od zaliha, a ja ću nam nabaviti još.“
Provela sam preostalo popodne rvući se preko telefona s Rejmonom Bolakom, novopostavljenim nadzornikom moje podružnice Parfema Šanel. Bio je tvrdoglav kako može biti samo neko Vertajmerove krvi. Doveo me je do ludila navodeći više cene transporta i druge prepreke koje su uveli Nemci, da bi iznudio dodatni procenat za povećanu isporuku mog parfema. Završilo se tako što sam vikala na njega dok sam koračala tamo-amo po dnevnoj sobi i vukla telefonsku žicu sa sobom sve dok je umalo nisam iščupala iz zida. Morala sam da pristanem, nije bilo druge, ali sam završila tu raspravu ponovo čvrsto rešena da se izvučem iz kandži osamnaestogodišnjeg partnerstva s Vertajmerovima. Sudski nalozi i tužbe nisu uspeli; više nisam imala mesto u upravnom odboru sopstvene kompanije, a platila sam čitavo bogatstvo za sudske troškove. Šta oni misle, koliko ću još to trpeti?
Odjeci mog govora sigurno su se čuli i u prizemlju, jer kad sam se vratila dole u butik, sad krcat Nemcima, madam Ober me je pogledala i podigla obrve.
„Nemoguć je“, prosiktala sam.
„Doći ću sutra.“ Izletela sam napolje da sa pločnika pozovem taksi kako bi me odvezao u Ulicu Rivoli. Toliko sam bila besna da bih – samo da nije bilo rano predveče i da nisam bila na javnom mestu – uzela dozu na licu mesta na zadnjem sedištu.

Vreme provedeno s Misjom unekoliko mi je odagnalo nezadovoljstvo. Žožo je bio u svom uobičajenom sarkastičnom raspoloženju i šalio se kako su ga Nemci konačno naveli da zavoli ukus bratwursta.xlvii Pošto je dala sebi injekciju u spavaćoj sobi, dok sam joj pomagala da drži špric jer su joj se ruke tresle, sad mnogo mirnija Misja ispričala mi je da su Kokto i njegov ljubavnik, glumac Žan Mare, pobegli na Azurnu obalu da potraže gostoprimstvo književnice Kolet i njenog muža Jevrejina.
„Otišli su kod Kolet?“, zafrktala sam. „Zašto su to uradili, za ime sveta? Ona nikada nije volela naše društvo. Zar ti nije kazala da je užasnuta time što razmišljam da se udam za Iribea?“
„O da, jeste.“ Misjino lice poprimilo je žudan izraz. Pošto se na smrt dosađivala zatvorena u stanu, sa Žožoom i njegovim odvratnim cigarama, bila je željna svoje omiljene razbibrige – tračarenja – i nije gubila vreme da mi detaljno ispriča sve o najnovijim mukama našeg dramskog pisca. „Naravno, kad je videla da naši Žan i Žan troše opijum kao da im je svaki dan poslednji, i da će joj popiti sve osim morske vode, Kolet im je kazala da moraju da idu. Plašila se da će njihove ludosti privući pažnju nekog nacističkog špijuna, i da će joj uhapsiti muža.“
„Ne shvatam. Zašto bi brinula? Nemci nisu okupirali jug.“
Misja je okrznula pogledom Žožoa, koji je hrkao na kauču pošto je popio bocu jeftinog stonog vina i smazao tanjir odvratnih škembića. „Priča se da će vlada u Višiju učiniti sve što joj se kaže“, kazala je okrenuvši ponovo ka meni. „Oto Abec, ambasador Rajha, mrzi Jevreje. Svi znaju da je, kao i Hitler, paranoičan kad su oni u pitanju.“
Zanimljivo. Nikad nije prestalo da me zapanjuje kako Misja, čak kad je i u navodnoj izolaciji, uspeva da bude obaveštena o svemu. Sem toga, pomislila sam, jezivo je čuti glasnu priču o nacističkoj politici, s obzirom na to da su nam bili tu, iza vrata.
„A Lifar?“, kazala sam menjajući temu. „Još mu nisam javila da sam se vratila. Da li i dalje igra?“
„Nije ni prestajao.“ Misja je napravila grimasu. „Čak je sa dobrodošlicom dočekao i Hitlera lično, kad je mein Führer došao ovamo u posetu. Vodio ga je u obilazak Opere. Po Liferovim rečima, prilično se svideo Hitleru. Tvrdi da se niko sa njim nije tako ophodio još od Đaga.“
„Da, pa, on je sujetno stvorenje. Misli da je toliko lep da mu nijedan muškarac ne može odoleti.“
Misja mi se samozadovoljno osmehnula. „Ipak bi moglo biti istina; kažu da je Hitler čudna zverka. U svakom slučaju, Lifar je od sebe napravio metu. Treba da bude oprezan. Nisu svi u Parizu tako kao on željni da dočekaju Nemce.“ Zastala je i pogledala me s nekom namerom koja me je uznemirila. „A ti, draga moja? Kakvi su tvoji planovi? Jesi li već i sama očarala nekog nacistu?“
„Molim te.“ Zakolutala sam očima, ali ona me je prodorno gledala, kao i uvek. „Ko je on?“, htela je da zna. „Molim te, nemoj mi reći da je neka svinja s visokim činom kao Gering.“
„Gering?“ Prasnula sam u smeh. „Da ti ispričam nešto i o strašnom rajhsmaršalu…“
Na moju priču o Geringovim ekscentričnostima toliko se smejala da sam pomislila da je zaboravila na svoje prethodno inkvizitorsko ispitivanje. Pa ipak, dok sam se spremala da pođem pre policijskog časa – Nemci su ga zaveli od devet uveče i niko nije želeo da bude uhvaćen na ulici – pomogla mi je da obučem kaput i kazala: „Moraš paziti šta radiš. Pomoći nećaku hvale je vredno, ali kad ovo bude gotovo, biće odmazde. To dokazuje Lifarovo hvalisanje. Slobodna Francuskaxlviii na sve motri, nećeš valjda da te sopstveni postupci uhvate u zamku kad izbacimo ove svinje?“
Klimnula sam glavom i poljubila je. „U poslednje vreme, nevina sam kao kaluđerica“, našalila sam se. Međutim, kad sam izašla na ulicu da sa pločnika pozovem taksi, u glavi mi je ostalo njeno upozorenje, grickalo me je u pozadini misli.
Možda bi bilo najsigurnije da se pravim kako nikad nisam srela Špaca fon Dinklagea.

Narednih nedelja, dok se septembar kroz neprijatne vrućine vukao prema oktobru, bila sam zauzeta butikom i odlascima na neformalna okupljanja kod Sertovih. Lifar je došao da me vidi, vitak i bronzanog tena kao i uvek, pa me je, presrećan što sam se vratila, izljubio i zabavljao me groznim pričama o raznim susretima s nemačkim oficirima, koji su dovodili svoje francuske ljubavnice ili zdepaste supruge da ga gledaju kako igra, a posle su dolazili iza pozornice da ga miluju „kao kurvu“.
„Pa i jesi kurva“, prekorila sam ga, a on se nasmejao.
„Kako da odolim? Svi su tako plavi i mišićavi; tako arijevskog izgleda. Kažem ti“, rekao je naginjući se ka mome uhu s lascivnim osmehom, „moramo ubediti Koktoa da se vrati. Pariz je tako zreo za berbu!“
Sve je to bila samo priča, mada je u Lifarovom slučaju bilo malo više od toga. Pozvan je da odvede Ruski balet na gostovanje u Berlin, što je odmah izazvalo Misju da se namrgodi. „Nećeš se valjda usuditi. Da se baciš Hitleru pred noge?“
„Već jesam“, Lifar se podrugljivo nasmejao. „Zato me je i pozvao.“
Mari-Luiz, koja je dolazila na naše soaree, pomenula je da je ugostila na ručku neke „prijatne“ Nemce koji govore francuski, kao što je direktor propagande Heler. Došli su da uživaju u njenim ponudama sa crne berze, da čuju pesnike i gledaju plesne recitale Karijatis.
„Zar nisi ti nekad uzimala časove od nje?“, kazala mi je dok sam sedela za klavirom i svirala svoju omiljenu baladu, još iz vremena u Mulenu. „Baš nam je pre neki dan pričala o tome koliko si bila posvećena plesu. Želela si da budeš profesionalna igračica, ili bar ona tako tvrdi.“
Nasmejala sam se podrugljivo. „Nikad nisam želela da budem igračica. I kako to da Eliz još uvek nastupa u njenim godinama? Mora da joj je najmanje sedamdeset. Zamišljam da to nije baš lep prizor.“
„U stvari“, kazala je Mari-Luiz, „mislim da je otprilike tvojih godina, Koko, draga.“
Namrgodila sam se. Već je bilo dovoljno iskušenja putovati s njom preko pola Francuske, moram li da trpim njenu glupost i ovde? Ali onda je pomenula kako je čula da Nemci planiraju da puste većinu od trista hiljada francuskih ratnih zarobljenika koje su zatvorili u logore, pošto su sada neprijateljstva obustavljena zahvaljujući primirju s našom višijevskom vladom, pa sam je ispitivala da dođem do što više informacija.
„Ko je nadležan za puštanje?“, pitala sam. „Kuda će biti poslati?“
Iznenadila se i nadurila. „Nemam pojma. Zašto te to toliko zanima?“
„Onako, bez razloga“, kazala sam, a Misja me je prostrelila pogledom. „Samo sam radoznala, ništa više.“
Misja me je kasnije upozorila: „Mari-Luiz i njeno društvo potpuno su se slizali s nacistima. Ne možeš joj verovati. Potkazala bi i rođenu majku za šniclu.“
Nezadovoljna, vratila sam se te noći u Ric dvoumeći se da li da telefoniram Špacu. Do tada nisam imala vesti od njega, izuzev što me je jednom pozvao u radnju da mi kaže kako se još bavi onim o čemu smo razgovarali. Nije pokušavao da me vidi, što me je uznemirilo više nego što sam očekivala i probudilo sablast moje nestale mladosti. Saznala sam da ima četrdeset pet godina, da je skoro trinaest godina mlađi od mene. Kazala sam sebi da je bolje da ostane na odstojanju. Najzad, imao britansku majku ili ne, bio diplomata ili nešto drugo, on je i dalje jedan od njih, a kod Sertovih sam čula dovoljno glasina da bih znala kako neki od mojih prijatelja ne samo da su indiskretni već su i potpuno nesmotreni. Da, bili smo prepušteni na milost i nemilost stranoj sili, ali Arleti je izazvala skandal u Parizu svojom ljubavnom vezom sa nacistom, a oni što su pozivali na otpor žigosali su Lifara i osudili ga na smrt. Ne bi se moglo reći da je njih bilo briga – Lifar se često šalio da bi, ako ikada bude išao na gubilište, želeo da nosi belu periku poput Marije Antoanete – međutim, kao što je Misja rekla, spremala se odmazda kad se ratne struje okrenu protiv Nemaca.
Pa opet, nisam se mogla odupreti osećanju uvređenosti i potajnog stida što Špac nije uporno nastavio da me mami u svoj krevet.
Jesam li konačno izgubila privlačnost?

Adminka Broj poruka : 279580 Datum upisa : 30.03.2020

* * *
Nekoliko nedelja kasnije, posle još jednog dana provedenog u radnji, ušla sam u predvorje Rica i zatekla Špaca kako čeka.
Odmah je ustao sa stolice, sa šeširom u rukama, u sivom odelu koje mu je isticalo svetloplave oči, tamnoplavom kosom malo razbarušenom, bez pomade. Kad sam ga videla, stala sam kao ukopana. Puls mi se ubrzao.
Nimalo mi se nije dopao taj osećaj.
Kad sam krenula da požurim pored njega, rekao mi je tiho: „Imam novosti.“
Zastala sam i hladno ga pogledala. „Znate broj moje sobe. Sačekajte deset minuta.“
Stigavši u sobu, zaključala sam vrata drhtavim rukama i požurila do ogledala u kupatilu. Izgledala sam kao što sam i očekivala – s tamnim podočnjacima i usnama izgrizenim od svađe s dobavljačima preko telefona. Na meni su se videli umor i neudoban život u tom sobičku bez dovoljno vazduha i svetlosti.
Uzela sam ruž omiljene crvene nijanse i namazala ga tek toliko da ublažim bledilo, utrljavši ga malo i na obraze, i prošla četkom kroz kosu, sa grimasom zbog sedog izrastka. Trebalo je ponovo da se farbam, što je značilo da ću morati da tragam po desetkovanim robnim kućama ili da molim groznu Mari-Luiz da mi nađe odgovarajuću boju na crnoj berzi. Upravo sam htela da prsnem malo parfema kad se začulo kucanje na vratima. Spustila sam bočicu. Osetio bi miris na meni, a nisam želela da izgledam kao da sam previše željna.
Kad sam pustila Špaca u sobu, u meni je nešto napuklo – neka skrivena ljuštura za koju nisam ni znala da postoji. Skrstila sam ruke na grudima, a on je stajao na vratima i izgledao krupniji nego što jeste, ako je to uopšte moguće, neodlučniji od mene.
„Dakle?“, kazala sam, trudeći se da mi glas bude pribran. „Kazali ste da imate novosti.“
Klimnuo je glavom, okrećući obod šešira u rukama. „Vaš nećak Andre Palas nije među onima koji su predviđeni da budu pušteni; ne znam zašto. Istraživanje razloga za to prevazilazi moja ovlašćenja. Postoje stvari koje mi ne dozvoljavaju da vidim, motivi koje mi niko ne objašnjava.“
„Gospode bože.“ Okrenula sam se naslepo ka torbici bačenoj na toaletni stočić i nespretno potražila cigarete. Zapalila sam jednu i podigla pogled ka njemu kroz duvanski dim. Još je stajao tamo samo nekoliko centimetara od praga, s vratima iza sebe, kao da se plašio da zakorači dalje.
„Mislim da ipak mogu da pomognem“, rekao je. „Imam jednog prijatelja iz detinjstva, kapetana Teodora Moma. Postavili su ga za ritmajstera, zadužen je za mobilizaciju francuske tekstilne industrije u ratne svrhe. Mogu da ga zamolim da…“
Onako uzrujanoj, više mi nije bilo važno hoće li pokušati da me zavede ili će izvaditi pištolj. „Zašto ne kažete ono što stvarno mislite?“ Okrenula sam se ka njemu. „To nisu moje ratne svrhe. Nikada nisam želela ništa od ovoga. Vi i vaši ljudi… Vi ste nam doneli taj haos, i sad bi moj nećak zbog toga mogao da umre u vašim prljavim logorima.“
Znala sam da nije trebalo to da kažem. Trebalo je da budem pokorna, da mu zahvalim za trud i zamolim ga da ode, ali u tom trenutku u meni nije bilo nimalo opreza. Briga za Andrea, danak pretvaranja života u senku onoga što treba da bude, poniženja koja sam morala da pretrpim kako bih održala krhotine svoje prethodne egzistencije – sve to je izbilo na površinu, u vreloj bujici koju više nisam mogla da zadržim.
„Mrzim to.“ Zakoračila sam ka njemu. „Prezirem iz dna duše. Ona svinja Gering izbacuje žene iz njihovih apartmana i otima im dragulje za siću; a Abec prljavom propagandom skrnavi naše spomenike. Kažete da vam verujemo. Kažete da ste naši prijatelji. Kakvo je to prijateljstvo, kakav je to rat? Izvršili ste invaziju na naš grad i našu zemlju, i terate nas da pozdravljamo vašu ružnu crvenu zastavu uzvikom Heil Hitler. To je besmisleno. Ponižavajući spektakl. Odvratno mi je sve to.“
Bila sam mu tako blizu da sam ga mogla ošamariti. Umalo nisam to i učinila, pomišljajući kako bi mu cigareta između mojih prstiju ostavila opekotinu na tom njegovom lepom obrazu, ali on me je razoružao s četiri reči izgovorenih blagim glasom: „I ja osećam isto.“
Oglasila sam se zvukom gađenja. „Ne, ne osećate. Sve ovo ste vi Nemci želeli još od prošlog rata: da nas vidite poražene, pod svojom čizmom. Svi vi radite tačno ono što vam kaže vaš Firer, bez obzira na to što je on ludak.“
Pogledao me je u oči. „Jeste li završili?“
Umirila sam se, nisam se ni mrdnula niti išta rekla sve dok mi nije dogorela cigareta u ruci, pa sam morala da je ugasim u pepeljari pored kreveta. Dok sam to činila prljajući prste pepelom, shvatila sam da sam najverovatnije upravo potpisala nalog za vlastito hapšenje. Uvredila sam Hitlera. Ako je sve ono što sam čula od Sertovih iole istinito, ljudi su nestajali zbog mnogo manjih razloga.
Špac je rekao: „Žao mi je što sam vas uznemirio, nije mi to bila namera. I dalje mogu da vam budem od izvesne pomoći u vezi s vašim nećakom, ali to će se pokazati mnogo teže nego što sam mislio. Ako se predomislite, znate kako da stupite sa mnom u vezu.“ Okrenuo se, ruka mu je već bila na kvaki, kad sam rekla: „Čekajte.“
Na zvuk moga glasa stao je kao ukopan. Ako me je njegovo prisustvo navelo da se razotkrijem, primoraću i njega da učini isto. „Jesam li u opasnosti?“ Pošto mi nije odgovorio, dodala sam: „Ne tražim da mi kažete ono što mislite da želim da čujem. Kao što ste rekli kad smo se upoznali, imam osećaj da nešto tražite. Da li ste me uzeli na metu da osigurate moje simpatije? Jesam li sada na spisku?“
On se neveselo nasmejao. „Ovo nije salonska igra, mademoiselle. Ti spiskovi koje pominjete predstavljaju oružje, osmišljeno da uništi živote. Međutim, bar u ovom trenutku, kad bi svi koji govore protiv rata bili uhapšeni… pa, možete zamisliti kako bi Pariz opusteo. Mnogi se ne slažu s Hitlerom, uključujući daleko više Nemaca nego što mislite. Oni vide šta se sprema i, za razliku od njega, u kostima nose lekcije iz prošlosti.“
„Da li se vi slažete?“, pitala sam prkosno, mada sam već počela da žalim zbog svog ispada.
„Ja sam bio vojnik u prošlom ratu“, odgovorio je tiho. „Video sam koliko je patnje izazvao. Ne želim da vidim kako se to ponovo događa.“
„Pa, jeste li sa njima ili ste protiv njih?“
Podigao je ruku. „Ne mogu da kažem ništa više osim da zasad, koliko je meni poznato, niste ni na kakvom spisku, premda nikad ne smete pomisliti da niste u opasnosti. Svi su.“
Želela sam da mu verujem. Na licu mu nisam našla ni traga od prevare, ničim nije odavalo izvrdavanje, pa ipak sam oklevala. Shvatila sam, na svoj užas, da sam otišla predaleko. Izgovorila sam reči koje više ne mogu povući, reči koje bi mogle da me ubiju.
„Uvredila sam vas“, kazala sam zastajkujući. „Ža… žao mi je.“
„Ne, nije vam žao.“ Na licu mu se pojavio osmeh, onaj široki dečački osmeh od kog su mu se nabrali uglovi očiju i koji me je bolno podsetio na muškarce koje sam izgubila. „Vi ste jaka žena. Divim vam se zbog toga. Hvala vam na ovome; nikad to neću zaboraviti.“
Ponovo se okrenuo ka vratima. Ovoga puta sam ga zaustavila tako što sam mu prišla i dodirnula mu rukav. Za trenutak se nije ni pomerio. A onda je okrenuo lice ka meni. „Jesi li sigurna?“
Tiho sam se nasmejala. „Nisam. Ali to me nikada ranije nije sprečilo.“

Kasnije, dok smo spavali u izgužvanoj posteljini, a njegove široke grudi s tamnoplavim maljama uzdizale se i spuštale u ravnomernom disanju, ustala sam i na prstima prišla torbici. Pripalila sam cigaretu i gola otapkala do prozora s pogledom na Ulicu Kambon.
Preko puta je stajala moja radnja sa spuštenim kapcima, a hladan noćni vetar pomerao je belu tendu nad ulazom. Posmatrala sam kako nadstrešnica leprša, kako se debela crna slova mog imena previjaju i postaju nečitljiva, baš kao svet oko mene.
Pogledala sam u Špaca, koji je nešto mrmljao u snu, pušila i razmišljala o muškarcima koji su mi obeležili život: o mome ocu i njegovoj radosti prožetoj vinom, i njegovoj izdaji; o Balzanu, njegovim konjima i njegovoj ravnodušnosti; i o Boju, onome s kim sam upoređivala sve ostale. Ali, dok sam pokušavala da ga prizovem, otkrila sam da se jedva prisećam samo boje njegovih očiju, dodira njegovih ruku. Nekako, i ne primetivši, izgubila sam ga u dugom ćutanju koje je došlo na mesto naše ljubavi.
Ugasila sam cigaretu i polako se vratila u krevet. Špac me je zagrlio, privio me uz sebe i zagnjurio mi lice u vrat. Telo mu je bilo krupno i toplo.
Sklopila sam oči. Nisam uzela sedativ. Nisam htela da on vidi.
Bilo je vreme da zaboravim.

