Gospođica Šanel

First topic message reminder :

Rođeni u siromašnoj seoskoj sredini, Gabrijel Šanel i njeni braća i sestre poslati su u sirotište nakon majčine smrti. Časne sestre su podsticale Gabrijelinu izuzetnu veštinu šivenja, talenat koji će ovu samovoljnu mladu ženu lansirati u život daleko od bede njenog detinjstva.

Pošto se transformisala u Koko – švalju i povremeno pevačicu balada – mala brineta je sva gorela od ambicije, a njen žar je privukao bogatog kavaljera koji će postati ljubav njenog života. Uronila je u njegov svet novca i luksuza, i otkrila slobodu koja će u njoj pobuditi kreativnost. Međutim, tek kad je ljubavnik odvede u Pariz, Koko pronalazi svoj životni poziv.

Odbacila je kitnjastu modnu liniju utegnutu korsetom i stvorila elegantni, minimalistički stil koji je odražavao mladalačku opuštenost i samopouzdanje žena dvadesetih godina prošlog veka. Kako se njena reputacija širila, a njen modni biznis doživeo vrtoglavi uspeh, Koko se obrela u ekskluzivnim društvenim krugovima i boemskim salonima. Kad je Pariz pao pod nacističku okupaciju, Koko je bila primorana da donosi odluke koje će je kasnije proganjati.






Gospođica šanel-K. V. Gortner

II
„Pitaju da li imamo parfeme.“ Adrijen je došla gore, u stan, gde sam pregledala najnovije promene koje je napravio moj dekorater. Morala sam da odobrim nabavku novog nameštaja, potražim objets d’artxxix i ostale stvari kako bih od njega napravila prostor u kom mogu boraviti. To je bilo prvi put da imam prazno platno, a ne potpuno namešteno boravište. Ovo će biti moje specijalno prebivalište, sklonište od zahteva posla i života, i jedva sam obraćala pažnju kad je ponovila: „Amerikanci. Kupuju sve što imamo, ali žele da znaju zašto ne prodajemo parfeme.“
Napravila sam grimasu, prelistavajući uzorke tapeta. „Zato što mi nismo kiosk sa suvenirima. U Parizu ima na stotine radnji što prodaju na stotine groznih mirisa koje će Amerikanci obožavati. Pošalji ih tamo.“ Čuvši da se okrenula i pošla napolje, dodala sam: „Ne daj im ništa na veresiju. Moraju da plate ono što uzmu. Osim ako nemaju stalnu adresu u Parizu, nema kredita. Ne možemo im poslati račun kad se vrate tamo odakle su došli, ma gde to bilo. Jasno?“
„Da, Gabrijel.“ Otišla je, pokunjena u poslednje vreme, ništa bliža braku s Neksonom nego što je bila, i neprekidno nesrećna zbog toga.
Pripalila sam cigaretu i prišla nedavno proširenim prozorima stana. Prostor je bio udoban, ne mnogo veći od mog apartmana u Ricu. Da li ću ovde moći da spavam ili ne, bilo je drugo pitanje. Dok sam razmišljala o tome, okrznula sam pogledom svoju torbicu na jednoj pozlaćenoj ampir stolici koju mi je dizajner ostavio da je isprobam.
Ne. Okrenula sam se nazad. Ne tokom dana i nikad na poslu.
Misjin eliksir je postao moj talisman. Konačno sam počela da spavam, ne tako mirno i okrepljujuće kao pre Bojeve smrti, ali bolje nego ikad posle toga. Počela sam, takođe, da se previše oslanjam na njega, početnih petnaest kapi prešlo je u dvadeset, pa u dvadeset pet, da otupim pre no što odlebdim u pećinu bez snova. Budila sam se osušenih usta, posle sam satima bila omamljena, toliko da sam na kraju promenila svoj raspored i dolazila u atelje u podne – bez sumnje na veliko olakšanje moga osoblja.
Nasmejala sam se za sebe pri pomisli na Amerikance, kako dole u radnji prazne police. Preplavili su Pariz od kraja rata; kuda god da se okrenem, čula sam njihov grub, unjkav jezik ili sakate pokušaje da govore francuski. Kolonizovali su sve krajeve grada – Latinsku četvrt, Monmartr, Sen Žermen – proždirali bezbrojne porcije šnicli s pommes frites i razbacivali dolare na sve strane, kao da im rastu na drveću. Novac, novac, novac. Imali su beskrajne zalihe novca, blagodeti procvata građevinarstva, automobilske industrije, proizvodnje čelika i železnice, i svega ostalog što su eksploatisali i svoju ogromnu zemlju pretvorili u rudnik zlata. Setivši se kako je Boj često govorio da je Amerika kurva spremna na sve za dolar, oporo sam se nasmejala. To mi je odgovaralo kao biseri. Doprineli su da moj već unosan i ugledan posao bude nemoguće ignorisati.
Pitaju da li imamo parfeme…
Frknula sam, ugasila cigaretu i pozvala pse, koji su dotrčali iz druge sobe. Kao da oni znaju šta je pristojan miris. Verovatno misle da je parfem isto što i eau de toilette koji se prodaje u lokalnim apotekama!
Pa ipak, dok sam silazila stepenicama, da vidim koliko su mi profita danas doneli Amerikanci, zadržala sam se na toj ideji.
Parfem marke Šanel. Zar to ne bi bilo nešto?

„Razmišljam o tome da kreiram parfem“, kazala sam nekoliko nedelja kasnije na jednoj večeri kod Misje i Žožoa. Ponovo sam počela da odlazim na nezvanična okupljanja, na kojima je uobičajena ekipa – Kokto, Pikaso i njegova žena Olga, i razni drugi – sedela i pila i raspravljala o umetnosti. Postali smo zatvoreni krug, povezani arterijom prkosa kroz koju je kroz Pariz tekla krv od boje, glina i mastila, ili, u mom slučaju, plava, bež i koralna. Večeri kod Sertovih nikad nisu bile teške, nikad previše misteriozne; nakon proglašavanja vrednosti umetnosti i načina na koji će ona promeniti svet, odmah su dolazile brige o tome kako platiti kiriju, kako se ušunjati u najnoviji noćni klub, ko s kim spava i koji koktel treba piti.
Uživala sam u neformalnosti svega toga. Želela sam da sve bude lako, hedonističko, zaboravljivo. Što manje budem razmišljala, to ću se manje sećati Boja. On je uvek bio tu, naravno, vrebao u kutku moga srca; ali sad sam ga sve manje videla, sve ređe sam se okretala bez daha na prometnoj ulici ili u prepunom restoranu spazivši neku visoku tamnokosu priliku. Prolazili su dani a da ne zaplačem. Dospela sam u fazu u kojoj sam upila uspomenu na njega, upila je kožom kao neizbrisivu boju – deo mene koji nikad neću zaboraviti. Ali i dalje me je proganjao njegov slab miris u jednom od njegovih pulovera, koji sam čuvala s poslednjom posteljinom u kojoj smo spavali i koja je ostala neoprana – ona suptilna aroma sapuna i kože, njegovog mošusa s tragom limuna što je sve više postajao duh koji sam pokušavala da prizovem.
Miris. Evo opet. Kako to da se odjednom bavim nečim tako neuhvatljivim?
„Parfem?“, zapištao je Kokto. „L’eau de Coco!“ A onda, kad je video moj izraz zgađenosti, glupo se osmehnuo. „Ne, u pravu si. Suviše tropski. Kako ćeš ga zvati?“
Uvek ga je zanimalo ono što sam imala da kažem. Imao je um svrake. Upravo je bio počeo da istražuje radikalne analitičke teorije Frojda, kao i melanholičnu poeziju Remboa. Premda je društvene zube oštrio na Misjinom krilu, meni se dopadao, jer je od svih koji su dolazili kod Sertovih, Kokto bio jedan od malobrojnih koji gaje više od prolaznog interesovanja za modu.
„Još ne znam“, odgovorila sam. „To je samo ideja.“
„Poare je prodavao parfeme, zar ne?“, rekao je Kokto. „Kineska noć, Lukrecija Bordžija i nekoliko drugih. Sećam se da sam slušao o velikoj zabavi koju je priredio kad je lansirao prvi. Ne verujem da je ikada zaradio na parfemima, ali postalo je de riguerxxx za njegove klijentkinje da ga nose.“
„Da, mirisale su…“ Zadrhtala sam. Majstor courtier Poare je bio u poslednjoj fazi propasti. Patio je zbog gubitka klijentele. Nekoliko napuderisanih dama iz pozlaćene prošlosti još se držalo njegovog principa da čovek, što se luksuznije nosi, izgleda bogatije, ali mlađa generacija, kćeri i unuke njegovih klijentkinja, uglavnom su prebegle kod mene.
„Parfemi zaista nisu mnogo profitabilni“, priznala sam, „a tu je i velika konkurencija. Možda to i nije dobra zamisao.“
Da li dobra ili ne, bilo je beznačajno što se Misje tiče, jer je zevnula. „Pa, ne kreći u novi projekat, draga, jer želim da mi kreiraš venčanicu. A i poći ćeš s nama na bračno putovanje u Italiju, zar ne, Žožo?“
Iznenađena, okrenula sam se da pogledam Serta, koji je sedeo zavaljen na sofi pored mene i pušio svoj cigariljo. Bio je to debeli patuljak, svuda dlakav, čak i po nadlanicama umrljanih bojom, samo glave ćelave kao jaje. Obožavala sam ga pošto sam ga upoznala. Bio je otelovljenje svoje rodne grude – prizeman i nepretenciozan, iznenađujuće svestrano obrazovan bez kompulzivne potrebe da to dokazuje. I veoma strpljiv. Morao je da bude pošto je živeo s Misjom.
„Dakle, konačno si je zaprosio“, kazala sam. Misja ga je mesecima pritiskala da ozvaniče vezu – ali ne, podozrevala sam, zbog toga što je marila za formalnosti. Pre će biti da ju je Bojeva smrt uzdrmala i primorala da sagleda vlastitu situaciju i shvati kako, za razliku od mene, koja imam sopstveni prihod, ona može ostati bez ikakve polise osiguranja kao što je testament ili sporazumni razvod braka. Sert se obogatio od narudžbina, a američki milioner Rokfeler mu je poslao trajnu pozivnicu da dođe da radi u Njujorku.
„Izmorila me je“, odvratio je ljubazno. „Moja Tiš ne prihvata ’ne’ kao dogovor, nikad nije.“ Podmuklo mi se osmehnuo. „Dosad si i sama shvatila. Najbolje je da počneš da se pakuješ za Veneciju.“
„Ali kad je venčanje? Prvi put čujem za to!“, uzviknuo je Kokto. Niko drugi u sobi nije obraćao pažnju; Pikaso je bio zadubljen u razgovor s drugom plesačicom Ruskog baleta, a njegova žena Olga toliko se pribila uz njega da mu umalo nije sela u krilo, što je mene zabavljalo. Njen muževni Pablo je bio šaren.
„I tebe ću pozvati“, kazala je Misja. „Na venčanje, mislim. Ne u Italiju.“
Kokto se nadurio. „Ja sam mali. Mogu da stanem u kofer“, ali Misja je već gledala u mene. „Venčaćemo se u junu i ubrzo posle toga krenuti u Italiju. Odgovara li ti to, draga?“
Već sama pomisao na probe venčanice s njom budila je u meni želju da tvrdim kao nisam dorasla tom zadatku. I Sert je to znao. Iscerio se od uha do uha, otkrivajući zube umrljane duvanom. „U junu će mi biti nemoguće“, odgovorila sam, trudeći se da zvučim pomirljivo i da mi se u glasu ne čuje olakšanje. „Isplanirala sam da idem u Bijaric. Moram da obiđem svoju maison; odavno nisam bila i Marta Daveli želi da se tamo sastanemo. Ostaću i ceo juli.“
Misja se namrgodila. Uvek bi se oneraspoložila na pomen mojih drugih prijateljica. „Nisi mi rekla.“
„Nismo o tome razgovarale. Žao mi je, Misja. Ali ću ti kreirati venčanicu.“
„Ne, ne.“ Mahnula je rukom i brojne narukvice su zazveckale. „Sačekaćemo.“
„Sačekati?“ Okrznula sam pogledom Serta.
„Dok ne budeš mogla“, objasnio je. Nagnuo se napred i šapnuo mi: „Treba za tebe da se uda, umesto za mene. Ja nisam važan ako ti nisi tu.“ Nije to rekao ozlojeđeno. Dok sam se smejala posežući za cigaretom, podigao je obrve i ponovo se zavalio, sa zadovoljnim izrazom lica.
Sutradan sam pozvala Martu da joj potvrdim da ću do kraja meseca biti u Bijaricu.

III
Moje preduzeće u Bijaricu bilo je moj lični rudnik zlata, pa me je moja première madam Derej dočekala s retkim osmehom i povela me kroz besprekoran salon u radionice gde se šila moja sportska svakodnevna odeća od skupocenih tkanina, za probirljivu klijentelu iz letovališta.
Tu i tamo sam se zadržala oko nečeg, naredila minimalne promene da potvrdim svoj autoritet, ali preostalo vreme sam provela s Martom Daveli, koja me je prva podstakla da otvorim maison u Bijaricu. Dramatično je izrazila žalost zbog Boja i nastavila da me pre podne vodi u burna događanja na plaži i na kasne ručkove, kao i na svečane večere uz kockanje, a posle njih na zabave uz šampanjac i džez, u noćnim klubovima ili njenom apartmanu u kazinu, koje su trajale do zore.
Napustila je Konstanta Seja, čije se bogatstvo od proizvodnje šećera raspalo posle rata. Njena karijera priznatog soprana bila je na vrhuncu, a u Sejevom odsustvu tešila se sa raznim bogatim ljubavnicima. Poslednji je, kazala mi je, bio jedan Romanov u egzilu.
To nije bilo neobično. Ruska revolucija u kojoj je car ubijen podstakla je egzodus svih sa i najmanjim tragom aristokratskog porekla. Knezovi, kneginje, veliki knezovi i velike kneginje bez države, zajedno sa odabranom svitom, pobegli su iz osvetničke domovine sa onim što su mogli da ponesu, a to u većini slučajeva nije bilo ništa.
Marta me je upoznala sa svojim ljubavnikom na jednoj od svojih zabava. „Da ti predstavim, draga, velikog kneza Dmitrija Pavloviča, sina velikog kneza Pavla Aleksandroviča i kuzena cara Nikolaja II lično.“
Mada nije bilo potrebno navoditi titule, bio je vredan truda. Za dinastiju Romanovih može se reći mnogo šta osim njihovog zanemiravanja gladnih seljaka, ali uvek su imali veličanstvene muškarce. Konkretno ovaj primerak koji se poklonio i poljubio mi ruku – „Enchanté, mademoiselle“xxxi – bio je oličenje romantične predstave šta jedan princ treba da bude. Visok i mršav kao roda, imao je svetlosmeđu kosu zalizanu briljantinom na glavi lepog oblika, izvajan orlovski nos i pune usne. Duboko usađene živahne oči boje ćilibara zadržale su se na meni i zapitala sam se da ne očekuje da se poklonim.
Marta je rekla: „Dmitrij, budi srce pa donesi Koko piće. Čaša joj je prazna“, i on je uzeo čašu za šampanjac iz moje ruke, okrznuvši mi prste svojima. Imao je lepe ruke, negovane i bele, ruke kojima je najteža dužnost do pada njegovog sveta bila da podesi dekorativnu sablju pre ceremonijalne povorke.
„Zar nije božanstven?“, prošaputala je Marta dok sam posmatrala njegova široka pleća kako se udaljavaju prema baru. Lecnula sam se kad sam shvatila da sam osetila… nešto. Ništa moćno, svakako, ništa ni nalik onome što sam osetila kad sam prvi put videla Boja, ali ipak nešto – slabo komešanje koje me je podstaklo da se nasmešim i kažem: „Jeste stvarno. Fatalno privlačan.“
„Umirao je od želje da te upozna. Pošto sam pomenula tvoje ime, samo se za tebe raspitivao. Jesi li znala da je učestvovao u ubistvu Raspućina? Ako privlačnost bude uzajamna, moraš ga uzeti. Za mene je preskup.“

Ja sam ga pozvala u svoj krevet. Nema drugog načina da to kažem. Nije se micao od mene do kraja večeri, deklamovao mi je žalosnu litaniju svojih patnji, od časa kad je ubio caričinog mistika do progonstva u sibirsku tundru i bekstva posle rata, u Italiju, Španiju i konačno u Francusku, gde je upoznao Martu preko svoje sestre, velike kneginje Marije Pavlovne, takođe izbeglice, koja živi u Parizu. Premda mi je njegova priča bila mučna i zamorna – nisam imala sažaljenja za aristokrate – bilo je očigledno da ga ne interesujem samo iz društvenih razloga, što je jasno i rekao krajem večeri, kad je razuzdana zabava dostigla vrhunac i kad sam se spremila da pođem.
„Smem li da vas posetim sutra, mademoiselle Šanel?“, prodahtao je sa staromodnom uzdržanošću zbog koje se umalo nisam nasmejala. Oko nas su se uvijali i vrteli pijani i od opijuma opijeni parovi, Marta je vrištala od smeha kad su je dva mišićava crnca iz orkestra podigla na ramena svirajući trombone.
„Zašto čekati?“ Iz večernje tašnice sam izvadila rezervne ključeve svog apartmana i pružila mu ih. „Broj dvadeset pet. Donesite šampanjac.“ Izašla sam pre no što je uspeo da odgovori, ne očekujući da ću ga ikada više videti. Postupila sam impulsivno. Zaključila sam da ću čoveku poput njega, rođenom u rigidnim uslovima masakrirane prošlosti, biti suviše sirova, previše moderna za njegov prefinjen ukus.
Sat kasnije, začula sam kucanje na vratima. Nije upotrebio ključ. Međutim, kad sam ih otvorila, u kućnom ogrtaču i sa psima koji su lajali dok ih nisam ućutkala, ušao je noseći bocu bulinžea. Stavio ju je na moj toaletni sto i okrenuo se ka meni, zajapurenih obraza.
„Skupo“, primetila sam pogledavši bocu. „Pretpostavljam da ste ga uzeli na račun moje sobe?“ I opet nisam čekala odgovor. Stajala sam zureći u njega, kad je podigao duge ruke i, lako drhteći, počeo da otkopčava sivo odelo koje je videlo i bolje dane.
Nije mogao to da učini; toliko se tresao da me je to privuklo da priđem. „Ja ću“, kazala sam i skinula mu sako i košulju, pa je stajao golih grudi preda mnom, ne onako taman i mišićav kao Boj, već više eteričan u nekoj mršavoj, mramornoj čistoti.
„Lep si“, kazala sam i zastala. Sad kad je bio ovde, počela sam da osećam kajanje zbog svoje naglosti. Prošlo je malo više od godinu dana od Bojeve smrti. Koža mi je iznenada ustuknula pri pomisli na dodir drugog muškarca.
Nije mi dozvolio da glasno izrazim svoje sumnje. Naglo mi je prišao i zgrabio me u zagrljaj, rukama koje su bile, iako mršave, zapanjujući snažne, pa spustio usne na moje sa žarom koji se mogao porediti s najžešćim poljupcima iz mojih omiljenih romana. Umalo se nisam nasmejala apsurdnoj situaciji – ja, ožalošćena ljubavnica poginulog čoveka, ponašam se kao kurva sa osiromašenim ruskim knezom koji bi me bez sumnje odrao i uzeo mi sve što imam – ali opet, osetila sam komešanje u sebi i sad je bilo snažnije, upornije, moja lišena čula odgovarala su životinjskom potrebom.
Mrmljao mi je u vrat nešto na ruskom, nerazumljive reči koje su mi bile iznenađujuće erotične. Sklopila sam oči i pustila da me odnese u krevet.
Konačno sam odbila da mislim.
Ovoga puta sam želela samo da osećam nešto što nema nikakvog značaja.

Dmitrij je postao moj ljubavnik. Po povratku u Pariz, smestila sam ga u svoju kuću u Garšu. Žozef i Mari nisu ni trepnuli kad sam izjavila da će moj gost na neodređeno vreme živeti u jednoj od zasebnih spavaćih soba. Privid se morao sačuvati, mada je svake noći dolazio u moj krevet i dolazio po mene posle posla da idemo na večeru, u pozorište i u posete Sertovima.
Misja je u početku bila zaprepašćena; nikada pre niti ikada posle već samo tada sam je videla da ne može da nađe odgovarajuće reči. Kad joj je to konačno pošlo za rukom posle večere, dok je Žožo zabavljao Dmitrija pričom o svojim umetničkim delima, odvukla me je u salon i prošištala: „Voliš li ga?“
Nasmejala sam se. „Ne budi smešna.“
„Pa zašto onda? Prilično je mlad. Koliko zapravo ima godina?“
„Trideset.“ Podigla sam ruku očekujući njen sledeći ispad. „Savršeno sam svesna toga da je osam godina mlađi od mene i da nema ni prebijene pare. Nije me briga. On je upravo ono što mi je sad potrebno.“
„Što ti je potrebno? Jesi li pomišljala na skandal? On je kraljevska ličnost – mnogi veruju da je on, ako obnove monarhiju u Rusiji, naslednik Romanova.“ Iznenada je zaćutala, pa zaškiljila. „Ili ti je to plan? Moraće da te prime u visoko društvo kad si sa njim. Mada nema ništa osim odeće na sebi, koju si bez sumnje ti platila, svaka matrona plave krvi u Parizu ubila bi samo da joj on dođe u posetu. Sad je strašno u modi pozivati izgnane Ruse na čaj.“
„A kad me je pa za to bilo briga?“ Čula sam iza sebe Dmitrijev spori, obazrivi smeh pošto mu je Sert ispričao neki od svojih skarednih viceva. „Sa njim sam zato što me zabavlja. A šta misle ili rade matrone plave krvi, savršeno je nevažno.“
Misja se sumnjičavo nakašljala. „Sigurna sam da želiš da svi u to poveruju. Ali sad sa mnom razgovaraš, draga: znam koliko si gladna prihvatanja, a čime to možeš bolje postići nego da te vide sa zgodnim Romanovim podruku?“
„Misli šta god hoćeš. On mi je ljubavnik, ništa više od toga. I…“, dodala sam, „…doći će sa mnom na tvoje venčanje, a i u Italiju takođe. Njegova sestra, velika kneginja Marija, u Veneciji je na odmoru s našim prijateljem Đagiljevim. On želi da je upoznam.“
Onda sam se udaljila, preduhitrivši njen protest. Misja je promućurna, ali ovoga puta je njušila pogrešan trag. Dok smo bili u Bijaricu, uhvatila sam sebe da pričam Dmitriju o tome kako sam pokrenula posao sa odećom (ne pominjući ni Boja ni Balzana) i o tome kako pomišljam da možda izbacim na tržište parfem s mojim potpisom. Znala sam da su Romanovi bili ludi za mirisima, kao za svime što miriše na raskoš, i on mi je pomenuo da je francuska parfimerija Rale, koja se afirmisala u Moskvi pod pokroviteljstvom Romanovih, kreirala omiljeni parfem carice Aleksandre.
„Tako poseban miris“, rekao je Dmitrij zamišljeno, gledajući nekud u daljinu kao i uvek kad se prisećao prošlosti. „Još mogu da ga osetim: mešavina ruže, jasmina i nečeg nedefinisanog što svakog natera da zastane. Aleksandra nije htela da dozvoli nikom drugom da ga nosi. Ernest Bo je prvobitno smislio formulu za Rale da bi se parfem promovisao do jubileja, ali pokazalo se da je preskup za svakoga osim za nju.“
„Imaš li uzorak? Ili možda znaš gde je taj Bo?“, upitala sam nestrpljivo.
Dmitrij je uzdahnuo. „Parfem je sigurno izgubljen, kao i sve ostalo. Bo se prijavio u vojsku u ratu, ne znam gde je sad. Možda u Grasu? Tamo parfimerija Rale ima cvetna polja. Možda moja sestra Marija zna.“
Gras je bio čuven, oblast u južnoj Francuskoj gde su uvažene kuće kao Koti i Gerlen uzgajale specijalne hibride za svoje mirise. Htela sam odmah da odem tamo, da uđem u trag tom misterioznom Bou, ali Misjino predstojeće venčanje mi je poremetilo plan. Čim sam odlučila da produžim boravak u Bijaricu, telefonirala mi je da me obavesti da će se Sert i ona venčati u avgustu i da me pre toga očekuje u Parizu.
Izrada njene venčanice za manje od mesec dana bila je prava agonija; suprotstavljala se i opirala svemu što nije tradicionalno, pa smo se na kraju složile oko uobičajene kreacije od svile i čipke. Venčanje je, međutim, bilo jednostavna proslava, i kako je avgust pržio Pariz, krenuli smo jahtom na mesec dana odmora u Italiji.