Adminka Broj poruka : 279580 Datum upisa : 30.03.2020

Naslov: Re: Gospođica Šanel Uto Sep 28, 2021 8:33 pm

XI
Grunula je zima, najhladnija od svih koje sam upamtila. Vetar je imao ledene zube, vazduh je bockao kao stakleni opiljci. Pariz su okovali sneg i led, zavladala je nestašica goriva svih vrsta, često smo ostajali bez struje i trpeli opštu nestašicu hrane. Slušali smo glasine da ljudi preturaju po gomilama đubreta u traganju za nečim jestivim, o bordelima, u kojima cveta posao jer su mnoge žene (i muškarci) pribegavale svim sredstvima u borbi sa glađu koja je zavladala gradom, uprkos kartama sledovanja koje su delili Nemci. Hleb, jaja, vino i meso postali su dragoceniji od zlata. Divljala je potražnja na crnoj berzi. Mari-Luiz i njeno društvo donosili su kod Sertovih jagnjeće odreske, govedinu i šunku, deo onoga što su nezakonito trampili sa seljacima van grada, koji su trgovali s Parižanima u zamenu za robu kao što su cigarete, koje su Nemci izgleda imali u neiscrpnim zalihama.
U decembru, dozvolila sam Špacu da me upozna sa svojom vezom, Teodorom Momom. Ritmajster je bio viši oficir u vojnoj upravi Pariza – slatkorečiv čovek, poput mnogih njegovog soja. Iznenadila sam se kad sam čula da je i on nagrađivani uzgajivač konja i da je, godinama pre toga, upoznao Balzana, a onda je izjavio da će biti „oduševljen“ da mi pomogne. Naravno, rekao je da me zna po čuvenju i da se nada kako ću možda jednom biti voljna da mu uzvratim uslugu. Šta sam mogla da kažem? Odgovorila sam, naravno, da sam mu na raspolaganju, mada sam se potrudila da istaknem kako nisam spremna da ponovo otvorim modni salon, kao što su to učinile moje kolege kreatori i predstavile svoje kolekcije gramzivim ljubavnicama nemačkih oficira i prostim ženama crnoberzijanskih profitera.
Mom je neutešno mada neubedljivo uzdahnuo. „Da, sve je to jedna velika muka, zar ne? Ali šta da radimo? Kad čovek bolje razmisli, nemamo izbora. Moramo se prilagoditi vremenima koliko možemo. Niko od nas ne želi da završi kao vaš nećak.“
Izašla sam iz njegove kancelarije nesigurna da li je to bila zamaskirana pretnja, dok me Špac nije uverio kako Mom, poput svih ostalih, samo obezbeđuje sebe. „Ako Moma ikada budu ispitivali zašto traži otpuštanje zarobljenika koji nije na spisku za to“, objašnjavao mi je dok smo se vraćali u Ric, „može da tvrdi da je to na zahtev Koko Šanel lično, koja je zauzvrat izjavila da je voljna da sarađuje.“
„Ali ne tako što ću kreirati haljine za njih“, odvratila sam. „Postoje neke crte koje se ne prelaze. Mogu da kupuju parfeme koliko hoće, moj nakit takođe – mada čujem da su dosta toga i opljačkali – ali nikad moju odeću.“
Špac se nasmejao skidajući se i pozvao me rukom u krevet. Prišla sam mu namrštena, pomišljajući, kao i prilikom našeg prvog susreta, kako treba da okončam ovu vezu pre nego što mi izmakne kontroli. On mi tobože pomaže, međutim, koliko god bila obazriva, i dalje sam Francuskinja što se petlja s Nemcem, isto onako lakomislena kao i Arleti, i nema sumnje da se o tome priča iza mojih leđa.
Njegov dodir razvejao je moje sumnje. Trudio se da u meni probudi žar, obziran i svestan da je snošaj ponekad bolan zbog menopauze, pa je koristio druge veštine da probudi želju i ukloni slojeve gubitka i straha. U jednom sasvim kratkom trenutku, ponovo sam se osećala mlado. Brinula sam se i pitala ko će znati za to kad jednom ode u svoj stan ili kuda već treba da ode, pušila sam cigaretu za cigaretom i koračala tamo-amo po sobi, sve dok nisam morala da uzmem dozu sedativa.
Samo ja, a ja sam postala ekspert za skrivanje istine, čak i od sebe same.

Kad sam nekoliko nedelja kasnije ponovo došla u njegovu kancelariju, Mom mi je rekao da mi je nećak zatvoren u jednom zarobljeničkom logoru u Nemačkoj. Ovoga puta nestalo je i mog ponosa i svih protesta; da mi je tad predložio da kreiram haljine za Firerovu ljubavnicu, rado bih pristala. Mom je uživao i u tome da mi objašnjava kako se zbog mene izložio znatnom riziku.
„Sve je to prilično komplikovano, zahteva vremena i takta za pregovaranje, kao i poprilično mito i papirologiju“, rekao je. „Nije lako obezbediti puštanje ratnog vojnog zarobljenika. Da bi pustili vašeg nećaka, potreban mi je ubedljiv razlog, s obzirom na to da nije na spisku za puštanje. Ne bih želeo da me ispituju u Berlinu zbog toga što sam prekoračio ovlašćenja.“
„Ali to je sigurno neka administrativna greška. Andre nije počinio nikakav zločin.“
„On je neprijateljski vojnik. To je dovoljno.“ Mom je sedeo za impresivnim pisaćim stolom, prenatrpanim papirima koji su izgledali kao važna dokumenta. Proređena masna kosa bila mu je začešljana s čela i procenjivao me je kroz naočari, sa učtivom birokratskom ravnodušnošću. Podišla me je jeza. Imala sam osećaj da bi me isto tako mogao prijaviti Gestapou kao što mi i pomaže, pa su mi se ruke tresle dok sam palila cigaretu i razmišljala o tome kakav će ubedljiv izgovor da nađe.
„A šta ako im kažete da Andre treba da radi za vas?“, iznenada sam rekla. „Vi nadzirete tekstilnu industriju za ratne potrebe; sigurno vam trebaju iskusni menadžeri za fabrike. Možete reći da je obučavan u mom ateljeu, da je nadgledao proizvodnju tkanina za moju odeću. Ja proizvodim – to jest, nekad sam proizvodila – vlastite tkanine za garderobu, a Andre je radio za mene i bio je veoma cenjen.“
„Zanimljivo“, rekao je Mom. Glumila sam nonšalantnost dok sam čekala šta će dalje reći. „Sposobni ljudi su mi uvek od koristi“, dodao je na kraju. „Ono što se najviše traži jesu sposobne žene.“
Nasmešila sam se da prikrijem šok. Da li to ovaj pacov meni iznosi izvestan predlog: „Ne mislite valjda da ja vodim fabriku, monsieur? Ja za to nikako ne bih bila pogodna.“
Njegov ljigavi osmeh se raširio, sve dok nisam spazila nagoveštaj zuba umrljanih nikotinom. „Fabrika mi nije bila ni nakraj pameti.“ Njegova aluzija ostala je da visi u vazduhu. Upravo sam se spremala da ga obavestim kako je veoma pogrešio ako misli da ću učiniti to na šta aludira, kad je dodao: „Obaveštavaću vas o razvoju situacije, mademoiselle. Siguran sam da ćemo postići dogovor na obostrano zadovoljstvo. Stoga bih vas molio da mi dozvolite da ubuduće budem u kontaktu sa vama. Je li to u redu?“
Znala sam da to nije molba. Uzdržano sam klimnula glavom, zahvalila mu se što mi je posvetio svoje vreme i gotovo istrčala kroz vrata. Te večeri, kad je Špac došao kod mene, ispričala sam za susret sa Momom, glasom koji je drhtao od besa.
„Zar on stvarno misli da ću… Da sam toliko očajna da… Kakav odvratan čovek! Da se spustim na njegov nivo!“ Već dok sam besnela, nije mi promakla ironija situacije: da se toliko ljutim na pomisao da neko od mene očekuje seksualne usluge kako bih ostvarila svoje ciljeve. Zar ne radim upravo to sa Špacom?
On je uzdahnuo odvezujući kravatu. „Nije to što misliš. Mom mi je telefonirao pošto si otišla. Rekao je da može, naravno, uložiti molbu da zaposli Andrea u fabrici, ali oni drže tvog nećaka s razlogom i, ako budemo previše insistirali, mogli bi da ga pogube. Već su streljali na stotine zatvorenika. Treba da znaš da Mom nije odrastao u Nemačkoj. Detinjstvo i mladost proveo je u Belgiji i mada sada služi Rajhu, mora da pazi šta radi, da ne bi posumnjali u njegovu odanost.“
„Da li sumnjaju u tvoju?“, odvratila sam oštro. „Od toliko ljudi oko nas koji vrdaju valjda ima nekog ko može da mi vrati nećaka kući.“
Špac me je pogledao zamišljeno. „Zašto ti je to toliko važno? U ratu smo, svakoga dana privode na hiljade ljudi i na hiljade ljudi svakoga dana umire. Kazala si mi da je Andre odrastao u Engleskoj, da si ga viđala samo u retkim prilikama, kao što su raspusti ili praznici. Zašto zbog njega rizikuješ vlastitu bezbednost, kad bi mogla da se usredsrediš samo na to da spasavaš sebe?“
Ugrizla sam se za usnu i oborila pogled na cigaretu u ruci. Nisam imala spreman odgovor, i iznenadilo me je što moram da ga smišljam. Najlakše bi bilo odgovoriti da je Andre član moje porodice, ali imala sam i drugih rođaka, štaviše rođenu braću, kojima sam bez oklevanja ukinula sume za izdržavanje kad sam zatvorila atelje, rekavši da nemam viška novca. To je bila laž. Imala sam mnogo novca, iako je bio ograničen, jer su račun u banci zamrznuli, pa sam mogla da podižem samo ono što zarađuje radnja. Ne, u pitanju je bilo nešto više od činjenice da mi je Andre krvni rođak. Na neki nedokučiv način, on je bio oličenje svega dobrog u mom životu. Postao je moje iskupljenje sad kad je obustavljeno sve do čega mi je stalo.
„On je sin moje sestre“, odgovorila sam konačno. „Zar mi treba veći razlog od toga?“
„Ne treba.“ Špac je seo pored mene na krevet. „Ali sad već sigurno shvataš kako su u Berlinu svesni toga da odbijaš da otvoriš modni salon iako su to učinili svi ostali kreatori u Parizu. Tvoje odbijanje predstavlja jasnu poruku. Zašto da ti pomognu ako ti nisi odlučila da pomogneš njima?“
Nisam bila u stanju da ga pogledam. „Šta treba da radim?“
Nije mi odgovorio. Povukla sam dim i okrenula se ka njemu. „Dakle? Šta? Ti radiš za njih, sigurno znaš nešto. Reci mi šta je to. Da li žele da pravim odeću? Dobro, praviću odeću. Predstaviću kolekciju u crvenom i crnom, sa dezenom kukastog krsta.“
„Dobro pazi, Koko. Nikad ne obećavaj ono što nisi spremna da ispuniš. Mom će to iskoristiti. Zaista misli da si očajna, ali ne, nije ono posredi. Iako si zanosna, ne zanima ga da te ponizi. Zna da si u mom krevetu…“
„Ne“, presekla sam ga. „Ti si u mom krevetu. To nije isto.“
Klimnuo je glavom. „Tako je.“ Pogledao me je u oči. „Ne znam šta žele, ali nešto sigurno žele. Možda ni sami još ne znaju. Ako nastaviš da insistiraš, s vremenom ćeš čuti. Drže tvog nećaka. Sigurno imaju cenu.“
Stisnula sam zube i ustala. „Onda, kakva god da je cena, platiću je.“ Ne okrećući se ka njemu, kazala sam: „Mnogo sam umorna. Želim da budem sama.“
Nije se pobunio, pokupio je šešir, bačenu kravatu, diplomatsku akten-tašnu sa šifrovanom bravom, i krenuo je ka vratima. Pogledao me je preko ramena.
„Treba da znaš da je maršal Peten, predsednik vlade u Višiju, pristao na punu saradnju s Berlinom. Mom mi je rekao da se svi Jevreji i ostali nepoželjni građani koji stanuju u okupiranim oblastima pod vlašću višijevske francuske vlade moraju prijaviti policijskoj prefekturi u svom mestu. Nakon denaturalizacije, najverovatnije će biti deportovani. Osim toga, na snazi su novi zakoni, kojima se Jevrejima zabranjuje posedovanje i bavljenje bilo kakvim poslom. Kažem ti to samo zato što bi možda vredelo istražiti da li ti te promene odgovaraju.“
I s tim uznemirujućim rečima je izašao i zatvorio vrata za sobom.
Stajala sam nepokretna, napetih živaca, žudeći za drogom – za brzim ubodom igle u venu, i padom u zaborav bez snova, makar samo za nekoliko sati.
Međutim, već sam znala da bekstvo za mene možda više nikad neće biti moguće.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Uto Sep 28, 2021 8:33 pm

XII
Telefonirala sam Misji. Ručak u Ricu nije dolazio u obzir. Tamo je po danu vladao nemački ukaz po kome je zabranjeno mešanje civila i vojnog osoblja u hotelu, mada su noću bili popustljiviji. Restoran je bio rezervisan samo za naciste.
Zato smo se dogovorile da se nađemo u Tiljerijama.
Neko je rekao Misji za Špaca – ne znam ko, ali sumnjala sam na Mari-Luiz – i mada sam se pripremila za njene prekore, Misja je iznela samo opasku: „Izgleda da je u poslednje vreme strašno moderno imati nacistu za ljubavnika. Da i ti jednom pratiš modu, draga, umesto da je diktiraš.“
Njena zajedljiva primedba me je iznenadila i uzrujala sam se dok smo sedele u kafeu nedaleko od ogromnog Luvra, čiji su kustosi sklonili dragocena umetnička dela u tajna skladišta pre nego što su stigli nacisti. Misja i ja nismo izlazile na javna mesta još od početka okupacije. Pripalila sam cigaretu i posmatrala kroz naočari za sunce malobrojne pešake koji su prolazili pored prozora, išli ka Trgu Konkord, izbegavajući da gledaju druge, umotani u šalove, sa šeširima i rukavicama, bezoblične prilike pognutih glava.
„Ne moraš toliko da paziš“, rekla je Misja suvo. „Mnogo šta se promenilo, ali dve žene u godinama koje su se sastale na kafi ne izazivaju sumnju.“
„Ti ovo nazivaš kafom?“ Trgla sam se gledajući u zrnca što su plivala u mojoj šolji.
„Pa“, odvratila je, „tako je kako je. Ništa više nema ukus kao nekad, pa čak ni ona dimljena šunka koju Žožo nemilice proždire.“
Zapazila sam da izgleda iscrpljeno i mršavije nego što je bila godinama unazad. „Ne jedeš?“
„Oh, jedem.“ Igrala se sa svojom šoljom. „Samo ne jedem toliko kao on. Taj čovek je životinja. Na njegov apetit ništa ne utiče.“
Zavladala je neprijatna tišina. Kad sam ugasila cigaretu i odmah zapalila drugu, Misja je rekla: „Bila sam radoznala kad si pozvala. Izgleda da smo stekle naviku da se viđamo samo na našim malim okupljanjima u kući. Da li te nešto muči?“
Klimnula sam glavom i ponovo pogledala oko sebe, a onda sam osetila njenu ruku ispod stola, kako me hvata za koleno preko nabora bunde od nerca. „Prekini to da radiš. Ponašaš se kao špijunka.“ Zavalila se nazad u stolici. „A sad mi reci šta nije u redu. Da ti nije dosadio ljubavnik?“
Njen ton, iako bezbrižan, imao je skrivenu žaoku. Zaustila sam da joj kažem da nije na njoj da mi sudi, a naročito ne kad ona i Žožo svakodnevno večeraju krijumčarenu šunku, ali sam zadržala jezik za zubima. Kao i obično, na neki tajanstveni način pogodila je blizu cilja.
„’Dosaditi’ nije reč koju bih upotrebila“, odgovorila sam, a onda joj tihim glasom ispričala o Momovoj zagonetnoj igri i Špacovom predlogu. Kad sam završila, podigla je ruku i povukla donju usnu. „Šta misliš, šta mu je bilo na umu?“, upitala je.
„Najpre, ni sama nisam sigurna.“ Pokušala sam da zvučim neuznemireno. „Ali onda me je pozvao Rene de Šanbrin i potvrdio mi kako je istina da po novim zakonima zaista mogu pravnim sredstvima povratiti kontrolu nad Parfemima Šanel, pošto su Vertajmerovi…“
„Da, znam šta su oni. Znači da su i Bolaka, njihovog rođaka…?“
Klimnula sam glavom. „Mislim da jesu.“
Misja je podigla obrve. „Pa eto, konačno možeš. Već godinama želiš da povratiš kontrolu nad trgovinom svojim parfemima. Sad imaš priliku. Sad možeš lako da ih isteraš pošto su Jevreji.“ Izgovorila je to ravnodušnim glasom kao da je se ne tiče šta ću uraditi.
„Ne bi me bilo briga ni da su druidi!“, uzviknula sam, pa sam morala da se obuzdam i spustim glas. „Čerupaju me godinama. I sam Pjer mi je rekao da je to posao, da lična osećanja ne predstavljaju nikakav faktor. Bio je u pravu. Ovde je reč o poslu, o mome poslu. Nikad nisam imala problema sa njihovom religijom, znaš to vrlo dobro.“
„Da li zaista znam?“ Pogledala me je u oči. „Jesi li ikad pomislila da sam možda i ja jedna od njih?“
Ukočila sam se. „Hoćeš da kažeš…?“ A onda sam se iznenada glasno nasmejala s nevericom. „Misja, molim te! Ti si katolikinja. Svi to znaju. Jevrejka si koliko i ja.“
„Otkud znaš?“ Nije skidala pogled s mene. „Iznenadila bi se kad bi znala koliko naših prijatelja to jesu. Ne znaš jer nikad ne pitaš.“ A onda se najednom osmehnula. „Ali, naravno, znam da tebe za to nije briga – mada moram priznati da si to dobro krila u prošlosti. Tvoja veza s Bendorom, pa onda sa Iribeom – stvarno su ostavile utisak. Nemci sigurno znaju da si finansirala Iribeov Temoan. To bi trebalo da ti ide u prilog.“
Prostrelila sam je pogledom. „Kako možeš da mi kažeš tako nešto, naročito sada?“
Misja se nasmejala. „Ako ne sada, kada? Ti i ostali naši prijatelji, svi se ponašate kao da je ovaj rat obična neprijatnost. Pretvarate se da ništa od toga ne postoji. Izgleda da je neznanje vaša najveća osveta.“
„To je užasno. Zvuči kao da sam druga Mari-Luiz!“
„Da. Sve je to užasno. Čak se i naš mali Žan vratio podvijenog repa, krotak kao miš, pa ipak pun ideja za novi komad kojim će ih zabaviti, s Lifarom u glavnoj ulozi.“ Misja je skrenula pogled ka prozoru. „To se moglo i očekivati, pretpostavljam. Niko ne želi da završi u logoru.“
„Misja.“ Nestrpljivo sam otresla pepeo sa cigarete na pod. „Nisi od pomoći. Andre je već u logoru. Ako preuzmem kontrolu nad svojom kompanijom parfema koristeći nove zakone, šta misliš hoće li to značiti da sam voljna da sarađujem?“
Ponovo me je pogledala. „Sigurno ne može da škodi“, odgovorila je i otpila gutljaj iz šolje. Prvi put za mnogo godina koliko sam je poznavala, nisam mogla da protumačim njen izraz lica.
„Ali misliš da je to pogrešno?“
„Otkad je važno šta ja mislim? Uradićeš ono što želiš. Uvek si imala svoje razloge i bili su ti dovoljno dobri. Ni sad nije drugačije.“
„Ali važno je.“ Glas mi se promenio. Bože, pomozi, na ivici sam suza.
„Zašto?“ Njeno pitanje me je pogodilo kao udarac u stomak. Nagla se ka meni. Pramenovi neofarbane kovrdžave kose virili su joj ispod štrikane kape, obrazi su joj bili opušteni i prošarani crvenim žilicama, oči pomalo staklaste – sve je ukazivalo na to da je uzela malo naših plavih kapi pre nego što je izašla iz kuće. „Da li me to pitaš kao prijateljicu ili zato što želiš da ti kažem da je prihvatljivo denuncirati Jevreje?“
Njene reči su odzvanjale u iznenadnoj tišini koja se spustila među nas. Nisam se usuđivala nikud da gledam, kao da bi nas Gestapo mogao uhapsiti svakog trenutka. Nisam bila u stanju da govorim, nisam mogla ni da se pomerim, a ona je nastavila: „Misliš da je moja dozvola važna? Misliš da će to što kažem nešto značiti? Nisam mogla da spasem Lili Rotšild. Ona i baronica Kiti bile su tvoje klijentkinje. Znaš da su udate za najbogatije muškarce u Francuskoj, pa ipak, pošto su Rotšildovi Jevreji, morale su da beže. Lili je ostala pošto joj je muž otišao u Englesku; čuli smo da ju je Gestapo uhapsio kad je pokušala da uđe u Pariz s falsifikovanom propusnicom. Išla sam u policiju, da svedočim u njenu korist – kazala sam im da je došla mene da poseti. Deportovali su je u radni logor. Ona nije Jevrejka, ali to je nije spaslo. Slepa si kao i uvek, Koko. Niko od nas ne može ništa da uradi da bismo se zaštitili zato što oni znaju da niko nije voljan da ih spreči.“
„Ja… Nisam znala za Lili“, kazala sam zapanjena. „Nisam čula.“
Misja je šmrknula. „Ne možeš mnogo ni da čuješ kad si u Ricu, u krevetu s jednim od njih.“ Zaustila sam da se pobunim, ali ona me je prekinula. „Nije me briga ni ako igra trostruku igru; i dalje je zvanično jedan od njih. Upozorila sam te, Koko. Rekla sam ti da budeš oprezna, da će biti odmazde. Ti, Lifar i Arleti… vi nikad ne slušate, a sad se usuđuješ da tražiš savet? Šta očekuješ od mene da ti kažem?“
Toliko sam se tresla da sam ispustila cigaretu. Zgnječila sam je potpeticom i počela da ustajem kad je Misja pružila ruku i zgrabila moju u rukavici. „Učini to“, rekla je, „učini i zažalićeš. Možda ne odmah, možda ne za neko vreme, ali jednog dana hoćeš. Pogledaj oko sebe: ovo ne može potrajati. Čak i ako mi ne učinimo ništa da ih zaustavimo, Britanci hoće. Na kraju će morati da se uključi i Amerika, kao i prošli put. Ovaj rat će se završiti i ostaviće nas da skupljamo krhotine. Postaraj se da ti ne budeš jedna od njih.“
„On mi je nećak.“ Istrgla sam ruku iz njene. „Neću ga ostaviti da trune u logoru u nekoj zabiti. Ima ženu i dete. Ništa loše nije učinio!“
Misja se grohotom nasmejala, u neverici. „Nepobediva Koko jaše u pomoć. Nisi mogla da spaseš Boja, pa sad moraš da spaseš Andrea. Je li to tvoj plan?“
„Idi dođavola, Misja“, prošaptala sam. „Prokleta bila.“ Zgrabila sam tašnu sa stola, tako naglo da su zazveckale šolje na tacnama.
„Već sam prokleta“, čula sam je kako tiho kaže. „Svi smo“, odgovorila sam, ali nisam zastala, već sam dugačkim koracima izašla iz kafea na hladno prolećno sunce.
Ako sam prethodno i bila neodlučna – razmišljala sam marširajući kroz park Tiljerije – sad sam rešila. Kazaću Špacu da sam spremna da platim cenu koju traže.
I nameravala sam da održim reč.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Uto Sep 28, 2021 8:34 pm