IV
Italija me je očarala. Nikada ranije nisam bila u inostranstvu i opčinili su me trošni mozaici i vijugavi kanali Venecije, gde smo odseli na Lidu, čiji je kameni dok zapljuskivala tirkizna laguna.
Sert se pokazao kao idealan saputnik. Kipeći od znanja, odveo nas je da vidimo opljačkane vizantijske konje u Katedrali Svetog Marka, vredna Ticijanova platna i druge slike u muzejima, i vukao nas je izuvijanim vodenim prolazima do skrivenih restorana u kojima su služili pečene vrapce uvijene u pršut. Bio je neumoran, dok nas nije iscrpio i dok Misja nije izjavila: „Dosta s mrtvim majstorima!“, pa me odvukla u antikvarnice krcate zlatnim maskama, slikanim ikonama i relikvijama prožetim tamjanom.
Nisam bila srećnija otkad sam izgubila Boja. Mislila sam na njega često, bez one tuge što me je do sada gušila pri uspomeni na njega, ali s čežnjom što ne može da bude tu sa mnom, da delimo opčinjenost ovim gradom koji tone, poznatim pod imenom La Serenisima. Sve manje sam se oslanjala na Misjin eliksir, pljuskanje vode me je uljuljkivalo u san bez potrebe da mi čula obamru. Široke pantalone do iznad članaka, mornarski puloveri i sandale s đonovima od plute inspirisani mojim oduševljenjem gondolijerima raširili su se kao međunarodni trend.
Međutim, Dmitrij mi je postao kamen o vratu. Svuda je išao zračeći žalošću, kao da lepota oko njega služi samo tome da ga podseti na lepotu koju je izgubio. Ubrzo sam se umorila od njegove potištenosti i noćnog kašlja izazvanog vlagom, od njegove sve veće sklonosti pijančenju i nemaštovitog vođenja ljubavi.
Osetivši moje nestrpljenje, Misja mi je zadala završni udarac nožem. „Čula sam da je bio ludo zaljubljen u svog rođaka Feliksa Jusupova, koji je s njim kovao zaveru za ubistvo Raspućina. Posle revolucije je čak otišao u London da se ponovo nađe s Feliksom, ali su se razišli jer se Feliks svima hvalisao kako je doprineo obaranju cara. Dmitrij ga je optužio da ugrožava njegove nade o dolasku na presto.“ Zastala je na moje namerno odsustvo svake reakcije. „Nadam se da preduzimaš mere predostrožnosti. Ti muškarci što idu s drugim muškarcima… pa, mogu da zaraze najstrašnijim boleštinama. Lečenje tripera živom znatno bi ti opteretilo raspored.“
Zakolutala sam očima. Nisam joj kazala da Dmitrij sad pokazuje entuzijazam još samo prema votki. Jedini put kad se osokolio bilo je kad smo išli da se nađemo s njegovom sestrom i Đagiljevim na ručku, u palati na Kanalu grande. Velika kneginja Marija je boravila kao gošća jednog čuvenog italijanskog aristokrate i njegove žene, pošto je italijanskom plemstvu, kao i njihovim parnjacima u Parizu, gošćenje svrgnute ruske kneginje bilo neodoljivo, ma koliko skupo bilo.
Đagiljev je bio oduševljen što nas vidi. Nisam s njim provodila vreme van zabava održavanih za Ruski balet, a tad je redovno bio pijan i zaokupljen najnovijim plesačem dana. Videla sam da je istinski ali oprezno privržen Misji, koja nije pokušavala da, kao obično, dominira razgovorom kad se žalio da ima finansijske nevolje u pokušaju da oživi Posvećenje proleća Stravinskog. Kompozitor se preselio u Švajcarsku, da se oporavi od napada tifusne groznice, ali i dalje ga je pratila nesreća. „Sad je s njim njegova porodica, ali supruga Katja ima sušicu i jedva je živa“, rekao je Đagiljev. „Želim da ga vratim u Pariz i ponovo predstavim svetu njegov genij. Vremena su se promenila. Siguran sam da bismo postigli veliki uspeh.“
Ako je očekivao pomoć od Misje, nije je dobio. Ćutala je kao grob, sad napregnuta da obezbedi vlastitu budućnost. Bila sam zatečena Đagovim iskrenim zanimanjem za mene. Gledao me je kroz monokl i bombardovao pitanjima o mojoj radnji, o nadama da ću kreirati parfem. Dostojanstven i s podvaljkom, ogromne glave koja je izgledala kao da počiva direktno na krupnom telu, i sa dramatičnim sedim pramenom u kosi crnoj kao abonos, oblačio se upadljivo ali sa stilom: grimizni plišani žaket bio je sav u vezenim motivima, velike šake su bile pune prstenja, kravata od damasta bila je pričvršćena iglom sa crnim biserom.
„To je tako ruski“, izjavio je, burno se okrenuvši velikoj kneginji. „Zar nije, Vaša visosti? Možda su Francuzi usavršili parfeme modernog doba, ali mi najbolje znamo kako da ih nosimo. Sećate li se kako su se svi namirisali različitim parfemima za onaj balet u Moskvi – i muškarci i žene – pa je čitavo pozorište mirisalo kao letnja bašta? Ah, bilo je veličanstveno, kao ulazak u Afroditin hram. Čovek je mogao umreti od mirisne požude.“
Velika kneginja se nasmešila. I ona je bila najbolji primer rase Romanovih, s gustim trepavicama i simetričnim crtama lica, tena negovanog i netaknutog suncem, za razliku od mene, koja sam se sunčala i bila smeđa kao Indijka. Primetila sam i da su joj tanke šake izbodene, a kožica oko noktiju iskidana kao kod švalja.
Videla je da joj gledam ruke dok je sipala čaj. Ljupko je nagla glavu u stranu i kazala: „Morate mi doći u posetu kad se vratite u Pariz. I ja sam otvorila mali atelje, zove se Kitmir, specijalozovan za vez i ukrašavanje perlicama. Madam Vione me je unajmila da ukrašavam neke njene haljine. Možda bih mogla i vama da budem od pomoći.“
Ako ju je angažovala Vioneova, njen rad mora biti odličan. Zadivilo me je i to što je, za razliku od brata, koji samo kuka i pijanči, Marija Pavlovna zasukala rukave. „Sad moramo da zarađujemo za život“, dodala je kad sam potvrdila da ću je svakako posetiti. „Prošlost je mrtva. Moramo naučiti da se prilagodimo svakodnevnim problemima.“
Htela sam da je pitam zna li išta o caričinom parfemu, ali Dmitrij se prenuo iz obamrlosti i rekao: „Pričao sam Koko o Aleksandrinom specijalnom mirisu. Veoma je zanima i želi da zna imamo li formulu i da li znamo gde je Ernest Bo.“
Umesto odgovora, Marija me je provela kroz prostranu palatu do svoje sobe. Otvorila je fioku pisaćeg stola i izvadila sićušnu staklenu bočicu u obliku dijamanta. „Ovo je Rale No1. Oni divljaci su nam poharali palate i pokrali sve što su mogli, uključujući i Aleksandrine zalihe parfema. Ovo je možda jedini preostali uzorak.“
Pažljivo i sa strahopoštovanjem, otvorila sam bočicu i podigla je ka nozdrvama. Miris me je odmah svu prožeo – složena alhemija cveća, s nagoveštajem nečeg dubljeg, što je prizivalo bogatstvo i privilegije, vrhovni status carice: kulturno, luksuzno i veoma skupo. Mada nije sasvim bio ono čemu sam se nadala – imao je neki jedva primetan nagoveštaj ustajalog mirisa starije žene – bez sumnje je bio jedinstven.
„Probajte ga“, podstakla me je Mari. „Ja ga nikad ne koristim. Nikad nije bio moj.“
Natapkala sam nekoliko kapi na ručni zglob i sačekala. Kad sam ponovo podigla ruku ka nosu, ostala sam bez daha. Eto, to je to: ona esencija koju sam tražila i ne znajući šta je, skriveni miris uznemiravajući koliko i neočekivan – tajna draž ženske strasti, iscrpljene među belim posteljnim čaršavima.
Kneginjino lice postalo je blago dok sam zurila u nju, opčinjena. „Ernest Bo je zaista u Grasu, u selu La Boka. I dalje radi za kuću Rale, ali ima i sopstvenu laboratoriju u kojoj pravi obične mirise. Ako iko zna formulu Aleksandrinog parfema, onda je to on.“
„Ja… moram da ga vidim“, kazala sam.
„Da, tako sam i mislila.“ Okrenula se prema stolu. „Napisaću pismo preporuke.“
Iz Venecije u Firencu i Pizu, a onda u Rim. Pred vrelim ruševinama Koloseuma, Sert je raširio ruke i proglasio ga nesahranjenim kosturom Rima. „Arhitektura, to su kosti grada. Sve ima kostur u strukturi. Slika, skulptura, čak i mi: lice bez kostiju ne može da traje. Ti“, dodao je i uštinuo me za obraz, „ti ćeš izgledati lepo čak i mrtva.“
Opčinjena svime što sam doživela, bila sam i umorna od Misje i kofera, čeznula sam da se vratim poslu, da otputujem u Gras u potrazi za svojim parfemom. Sad sam bila rešena: Marija Pavlovna mi je dala njen uzorak parfema Rale No1, tvrdeći da je to samo uspomena, da će ona u sebi zauvek nositi miris svoje carice.
Zauzvrat, obećala sam joj da ću je posetiti u Parizu i pomoći joj da proširi svoj posao narudžbinama za moj atelje. Ona će mi pomoći da kreiram haljine koje će biti takmaci haljinama madam Vione, jer se više nisam obazirala na distancu koju sam do tada održavala s mojom suparnicom. Ako hoću da lansiram parfem, trebaće mi odeća koja ide uz to – odeća s ruskom draži, koja evocira minuli sjaj.
Po povratku u Francusku 1921, nisam se više zanosila Dmitrijem.
Sad sam imala drugu opsesiju.

V
Ta godina se završila tragičnim vestima.
Moja mlađa sestra Antoanet, čija se impulsivna udaja za Oskara Fleminga završila predvidljivom katastrofom, upoznala je nekog Argentinca i pobegla s njim u Buenos Ajres. Ostala je u drugom stanju i, kao i Žiliju pre nje, ljubavnik ju je odmah napustio. Ostavljena bez prebijene pare u stranoj zemlji, poslala mi je hitnu poruku preko jednog ljubaznog stranca koji ju je primio kod sebe, ali pismo je stiglo prekasno. Antoanet je pala kao žrtva katastrofalne španske groznice.
Sedeći sama u svojoj sobi, pošto sam kazala slugama da me ne uznemiravaju, plakala sam za njom. Setila sam se kako sam sve olako uzela kad je izjavila da namerava da se uda, kako sam bila nestrpljiva prema njoj i njenoj želji da se prilagodi svakome ko joj se nađe na putu, kako sam bila sigurna da se više nikad nećemo videti. I sad je više nije bilo. Preostala sam ja kao jedina živa kći iz zlosrećne veze mojih roditelja. Pošto sam se oporavila od vesti, pisala sam Luiz u Mulen da čujem da li zna gde su moja izgubljena braća Alfons i Lisjen. Luiz je odgovorila da su obojica živi. Alfons je bio ratni veteran i od novčane pomoći dobijene od vlade otvorio je radnju s duvanom. Bio je oženjen i imao troje dece. Lisjen je bio putujući trgovac kao i naš otac i ostavio je za sobom niz nesrećnih ljubavnica pre nego što se i on oženio i skrasio, koliko je to uopšte moguće za muškarca iz porodice Šanel.
U znak sećanja na Antoanet i Žiliju, odredila sam za braću mesečnu isplatu, da pojačam njihova primanja. Osim toga, pisala sam svome nećaku Andreu u školu u Engleskoj, sa zahtevom da ga pošalju kod mene u Pariz na produženi vikend. Sama pomisao na porodicu me je užasavala, jer ja sama nikad ne bih izabrala krug u kom sam rođena, ali želela sam da vidim sestrića.
Kad je stigao, iznenadio me je diskretnom sličnošću s mojom sestrom Žilijom, ali i izrazitim jagodicama i sanjarskim očima s dugim trepavicama, kakve su imali svi Šanelovi muškarci, i koje su me podsetile na moga oca. Imao je skoro deset godina, bio je veoma mršav i sitne građe kao i ja. Kad je ušao u moj butik u Ulici Kambon, osvrnuo se oko sebe i sa razboritim izrazom lica osmotrio moje vitrine. Kad sam brzo sišla da ga pozdravim, s makazama na traci oko vrata, s koncima zalepljenim po žaketu i s psima za petama, pružio mi je ruku.
Zastala sam. A onda sam je sa osmehom na licu prihvatila. Rukovao se sa mnom kao da upoznaje neku važnu neznanku, veoma uspravan. „Mademoiselle Šanel“, rekao je na odličnom francuskom, tek s nijansom internatskog engleskog u dikciji. „Veoma mi je drago što smo se upoznali.“ Nije čak ni pogledao dole u Pitu i Popea, koji su se zadali u pomnu inspekciju njegovih čizama na pertlanje.
Oko nas, moje osoblje je gukalo, s rukama na grudima, onako kako žene izražavaju oduševljenje ponašanjem nekog deteta, čije god bilo.
„Da.“ Namignula sam mu. „Ali nadam se da ćemo uskoro biti više od poznanika. Moraš me zvati tante Koko. ’Mademoiselle Šanel’ mi zvuči kao neka seoska učiteljica, a mislim da ti je učitelja dosta.“
Bledi obrazi su mu porumeneli. „Tante Koko“, ponovio je, očigledno iznenađen mojom srdačnošću. A onda mu se lice iznenada iskrivilo, kao da obuzdava neumesno štucanje. I mada je davao sve od sebe da se kontroliše, otelo mu se zrelo kašljucanje, koje je odmah pokušao da priguši pokrivši usta rukom.
„Jesi li bolestan?!“, uzviknula sam. „Da se nisi prehladio na brodu?“
„Ne, ne“, odgovorio je, ali ponovo se zakašljao, pa je Adrijen odjurila u zadnju prostoriju po čašu vode. „Nije ništa, samo zamorni kašalj koji me stalno muči.“ Zvučao je kao da mu je nelagodno, kao da ima zečju usnu ili nešto tako uznemiravajuće. „Nije mi dozvoljeno da igram kriket zbog toga. Direktor škole kaže da su to moja francuska pluća.“
Uzeo je čašu koju mu je Adrijen pružila. Dok je pio, pažljivo sam ga odmerila. Bio je veoma mršav. To mi nije bilo nimalo neobično jer sam se još sećala kakva smo banda bili moji braća i sestre i ja u njegovim godinama – sama koščata kolena, članci i laktovi, kao da nemamo dovoljno mesa na kostima. U stvari, i nismo ga imali; ali s Andreom ne bi trebalo da bude tako. Smestila sam ga u najskuplju školu, na Bojevu preporuku. Ako ništa drugo, s obzirom na cenu smeštaja i školarine, moj nećak bi trebalo da bude rumen i punačak.
„Sedi ovde.“ Povela sam ga do obližnje stolice. Popio je svu vodu, ali nije tražio još. Kašalj je prestao, ali nije mi se svidelo kako je ostao bez daha, kao ni plave vene što su mu se videle ispod kože na slepoočnicama. „Jesi li umoran? Dugo si putovao. Hoćemo li kući da se malo odmorimo?“
„Ja…“ Oklevao je, pa spustio ruku da pomiluje moje pse što su sedeli uz njega puni obožavanja. Imala sam osećaj da nije navikao da glasno izražava šta želi a šta ne želi, pa sam ga podstakla: „Šta bi voleo da radiš? Ovo je tvoj odmor. Možemo ići kuda god hoćeš.“
Ovoga puta je definitivno pocrveneo od stida. „Voleo bih da vidim vaš atelje, ako nije nezgodno? Čuo sam da ste veoma poznati.“
„Bogami jeste!“, izjavila je Adrijen. „Najpoznatiji kreator u Parizu!“ Široko mu se osmehnula. „A ja sam ti baba-tetka, tako da i mene moraš zvali tante Adrijen.“
„Imam dve tetke?“ Pogledao nas je sa strahopoštovanjem. Tad sam u njegovim očima videla svoju mrtvu sestru, naše izgubljeno detinjstvo, ono osećanje koje nas je progonilo, osećanje da nigde ne pripadamo.
„Imaš.“ Uzela sam ga za ruku. „Da ti pokažem koliko je poznata tvoja tetka.“
Išao je uz mene razrogačenih očiju dok sam ga vodila u obilazak svojih prostorija, od butika u prizemlju do salona na drugom spratu, gde su klijentkinjama predstavljane moje kolekcije i gde su se održavale probe; a onda gore, pored stana, u radionicu na trećem spratu, gde su bili stolovi prekriveni tkaninama i krojačke lutke sa odevnim predmetima, ispunjenu bukom šivaćih mašina i brbljanjem krojačica.
Pokazala sam mu šnitove od platna po kojima krojimo odeću, i prepravljanje haljine koje je prekinuo njegov dolazak. „Ovo je za jednu važnu baronesu“, kazala sam mu. „Potrebna joj je sledeće nedelje, ali moram da je prepravim jer je omršavila od poslednje probe pa… E pa, eto kako radim. Kao što vidiš, možda jesam poznata, ali nije mnogo glamurozno.“
„Oh, jeste.“ Izgledao je opčinjeno. „Nikad nisam video ništa takvo.“
„Onda moraš doći da radiš za mene kad završiš školovanje“, kazala sam i, čim sam to izgovorila, shvatila sam da tako i mislim. Iako je sin moje sestre, nikad nisam imala materinska osećanja, pa ipak, dok je išao po radionici, postavljajući uljudna pitanja na koja su moje krojačice rado odgovarale, posmatrala sam ga zamagljenim očima ne shvatajući da su pune suza sve dok mi Adrijen nije stavila maramicu u ruku.
„Pažljivo“, promrmljala je. „Pokazuješ da imaš srce.“
Namrgodila sam se brišući suze. „Zar ti ne izgleda slabunjavo? Previše je mršav, zar ne?“
Klimnula je glavom. „Da. Nerado ću ovo reći, ali taj njegov kašalj mi se nimalo ne dopada.“
„Odvešću ga kod specijaliste. Francuska pluća, ma nemoj mi reći. Ako ga u toj školi zanemaruju, imaće posla sa mnom. Od onoga što im plaćam, mogli bi svake noći da lože vatru u njegovoj sobi, dođavola, da odagnaju englesku vlagu.“
Zakazala sam pregled kod najboljeg lekara u Parizu; kad je Andre skinuo košulju i otkrio bolno uzane grudi, prikrila sam uzbuđenje, plašeći se tuberkuloze kao dijagnoze. „Blaga slabost bronhija“, izjavio je doktor. „Treba da bude na toplom. Ako je moguće, trebalo bi da živi u suvoj klimi.“
Nije bilo moguće; Andre je morao da završi školu, ali poslala sam ga nazad, po završetku posete, s torbom punom lekova od lekovitog bilja i telefonirala direktoru škole da zahtevam redovnu proveru njegovog zdravlja. Pre nego što je otišao, odvela sam ga u Ric na popodnevni čaj; mislila sam da je to suštinski važan engleski obrok, ali on se nasmejao i rekao kako im u Itonu nikad nisu servirali tako ukusne kroasane i eklere. Njegov dobar apetit me je utešio, pa sam ga ispitivala o učenju. Nisu ga loše tretirali i izrazio je iskreno zadovoljstvo školom. Samo je zbog nežnog zdravlja imao osećaj da je drugačiji, zbog ograničenja koja su mu nametnuta i u opštenju s drugim dečacima.
„Pa, onda moraš naći druge načine da se dokažeš“, rekla sam. „Moraš da budeš najbolji đak, da čitaš sve što možeš i razvijaš svoj um. Obrazovanje je nešto najvažnije što čovek poseduje; bez njega, samo si još jedan vo u jarmu.“
Naherio je glavu razmišljajući o mojim rečima. Na kraju je klimnuo glavom s natprirodnom zrelošću, pa sam pomislila da će Andre, uprkos fizičkim smetnjama i velikoj sličnosti s mojom braćom, izrasti u finog mladića, oslobođenog one žudnje za putovanjem koja je onako oštetila živote muškaraca iz porodice Šanel.
„Volim da čitam. I ne želim da ikada budem vo.“ Nasmešio se. A onda, bez upozorenja, ustao je, obišao oko stola i, na moje iznenađenje, zagrlio me. Ništa nije rekao. Samo me je čvrsto grlio, a njegovo malo telo se kao iver pripilo uz mene, sve dok nisam blago rekla: „Pomisliće da smo ljubavnici“, pa sam se ujela za usnu, proklinjući sebe što sam tako nespretna s decom.
Odgovorio je: „Zato što te volim, tante Koko. Mirišeš kao Pariz.“
Posle Antoanetine smrti, konačno sam se osećala kao siroče, baš ono što sam žestoko odbijala da budem kao devojčica. Zarekla sam se da Andre nikad to neće iskusiti. Nikad neće biti onako neutešan kao što smo bile moje sestre i ja, niti će ikada morati da pretrpi ono što smo mi pretrpele, jer ima mene.

Nekoliko nedelja pošto je Andre otišao, a pre nego što sam krenula na put u Gras, u leto 1922, izašla sam iz ateljea ranije i uputila se u hotel Kontinental u Ulici Kastiljone, što je kratka šetnja iz Ulice Kambon. Iz predvorja sam poslala poruku na sprat. Pola sata kasnije, stigao je Đagiljev, sav izgužvan, sa zadahom koji se osećao na duvan i piće. Gledao me je zbunjeno trepćući pre nego što me je njegov mozak natopljen votkom prepoznao, pa je promucao: „Mademoiselle Šanel, nisu mi rekli da ste to vi.“ Očigledno se usplahirio, kicoški gospodar Ruskog baleta koji se pokazao kao neumereni debeljko.
Pružila sam mu zalepljen koverat. Pomeo se pa sam objasnila: „Mnogo sam razmišljala o onome što ste nam ispričali u Veneciji, o Stravinskom i obnavljanju predstave Posvećenja. Potpuno se slažem u pogledu njegovog genija; bila sam na prvom izvođenju Posvećenja 1913. Tu ćete naći dovoljno sredstava da ga dovedete u Pariz i započnete produkciju. Recite mu da couturière Koko Šanel njemu i njegovoj porodici nudi svoj dom u vili Bel Respiro dok ne nađe odgovarajući smeštaj negde drugde. Ali samo pod jednim uslovom.“
Zinuo je i gledao me s kovertom u ruci.
„Niko ne sme da zna“, kazala sam. „Nadam se da ćete se držati toga.“
Nasmešila sam se i udaljila, dobro znajući da će, odmah pošto otvori koverat, u kom će naći ček na trista hiljada franaka, odjuriti do najbližeg telefona da sve ispriča Misji. Ma koliko da sam je volela, bilo je vreme da shvati da joj više ništa ne dugujem.
Stravinski je stigao sledeće nedelje, a dve kćeri je ostavio sa suprugom u Švajcarskoj, da završe školsku godinu u samostanskoj školi u koju ih je upisao. Bio je ispijen, sama kost i koža, a debele usne su mu podrhtavale dok mi se neprestano zahvaljivao i nudio da Katja radi u kući kako bi mi se odužili za gostoprimstvo.
„Koješta“, kazala sam. „Imam dovoljno pomoćnika. Kad stigne, mora da se odmara.“ Odvela sam ga gore, u sobu u kojoj će odsesti, pošto sam mu pokazala klavir stenvej, koji sam postavila u dnevnu sobu, da mu bude na raspolaganju. Kad smo se mimoišli s Dmitrijem u hodniku, Stravinski je obišao oko namrgođenog Romanova i gotovo zaplakao kad je video prostrani apartman koji sam pripremila za njega.
„Hoće li ti on biti novi ljubavnik?“, prosiktao je Dmitrij s više strasti nego što je ispoljavao mesecima. „Ta ruina s naočarima što smrdi na zahvalnost i siromaštvo?“
„Ne budi smešan.“ Odmerila sam ga. I sam je izgledao kao ruina, jer je potrošnja votke postala alarmantna. „Zaključaću alkoholna pića ako se odmah ne okupaš i ne obučeš čistu košulju. Sutra krećemo u Bijaric. Neću da te vodim ako budeš izgledao kao pas lutalica. Do devet budi u Ricu. Zasad ću spavati tamo.“
Naša ljubavna veza bližila se kraju, to je bilo očigledno.
Ali još mi je bio potreban, za poslednji zadatak.

Najpre smo se mojim rolsom odvezli u Bijaric, gde sam obišla svoju maison i otkrila da je posao počeo da opada jer su se bogataši masovno preselili u Kan i Monte Karlo. Vozeći se zavojitim putevima kroz Tuluz do Nima, Dmitrij i ja smo se zaustavili u Marseju i otišli u Kan, gde sam izviđala tražeći lokaciju za novi salon. A onda smo otišli u selo La Boka u Grasu. Trebalo nam je nekoliko dana da pronađemo Boovu laboratoriju, ušuškanu u beskrajnim poljima ruža, jasmina i mirisne lavande – oazi mira u vedroj, veoma prosperitetnoj oblasti koja je pulsirajuće srce francuske industrije parfema još od sedamnaestog veka. Kad smo ga konačno našli, njegovi poslodavci iz kuće Rale odbili su nam pristup dok nismo pokazali pismo preporuke od velike kneginje i dok se Dmitrij nije lično pojavio na čaju u njihovom zamku.
Kao što sam i očekivala, prisustvo živog Romanova mobilisalo je snage u kući Rale, koje su štitile svoje majstore kreatore mirisa, kao što su čuvale i tajne svojih parfema. Nakon dva dana dangubljenja u divnom, bukoličkom Grasu, javili su nam da će nas Bo primiti na jedan sat.
Ernest Bo je bio prefinjen muškarac otprilike mojih godina, s prikladnim, dostojanstvenim nosem, obučen u beo medicinski mantil. Nerado je slušao razloge mog dolaska sve dok iz džepa nisam izvadila bočicu Ralea No1. Bez reči je okretao bočicu u rukama. „Nisam verovao da ću ga ikada više videti“, prozborio je. „Mislio sam da je zauvek izgubljen.“
„To bi bila velika šteta“, odvratila sam. „Ovo je veličanstven miris. Ali“, dodala sam, „nije trajan. Brzo ishlapi. Moraćete da…“
„Ishlapi?“ Zapanjeno je zurio u mene. „Vi ste ga probali?“
„Naravno.“ Uzdržavala sam se da ne zapalim cigaretu, pretpostavljajući da ne bi voleo dim u svom besprekornom okruženju. „Morala sam da testiram kvalitet. Sad mi je jasno zašto je carica imala zalihe. Nije snažan. Posle dva sata nestaje.“
„To mi je bila namera. Njeno carsko veličanstvo je želelo miris koji će trajati dok traju njene carske obaveze. Nije želela da miriše na njega kad pođe u postelju.“
Sumnjala sam u to. Ona nijansa u pozadini koju sam uhvatila bila je neskriveno senzualna, a svi su znali koliko je carica Aleksandra obožavala svoga muža Nikolaja.
„Pa, mora da traje duže“, kazala sam, a kad se pobunio, prekinula sam ga. „Ne marim za troškove. Shvatam da parfem kao ovaj nije jeftin. Štaviše, želim da bude što skuplji, jer je to jedini način da mu obezbedim ekskluzivnost. Ali mora i da vredi tog novca. Trebaće mi da neke note pojačate, da ostanu pošto početni buke mirisa izvetri. Moj parfem mora imitirati prirodu, ali ne preterivanjem, nego više isticanjem prirodnog u njemu – mora da bude prepoznatljiv i da daje lični pečat, da ostane nezaboravan na svakoj ženi koja ga bude nosila. I pre svega, mora biti trajan.“
Premda je očigledno bio sumnjičav, videla sam kako je razrogačio oči. Bilo mu je jasno da sam proučavala složenu umetnost pravljenja parfema; i zaista sam mesecima od povratka iz Italije radila malo šta drugo, stan u Ulici Kambon bio je pun gomila knjiga na tu temu. Shvatala sam i poštovala nauku i marljiv rad koji stoje iza toga.
„Mislila sam da dodate više puderastih nota“, predlagala sam dalje, „možda koren irisa, i sintetičke aldehide da mu pojačaju elastičnost. Ne plašite se da eksperimentišete.“
Zaćutala sam i čekala. Nakon trenutka oklevanja, sagnuo se ka bloku za pisanje i nešto na njemu naškrabao nečitkim rukopisom. A onda je ponovo uzdahnuo. „Stvarno ne znam, mademoiselle. Poštujem vašu viziju, ali ovako nešto još niko nije pokušao da napravi, a kamoli da ga prodaje u modnoj kući. Štaviše, ne mogu ponovo da proizvedem Rale No1 jer je tako precizirano uslovima moga ugovora s kućom Rale. Caričin parfem pripada njima.“
Nagla sam se ka njemu, oslonivši se obema rukama na sto između nas. „Ne tražim da ponovo proizvedete Aleksandrin miris. Ne želim da moje klijentkinje mirišu na mrtvu caricu.“ Zapanjeno je usisao vazduh, a ja sam nastavila. „Spremna sam da platim izuzetno dobro ako hoćete da se prihvatite ovog projekta. Dmitrij…“ – osvrnula sam se, ali njega nije bilo, odlutao je nekuda, što mu je u poslednje bila navika zbog koje bih se razjarila. „Veliki knez me je uveravao da ste vi najveštiji kreator parfema na svetu. Želim da samo adaptirate originalnu formulu kako biste proizveli potpuno nov miris. A kako ćete to postići, prepuštam vama.“
Konačno sam ga uhvatila u zamku; odmah sam to zapazila. Bio je isto onoliko vizionar koliko je to tvrdio za mene. Konkurencija u njegovoj industriji bila je žestoka, pojavljivalo se mnoštvo novih mirisa jer je taj trend bio u zaletu, a Ernest Bo nije mogao da potisne ljubav prema specijalnom mirisu koji je kreirao za Aleksandru. Štaviše, već sam ga bila istražila. On nije bio glavni parfimer u kući Rale, a ja sam mu ponudila priliku kakva se ukaže jednom u životu. Sem toga znao je, kao i ja, da prava o intelektualnoj svojini ne obuhvataju formule za parfeme. Slagao je da kompanija poseduje formulu za Rale No1 samo da bi testirao moje znanje.
„Koliko imam vremena?“, upitao je na kraju.
Razmislila sam. „Koliko god je potrebno. Mogu da unajmim vilu u blizini i da sačekam.“
„Moglo bi potrajati duže nego što mademoiselle misli“, upozorio me je. „Te destilacije su delikatne; sinteza se ne desi preko noći.“
„Svesna sam toga.“ Izvadila sam čekovnu knjižicu i ispisala sumu, otcepila ček i gurnula ga po stolu ka njemu. „Hoće li ovo biti dovoljno za početak?“
Glasno je izdahnuo, smeten. „Moji poslodavci će biti veoma zahvalni za…“
„Ne, ne.“ Nasmešila sam se. „Vaši poslodavci ne moraju da znaju. Ja angažujem vas, monsieur Bo, a ne Rale & Kompani. Ova transakcija mora ostati među nama.“
Pošto je klimnuo glavom i stavio ček u džep, pružila sam mu ruku. Zastao je zbunjen, a onda kad je shvatio, obazrivo ju je prihvatio pa smo se rukovali. Moj stisak je bio čvrst. „Zadovoljstvo je poslovati s vama, monseur Bo.“
Kad sam se okrenula da pođem ka vratima njegove kancelarije, kazao je: „To ćemo tek videti, mademoiselle. Nisam vam još dao ništa opipljivo.“
„Oh, ali daćete mi“, odvratila sam. „Ne sumnjam u to.“

Postala sam nezainteresovana za Dmitrija kao ljubavnika, ali meseci dokonosti u vili koju sam iznajmila, gde sam plivala, išla u kupovinu u lokalne butike i išla u večernje šetnje s Pitom i Popeom, biće najidiličnije razdoblje koju ću pamtiti.
Dmitrij se povratio i opet bio onako senzitivan kao ranije, pažljiv tokom dana i energičan u krevetu noću; more i sunce su ga očvrsnuli i manje je pio.
Jedne večeri mi je prošaputao: „Znam da se ovo mora završiti. Ja ne volim tebe i ti ne voliš mene. Ali želim da ti kažem, pre nego što se oprostimo, koliko sam ti zahvalan za tvoju dobrotu. Nikad je neću zaboraviti. Bio sam izgubljen pre nego što sam tebe sreo, ali sad imam snage da odem u svet i uradim nešto u životu, kao što je i Marija uradila. I prema njoj si bila veoma velikodušna; znam da već ima narudžbine od tebe za tvoje haljine. Spasila si nam život, Koko.“
Skrenula sam pogled, bilo mi je nelagodno od te iznenadne poplave emocija. „Zvuči kao da sam Jovanka Orleanka. I ti si meni pomogao, a i tvoja sestra. Ne može se reći da sam dala nešto, a nisam dobila ništa.“ Nasmejala sam se i pogledala ga. „Nikad to ne radim, to već znaš.“
Podigao je obrve. „Činiš za druge mnogo više nego što se usuđuješ da priznaš.“

Bo je bio pripremio jedanaest uzoraka, poređao je jedanaest običnih staklenih bočica s najobičnijim etiketama na kojima su pisali samo brojevi. Nisam ni jela ni pušila ceo dan; nos je morao da mi bude što je moguće slobodniji. Nisam želela da pogrešim.
Bo je otvarao jednu po jednu bočicu sa uzorkom, krenuvši od poslednje. Duboko bih udahnula, sačekala i, kad bi miris obećavao, nakapala bih ga na papir i mahnula njime u vazduhu te hermetične sobe. Dmitrij me je čekao napolju; izašla bih i odnela mu svaki uzorak. Odmahivao je glavom. „Ne, to nije to.“ Znala sam da traga za neuhvatljivim mirisom svog detinjstva; vraćala sam se u sobu i odbijala uzorke od jedanaestog do šestog.
Bo mi je dao uzorak broj pet. To mi je bio srećan broj, koji sam videla u ponovljenim motivima zvezde i kamenim mozaicima u Obazinu. Dok sam se pripremala da pomirišem, čula sam opaticu kao da stoji pored mene, u odori:
Vetar, zemlja, vatra, voda, i najvažnije od svega – duh. Sve što vidimo oko sebe sadrži tih pet elemenata. Pet je sveti broj nebesa.
I onda sam udahnula.
Trajalo je samo trenutak. Osetila sam kako me prožima, kako budi uspomene na uštirkane platnene čaršave, naslagane visoko u plakarima Obazina, i sapuna od lužine koji sam i dalje koristila, i hladovitih šuma Kompjenja kroz koje sam jahala s Balzanom, i Emilijenine retke svežine. A onda, uz drhtaj zbog kojeg sam prinela ruku licu da skrijem iznenadne suze, onaj neizdrživi nagoveštaj mirisa kože porumenele od požude – miris mene kad bi Boj ispunio čitavo moje biće.
„To je to“, prošaputala sam. „Ovaj je pravi.“
Bo je zabrinuto odvratio: „Mademoiselle, ima još četiri. Taj nije…“ Nabrao je obrve od negodovanja. „Taj je greška. Dodao sam previše jasmina. Umalo da i ne uključim taj uzorak jednostavno zato što bi bio najskuplji od svih za proizvodnju, ali mnogo mi se svideo njegov efekat… Nisam mislio da ćete ga izabrati.“
„Taj je pravi.“ Natapkala sam nekoliko kapi na ručni zglob, sačekala trenutak, pa ga ponovo prinela nozdrvama. „Ne moram više ništa da pomirišem. Ovo je moj parfem: No5 Šanel.“
„Koštaće čitavo bogatstvo. Gotovo je isto toliko skup za proizvodnju kao i Rale No1.“
Naravno da jeste. Kako ne bi bio?
„Treba mi stotinu boca“, kazala sam. „Ostale narudžbe ću vam javiti telefonom.“
Natapkala sam još malo tog besprekornog mirisa na vrat i ručne zglobove, ispisala mu ček na još jednu znatnu sumu i, sva ošamućena, odlebdela kod Dmitrija. Nagla sam se ka njemu, pružajući mu vrat.
Uzdahnuo je. „Sad mirišeš kao Romanova.“

Ostavila sam Dmitrija u Bijaricu, pošto smo se toplo oprostili i pošto sam mu ostavila dovoljno novca da uradi nešto u životu – a to je izgleda značilo da upozna neku bogatu naslednicu. Pre nego što sam otišla, dao mi je azurnoplavu plišanu kutiju u kojoj su se nalazili izuzetni biseri s kopčom od starog zlata i dijamanta.
„Odakle ti…?“ Ostavila sam pitanje nedovršeno. Oboje smo znali da on nema sredstava kojima bi mi kupio nešto tako ekstravagantno, osim ako to nije učinio mojim novcem.
„Pripadali su mojoj tetki; jedna od nekoliko stvari koje sam uspeo da ponesem kad sam prognan. Držao sam ih u trezoru kazina sve ovo vreme.“ Napravio je grimasu. „Marta Daveli je želela da ih dam njoj, ali naša veza teško da je bila vredna bisera Romanovih.“
„Nije ni naša. Ovo je porodično nasleđe. Moraš ih dati tvojoj sestri.“
„Marija ih ne želi. Zna da sam ih dao tebi i slaže se s tim.“
Nije bio idealan ljubavnik, ali taj gest, kao i gest njegove sestre pre toga, duboko me je dirnuo. „Ne smem ih nikad nositi u javnosti“, našalila sam se, stavljajući plišanu kutiju u tašnu. „Neko će mi prerezati grlo da bi ih ukrao.“
„Onda ih sakrij među veštačke bisere“, odvratio je i nesvesno mi dajući ideju. „Niko neće moći da kaže koji su pravi a koji veštački, isto onako kao što i sebe kriješ.“
I tako sam se vratila u Pariz sa biserima Romanovih i stotinu primeraka svog parfema u četvrtastim staklenim bočicama sličnim onima s probnim uzorcima, samo većim. Mnogo mi se dopala jednostavnost njihovog dizajna. Zajedno s Misjom, koja je jednostavno morala da umeša prste u pakovanje, dizajnirala sam elegantnu bočicu u obliku dijamanta, koja je podsećala na Trg Vandom, zajedno s belom kutijom i crnom pipetom. Grlo bočice krasilo je moje C u krugu, a moj novi logo s dva izokrenuta C nalazio se na poklopcu. Razdavala sam parfeme kao poklon mojim najodanijim klijentkinjama, a svome osoblju u prodaji naredila sam da namirišu njime salon svako popodne, kad dolaze mušterije. Moje žive lutke – sad sam imala preko pedeset manekenki na kojima sam kreirala odeću i koje su prikazivale moje kolekcije – morale su da mirišu na parfem sve vreme, čak i kad su van ateljea.
Nisam imala drugih reklama, pustila sam klijentelu da sama razglasi u svojim krugovima. „Mademoiselle“, govorile su, „onaj izvanredni parfem. Moram da vam kažem, kad sam ga imala na sebi u operi pre neko veče, prijateljice su se tiskale oko mene i htele da znaju gde sam ga kupila.“
„Moj parfem?“ Pravila sam se da sam iznenađena. „Ali to je bio moj dar za vas i još njih nekoliko, znak koliko vas cenim. Otkrila sam ga letos na odmoru, u jednoj maloj parfimeriji u Provansi. Čak se ne sećam ni njenog imena. Dakle, vašim prijateljicama se svideo?“
„Mademoiselle, one ga obožavaju. Jednostavno morate izneti još u prodaju!“
Šanel No5 se odmah pokazao kao veliki uspeh. Kad mi je Bo javio da proizvodnja može da počne, naručila sam velike zalihe za moje radnje u Parizu, Dovilu i Bijaricu, gde su se rasprodale u roku od nekoliko nedelja. Očajnički mi je bilo potrebno još, da ga ponudim uz predstojeću zimsku kolekciju inspirisanu glamurom Rusije i novom saradnjom s Marijom Pavlovnom.
Koristeći prednosti izvanrednih veština u njenoj radionici, kreirala sam rubašku, seljačku bluzu od crnog krepdešina. Imala sam i astrahanom obrubljene kapute od svilenog pliša i prošivenog svilenog satena, sa odgovarajućom postavom; crne, crvene i zlatne tunike s četvrtastim izrezom oko vrata, bogato izvezenim manžetama i spuštenim strukom; i svečane vodopad-haljine s perlama boje uglja. Kao tradicionalniju dnevnu odeću, ponudila sam svetlosive kostime s plaštom obrubljenim veveričijim krznom i opšivene svilenom trakom; pletene šenil majice i škotski triko s dodatkom svilenih ešarpi-traka za kosu, koje su odgovarale novoj, kratkoj, paž frizuri, kao i kloš šešire ukrašene iglama s veštačkim dragim kamenjem. Moje cipele s niskom potpeticom i pređicom na kopčanje i suknje s niskim strukom koje su smelo dopirale do pola lista izazvale su pravu senzaciju. One su uvele modnu liniju poznatu kao stil garson u Parizu – po naslovu skandaloznog romana Viktora Margerita – a u Londonu i Njujorku kao šiparički stil.
Moja ruska kolekcija donela mi je međunarodno priznanje. Narudžbine su stizale od trenutka kad sam je predstavila, salon mi je bio pun i prepun. Ukazala se potreba za još osoblja u prodaji, prodavačicama sam dodala i nekoliko ruskih princeza i kneginja, željnih da rade pošto su rasprodale svoje dragulje da bi imale krov nad glavom. Do kraja 1922. imala sam hiljadu zaposlenih, koji su radili za mene na tri mesta.
Preklinjala sam Boa da poveća proizvodnju parfema No5, jer nismo mogli da zadovoljimo potražnju. On nije bio u stanju da postigne traženi obim, i to će me odvesti u nov, zamršen poslovni odnos zbog kojeg ću žaliti dok sam živa.

VI
A onda me je skandal oko moga imena dočekao po povratku u Bel Respiro u Garšu.
Đagiljevljeva druga premijera Posvećenja proleća Stravinskog, koju sam ja finansirala, doživela je trijumf, i Ruski balet je pozvan da održi predstave u Nemačkoj i Španiji. Dok je kompozitor putovao s trupom, njegova supruga i krhke kćeri (činilo se da je cela porodica osuđena na rani odlazak u grob) došle su iz Švajcarske u moju kuću, i bile su tamo kad sam stigla iz Bijarica. Ubrzo potom vratio se i Stravinski i presreo me u dnevnoj sobi da mi izjavi svoju večnu ljubav.
Najpre sam bila polaskana, premda malo iznenađena. „Ali supruga vam je na spratu“, kazala sam. Štaviše, s mesta na kom smo stajali mogli smo da je čujemo kako kašlje – težak kašalj se probijao kroz podne daske.
„Ona zna“, odgovorio je. „A kome bih, ako ne njoj, poverio nešto tako važno?“
Gospode, spasi me. Upravo sam bila ostavila jednog siromašnog ruskog ljubavnika, nisam bila spremna da prihvatim drugoga. Izgledao je skoro kao da je u groznici, držao me je za ruke kad je Mari, moja domaćica, ušla noseći poslužavnik s čajem i kolačima. Stavila ga je na sto ničim ne odajući da je išta čula. Njena diskrecija je bila za primer, kao i njenog muža, mog batlera Žozefa, ali ja sam se pribojavala da Stravinski neće biti diskretan – kao što se i pokazalo kad sam izvukla ruke iz njegovih i usprotivila se: „Bojim se da je to nemoguće. Nisam… ne osećam isto.“ Njegovo duguljasto tužno lice se ukrutilo, pa sam dodala: „Oh, veoma ste mi dragi i poštujem vaš izuzetan talenat, ali to je sve. Vi ste oženjen čovek. Ja nisam udata.“
„Voleli ste i druge muškarce koji su bili oženjeni“, izletelo mu je, a ja nisam mogla da odredim da li u besu ili od jada. No bez obzira na to, nije mi se svidela njegova aluzija na Boja. A onda je uzdahnuo: „Ali vidim da je tačno sve što su mi rekli. Vaše srce pripada drugome.“
Taj melodramatični trenutak bi iz mene izmamio samo smeh da se na licu mesta nisam sledila zbog onoga što je rekao. „Sve što su vam rekli?“, ponovila sam.
Izvadio je iz džepa zgužvanu žutu hartiju. „Upozorili su me. Ali mislio sam da nećete dugo biti zagrejani za Romanova, pošto on ima tako malo da ponudi tako sposobnoj ženi poput vas.“
„Mogu li da pogledam?“ Uzela sam papir iz njegovih ruku – telegram, poslat u Španiju iz Pariza – i pročitala: Koko je mala švalja koja više voli velike knezove nego umetnike.
Zgužvala sam papir u pesnici. Nisam morala da ga pitam ko mu je to poslao, i izložio se znatnom trošku. Krivac je bila Misja, to je osveta sitne duše zbog toga što sam finansirala Đagiljeva i uzurpirala njeno mesto. Mora da joj se Stravinski poverio da je opčinjen mnome, a ona je tražila načina da uništi našu ljubavnu vezu, koja je zapravo postojala samo u njenoj mašti.
Stravinski je prebledeo. „Uvredio sam vas. To je neoprostivo. Odmah ću otići.“
„Ne.“ Zbog hladnoće u mome glasu, odmah je stao. „Nema izvinjenja za ženu koja je ovo poslala. Neću ni da čujem da odlazite.“ Prisilila sam sebe da se nasmejem i smeh mi je oderao grlo. „A sad, da popijemo čaj i porazgovaramo o vašoj budućnosti kao prijatelji. Hoćemo li?“
Nagovorila sam ga da ostane i da se usredsredi na predstojeće angažmane s Ruskim baletom, ističući kako je njegovoj ženi i njegovim kćerima zbog slabog zdravlja potrebna stabilnost. Već dok je bespomoćno klimao glavom i molio me za oproštaj, odlučila sam šta ću da preduzmem.
Neću proterati Misju iz svog života, koliko god to želela. Uradila je samo ono što joj je u prirodi; kad nekog voli, ona ga i opeče. Jednostavno se moram postarati da mi njene destruktivne crte više ne ugrožavaju život.
Ostaćemo prijateljice, ali pod mojim uslovima.
Početkom 1923. bližio se moj četrdeseti rođendan. Veoma sam se starala o sebi, održavala kondiciju časovima plesa i uzdržavala se od prekomernog jela. Svi su mi uvek govorili da izgledam upola mlađe i pitali me u čemu je tajna. Laskanje mi se uvuklo pod kožu, tešilo je mršavo, nesigurno dete kakva sam bila i otresitu mladu ženu koja je iz sve snage pevala u La Rotindu, iako sam jasno videla da vreme prolazi i ostavlja trag i na meni. Održavala sam iluziju mladosti uokvirujući svoje vilinske crte lica kratkom kosom i modernom frizurom, koristila sam samo malo maskare da istaknem svoje sjajne crne oči, i nikad se nisam pojavljivala u javnosti bez crvenog ruža na usnama, što je postalo moj zaštitni znak. Prkoseći ustaljenim običajima, bila sam preplanula od sunčanja, navike koju sam pokupila u Italiji i koja je podstakla sve moje klijentkinje da se mažu kokosovim uljem od Azurne obale do Dovila.
Pa ipak, četrdeset godina bilo je prekretnica koju sam rešila da obeležim ne skromnim izbegavanjem, već odvažno i sa stilom po kom sam bila čuvena. Iselila sam se iz Bel Respiroa i iznajmila prostranu kuću Otel de Lozan u mestu Fobur Sent Onore – zdanje sagrađeno hiljadu sedamsto devetnaeste godine na imanju s vrtovima koji su se protezali sve do Avenije Gabrijel, gde smo Boj i ja proveli naše najsrećnije godine. Možda ni ja nisam umakla očevom porivu za lutanjem, ili sam se možda umorila od tereta uspomena koje su se, po svemu sudeći, nagomilale u mojim kućama. Naviknuta na putujući život, pozdravila sam tu promenu i opremila svoju novu rezidenciju Koromandelovim paravanima od sandalovine, venecijanskim ogledalima i antiknim statuama koje sam kupila u Italiji. Dodala sam lampe s kristalnim kuglama i abažurima od pergamenta, i bež sofe u stilu Luja XIV.
Tu sam počela da primam goste kako dolikuje. Dolazili su čopori prijatelja – Pikaso, Kokto, Đagiljev i Vera Bejt, šarmantna razvedena žena s brojnim društvenim vezama, s kojom sam se upoznala u svom ateljeu i koja me je podsticala da otvorim butik u Londonu. Najveće narudžbine su mi i dalje dolazile iz Amerike, jer je moja odeća odgovarala tom svetu brzog ritma, ali slavu sam stekla i u Engleskoj, a Vera je bila moja najupornija zagovornica. Nezaobilazna pripadnica elitnih britanskih društvenih krugova, uz to je i večito bila bez novca, pa sam je unajmila da nosi moje kreacije i privlači potencijalnu klijentelu u svom društvenom miljeu.
„Onom tvom malom piscu, Koktou“, primetila je Vera, „treba lečenje.“
Prijatelji su se okupljali u mojoj dnevnoj sobi da piju koktele pre odlaska na predstave Ruskog baleta, čije sam kostime ja kreirala. S mog novog gramofona marke braunšvajg svirala je ploča Besi Smit, uvezena iz Amerike, dok smo Vera i ja sedele za šankom moga bara sa ogledalima, na visokim barskim stolicama, s kojih sam imala vladarski pogled na skup.
Otpila sam gutljaj pića. „Samo ima bujnu prirodu. Večeras je napisao libreto za večerašnju predstavu. Uvek se unervozi pred premijeru.“ U tome času, Kokto je stajao na jednoj od mojih sofa i gestikulirao, kose razbarušene oko živahnog lica, u čemu ga je podsticala Misja, koja je preko volje počela da dolazi na moje soaree, pošto je shvatila da će, ako ne dođe, ostati da se dosađuje sama kod kuće.
„Oh, mislim da je više nego bujan“, odvratila je Vera. „Zar nisi primetila kako ga nosi kokain? Njega i onog drugog, mršavog – kako se ono zvaše?“
„Rejmon Radige. I on je pisac.“
„Još jedan pisac?“, uzdahnula je Vera i zazveckale su joj perlice od roga na haljini koju sam ja kreirala. „Pa… mislim da su se on i njegov prijatelj Radige zavukli u jedan toalet na spratu i ušmrkivali. Mislim da su i pušili opijum. Smrdi ceo sprat.“
Nasmešila sam se stisnutih zuba. Upozorila sam Koktoa da ne uživa u svojim porocima u mojoj kući, ali bio je očajnički zanet lepim, raskalašnim Radigeom, kog je eksplicitno lascivni roman Đavo putenosti lansirao u slavu. „Svi su pisci i umetnici ludi za tim“, kazala sam glumeći nehaj. „Samo hoće da se zabave.“
Slegla je ramenima. „Možda. Ali zar se ne umoriš od njihove poze i siromaštva? Svi su nagurani na Monparnasu? To je tako zastarelo. Stvarno treba da proširiš društvene horizonte. Niko do tih ljudi čak i ne nosi kako treba tvoje kreacije, a kamoli da ih kupuje. I bliži ti se rođendan, u avgustu; ne misliš valjda da ga provedeš ovako, među piskaralima i zavisnicima? Četrdeset godina treba proslaviti sa stilom.“
„U stvari, planiram da priredim zabavu na jednoj jahti u Monte Karlu“, odgovorila sam joj. Lice joj je poprimilo zavidljiv izraz, jer je Vera obožavala ekstravagantnost, mada nije mogla da je priušti, kao ni oni koje je nipodaštavala. Nastavila sam. „Mada će se tek videti kako će se moja piskarala i zavisnici uklopiti na jahti.“
„Jahta!“, uskliknula je. „Znam jednu savršenu za to! A uz nju ide i savršeni engleski lord, koji me stalno ispituje o tebi, kad god sam u Londonu. On je…“
Prekinuo ju je Koktoov grozničavi glas. „Koko, draga, hoćemo li?“ Neko ga je nagovorio da siđe sa sofe i gosti su se skupljali da krenu u pozorište. Sišla sam s barske stolice da uzmem crni vezeni ogrtač, a Vera je rekla: „Stvarno je božanstven. Moraš da ga upoznaš. Zapravo, biće u Monte Karlu na leto.“
„O?“ S uglađenim smeškom mahnula sam Veri da pođe u moja kola, i rekla joj da ću doći za minut. Dok se Misja uvlačila u svoj tesan kaput, povukla sam je u stranu. „Treba mi adresa najbolje ustanove za odvikavanje za koju znaš“, prošištala sam, mada mi nije promaklo da tražim pomoć od drugog zavisnika. Ali Misja nikad nije ispoljila preterivanje kao Kokto, mada sam se ponekad pitala da možda ne krije. Moj sve veći uticaj u društvu zasenio je njen i, kao što je pokazala u slučaju Stravinskog, zavidela mi je zbog toga. Bila je i te kako spremna da daje Koktou drogu ne bi li ga odmamila od mene.
Misja se zaustavila i umirila. „O, ne. Nisi valjda uzimala previše…?“
„Ne za mene. Za Koktoa.“ Navukla sam joj kaput preko ramena, namestila joj kosu preko okovratnika (nosila je kratku paž frizuru kao i ja, mada joj nije pristajala). „Onaj njegov ljubavnik Radige je nepodnošljiv, a znaš i sama koliko je Žan podložan uticajima. Treba da mu pomognemo pre nego što završi u slivniku.“
Kao što sam se i ponadala, reči „da mu pomognemo“ bile su muzika za njene uši. „Javiću ti sutra telefonom“, kazala je revnosno. „Jadničak, sad kad si to pomenula, stvarno ne izgleda dobro u poslednje vreme.“ Kad sam se okrenula da pođem za ostalima do kola koja su nas čekala, Misja je pakosno dodala: „Sigurno si veoma zadovoljna sobom. Svuda te slave, zvezda kolumni o društvenom životu, najpriznatija couturière u Parizu, a sad i muza za sve izgladnele umetnike. Niko se čak i ne seća da sam te ja, draga moja, prva naučila da ceniš modernu umetnost. Možda neće proći mnogo vremena pre no što nekog od njih pozoveš i u svoj prazan krevet?“
Namrgodila sam se. Uvek je uspevala da ubode osetljivo mesto.
Kad sam sela na zadnje sedište svoga rols-rojsa i pokucala u staklenu pregradu da dam znak vozaču da krene, Vera me je oštro pogledala. „Izgleda da Misja Sert mnogo zna o mnogo čemu, zar ne?“, kazala je, odajući se time da je prisluškivala.
„Po svoj prilici“, odgovorila sam. „A sad mi pričaj o tom Englezu kog si pomenula, volela bih da čujem više o njemu.“