Pozvala sam Renea i naložila mu da preduzme pravne mere protiv Vertajmerovih. Ja sam čista Francuskinja, bez kapi nepoželjne krvi u venama; oni su mi ukrali kompaniju i predugo profitirali od mog parfema. Krajnje je vreme da im to naplatim.
Za večerom u Ricu, Špac je aplaudirao mojoj odluci. „Upravo to je ono što se traži. Vesti će procuriti u Berlin i gledaće na tebe kao na saveznicu. Upravo si otključala Andreov zatvor.“
„Videćemo“, odgovorila sam. Njegovo zadovoljstvo mi je najednom izgledalo krajnje neukusno. „Pretpostavljam da pod tim curenjem vesti u Berlin misliš na Moma. Ti ćeš reći njemu, a on će reći njima.“
Podigao je čašu s vinom. „Ako hoćeš. Ali mislim da će oni saznati i bez Moma. Njihovoj pažnji ne izmiče ništa od onog što se dešava u Parizu.“
„Zaista?“ Osetila sam neodoljivu potrebu da ga pljunem u lice. „Bez obzira na to, želim da Mom zna. Ja sam svoj deo ispunila. Sad on mora da ispuni svoj. Mora da popuni i pošalje sve one papire koje je pomenuo. Odmah.“
„Smatraj da je urađeno“, rekao je Špac. Ako je i osetio moje nezadovoljstvo, ničim to nije pokazao. Završili smo večeru i ja sam se vratila u sobu, a on je, kao i obično, ostao malo u hotelskom predvorju da porazgovara s drugim nacistima i pretvara se da neće šmugnuti iza ugla i doći da spava sa mnom. Bila sam u velikom iskušenju da mu zaključam vrata, za stalno. Iako sam bila uverena da su me Vertajmerovi izigrali i napravili od mene budalu, prezirala sam sebe. To nije bila fer borba, ali kad su pa oni bili fer? Zaradili su čitavo bogatstvo na mom parfemu No5, dok sam ja morala da se zadovoljim milostinjom; čak je i njihov rođak Bolak počeo da mi naplaćuje dvostruko za upola manju količinu, navodeći kao razlog raznorazne smešne prepreke koje su mu povećale troškove. Pa ipak, znala sam da sam, koristeći nove antisemitske zakone, prešla onu nevidljivu crtu.
Postala sam neprijatelj.
Kad je Špac pokucao na vrata, sedela sam na krevetu i čekala. Pritisnuo je kvaku, pokucao ponovo. Potom je nečujno stajao pred vratima. Videla sam njegovu senku kako preseca traku svetlosti ispod vrata. Samo je stajao tamo, strpljiv.
Na kraju je otišao. Vratiće se; u to nisam nimalo sumnjala – ali ne te noći.
Od moje tužbe protiv Vertajmerovih nije bilo ništa. Čim je Bolak shvatio šta smeram, podneo je ostavku i pobegao u Njujork, a Buržoa je preneo na jednu francusku vazduhoplovnu korporaciju kojom je upravljao direktor čistokrvni Francuz kao i ja. Tužba koju sam tako plahovito podnela i koja me je koštala Misjinog poštovanja zadržavana je u prezauzetom sudu, i moj advokat se borio sa odlaganjima sve dok mi nije rekao da je beznadežno. Nijedan sudija nije želeo da se bavi parnicom oko parfema kad su imali preča posla, da zaštite sebe.
Nisam odlazila kod Sertovih dok je odmicalo leto 1941, a rat se nastavljao. Hitler je držao u šaci najveći deo Evrope i objavio je nameru da izvrši invaziju na Sovjetski Savez. U međuvremenu, usmerio je Luftvafe protiv Britanije, otpočeli su razorni vazdušni napadi i na London je padala kiša bombi. Čerčil je dobio izbore za premijera. Poslala sam mu čestitku, ali nisam dobila odgovor. Nisam znala ni da li je moje pismo stiglo do njega. Nemci su nadzirali poštansku službu, telefone i telegraf, sve što bi moglo poslužiti da procure informacije ili za propagandu. Znala sam da sam rizikovala time što sam mu pisala, da me pismo može razotkriti kao simpatizera. Nije me bilo briga. Gotovo da sam želela priliku da im prkosim u lice i ublažim sopstvenu grižu savesti. Jedne večeri, dok sam se vraćala sa Jelisejskih polja, prošla sam pored tende iznad ulaza u pozorište u kom su Stravinski i Đagiljev postavili Posvećenje proleća. Na njegovu fasadu bio je zalepljen ogroman plakat koji je najavljivao izložbu o Jevrejima u Francuskoj. Ilustracija na plakatu bila je groteskna: karikatura muškarca s kukastim nosem koji nagomilava novčiće, a kraj njegovih nogu prose izgladneli beskućnici. Naježila sam se. Ljudi su stajali u redu za izložbu, smejali se i ćaskali, a među njima i uniformisani Nemci. Više nisam mogla da prepoznam Pariz, nisam poznavala vlastiti grad. Pretvorio se u cirkus – u komičnu farsu naseljenu zlim duhovima i vojničkim čizmama, oportunistima koji su prodali dušu za bajat hleb.
A najviše od svega, nisam mogla da prepoznam sebe. Ponovo sam se okrenula Špacu. On je bio moja jedina veza s Berlinom i sa Andreom; uveravao me je da je proces započet i da se točkići još okreću, samo ne tako brzo kao što bih ja volela. Mom je predao dokumenta, sad treba samo da čekamo. Tad sam pobesnela na njega, i na Moma i na sve Nemce. Psovala sam i bacala stvari na zid, sve dok me Špac nije uhvatio za ruke i privio u zagrljaj, a moja vika prešla u očajničko kukanje. „Nikad ga više neću videti“, plakala sam, „Nikad ga neću videti i njegova žena mi nikad neće oprostiti. Obećala sam joj da će biti bezbedan!“
Te noći Špac je saznao za sedativ. Podozrevala sam da zna već odavno; imala sam neupadljive ožiljke na unutrašnjoj strani ruke, koje je morao primetiti. Ali svejedno sam mu rekla, pripremila injekciju, dala sebi dozu, pa legla na krevet i plakala.
Držao me je u naručju dok su plave kapi tekle mojim krvotokom, i na kraju zamračile svet. Kad sam se ujutru probudila, nije ga bilo. Shvativši u jednom zastrašujućem trenutku da sam otkrila tajnu koju bi mogao iskoristiti protiv mene, oteturala sam se u kupatilo, podigla pogled ka ogledalu i videla da je na njemu ispisao mojim ružom za usne:
Spakuj torbe. Idemo u La Pauzu.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Uto Sep 28, 2021 8:34 pm

Nisam imala pojma kako je to postigao. Obezbedio nam je neophodna dokumenta, traženi ausweiss, rezervisao je kupe prve klase u brzom vozu. Na stanici u Kanu čekala su kola s punim rezervoarom, koja je sam vozio do moje vile.
Posluga je sve pozaključavala i otišla. Samo nekoliko kilometara dalje, delovi Rivijere bili su u ruševinama od bombardovanja. Dok sam išla kroz kuću, otvarala žaluzine i strugala suvo lišće iz proreza, do mene je dopirao miris moga vrta opojne arome jasmina i heliotropa, uz miris ruža koje sam sadila puna nade, dok sam još verovala da će me Bendor zaprositi.
Očekivala sam duhove. Ma koliko da sam je volela, kuća je vrvela od njih. Svi prijatelji koji su jeli za mojim rustičnim stolom sada su raštrkani na sve strane; svi mrtvi, kao Iribe, čiji je kolaps na teniskom terenu pretvorio moje utočište u panteon žalosti.
Međutim, zatekla sam samo prazninu. Jedino su uokvirene fotografije na policama iznad kamina nudile odraze srećnijih vremena, kad je borba za nadmoć u svetu mode bila jedina bitka za koju sam znala.
Vodila sam ljubav sa Špacom u sobi u kojoj sam oplakivala Iribea, pored otvorenih prozora, da pustim unutra slani morski vazduh i šapat borova. Danju smo šetali po brdima ili se vozili u selo da kupimo hleba, svežeg maslaca i džema. Mada jug nije bio okupiran, i tu je vladao strah; višijevska vlada počela je da hapsi i mnoge izbeglice koje su pohrlile na obalu, očajnički nastojeći da umaknu.
Čuvši da sam došla, arhitekta Štrajc mi je došao u posetu. Da mi se nije predstavio, ne bih ga prepoznala. Bio je ispijen i neuredan, upalih očiju i kože žute kao pergament. Izgledao je kao da nedeljama nije pojeo čestit obrok, pa sam ga ponudila hranom, ćaskajući o nevažnim stvarima, izbegavajući svako pominjanje rata sve dok me nije zamolio da odemo do praznog bazena da mi pokaže, kako je rekao, naprsline koje su se počele javljati na pločicama.
Znala sam da želi da se udaljimo od Špaca, koji je ostao na verandi da pije vino. Dok smo koračali oko mog napuštenog bazena, praznog i prošaranog istrulelom vegetacijom i algama, Štrajc se nakašljao i rekao: „Mademoiselle, mislio sam… Imate li nešto protiv da ostanem ovde i preuzmem posao neophodne popravke ovih pločica?“
Namrštila sam se. Izvadila sam cigarete is džepa pantalona i ponudila mu jednu. Trgao se kao da mesecima nije video pravi duvan. Dok je uvlačio dim polusklopljenih očiju, pogledala sam ka Špacovoj silueti na verandi i rekla: „Šta stvarno hoćete?“
Štrajc se sledio, a dim mu je izlazio iz nosa. „Da… da popravim pločice. Vidite, ako i dalje budu izložene vremenskim prilikama, te naprsline će se s vremenom širiti i…“
Zavrtela sam glavom. „Zaboravite pločice. Dajem vam reč da će sve što kažete ostati među nama.“ Nasmešila sam se da ublažim nemir koji mu se ukazao na licu. „Samo mi recite šta hoćete.“
Oborio je pogled. „Vaš podrum. Dovoljno je velik za dvadesetoro ili tridesetoro ljudi.“
„Shvatam.“ Nisam ga ništa više pitala, ali kad je načeo tu temu, nije mogao da se uzdrži. „Imamo mnogo ljudi koji dolaze ovamo u potrazi za utočištem. Trudimo se da im obezbedimo prelaz u Italiju, ali za falsifikovanje dokumenata treba vremena. Moraju negde da se kriju dok čekaju. Kao što znate, najveći broj vila u ovom kraju pripada Britancima. Kuće su ili zaključane kao vaša ili ih čuvaju psi i unajmljeni čuvari. Podozrevamo i da su neke od njih pod prismotrom Nemaca. Nikom ne možemo da verujemo; i ovde ima doušnika. Kad bismo mogli da koristimo La Pauzu…“ Glas mu je zamro kada je video kako sam ponovo brzo pogledala ka verandi. „Ako je previše to što tražim, razumeću“, rekao je. „Samo sam… Mislio sam da biste možda…“
Skrenula sam pogled ka njemu. „Jeste li sigurni da moju kuću ne motre?“
„Jesam. Znao sam da ste ovde zato što mi motrimo na nju. Ali izgleda da niko drugi na nju ne obraća pažnju.“
Ćutala sam. „Ako vas nađu“, kazala sam konačno, „sigurno shvatate šta će se dogoditi, zar ne? I vama i vašim izbeglicama, i vašim prijateljima koji im pomažu, a možda i meni?“
„Shvatam. Ali ne možemo se oglušiti. To je rizik koji se mora preuzeti.“
Pomislila sam da treba da odbijem. Bio je to stvarno rizik, i to ogroman. Dok sam oklevala, Štrajc je dodao: „Osim toga, koristio bih i radio-odašiljač da komuniciram s našim drugovima preko granice. I to morate znati pre nego što donesete odluku. Radio-odašiljač je britanski, šifrovan je da bi se izbeglo prisluškivanje, ali ništa nije sasvim sigurno.“
Pružila sam mu svoju srebrnu tabakeru i Kartijeov upaljač. „Uzmite ovo. Prodajte za svoje ciljeve.“ Krenula sam nazad u kuću. Pošao je za mnom. Pre nego što smo stigli do verande, kazala sam: „Vraćam se u Pariz za nekoliko nedelja. Možete ostati ovde da popravite pločice. Platiću vam unapred. Ako vas neko nešto pita, radite za mene. Napisaću vam pismo koje to dokazuje.“
„Dobro“, promrmljao je. „Bog vas blagoslovio, mademoiselle.“
Nasmešila sam se. Nakon svega što sam uradila, božji blagoslov je bio poslednje što sam mogla očekivati.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Uto Sep 28, 2021 8:35 pm

„Je li sve u redu?“, upitao je Špac pošto sam ispratila Štrajca do kapije. Upravo je otvarao drugu bocu šardonea, te sam, kad je omirisao buke, pomislila na veliki podrum ispod naših nogu iz kojeg je uzeo to vino, i odgovor mi je zvučao pomalo napeto.
„Da, naravno. Doći će da boravi ovde preko zime kako bi obavio neke popravke. Na bazenu i u vrtu. Ostavila sam kuću napuštenu. Pošto mu treba posao, pomislila sam – što da ne?“
„Oh.“ Sipao mi je vino u čašu. Pokušala sam da ga pijem, ali bilo mi je kiselo u ustima. „I to je sve?“, rekao je Špac. „Izgleda mi pomalo… očajno.“
„Tako rat deluje na ljude“, odvratila sam oštro. Spustila sam čašu. „Boli me glava. Idem da se odmorim pre večere.“
Dok sam se penjala grandioznim stepeništem koje mi je Štrajc napravio po uzoru na Obazin, čula sam kako me Špac doziva po imenu. Njegov osoran ton naterao me je da stanem. „Zašto me lažeš?“
Okrenula sam se. Zurio je u mene. „Lažem?“, odvratila sam bezbrižno iako mi je srce lupalo kao ludo. „Kažem ti, pločice bazena su naprsle i…“
Špac je krenuo prema meni, a zvuk njegovih potpetica po kamenim pločama predvorja odjeknuo je kao grmljavina. „Kad ćeš imati poverenja u mene? Jer ako je odgovor ’nikad’, odmah treba da se rastanemo. Nisam sa tobom da bi me iskorišćavala; toga mi je dosta od mojih nadređenih.“
„Da bih te iskorišćavala?“ Jetko sam se nasmejala. „Misliš da to radim?“
„Ne znam. Činim ono što mogu, ali ti očigledno i dalje nemaš poverenja u mene. Da imaš, ne bi me sad lagala.“ Nisam mu odgovorila, pa je nastavio, dok sam čvrsto stezala rukohvat: „On radi za pokret otpora, zar ne? I želi da za to koristi kuću.“
„Mislim da to njega treba da pitaš“, odgovorila sam i čula napetost u sopstvenom glasu. „Ali ovo je moja kuća. Mogu s njom da radim šta hoću.“
Popeo se stepenicama do mene. Iznenada, na licu su mu se videle njegove godine: pomalo opušten podbradak, mrežica kapilara na nosu, što odaje sklonost piću. „Zar misliš da sam ti ja neprijatelj? Zato ne želiš da mi kažeš šta je tražio?“
Moj odgovor je bio oštar, usiljen, kroz zube. „Nemaš pravo da me ispituješ.“ Kad je nestrpljivo uzdahnuo, dodala sam nesmotreno: „Sigurno me smatraš budalom ako očekuješ od mene da verujem da nisi ono za šta se izdaješ.“
„Nemoguća si“, rekao je.
„Stalno mi to govore.“ Okrenula sam mu leđa. Pružio je ruku i uhvatio me za ručni zglob. Zastala sam, upadljivo pogledala u njegovu ruku, pa rekla: „Mislila sam da ćeš mi pomoći da oslobodim Andrea.“
„Pokušavam“, odgovorio je. „I Mom pokušava. Nemaš strpljenja. Očekuješ čuda…“
„Čuda?!“ Istrgla sam ruku. „Dosta mi je toga da slušam kako je to teško, koliko papirologije i podmićivanja zahteva. Muka mi je od vaših izgovora.“
Iznenada sa vrata se začuo drhtav glas: „Mademoiselle?“ Okrenula sam se i dah mi se presekao kad sam tamo ugledala Štrajca kako stoji s mojom tabakerom u ruci. „Sigurno ste ispustili ovo. Ima… Ima vaš monogram.“
Sledila sam se, strah me je prikovao na mestu. Špac mu je mirno rekao: „Uđite i zatvorite vrata, monsieur. Mislim da treba da porazgovaramo.“ Zatim je pogledao u mene. „Nasamo. Možeš li mi to učiniti?“
Umalo nisam viknula Štrajcu da beži, da trči najbrže što može preko planina u Italiju ili Švajcarsku, negde gde ga neće naći, ali umesto toga samo sam klimnula glavom i gledala kako Špac odvodi mog arhitektu u dnevnu sobu. Treba da ostanem ovde, pomislila sam. Treba da sačekam dok ih ne čujem da razgovaraju, a onda da se prikradem i da prisluškujem. Sasvim iznenada, poželela sam da imam pištolj. A kad sam to pomislila, prvi put sam shvatila koliko je opasna i komplikovana, koliko kompromitujuća, moja veza sa Špacom.
Bila sam spremna da ga ubijem. Dotle sam stigla.
Popela sam se stepenicama, otišla u svoj apartman, zatvorila vrata za sobom i stajala tamo ne znajući šta da radim. Konačno, sela sam na pozlaćenu stolicu kraj prozora i zurila napolje, u sumrak što se spuštao, obasjan poslednjim zracima sunca, koralnocrvene boje, boje mojih večernjih haljina, što je prelazila u ljubičastu na liniji horizonta, gde se nebo dodirivalo s morem. Činilo mi se da su prošli sati pre nego što je Špac pokucao na vrata i ušao.
Ne podižući pogled, kazala sam: „Da li ti je rekao?“
„Jeste.“ Tepih je prigušio njegove korake dok mi je prilazio. „Želi da koristi podrum da u njemu krije izbeglice, i baštu kao bazu za njihovo prebacivanje u Italiju. Ima radio--odašiljač koji takođe mora da krije. Predložio sam mu da i njega kriju u podrumu, jer će debljina zidova prigušiti statički elektricitet.“ Zaustavio se na nekoliko koraka od mene. „Osim toga, ima prijatelja, nekog profesora Jevrejina, kog su uhapsili u Višiju. Zatražio je pomoć od mene. Videću da li mogu da sredim da ga puste. To nije logor; profesora drže u lokalnom pritvoru, pa će možda biti dovoljan samo veći mito.“
Najzad sam ga pogledala u oči.
„Da li ti je to dovoljno?“, upitao je.
„Zasad“, prošaputala sam mada zapravo nisam znala da li je dovoljno ni da li će ikada išta biti dovoljno. Sklopila sam savez sa đavolom i sad, šta god da se desi, moram to dovršiti.
„Dobro.“ Okrenuo mi je leđa.
„Spremiću večeru za sat; pozvaću te kad bude spremna. Štrajc će nam se pridružiti pošto se okupa, jer mu je to preko potrebno. Tvoj hrabri arhitekta smrdi.“