VII
Na proslavu svog četrdesetog rođendana krenula sam izmorena jer sam radila do poslednjeg trenutka. Prvo, sastala sam se s vlasnikom robne kuće Galerije Lafajet, da ga zamolim da uzme moj parfem, u nadi da će mnoštvo novih narudžbina navesti Ernesta Boa da poveća proizvodnju. Međutim, vlasnik galerije mi je rekao da „nos“ kao što je Bo nikad neće proizvesti količine dovoljne za robnu kuću. Telefonirao je Pjeru Vertajmeru, suvlasniku najveće kozmetičke i parfimerijske kompanije u Francuskoj – Parfimerije Buržoa. Kad je Vertajmer izrazio interesovanje da mi pomogne, morala sam na brzinu da otputujem u Lonšan, baš na onaj hipodrom gde sam upoznala Boja, da porazgovaramo o saradnji. Pre nego što sam krenula, pozvala sam Balzana da ga pitam za savet; on je poznavao svakog u poslovnom svetu i upozorio me je da budem obazriva. Pjer i njegov brat Pol su agresivni preduzetnici koji su nagomilali bogatstvo i stvorili imperiju zahvaljujući nemilosrdnom preziru prema svima s kojima su poslovali, i to zato – prema Balzanovim rečima – što su Jevreji.
Nije me bilo briga što su Jevreji, ali iznenadila sam se kad mi je dežmekasti Pjer rekao – između uzvika dok smo posmatrali njegovog trkačkog konja na stazi – da se moramo integrisati ako hoću da distribuiram svoj parfem preko njegove kompanije.
„Možemo da radimo to za vas“, kazao je, „ali treba da potpišete ugovor.“
Mrzela sam ugovore. Setivši se kako me je Boj prekorio da se fokusiram na ono što najbolje radim, a da sve ostalo prepustim onima koji su za to stručni, odgovorila sam: „Dobro. Ali neću staviti na kocku ugled svoje modne kuće niti ću vam dozvoliti da prodajete proizvode slabijeg kvaliteta pod mojim imenom. Zadovoljna sam s deset procenta kapitala. Za ostalo ne želim nikome da polažem račune. I moje parfeme će praviti Bo dok ja ne kažem drugačije.“
Vertajmer se složio s tim. Po povratku u Pariz, s nacrtom ugovora, uronila sam u završne pripreme najnovije kolekcije, koja je obuhvatala haljine od svile i vunenog krepa koje su kamuflirale struk, poprsje i kukove aplikacijama od perlica. Čak sam započela i novi projekat sa bižuterijom. Na to me je podstakla Dmitrijeva ideja: otvorila sam sopstvenu radionicu za proizvodnju ogrlica, privezaka i broševa, s prevelikim staklenim kamenjem, dizajnirane u bogatom vizantijskom i renesansnom stilu, kao i niske raznobojnih perli. Sama sam nosila svoje kreacije i to je imalo velikog uticaja, čak sam stavljala jednu minđušu s crnim i drugu s belim biserom, a ručne zglobove pokrivala masivnim narukvicama s mozaikom od emajla ili od zlatnih novčića, što je isticalo naizgled bezoblični kroj moje odeće.
I evo me sad pred večernju zabavu povodom svog četrdesetog rođendana, obučena u crnu usku haljinu (nijednoj drugoj ženi nije bilo dozvoljeno da nosi crno te večeri, to sam postavila kao uslov u pozivnicama), na iznajmljenoj jahti u Monte Karlu, s nanizanim lampicama i muzikom koju je izvodio čitav orkestar. Došli su svi koji su me poznavali i još nekolicina onih koji su želeli da me upoznaju. Nameravala sam da se opustim u Monaku, tom igralištu bogataša, do punog meseca jesenje ravnodnevice, koji mi je obećavao sreću u predstojećoj godini, kako u modnom poslovanju, tako i u poslu s parfemom.
Vera mi je kazala da je Englez koji ju je pitao za mene među prijateljima poznat kao Bendor. Za sve ostale je bio Hju Ričard Artur Grovenor, drugi vojvoda od Vestminstera, jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Ranije sam već videla njegovu jahtu Srebrni oblak kako uplovljava u luku: tamnonarandžasta lađa, potpuno osvetljena i blistava, pored koje su svi brodovi, uključujući i ovaj na kojem je bila moja zabava, izgledali kao patuljci. Izgledala mi je kao vulgarno razmetanje, više kao ploveći hotel – bila sam sigurna da je puna neophodnog osoblja kao što su batleri, sobarice i ostala posluga.
„Želi da kasnije dođemo na njegov brod“, kazala je Vera dok sam se oblačila za proslavu, „na aperitiv.“
Nasmejala sam se. „Videćemo.“ Nisam imala nameru da mu udovoljim. Njegovo gospodstvo lord Bendor nije u položaju da mi nudi aperitiv niti bilo šta slično u ovom trenutku, jer je upravo bio u procesu ratosiljanja od problematične druge žene. Vesti o tom gadnom razvodu punile su naslovne stranice novina, supruga je svima otvoreno izjavljivala da je bila neobuzdano neverna, što je navodila kao razlog zbog kojeg nije uspela da mu obezbedi mnogo željenog muškog naslednika. Njegov prethodni brak se takođe završio razvodom, pošto mu je supruga podarila sina, koji je tragično umro u uzrastu od četiri godine, i dve kćeri, koje po engleskim varvarskim zakonima o nasleđivanju nisu mogle da polažu pravo na imanje.
„Tražiće novu ženu čim se razvod okonča“, objasnila je Vera. „Nažalost, umire od dosade u društvu većine žena koje sreće. On nije ono što misliš. Voli radne ljude koji su uspeli zahvaljujući sopstvenim snagama i sposobnostima. Tvrdi da ga plemstvo podseća na preparirane glave divljih svinja, a valjda on najbolje zna. Oko njega je mnogo i jednog i drugog.“
Bilo kako bilo, nisam tražila muža. To mi je bilo poslednje na pameti. Misja me je, zahvaljujući svom nepogrešivom talentu za njuškanje, takođe zabavljala kontradiktornim i manje prijatnim pričama o Bendoru čim sam joj otkrila Verin plan.
„Užasan je snob. Mrzi radne ljude, osim ako ne rade za njega. Osim toga je monstruozno podložan predrasudama. Prezire Jevreje, homoseksualce i socijaliste. Tvrdi da će oni uništiti evropsku ekonomiju.“
„Homoseksualce?“ To me je zabavljalo. „A kako oni mogu da unište ekonomiju? Možda nakit i kozmetiku, pošto uvek nose previše i jednog i drugog. Ali novac? Homoseksualci koje poznajemo uglavnom su siromašni kao pacovi. Pogledaj samo našeg Koktoa.“
Jadni Žan nije bio na mojoj zabavi. Ubedila sam ga da ode u sanatorijum specijalizovan za zavisnost od opijata. Pristao je kad sam kazala da ću ja za to platiti i da može da mu se pridruži i njegov prijatelj Radige. Radige je odbio, ali Kokto je otišao, jer nije bilo nade u budućnost s Radigeom ako se ne odvikne od droge, pošto bi najverovatnije obojica umrli od prekomerne doze.
Odvratila sam pogled od Bendorove jahte-grdosije nalik morskom čudovištu, posmatrala sam svoje goste kako ćaskaju, vrte se u najnovijem plesu – čarlston, s „golubijim držanjem“ i gestovima „guščija krila“ bio je modni krik – i bacaju u more čaše koje sam iznajmila, s razuzdanošću kakvu nikad ne bi pokazali da ih oni plaćaju.
Kad me je Vera spazila kod ograde, izvinila se i probila postrance kroz gomilu, ka meni. Njene obline bile su istaknute jednom od mojih skerletnih večernjih haljina, s niskama mojih novih modernih perli oko vrata i svilenom kamelijom zataknutom u riđu kovrdžavu kosu.
„Pa?“, upitala je. „Hoćeš li prihvatiti Bendorov poziv? Zvao te je telefonom u tvoj apartman pošto si otišla. Veoma mu je stalo do toga da te upozna.“
„Da“, kazala sam posežući u torbicu s resama da uzmem cigarete. Njen prijatelj, visok muškarac uglađenog držanja kog nisam prepoznala, neprestano je zurio u mene. Pogled mu je bio tako prodoran da mi je bilo nelagodno. Okrenula sam se, pripalila cigaretu i kazala Veri: „Pitam se zašto je tvome vojvodi toliko stalo do toga? Da mu nisi napunila uši groznim pričama o meni?“
„Samo o tvojoj šarmantnoj ličnosti. On već zna koliko si ludo uspešna i da si trenutno slobodna…“
„Ja sam uvek slobodna“, presekla sam je sa smeškom. „Nikad nisam bila vezana ni za koga osim za svoj posao, a ta veza je stalna. Mogla bih komotno da nosim burmu Šanel.“
„Da, da.“ Mahnula je rukom da otera dim moje cigarete; Vera je spadala u moje malobrojne poznanike koji su se gnušali cigareta. „On i to zna. I divi se tome. Kazala sam ti da voli ljude koji su uspeli zahvaljujući svojim sposobnostima, a ti si najčuvenija samostalna uspešna žena na…“
„Dmitrij!“ Naglo sam se udaljila od nje da pozdravim svog velikog kneza, koji je upravo bio stigao. Izgledao je čudesno, zdrav i preplanuo od duge idile u Bijaricu, u besprekornom belom fraku s dugmićima za manžetne od srebra i oniksa. „Nedostajao si mi“, kazala sam zadihano, ljubeći ga u usta dok je zurio u mene, zadubljen u misli, pre nego što mi se osmehnuo znalačkim smeškom.
„Koga to pokušavaš da izbegneš?“
„Svakog.“ Uhvatila sam ga pod ruku i povela ka Veri. „Poznaješ li velikog kneza Dmitrija Pavloviča?“
Vera se koketno nasmešila, što je Dmitrija zabavilo, pa cupnula u naklonu koji je otkrio njena crvena kolena. „Enchanté, Vaša visosti.“
„Pazi“, šapnula sam mu odvodeći ga pored onog plavookog stranca što je zurio u mene. „Ona misli samo o lovu na muškarce, što bogatije i sa što većom titulom, to bolje.“
„Teško da sam ja sad išta od toga“, odvratio je, „ali to bi se uskoro moglo promeniti.“ Spustio je glas. „Upoznao sam jednu Amerikanku: naslednica imperije nekretnina. Razmišljam o tome da je zaprosim.“
„Voliš li je?“, upitala sam, šaleći se suvo.
„Moram li?“, odvratio je sa isto tako suvom ravnodušnošću.
Nasmejali smo se. Iako se naša ljubavna veza završila, i dalje sam ga smatrala neodoljivim, a naročito sad kad više nisam morala da ga izdržavam.
„Ko je prijatelj tvoje drugarice Engleskinje koji pokušava da te ulovi?“, upitao je dok smo pili šampanjac. Moji prijatelji su, razrogačeni, neprestano dolazili da se predstave, uzbuđeni što je među nama jedan pravi Romanov.
„Vojvoda od Vestminstera.“
„Stvarno?“ Dmitriju su se oči raširile. „On je užasno bogat.“
„Tako su mi i rekli. Želi da ga kasnije posetim na onoj njegovoj zveri od broda u luci. Ali mislim da neću, sad kad si ti ovde.“
„A što da ne? Voleo bih da vidim tu njegovu zver. Čujem da je čudesna. Mogao bi da živi na njoj cele godine kad bi hteo – mada neće, pored onoliko imanja.“
Zastala sam s rukom na kuku. „Želiš da vidiš njegovu jahtu?“
Slegao je ramenima. „Pa šta je u tome loše? Osim toga, ako pođem s tobom, čast će ti biti bezbedna. Ne verujem da bi te engleski vojvoda silovao kad je na brodu ruski knez.“
„Stvarno, Dmitrij, ako misliš da tražiš od njega zajam…“
„I ne pomišljam.“ Naklonio mi se sa elegancijom zbog koje su žene koje su plesale čarlston počele da se sapliću. „Mada bi mi ga mogla pribaviti“, dodao je i namignuo.

Otišli smo posle ponoći, kad je moja zabava dostigla vrhunac i kad je moje odsustvo moglo primetiti samo nekoliko gostiju koji nisu bili pijani, a i da su primetili, ne bi mi to zamerili. Bendor je poslao motorni čamac da nas prebaci na svoju jahtu; morala sam da uvijem glavu u ešarpu kako bih zaštitila frizuru, pa sam, stigavši do Srebrnog oblaka, izgledala kao „ruska dama s maramom razbarušenom vetrom“, kako me je zadirkivao Dmitrij.
Bendor nas je čekao na palubi – visok, malo rumen muškarac sa širokim čelom, zalizanom tamnije plavom kosom razdeljenom po sredini, sa anđeoskim, gotovo razvratnim usnama i svetloplavim očima. Na sebi je imao izgužvane pantalone od belog lana, košulju raskopčanu oko vrata, što je otkrivalo nagoveštaj bronzanog tena, i marinskoplavi blejzer koji sam odmah zaželela. Bio je elegantan, ali ne preterano; muževan bez grubosti. Na moje iznenađenje, zaključila sam da je privlačan – što, shvatila sam, njega ne bi iznenadilo. Budući ono što jeste, bez sumnje je za sebe mislio da je privlačan velikom broju žena.
Vera ga je poljubila u oba obraza, u francuskom maniru, na šta je on porumeneo u licu. „Mademoiselle“, rekao je okrećući se ka meni, „počastvovan sam što ste pristali da se upoznamo.“
„O ne“, odvratila sam bezbrižno, „uverena sam da sam ja ta koja je počastvovana.“
Dok nas je vodio u obilazak svoje jahte, koja se pokazala kao još impresivnija iznutra, sa slikama starih majstora preko okruglih prozora i nameštajem dostojnim palate, govorio je tihim glasom sa odsečnim izgovorom o tome kako više od svega voli da plovi. Dok je iznajmljeni ciganski orkestar svirao mandoline napolju, van kabine od uglačanog mahagonija, počastio nas je sa još šampanjca i kavijara. Poprilično sam se napila. Dmitrij se neprestano smešio, braneći se od Verine pažnje dok je posmatrao kako flertujem s Bendorom. Otvorila sam tabakeru i uzviknula kako sam zaboravila upaljač, pa je on morao da mi pripali cigaretu. Postavljala sam mu beskrajna pitanja o jahti kako bi mogao sve da mi objašnjava, iako me nimalo nije bilo briga za specijalne motore ili navigacione sisteme.
Ni sama nisam znala zašto se tako ponašam, znala sam samo da me zabavlja da vidim mogu li postići da se usplahiri, i da utvrdim da li su njegove namere određene čistom potrebom za osvajanjem ili željom da otkrije ko sam. Do kraja noći nisam uspela da odredim šta je posredi. Raspitivao se o mome poslu, klimao glavom sa ozbiljnim odobravanjem dok sam mu detaljno pričala o svojim najnovijim poslovnim rizicima, pošto mi je šampanjac odvezao inače uzdržan jezik. Nijednom me nije dodirnuo, sve dok nisam osetila njegove prste na ruci kad mi je pomogao da uđem u motorni čamac koji će nas vratiti na obalu. Ponašao se savršeno uljudno i zbog toga me je samo još više zainteresovao. Pre nego što sam se spustila u čamac, rekao je sa oklevanjem, kao da bih mogla da odbijem: „Imam kuću u Dovilu, mademoiselle, gde se, koliko sam shvatio, nalazi i jedan od vaših butika. Bilo bi mi veoma drago ako biste mi dozvolili da vas vidim kad budem tamo sledeći put.“
Pružila sam mu svoju posetnicu. „Samo mi se javite telefonom.“
Nije se baš osmehivao dok sam se ukrcavala u čamac, ali postojanost njegovog pogleda uveravala me je da ovo nije poslednji put da ga vidim.
Pošto smo poželele laku noć Dmitriju, Vera i ja smo se zaputile u hotel Pariz, gde smo bile odsele. Ona je bez daha govorila kako je veliki knez divan, kako je uzvišen, što je mene navodilo da prikrijem osmeh, jer je bila blaženo nesvesna toga da njen račun u banci, to jest nedostatak novca na njemu, nije dovoljan da privuče Dmitrijevu pažnju. A onda, dok sam otključavala vrata svog apartmana, iznenada je rekla: „A Bendor je, rekla bih, očaran tobom.“
„Zaista?“ Gurnula sam vrata i otvorila ih. „Sigurno poziva mnoge ljude na jahtu i u svoju kuću u Dovilu. Nije baš ekskluzivno za mene…“
Stala sam kao ukopana, a Vera je iza mene glasno izdahnula. Na svim slobodnim površinama nalazile su se ogromne vaze s belim ružama i kamelijama.
Zapanjena tim prizorom, nisam mogla da se pokrenem. Vera se provukla pored mene i pružila ruku ka najbližoj vazi da uzme karticu naslonjenu na nju.
„Mademoiselle“, čitala je glasno, „odista sam ja taj koji je počastvovan.“ Grohotom se zasmejala, s onom razuzdanošću koju imaju neke Engleskinje. „Vidiš? Poražen je. O, Koko, vidi ovo: koliko ti još dokaza treba? Molim te, reci mi da nećeš naterati ovog čoveka da preklinje.“
„Ne“, odgovorila sam zatvarajući vrata. „Ne da preklinje. Ali moraće da čeka.“

VIII
Bendor je svoj engleski posed nazvao „Stanica Sent Pankras“ – šaljivi naziv za golemu i prikladno gotičku zgradurinu raskrečenu na imanju s hektarima lovišta u Češiru. Iton hol, kako je bio poznat, čak je imao i srednjovekovni oklop, namešten na odmorištu velelepnog stepeništa, s kojim sam se pozdravljala svako jutro, kad sam silazila stepenicama kao da lebdim, s njegovim omiljenim jazavičarem što mi je skakao oko nogu, željan zabave.
Konačno sam popustila njegovom upornom udvaranju. Opustošio je čitave vrtove šaljući cveće u moju kuću; u kutije s retkim orhidejama stavljao je bezumno skup nakit – narukvice s dijamantima i rubinima, broševe od platine s akvamarinom, više bisera nego što sam za života mogla da nosim. Jednom mi je čak poslao kofu sa lososima, avionom, iz svoga zamka u Škotskoj. Još su se praćakali u vodi kad su stigli.
„Koliko ćeš ga još terati da čeka?“, preklinjala je Vera. „Što ga više ignorišeš, on te više želi.“
„Baš tako“, odgovorila sam, ali do 1925. bilo je dovoljno držati ga na distanci. Nije se dao odvratiti mojim hladnim držanjem kad je došao u Pariz da vidi moju kolekciju za L’Exposition des Árts Decoratifs et Industriels Moderne.xxxii Tamo sam prvi put prikazala pleteni kostim bez kragne, kao i nabrane haljine od vunenog krepa, kapute od tvida i mornarske jakne muškog kroja, inspirisane blejzerom koji je imao na sebi kad sam ga prvi put videla. Izveo me je na večeru i prihvatio moj nevini poljubac u obraz za laku noć kad me je njegov vozač odvezao kući. Posetio je moju radionicu nakita, koja je počela da donosi znatan profit, i omirisao najnoviji parfem, koji je napravio Bo za moju novu korporaciju Parfemi Šanel. Pozivala sam ga na svoje soaree, gde je upoznao Sertove, Đagiljeva i njegovog novog dvadesetogodišnjeg ljubavnika, ruskog plesača Sergeja Lifara; i mog dragog Koktoa, koji se vratio s lečenja samo da bi propatio zbog strašnog gubitka Radigea, koji je umro od tifusne groznice. Sahranu sam, naravno, ja platila.
Ta neformalna okupljanja u mojoj kući pokazala su se kao katastrofalna. Bendor je bio suviše Englez, suviše aristokrata da bi cenio naše živahno, duhovito druženje. Kao i Boj pre njega, nije smatrao duhovitim Sertove lascivne šale i sujetu, gipkog lepog Lifara je odmerio otvoreno podozrivo, a Misjinu neprijatnu procenu je ignorisao. Kad se Kokto požalio da će možda morati da ulovi neku bogatu ženu jer ne želi da kao četrdesetogodišnjak bude poznat kao la pauvrexxxiii madam Kokto, Bendor je konačno progovorio. Vladao je francuskim kao svaki Englez više klase, školski formalnim, ali bez nijansi, i na užas svih prisutnih rekao: „Ako vam nedostaje sredstava, monsieur, mogu da vas zaposlim da napišete istoriju mojih pasa.“
Odmah sam shvatila da nije nameravao da bude nepristojan. Kasnije, kad su svi otišli, rekao mi je, iskreno zbunjen: „Svi su me gledali kao da sam mu predložio da mi čisti štenare. Naši lovački psi su čuveni po uzgoju, mislim da bi se njihova istorija dobro prodavala.“
Nije se uklopio u moj pariski krug, pa sam ja, posle nekoliko neprihvaćenih poziva da ga posetim u Engleskoj, popustila i odvažila se na put preko Lamanša, od kog se prevrće u stomaku.
Nikad nisam bila u Engleskoj. Smatrala sam je čudnom zemljom – neverovatno zelenom i previše vlažnom. Dimom zamračena gungula Londona nije se mogla porediti sa širokim pariskim bulevarima, živahnim kafeima i elegantnim noćnim životom; činilo mi se da Englezi više vole da se skupljaju u sveprisutnim pabovima i jedu nesvarljivu hranu.
Međutim, Bendorova dostojanstvena gradska kuća blizu Grovenor skvera bila je lepo nameštena i tu je pozivao na čaj Veru i njen korpus čuvenih dama iz engleskog visokog društva. Sve one su me preklinjale da otvorim radnju u Londonu. Pozvala sam i svog nećaka Andrea da doputuje iz škole i provede s nama vikend u obilasku znamenitosti. Andre me je impresionirao svojim izvanrednim manirima, nepogrešivo korektnim obraćanjem Bendoru s „vaša milosti“, mada mu je Bendor nekoliko puta rekao da ne mora da bude tako zvaničan.
U Londonu sam podlegla i Bendorovim ljubavničkim nastojanjima. Zabavilo me je kako me je plašljivo uzeo za ruku, posle pića kasno noću u njegovom salonu, i mrmljajući izjavio kako nikada nije sreo ženu poput mene, pa pitao imam li nešto protiv da me poljubi.
„Imala bih kad me ne bi poljubio“, odgovorila sam, a poljubac koji je odmah zatim usledio, iako me nije baš naelektrisao, bio je dovoljno zanimljiv da mu dozvolim dalje istraživanje. Ispostavilo se da je sposoban ljubavnik, nežan i obziran, mada ne odviše inventivan. Sve u svemu, zaključila sam da zadovoljava. Imao je više novca od mene, što je, posle Dmitrija, bilo osvežavajuće; i uprkos Verinim tvrdnjama, nije delovao kao da žuri da se ponovo oženi, pošto se još nije bio ni razveo. A što je najvažnije, pokazivao je iskreno interesovanje za mene, što je u isti mah bilo i laskavo i utešno. U tome sam osetila potencijal, više nego ikad od Bojeve smrti. Nisam mogla da kažem da sam zaljubljena, ali nisam ni očekivala da budem. Došla sam do zaključka da strast koju sam iskusila s Bojem dolazi samo jednom u životu, a i to ako imamo sreće.
Pa ipak, nisam mogla obuzdati divljenje kad me je poveo u obilazak svog seoskog poseda, na koji su se s lakoćom mogla smestiti čitava francuska sela. Bendorovo bogatstvo je prevazilazilo sve što sam pre toga videla. Samo kraljevske ličnosti i američki tajkuni mogli su tako da uživaju, da imaju štale koje zauzimaju prostora kao čitavi gradski blokovi, ukrasne vrtove veličine omanjih sela, dvorane sa svodovima pod lukovima, u kojima su obedovali kraljevi, i na stotine nekorišćenih soba u kojima je redovno menjana posteljina bez obzira na troškove.
Misja me je (a ko drugi?) upozorila da život na engleskim vlastelinskim imanjima može da izludi čoveka, jer se sve stalno vrti oko jednog te istog: jahanja, lova i popodnevnog čaja, posle kojeg gospoda puše cigare u biblioteci, a dame razgovaraju u salonu. Bendor je izbegavao ovaj stereotip. Njegovo osoblje je funkcionisalo kao sat, ali ništa nije odavalo utisak da postoji neko određeno vreme za nešto, jer je voleo spontanost.
Jednog jutra pošto smo se uspavali, ustao je da se obuče i nasmejala sam se videvši da obuva cipele.
„Šta je bilo?“, pogledao me je zbunjeno. Do tada je već bio navikao da se iznenada razgalim šalom na njegov račun. „Šta sam sad pogrešno uradio?“
„Cipele ti imaju rupe“, pokazala sam mu. „Koliko ih već dugo nosiš?“
Namrštio se gledajući u đonove. „Nemam pojma.“
„Nemaš pojma? E pa, mora da im je najmanje deset godina. Jesi li ikada pomislio da zameniš đonove ili da možda kupiš nove cipele?“
„Ove mi se sviđaju. Čarape su mi dovoljno debele. A i imam ih dosta; moj batler ima stalnu naredbu da kupuje tuce novih svake nedelje.“
„Svake nedelje!“ Zbacila sam pokrivač sa sebe i otapkala gola do vrata. Kad sam posegla za kvakom, zastala sam i lukavo ga pogledala preko ramena. „Moram to da vidim. Gde je prostorija u kojoj držiš čarape? Tvoj batler sigurno ne može toliko da ih nagura u pisaći sto.“
„U stvari“, odgovorio je blago, „mislim da ih moj batler menja. Kad god stigne novi komplet, on stare razdeli posluzi, tako je ekonomičnije.“ Počeo je da vezuje pertle. Kad je moj odgovor izostao, rekao je ne dižući pogled: „Ako želiš da izađeš tako, kao ledi Godiva, u potragu za mojim čarapama, ne čekaj me. Radije bih da sasvim sama uživaš u skandalu.“
Bio je duhovit kad je hteo da bude. I po tome me je podsećao na Boja, i bio mi je drag zbog toga. Dopadali su mi se takođe i neki njegovi prijatelji – oni pravi, na stotine ljudi koji su ga poznavali i tvrdili da su mu prijatelji. Naročito jedan, koji je postao i moj prijatelj: ser Vinston Čerčil, nizak i krupan čovek izrazito proređene kose i upadljivo promuklog i vrskavog glasa, ali bez obzira na to, jedna od najrečitijih i najinteligentnijih ličnosti koje sam ikada upoznala.
Bio je gost u Iton holu jednog vikenda kad se održavao lov na lisice. Nikad nisam prisustvovala ovoj suštinski engleskoj tradiciji, pa me je zaprepastio ritual, okupljanje u elegantnim crvenim kaputima za lov i belim jahaćim pantalonama, stroga hijerarhija ko će kuda jahati, ceremonijalno puštanje prestravljene lisice iz kaveza i gotovo pobožno oslobađanje pasa. Sve to mi se činilo smešno. Najzad, zna se da će lisicu goniti i ubiti, a ipak svi jašu u uzbuđenoj graji, kao da im je prvi put. Samo mi je Čerčil, neprijatno stegnut u jahačko odelo, promrmljao na savršenom francuskom: „Mon brave,xxxiv sad ćete videti kako smo blesavi mi Englezi kad nemamo preča posla.“
Toga dana sam propustila krvoproliće; konj mi je prošao ispod jedne grane, pa sam ispala iz sedla, posekla usnu i iščašila gležanj. Bendor je bio daleko ispred mene – kad je bio u pitanju lov, mogli su me vukovi rastrgnuti a da on to i ne primeti – ali Čerčil, koji se oznojen truckao na svom ogromnom crnom konju, stao je da mi pomogne. Naslonila sam mu se na rame, s grimasom zbog bola i svoje nespretnosti, a on je rekao: „Baš dobro. Nisam zainteresovan da jurim za bespomoćnom životinjom. Sad umesto toga možemo provesti popodne stavljajući led na taj članak i razgovarajući. Voleo bih da čujem sve o čuvenoj mademoiselle Šanel.“
On je bio jedini koji me je tako zvao. Za sve ostale bila sam Koko, mademoiselle ili jednostavno Šanel; ali Vinston Čerčil nikad nije podrazumevao familijarnost ako ona nije zaslužena. Pomislila sam kako bih mu lako postala ljubavnica da je tražio, bez obzira na to što je oženjen, ružan kao žaba i još ožalošćen za svojom voljenom najstarijom kćeri.
„Oh, bilo je strašno“, rekao je dok sam ležala na sofi u biblioteci, s vrećicom leda na otečenom članku i melemom natapkanim na usnu. On se zavalio u jednu fotelju i pušio cigaru. „Razarajuće, u stvari. Bili smo ovde za vikend, igrali tenis s Bendorom, kad nas je hitno pozvala guvernanta. Marigold je bila prehlađena, ali bili smo sigurni da se oporavlja. Kad smo stigli, naša draga devojčica je bila na umoru.“ Zaćutao je vlažnih očiju. „Jeste li ikada izgubili nekog kog ste voleli više od sebe same, mademoiselle, nekog tako dragocenog, tako nezamenljivog da biste život dali da ga spasete?“
„Da“, odgovorila sam iznenada obuzdavajući suze. „Jesam, jednom.“
On se tužno nasmešio. „Tako sam i mislio. Posle toga ništa nije isto, zar ne? Nastavljamo dalje jer moramo, ali nikad više nismo oni koji smo bili.“
Mora da je znao za Boja i mene. Naša ljubavna veza nije bila tajna, a Čerčilu su, kao i Bendoru, bili poznati skandali njegovog privilegovanog kruga, kojem je pripadala Bojeva udovica. Pa ipak nije pomenuo Bojevo ime niti je ičim aludirao da zna o kome govorim. Bio je preveliki džentlmen da bi to uradio.
Razgovarali smo o mnogo čemu. Političar od karijere i trenutno ministar inostranih poslova, služio je na Kubi, u Indiji, Sudanu i Egiptu, i predvodio bataljon na Zapadnom frontu. „Nadam se da više nikad neću videti takve užase“, kazao je. „Ponekad nije dovoljno da damo sve od sebe, već treba da uradimo ono što se mora. A s Nemcima smo morali da se borimo, iako nas je to koštalo na hiljade najboljih mladih ljudi.“
Rekao mi je da voli svinje i to me je zasmejalo. „Psi ponizno gledaju u nas. Mačke nas gledaju s visine. Svinje nas tretiraju kao jednake.“ Rekao je i to da mu se dopadaju ljudi koji ne dozvoljavaju da ih prepreke zaustave.
„Imam osećaj da ste vi jedna od takvih ljudi, mademoiselle. U očima vam se vidi da ste neustrašivi“, rekao je, a ja sam u njemu osetila neku neizgovorenu tugu, neko nevidljivo breme koje ga pritiska. „I moja majka je to imala u očima, a ona je bila Amerikanka. Jeste li sigurni da ste samo Francuskinja?“
Uverila sam ga da jesam, i tog dugog popodneva dok smo čekali da se lovci vrate, poverila sam mu, kao što nisam poverila nikome osim Boju, celu priču o svojoj ambiciji da nadvladam i prevaziđem onu zaboravljenu devojčicu iz Obazina. Dok sam govorila, imala sam osećaj da će sve što sam mu rekla ostati među nama; da je za njega poverenje svetinja.
Kad sam završila, klimnuo je glavom, zamišljen. „Stav je mala stvar koja mnogo znači i sve menja“, konačno je kazao. „Ja vam se divim. Naučili ste da se uzdignete s vetrom, a ne da se borite protiv njega. Mnogi ljudi se bore da postanu ono što se od njih očekuje, a mi oboje znamo da su ta očekivanja retko i ono što želimo.“
Kad je Bendor konačno stigao razočaran zbog mog odsustva, Čerčil je ustao i izašao gegajući se, a usput je potapšao Bendora po ruci i rekao: „Prava je zvezda tvoja mademoiselle. Postaraj se da se prema tome i vladaš.“
„Koko“, kazala sam na to i Čerčil je zastao pred vratima. „Zovite me Koko“, rekla sam.
Nasmešio se i naklonio glavom. „Onda Koko.“
Bendor je obuzdavao smešak. „Da li da te je taj podlac šarmirao i oteo?“
„Umalo“, odgovorila sam. „Imaš sreće što je on oženjen, a ti nisi.“