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pon Okt 04, 2021 1:48 pm

XIII
Sedmog decembra 1941. Japanci su bombardovali američku bazu u Perl Harboru.
Već sam ponovo bila u Parizu, u Ricu. Kad smo čuli vesti preko radija, bilo je klicanja i otvaranja šampanjca jer su se Nemci radovali. Taj podmukli napad je očigledno ublažio strepnju da bi Amerikanci mogli da uđu u rat, jer je pokazao ranjivost Amerike.
To mi se smučilo i od tada sam izbegavala restoran Rica. Nekoliko dana kasnije, došao je Kokto da ručamo zajedno u jednom bistrou nedaleko od moje radnje. Iznenadilo me je kako dobro izgleda: uglasto lice bilo mu je punije nego ikada, ćuba kose nepokorna kao i uvek, ali bio je uredan i dobio je malo na težini, što mu je oduvek bilo potrebno. Nedostajalo mu je one živosti na koju sam bila toliko navikla; posle mnogo godina koliko sam ga poznavala, taj nedostatak bio je upadljiv.
„Rat“, rekao je kad sam prokomentarisala njegov izgled, „čini čuda za poroke.“
Shvatila sam to tako da se odvikao od droge dok je bio pritajen na Azurnoj obali, u kućama raznih prijatelja, zajedno sa svojim ljubavnikom glumcem. Kokain, morfijum i druga uživanja bilo je nemoguće obezbediti, osim preko neke nacističke veze ili Mari-Luizinih krijumčara; a kad je i bilo moguće, koštalo je čitavo bogatstvo.
„Treba da pođeš sa mnom kod Misje“, rekao je dok smo jeli nešto bezukusno i sivo kao i sam grad. „Raspituje se za tebe, zanima je kako si.“
„Zaista?“ Gurala sam po tanjiru file od… pa nisam imala pojma kakvo je to meso, znala sam samo da je preliveno gnjecavim crnim lukom i kupusom, jedinim povrćem koje je tada bilo na raspolaganju. „Baš čudno. Mislila sam da više ne želi da me vidi.“
„Kaže da si ti nju ostavila.“ Nagnuo se ka meni sa đavolskom poverljivošću, od čega sam izgubila i ono malo apetita što sam imala. Njegov izraz lica podsetio me je na onaj dan kad je došao da me poseti za vreme moje razdvojenosti od Boja, i kad mi je rekao za Misjinu zavisnost. „Tvrdi da si bila histerična.“
Nasmejala sam se kiselo i pripalila cigaretu da potisnem ukus onog neidentifikovanog mesa. „Ne sumnjam da jeste. Kako bi išta moglo biti njena krivica? Nema sumnje da bi meni pripisala i krivicu za rat, samo kad bi joj neko verovao.“
„Koko, njoj je mnogo stalo do tebe.“ Izgledao je potišteno, ali nisam mogla da odredim da li zato što mu je stvarno žao zbog naših nesuglasica, ili zbog toga što je lišen popodnevnog zlobnog tračarenja. Sigurno je po mom držanju video da nisam za to raspoložena. „Veoma ju je uznemirilo što ste se posvađale, i to još zbog Nemca.“
Nakostrešila sam se. „Nije bilo zbog Nemca. Bilo je zbog nečeg drugog.“ Zaćutala sam gledajući ga kroz dim cigarete. „Da li ti je rekla zašto?“
Slegao je ramenima, mada mu je lice sinulo od iščekivanja. „Tek ponešto. Bila je prilično uzdržana, što je neobično za Misju.“ Zastao je. „Dakle, niste se posvađale zbog onog tvog novog ljubavnika?“
Savladala sam neodoljivu potrebu da ugasim cigaretu u onom bućkurišu u mom tanjiru i da odem. „Zato više neću da dolazim u njenu kuću. Misja ima previše stavova o stvarima o kojima ništa ne zna.“
„Ali rekla je da se trudiš da spasiš nećaka, da je on u nekom nemačkom logoru i da te to izluđuje. Krivi okolnosti, a ne tebe.“
„Da li ti je rekla da je Jevrejka?“ Te reči su mi izletele iz usta pre nego što sam uspela da se zaustavim, i istog trenutka sam poželela da ih povučem.
Kokto se ukočio. „Misja je…?“ Prešao je pogledom oko sebe, po skoro praznim stolovima, i taj gest mi je pružio perverzno zadovoljstvo. To je postalo naša druga priroda. Taj jezivi strah da nas neko ne prisluškuje; bilo mi je drago što ni on nije na to imun. „Mislio sam da je katolikinja. Kaže da jeste. Ima ikone i raspeća svuda po kući.“
„Katolikinja je. Samo sam se pitala da li ti je to ikada pomenula.“
„Meni nije.“ Oblizao je usne. Osećala sam se loše. Misja mi zapravo nije rekla da je Jevrejka, samo je tom pretpostavkom htela da istakne svoje mišljenje suočavajući me sa mojim odlukama. A sad sam potencijalno pogibeljnim informacijama izazvala jednog od najokorelijih skandal--majstora u Parizu.
„Samo je htela da stekne moje saosećanje“, kazala sam usiljeno bezbrižno. „Znaš kakva je ona, sve bi učinila da je sažaljevaju.“
Na moje veliko olakšanje, on se zakikotao. Ma koliko gorljivo tragao za prljavim vešom, odavno sam već bila naučila da ga lako mogu skrenuti u bilo koji smer. „Stvarno je takva. Misja zaista voli svoje mučeništvo. Postala je usamljenik, gotovo da više ne izlazi iz one kuće, a Sert i ona…“, zadahtao je. „Sigurno mrze jedno drugo, sudeći po tome kako žive, ali eto, ipak su danonoćno zajedno, iako on ima svoj stan i sigurno bi mogao da živi tamo kad bi hteo.“
„Ne mrze oni jedno drugo.“ Dala sam znak konobaru da donese račun. „Oni su potrebni jedno drugom. A to je“, dodala sam, „nešto sasvim drugo.“
„Znači, doći ćeš?“ Obrisao je usne salvetom. Pojeo je sve sa tanjira, čak je i pokupio hlebom onaj odvratni sos. „Lifar se vratio s turneje u Berlinu, sutra ćemo se okupiti da čujemo sve o tome. Moraš, Koko. Svima nam nedostaješ.“
„Opraću kosu i razmisliću o tome“, odbrusila sam. „Hajdemo da prošetamo i da mi pričaš o svom novom komadu.“
Bio je to moj najstariji trik: pitaj pisca za njegovo delo i sve ostalo padne u zaborav. Kao i obično, delovalo je poput čarolije.
Međutim, otišla sam kod Misje i povela sam Špaca sa sobom. Bio je to prvi put da ga uvodim u krug svojih prijatelja, i to sam uradila namerno, u nastupu prkosa, ušla sam u njenu dnevnu sobu, u bundi od nerca i sa biserima, s crvenim ružem na usnama i namirisanom ešarpom oko vrata. Tamo je bila grupa ljudi veća nego obično: neki Žožoovi prijatelji umetnici, nekolicina beznačajnih kooperativnih činovnika režima, kao i Mari-Luiz, Kokto i njegov ljubavnik Mare, idol matinea, i Lifar sa svojim baletanom du jour.xlix
Misja je izgledala preneraženo dok mi je Špac pomagao da skinem bundu i dok sam, manikiranom rukom punom prstenja, poravnavala svoj tamni vuneni kostim. Žožo je nezgrapno prišao da se rukuje sa Špacom. Mari-Luiz nije skidala pogled s njega. Špac je govorio samo francuski, tako smo se prethodno dogovorili. Francuski ili engleski, ali ne nemački. Nakon obilnog ručka, koji je pokazao za šta je Žožo zapravo najviše zainteresovan, sela sam za klavir krcat fotografijama – vapio je za štimovanjem – i sa Lifarom i Koktoom pored sebe, svirala neke svoje pesme iz Mulena koje su davno očaravale oficire garnizona. Glas mi je bio promukao, pucao je na visokim tonovima, ali svi su aplaudirali, i dok se Špac smešio, popustile su mi kočnice, pa sam odsvirala još nekoliko, smejući se kad nisam mogla da se setim reči jedne pesme, te je uskočio Lifar sa onim svojim divnim baritonom, da me izvadi.
Misja nije rekla ni reč.
Posle, uz španski konjak, koji je Žožo uspeo da nabavi ko zna odakle, neko je započeo razgovor o katastrofalnim gubicima u Perl Harboru. To nije pokvarilo raspoloženje; zapravo izgleda da niko na to nije obraćao pažnju, sve dok Špac nije primetio: „Amerikanci nisu želeli da se mešaju, ali posle ovoga, sigurno će…“
„Šta?“, zapištao je Kokto. „Šta će da urade? Ili bolje rečeno, šta mogu da urade?“
„Da“, zarežao je Lifar sa divana, na kojem je ležao izvaljen. „Izgubili su čitavu flotu. Moraće da gađaju Japance žvakaćim gumama.“
„I bocama koka-kole“, dodao je Kokto i pljesnuo rukama. „I ljuskama od kikirikija?“
Dok je tišina postajala sve teža, oni beznačajni činovnici – svi birokrate rođeni Francuzi koji su punili džepove na tuđoj nesreći – gledali su iskosa u moje razuzdane prijatelje dok nas Misja nije zlokobno pogledala i kazala: „Napolje.“
Niko se nije ni makao.
„Napolje“, ponovila je. Ustala je streljajući nas pogledom. Izgužvana haljina od žerseja – jedna od mojih kreacija, zapazila sam, mada tako istegljena i bezoblična da sam je jedva prepoznala – visila joj je sa širokih bokova i velikih grudi. Videvši da se niko nije ni pomerio da uzme šešir ili kaput, odjurila je u svoju sobu, zalupivši vratima tako snažno da su se zatresle slike na zidovima. Žožo je zakolutao očima. „Idi kod nje, molim te, Koko. Ovakva je već nedeljama.“
Htela sam da odbijem. Međutim, klimnula sam glavom i uzela tašnu. Dok sam izlazila, u sobi je nastao metež, svi su sad raspravljali o tome hoće li Amerikanci ući u rat, sa argumentima začinjenim besmislenim pretpostavkama i omalovažavanjem obogaljenog autoriteta predsednika Ruzvelta.
Nisam pokucala na Misjina vrata. Pretpostavila sam da su otključana, pa sam ih samo otvorila i zatekla je zgrbljenu na ivici kreveta kako uvrće maramicu u rukama. Podigla je ka meni pogled suznih očiju, a onda ga skrenula. „Jesi li došla da likuješ?“, promrmljala je.
Zatvorila sam vrata, naslonila se na njih i prekrstila ruke na grudima. „Koliko dugo nameravaš da se tako ponašaš? Jer nemam strpljenja za to, a nema ni Žožo.“ Izvadila sam iz tašne tri ampule i stavila ih na njen pisaći sto. „Evo ti.“
„Hvala“, odgovorila je i ne pogledavši me.
„I to je sve? Pa dobro onda. Nema na čemu.“ Okrenula sam se prema vratima.
„Koko, čekaj.“ Glas joj je podrhtavao. „Ja… Žao mi je zbog svega što sam kazala onoga dana. Bila sam uzrujana. Rat je i…“ Prigušila je jecaj.
Prišla sam joj, sela pored nje i uzela je za ruku. „Prijateljice smo više od dvadeset godina. Prijateljice se prepiru. Svađaju se. Dešava se. Znam koliko ti je ovo mučno. I meni je žao. Nisam htela da se tako naljutim na tebe. Najzad, nisi ti kriva.“
Misja je šmrktala. „Ja sam samo jedna usamljena starica. Više ne prepoznajem ovaj svet.“
„Niko od nas ga ne prepoznaje. Ali svet je zasad takav.“
Klimnula je glavom i stisnula mi ruku. Konačno je podigla pogled. U tom trenutku me je pogodilo koliko izgleda istrošeno, ostarelo. Otuđile smo se, pa sam u ljutnji zaboravila da Misja ima skoro sedamdeset godina, a za razliku od mene, koja sam činila sve da ih prikrijem, ona im je pala u ralje i bespomoćno im se prepustila.
„Izgleda fin čovek“, kazala je. „Tvoj prijatelj. Nije ono što sam očekivala.“
Nasmejala sam se. „Ne nosi SS uniformu, ako si na to mislila. On je diplomata.“
„Da. Vidim.“ Uspela je da se slabašno nasmeši. „Jesi li srećna?“
Na to njeno pitanje iznenada sam zaćutala. Nikad nikad nisam zastala da razmislim o tome. Smatrala sam da sreća više nije moguća, ili bar da niko od nas ne treba da joj teži.
„Ne znaš da li si srećna?“, kazala je pošto joj nisam odgovorila. „Voliš li ga, Koko?“
„Ne“, konačno sam priznala. „Ali mi je potreban, kao što je tebi potreban Žožo. Shvataš li sad? Bez njega, ovaj život bi bio nepodnošljiv. Uz njega mogu da…“
„Da zaboraviš.“ Klimnula je glavom. „Da, savršeno shvatam. On je poput naših plavih kapi.“
„I bolje od toga. U svakom slučaju, nije toliko skup.“ Videla sam kako je usmerila pažnju na pisaći sto. „Hoćeš da ti pomognem?“
Odmahnula je glavom. „Snaći ću se. Samo… trenutno ne mogu nikog da vidim.“
„Naravno. Reći ću im da si premorena i da si legla da se odmoriš.“ Poljubila sam je u obraz. Osetila sam miris pudera i fini trag još nečeg. „Je li to No5?“, upitala sam iznenađena.
„Svakoga dana.“ Isturila je rame sa iznenadnim poletom moje stare Misje koju sam poznavala. „Žena koja ne stavlja parfem nema budućnost“, rekla je citirajući jednu moju reklamu.
Nasmejala sam se, ustala i pošla ka vratima. Pogledala sam je preko ramena. „Ne znam mogu li uopšte više da volim nekog muškarca“, rekla sam, „ali volim tebe, Misja. I uvek ću te voleti, bez obzira na sve.“
Od njenog osmeha srce mi se steglo. „Samo za to i živim.“

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pon Okt 04, 2021 1:49 pm

Rat se vukao dalje i vukao je nas sa sobom. Moje takozvane kolege kreatori prilagođavali su se koliko su mogli strogim ograničenjima u nabavci tkanina, a Nemci su pored toga uveli i restrikcije u pogledu dužine odeće, čije je kršenje moglo dovesti do velikih novčanih kazni. Moje finansije, međutim, nisu bile pod prismotrom. Iako nisam imala pristup svome novcu u banci, dovoljno sam zarađivala od svoje radnje trudeći se da održim redovno snabdevanje parfemima i rvući se s novim vlasnicima Parfema Šanel, koji nisu bili ništa bolji od prethodnih. Insistirali su na tome da se pridržavam uslova postojećeg ugovora. Premda sam uspela da se rešim Vertajmerovih, nisam postigla ništa drugo, moje insistiranje na novom i boljem ugovoru bilo je uzaludno.
Svake nedelje sam slala Špaca kod Moma da proveri ima li čega novog. I svake nedelje se vraćao bez novosti o Andreovom slučaju, mada sam do tada isplatila Momu dovoljno mita da obezbedim puštanje čitave čete.
Iz inostranstva su, međutim, stizale bolje vesti. Amerikanci su se udružili sa savezničkim snagama i, do kraja 1942, nemačka katastrofalna ofanziva na Rusiju pretrpela je velike gubitke. Kao što je Misja i predvidela, struje su se počele menjati, što je rezultiralo sve većim progonom francuskih Jevreja. Više od četiri stotine ih je uhapšeno i deportovano u logore, pošto su bili zatvoreni u Zimskom velodromu – velikom biciklističkom trkalištu, nedaleko od Ajfelove kule.
Tog leta 1943. vrućina je bila neizdržljiva. Noću, uz širom otvorene prozore moje sobe, sedela sam ćuteći dok mi je Špac detaljno pričao o užasima koje su pretrpeli Jevreji, satima ostavljeni bez vode i hladovine, pod plavim staklenim krovom velodroma, da se živi peku, sve dok nije stigla protestna povorka koju su predvodili katolički sveštenici da zahteva njihovo puštanje.
„Rasterali su ih suzavcem i pucnjima“, rekao je Špac koračajući tamo-amo po sobi, i pokušao drhtavim rukama da pripali cigaretu. „Mnoge su i uhapsili i deportovali zajedno s Jevrejima.“ Bio je vidno uzrujan, pa sam mu prišla. Uzela sam mu upaljač iz ruke i zapalila mu cigaretu.
„Mi tu ne možemo ništa da učinimo“, rekla sam prezirući zvuk sopstvenog glasa, slabost u njemu, nesavladivu nemoć. „Mi to ne možemo da sprečimo.“
Grizao je donju usnu.
„Pomažemo koliko možemo, onim ljudima u La Pauzi“, nastavila sam. „Pomogao si da puste onog Štrajcovog prijatelja, bezbroj drugih prebacuju preko granice. Ali ovo… Ovo je previše.“
„Svi će oni umreti“, rekao je. Uprkos podrhtavanju, glas mu je bio odlučan. „Ovaj rat je postao zverski kao nijedan drugi. Uništiće Nemačku za mnogo budućih generacija. Naša jedina nada je…“ Naglo je ućutao i uvukao duvanski dim, izbegavajući moj pogled. Nikada ranije nije to učinio, nikad nije tako jasno pokazao oklevanje, pa sam čula sebe kako govorim: „Šta? Šta se još dešava?“
Ćutao je. Kad je konačno progovorio, glas mu je bio tako tih da sam ga jedva čula: „Mislim da je moj stan pod prismotrom. Mom mi je ispričao da je pre nekoliko dana u njegovu kancelariju došao Gestapo da je pretrese. Pomahnitao je. Kaže da tragaju za znacima otpora čak i u svojim redovima.“
„Zar je Mom deo otpora?“, upitala sam u neverici.
Umesto odgovora, prišao je prozoru i zatvorio ga. U roku od nekoliko minuta soba je postala kao sauna, potiljak mi je bio mokar od znoja dok smo stajali i gledali se.
„Imamo plan“, započeo je. „Da sada sve okončamo, dok ne bude prekasno. Međutim…“
Stomak mi se zgrčio od straha. Andre je i dalje zatvoren. Svi u Berlinu koji imaju neke veze s njegovim slučajem do sada već sigurno znaju da ja stojim iza Moma i njegovih molbi, i uvećavanja ionako velikog mita koji sam im isplaćivala. Osim toga, Špac mi je ljubavnik. Viđeni smo kako večeramo u raznim restoranima, i ovde u Ricu. Ako Gestapo posumnja u njega, koliko će proći pre nego što odluče da ispitaju mene?
„Kakav je to plan?“, upitala sam. „Reci mi.“
„Da se sporazumemo sa saveznicima. Mom misli da naša veza možda odlaže puštanje Andrea zato što smatra da ti u tome možeš odigrati ulogu.“
Oglasila sam se drhtavim smehom i prošla rukom kroz vlažnu kosu. „Zar mi nisi jednom kazao da ovo nije salonska igra? Ja nisam špijunka. Kakvu bih ulogu ja mogla da odigram?“
„Ti poznaješ Čerčila“, glasio je njegov odgovor. Sledila sam se. To nisam očekivala da će reći, ali po izrazu njegovog lica shvatila sam da je ozbiljan.
„Ne misliš valjda… Ali videla sam ga samo nekoliko puta. On je u Engleskoj i…“
„Neće biti u Engleskoj kad nam bude potreban. Planira da putuje u Sovjetsku ambasadu u Teheranu, da prisustvuje strateškoj konferenciji sa Staljinom i Ruzveltom. Odatle će ići u Tunis, a onda u Madrid. General Franko je zauzeo neutralan stav; ne želi da pogoršava odnose sa Hitlerom, ali Madrid je ipak pun agenata koji aktivno rade na tome da okončaju rat. Ako se sastaneš sa Čerčilom tamo, posredstvom njegovog ambasadora, mogla bi…“
„Da se spustim na kolena i preklinjem? Špace, zašto bi Čerčil slušao baš mene od svih ljudi?“
„Ti si jedina koju znamo, a koja je s njim lično povezana. Koko, mogla bi da nam pomogneš da završimo ovaj rat. Mom se već malo raspitao i…“
„Molim?! Kako se usuđuje? Život mog nećaka je u pitanju!“
„Slušaj me.“ Špac mi je prišao da stiša moj izliv. „Rekao sam ti da u Rajhu postoje ljudi visokog ranga koji osporavaju Hitlerovu politiku. Naša veza je jedan od njih i smatra da je ovaj plan ostvarljiv ako uspeš da se sastaneš sa Čerčilom i preneseš mu našu poruku.“
Tad sam znala. Videla sam mu to u očima, tu jezivu rešenost koju nisam mogla ni da ignorišem ni da izbegnem.
„Gospode bože, vi ste ludi“, prošaputala sam. „Planirate izdaju svog Firera.“
„Naš cilj te se ne tiče. Dovoljno je da znaš da ne možemo da nastavimo bez saglasnosti saveznika. Naš plan podrazumeva znatan rizik, ali spremni smo da ti sve unapred pripremimo: potrebna putna dokumenta, rezervaciju u Ricu u Madridu, čak i alibi.“
„Alibi?“, ponovila sam, tako preneražena onim što sam saznala da sam jedva uspevala da govorim.
„Naći ćeš se sa jednom starom prijateljicom, Verom Bejt--Lombardi. Ona je uhapšena u Rimu pod sumnjom za špijunažu, zajedno s mužem. Ona sama nije špijun“, požurio je da doda, „ali Lombardi je morao da pobegne pre nego što su ih pohapsili. Vera je poslala Čerčilu molbu za pomoć, ali njegova kancelarija ju je ignorisala i odmah odbacila, mada to niko neće reći, jer on ne može da se meša. Međutim, Vera je nekad radila za tebe. Možeš reći kako želiš da je unajmiš da ti pomogne kako bi otvorila butik u Španiji. Mi ćemo se postarati da je puste i poslaćemo je u Madrid.“
Zurila sam u njega kao da mi je postao stranac. To je, naravno, i bio, ali nikad nisam dozvolila sebi da to jasno sagledam, sve do sada. Ovaj čovek kom sam poverila bezbednost svoga nećaka; čovek kog sam odvela u svoj krevet i dozvolila sebi da se spetljam s njim. Čovek čija je spremnost da pomogne Štrajcu u La Pauzi privremeno odagnala moje sumnje – bio mi je potpuno nepoznat. Prvi put u svom životu poklonila sam poverenje muškarcu koji je imao moć da me uništi.
„I ti si nekad bio Verin prijatelj“, uspela sam da kažem. „Bio si s njom u Monte Karlu na mom rođendanu, pa tvoj kontakt sigurno zna i da nismo komunicirale godinama. Zaista je radila za mene u Londonu dok se nije udala, ali zašto bi, u ova vremena, pošto sam odbila da otvorim atelje ovde, iko poverovao da želim da je unajmim da mi pomogne oko butika u Španiji?“
„Zato što ti je ona pisala.“ Uzeo je akten-tašnu, podesio šifru i otvorio je. Unutra je bilo nekoliko fascikli. Izvukao je jednu, stavio je na krevet i iz nje izvadio koverat. „Pre četiri meseca je poslala ovo pismo u kom te moli da kod Čerčila posreduješ u njenu korist. Sigurno je uverena da imaš neki uticaj na njega.“
„Ti si… Presretao si moju poštu?“
„Morao sam.“ Nije ni pokušao da se izvini. „Naređeno mi je. Morao sam da se uverim – ili, bolje rečeno, moj nadređeni je morao da se uveri – da si pouzdana. Videli smo i tvoje pismo Čerčilu, ono u kom mu čestitaš pobedu na izborima. Bilo je veoma lično. Poslali smo ga u nadi da će stići do njega, mada, naravno, ne možemo biti sigurni. Imaju druge kanale za takvu tajnu prepisku.“
„Gospode bože.“ Okrenula sam mu leđa, toliko uzrujana da sam se gušila. Šta sam to uradila? Kako sam dozvolila da sve ovo ode tako daleko? U mislima mi je iznenada blesnulo sećanje na onog dečaka na trošnom zidu u Višiju, na njegov nagli pad pre nego što mi je neočekivano oteo novac iz ruke i pobegao. Običan lopov me je namamio saosećanjem; a sad sam plen mnogo opasnijeg čoveka.
Ali neće mi koristiti da pokažem strah. Špac je uveren da sam mu potrebna, možda još uvek mogu da preokrenem ovu strašnu nevolju u svoju korist. Pribrala sam se i kazala istim onim tonom kojim sam se cenjkala pri nabavci tkanine: „Taj tvoj kontakt… Pretpostavljam da ne očekuje od mene da se izlažem riziku ni za šta. Šta nudi u zamenu?“
„Da puste Andrea“, odvratio je Špac bez oklevanja, a ja sam poželela da ga zadavim. „Došao je na mesto svog nadređenog. Kao novi direktor obaveštajne službe u Berlinu može da pogura potrebna dokumenta i da pošalje Andrea ovamo, da upravlja jednom od Momovih fabrika.“
„Tek tako, nakon ovoliko vremena?“ Stisnula sam šake u pesnice. „Da pristanem da idem u Madrid i moj nećak će biti slobodan?“
„Da.“ Špac je govorio mirnim tonom, iako je sigurno znao, morao je videti koliko ga prezirem u tom trenutku.
„Odvratan si“, kazala sam mu. „Svi ste vi čudovišta.“
„Možda, ali to su njegovi uslovi. Ti ćeš pomoći nama, a on će osloboditi Andrea. Da li pristaješ?“
Pretvarala sam se da razmišljam, mada je on postavio zamku tako dobro da nije bilo nikakve sumnje u moj odgovor. „Kaži svom kontaktu: da“, odgovorila sam, „ali ne pre nego što vidim svog nećaka – živog.“
* * *

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pon Okt 04, 2021 1:49 pm

Špac je u septembru organizovao put u Berlin. Pošla sam gotovo tajno, putovala sam sama noćnim vozom, s malim koferom i tašnom s propusnicama i overenim pasošem. Dok je voz prolazio kroz barikade i carinu, tokom beskonačnih provera dokumenata i pretresa prtljaga, zadržala sam miran izraz lica. Niko me nije pitao zašto putujem u Berlin, što me je iznenadilo. Špac je pripremio izgovor, priču o nekoj starijoj prijateljici, mojoj bivšoj klijentkinji, koju želim da posetim; ali mora da ih je nešto u mojoj propusnici sprečavalo da postavljaju pitanja. Svi službenici koji su mi odobrili ulazak kazali su da mi ausweiss dopušta samo dva dana u Berlinu, a onda se moram vratiti u Francusku.
Nikada ranije nisam bila u Berlinu, ali ni ovog puta nisam videla mnogo od grada. Mercedesova limuzina sa zatamnjenim staklima dočekala me je na stanici i odvezla me do štaba obaveštajne službe. Kroz prozor sam videla čađave zgrade i gomile snega u njihovom podnožju, kao i spaljene ruševine od nedavnog savezničkog bombardovanja. Na fasadama su lepršali sveprisutni kukasti krstovi. Ispod njih su išli ljudi svojim poslom, neki parovi su se čak ljubili, kao i svuda. Da nije bilo demonstracije nacističke moći na svakom koraku – plakata s Hitlerovim likom zalepljenih po zidovima i tramvajima koji su prolazili – Berlin bi izgledao kao bilo koji drugi grad u Evropi: prometan i bučan s mirisom benzina i uglja. Bilo je gotovo nemoguće zamisliti da sam upravo ušla u zastrašujuće srce režima rešenog da nas satre do temelja.
Čekala sam više od sata na klupi na trećem spratu neopisive ledene poslovne zgrade, nervozno pušeći sve dok mi jedna sekretarica nije pokazala znak na nemačkom iznad mene i obavestila me da je pušenje unutra verboten.l Konačno me je povela hodnikom kojim je odjekivalo kucanje na pisaćim mašinama do jednih staklenih vrata.
Unutra nisam očekivala da zateknem uobičajeni asortiman kabineta za kartoteku, pretrpanih pisaćih stolova, telefona što zvone, i sekretarica što, u ravnim cipelama i najlonskim čarapama, idu svojim poslom. Sve je bilo tako… normalno. Tako obično. Uopšte nije izgledalo kao unutrašnji mehanizam smrtonosne mašine. Kao da sam čekala u bilo kojoj birokratskoj kancelariji u Parizu.
„Molim vas, sačekajte ovde, freulein“, kazala je sekretarica i ponovo me ostavila na klupi tvrdog naslona, s koferom kraj nogu i tašnom u krilu. Kazala sam sebi da ostanem mirna. Špacov kontakt mi je dozvolio da dođem čak ovamo. Da ima neke opasnosti, ne bi to učinio – ili sam bar ja očajnički želela u to da verujem.
Otprilike trideset minuta kasnije, sekretarica se vratila i odvela me u jednu udaljenu kancelariju s tako čađavim prozorom da se kroz njega nije ništa videlo. Tamo me je čekao visok mlad muškarac kestenjaste kose, uskog lica i upadljivo sivih očiju. Kucnuo je petom o petu i naklonio se; nije bio u uniformi, već u tamnom vunenom odelu s kravatom i sa crveno-crnom trakom oko ruke.
„Mademoiselle“, rekao je na francuskom sa stranim akcentom. „Zadovoljstvo mi je. Ja sam pukovnik Valter Šelenberg, direktor obaveštajne službe. Dobro došli u Berlin.“
Nasmešila sam se napeto. Nisam znala šta da kažem, pa sam sačekala da se vrati za sto i otvori fasciklu. „Pretpostavljam da ste upoznati sa situacijom“, rekao je i podigao pogled.
„Da“, odgovorila sam slabim glasom. „Treba da putujem u…“
„Ne, ne.“ Podigao je ruku da me ućutka. „Dakle,“, nastavio je živahno, „reč je o vašem nećaku Andreu Palasu. Pomno sam pregledao njegov dosije i uveren sam da nam može biti od koristi. Tvrdite da ima iskustva u upravljanju tekstilnom proizvodnjom pošto je obučavan u vašem ateljeu. Je li tako?“
Klimnula sam glavom.
„I želite da ga vidite pre nego što bude pušten?“
„Da.“ Progutala sam knedlu. „Da“, ponovila sam, ovog puta odlučnije. „Volela bih. Da li je on dobro?“
„Bolestan je. Inače je dobro koliko se to može očekivati. Uredio sam da ga puste iz zatvora. Biće primljen u bolnicu dok se ne oporavi od…“, pogledao je u dokumenta, „…bronhijalne infekcije. Najviše nekoliko dana, a onda ga možemo poslati Momu na novu dužnost.“ Podigao je pogled. Oči su mu bile bezizražajne. „Ovde je, u zgradi.“
Skočila sam na noge i oborila kofer. Sagla sam se da ga dohvatim, a Šelenberg je ustao od stola i prišao mi. „Dozvolite mi“, promrmljao je. Pružio mi ga je i rekao: „Imate deset minuta. Kola će vas dole čekati za pola sata. Odvešće vas na stanicu, na noćni voz za Pariz.“
„Ali… mislila sam da ću provesti bar jedan dan sa…“
„To nije moguće. Deset minuta, mademoiselle.“ Odstupio je i naklonio se glavom. „Drago mi je što sam bio na usluzi. Želim vam prijatan boravak. Heil Hitler.“
Kao po komandi, sekretarica me je izvela i povela hodnikom, pa stepeništem na sledeći sprat. Potom me je vodila dugim hodnikom, potpetice su joj kuckale po mermernom podu. Zaustavila se pred jednim vratima i zakoračila u stranu. „Freulein, čekaću ovde“, kazala je. „Možete mi ostaviti tašnu i kofer.“
Uhvatila sam kvaku. Za trenutak, prsti su mi toliko drhtali da nisam mogla da je okrenem. Iza mene, sekretarica je ponovila: „Deset minuta, Freulein“, pa sam ušla u sobicu bez prozora, ne veću od kabine.
Pod golom sijalicom što je visila s plafona stajao je sto. Jeziva svetlost sijalice obasjavala je mršavu priliku na stolici, koja je okrenula ka meni lice sa ogromnim očima i istaknutim jagodicama.
„Andre“, izustila sam. Suze su mi zamaglile vid kad sam mu prišla i zagrlila ga dok je sedeo ćuteći, nepomičan. U zagrljaju sam mu osetila kosti ispod široke odeće. Kad sam izbrisala suze i dobro ga pogledala, nisam mogla da obuzdam uzdah užasa. „Gospode bože, šta su ti to učinili?“
Zakašljao se – iz grudi mu se začulo duboko krkljanje. „Tante Koko“, promrmljao je, kao da ga već sam čin govora iscrpljuje. „Ti… Možeš li da mi pomogneš?“
„Da.“ Spustila sam se na kolena i uzela njegove koščate ruke u svoje. „Poslaće te u bolnicu na nekoliko dana, a onda se vraćaš kući. Katarina te čeka, i Tipsi takođe: obe jedva čekaju da te vide. Strašno smo brinule.“
„One su žive?“, kazao je napuklim glasom.
„Da, naravno da jesu. Bezbedne su u Pou. Lično sam ih videla.“
Andre je pognuo glavu. Kad su koščata ramena počela da mu se tresu, shvatila sam da plače. „Rekli su mi da su mrtve.“
Ponovo sam ga zagrlila i privukla na grudi. „Slagali su. Tvoja porodica je živa. Dajem ti reč.“
Obuhvatio me je oko struka rukama kao u kostura. „Mirišeš na Pariz“, čula sam ga kako kaže. „Hoću sad da idem kući.“ Te reči koje je prošaputao pratile su me nazad u onaj dan kad sam ga odvela na čaj u Ric, kad je bio samo dečak, kad me je njegov impulsivni zagrljaj uhvatio nespremnu.
Grlo mi se steglo i jedva sam mogla da govorim. „Hoćeš, za nekoliko dana. Najpre se moraš odmoriti. Uzimaj lekove, odmaraj se i povrati snagu. Trebaš nam…“
Začulo se kucanje na vratima. Iza njih, čula sam sekretaricu: „Tri minuta, freulein.“
Besno sam pogledala u vrata, poželela da viknem i vrisnem, da srušim zidove ove zgrade na njihove bedne nacističke glave. Okrenula sam se ponovo ka Andreu. Brzo sam rekla: „Slušaj me sad. Moram da idem. Neće mi dozvoliti da ostanem. Molim te, samo čini ono što ti kažu dok te ne pošalju kući. Upravljaćeš tekstilnom fabrikom, sve sam sredila.“ Spustila sam mu ruke na obraze dok je pokušavao da obuzda jak kašalj, a oči su mu postale staklaste i gledale nekud u daljinu. „Čuješ li me? Niko ti neće nauditi. Bićeš bezbedan.“
Nije odgovorio, samo je bezizražajno zurio mimo mene kad su se vrata otvorila i sekretarica rekla: „Freulein, stigla su kola.“
„Samo još minut“, odgovorila sam. „Molim vas, tako je bolestan. Mislim da me ne razume…“
Odmahnula je glavom. „Nema više vremena.“
„Andre“, pokušala sam, ali on je samo sedeo kao da više nije tu, kao da je već pobegao iz tog krhkog tela. Morala sam da obuzdam jecaj kad sam krenula, osvrnuvši se preko ramena da ga pogledam, taj skup senki i kostiju, a onda, baš kad sam zakoračila kroz vrata, on je prošaputao: „Merci, tante Coco.“

Nisam spavala tokom dugog putovanja vozom u Pariz. Sedela sam i zurila kroz prozor u noć, u nevidljive predele koji su promicali, sa oblakom dima nad glavom i pepeljarom pored sebe prepunom pikavaca. Videla sam samo Andreove oči s progonjenim izrazom, oštre obrise njegove lobanje pod tankom kožom i čula njegov dubok, razdirući kašalj.
Moj nećak je imao tuberkulozu. Bila sam ubeđena u to. Ako ne ode u sanatorijum specijalizovan za lečenje te bolesti, umreće. Nemce nije briga za njega. Nikad ih i nije bilo briga. Držaće ga u bolnici, a onda poslati u Pariz kao što su obećali, ali nikako ne može obavljati težak posao u tekstilnoj fabrici i žrtvovati ono malo preostalog, već načetog zdravlja. Ne, moram ga prebaciti u Švajcarsku; u kliniku sa najboljim lekarima koje mogu platiti.
A pre toga moram postići da bude bezbedan, tako što ću isporučiti onu poruku u Madrid.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pet Okt 08, 2021 5:46 pm