Bendorov razvod se okončao te godine. O njegovoj vezi sa mnom se, naravno, čulo još pre nego što sam kročila na englesko tlo, u novinama su me zvali sledećom vojvotkinjom od Vestminstera. Bendor je bio zbunjen. Ja sam se, s druge strane, uznemirila jer sam počela da se pitam kako bi to bilo kad bih se skrasila s njim.
Tih nedelja koje smo proveli zajedno, putujući od Iton hola do njegovog zamka Kejtnes u škotskim visovima, shvatila sam da bih uživala u takvom životu – oslobođena posla i neprijatnosti slave kad bih zamenila modu i parfeme za dostojanstvenu titulu i izolovani komfor. To me je uplašilo, ta moja iznenadna čežnja da se vežem za nekoga, koju sam tako dugo odbacivala. Nikada ranije to nisam želela, čak ni sa Bojem, ili bar ne dok se nije oženio drugom. Da li me je to brinulo – da će Bendor, ako me ne zaprosi, naći drugu ženu? Da li želim samo da se provodim s njim, znajući da će doći čas kad će me zameniti nekom prikladnom damom sa imetkom, tri imena i spremnom matericom na raspolaganju?
Taj nemir je samo vodio još neprijatnijim pitanjima. Nikad nisam ostala u drugom stanju, mada je za to bilo prilike. U Veneciji, Misja je zlobno primetila kako se nada da preduzimam mere predostrožnosti. U stvari, nisam to činila. Boj jeste, upotrebom kondoma, ali bilo je nezgoda kad su curili ili pucali; a posle njega nikad nisam ni razmišljala o tome. Govorila sam sebi da sam istrenirala svoje telo – verovala sam da je um za to sposoban – i ne ostajem trudna zato što tako hoću. Dmitrij i ja smo bili nesmotreni i mogla sam reći da sam imala sreće; s Bendorom sam imala prećutni dogovor; ili je koristio kondom ili se povlačio pre izbacivanja sperme, kao i Balzan pre njega.
I počela sam da brinem. Bližio mi se četrdeset prvi rođendan, nešto u meni je ustuknulo. Imala sam Andrea, prema kome sam se odnosila kao da je moje dete, a on je živeo daleko, u školi, gde su o njemu svakodnevno vodili brigu drugi. Isuviše dobro sam znala kako je to kad nemaš roditelje i odrastaš daleko od mesta koje se zove dom. Veoma sam se trudila da sve obezbedim Andreu, ali teško da bi se takva pažnja mogla smatrati materinskom. Ponašala sam se kao ono što sam i bila – savesna ali udaljena tetka.
Biti prava majka znači žrtvovati svoje potrebe. Još važnije od fizičkih izazova trudnoće – koji su već sami po sebi bili dovoljno zastrašujući – bilo je pitanje jesam li spremna da odustanem od života za koji sam se toliko borila dok ga nisam postigla. Znala sam da nisam, da bi mi to bilo mrsko, da bih možda i krivila dete za to. Pa ipak, sablast iz mladosti se podigla da me progoni.
Šta nije u redu sa mnom?
Svoju strepnju nisam poverila Bendoru. Jednostavno sam okončala boravak objavivši da moram da se vratim u Pariz radi svog ateljea, koji sam predugo zanemarivala.
Otpratio me je u London, da se ukrcam u voz na povratku kući. „Ne zaboravi“, rekao je, nespretno stojeći tamo, u dugom kaputu i sa šeširom, „da na leto idemo na krstarenje mojom jahtom po Rivijeri. Obećala si da ćeš naći vremena.“
Nasmešila sam se klimajući glavom. „Neću zaboraviti. I uskoro se vidimo u Parizu?“
„Naravno.“ Cimnuo je šešir i vratio se svojim kolima. Bez oproštajnog poljupca, bez javnog ispoljavanja naklonosti; reporteri su vrebali svuda.
U vozu pri povratku u Pariz, osetila sam olakšanje. U trenutku me je pogodilo saznanje da je Pariz postao moj dom, sa svim uspomenama i tragedijama. Pripadam Parizu.
Sumnjala sam da će sledeća vojvotkinja od Vestminstera uživati takvu slobodu.

X
„U šta treba da gledam?“ Spustila sam naočari za sunce niz nos i izvirila preko njihovih tamnih stakala kad je Bendor kazao našem vozaču da zaustavi kola.
Proveli smo odmor ploveći po Mediteranu, pristajali u lukama koje su nam zagolicale maštu, i kojih je, na moje nezadovoljstvo, bilo malo. On je voleo da bude okružen morem boje akvamarina s beskrajnim horizontom, kad god je to bilo moguće – a meni je, premda to nikada nisam glasno priznala, plovidba bila strašno dosadna.
Kad smo se konačno usidrili u Monte Karlu, noge su mi klecale i neprestano sam osećala mučninu. Nisam mogla podneti pomisao na povratak na jahtu, pa sam kao izgovor navela pokvaren stomak od školjki koje smo večerali kako bih bar malo ostala na kopnu. Bendor me je na to odmah odvezao kolima gore uz strme obronke brda obraslih borovim šumama, do neobičnog ali divnog vrha nedaleko od sela Rokbrin, odakle se pružao pogled koji oduzima dah, na zaliv Monako s jedne strane i italijansku granicu s druge, dok su se iza nas uzdizali Alpi sa snežnim vrhovima.
„Imanje, naravno“, rekao je otključavajući gvozdenu kapiju i vodeći me kroz šumarak prastarih maslina koje su rasle na hektarima zemljišta, sa udobnom ali staromodnom vilom i dve gostinske kućice. Dok me je Bendor vodio po imanju, pokazujući mi čas ovo čas ono, osetila sam da to radi s nekim ciljem, pa sam se zaustavila u mermernom predvorju vile.
„Šta radimo ovde?“, htela sam da znam.
„Radimo?“, ponovio je kao eho. „Pa ništa, Koko. Samo ti pokazujem ovu kuću.“ Zastao je. „Zašto? Da li ti se sviđa?“
Napućila sam usne. Posegnula sam za tabakerom u džepu komotne platnene haljine, a on je rekao: „Unutra se ne puši. Vlasnicima se to ne dopada.“
„Vlasnicima?“ Primetila sam, naravno, znake da je kuća nastanjena, bila je nameštena u noćnoj mori od rokoko stila. „Pa zašto smo onda ovde? Planiraš li da je iznajmiš?“
„Ne.“ Podbočio se i osvrtao oko sebe. „Planiram da je kupim. Tebi.“
Piljila sam u njega otvorenih usta. Nasmejao se. „Ah, vidim da sam najzad uspeo da postignem nemoguće: ostavio sam Koko Šanel bez reči.“
Kad sam zaustila da kažem kako mi svakako nije potrebno imanje ovde, u zabiti, koliko god da je lepo; a i da jeste, sama bih ga sebi kupila, čula sam u glavi Bojev glas kako mi govori: Propatićeš zbog svoga ponosa. Ujela sam se za jezik i uzdržala. Dozvolila sam mu da me povede dalje u obilazak, a kad smo se, satima kasnije, vratili u njegova kola, nasmešila sam se dok mi je pripaljivao veoma potrebnu cigaretu i rekao: „Mnogi moji prijatelji kupuju ovde nekretnine, jer je u popularnim odmaralištima velika gužva. Pomenuli su mi ime lokalnog arhitekte, Roberta Štrajca, koji je renovirao jednu obližnju vilu. Pozvao sam ga na koktel na jahtu sledeće nedelje, ako ti ne smeta.“
„Zašto bi mi smetalo?“, odvratila sam. „To je tvoja jahta i tvoja kuća.“
Iznenada me je uzeo za ruku. Taj gest je bio tako nagao i neobičan za njega (stalno smo se među sobom šalili na račun njegove uzdržanosti na javnim mestima) da sam se sledila.
„Za nas, Koko. Ova kuća je za nas. Želim da bude naše specijalno mesto, naše utočište od sveta. Treba nam pribežište, nešto naše. Nemoj misliti da nisam primetio kako si nemirna dok smo na moru“, dodao je. „Tebi treba da budeš u društvu. Pa, ako budemo imali kuću ovde, moći ćeš da budeš u društvu. A i meni će i dalje ostati dovoljno prostora.“
To nije bila bračna ponuda, ali videla sam mu ozbiljnost na licu koju nisam umela da rasvetlim. Mada nisam propustila da pomislim kako bogataši često sa stilom izdržavaju svoje ljubavnice, poljubila sam ga u usne.
„Dobro, slažem se. Ali ako će ovo biti naša kuća, moraš mi dozvoliti da ja platim za nju.“
Vlasnici su mi prodali imanje za milion i osamsto hiljada franaka, više nego što sam ikada išta u životu platila. Kad smo se sastali sa arhitektom Štrajcom, on mi se odmah svideo; bio je povučen i mlad, imao je samo dvadeset osam godina, ali s visokim preporukama i, kao što je njegov portfolio pokazao, sa talentom iza toga. Bio je voljan da nadgleda demoliranje glavne kuće i njeno renoviranje po mojim specifikacijama, što je obuhvatalo stvaranje terasastog terena na nižoj padini kako bi bilo mesta za bazen. „Želim samo najbolje materijale“, obavestila sam ga. „Beli gipsani zidovi, lokalne ručno rađene keramičke pločice i velelepno stepenište.“ Beležeći moje reči, Štrajc je podigao pogled. „Da li mademoiselle ima na umu neki određeni tip stepeništa?“
Bendor se malo dalje odmarao na ležaljci i divio se pogledu. On je svoje obavio; pokazao mi je imanje i predložio da to bude naša kuća, daleko od naših zauzetih života punih obaveza. Detalje je sad prepustio meni. Ipak, za trenutak sam oklevala i pogledala ga dok je arhitekta čekao. „Dajte mi olovku“, kazala sam Štrajcu i, kad je to učinio, uzela njegov blok i nacrtala mu. Zatim sam gurnula blok preko stola ka njemu.
„Ovo mora ostati strogo među nama“, kazala sam. „Ako ikome kažete makar jednu reč, odmah ću vas otpustiti i postaraću se da više nikada ne dobijete nijedan posao. Jesam li bila jasna?“
„Mademoiselle, vi ste klijentkinja. Diskrecija je moja obaveza, kao i advokata i lekara.“
Nasmejala sam se da razbijem napetost. „Nadam se da nije baš kao kod advokata. Nikada im nisam verovala.“
Pošto je Štrajc otišao, Bendor je pogledao preko u mene. „Je li sve prošlo kao što si se nadala?“
„Da.“ Sklopila sam oči uživajući u njihanju jahte u luci dok mi je sunce milovalo kožu. „Mislim da će to biti divna kuća.“
Nisam mu kazala da sam poslala Štrajca na poverljivo hodočašće u moju napuštenu prošlost, u planine mog detinjstva i samostan Obazin, u kom se nalazilo određeno kameno stepenište sa uklesanim simbolima što su tajanstveno nagovestili moj prelaz iz života koji sam imala u život koji me je čekao. Želela sam takvo stepenište za svoj novi dom, verno originalu u svim detaljima – kao prećutno odavanje pošte preduzimljivim redovnicama koje su me, i ne znajući, pripremile za moju budućnost.
„Čula sam legendu po kojoj se Marija Magdalena odmorila u kapeli nedaleko odavde kad je pobegla iz Svete zemlje nakon Hristovog raspeća“, kazala sam najzad. „Kapela se zove La Pauza. Šta misliš o tome da tako nazovemo kuću?“
Bendor se dokono nasmejao. „Pauza za odmor. Da, mislim da mi se veoma dopada, Koko.“
Uzdahnula sam. „I meni.“Putovala sam iz Pariza i vraćala se u Pariz Plavim vozom, koristeći vreme između prikazivanja kolekcija da nadgledam gradnju. Štrajc je bio u samostanu i kazao mi kako me se časna majka, sad stara i nemoćna, još seća, što me je dirnulo u srce. Napravio je podrobne skice stepeništa, zasnovane na fotografijama, koje sam odobrila.
„Želim da stepenice izgledaju kao da su stare“, rekla sam mu. „Da sve osim nameštaja izgleda kao da se tu živelo. Kuća ne sme da izgleda kao skrovište novih bogataša. Mora da izgleda kao da tu stoji dugo, stopljena sa okolinom. Bez centralnog grejanja, mrzim centralno grejanje. Umesto toga, u svaku sobu stavite kamin. I vrtovi: hoću još maslina, lavande, ruža i irisa. Ništa uglađeno i razmetljivo; sve treba da izgleda prirodno.“
Proći će godinu dana pre nego što vila bude završena 1929, i koštaće me čitavo bogatstvo. Međutim, kad je bila gotova, La Pauza je bila sve ono što sam zamišljala – spokojno imanje, manje od mnogih u susedstvu, ali baš zato intimnije, uređeno u mojoj omiljenoj paleti krem, koralnocrvene i bež boje, s velikim kupatilom u keramičkim pločicama između mog i Bendorovog apartmana, i još sedam prostranih gostinskih soba za naše prijatelje. Predvorjem je dominiralo centralno kameno stepenište sa naizgled starim stepenicima – strogo i čarobno, predmet mnogih nagađanja.
Verovala sam da se ovde najzad mogu skrasiti s Bendorom.
Umesto toga, sudbina me je usmerila u drugom pravcu.

XI
Vesti mi je, kao i obično, donela Misja.
Bile smo u La Pauzi, gde sam je dovela da provede sa mnom leto 1929, daleko od Pariza i agonije propalog braka sa Sertom. Njegova ljubavna veza s ruskom princezom, koja je počela kao samo jedno u nizu neverstava koje je Misja tolerisala i povremeno čak podsticala, postala je ozbiljna, kazala mi je sva u suzama za ručkom u Ricu. Zatražio je razvod. Njeni poremećeni napadi smeha su me toliko uznemirili, kao i njeno bledilo i zapuštenost usled delovanja opijata, da sam je spakovala i naredila joj da odmah ode u La Pauzu, uveravajući je da ću joj se pridružiti čim budem mogla, a onda javila posluzi koja je živela u kući da je dočeka.
Kad mi je Bendor telefonirao da kaže kako je zadržan poslom, gotovo da na to nisam ni obratila pažnju, samo sam mu rekla da ću biti u La Pauzi. Svež vazduh s mirisom borova i tišina su me, kao i uvek, oporavili. Spavala sam, po navici, do podneva, a onda otišla da malo plivam u bazenu.
Misja mi se obratila dok sam se brisala peškirom, nisam još ni obukla ogrtač kad je tresnula novinama po staklenom stolu između nas, od čega je pepeljara zadrhtala.
„Viđa se s drugom.“
„Zaista?“ Nisam ni pogledala novine. „Pa to su onda dobre vesti, zar ne? Sad možda neće hteti da se razvede, naročito ako planira da prelazi preko ljubavnica kao što slika.“
Misja se namrštila. „Ne Žožo. Tvoj vojvoda. Bendor. Viđen je kao pratnja prave ledi s tri imena. Tako ih ti zoveš, zar ne?“
Za trenutak nisam bila u stanju ni da se pomerim. Stajala je preda mnom, u bezobličnoj haljini, sa iskrzanim slamnatim šeširom na glavi, s pohlepnim, zajapurenim licem, naizgled oporavljenim od njene tragedije. Odmah sam zažalila što sam je pozvala; trebalo je da se pridruži Bendoru i meni na Srebrnom oblaku kad on stigne, i već sam zamislila šta će to izazvati. Misja nikad nije bila zadovoljna osim ako neko drugi nije ojađen.
Bacila sam peškir u stranu, podigla novine, ne mareći što su mi ruke još mokre i što će razmazati štamparsku boju. Pošto sam pročitala belešku koju je zaokružila u društvenoj rubrici, ravnodušno sam ispustila novine nazad na sto iako sam osetila da se u meni otvara ponor.
„Nije to ništa. Nije čak vredno ni naslova. Bio je pratilac te kako god da se zove na nekom društvenom događaju, što je nešto najobičnije…“
„Zove se Loelija Meri Ponsonbi, kći lorda Sisonbija“, ubacila se Misja, „i bio je s njom na večeri kojoj je prisustvovao lično kralj Džordž. Ne bih rekla da je to baš obično.“
„Za njega jeste“, odbrusila sam, a onda, kad sam videla iznenađenje na njenom licu, naterala sam sebe da dodam, pomalo odbrambeno: „Mi se nismo obavezali. Ako želi da ide na večeru s tom Loelijom Meri Ponsonbi ili s kim god hoće, slobodan je da to učini.“
Misja mi je uputila onaj svoj prodoran pogled. Mrzela sam to što ume da me čita kao knjigu koju je mnogo puta pregledala. „Koko, dušo, znam koliko si se nadala da će se možda oženiti tobom. Zašto bi se inače toliko istrošila da napraviš ovaj dom…“, raširila je ruke kao da obuhvata ceo moj posed, „ako ne zato da postaneš njegova supruga?“
Zurila sam u Misju, užasnuta njenom neobjašnjivom sposobnošću da glasno izgovori ono što sama sebi nikad ne bih otvoreno priznala. Nastavila je, neumorna, kako samo ona ume da bude, kad oseti kapitulaciju. „Nemoj da misliš kako to nismo svi primetili. Pre nego što su on i Đag otišli u Veneciju, Lifar je prokomentarisao kako si ćutljiva u poslednje vreme, da ne zna ni šta bi te pitao. ’Kad se Koko umiri’, kazala sam mu, ’to znači da nešto planira.’ A šta bi drugo moglo biti nego da uhvatiš svog engleskog princa?“
„Ti… ti ne znaš ništa“, prošaputala sam. Zgrabivši peškir i novine, odjurila sam nazad ka kući, dobacivši joj preko ramena: „Ručak će biti serviran za sat vremena. Molim te, dušo, plivaj malo ili se okupaj. Bazdiš na intrige.“
Kad sam stigla u svoj krem-koralnocrveni apartman na spratu, jedva sam mogla da udahnem. Novine su mi bile zgužvane u pesnici, vlažan papir se cepao dok sam ponovo čitala onu belešku, koja u stvari nije bila ništa naročito, stvarno, samo pet-šest rečenica o tome kako je njegova milost vojvoda od Vestminstera viđen kao pratilac ledi Ponsonbi na…
Uz prigušeni krik, zavitlala sam novine preko sobe. Kad su pale na moj toaletni stočić i poremetile češljeve, četke i bočice krema i pomada, čula sam sopstveno disanje, teško, gotovo dahtanje. Pripila sam peškir uz grudi, a mokar kupaći kostim mi se lepio za kožu ispod ogrtača.
Uhvatila sam svoj odraz u velikom venecijanskom ogledalu iznad toaletnog stola – pogrbljena figura, nekako iskrivljena u staklu. Bacila sam peškir u stranu i prišla ogledalu polako, kao da bi odraz mogao pobeći ili nestati. Kad sam bila dovoljno blizu da sve vidim bez laskanja, zatvorila sam oči, duboko udahnula i prisilila sebe da pogledam.
Koliko puta sam zurila u ogledalo? Na hiljade? Na desetine hiljada puta? To je večni ritual svake žene, dok stavljamo naušnice ili zakopčavamo ogrlice ili popravljamo neposlušni uvojak, stavljamo ajlajner, poslednji dodir pudera ili još malo parfema. Gledala sam svoje lice svakoga dana gotovo celog svog života; mislila sam da ga poznajem intimno, najbolje od svega drugog. Ali žena koju sam sad posmatrala izgledala mi je drugačije, videla se svaka od mojih četrdeset i šest godina, u napetim borama oko usta i vidljivoj mreži borica oko uglova očiju.
Setila sam se jednog romana koji sam davno čitala, u kom ostarela kurtizana naređuje da razbiju sva ogledala u njenoj kući, jer ne može da podnese prizor svoje sve bliže oronulosti. Smatrala sam to smešnim, golom sujetom, jer je starost cena koju plaćamo dugovečnosti i ne treba je se stideti. Nikad nisam sebe smatrala toliko lepom da bih se plašila ogledala – pa nisam ni sada. Zurila sam pažljivo, podigla ruku i dodirnula oblinu ispod brade, blagu opuštenost ispod obraza. Raširila sam ruke i ispitala preplanulu kožu, a onda počela da zauzimam poze kao manekenke u mome salonu, da pružam noge ovamo i onamo, zatežući vitke mišiće koje sam se trudila da održavam plesom, plivanjem i burnim životom. Okrenula sam se da pogledam zadnjicu, malu i lepu, ne debelu, u kupaćem kostimu, kao i izražene lopatice i ramena.
Ne, nisam više devojka. Nisam više ona devojka dečačkog izgleda koja je očarala Balzana i ushitila Boja. Zrela sam žena – neverovatno bogata i uspešna, svet mi je pod nogama, okružena svime što mogu poželeti, pa i više od toga, samo ako se potrudim da uzmem.
Pa ipak, moje radoznale ruke spustile su se na opušten trbuh, na kom su se najviše videle moje godine, i osetila sam prazninu unutra, opipljivu prazninu.
Zar ništa drugo nije važno kad nisam uspela da izvedem onaj jedini podvig koji definiše ženu? Da li je nedostatak muža i deteta ono seme iz kog je počelo da klija moje nezadovoljstvo, kao što je bilo i s mojom tetkom Adrijen, vezanom za Neksona bez burme i bez deteta u kolevci koje može da pokaže kao dokaz svoje hrabrosti?
Potražila sam cigaretu drhtavim prstima. Pripalila sam je i ponovo uzela izgužvane novine. Pokušala sam da nađem utehu u njihovoj banalnosti, u pompeznoj objavi bez pompe, ali reči su se pokazale kao nečitljive i pustila sam da mi novine ispadnu iz ruke.
Ugasivši cigaretu, prekoračila sam novine bačene na pod i otišla u kupatilo da se istuširam vrućom vodom pre ručka.
Premda to još nisam mogla da priznam, osećala sam da se veza s Bendorom bliži kraju.
Na jahti nam je bilo nelagodno, kao što sam i pretpostavila. Dok je Misja lavirala između tužnih uzdaha i mozganja o svojoj budućnosti bez Serta, ja sam izbegavala Bendora, tako efikasno da to nisam ni primetila dok me nije priterao uza zid u našoj kabini pošto smo otpratili teturavu Misju do njene, pijanu od šampanjca, i rekao mi osorno, netipično za njega: „Smem li da te pitam šta je s tobom, dođavola? Jedva da si mi kazala tri reči otkad smo isplovili iz Monte Karla.“
„Zaista?“ Okrenula sam se ka njemu, i dok sam to činila, shvatila sam kako čeznem da nađem nešto što mi se ne sviđa u njegovom izgledu, novi nagoveštaj sedih u proređenoj kosi, neku očiglednu boru ili opuštenost oko brade. „Misja je ovde. Ona je, kao što znaš, celodnevna preokupacija.“
„Da, i imamo poslugu da se za nju postara.“ Uspravio je ramena. „Šta ti je, Koko? Nešto nećeš da mi kažeš. To mi se ne dopada.“
„Ne“, čula sam sebe kako se smejem. „Ni meni se nije dopalo kad sam prvi put čula. Dakle, kao što kažete vi Englezi, šta je tu je.“
On se umirio. „Ah. Mislim da znam o čemu s radi.“
„Sigurna sam da znaš.“ Prišla sam noćnom stočiću. „Gde su mi cigarete? Oh, ne. Mora da sam ih ostavila gore na palubi.“ Kad sam krenula da prođem pored njega, rekao je: „Znaš da tome nema pomoći“, i ja sam stala. Koliko god da sam želela da se oduprem, sve mi se vratilo kao sećanje na neku strašnu bolest: uspomena na Boja kako mi govori da se to očekuje od njega.
„Nema pomoći?“ Glas mi je poprimio oštrinu od neverice. „Možda mi je u novinskim vestima promaklo da ti je prislonila pištolj uz glavu?“
„Koko.“ Uzdahnuo je tražeći po džepovima tabakeru. Otela sam mu je kad ju je izvadio. „Zar si stvarno mislila da ćemo…?“ Nota žaljenja i kajanja u nedovršenom pitanju prošla je kroz mene kao skalpel. Oborio je pogled. „Ako sam ti ikada dao razloga za to, moram da se izvinim. Ti si najprivlačnija žena koju sam ikada upoznao. Nikada ti ne bih naneo bol. Ali sigurno shvataš koliko je to nemoguće. Mi smo iz različitih svetova. Ti ne bi bila srećna u mome, a ja… pa, ja tvoj ne razumem.“
„Naravno.“ Uspela sam da izvadim cigaretu iz njegove tabakere, čak i da se osmehnem dok sam se saginjala ka ponuđenom upaljaču. „Potpuno sam svesna koliko se ne uklapamo.“ Osmehnula sam se, zapravo, iscerila se u grimasu osmeha. „Pa ipak bih volela da mi se kaže u lice.“
„Nisam ti rekao zato što još ništa nije odlučeno.“
„Ali moglo bi da bude.“ Izduvala sam dim, pomislivši kao njegova ledi s tri imena najverovatnije ne puši, ili bar ne toliko kao ja. Poželela sam da se glasno nasmejem besmislenosti svega toga, mojoj ludosti koja mi je eksplodirala u lice. Kako sam mogla i da pomislim da bi me mogao smatrati vrednom titule vojvotkinje? I što je još gore, kako sam mogla i pomisliti da to želim?
Njegove sledeće reči, međutim, sve su presekle: „Ne ’moglo’ nego mora. Moram da se ponovo oženim i dobijem sina. Oduvek si to znala. Ako to ne učinim, ceo moj imetak preći će na rođaka kog gotovo i ne poznajem. Mogu da obezbedim ćerke, ali samo sin može spasti moju imovinu, moje ime. To mi je dužnost i mora biti ispred moje lične sreće. Ti to ne shvataš“, dodao je zureći u mene sažaljivo i tužno, „jer ti ne moraš da nosiš takvo breme. Ti imaš samo svoje radnje. Slobodna si.“
Nisam mogla da poverujem. Nisam mogla da dokučim kako sam dozvolila da se to desi, kako sam dobrovoljno izložila sebe ovakvoj propasti. Iako nisam volela Bendora kao što sam volela Boja, strepela sam da ću ovoga puta još teže podneti udarac, jer više nisam mlada. Ne samo da je u meni budilo bes već je bilo i duboko ponižavajuće.
„Stvarno te… volim“, nastavio je zaplićući jezikom. „Ali čak i da je to moguće, mi ne bismo… ti ne možeš…“
Hitro sam mu prišla, podigla se na prste i poljubila ga da ga ućutkam. Izgledao je kao ojađeno dete, nesrećno jer mora da se odrekne svojih igračaka. To neće potrajati, poželela sam da šapnem; za razliku od Bojeve, tvoja ljubav će proći. Oduvek je i bila prolazna, samo sam ja pokušala da je ustalim, trudila sam se zbog iluzije da je to nešto što oboje želimo.
Umesto toga, rekla sam samo: „Kad bude rešeno, reći ćeš mi?“
Klimnuo je glavom. „Voleo bih da je upoznaš.“
Prisilila sam sebe da slegnem ramenima. „Naravno, dušo. Moram da odobrim šta će da obuče“, pa sam izašla iz kabine i popela se gore na palubu, obuzdavajući strašnu navalu očajanja dok sam se pretvarala da idem po tabakeru.
Tabakera mi je bila u džepu. Bila je tamo sve vreme.
Ali pre bih se bacila u more nego dozvolila da me vidi kako plačem.

Tri dana kasnije stigao je hitan telegram iz Venecije.
Đagiljev je bio na umoru.

Požurili smo u hotel De Ben na Lidu; dok smo se penjali stepenicama u Đagiljevljev apartman, uhvatila sam Misju za ruku. „Bez predstave“, šapnula sam. „Samo mu fali još tebe da vidi kako se raspadaš kraj njegove postelje.“
Soba je bila u haosu, po podu su bili razbacani poslužavnici doneti u sobu, pored kofera punih neraspakovane odeće. Prišao mi je Sergej Lifar, tanani tamnokosi Ukrajinac zaljubljen u Đagiljeva.
„Koko“, promrmljao je, s tamnim kolutovima oko krupnih tamnosmeđih očiju. „Bojim se da je veoma ozbiljno. Njegov reumatizam… odbija lekove. Srušio se i…“ Sergej je progutao jecaj. „O, dragi bože, šta ćemo bez njega?“
Uzela sam ga za ruku i čvrsto je stisnula. „Bez suza, važi? Mora da nas vidi srećne. Ako mu podignemo duh, to može učiniti čuda za njegovo stanje.“
Međutim, kad me je Lifar odveo do kreveta, gde je Misja već sedela, klonula kao mokra krpa, jedan pogled na Đagiljevljevu bolesnu figuru rekao mi je da je prekasno. Još od majčine smrti nisam prisustvovala umiranju nikoga kog volim. Pomislila sam kako sam zahvalna jer sam toga bila pošteđena, kad je Đagiljev s mukom otvorio oči, lutajući pogledom, već usmerenim u daljinu ka pragu koji treba da pređe, sve dok nas nije prepoznao i promrmljao: „Koko. Misja. Baš lepo od vas što ste nam se pridružile.“
Čula sam u toj primedbi daleki odjek humora, a Misja je poklopila rukom usta. Žalost – nesreća koju je uvek izbegavala – progutala ju je. Osetila sam kako je potresaju svi gubici, dok sam stajala s rukama na njenim ramenima: gubitak roditelja, razvodi, poimanje da će izgubiti i ovog čoveka kog je podržavala i na kog je besnela. Okrenula se, zagnjurila lice u moju suknju i plakala slomljenog srca.
„Nije valjda baš tako strašno“, slabašno je rekao Đag, ali kad su nam se pogledi sreli, videla sam da zna da jeste i da je svestan toga da ja znam, bez reči.
„Ostaćemo uz tebe“, kazala sam mu, a on se nasmešio i ponovo sklopio oči.
„Da“, uzdahnuo je. „Voleo bih to.“

Umro je dva dana kasnije, izdahnuo je u ranim jutarnjim satima, dok je tirkizno more zapljuskivalo plutajući grad, a Lifar, njegova poslednja ljubav, držao ga je za ruku. Kao i obično, u blagajni Ruskog baleta nije bilo dovoljno sredstava da pokriju troškove. Ja sam ih preuzela na sebe. Telo mu je bilo u tako strašnom stanju od zanemarene bolesti, pa nismo mogli da ga prebacimo nazad u Pariz. Morao je biti sahranjen na ostrvu San Mikele, jedinom venecijanskom groblju, a ja sam se postarala da to bude obavljeno sa stilom: bela gondola je nosila njegov kovčeg, a za njom je plovila flota crnih.
Javila sam Bendoru, koji je usidrio jahtu ispred Venecije, ali nije se pojavio u zakazano vreme. Hotelski menadžer izrazio je zabrinutost; Đagiljev je ostavio znatan neplaćeni račun, a i brinulo ga je da se smrt u hotelu ne odrazi loše na posao. Platila sam račun i organizovala prenos tela u zoru, pre nego što su se hotelski gosti probudili.
Misja je izgledala kao sablast dok smo posmatrali spuštanje kovčega u grob. „Biće tako usamljen ovde“, zaječala je. „Tako daleko od Pariza, od svega i svih koje je voleo.“
„Voleo je i Veneciju“, odvratila sam. „Osim toga, on više nije ovde.“
Desio nam se i neočekivani trenutak drame, kad je Lifar, savladan veličinom svog gubitka, zaurlao i krenuo da se baci na kovčeg. Držali smo ga dok je plakao i očajnički gledao oko sebe, kao da ne može da veruje da sve to nije samo šala i da se Đagiljev neće svakoga časa pojaviti iza nadgrobnih spomenika. Gotovo sam i sama očekivala da se to desi. Dok smo se vraćali brodićem u grad, stalno sam se osvrtala preko ramena, kao da ću ugledati njegovu dostojanstvenu priliku u astrahanu i s biserom na kravati, kako mi maše u znak oproštaja.
„Neko mora da javi Igoru“, kazala sam, a Misja je izduvala nos u maramicu. „Biće očajan. Voleo je Đaga kao brata.“
Stravinski će zaista biti očajan, pomislila sam, kao i Kokto, Pikaso, njegovi igrači i svi ostali koji su imali tu sreću da učestvuju u njegovim fantastičnim, ekstravagantnim senzacijama koje su razarale tradiciju. Niko od nas više neće videti nikog sličnog njemu.
U ovom životu, samo je jedan Sergej Đagiljev.
Njegova smrt me je pogodila više nego što sam očekivala, ali morala sam da sakrijem svoju tugu i postaram se za Misju, koja je izgledala kao da će se raspasti po šavovima, ostavljena u svetu bez svog Žožoa i voljenog Đaga, bez onog mesta gde je vladala kao vrhovna muza. Skratila sam putovanje s Bendorom i vratila se krajem avgusta s Misjom kući u Fabur Sent Onore u Parizu. Nju sam smestila u jedan gostinski apartman, tako da su ona i Kokto, koji je takođe živeo u mojoj kući, mogli da se druže i žale zajedno. Bez sumnje su delili i opijate, ali nisam ih sprečavala, s obzirom na okolnosti, i vratila sam se svome ateljeu i poslu kom nije bilo kraja.
Došla mi je u posetu Vera Bejt, odnedavno verena za italijanskog oficira i jahačkog šampiona Alberta Lombardija. Prethodno sam je zadužila da nadzire predstojeće otvaranje mog butika u Londonu; kazala mi je da će posle toga potražiti zamenu jer Lombardi želi da se vrate u Italiju posle venčanja. Zauzvrat, ja sam za nju imala vesti o Dmitriju, koji je zaprosio svoju Amerikanku naslednicu, i za moju tetku Adrijen. Zlobni otac njenog barona, koji se najviše protivio njenoj udaji za njegovog sina, bio je na umoru; posle njegove smrti, porodica će konačno odobriti Neksonu da uzme Adrijen za ženu.
„Dakle, sve smo se skrasile“, kazala je Vera dok smo sedele kod mene za šankom, a moji prijatelji pili i razgovarali izvaljeni na sofama. „Osim tebe, Koko, najdraža. Ti si izgleda rešila da ostaneš kao sfinga – tajanstvena, veličanstvena i večno sama.“
Nasmešila sam se. „Treba nam neko da plaća za ove zabave. Kad bih se udala i prestala da radim, šta biste vi svi, za ime sveta?“
„Ah“, odvratila je, a ja sam je pogledala, prodornije nego što je trebalo, jer je dodala: „Pitam se šta se desilo s Bendorom. Videla sam ga u Londonu; bio je s kćerkom lorda Sisonbija, ali nije izgledao srećno. Pitao me je hoćeš li doći u London na otvaranje butika. Kazala sam da nemam pojma.“ Zastala je. „Jesam li dobro rekla?“
„Da, naravno“, odgovorila sam, iako je sjaj moje zabave bledeo oko mene. „Raspored obaveza mi je ludački kao i uvek. Bilo kako bilo, Bendor i ja se savršeno slažemo. Pitanje braka nikad se nije ni postavljalo, ako na to misliš. Muškarci mene ne razumeju. Kažu: ’Ne treba više da brineš; ne moraš više ništa da radiš jer ću se ja starati o tebi.’ Ali u stvari misle sledeće: ’Ne moraš ništa da radiš osim da budeš tu kad mi trebaš.’“ Nasmejala sam se kratko i usiljeno, a ona me je uznemireno pogledala. „To nije moj plan. Nikad nisam želela da muškarcu budem teža od ptice.“
Pre nego što je imala priliku da odgovori, udaljila sam se, u crnom krepdešinu i s biserima, da sklonim čašu sa šampanjcem sa stola pre nego što je obori Kokto, ponovo pod dejstvom opijuma. Razmenila sam nekoliko reči s Pikasovom ženom Olgom, koja je na sebi imala jednu od mojih najnovijih haljina od bež žerseja i dvobojne cipele, ali je delovala utučeno zbog neverstava svog lutajućeg slikara.
Kad je sat otkucao dva, popela sam se na sprat. U poslednje vreme se nisam opraštala za laku noć, svi su već bili navikli da samo odem. Oni će ostati ili dok se ne napiju toliko da ih moj batler Žozef otprati u sobe spremne za njih, ili dok ne odu u neki od brojnih kabarea što rade kasno noću, u potrazi za novom zabavom.
Dok sam se smeštala u krevet sa svojim vernim psima, nada mnom je, bez obzira na sve, kao sidro visilo breme moje usamljenosti.

ČIN PETI

Nije vreme za modu

1929–1945.
„Nisam toliko sujetna da se danas pravim
da znam šta će biti sutra.“
I
Dvadeset devetog oktobra 1929. desio se slom američke berze. Usledile su posledice epskih razmera, čitava bogatstva nestajala su u roku od nekoliko sekundi, novine su izveštavale o tajkunima i njihovim suprugama koji su se bacali s prozora radije nego da se suoče sa iznenadnim siromaštvom. Iste godine, talasi američke krize stigli su i do nas; ja sam doživela alarmantno smanjenje narudžbina iz inostranstva, klijentkinje su se razbežale u, kako će se ispostaviti, dugu hibernaciju bez trošenja.
Bendor me je prethodno upozorio. Ostali smo prijatelji, on je zaprosio ledi Ponsonbi i ona je, prirodno, prihvatila. Dok se venčanje planiralo, doveo je svoju verenicu u Pariz, kod mene na čaj (bila je lepuškasta, plavokosa i plavooka kao što sam i zamišljala) i rekao mi da bataljon njegovih fiskalnih analitičara predviđa katastrofu s druge strane okeana. Preduzela sam početne mere predostrožnosti da obezbedim svoj posao, smanjila sam broj zaposlenih i broj haljina koje sam predstavljala. Ali ništa me nije moglo pripremiti za ono što se dogodilo. Presušio je rog izobilja koji je dovodio gomile Amerikanaca i Britanaca u moje butike. Čak i moje mnogo hvaljeno i najavljivano otvaranje radnje u Londonu bilo je skromnije. Ponovo sam se prilagođavala i vraćala jednostavnosti.
Izdašne perle i ukrasi više nisu bili umesni (a ni isplativi) za tako štedljiva vremena. Oživela je samo moja mala crna haljina – možda, suvo sam prokomentarisala, zato što odgovara pogrebnom tonu nove decenije. Za moj londonski debi, dizajnirala sam ansamble od mešavine pamuka, po smanjenim cenama, a kolekciju večernje garderobe smanjila sam na nekoliko odabranih kreacija od pikea, organdina i čipke, sa sjajnim rubovima, i krojene jaknice od svile i baršuna, a modnu liniju sam proširila zasebnim odevnim predmetima od tkanina sa štampanim dezenom, za žene s manje sredstava. Osim toga, uvela sam svoje meke kostime od šantonela, novog ekskluzivnog šantunga od svile i vune, koji su tkali specijalno za mene, kao i tašne od štepane kože, koje se nose preko ramena.
Uprkos mučnom kraju Les Années folles,xxxv pozdravila sam ovaj povratak jednostavnosti. Uvek sam se držala gesla da je manje u stvari više i nikad se nisam pokolebala pred izazovom. Štaviše, za razliku od drugih kreatora, čija se klijentela znatno smanjila posle ekonomskog kraha, ja sam još imala svoj talisman, parfem No5, koji je i dalje bio zapanjujuće popularan, kao da su se žene svuda odricale drugih zadovoljstava radi utešnih draži mog mirisa.
No bez obzira na sve, postojan pad profita me je mučio. Moji butici u Dovilu, Kanu i Bijaricu trpeli su štetu jer se priliv bogataša koji dolaze na odmor smanjio, od poplave mušterija, sad su samo kapale. Štaviše, nakon godina moje ničim nenarušene nadmoći, na sceni su počeli da se pojavljuju novi dizajneri, a među njima Italijanka Elza Skjapareli, koja je stekla slavu zahvaljujući kupaćim kostimima i odeći za skijanje. Procenila sam njen stil kao neoriginalan, iako me je njen prodor uznemirio. Znala sam da mi treba nešto novo i smelo da poduprem svoj uspeh. Za vreme letnjeg predaha u La Pauzi, stigao je Dmitrij s ponudom koja je delovala kao savršena prilika.
Njegova bogata Amerikanka je preživela krizu koja je desetkovala mnogo njenih privilegovanih prijatelja. Njena porodica je investirala kapital u filmsku industriju, objasnio je Dmitrij, a sad jedan od lavova u tom poslu, Semjuel Goldvin, novim potezom traži moj magični dodir.
„Velika mu je želja da te dovede u Los Anđeles. Voljan je da ti ponudi potpunu slobodu i znatan honorar da obučeš njegove najpopularnije i najprofitabilnije zvezde“, rekao mi je Dmitrij dok smo se izležavali pored bazena. Misja je malo dalje, sa onim svojim slamnatim šeširom i ogromnim naočarima za sunce, pijuckala martini. „Sledeće nedelje će biti ovde, na Azurnoj obali, na odmoru. Zašto mi ne bi dozvolila da vas upoznam?“
U bilo koje drugo vreme, odbila bih. Nije me zanimalo da putujem u tu prostačku zemlju u kojoj toliko ljudi pati. Istinu govoreći, nikad me nije zanimala. Za razliku od većine mojih prijatelja, uključujući i Misju, mene nije privlačio lažni sjaj Holivuda. Pa ipak sam se pitala zašto oklevam. Moja odeća se uvek krajnje dobro prodavala u Sjedinjenim Državama, kao i moj parfem. Iako ja sama nikad nisam bila tamo, moje ime je sigurno već legendarno kad je jedan od najbogatijih mogula tako rešen da me angažuje. Počela sam da se mrštim, misleći kako stvarno nije vreme, a Misja je zablejala: „Pa ne može da škodi, Koko. On je očigledno veoma zainteresovan. To je već drugi put da te traži.“
Dmitrij mi se lakonski nasmešio. Izgledao je uglađeno kako može izgledati samo Romanov sa sigurnim računom u banci i bogatom ženom, toliko lepo da sam pomislila kako bi bilo da ga namamim u krevet samo da vidim da li još mogu.
„Drugi put?“, rekao je. „Dakle, Goldvin ti je već slao ponude?“
„Da. Poslao mi je ponudu… oh, možda pre dve-tri godine. Honorar je zaista bio znatan“, dodala sam. „Moglo bi se čak reći izuzetan.“
Dmitrij je zaškiljio. „Tako znači. Pa onda moraš prihvatiti njegov poziv.“
„Ne prihvatiti.“ Ustala sam i protegla ruke iznad glave dok sam prolazila pored Dmitrija, namerno zavodljivo. „Ali videću se s njim“, kazala sam i zaronila u bazen.

Goldvin je bio onizak, znojav i smrdeo je na cigare. Priredila sam ručak u La Pauzi, ništa preterano: jednostavan obrok s dobrim vinom, i sa prijateljima oko mene. Iz nekog neobjašnjivog razloga, osećala sam se kao da mi je potrebna zaštita. Taj se osećaj samo pojačao kad je mogul, u užasnoj havajskoj košulji sa štampanim dezenom i kaki širokim pantalonama, odmerio moju kuću kao da procenjuje njenu vrednost. Potom je naredio svojoj doteranoj plavokosoj ženi da ode do bifea, a on je brbljao na stakato engleskom koji sam jedva razumela jer ga nisam govorila tečno iako sam se donekle njime služila.
„Gledajte ovamo, gospođice Šanel. To što vam ja predlažem jeste prilika kakva se javlja jednom u životu – da obučete moje najprofitabilnije zvezde: Gloriju Svanson, Gretu Garbo, Normu Talmidž, Inu Kler – sve one će nositi vašu odeću, koju ste vi kreirali za njihove filmove i njihov privatni život. Zaradićete čitavo bogatstvo! Nikada nijedan dizajner nije imao takvu šansu. Svako filmsko platno u Sjedinjenim Državama i inostranstvu biće vaš… uh, kako ga ono zovete?“
„Atelje“, odgovorila sam s blagim smeškom.
„Ate… šta?“
„Salon, ako vam se tako više sviđa. Jeste li za čašu vina, gospodine Goldvine?“
„Ne. Ne pipam ga. Izaziva mi gasove.“ Grohotom se nasmejao; ja sam se trgla, očekujući i obavezno podrigivanje odmah za tim. Setila sam se kako je Sert odbijao da ide u Ameriku jer tamo jedu samo beli hleb. Izgleda i da retko piju vino. Sert se, naravno, predomislio. Misja mi je kazala, šmrkćući, da je konačno prihvatio Rokfelerovu narudžbinu da naslika mural u jednom njegovom soliteru. Možda u svetu i nema mnogo novca, ali Amerika ga očigledno ima toliko da može da ga traći, sudeći po Goldvinovom poletnom govoru.
„Dakle, šta kažete? Onaj Rus, Erte, došao je u Holivud da dizajnira moje kulise i mnogo mu se sviđa. Potpisao je ugovor na godinu dana. Dao sam mu kuću. Mogu i vama, isto.“
„Imam kuću“, odvratila sam. Bože me pomozi – pomislila sam – podseća me na one torbare na pijacama iz mog detinjstva, što ređaju masne karte po prevrnutim gajbama da namame lakoverne. „I nikako ne bih mogla da odem na godinu dana. Imam ovde posao.“
Pogledao me je otvorenih usta.
„U Francuskoj“, objasnila sam posežući za cigaretom. „Moj atelje u Parizu. Ne bih ga mogla ostaviti na punih godinu dana.“
„Zar nemate ljude koji rade za vas?“, upitao me je iskreno zabezeknuto.
„Da, ali ja i dalje dizajniram i nadzirem proizvodnju svakog odevnog predmeta. Zato i želite da me angažujete, zar ne?“ Kliknula sam upaljačem. „Zbog mog talenta?“
„Da, da, naravno“, odgovorio je, ali odmah sam videla da nije tako. „Zbog vašeg talenta, da“, nastavio je, ubrzavajući ritam kao kola što hvataju brzinu da pređu preko džombastog dela puta. „Dobro, onda ne možete biti celih godinu dana. Možete doći po pozivu da obučete moje zvezde, pa ćemo onda videti.“
„Vaše zvezde“, rekla sam, opet uz smešak. „Kažete da će nositi moje kreacije u vašim filmovima i u svom privatnom životu? Oprostite mi, gospodine Goldvine, ali imala sam neke veze s pozorištem; glumice su ćudljiv i svojeglav soj. Sigurno ih ne možete naterati da sve vreme nose odeću Šanel?“
„Nosiće šta god ja kažem da nose“, dreknuo je, od čega su Dmitrij i ostali za stolom poskočili. „Ja ih plaćam. Ja sam ih napravio. Ako ne urade ono što kažem i kad to kažem, biće izbačene. Gotove.“
„Shvatam.“ Široko sam se osmehnula jer sam zaista shvatala. I previše dobro. Očigledno je i on to video, jer je navalio na pečenu piletinu, mrmljajući između zalogaja. „Moja ponuda je milion dolara. Povrh ugovora. Dođite da vidite šta nude moji filmovi, pa ako vam se dopadne, mogli bismo potpisati ugovor. Može?“
Tišina koja je zavladala bila je tako apsolutna da sam jasno čula kako se Misji dah presekao. Dmitrij me je pogledao i podigao obrve. Ponuda je stvarno bila izuzetna, kao što je i rekao. Bila bih luda kad bih odbila. Pa ipak, još nisam mogla naterati sebe da kažem „da“, uprkos Goldvinovim naduvenim prsima i Misjinim molećivim očima, sve dok Goldvin nije dodao: „Ja ću vam platiti troškove: put, smeštaj, sve. Možete povesti i družbenicu ako hoćete, sekretaricu ili pomoćnicu u dizajnu. Pretpostavljam da vi iz te branše imate takve zaposlene?“
Misja samo što nije skočila sa stolice. Prostrelila sam je pogledom upozorenja, ugasila cigaretu i uzela čašu s vinom. „Samo po pozivu? A ako pristanem, daćete mi potpunu kontrolu nad mojim kreacijama? I ako mi se ne svidi, slobodna sam da idem?“
„Da, da, ali svideće vam se“, sav je sijao od zadovoljstva. „Svi vole Holivud.“
Nisam baš bila ubeđena, ali kad sam klimnula Misji i ona se glasno nasmejala, prvi put posle nekoliko meseci, pomislila sam da će to svakako biti avantura, ako ništa drugo.