XIV
U januaru 1944, po ljutoj zimskoj hladnoći, krenula sam na put u Španiju. Božićna sezona prošla je još sumornije nego obično: oskudica u Parizu postala je tolika da su čak i oni smešteni u Ricu počeli da osećaju ljutu zimu u hladnim sobama, pa čak i glad. Rat je sve brže išao ka popuštanju između Hitlera i njegovih protivnika.
Špac me je otpratio vozom do granice i dao mi uputstva dok smo bili zatvoreni u našem malom ali udobnom spavaćem kupeu prve klase. „Kad stigneš u Madrid, idi pravo u Ric. Izbegavaj svako razgledanje grada ili šetnje bez pratnje. Kad se prijaviš u hotelu, sastaćeš se s Verom. Nadamo se da ćete zajedno zakazati prijem kod ambasadora. Čerčil treba da stigne oko tri sata. Ako sve bude išlo kao što je planirano, videćete se.“ Pružio mi je zapečaćen koverat. „Ovde ti je rezervacija. Viza ti je u pasošu. Poruku ćeš dobiti od naše veze u Madridu. Moraš je dati lično Čerčilu. Do tada je ne ispuštaj iz vida.“
„A šta ako ne bude hteo da me vidi?“, pitala sam ga i gurnula koverat u tašnu.
„U tom slučaju uništi poruku i vrati se u Pariz. Ja ću biti ovde.“ Za trenutak je ućutao. „Možda ću morati da se preselim u Ric. Život u stanu za mene postaje opasan.“
„Da, naravno“, kazala sam odsutno, a pogled mi je odlutao ka kovertu bez ikakvih oznaka koji je stajao među mojim stvarima kao svetionik dvoličnosti.
Posle toga nismo više razgovarali o mom zadatku. Večerali smo, legli u krevet, i dok je on spavao, ja sam ležala potpuno budna i razmišljala, kao i uvek od početka tog groznog rata, o tome u šta sam se upetljala. Zašto se nisam ponašala kao Misja i toliki drugi koji su ili pobegli ili izabrali da se drže van svega skrivajući se u svojim kućama? Činilo mi se bizarno što sam se ja, žena blizu šezdeset prvog rođendana, obrela u vozu što klopoće ka stranoj zemlji u kojoj se upravo završio svirepi građanski rat, i putujem da se sastanem sa čovekom kog sam videla manje od deset puta u društvu i koji ima prečih stvari nego da prima mene u posetu.
Na granici, Špac se na peronu sastao s nekim čovekom u smeđem odelu i sa šeširom. Kratko su razgovarali dok sam ja stajala sa strane i drhteći čekala sve dok me Špac nije otpratio na sledeći voz koji će me odvesti u Madrid. Uzeo me je za ruku pre no što sam se popela u vagon.
„Budi oprezna, Koko. Ako u bilo kom trenutku posumnjaš da si kompromitovana, moraš prekinuti misiju. Španija nije bezbedna; Frankova Guardia Civil li hapsi osumnjičene i za mnogo manje. Nemoj ništa da rizikuješ.“
„Sad me upozoravaš?“ Nasmešila sam se da ublažim oštrinu svog tona, a onda sam ga uverila da ću biti oprezna. „Osim toga, ja sam i dalje Koko Šanel. Ko bi se usudio da me uhapsi?“
Skinuo je šešir i povukao se nazad dok je voz polazio u noć. U kupeu, sedela sam kraj prozora i gledala kroz zaleđeno staklo da ga još jednom vidim.
Nestao je. Tek tada sam shvatila koliko sam zaista sama.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pet Okt 08, 2021 5:46 pm

Madrid je bio oštećen grad. Duga, nerešena borba između republikanskih snaga i Frankove fašističke armije tako je opustošila grad da je Pariz u poređenju s njim izgledao kao rog izobilja. Po ulicama su bile gomile šuta, ljudi su išli teškim korakom i oborene glave, umotani zbog zime od koje su se ledile kosti, i nosili mlitave prazne torbe za kupovinu.
U samom Ricu, međutim, kao i u njegovom parnjaku u Parizu, blistali su lusteri i vladala je atmosfera negovane elegancije, mada je hotel donedavno služio kao vojna bolnica. Moja rezervacija bila je u redu, mali apartman je bio spreman. Otišla sam gore da se okupam i presvučem, i da sačekam da mi se Vera javi. Upravo sam se raspakivala kad je telefon zazvonio. Vera me je čekala u predvorju.
Na sebi je imala moju kreaciju: komplet koji se sastojao od suknje i krem vunene jaknice do struka, a kratka kosa joj bila blago talasasta. Nije me čula kako prilazim sve dok nisam bila gotovo odmah iza nje.
„Vera, draga, drago mi je što te vidim.“
Naglo se okrenula, uz prigušen uzdah, kao da sam je prekinula u dubokom razmišljanju. Prikrila sam zaprepašćenje kad sam videla njeno strašno mršavo lice. Nije bilo ni traga od one živahne raspuštenice obučene u crvenu svilu i s kamelijama u kosi. Pogledala sam u njene ruke, koje su se tresle dok je držala cigaretu. Nokti su joj bili izgrickani do srži, bez laka. Kad su nam se ukrstili pogledi, rekla je s nesigurnim smeškom: „Kao što vidiš, Koko, nisam ona žena koja sam nekad bila.“
„Oh, mora da je bilo strašno“, odvratila sam utešnim tonom, uzela je pod ruku i povela do obližnjeg stola, gde smo naručile dve jake kafe koje su imale ukus cikorije. „Kad sam čula da si u pritvoru u Rimu, bila sam van sebe. Sirotice moja. Pa još i sve ono sa tvojim mužem… jednostavno nisam mogla da ostanem ravnodušna. Insistirala sam da ti dozvole da mi pomogneš u mom novom poslovnom poduhvatu.“
Čula sam sebe i shvatila da govorim prebrzo, previše revnosno, reči su mi se kotrljale kao u napamet naučenom govoru. Prošle su godine otkad smo se poslednji put videle; naglo je napustila posao kod mene da bi se udala za Lombardija i nastanila u Italiji. Iako smo razmenile nekoliko kurtoaznih pisama tokom godina, sa izbijanjem rata naša komunikacija, ionako površna, prekinula se. Oduvek sam je volela; njene veze u visokim društvenim krugovima Londona pomogle su mi da butik posluje uspešno. Pa ipak, shvatila sam da se promenila koliko i ja – u stvari, i više od mene. Bila mi je poznata strankinja u mojoj kreaciji, a naša zajednička prošlost nalikovala je oparanoj niti poput one što joj je visila s manžete rukava.
Povukla je i otkinula taj konac, a onda mi oštro rekla: „Ne razumem.“
„Ne razumeš?“ Nasmešila sam se i otpila gutljaj kafe, gorke kao i laži u mojim ustima. „Mislila sam da su ti je sve objašnjeno.“
„Jeste, ali i dalje ne razumem.“ Izvadila je novu cigaretu. „Nisam želela da dođem ovamo. Još u Rimu sam im rekla da moram da ostanem tamo zbog Alberta, moga muža…“ Glas joj je zamro. Uznemirilo me je kad sam joj videla suze u očima dok je obazrivo gledala oko sebe, trepćući da obuzda tugu. A onda je kazala napetim, optužujućim tonom: „Ne shvatam zašto im pomažeš.“
Za trenutak sam sedela nepokretno. A onda sam naterala sebe da se zavalim na naslon stolice. „Dušo, bojim se da si stvarno pogrešno razumela. Nikome ja ne pomažem. Ovo se tiče samo mode. Sad, kad je rat u Španiji pri kraju, savršen je trenutak da otvorim nov butik u Madridu…“
„Dođavola i s tvojom modom.“ Ispustila je dopola popušenu cigaretu u šolju s kafom. „Jesi li ti normalna? Ceo svet je u ratu!“ Glas joj je odjeknuo, pa se umirila i upadljivo drhtala boreći se da obuzda gnev. „Šta to smeraš, dođavola?“ Zavukla je ruku u džep i izvadila izgužvani telegram, pa ga bacila na sto. „Jesi li mi ti ovo poslala?“
Uzela sam ga, i preletela pogledom po redovima na engleskom: Vraćam se na posao. Želim da dođeš i da mi pomogneš. Postupi tačno kao što se traži od tebe. Čekam te s radošću i nestrpljenjem. Voli te Koko.
Mora da me je odao moj preneraženi izraz lica, jer je dodala: „A uz to su mi isporučili i buket crvenih ruža – ruže usred zime! Ko to sebi može da priušti? Kad su sutradan došli i kad sam im rekla da moram da ostanem u Rimu za slučaj da mi se muž javi, uhapsili su me i naterali da se ukrcam u avion i dođem ovamo. Sve sam morala da ostavim, čak i svog psa!“
„Ja… nisam znala.“ Papir mi je šuškao u ruci. Uhvatila me je panika kad sam počela da shvatam kakva je strašna greška sve ovo. Nije trebalo da Vera bude umešana. Mogla bi sve da dovede u opasnost. Nisam joj poslala ni telegram ni ruže. Prevarena je. A to samo znači da je ovde posredi više igara.
„Ne, očigledno nisi“, odvratila je, „mada tvrdiš da si znala u kakvoj sam situaciji. Ali i ja znam sve o tebi. Nije nikakva tajna da zabavljaš Nemce u Parizu i da nisi ponovo otvorila atelje, uprkos očiglednoj volji da s njima budeš prijatelj. Nećeš ga otvoriti ni ovde gde ljudi jedva imaju hleba. Zašto si me onda dovukla čak ovamo? Jer ako je tačno to što kažeš, u šta sumnjam, nisam zainteresovana da budem tvoja prodavačica. Muž mi je begunac negde u Italiji i želim samo jedno – da ga nađem.“
Špac se preračunao. Vera nije alibi. Ne obezbeđuje čak ni neku prednost.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pet Okt 08, 2021 5:47 pm

„Mislila sam da će ti ta prilika dobro doći“, uspela sam da kažem. „Nisam potpuno shvatila situaciju kad su mi je objasnili. Dajem ti reč, Vera, da sam znala…“
Odsečno je mahnula šakom u znak odbijanja. „Ne bi drugačije postupila. Nikad nisi. Uvek radiš samo ono što ti hoćeš. Nije te briga kako se to odražava na druge.“
Njene reče su me pekle, bile su odjek onoga što je Misja kazala u Tiljerijama: Upozorila sam te, Koko. Rekla sam ti da budeš oprezna, da će biti odmazde…
Ustala sam. „Shvatam da je ovo greška. Izvinjavam se, zaista. Ali kad smo već tu, možda to možemo da iskoristimo na najbolji način, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog našeg prijateljstva. Ostavljam te sad jer si uznemirena. Možemo razgovarati kasnije, za večerom, ako hoćeš?“
Klimnula je glavom ne gledajući u mene. „Mislim da bi to bilo najbolje.“
Ostavila sam nešto novca na stolu i povukla se. Vera me nije pozvala da se vratim; imala sam osećaj da će me izbeći i na večeri – što se i dogodilo. Uzdržala sam se od toga da je pozovem u sobu, večerala sam sama u restoranu, a onda, videvši kroz prozore da napolju pada sneg, vratila sam se u svoj apartman da uznemireno koračam tamo-amo po sobi.
Sutradan ujutru probudila sam se rano, rešena da odem u ambasadu pre nego što ponovo budem razgovarala s Verom, a kad sam pozvala recepciju, uverili su me da niko nije ostavio ništa za mene. Upravo sam se spremala da siđem u prizemlje, za slučaj da je Špacov kontakt odlučio da ne rizikuje ostavljanjem poruke na recepciji, kad su me pozvali telefonom i rekli da me u predvorju očekuje posetilac.
To nije bila Vera, već neki oniži, učtiv muškarac koji se predstavio kao pratnja iz ambasade. Britanski ambasador ser Semjuel Hor želi da me vidi ako mi je sad zgodno. Poveo me je napolje, do kola koja su čekala. Dok smo se vozili Madridom, moj pratilac se nagnuo preko prednjeg sedišta i pružio mi koverat. Nije rekao ni reč. Žurno sam ga stavila u džep i pokušala da dodam ruž na usne, balansirajući pudrijerom dok su se kola truckala putem punim rupa. Bila sam očajna zbog tamnih podočnjaka. Ne mogu više bez sna, izgledam kao da mi je sto godina. Mogu samo da se nadam da me ne čeka Čerčil, jer užasno izgledam.
Uveli su me pravo kod ambasadora Hora, vitkog muškarca proređene kose, lepog nosa i besprekornih manira. Sreli smo se jednom davno, nakratko, na jednom od Bendorovih okupljanja; toplo me je pozdravio i oslovio po imenu, pokazavši na postavljenu stolicu ispred njegovog pisaćeg stola. Po zidovima njegove kancelarije visile su uljane slike lisica u lovu, banalne predstave privilegovanog aristokratskog života.
„Nadam se da putovanje nije bilo previše naporno?“, rekao je. Izvadila sam tabakeru, a onda zastala pomislivši da možda ne želi da pušim. Kad mi je klimnuo u znak dozvole, kresnula sam upaljačem. „Danas je sve to mnogo teže“, odgovorila sam sa usiljenim smeškom. „Ali da, bilo je naporno, kao što možete pretpostaviti.“
„A smeštaj? Nadam se da zadovoljava?“ Pogledao me je prodorno svetlim očima, nedokučivog izraza lica. Obuzela me je nervoza jer me je to podsetilo na onaj sastanak u Berlinu, pa mi je izletelo: „Ne nameravam da ostanem dugo, ambasadore. Samo bih želela da se vidim sa ser Vinstonom i…“ Zavukla sam ruku u džep da izvadim koverat, a onda sam shvatila, po njegovoj debljini, da sadrži više od lista papira. Zar mi je onaj čovek poverio neka dokumenta? Pre nego što sam uspela da ga izvučem, Semjuel Hor je rezignirano uzdahnuo.
„Bojim se da je to nemoguće. Ser Vinston je otkazao posetu.“
Zinula sam u njega. „Otkazao? Ali zašto?“
„Nemam slobodu da otkrijem tu informaciju, mademoiselle.“ Pogledao je ka zatvorenim vratima kancelarije. Kad me je ponovo pogledao, nešto mi se steglo u grudima. „Madam Bejt-Lombardi je ovde. Tražila je prijem pre vas. Bojim se da je iznela optužbe koje su pobudile ozbiljnu zabrinutost.“
Dok sam podizala cigaretu ka usnama, otkrila sam da jedva dišem. „Optužbe?“
„Da. Opet, žao mi je što nemam slobodu da objasnim. Međutim, bilo bi preporučljivo da se što pre vratite u Pariz.“ U glasu mu nije bilo ni nagoveštaja promene tona, kao da iznosi primedbu o iznenadnoj promeni vremena napolju. „Bojim se da vam ne mogu biti od pomoći, niti vam mogu garantovati bezbednost ako odlučite da ostanete u Madridu.“
Sedela sam mirno razmišljajući o onom kovertu u džepu. Nisam morala da vidim njegovu sadržinu da bih znala kako to sigurno nije poruka. Čula sam u glavi Špacove reči: Ako u bilo kom trenutku posumnjaš da si kompromitovana, moraš prekinuti misiju, pa sam promrmljala: „Shvatam“, ustala sam i pružila mu ruku, suviše nervozna da bih ispitala šta je to Vera, za ime sveta, mogla reći. Dok smo se rukovali, kazao mi je: „Ser Vinston se razboleo u Tunisu. Vratiće se u Englesku kad se oporavi. Ako želite da mu ostavite neku poruku, postaraću se da bude prosleđena.“
„Da. Hvala vam.“ Oklevala sam, gledajući ga ispitivački. „Da li je madam Bejt-Lombardi bezbedna?“

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pet Okt 08, 2021 5:48 pm

„Dovoljno je reći da se našla u teškom položaju. U njenom italijanskom pasošu je nemačka viza. Biće komplikovano objasniti njeno prisustvo ovde, s obzirom na njene tvrdnje.“
„Ali ona je ovde zbog mene!“ Iznenada me je ophrvala briga. Nisu mi prijali Verini prekori prethodnog dana, ali nije trebalo da ona bude kompromitovana zbog nečeg u čemu nema udela. „Ja sam je pozvala da se sastanemo i…“
„Mademoiselle“, presekao me je učtivo. „Niste u obavezi da mi išta objašnjavate, mada ja osećam obavezu da vam kažem, kao prijatelj lorda Bendora, da vaše prisustvo s nemačkom vizom nosi znatan rizik, pa ne bi bilo mudro da to ignorišete. Preporučujem vam da situaciju madam Bejt--Lombardi prepustite nama i što pre otputujete.“
Otpratio me je do vrata. Napolju me je čekao njegov službenik da me vrati u Ric. Na pragu sam se još jednom okrenula prema Horu. „Smem li bar da je vidim?“
„To ne bi bilo preporučljivo.“ Naklonio mi se glavom. „Želim vam prijatan dan, mademoiselle. Nadam se da ćemo se ponovo sresti u nekim boljim vremenima.“
Tokom kratke vožnje nazad u hotel, niko nije ništa rekao. Kad smo stigli, moj pratilac mi je otvorio vrata i kazao: „Ja sam ataše u ambasadi. Evo moje posetnice. Ako želite da kontaktirate s nama pre odlaska, molim vas, ne ustručavajte se, mademoiselle.“ Vratio se u kola ne sačekavši moj odgovor.
U apartmanu sam skinula jaknu i raskopčala okovratnik, osećala sam se kao da mi je sav vazduh isisan iz pluća. Otvorila sam onaj koverat i prosula njegov sadržaj na krevet: novčanice nemačke valute, pozamašna suma. Nije bilo ničeg drugog, nikakve poruke.
Sela sam na ivicu kreveta, s novčanicama u rukama, krajnje zbunjena. Odlučila sam da sačekam još jedan dan. Za to vreme ću napisati Čerčilu pismo.

Nisam dobila nikakvih vesti od Vere. Pošto sam rezervisala voznu kartu za povratak kući, stavila sam u koverat šest rukom ispisanih stranica papira za pisma sa zaglavljem Rica, molbu Čerčilu u Verinu korist, u kojoj preuzimam punu odgovornost za to što su je doveli u Madrid i molim ga za pomoć u rešavanju njenog slučaja. Poslala sam pismo u Britansku ambasadu, a onda uzela kofer i ukrcala se u voz za Pariz.
Moja avantura glasnika nije dovela ni do čega.
A nisam ni shvatila koliko toga je već pokrenuto.
„Bila je tamo, u ambasadi“, kazala sam Špacu kad sam stigla u Ric, iscrpljena od umora i razdražena zbog čitavog tog fijaska. Tek kad sam se iskrcala na Gar di Noru, pogodilo me je saznanje da sam upravo prešla na stotine kilometara, kao neka budala, i da nisam postigla ništa važno osim što sam možda dovela prijateljicu u opasnost. Kad sam videla Špaca u svojoj sobi, s koferima koji su ukazivali na to da se iselio iz svoga stana, pobesnela sam. „Kazala im je nešto! Neke optužbe, kaže Hor. Nešto što pobuđuje zabrinutost. Šta je uopšte mogla reći? Ja sam pomenula samo to da sam je dovela tamo da mi pomogne oko salona.“
Uzdahnuo je. Nije izgledao ništa bolje od mene. Iznad glave mu je lebdeo duvanski dim. „Optužila te je da si špijun“, odgovorio je.
„Šta?!“ Bacila sam tašnu na krevet, umalo ga nisam pogodila. „Kako je uopšte mogla znati…“ A onda sam zastala kada je podigao umorni pogled prema meni.
„Poruka je bila kod nje“, prošaputala sam i sva se ohladila. „Ti si joj je dao.“
„Ne.“ Brzo je ustao i zakoračio ka meni, ali ja sam podigla ruku da ga zaustavim. „Koko, slušaj me. Desila se zabuna u hotelu. Naš kontakt je dobio uputstva da je da tebi lično, ali uplašio se da ga neko prati. Kad je u predvorju video Veru, odlučio je da poruku poveri njoj. Rekao joj je da je koverat samo za tvoje oči, ali ona nije sačekala.“
„Odnela ju je Horu“, prodahtala sam. „Pročitala je poruku i potkazala mene.“
„Sve nas je potkazala.“
„Ali ja sam napisala Čerčilu pismo. Da je odbranim. Sad ću izgledati kao lažljivica.“
„Nije važno. Ti si ovde, a ona je…“
„Nije važno? Uhapsili su je u Madridu! Sigurno su i nju optužili za špijunažu.“
„Već jesu. Njen muž i ona su već mesecima bili pod sumnjom; to što smo je doveli u Madrid bio je samo izgovor. Bili smo spremni da je žrtvujemo ako bude potrebno.“
Morala sam da se obuzdam da ne vrisnem na njega. „Odlazi. Gubi mi se s očiju.“