Pre nego što sam otišla u Ameriku, pomogla sam u organizaciji Adrijeninog venčanja s Neksonom, na koje se čekalo skoro trideset godina. Moja najmlađa tetka sva je blistala u belom organdinu i svilenoj strukiranoj haljini koju sam ja za nju kreirala, a njen baron je sad bio debeljuškast ali svejedno otmen i dostojanstven dok su se zaklinjali na vernost. Morala sam se diviti njihovoj odanosti; Nekson je mogao da uradi ono što su Boj i Bendor uradili, da se oženi nekom prikladnom ženom, a da Adrijen izdržava sa strane, ali on joj je ostao veran, muškarac zaljubljen više od svih koje sam poznavala.
Adrijen mi je posle prišla i rekla: „Želim da prestanem da radim. Daću ti dovoljno vremena; ostaću čak i dok se ne vratiš iz Amerike, ali Nekson bi voleo da živimo u zamku njegove porodice i…“ Nije dalje objašnjavala, ali sam razumela. Premda smo ona i ja bile istih godina, i dalje je želela da pokuša da dobije dete.
„Naravno“, kazala sam. „Ne opterećuj se time ni trenutak. Samo idi. Budi mu baronesa. Zaslužila si.“
„Ali šta ćeš ti?“
„Angažovaću nekog drugog. Grofica Elen Delez se raspitivala za to mesto. Ona poznaje sve naše klijentkinje. Možeš da je obučiš pre nego što odeš, ako nemaš ništa protiv?“
Adrijen je klimnula glavom, mada je delovala pomalo pokunjeno sve dok se nisam nagla i poljubila je u obraz. „Uvek se možeš vratiti. Valjda to dosad znaš. Kad sam rekla da ću ti naći zamenu, nisam mislila da te iko može zameniti.“
Razvedrila se. „Hvala ti, Gabrijel.“ Toliko joj je laknulo da nisam imala srca da joj kažem kako mislim da će se zaista vratiti. Iako je živela za dan kad će postati Neksonova supruga, i ona je postala nezavisna zahvaljujući mome uspehu. Neće biti u stanju da bude dugo van posla, osim ako nekim čudom ne zatrudni, što sam smatrala malo verovatnim u njenim godinama.
Pa ipak, raznežila sam se dok sam posmatrala nju i Neksona kako plešu na svadbi. Iako je početna zaljubljenost bila davno prošla, nije bilo nikakve sumnje u to da im je ljubav u očima. Iznenadila sam se kad me je na ples pozvao Balzan, koji je radi venčanja doputovao iz Roajalijea u Pariz, zajedno sa svojom verenicom. Ponovo sam se obrela u njegovom naručju, posle toliko godina, a izraz lica mu je bio podrugljiv kao i uvek, samo što je ostario, i velikim trbuhom pritiskao moj stomak.
„Moraš da preduzmeš nešto u vezi sa tim“, kazala sam dok smo plesali valcer. „Konji će ti dobiti kilu ako nastaviš toliko da jedeš.“
„Ah, da. Umirujuće udobnosti starosti; dobra hrana, stari prijatelji, dosadan seks…“ Nasmešio se. Bio je isto onako bezbrižan kao i uvek, pa sam se nasmejala i protiv svoje volje. Ali, ti, Koko… tebe vreme nije ni dirnulo. Za tebe nema kompromisa?“
„Nemam pojma o čemu govoriš. I ja starim.“
„Ne kao mi ostali.“ Osmeh mu je iščileo. Lice mu je poprimilo izraz takve nežnosti da umalo nisam počela da grešim u koracima. „Da li ti Boj još nedostaje?“
Samo se on usudio da pita. Niko drugi. Samo njemu bih to i dozvolila.
„Svakoga dana“, prošaptala sam.
Privio me je bliže sebi. „To je dobro. Volela si i bila si voljena. To je sve što možemo tražiti od ovog života. Neki ljudi to nikad ne dobiju.“
Sa svadbe sam otišla rano, izgovarajući se time kako moram kući da se pakujem. U stvari, jedva sam čekala da izađem, izjurila sam do svog rols-rojsa kao da je hotel u plamenu.
Tek kad je vozač zaustavio kola pred kućom u Sent Onoreu, shvatila sam da osećam više od tuge. Bila je to nedokučiva seta zbog završetka jedne ere. Adrijen je delila sa mnom moje prve čežnje da postanem nešto više nego što jesam; ohrabrivala me je, čak i kad sam postala Balzanova ljubavnica. Balzan mi je pružio utočište, utirući mi put u budućnost, i nesvestan toga, kad me je upoznao s Bojem. Sad je Boj mrtav, Adrijen i Balzan su oboje našli supružnike s kojima će podeliti ostatak života, a ja sam ostala sama.
Otvorila su se vrata kuće. Izašla je Misja, teškim korakom, sa Koktoom, koji je trčkarao za njom, okrepljen nakon novih mesec dana rehabilitacije. „Koko!“, viknuo je razdraženo. „Kaži joj da ne može da nosi onaj svoj odvratni šešir u Kaliforniju. Misliće da ti je guvernanta!“
Nasmejala sam se izlazeći iz kola.
Kako sam mogla i da pomislim da ću biti sama kad imam toliko siročadi u svom životu?

II
Mislila sam da će za mene biti pravo čistilište kad budem zatočena s Misjom na prekookeanskom putničkom brodu. Čak i na La Pauzi, uz onoliko prostora, kuća mi je često delovala kao previše mala kada je ona u njoj. Razbacivala je svoje stvari gde god stigne i neumorno brbljala o svemu i svačemu, za nju je tišina bila prokletstvo onoliko koliko je za mene predstavljala utehu. Takođe, brinula sam jer ostavljam pse, Pitu i Popea, koji su sad bili stari, gotovo trinaest godina, izmučeni artritisom i pokvarenim zubima, ali odani koliko i ja njima. Žozef me je ubedio da dugo putovanje za njih ne bi bilo dobro; uveravao me je da će se odlično starati o njima, kao i Kokto, koji je, dureći se jer Misja i ja idemo bez njega (i to mi je bila briga, pošto je još bio slab), obećao da će psi sve vreme biti sa njim.
Pa ipak, kad smo se prvoga marta 1931. ukrcale na brod S. S. Evropa, kad se svuda oko nas pružao Atlantik i nije bilo ničeg da se radi osim šetnji palubama, obroka, čitanja i tračarenja, otkrila sam da je to veoma slično mom životu u Mulenu sa Adrijen – vreme provedeno sa intimnom prijateljicom kad mogu da se opustim i zaboravim na obaveze.
Misja je uživala u novoj situaciji, pa smo se kikotale dok smo sedele na palubi, ispod tende, s pićem u ruci, a ja joj pričala kako me je Bendor s verenicom posetio u mojoj kući.
„Trebalo je da joj vidiš izraz lica. Izgledala je kao da misli da će je živu pojesti. Bendor je našao neki izgovor i ostavio nas same, kukavica! Da sam mu kazala da se ne slažem, mislim da bi je obavestio da se venčanje otkazuje.“
„Ali nisi.“ Misja me je značajno pogledala preko naočara za sunce. „Želela si da se oženi njome jer onda neće moći da se oženi tobom.“
Slegla sam ramenima, otpijajući gutljaj koktela. „Podsetila me je na to kakav je slatkiš britanska ljubav – sve sam krem i šećer, bez imalo začina. Namestila sam se na divan kao neka kraljica, stavila sam nakita koliko god sam mogla“, kazala sam, a Misja se podrugljivo nasmejala. „Na stolicama su bili Pita i Pope, tako da je morala da se načvori na hoklicu kod mojih nogu. Nisam rekla ni reč. Konačno, izletelo joj je da joj je njen tata poklonio jednu od mojih ogrlica za Božić i da joj se veoma svidela. Možeš li da veruješ? Naterala sam je da mi opiše tu ogrlicu.“
„I?“, rekla je Misja, pokazujući zube. „Je li bila tvoja?“
„O, da. Ali kazala sam joj da nikako ne može biti moja, jer ja nikad ne bih dozvolila da nešto tako vulgarno nosi moje ime. Bila je užasnuta i ponižena. Posle toga, razgovor je bio gotov. Bendor me je kasnije pozvao da kaže kako mu je rekla da sam upravo onakva kao što je i očekivala.“
Misja se zakikotala. „Mislila je da si čudovište!“
„Naravno.“ Zurila sam u okean. „Ali nikada me neće ni zaboraviti.“
Misja se zamislila. Pošto nisam nastavila, kazala je: „Da li se kaješ? Mogla si da mu budeš žena. Bio je zaljubljen u tebe, verujem da je još uvek. Muškarac dovodi verenicu svojoj ljubavnici samo onda kad želi da mu ona kaže da nije prikladna.“
Razmislila sam o tome. Zar se Bendor zaista nadao da ću uništiti njegovu rešenost time što ću izjaviti da je Loelija Ponsonbi bljutava kao puding? Tad mi je to i palo na pamet; već nekoliko minuta pošto sam je upoznala, znala sam da će mu dosađivati dok ne postane ravnodušan ili ga oterati u grob, pa da posle uživa u životu kao njegova udovica. Mogla sam da mu razvejem iluzije, ili čak da ga zadržim kao ljubavnika posle venčanja. Ali nisam. Kazala sam mu da je divna i pustila ga u brak.
„Ne“, konačno sam rekla. „Ne kajem se. Sam bog zna da ja želim ljubav. Međutim, u trenutku kad moram da biram između muškarca i mojih haljina, biram haljine. On bi insistirao da prestanem da radim, a ja to nikad ne bih mogla. Bilo je i drugih vojvotkinja od Vestminstera, ali samo je jedna Koko Šanel.“
Misja se nagla ka meni, uzela me za ruku i stisnula je. „Svi ti se dive zbog toga. A ja najviše. Vidi mene: triput razvedena bez poznatog imena. Uskoro će mi biti šezdeset. Ko će me ikada više voleti?“
„Ja te volim“, kazala sam i shvatila da je to istina. Ona je bila moja jedina konstanta. Koliko god da me je nervirala, poznavala me je bolje od ikoga, i na svoj jedinstveni način bila je nepokolebljivo iskrena prema meni, čak i kad se to meni nije sviđalo.
„Da. Onda je šteta što nismo lezbijke“, nasmejala se zajedno sa mnom, pa dodala: „Osim toga, mada to nije neka uteha, ispravno si postupila. Bendor nije galantni vitez kao što izgleda. Jesi li čitala novine pre no što smo krenule? Nisi? E pa, dao je svojoj novoj vojvotkinji lep venčani poklon: rekao je kralju da je njegov rođeni zet Vilijem Lajgon, erl od Bičama, homoseksualac, i uništio čoveku ugled. Sramni skandal. Lajgon je morao da podnese ostavku na političke dužnosti u kraljevoj službi, a žena mu je podnela zahtev za razvod braka.“
Zurila sam u nju, preneražena. „U novinama nije bilo ničeg o tome!“
Vragolasto mi se nasmešila. „Nije? Onda mora da sam to negde čula. Pravi je varvarin tvoj Bendor. Osim toga, održao je u parlamentu nekoliko govora o tome kako je jevrejska pohlepa dovela do sloma berze u Americi, i kako će se i nama isto desiti ako Evropa ne preduzme nešto da ih zaustavi. On nije čovek za kog bi volela da se vežeš; odvojio bi te od svih tvojih prijatelja. S vremenom bi ga prezrela zbog toga.“
Njene reči su me uznemirile. Koliko god da je očigledno bila subjektivna, Misja je oduvek imala uho za skandale, tako da nisam sumnjala u njen izveštaj. Sem toga, i sama sam čula Bendorove nipodaštavajuće primedbe o Jevrejima. Ali opet, tako su govorili mnogi u njegovom krugu. Kao i Boj, gajio je paranoičnu odbojnost prema homoseksualcima, ali i to je bilo uobičajeno među ljudima njegovog staleža, pa nisam tome pridavala veliki značaj. Štaviše, kad god je bio u društvu moje eklektične mešavine prijatelja, od kojih su mnogi bili Jevreji ili homoseksualci ili oboje, bio je prilično srdačan, čak i onda kad je predložio, premda bezazleno, da Kokto piše o njegovim psima.
Zadrhtala sam, zahladnelo je, okean se penio na sve jačem vetru. Prekrila me je neka senka. Okrenula sam se ka Misji i rekla: „Hajdemo unutra da odspavamo pre večere. Umorna sam.“
„Da“, uzdahnula je ona. „I ja sam.“

III
Njujork je bio zbunjujuća furija, mnoštvo nemoguće visokih zgrada što paraju nebo, u čijem je podnožju žurilo na hiljade ljudi; stotine trepćućih svetala i beskrajna baražna vatra automobilskih sirena i vike, zaglušujuća kakofonija zbog koje sam poželela da pokrijem uši i negde se sakrijem.
Utisak je dodatno pogoršalo i to što sam se iskrcala s prehladom od koje sam kijala i imala groznicu, bolesna prvi put posle mnogo godina, koliko sam mogla da se setim. Misja me je hranila toplom supom dok sam se preznojavala od groznice u našem hotelskom apartmanu, a horde reportera već su opsedale hotelsko predvorje u nadi da će me ugledati bar za trenutak.
Čim sam se dovoljno oporavila, obukla sam jednu svoju haljinu od crvenog žerseja, sa belim manžetama i okruglim okovratnikom, i pozvala novinare u svoju sobu, prikrivajući zapanjenost zbog njihove velike želje da me intervjuišu. Sve što su hteli da znaju bilo je šta planiram da radim u Holivudu.
„Nisam donela makaze“, rekla sam im, „jednostavno idem da vidim šta studio ima da ponudi. Došla sam po pozivu, bez obaveza.“ Do sutradan ujutro, novine su objavile sijaset pogrešnih izjava koje su pripisali meni, uključujući i primedbu – Misja mi je glasno čitala – da će se „duga kosa vratiti u modu“ i da su mi „odvratni muškarci koji koriste mirise“. Novine su takođe predviđale da će Holivud za mene biti izazov, s obzirom na moj metod rada, po kom dizajniram haljinu, pošaljem je u radionicu i retko je ponovo uzmem u ruke. Filmske zvezde gospodina Goldvina – zabeležio je Njujork tajms – zahtevaće da im Šanel pokloni više pažnje.
„Ne sumnjam u to“, progunđala sam.
Usledilo je dvadeset četiri časa dugog putovanja vozom u Kaliforniju, jadno klaustrofobično iskustvo, naglašeno prizorima čitavih naselja od straćara i skitnica na svakoj stanici, vidljivog siromaštva koje me je do te mere podsećalo na moje detinjstvo da sam spuštala roletne. Novinari koji su putovali sa mnom nastavili su da me rešetaju pitanjima kao da ću im otkriti neki vrhovni plan da svaku glumicu koju spazim umotam u tvid i žersej.
Los Anđeles je bio tako… blistav. Ne mogu ga drugačije opisati. Iako je bio tek kraj marta, široka metropola je izgledala kao da blešti pod nemilosrdnim suncem, tako bela i ogromna kao da je i sama mesto snimanja filma. Sve u Americi izgledalo mi je preveliko – zgrade i kola, broj ljudi, već i sama količina proizvoda u radnjama. Los Anđeles je bio otelotvorenje tog preterivanja, bučan zbog saobraćaja, uz nepregledni okean i beskrajne plaže pune ambicioznih ljudi i onih koji su neko i nešto, sa odvažnim znakom Holivud koji kao neko božanstvo nadzire grad.
Prošlo je manje od dve nedelje i Pariz mi je već nedostajao. Prehlada se nije potpuno povukla. Želela sam da se zatvorim s Misjom u ogromnom apartmanu hotela Šato Marmon, koji je Goldvin rezervisao za mene, ali imala sam obavezu da prisustvujem razmetljivom prijemu, na kom sam sedela i šmrktala pored njega, dok mi je on predstavljao asortiman svojih talenata. Iznenadilo me je koliko su sitne te slavne sirene filmskog platna u tananim haljinama od lamea, koje su mi se bukvalno klanjale i uzbuđeno govorile: „O, gospođice Šanel, vi ste apsolutno moja omiljena kreatorka!“ Bilo je očigledno da nikad u životu nisu nosile nijednu moju kreaciju. Mogla sam se glasno nasmejati svemu tome unapred uvežbanom da se nisam trudila da obuzdam kijanje. Bilo mi je zabavno samo kad sam upoznala Gretu Garbo, čije su mi tužne oči i iznenađujuće velika stopala privukli pažnju, kao i njen šapat: „Ne znam šta bih bez vašeg kišnog mantila i šešira“, kojim je aludirala na moju kolekciju ženske odeće za kišu. Trebalo je da je obučem za njen sledeći film.
Sutradan sam bila u obilasku Goldvinovih studija. Izgledali su kao gradovi – pećine s redovima visoko postavljenih reflektora, da zamene sunce. Zadivili su me. A kako i ne bi? Međutim, nisu me zadivili dovoljno da poverujem kako mi je tu mesto. Štaviše, kako su dani prolazili, a ja morala da čitam scenarija da bih stekla neki utisak o likovima za koje treba da kreiram, počela sam da osećam nešto što nisam iskusila još od najranijeg detinjstva – nesigurnost.
Znala sam da je moja odeća prikladna. Na hiljade žena ne mogu pogrešiti. Međutim, hoću li biti u stanju da prenesem svoju viziju uzdržanosti u medijum koji buja i cveta na preterivanju, u kojem je sve velelepnije i složenije od samog života? Izgradila sam karijeru na idealu; čak i kad je moja odeća postala prekomerno skupa, i dalje sam verovala da moda nije zaista moda sve dok je ne usvoje žene na ulici. A sad se od mene očekivalo da proizvedem kreacije koje ne samo da moraju ostati moderne i posle dve godine, koliko je bilo potrebno da se dovrši snimanje filma, već moraju i oduševiti filmske zvezde koje ih nose, žene naviknute na perje i šljokice, koje uživaju u neprirodno preteranim terevenkama.
Bila je to najkomplikovanija dilema sa kojom sa se ikada suočila; od početka sam imala uznemirujući osećaj da neću uspeti.
Ali Goldvin je insistirao, upoznavao me je sa svima, i njihovo laskanje mi je prijalo. Tu sam stvarno bila legenda. Potpisala sam ugovor na godinu dana, pod uslovom da mogu da dovršim traženi posao u Parizu i pošaljem svoje kreacije na probe u Holivud, stavivši u džep honorar od milion dolara.
Pošto su odobrene kreacije za moj prvi film, odvukla sam Misju nazad u Njujork. Tamo sam ponovo bila podvrgnuta nasrtajima reportera i sastancima sa urednicima koji su pratili moj rad.
Vog me je poveo u obilazak njujorških modnih kuća. U ekskluzivnim robnim kućama na Petoj aveniji, otkrila sam da se moj parfem Šanel No5 prodaje tako brzim tempom da jedva uspevaju da održavaju zalihe u magacinima. To je u meni probudilo sumnju. Braća Vertajmer, s kojima sam potpisala ugovor za deset procenata od dobiti, očigledno su ludo zarađivala na mome imenu. Odlučila sam da se konsultujem sa advokatom kad se vratim u Pariz. Vertajmerovi ne mogu očekivati od mene da budem zadovoljna skromnim procentom od onoga što očigledno donosi čitavo bogatstvo u prodaji.
Takođe me je fascinirala i zaprepastila prodaja konfekcije koja je bila u procvatu. Na odeljenju rasprodaje u robnoj kući pod nazivom Klajn, na Union skveru, dok je Misja zevala i tapkala nogom, posmatrala sam žene koje su razgledale odevne predmete na običnim vešalicama i isprobavale haljine u bezličnim kabinama, pod znacima sa upozorenjem da će svako ko nešto ukrade biti uhapšen. Obuzela me je neverica kad sam videla da neka odeća ima cenu čak manju od jednog dolara! Moj pratilac iz Voga objasnio mi je da je potreba za obrtom kapitala nemilosrdna. Ako se proizvod ne proda za dva meseca, biće rasprodan po osnovnoj ceni da bi oslobodio prostor za novu robu, a zalihe nove robe bile su beskrajne. Velike konfekcijske kuće su masovnom proizvodnjom odeće određenih veličina zamenile dugotrajni proces izrade uzoraka, posle čega slede probe. Konačno sam prišla vešalicama i prisilila sebe da razgledam robu. Zadrhtala sam kad sam, u roku od nekoliko minuta, pronašla jednu od mojih kreacija, izrađenu od najobičnijeg pamuka, gotovo identičnu, prekopiranu sve do manžeti od belog pikea.
„Ovo je moje!“, uzviknula sam. „Baš ovu haljinu sam prikazala prošle godine u Londonu.“
Moj pratilac je napravio grimasu. „Proizvođači šalju špijune na modne revije, pretvaraju se da su reporteri. Skiciraju sve što vide. Potom se ta odeća proizvodi od jeftinih tkanina, s nekim izmenama kao što su patent-zatvarači. Vidite? Ova haljina ima rajsferšlus sa strane, što, siguran sam, nije deo vaše originalne kreacije.“
Bio je u pravu i ta je novina za mene bila zastrašujuća iako pametno smišljena. Za pet dolara i sa patent-zatvaračem, ko god kupi ovo nosiće Šanel, ako ne po etiketi, a ono bar po asocijaciji.
Zagledala sam se u budućnost. Odmah sam je prepoznala, sa istim onim iznenadnim uvidom kakav me je podstakao da otvorim svoju prvu radnju. Ekonomska kriza je izazvala mnogo promena i ja nisam mogla da priuštim sebi da ovu promenu ignorišem. Uverena da će uskoro velika većina žena kupovati konfekciju, aprila 1931. krenula sam kući sa novim ciljem pred sobom.
Holivud mi nije odgovarao, a iskreno rečeno, nije mi odgovarala ni Amerika, ali učvrstila sam svoje davnašnje uverenje da odupirati se progresu znači rizikovati da nestaneš.
U Parizu su me čekala nova neprijatna iznenađenja.
Prvo i najtužnije bilo je gubitak oba moja psa, Pite i Popea. Žozef me je obavestio da su bili sve slabiji, ali su strpljivo čekali moj povratak, sve dok konačno nisu podlegli oboje u roku od nekoliko dana. Plakala sam kako nisam plakala još od Boja, ponovo sam preživela njegovu smrt. Kremirala sam pse i njihov pepeo zapečatila u bele kutije, koje sam držala u jednom plakaru. Danima posle toga jedva da sam progovarala i retko sam izlazila, sve dok mi Bendor nije telefonirao da me pozove u London, pa sam mu jecala u slušalicu. Obećao mi je da će mi kupiti štene velike danske doge od sledećeg okota iz legla jednog njegovog prijatelja. Bilo je to tipično za njega, da misli kako jednostavno može zameniti ono što je izgubljeno nečim novim, ali bar me nije prekorevao da sam smešna, kao što je Misja radila kada bi me zatekla da plačem.
Sledeće iznenađenje me je duboko povredilo. Ona Italijanka, Skjaparelijeva, imala je toliko uspeha da se usudila da otvori radnju blizu moje na Trgu Vandom. Pošto je lebdela na rubu neoriginalnosti, dobila je inspiraciju od španskog nadrealističkog slikara Salvadora Dalija i predstavila smešne trompe l’oeilxxxvi kreacije džempera i šokantno ružičaste haljine sa štampanim dezenom jastoga, kao da su žene poslužavnici s hranom.
Smejala sam se kad sam videla članak o njenoj novoj kolekciji u izdanju Voga iz 1932, ali smejala sam se kroz zube. „Ovo je pravi primer kako postići da žene izgledaju budalasto“, izjavila sam dok sam u sebi ključala od besa jer je časopis laskao bogohulnom stilu kreatorke Skjapareli, dok su meni posvetili samo jedan stubac s komentarom da sam unela revoluciju u Holivud time što sam obukla Inu Kler u belu svilenu pidžamu. Uredništvo Njujorkera objavilo je sledeće: „Šanelova želi da dama izgleda kao dama, ali Holivud želi da dama izgleda kao dve dame“, veličajući me kao kreatorku od principa u nemoralnom okruženju. Pa opet, poruka je u suštini bila jasna:
Nisam uspela da ostavim utisak.
A kao dodatna so na ranu, filmovi za koje sam kreirala odeću pretrpeli su neuspeh. Pariski modni časopisi oduševljeno su izveštavali kako Šanel ne garantuje pune bioskopske blagajne. U nastupu besa pobegla sam u Bendorovu gradsku kuću u Londonu, pošto me je pozvao. Bila sam u pravu kada sam pretpostavila da moj rad nije za film, ali potvrda toga bila je gorka pilula. Iako sam bila za milion dolara bogatija, to je obeležilo prvi veliki neuspeh u mojoj karijeri.
„Holivud ne bi prepoznao eleganciju ni kad bih je pljuvala na njih“, vikala sam koračajući tamo-amo s pićem u ruci dok me je Bendor gledao s fotelje. Brak mu je već posrtao; mlada nevesta je njegov stil života smatrala nedopustivim i odbila je da ide s njim na beskonačna krstarenja jahtom i u lovačke ekspedicije, tako da me je željno dočekao. I u krevet bi me odveo da nisam bila u takvom stanju.
„Morala sam skoro upola da skrešem cene zbog ove proklete ekonomske krize. A oni Vertajmerovi…“, vikala sam mašući cigaretom u vazduhu, „…opljačkali su me! Moj parfem se prodaje u milionima primeraka samo u Americi, a oni odbijaju da ponovo razmotre naš ugovor s mojim advokatom.“
„A šta si očekivala, Koko?“, zarežao je Bendor. „Jevreji svakog opljačkaju.“ Ustao je i dugačkim koracima prišao baru da mi ponovo sipa piće pošto sam prethodno popila u nekoliko gutljaja. Dok je odvaljivao još leda, dodao je: „Nikad nije ni trebalo da potpišeš ugovor s njima. Jevreji su pretnja.“
Ćutala sam. Izgleda da ga je Misja tačno bila procenila, ali njegov stav me je ipak prenerazio. „Zaista su snabdeli robne kuće mojim parfemom“, čula sam sebe kako mu najednom oponiram. „No5 se distribuira po celoj Americi. Bez njihovih poslovnih veza, nikad ne bih…“
„Nisu oni zaslužni za tvoj uspeh“, prekinuo me je. „Ti si kreirala taj parfem, a oni profitiraju od njega. Jevreji uvek to rade. Nikad ništa ne preduzimaju, samo nađu najlakši način da iscede novac iz drugih, kao pijavice. Dozvoli mi da ti preporučim drugog advokata, da se posavetuješ s njim ovde u Londonu. Moraš da raskineš ugovor s njima dok nije kasno.“
Zastala sam, sa čašom na pola puta do usana. Iznenada me je podišla jeza kad sam se setila šta sam osećala onog popodneva s Misjom na Evropi. „Kako to misliš?“
„Zar ne pratiš situaciju? Adolf Hitler će biti postavljen za kancelara u Nemačkoj. On ima plan kako da se obračuna s marksističkom pretnjom i sa Jevrejima, koji je podstiču.“ Bendor se vratio svojoj fotelji i stočiću pored nje punom knjiga. Izvukao je jedan tom. „Ovo je njegov traktat Mein Kampf. Treba da ga pročitaš. Briljantan je; piše o jevrejskoj zaveri da preuzmu prevlast u svetu, potpomognuti Amerikom. Protivnici Nemačke su Vajmarska republika, Jevreji i socijaldemokrate, kao i oni prokleti marksisti. On će ih sve ukinuti ako bude mogao.“
Stajala sam otvorenih usta, zaprepašćena. „Nemci nas umalo nisu uništili poslednji put“, konačno sam rekla. „Zar si pristalica njihovog ponovnog uzdizanja, posle svega što su učinili?“
„Potrebna nam je jaka Evropa“, glasio je njegov sažet odgovor. „Nemci su deo nje. Hitler ne želi rat sa nama. On samo želi da ponovo izgradi svoju zemlju i vrati slobodu onima koji je s pravom zaslužuju.“
Nasmešila sam se usiljeno i spustila netaknuto piće. „Šta ja znam o politici? Ja sam samo modna kreatorka. Ali nešto možeš da učiniš za mene“, nastavila sam prisećajući se svog uznemiravajućeg iskustva u Njujorku. „Hoću da učinim nešto nečuveno – da ekskluzivno predstavim jedinstvene kreacije, koje proizvođači konfekcije posle mogu da kopiraju pod mojom licencom. Mogu da ih predstavim ovde, u tvojoj kući, i da pozovem sve koje poznajem. To bi trebalo da natera Skjaparelijevu da se pomuči da zaradi novac. Ona ne može sebi dozvoliti da besplatno razdaje svoje smešno skupe kreacije.“
On se osmehnuo. „Znaš da sam uvek voljan da ti pomognem.“ Odložio je knjigu u stranu i prišao mi. „A taj drugi advokat kog sam pomenuo, hoćeš li se sastati s njim? Mislim da bi trebalo. Dolazi vreme promena. Ne možeš dozvoliti Jevrejima da ti ukradu tvoje životno delo.“
Klimnula sam glavom. „Videću se s njim posle prezentacije. Što da ne?“
Izbegavši njegove ljubavničke pokušaje, izvinila sam se i rekla da moram da se odmorim. Dok sam išla na sprat, u moj gostinski apartman, u glavi sam čula Misju kako govori: „On nije čovek za kog bi volela da se vežeš.“
Sad mi je laknulo što me nikad nije zaprosio. Pa ipak, u grozničavoj želji da povratim slavu, nisam zastala da uočim tamu koja samo što nas nije sve obavila.