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pet Okt 08, 2021 5:48 pm

„Nema razloga za bes. Andre je pušten, u bolnici je, ovde u Parizu. Postigla si sve što si želela. Sad je na bezbednom, I ti si bezbedna.“
„Imam sve moguće razloge.“ Disanje mi se ubrzalo u nastupu besa jer sam tek tada shvatila koliko me je prevario. „Đubre jedno. Iskoristio si me. Nije bilo nikakve zabune u hotelu. Naložio si svom kontaktu da poruku preda Veri jer si znao da će ona otići pravo u ambasadu i da će je zadržati u pritvoru, pa si time obezbedio da tvoja poruka stigne do Čerčila. I naredio si im da me isplate u rajhsmarkama, da izgleda da su me unajmili nacisti.“
Na to mi nije odgovorio.
Uprla sam prstom u vrata. „Rekla sam napolje.“
„Ne mogu da odem. Nemam kuda.“
„Onda ću ja.“ Progurala sam se pored njega i počela da bacam stvari iz ormara. „Preći ću u svoj stan iznad radnje. Da mi nisi prišao ili ću te prijaviti Gestapou kao izdajnika.“

Prešla sam u Ulicu Kambon, uselila se u stan prepun nameštaja koji je tamo već bio, kao i onog koji su preneli iz mog bivšeg apartmana u Ricu. Izbegavala sam sve kontakte s hotelom i sa Špacom, spavala sam na divanu u dnevnoj sobi. Unajmila sam sobaricu i batlera da se staraju o mojim potrebama kod kuće, i posvetila sam se poslu. Večeri sam provodila pomažući Koktou da ponovo postavi na pozornicu svoj komad Antigona i posećivala Andrea u bolnici. Tamošnji lekari su potvrdili da ima tuberkulozu. Konsultovala sam se s njima kako da ga prebacim u neki sanatorijum u Švajcarskoj. Njegova žena je želela da dođe u Pariz, ali ja sam je odvratila od toga navodeći joj kakve su joj sve propusnice potrebne da bi putovala kroz okupiranu zonu. Ubedila sam je da bi to bio veliki rizik za nju i Tipsi. Nemci su se vladali kao pomahnitali, naređivali su deportacije hiljada ljudi.
Šestog juna do Pariza su se probile trijumfalne vesti Bi--Bi-Sija o masivnom združenom iskrcavanju savezničkih snaga u Normandiji. Na obalu su nahrupile zajedničke trupe Amerike, Kanade, Britanije i Slobodne Francuske. Ubrzo potom, neočekivano mi je u posetu došao Špac.
Upravo sam zatvarala radnju pošto sam poslala osoblje ranije kući. Plima nemačkih mušterija se znatno povukla u prethodnih nekoliko dana. Na grad je padala sitna kiša, a s njim i čađ i pepeo jer su nacisti spaljivali svoja dokumenta. U daljini su tutnjale bombe i najavljivale približavanje saveznika. Zaključavala sam ulazna vrata kad se na pragu pojavio Špac. Za trenutak sam se dvoumila da li da navučem kapke i ostavim ga stoji tamo. Ipak, dala sam mu znak rukom da uđe. Moj bes se ohladio. Znala sam da – ako su izveštaji tačni – ni on ni njegovi nemački prijatelji neće još dugo biti u Parizu. Gradom su već kolale glasine da ćemo uskoro biti oslobođeni.
„Želeo sam da te vidim“, rekao je, skidajući šešir da maramicom izbriše oznojeno čelo. „Pre nego što odem.“
„Znači, istina je“, primetila sam ne podižući pogled sa računa koje sam sređivala.
„Da. Počeo je kraj.“
„Dobro. Krajnje je vreme da se ova katastrofa završi.“
„Možeš da pođeš sa mnom“, rekao je. „Čim stigne zvanična naredba iz Berlina, biće pružena pomoć svima koji žele da odu. Možemo najpre u Nemačku, a onda možda u Švajcarsku ili…“
„Ne.“ Podigla sam pogled ka njemu. „Ja ovde nikad nisam bila okupator. Nemam šta da krijem.“
Premeštao se s noge na nogu kao da se dvoumi da li da ode. „Nećeš ništa reći?“
„Reći? O čemu? O nama?“
„O nama. O sebi. O svemu.“
Pogledala sam ga zamišljeno. „Dakle, barone Fon Dinklage, da te ne znam, pomislila bih da se plašiš.“
„Već sam ti rekao, Koko, da ovo nije igra.“ Stisnuo je vilice. „Još si u opasnosti. Rat još nije gotov. Ne smeš ništa reći. To je od najveće važnosti, sad više nego ikad.“
„Ili šta?“ Složila sam račune u svežanj i vezala ih gumicom. „Streljaćeš me?“
„Gospode, stvarno si nemoguća!“ Iznenada se nasmejao. „Siguran sam da bi prkosila i samom Adolfu Hitleru.“
„Njemu naročito“, odvratila sam. Sačekala sam jedan trenutak, pa kazala: „Ništa neću reći, imaš moju reč. Mada je ne zaslužuješ posle svega što si učinio.“
Stavio je šešir na glavu. „Hvala ti, Koko.“ A onda je otišao ne rekavši više ništa.
Nisam znala hoću li ga ikada više videti. Nadala sam se da neću.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pet Okt 08, 2021 5:49 pm

Dok su se Nemci evakuisali iz grada, otišla sam kod Misje. Bila je izmoždena ali radosna što me vidi, puna nade zbog vesti da su savezničke snage na nekoliko kilometara od nas. Kad sam joj dala svoje poslednje zalihe sedola – ja sam se već skoro bila odvikla, hrabro i škrgućući zubima podnosila besane noći – ispričala mi je da je Arleti užasnuta. Njen ljubavnik je zbrisao preko noći zajedno s velikom većinom nemačke visoke komande koja je vladala nama poslednje četiri godine.
„Plaši se da će je uhapsiti kao kolaboracionistkinju, što bi i trebalo“, zafrktala je Misja, zajedljiva sad kad joj je doza kolala venama. „Moraće da pobegne dok ne stignu saveznici.“ A onda, shvativši šta je rekla, promrmljala je: „Naravno, dušo, tebe sam spremna da branim“.
„I Lifara i Koktoa“, podsetila sam je. „Moraćeš sve da nas sakriješ kod sebe na tavanu.“ Kad je prebledela, potapšala sam je po ruci. „Ne brini. Umem da se staram o sebi. Osim toga, za šta me mogu optužiti? Imala sam ljubavnika. U mojim godinama pasoš se teško obnavlja.“
Nasmešila mi se neubedljivo. Nije znala sve, ali je znala dovoljno, a ja sam potiskivala sve veći nemir zbog toga što bi zapravo mogli da me optuže za mnogo toga, ako budu hteli. Mi koji smo ostali i pokušali da preživimo bićemo prve mete za odmazdu.
„Trebalo bi da boraviš kod nas“, zabrundao je Žožo za barom dok nam je sipao u čaše svoj dragoceni konjak. „Ovde te neće tražiti.“
„Ne.“ Uzela sam čašu koji mi je ponudio. „Imam osećaj da uskoro neće biti mesta za skrivanje. Mogla bih isto tako da odem i u svoj apartman u Ricu. Najzad“, dodala sam i iskapila piće, „platila sam im unapred. Još mi duguju dva meseca.“
Vratila sam se u Ric i zatekla svoj apartman kako bazdi na nemačke cigarete, s prstom prljavštine u kadi u kojoj se neko kupao. Naredila sam sobarici da izriba sve od poda do plafona, a onda prenela neke delove nameštaja iz Ulice Kambon da bih se osećala više kao kod kuće. Pa ipak, nisam se tako osećala. Pariz je poludeo kad su stigle vesti da su saveznici pred gradom, nastao je pravi pandemonijum, a meni je sve ipak delovalo prazno, nepomično – kao pozornica kad se komad završi i zavese padnu na lažne oslikane kulise, pošto je finale bilo zaglušujuće, glasnije od aplauza.
Pripremila sam se na najgore. Najpre se desilo s mojim prijateljem Sergejem Lifarom. Onih nedelja dok su se saveznici približavali, Nemci su pomagali svima koji imaju sredstava da pobegnu, a ostavili one koji nemaju. Lifarov poslednji nemački obožavatelj ponudio mu je da pređe u Cirih, a on je umesto toga dojurio kod mene. Nosio je torbu punu baletanki namazanih kolofonijumom, pomahnitao od panike zbog posledica njegovog plesa za vreme okupacije, koje ga mogu zadesiti i uništiti.
„Uhapsili su Arleti“, rekao je sklupčan u mojoj sobi. „Odveli su je u pritvor. Mari-Luiz se krije, kao i Kokto. Dolaze po sve nas, Koko.“
„Možeš da ostaneš ovde“, rekla sam mu. „Ja nikud ne idem.“
Čudila sam se sopstvenoj rešenosti. Iz stana Žožoa Serta, koji gleda na Trg Konkord, posmatrali smo kako ulazi sloboda sa generalom De Golom. Vojnici su marširali u povorci prema Trijumfalnoj kapiji, a gomila sveta pozdravljala ih je klicanjem u ekstazi, kape su letele u vazduh, a za to vreme, u bočnim uličicama, agenti Slobodne Francuske hvatali su osumnjičene kolaboracioniste. Shvatili smo šta nas čeka kad je snajperski pucanj razbio prozor stana, a mi polegali po podu ili se posakrivali iza vrata dok je staklo prštalo na sve strane. Kad smo se obazrivo podigli, Žožo je i dalje bio na balkonu, pretio pesnicom nevidljvom napadaču i urlao: „Samo probajte još jednom! Niste me pogodili! Probajte, hijos de puta!“lii A onda se okrenuo prema nama s neobuzdanim osmehom na licu i rekao: „Izvinjavam se zbog neprijatnosti.“ Glasno sam se nasmejala toj njegovoj bravuri.
Do septembra 1944. Pariz je bio slobodan. U čast oslobođenja, postavila sam plakat u izlog radnje i ponudila parfem besplatno za savezničke vojnike. Amerikanci, Britanci i Kanađani satima su stajali u redu kao i pobeđeni Nemci pre njih, da iskoriste moju velikodušnost i obezbede dokaz da su bili u Parizu u ovoj istorijskoj prilici. Osoblje je radilo dok ne popada s nogu, i sama sam delila bočice muškarcima čija me je mladost prenerazila. Bili su nepopravljivi, zabavljali su se u bistroima i kabareima, zavodili sve žene na vidiku, a i ponekog muškarca. Pred njima je još ležao Berlin u ruševinama sopstvenih užasa.
„Pobili su na hiljade ljudi“, plakala je Misja. „Na milione.“
Nisam ništa rekla. Šta se uopšte moglo reći? Čak i da smo znali, šta smo mogli učiniti a da i sami ne završimo u logoru? Kako je mogla šačica nas da spase milione?
To je ono što sam stalno govorila sebi, iznova i iznova.
Iako mi to nije pružalo utehu.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pon Okt 11, 2021 1:14 pm

XV
Probudilo me je uporno kucanje na vratima. Dok sam nespretno ustajala i tražila kućnu haljinu, na sprat je došao Lifar, koji je spavao u prizemlju, i prošištao: „Koko! Koko, došli su!“ Oteturala sam se dole oblačeći ogrtač. Stavila sam mu ruku na usta. „Pssst!“ Sledili smo se i čekali. Kad se kucanje ponovilo i vrata se zatresla na šarkama, gurnula sam Lifara ka najudaljenijem ormaru. „Sakrij se tamo! Brzo.“
Lifar se bacio u veliki ormar ugrađen u zidu i zatvorio vrata dok sam ja vezivala kućnu haljinu, pa sam protresla razbarušenu kosu i otključala vrata.
Napolju su stajala dva muškarca u košuljama i sandalama, sa beretkama iznad skamenjenih lica. Bili su to bez sumnje članovi Slobodne Francuske, ili fifiji, kako smo ih podrugljivo nazvali zbog njihove brutalnosti. Oni su nadzirali hapšenje na stotine žena u Parizu i širom teritorije pod upravom višijevske vlade. Žigosali su ih kao kolaboracionistkinje, šišali ih do glave, tukli i terali da idu ulicama samo u donjem rublju, izložene brutalnoj odmazdi gomile.
„Mademoiselle Šanel?“, rekao je krupniji muškarac, grubijan sa očima nalik prorezima. Pre nego što sam uspela da odgovorim, dodao je: „Došli smo da vas otpratimo.“
„Oh?“ Podbočila sam se jednom rukom. „Prilično je rano za posete.“
„Možete mirno da pođete. Ili ćemo vas uhapsiti i odvući tamo, mademoiselle.“
Nije mi promaklo njegovo sarkastično isticanje nadimka kojim sam volela da mi se obraćaju. „Dobro“, kazala sam. „Dajte mi samo nekoliko minuta da se upristojim, može?“
Progurali su se unutra, pa sam morala da otvorim vrata ormara tek toliko da zgrabim prvi odevni predmet koji mi je došao pod ruku, kako ne bih razotkrila Lifara, koji je čučao iza mojih kaputa. Otišla sam u kupatilo, obukla se, očešljala, stavila ruž i vratila se taman na vreme da uhvatim jednog od njih blizu ormara. Ostavila sam vrata odškrinuta. Ako ih otvori, videće Lifara.
„Hoćemo li, gospodo?“, upitala sam vedro i uputila se dugačkim koracima ka vratima.
Umalo se nisam skljokala od olakšanja kad su pošli za mnom kao zlovoljni psi. Ali kuda god da me odvedu, bojala sam se, olakšanje je poslednje što mogu očekivati.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pon Okt 11, 2021 1:15 pm

Nisu me odveli u zloglasni zatvor u Frenu, gde su pripadnici Slobodne Francuske zatvarali mnoge takozvane „horizontalne kolaboracioniste“. Umesto toga, odveli su me u najbližu policijsku stanicu, čiji su zidovi još uvek nosili obrise kukastih krstova. Ostavili su me u jednoj sobi bez prozora, da sedim za izbrazdanim stolom s pepeljarom.
Čekala sam duže od sat vremena da stigne islednik. Nije se predstavio, samo je stavio na sto uznemiravajuće debeo dosije, a onda seo naspram mene.
„Gabrijel Boner Šanel, poznata i kao Koko ili mademoiselle“, rekao je otvarajući dosije. Nisam istegla vrat da vidim šta čita. Obuzela me mučnina kad je namestio naočari i nakašljao se. „Da li je to osoba kojoj se obraćam?“
„Pa valjda znate“, odvratila sam pripaljujući cigaretu. „Vi ste me uhapsili.“
„O, ne“, oštro me je pogledao. „Niste uhapšeni. Ovo je samo neformalno ispitivanje, zasada, ako nemate ništa protiv.“
„Shvatam“, kazala sam. Neformalno je značilo nezvanično – što se, naravno, moglo promeniti u svakom trenutku ako ne budem sarađivala.
Vratio se dosijeu, okrećući stranice bez ikakvog primetnog izraza, dok sam ja nestrpljivo pušila i glumila bezbrižnost koju nisam osećala. Najzad je rekao: „Jeste li poznavali barona Hansa Gintera fon Dinklagea, poznatijeg kao Špac?“ Nisam htela da počnem bezočnom lažju.
„Da. Poznavala sam ga.“
„Da li vam je on pomogao u oslobađanju izvesnog Andrea Palasa iz nemačkog logora u koji je interniran?“
Klimnula sam glavom. „Ponudio mi je pomoć, pa sam prihvatila. Andre je moj nećak.“
„Zaista.“ Ponovo je gledao u dosije mršteći se. „Jeste li ikad išli u Berlin da se sastanete s pukovnikom Šelenbergom?“
Uhvatio me je nespremnu, mada sam dala sve od sebe da to sakrijem. I opet sam dala prednost istini u odnosu na laži; bilo je očigledno da moje putovanje nije bilo tajna kao što sam mislila, neko iz Slobodne Francuske je zaista motrio na mene.
„Da. Išla sam da vidim nećaka pošto je pušten. Bio je bolestan.“
„Pa ipak ga niste doveli sa sobom. Ostali ste samo jedan dan i vratili ste se bez njega, a nakon toga ste otputovali u Madrid. Možete li mi, molim vas, reći o čemu ste razgovarali s pukovnikom Šelenbergom u Berlinu?“
„O mome nećaku, naravno“, odgovorila sam polako, da obuzdam nemir od kog mi se zgrčio stomak. „Bio je bolestan. Razboleo se od tuberkuloze. Ja… želela sam da ga vidim.“
„I to je sve? Sastali ste se s direktorom Hitlerove obaveštajne službe, jednim od najviših oficira Abveraliii da biste razgovarali o zdravlju svoga nećaka?“
„Da.“ Pogledala sam ga u oči. „Kao što sam rekla, bio je veoma bolestan.“
Islednik je spustio dlanove na dosije. „Mademoiselle, zašto ste išli u Španiju?“
„Da vidim mogu li da otvorim butik tamo.“
„I jeste li?“
„Nisam. Nisu bile povoljne okolnosti.“
„Mogu da zamislim.“ Isturio je bradu. „Jeste li ikada učestvovali u nekoj operaciji nemačke obaveštajne službe?“
Sledila sam se na stolici. „Ne.“
„Zaista?“ Nije ponovo pogledao u dosije. „Zato što imamo informaciju koja upućuje na to da ste zapravo učestvovali u nedavnoj tajnoj operaciji čiji je prvenstveni cilj bio odbrana određenih nacističkih interesa. I dalje tvrdite da niste svesni toga?“
„Naravno. Valjda bih znala da sam sudelovala u nečem takvom.“
„Mademoiselle.“ Uperio je u mene ledeni pogled. „Sarađivanje s neprijateljem sad se smatra krivičnim delom. Držimo nekoliko vaših prijatelja u pritvoru i u aktivnoj smo potrazi za još nekoliko njih. Preporučujem vam da pažljivo razmislite pre nego što odgovorite.“
„Tražite od mene da izdam svoje prijatelje?“, odvratila sam.
„Preporučujem vam da kažete istinu. Znamo da dosad niste bili otvoreni.“

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pon Okt 11, 2021 1:15 pm

Prekrstila sam noge i potražila cigaretu u tašni. „Onda treba da me uhapsite“, kazala sam, ne mogavši da prikrijem nagoveštaj prkosa. „Jer sam vam rekla sve što znam.“
Odgurnuo je stolicu i ustao. „Samo trenutak, molim.“ Uzeo je dosije i izašao.
Čim sam ostala sama, ispustila sam poluuzdah–polujecaj. Uhvaćena sam u zamku. Ovoga puta ne mogu pobeći. Uhapsiće me kao što su uhapsili Arleti, baciće me u tamnicu i vući po improvizovanim sudovima, gde će me osuditi kao kolaboracionistkinju, obrijaće mi glavu i voditi ulicama, da me gađaju kamenjem i prljavštinom…
Islednik se vratio u sobu. „Mademoiselle“, rekao je kratko, „slobodni ste da idete.“
U jednom zastrašujućem trenutku nisam mogla da ustanem. Noge su mi bile kao od gume, pa sam morala da se uhvatim za sto kako bih se uspravila. Uzela sam tašnu i pošla ka vratima, prolazeći tako blizu njega da sam osetila karakteristični vonj jeftine kolonjske vode.
Rekao mi je tiho: „Srećni ste što imate prijatelje na visokim položajima kao i među običnim svetom, mademoiselle. Ali, ako mogu da vas posavetujem, treba da razmislite o tome odgovara li vam ili ne da ostanete u Parizu.“
Prostrelila sam ga pogledom. „Ja sam Francuskinja. Ovo je moj grad, moja zemlja.“
On me je pogledao. „Više nije.“

Zaustavila sam taksi da me odveze do Ulice Kambon. Strah se ljuštio s mene i otkrivao bes koji se kuvao još otkad su mi one barabe zalupale na vrata. Ignorišući blejanje osoblja koje je pitalo šta se dogodilo, odjurila sam gore u stan i drhtavim prstima okrenula telefonski broj svog advokata. Rene se javio tek pošto je zvonilo nekoliko puta, a ja sam do tada bila već skoro pomahnitala od besa, pa sam eksplodirala u slušalicu kako su me nečuveno uvredili, odvukli na ispitivanje poslušnici De Golove nove vlade, optužili za podržavanje nemačkih interesa, a onda posavetovali da ja, najčuvenija francuska modna kreatorka, napustim sopstvenu…
„Mademoiselle“, rekao je prekidajući moju tiradu. „Mislim da treba da poslušate njegov savet.“
Čula sam sopstveno teško disanje. „Šta?“
„Biće samo još gore“, nastavio je žalosno. „Već su i mene opširno ispitivali o mojim vezama sa višijevskim režimom; prevrnuli su mi kancelariju i odneli kutije s ličnim i službenim dokumentima, uključujući“, dodao je na moj užas, „i dosijea koji se tiču našeg slučaja protiv Vertajmerovih. Treba da razmotrite to upozorenje. Možda sad nemaju ništa protiv vas, ali nastaviće da traže sve dok ne budu imali.“
„Ona gnjida je rekla da imam prijatelje na visokim položajima!“, uzviknula sam i obuzeo me je neobičan osećaj dezorijentisanosti, kao da beskonačno padam u ponor. „Neko me štiti.“
„Da, ali još koliko dugo? Oni to nazivaju épuration sauvage, žestoka čistka. Progone na hiljade identifikovanih ili osumnjičenih za kolaboraciju. To je De Golova žrtva opštem cilju. Mora da uveri savezničke snage da ćemo ostati uz njih kad Berlin padne. Preostalo je nam jedino da odemo.“
„Ali ja… Ja nisam kolaboracionista! Radila sam samo ono što sam morala, da zaštitim nećaka i svoj posao; da spasem život, svoj i svojih prijatelja.“
„Mademoiselle, ne treba meni da se pravdate. To morate njima, a bojim se da njih neće biti briga. Danas je neko intervenisao u vašu korist. Ali ko god da je to, sutra možda neće moći da vas zaštiti. Da je moguće, i ja bih otišao iz Francuske, ali ja sam zet višijevskog ministra koji je odobravao deportacije Jevreja. Oduzeli su mi pasoš. Ne mogu da odem. Ali vi možete – i treba da odete.“
Prekinula sam vezu i rukom poklopila usta da ne vrisnem. Zar sad treba da bežim iz zemlje u kojoj sam se rodila? Zar nema drugog izbora osim dobrovoljnog egzila?
Okrenula sam se ošamućena, i obuhvatila pogledom svoj stan, divne lakirane paravane, slike i knjige, kao krhku fatamorganu koja se već rasplinjuje na vidiku. Oteturala sam se do pisaćeg stola, naglo izvukla fioku i potražila ono što sam tamo ostavila. Kad sam razmotala maramicu i prinela sat uhu, nije kucao. Minijaturne zlatne kazaljke zaustavile su se na pola šest. Mahnito sam navila točkić za navijanje do kraja, prsti su mi klizili preko njegovih sićušnih brazdi.
Ništa se nije ni pomerilo. Nije bilo nikakvog zvuka. Bojev sat više nije pokazivao vreme. Tad sam znala, s neizbežnom sigurnošću, da je i meni vreme isteklo.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pon Okt 11, 2021 1:15 pm

Kad sam donela odluku, to je bilo jednostavno. Ne, lako, nikad nije lako. Ali svejedno jednostavno. Stvari koje neću poneti ostavila sam u stanu u Ulici Kambon. Nadgledala sam zatvaranje radnje i isplatila osoblju po četiri mesečne plate kao kompenzaciju, iako su me madam Ober i Elen preklinjale da ostavim vrata otvorena. Obećale su mi da će o svemu voditi računa i da će mi redovno telefonirati u Švajcarsku, u Lozanu, gde sam rešila da se povučem. Andrea sam već bila poslala tamo privatnim kolima; Katarina je iznajmila kuću blizu sanatorijuma u kom će se on lečiti.
Odbila sam da uslišim molbe svog osoblja. Bilo je gotovo. Francuska više nije bila za mene.
A onda je došlo na red ono čega sam se najviše plašila: otišla sam kod Misje.
Dočekala me je na vratima sa žalosnim uzvikom, po čemu mi je bilo jasno da zna zašto sam došla. Kazala mi je kako Sert i ona planiraju da se ponovo venčaju, odvukla me je na kvrgavu sofu na kojoj smo već toliko puta sedele, smejale se i tračarile, ogovarale prijatelje i neprijatelje, prepirale se i mirile više kao sestre.
„Moraš ostati“, kazala mi je uzimajući moje ruke u svoje i trljajući ih kao da želi da odagna njihovu stalnu hladnoću. „Ko će mi kreirati venčanicu?“
„Naći će se neko“, odvratila sam.
„A Sergej? A on? Zasad je bezbedan, ali smenili su ga s mesta direktora baleta u Operi i pozvali ga da odgovara pred Fifi komitetom za čistke. A Kokto? Kako će on bez tebe? Potrebna si im ovde. Svima nama si veoma potrebna.“
Morala sam da se ujedem za obraz da se ne bi raspala. Ako počnem da plačem, to će biti kraj. Obe ćemo se raspasti. Izvukla sam ruke iz njenih i dodirnula je po naboranom obrazu. „Sergej će preživeti. On je pravo blago, jedan od najboljih koreografa za koje je svet ikada znao. To će ga možda s vremenom iskupiti i ponovo će igrati. To je sve što zna. Isto je i sa Koktoom: on mora da piše. Šta drugo može da radi? A ti, voljena moja prijateljice, ti ćeš živeti. Ponovo imaš svog Žožoa. Uvek si samo njega volela.“
Toliko je plakala da sam morala da joj dam svoju maramicu. „Neću“, zafrfljala je brišući nos. „Ne mogu.“
„Samo tako misliš“, prošaputala sam i zagrlila je, privila je uz sebe i pogledala preko njenog ramena, ka osedelom Sertu, koji je stajao na vratima dnevne sobe sumornog izraza lica. „U Švajcarskoj nemaju pristojan hleb“, rekao je. „Mrzećeš to. Biće ti dosadno.“
„Da“, odgovorila sam smešeći se kroz suze koje više nisam mogla da sakrijem. „Znam.“

Kad sam odlazila iz Pariza, padao je sneg – kovitlac nežnog paperja zasipao je metalnu konstrukciju Ajfelove kule, vejao po šljunčanim stazama Tiljerija i svetlećim reklamama na Jelisejskim poljima, zaprašivao umetnička potkrovlja i kabaree Monparnasa, istačkao spiralni stub od topljenog bakra na Trgu Vandom. Skupljao se u pukotinama pločnika i naprslinama starih zgrada, ublažavao iskrzane ivice grada koji je video toliko muke i terora, takvu radost i izobilje da nigde na svetu nije bilo tako.
Nežno kao ruku u rukavici, milovao je tendu iznad zatvorene radnje u Ulici Kambon, preko puta Rica. Tu bi malo zastao, tek malo belji od same nadstrešnice, a onda je počinjao da se topi, slivajući se preko crnih slova imena koje je nekad bilo tako poštovano i poznato, tako neobično da je dovoljno bilo reći:
Šanel.
Pariz
5. februar 1954.
Ah, konačno aplauz – ako se to tako može nazvati. Prigušen je, uljudan, ali slab; već se čuje struganje odmicanja stolica i šuštanje oblačenja kaputa, zvuk poljubaca u žurbi poslatih kroz vazduh i obećanja da će se uskoro sastati za ručkom da se ispričaju. Posle toliko godina koje sam provela u inostranstvu, polako zaboravljena od svih osim svojih bliskih prijatelja, iako sam zauzvrat ignorisala ludosti sveta mode – ovo mi je nagrada: brz odlazak i prezriva tišina, što je za moje uši bilo mnogo gore od poruge.
Razočarani su. Naravno da jesu.
Treba li da siđem i da se poklonim, ili da ostavim modele da stoje tamo i drže pred sobom oznake s brojevima dok čopor izlazi?
Mislim da ću sačekati. Videli su moje kreacije. To je povratak koji su čekali: lažno iznenađenje dok su se pitali hoću li povratiti slavu svoje mladosti. Predstavila sam prkosno svedene haljine u svojoj neutralnoj paleti crne, marinskoplave, krem i tamnosmeđe, s belim kamelijama na struku i spuštenim ramenima, moje ravne šešire s trakama, kao i crveni kostim bez revera, moj zaštitni znak. Ništa od toga nije preterano. Premda nas je Dior vratio mučenju steznicima ojačanim žicom i metrima tkanine, tila i krinolina što se šire od neprirodno uskog struka kao izvrnute latice precvetalog cveta – odbila sam da se tome povinujem.
Zašto bih se ja, Koko Šanel, menjala zbog njih? Ja sam predstavila nezavisnost: odeću za žene koje se kreću, rade, i zabavljaju. S vremenom će uvideti da holivudske princeze mogu da lebde u celuloidnim fantazijama odevene u Diorove smešne kreacije, ali obične žene ne mogu. Ne samo da ne mogu već i ne treba. Moda nije ludost.
E pa mogu da rade šta hoće. Ja neću žrtvovati svoje ideale. Pa ipak, dok stojim na stepeništu i osluškujem kako odlaze, osećam njihovo razočaranje; gotovo čujem kako se gorljivo sašaptavaju da sam izgubila ono nešto. A šta sam mogla i očekivati nakon petnaest godina egzila? Da nađem svet nepromenjen, kako me čeka da se vratim i ponovo ga obučem?
Pa ipak, u mene se uvukla jeza, i podozrenje da su moje aktivnosti tokom rata delovale protiv mene, čak i posle toliko vremena. Mada me nikad nijedan sud nije osudio, jesu li me osudili kolege i sadruzi, in apsentia?liv Ako je tako, onda to moram ignorisati.
Krenula sam da se povučem u atelje i razmislim o svojoj nesigurnoj budućnosti, a onda sam ispod sebe čula korake i obazriv glas: „Mademoiselle?“
Okrenula sam se brže nego što je trebalo, povređena ravnodušnošću, mada sam znala da je ne smem pokazati. U podnožju stepenica stajala je privlačna žena u lepom kostimu. Zapazila sam da kostim nije moja kreacija, a onda, čim sam to pomislila, nisam odolela da se ironično ne nasmejem za sebe. A kako bi i mogla da nosi moju kreaciju? Izgleda da nema više od dvadeset godina.
„Da?“, odgovorila sam, sa smeškom koji sam osećala kao žilet na usnama.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pon Okt 11, 2021 1:16 pm

„Ja… ja sam pomoćnica Betine Balard, urednice Voga“, i drhtanje njenog glasa pričinilo mi je zadovoljstvo. I te kako je svesna kome se obraća. Izgleda da moje ime još ima težinu. „Gospođica Balard je morala nažalost da ode, kasni na neki sastanak u našim prostorijama, ali mi… Pitali smo se…“
Fiksirala sam je pogledom. Obaveštenje da je njena poslodavka poslala običnog potrčka da mi se obrati nije mi bilo po volji. „Pretpostavljam da mislite na američki Vog?“
Porumenela je i klimnula glavom. Ten joj je bio providan kao i izraz lica. „Nastavite.“ Mahnula sam rukom da nastavi. Šta smeta još malo poniženja posle današnje katastrofe?
Ohrabrila se i popela stepenicama sve do prvog stepenika ispod mene, revnosno stežući mušku futrolu za dokumenta, dok joj se preko ruke ljuljala prilično ružna tašna. Tašna je bila od štepane kože, slična onima koje sam ja dizajnirala, mada loša imitacija. Gledajući je, pomislila sam da bih možda mogla da obnovim svoju ručnu tašnu dajući joj zlatni lanac.
Devojka je kazala: „Gospođica Balard misli da vaša kolekcija…“, ali ponovo je zastala. Obuzdala sam se da ne zakolutam očima, a ona je pogledala u moje stopalo kojim sam nestrpljivo tapkala.
„Gospođica Balard misli da bi vaša kolekcija mogla vrlo dobro proći u Sjedinjenim Državama“, iznenada joj je izletelo. „Volela bi da piše o vama u februarskom broju. Intervju, zajedno s fotografijama vaših novih kreacija. Naročito onog obnovljenog kostima, kao i crne večernje haljine s volanima i kamelijama. Uvereni smo… to jest, ako nemate ništa protiv…“
Moj netremični pogled ju je obeshrabrio. Umalo nije ustuknula kad sam izvadila cigaretu. Dunula sam joj dim iznad glave i primetila: „Da li vi to tražite da pobliže pogledate moju kolekciju sada?“
„Da, molim, ako biste bili ljubazni. Možemo se dogovorite da drugi put ponovo dođemo, sa fotografom.“ Požurila je za mnom dok sam je vodila prema ateljeu. „On je stvarno odličan“, brbljala je, „jedan od najboljih u tom poslu. Gospođica Balard misli da bi bio idealan za ovo snimanje.“
Američki Vog želi da me veliča, kao što je uvek činio. A ako me Amerika prigrli, moraće i Francuska. Moja klijentela će se vratiti. Žene su previše inteligentne da bi odbacile zdrav razum.
Obuzdala sam iznenadan, trijumfalni osmeh. Koko Šanel se vratila.
Neka moja legenda krene u nove pobede. Želim joj dug i srećan život.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"

Naslov: Re: Gospođica Šanel Pon Okt 11, 2021 1:17 pm

Pogovor autora
Pošto se Koko Šanel vratila u Pariz i 1954. prikazala novu kolekciju, francuski modni kritičari su je nazvali staromodnom, tvrdeći da nije uspela da se prilagodi preovlađujućem duhu vremena u skladu sa Diorovim „novim izgledom“, koji je vratio žene arhetipu ženstvenosti i odeći koliko lepoj za gledanje, toliko neudobnoj za nošenje. Koko je odbila da se povinuje trendu po kom su steznici ponovo bili u modi, i predstavila je jednostavne, nesputavajuće haljine po uzoru na svoje rane kreacije. Bez obzira na to, američki Vog – koji je podržavao njen rad čitavog njenog života – veličao je njenu tradicionalnu viziju, naročito njenu zavodljivu interpretaciju kompleta koji se sastojao od suknje, jaknice i šešira. Šanel kostim će s vremenom postati večiti, najviše kopiran modni klasik, koji živi i danas.
Misja Sert je umrla 1950, pet godina posle Hose Marije Serta, koji je podlegao masivnom infarktu dok je slikao jedan mural u Višiju. Kao konačni gest prema ženi koja joj je bez sumnje bila najbliža prijateljica, Koko se vratila u Pariz da pripremi Misjino telo za sahranu.
Andre Palas je do kraja života patio od posledica svog boravka u nemačkom zarobljeničkom logoru, i umro je u Švajcarskoj krajem četrdesetih godina prošlog veka. Vera Bejt-Lombardi preživela je fijasko u Madridu i vratila se u Rim uz pomoć Čerčilove kancelarije; umrla je 1948. Pošto su mu zabranili da dve godine radi u Francuskoj zbog saradnje sa nacističkim režimom, Sergej Lifar je poveo balet Pariske opere na trijumfalnu turneju po Americi i očarao publiku svojom virtuoznošću. 1958. morao je da podnese ostavku na mesto direktora trupe, zbog nekih obnovljenih kontroverzi. Umro je 1986. i sahranjen na Ruskom groblju u Sen Ženevjev de Boa. Posthumno su mu objavljeni memoari. Žan Kokto je postao jedan od najslavnijih francuskih umetnika, s raznolikim delom koje obuhvata poeziju, likovne umetnosti, romane, pozorišne komade i filmove. Umro je 1963. Posle Drugog svetskog rata, Britanci su uhapsili i zatvorili Gintera Hansa fon Dinklagea; nakon jednog neuspelog pokušaja, 1949. odobren mu je ulazak u Švajcarsku, gde je ponovo živeo s Koko. Iste godine, ona se pojavila u Parizu da svedoči pred ratnim vojnim sudom, na suđenju baronu De Vofrelanu, izdajniku Francuske i agentu nemačke obaveštajne službe, koji ju je pomenuo u istrazi. Porekla je sve optužbe i nije nađeno ništa inkriminišuće po nju. 1953. prodala je vilu La Pauza, u kojoj je često boravila leti, ponekad sa Špacom. On se povukao na jedno balearsko ostrvo, gde je ostatak života posvetio slikanju erotskih motiva. Umro je 1976.
Ironičnom igrom sudbine, saradnja Koko Šanel sa Pjerom Vertajmerom trajala je sve do njene smrti. Pošto se vratio u Francusku posle rata, on je ponovo preuzeo kontrolu nad njenom kompanijom za proizvodnju parfema, što je dovelo do niza zapetljanih zakonskih sporova, koji su se okončali 1947, kad je sa Koko postigao sporazum zahvaljujući kojem se ona izuzetno obogatila. Pjer je nastavio da radi za nju i postao jedan od njenih najpouzdanijih menadžera, finansijski savetnik i poverljiva osoba, uprkos čestim nesuglasicama među njima.
Nakon kolekcije prikazane 1954, Koko ih je kreirala još nekoliko, često menjajući i unapređujući svoj prepoznatljiv stil. Povratila je međunarodnu slavu, imala je prijatelje i slavne ličnosti za klijente, kao i nekoliko ljubavnika, prkoseći svim očekivanjima da će se penzionisati, sve do nedelje, desetog januara 1971, kad je umrla u svom apartmanu u Ricu. Imala je osamdeset sedam godina. Ostavila je svet bez žaljenja, samo sa uzdahom: „Dakle, tako se umire.“
Sahranjena je i počiva u Švajcarskoj, na groblju u Lozani, pod mermernim nadgrobnim spomenikom sa pet lavljih glava, svojim zodijačkim znakom i srećnim brojem, zauvek povezanim. Nijedan drugi modni kreator nije ostavio tako trajan pečat u svetu mode i u mašti publike.
Ovaj roman je, možda više od svih koje sam napisao, pravi trud ljubavi. Koko Šanel me je prvi put očarala još kao tinejdžera, kad me je početno zanimanje za modu dovelo do želje da se time profesionalno bavim. Nadao sam se da ću i sam postati dizajner, ali uskoro, tokom školovanja na Institutu za dizajn i trgovinu u San Francisku, otkrio sam da mnogi oko mene imaju daleko više talenta. Prešao sam na studije marketinga i dvanaest godina se bavio poslom koji me je vodio od San Franciska do Njujorka i nazad; radio sam kao dobavljač robe u maloprodaji, nezavisni novinar, menadžer vintidž robne kuće i koordinator modnih revija za avangardne kreatore.
Moja fascinacija modom i ličnostima koje je kreiraju nikad nije prestala, mada sam prestao da radim u toj industriji sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Stoga je prilika da napišem roman o legendarnoj Koko Šanel – čiji je burni uspon do slave i dramatičan životni put ostavio neizbrisiv pečat na njeno doba i ona koja su usledila – predstavljala ostvarenje sna.
Za ispunjenje toga sna dugujem zahvalnost mnogim ljudima, počevši od moje prijateljice Melise, koja me je prva ohrabrila da zanemarim svoju opsesiju šesnaestim vekom i upustim se u rizik. Moja agentkinja Dženifer Velc pozdravila je taj novi poduhvat i, kao navigator, usmeravala me je između neizbežnih sprudova promene koji često prate plovidbu zvanu pisanje. Moja urednica Rejčel Kahan oduševljeno je prihvatila rizik ispunjenja mog davnašnjeg sna tako što je radila sa mnom, a njen tim u izdavačkoj kući Vilijem Morou dočekao me je s dobrodošlicom i neverovatnom stručnošću. Nemam reči kojima bih izrazio koliko sam im zahvalan.
Moj supružnik me podržava u svim poduhvatima, trpi moje duge sate samotne izdvojenosti za pisaćim stolom i uspone i padove moje karijere profesionalnog pisca, kao i u našem svakodnevnom životu, u kom, moram da priznam, umem da budem nepažljiv kad sam u društvu muza. Moje mačke Boj i Mami svakodnevno nam pružaju bezuslovnu ljubav i podsećaju nas da ima života i van kompjutera. Prijatelji oko mene i oni izdaleka – kao što su Sara Džonson, Linda Dolen, Mišel Moren, Robin Maksvel, Margaret Džordž i Dona Ruso-Morin – ne dozvoljavaju mi da postanem samotnjak, kao i moji instruktori joge iz Ekselsior joga, koji me održavaju u kondiciji. Veoma sam zahvalan svim svojim prijateljima i obožavateljima sa Fejsbuka na njihovim šalama i podršci, kao i mojoj veb-gospodarici Re Monet.
A najviše od svih, zahvalan sam vama, mojim čitaocima, jer jednostavno ne bih ovo postigao bez vas.
Vi mojim rečima dajete dušu.

"Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?"