IV
Moja prêt-à-porterxxxvii kolekcija pomogla mi je da povratim ugled. Zarađivala sam znatnu sumu od prodaje licenci proizvođačima i, kao što sam i predvidela, Skjaparelijeva me je na sav glas kritikovala, nazivajući odluku da dozvolim kopiranje svoga rada „izdajom modnog sveta“. Kad su me iz Dejli mejla pitali za moje razloge, odgovorila sam: „Odeća je napravljena da se nosi i da se baci. Ne možete zaštititi nešto što je već mrtvo.“
No, bez obzira na sve, moja klijentela je nastavila da se smanjuje; morala sam da srežem radnu snagu sa skoro četiri hiljade na tri hiljade zaposlenih i da ekonomično biram tkanine.
Napustila sam „dečačku“ siluetu koja je obeležila dvadesete godine veka, i predstavila bleštavo novu kolekciju za prolećnu sezonu 1933, koja se sastojala od ženstvenih belih dnevnih haljina od šifona ili kombinacije pamuka i svile, s rukavima od tila, sa opuštenim mašnama na struku ili štrasom ukrašenim trakama, izukrštanim na ramenima i leđima, kao i uniseks pantalona i crnih kostima sa motivom kamelije. Vog je moju inovaciju dočekao sa aplauzom; ali sve više i više nestalnih žena tajno je prebeglo Skjaparelijevoj i njenom partnerstvu sa Dalijem. Uzvratila sam širenjem svoje imperije parfema i novim mirisima: No22, Glamur i Gardenija. Nijedan nije bio tako profitabilan kao No5 – a nije ni mogao biti – pa sam se upustila u ljutu borbu s Vertajmerovima, svim raspoloživim sredstvima, uključujući i plaćanje Bendorovog advokata da savetuje moga u Francuskoj, u potrazi za bilo kakvim sredstvom da raskinem ugovor koji sam tako nepromišljeno potpisala nekoliko godina ranije.
Na kraju je Pjer Vertajmer došao kod mene u atelje. Stigao je sa akten-tašnom u ruci, sam i dostojanstven u kaputu i s polucilindrom, žalosnog ali nepokolebljivog izraza lica.
„Moj brat Pol i ja smo opširno diskutovali i složili se da povećamo vaš udeo za pet procenata. Ne želimo zakonske nevolje između nas. To neće služiti našim zajedničkim interesima.“
„To je neprihvatljivo“, kazala sam. „Na bočici je moje ime i to treba da mi obezbedi daleko veći udeo u profitu. Ako niste zaboravili, monsieur, unajmila sam ja vas, a ne vi mene.“
„Da, unajmili ste nas da ga distribuiramo, mademoiselle.“ Osmehnuo se. „Uradili smo ono što smo obećali, kao što je navedeno u ugovoru.“ Kucnuo je prstom po dokumentu kao da želi da mi skrene pažnju na njega. „Ne možete sad odjednom da odlučite da menjate uslove zato što je parfem uspešniji nego što ste predvideli. A uspešan je upravo zbog toga što smo mi naporno radili.“
„Ali ja sam ta koja ga je kreirala.“ Nagla sam se prema njemu, u trenutku uživajući u tome što mu je vidno neprijatno. „Parfem je prestižan zahvaljujući mome imenu, i zato je povišica od pet procenata zločin. Ubirete na milione profita i punite svoje džepove.“
Za trenutak je sedeo ćuteći i gledajući me, a onda je uzdahnuo i prelistao ugovor do poslednje stranice. Pozvao me je rukom da pročitam. Kad sam odbila, rekao je: „Ova klauzula obavezuje vas da se trajno pridržavate našeg ugovora. Je li to vaš potpis ispod?“
„Znate da jeste“, odgovorila sam. „Volela bih da ga nikad nisam potpisala.“
„Onda mogu samo da kažem da mi je žao, mademoiselle, ali ovo je posao i vi ste potpisali obavezujući ugovor. Lična osećanja tu nisu nikakav faktor.“
„Nisu nikakav faktor?“, ponovila sam i osetila kako gubim samokontrolu, pa sam se uhvatila za ivicu radnog stola i stisnula je tako da su me prsti zaboleli. „Svakako i jesu faktor. Moja osećanja su sve.“
„Možda vi tako vodite vaše butike“, odvratio je on, sve hladnokrvniji dok je gledao kako moj bes raste. „Ali mi tako ne vodimo Buržoa. Kad bismo tako radili, nikad ne bismo ostvarili profit ni na…“
„Vi, smutljiva varalice“, prekinula sam ga sikćući. „Kako se usuđujete da sedite ovde i govorite mi kako moja osećanja ne znače ništa? Vi i vaša dragocena kompanija zgrnuli ste bogatstvo na mom imenu! Neću to da trpim.“ Uperila sam prst u njega. „Vaš ugovor nema vrednost; potpisala sam ga ne znajući šta radim. Daćete mi pošten udeo ili ćemo se videti na sudu.“
Lice mu se ukočilo. „Neće vam pomoći da me vređate, mademoiselle. Uz dužno poštovanje, mislim da su takve reči ispod vašeg nivoa.“ Ustao je, a ugovor je ostavio na stolu. „Možete se konsultovati s vašim advokatom Šanbrinom ili s kim god hoćete. To neće promeniti zakonski ugovor. Osim toga“, rekao je, „sad osećam obavezu da vas upozorim da, kao većinski vlasnici akcija u Parfemima Šanel, imamo pravo da se zaštitimo.“
„Da se zaštitite?“ Tresla sam se od besa, toliko da sam umalo skočila, zaobišla sto da mu vičem u lice. „Vi to meni pretite?!“
„Samo vas upozoravam, kao što sam rekao. Ako budete insistirali na tome da povedete sudsku parnicu protiv nas, možemo vas ukloniti iz upravnog odbora.“
To je bilo previše. Jednim zamahom ruke zbrisala sam ugovor i još nekoliko drugih predmeta s površine stola, pa su hartija, pera i razne sitnice popadali po tepihu, a ja sam uperila ka njemu nož za hartiju i viknula: „Samo to učinite i zažalićete. Dajem vam reč!“
Naklonio mi se glavom uzimajući tašnu i šešir. „Možda“, rekao je i okrenuo se na peti da pođe, ispoljavajući zaista veliku hrabrost time što mi je okrenuo leđa, jer sam bila na nekoliko sekundi od toga da u njih zarijem nož za hartiju.
Umesto toga ostala sam da dahćem za stolom, kao životinja saterana uza zid. Zgrabila sam telefon da pozovem svog advokata Renea. „Tužite ih! Želim da ugovor bude poništen. Izvedite ih na sud, uložite onoliko zakonskih naloga koliko smatrate da je neophodno. Nikad više ne želim da poslujem s njima.“
Rene to nije mogao da uradi. Umesto toga, pozvao me je telefonom nedelju dana kasnije da kaže kako su me Vertajmerovi zaista uklonili sa položaja predsednika upravnog odbora, kao i iz samog odbora, i uložili kontratužbu protiv mene, za klevetu, pa su morali proći meseci da se izborimo i oborimo je. Zarekla sam se da ću se osvetiti. Po svaku cenu ću se odvojiti od Pjera Vertajmera, makar mi to bilo poslednje. Mene niko ne poseduje; zaradila sam svoje bogatstvo sopstvenim rukama, savladala sam siromaštvo i sve prepreke čistom snagom volje. Odbila sam da budem talac zbog jednog nepromišljenog previda. Duboko u sebi, prepoznala sam sopstvenu iracionalnost. Nekoliko godina pre toga, Balzan me je upozorio da budem oprezna, ali ja sam ignorisala njegov savet i u žurbi potpisala ugovor za svoj parfem. Za sve sam ja bila kriva, ali preplavio me je i savladao strah da me ne eksploatišu, gorko seme Holivuda, kao i poteškoće u poslu i žestok bes što moj rad i moje ime pune tuđ račun u banci. Jedino što sam bila u stanju da vidim, jedino na šta sam mogla da mislim bilo je da su mi Vertajmerovi ukrali profit. Postali su mi neprijatelji.
Pod tako otrovnim oblakom gorčine upoznala sam Pola Iribea. Predstavio mi ga je Bendor, mada je Iribe već znao za mene po čuvenju – baskijski karikaturista koji je ilustrovao Poareove modne kataloge dok se nije drugi put oženio, bogatom naslednicom, što mu je omogućilo da proširi posao na uređenje enterijera. Bendor je bio obožavatelj njegovog časopisa Temoan, koji je Iribe pokrenuo pre rata, ali više nije izlazio iz štampe.
„Treba da mu pomogneš da ga ponovo lansira“, predložio je Bendor. „Sad ima potpuno nov koncept za njega, a ti stalno govoriš kako ti treba nova poslovna avantura. Zašto ne ovo? Predviđam da će biti veoma popularan.“
Bendor je tačno znao kako da me upeca, pa sam tako pristala da se upoznam sa Iribeom u njegovoj novoj radnji na Fabur Sent Onoreu, nedaleko od moje kuće.
Čovek koji je prišao da me pozdravi bio je privlačan u nekom rustičnom smislu. Snažne građe kao Žožo Sert, ali mnogo bleđeg tena, s prodornim tamnim očima uokvirenim žičanim ramom naočara, nije bio lep, ali posedovao je neku neobičnu autentičnost – i znao je to.
Njegovi dizajni bili su izuzetni, naročito kreacije nakita, nad kojim sam se, izloženim u vitrinama, zadržala očarana njegovim baroknim stilom. „To su narudžbine od Međunarodnog esnafa trgovaca dijamantima“, objasnio je. „Ako želite, preporučiću vas njima, Ma-de-moi-selle.“ Izgovorio je svaki slog pažljivim tonom, što me je navelo na pomisao da mu nije lako da prikrije da mu je maternji jezik katalonski, a ne francuski.
„Čemu?“, upitala sam. „Makar bili lepi kao što su ovi, ko uopšte može sad da priušti sebi dragulje?“ Pa ipak, već dok sam to govorila, uhvatila sam sebe kako razmatram njegovu ponudu, a dodatno me je podstakla njegova sledeća izjava: „Sa imenom Šanel na svakom komadu nakita, ko bi mogao da ne priušti sebi da ih priušti?“
Klimnula sam glavom, misleći da od toga neće biti ništa. On očigledno flertuje i obećava sve moguće da bi sproveo svoje. Nastavio je da mi pokazuje ilustracije za predlog novog izdanja časopisa Temoan, a uz njih i neke primerke teksta. Lecnula sam se kad sam ga pročitala. Mogla sam i pretpostaviti, s obzirom da mu je Bendor obožavatelj. Iribeova retorika bila je gorljivo nacionalistička, proklamovala je antimarksistička gledišta s velikom dozom antisemitizma i mržnje. Nisam se uvredila, ali nisam se ni oduševila. Kazala sam mu da moram da razmislim, pitajući se zašto sam mu potrebna ja da finansiram njegov časopis kad ima bogatu suprugu. A onda, kad sam se okrenula da pođem, on sam je odgovorio na to moje neizrečeno pitanje. „Voleo bih da vas ponovo vidim, mademoiselle. Nasamo.“
Iznenađena njegovom direktnošću, okrenula sam se. Prošlo je mnogo vremena otkad je neki muškarac bio tako otvoren prema meni – nije bilo zabune u pogledu njegovih namera – pa sam htela da odbijem samo da bih videla kako će reagovati. Međutim, dok me je fiksirao pogledom, bez kolebanja ili izvinjenja, čula sam sebe kako ga zadirkujem: „Zar niste oženjeni?“
„Jesam. Da li je to važno?“
„Moglo bi biti – vašoj supruzi.“
Slegao je ramenima. „Moglo bi.“ I dalje nije skidao pogled s mene. „Važno je pitanje da li vama smeta? Jer, uveravam vas da meni nikad nije smetalo.“
Umalo se nisam glasno nasmejala. Kakav tip! Ali zanimljiv, bez obzira na sve. Oduvek sam volela, ili bolje reći bila sam slaba na muškarce koji traže ono što žele bez udaranja na velika zvona. Naročito u mojim godinama, to je bilo osvežavajuće.
„Hajde prvo da vidimo šta će biti sa ovom narudžbom za esnaf, važi?“, odvratila sam i odjedrila iz njegove radnje, osećajući na sebi njegov prodorni pogled kroz izlog.

Narudžbina je stigla dve nedelje kasnije. Esnaf je bio presrećan zbog moje ponude i počela sam da dizajniram nakit namenjen za dobrotvorne svrhe. Biću plaćena za svoj rad, mada ne procentom od prodaje, jer je nakit bio promotivan. Regrutovala sam Misju da mi pomogne, pošto joj je trebalo nešto da ispuni vreme. Otkad se vratila u Pariz, nije radila ništa drugo osim što je tumarala po svome ili mome stanu. Za inspiraciju smo uzele astronomiju i pretraživale knjige u potrazi za idejama. U novembru smo predstavile kolekciju u mome domu, izloženu na voštanim lutkama u vitrinama koje je čuvala policija. Napolju je hiljade ljudi čekalo u redu da bi blenulo u iskošene dijamantske zvezde, koje su bile odjek tajanstvenih mozaika u Obazinu; ogrlicu u obliku komete, sa kopčom dizajniranom kao trag zvezdane prašine; narukvice od žutog zlata i šnale u obliku polumeseca; broševe u obliku sunca, od dragulja boje šafrana; i tijare u kaskadama. Sve glavne novine i časopisi objavili su reportaže o izložbi, a cene De Birsovih zaliha skočile su nebu pod oblake. Svima je ponovo bilo moje ime na usnama. Dovitljivo, dizajnirala sam nakit po uzoru na moju odeću, kao pojedinačne komade koji se mogu rasklopiti: tijare koje mogu postati narukvice, naušnice koje se mogu pretvoriti u broševe, priveske u oblike zvezde koji mogu biti i kopče za cipele ili pojaseve. Da bih istakla prestiž tog događaja, dala sam nekoliko intervjua, u kojima sam izjavila da „svrha nakita nije da žena izgleda kao bogatašica, već da je ukrasi, što nije jedno te isto“, i da su „dijamanti nešto od najveće vrednosti u najmanjem pakovanju“ – što je bio slogan koji su De Birsovi koristili u svojim reklamama.
Te večeri, kad su svi otišli, pozvala sam Pola Iribea u svoj krevet. Pokazao se kao energičan ljubavnik, zapalio je u meni vatru koju nisam osetila godinama. Niko osim Boja nije radio to što je on radio prstima i jezikom, i nije bio zadovoljan sve dok i ja nisam bila, ističući tako činjenicu da se, i pored sve prisnosti među nama, Bendor i ja nismo slagali pod krevetskim čaršavima.
Iribe, međutim, nije bio tako predusretljiv van postelje. Uprkos neumerenom uživanju u luksuzu u svim njegovim oblicima, prezirao je moj dom. „Pretvorila si ga u muzej za dijamantsku kolekciju i tako treba i da ostane. Toliko mnogo soba; toliko protraćenog. Izgleda apsurdno, kao mauzolej. Želiš li da budeš zatvorena u njemu kao u grobnici, među onim svojim kineskim paravanima?“
U to vreme smo odsedali u mom apartmanu u Ricu, pošto sam ispraznila svoj životni prostor radi izložbe nakita. Čim je to rekao, shvatila sam da tamo nisam bila opuštena još od povratka u Pariz i smrti mojih voljenih pasa. Mari, žena mog batlera Žozefa, takođe je umrla malo pre toga i ostavila ga kao usamljenog udovca. Kao što je bio slučaj i sa drugim mojim kućama pre toga, nepoželjne uspomene pomračile su i Fabur Sent Onore.
„Bilo bi nam mnogo udobnije“, rekao je Iribe gledajući me s mesta na kojem je stajao, kraj prozora apartmana, koji su gledali na Trg Vandom, „kad bismo živeli ovde. Ovde nema prošlosti, nema uspomene na prethodne ljubavnike da mi se podsmevaju. Ovde čak mogu da mislim i o tome da se oženim tobom.“
„Da se oženiš mnome?“ Nesigurno sam se nasmejala, prikrivajući iznenađenje. „Pa već si oženjen.“
„Razvešću se od nje.“ Zurio je u mene. „Ne volim je. Nikad je nisam voleo. Želim tebe. I za razliku od Bendora i onog tvog drugog Engleza, nije me briga za decu i porodičnu lozu.“
To je bilo okrutno: on je bio okrutan. Bez kajanja, štaviše, naročito u svom žaru da vidi obnovljen nacionalni ponos Francuske. U poslednjem broju Temoana, predstavio me je kao našu ikonu Marijan, a pod nogama mi je bio grobar spreman da sahrani Francusku – taj grobar je bio naš borbeni premijer. Sad sam shvatila da je i njegova bračna ponuda iskrena i u meni su se odškrinula ona vrata koja su bila zaključana još od završetka moje ljubavne veze s Bendorom.
„Ili nećeš da se udaš?“, rekao je. „Ako nećeš, neću te ponovo pitati.“
Pravo pitanje – iako, kao i obično, nisam imala spreman odgovor. U avgustu 1933. napunila sam pedeset godina. Nameravam li da ostanem ovako do kraja života, zanoseći se jednom vezom za drugom, sve dok muškarci prestanu da me primećuju? Sve do sada, prihvatala sam da je to moja sudbina: da budem udata za svoj posao i za svoje prijatelje. Teško da je Iribe bio muškarac kog sam zamišljala kad sam razmišljala o braku; razlikovao se od Boja i Bendora koliko je to moguće – skromnog porekla i neotesan, kao noćna grabljivica u svojim ambicijama, nije ga bilo briga šta drugi misle o njemu.
Nisam želela da ostanem sama niti, bože me sačuvaj, da ostanem vezana za Misju. Deca više nisu dolazila u obzir, a ionako sam imala svog nećaka Andrea, koji je dovršio školovanje i sad je radio kao upravnik jedne moje fabrike. On i njegova divna žena Holanđanka čak su imali i kćer, koju su nazvali Gabrijel u moju čast. I Adrijen se skrasila u Neksonovom zamku u Limožu. Iako nije uspela da zatrudni, bila je zadovoljna, srećna supruga i tetka muževljevim nećacima i nećakinjama. Da konačno imam saputnika, muža sa kojim ću deliti pozne godine… koliko vremena još imam pre nego što se i ta vrata preda mnom zauvek ne zatvore?
„Oženićeš se mnome ako se preselimo ovamo, u Ric? Teško da bih to nazvala romantičnim.“
„Možda i nije.“ Prišao je krevetu, strgao sa sebe kućni ogrtač i razgolitio svoje maljavo telo. Imao je erekciju, muškost mu je bila tvrda kada ju je uhvatio rukom i rekao: „Hoću da te jebem svake noći, Koko, i da ti pomognem da osvojiš svaki novi dan. Ružan sam i pohlepan, ali sviđam ti se i ti se sviđaš meni, veoma. Zašto se ne bismo venčali? Nema toga što ne možemo uraditi zajedno.“
Ne, nije bio romantičan, ali ni ja nisam bila u godinama za to; zasmejala sam se kad se bacio na krevet, pritisnuo me svojim telom i mrmljao glasom promuklim od ljubavnog žara: „Reci ’da’. Reci ’da’ i biću najsrećniji čovek u Francuskoj.“
„Ja… ne znam“, prodahtala sam dok su me njegovi prsti milovali. „Razmisliću o tome…“
Izgovorila sam iste one reči kao i kad sam mu kazala da ću razmotriti ponudu da finansiram njegov časopis, a na kraju sam mu ipak ispisala ček. I sad dok me je uzbuđivao, sve dok nisam počela da drhtim i mičem kukovima, shvatila sam da ću verovatno i na ovo pristati.
Bio je u pravu. Zašto da ne zgrabim sreću koja mi se našla na putu?

„Da se udaš za njega?“ Misja me je gledala, zapanjena, preko stola sa doručkom u trpezariji Rica. Napolju je bilo hladno i na grad je padao februarski sneg, prvi sneg te 1934. godine. „Jesi li ti normalna? On je monstrum, oportunista! Onaj njegov časopis bljuje samo đubre. On troši žene i novac kao vino. Iscediće te do poslednje kapi krvi. Svi to kažu.“
„A ti svi, to si uglavnom ti“, odvratila sam. „Počinjem da se pitam da li si zaista zabrinuta za mene. Prvo si za Boja govorila da je snob, pa za Bendora da je pun predrasuda, a sad ti je Iribe monstrum. Možda je stvar u tome da me želiš samo za sebe, pošto su propala tvoja tri braka.“
„To je…“, kazala je Misja drhtavim glasom, „…strašno je to što kažeš. Želim da budeš srećna, ali Iribe je…“
Presekla sam je. „Neću da čujem više ni reč. Zatražio je od žene razvod; otići ćemo u La Pauzu da isplaniramo venčanje. Iseliću se iz Fabur Sent Onorea i živeću ovde. Žozefu sam dala otkaz, pošto mi više ne treba batler. Svoje stvari i odeću držaću u stanu u Ulici Kambon.“
„Otpustila si Žozefa…?“ Misja je prebledela. „Koko, on te je služio godinama! Molim te, razmisli o tome što radiš…“ Ovoga puta je naglo zaćutala, ali ne zbog mene. Svi u trpezariji okrenuli su se, zbunjeni, u pravcu iz kog je dopirao zvuk udaljene tutnjave – kakofonija uzvika i toptanja ljudskih nogu, a u roku od nekoliko sekundi žurno nam je prišao šef sale da nam preporuči da ostanemo unutra.
„Zašto?“, upitala sam. „Šta se događa?“
„Demonstracije“, odgovorio je. „Na hiljade ljudi maršira ka Palati Konkord. Policija upozorava da nije bezbedno napuštati hotel. Zaključaćemo vrata.“
„E pa, stvarno!“, huknula sam pa odvukla Misju u svoj apartman na poslednjem spratu, odakle smo mogle da gledamo na trg. Prostrelila me panika. Oblaci suzavca lebdeli su nad podignutim stisnutim pesnicama dok se policija na konjima zaletala u gomilu mladića sa beretkama koji su urlali, nosili transparente sa sloganima i zašiljene motke. Misja je pored mene prošaputala: „Ko su oni?“
„Ne znam.“ Dok sam posmatrala kako sukob prerasta u žestoku borbu, neki ljudi su nasrtali na policajce da ih skinu sa sedla, dok su drugi bežali okrvavljenih lica, kašljući i posrćući od suzavca. „Dođi.“ Povukla sam Misju od prozora. „Sačekaćemo ovde. Moram da telefoniram u radnju, da se uverim da su svi bezbedni. A Pol će doći čim bude mogao; on će nam reći zbog čega su ovi neredi.“
Pozvala sam radnju. Već su bili zatvorili vrata i poslali osoblje kući, mada mi je moja upravnica Elen Delez kazala da se naši radnici toga jutra nisu pojavili na poslu. „Otišli su na demonstracije protiv vlade. Marširaju na parlament i Jelisejsku palatu, zahtevaće da svi podnesu ostavku. Nezaposlenost i ekonomska kriza…“ Naglo je udahnula vazduh, a ja sam kroz slušalicu čula prigušeno pevanje sa ulice ispred radnje. „Bože, spasi nas, mademoiselle, ovo je kao boljševička revolucija. Hoće sve da sruše.“
„Idite gore u moj stan“, naredila sam. „Zaključajte sva vrata i prozore, navucite roletne i ostanite tamo dok ne bude gotovo. Ne izlazite napolje. Samo ostanite tamo, a ja ću doći čim budem mogla.“
Želela sam da pođem odmah, strepela sam pri pomisli na nasilje, na neizbežno razbijanje izloga i pljačku, i Misja je to morala videti kad sam se okrenula prema njoj, jer je zaječala: „Ne ostavljaj me samu. Ne smeš da izlaziš i ideš tamo. To je pobesnela svetina!“
„Neću“, utešila sam je. Sipala sam dve velike votke, a ona je svoju pojačala uobičajenim plavim kapima. Ja sam odbila. Skoro sam se već bila odvikla, pošto Iribe nije voleo da ih uzimam kako bih zaspala. Stisnula sam zube i pušila jednu cigaretu za drugom, sedeći na sofi pored Misje, koja je dremala dok su neredi napolju trajali satima.
Iribe je stigao u sumrak, obliven znojem uprkos hladnoći. Neredi su bili ugušeni, ali Pariz je izgledao najgore još od Komune 1871. Novine će kasnije izveštavati o dve hiljade povređenih i sedamnaest poginulih. Premijer se sad trudio da postigne kompromis pre izbora 1936. I Iribe se tome rugao, pa je u sledećem broju svog časopisa pozivao na pad vlade.
Pariz je bio u haosu. Mada je moja radnja bila pošteđena štete, ljudi su sa svih strana prijavljivali pljačku i požare. Želela sam da odem u La Pauzu. Bila sam ogorčena i nezadovoljna zbog Iribeove odluke da odloži planove za naše venčanje. Njegova žena se oduprla zahtevu za razvod braka, a i on je imao svoje planove jer je nacionalistička propaganda u Temoanu zadobila široku publiku pre nereda. Ilustrovao je i objavljivao mesečno izdanje, pod mojim pokroviteljstvom, podsetila sam sebe ogorčeno; ali i ja sam se borila sa svojim demonima, najviše sa Elzom Skjapareli, koja je svojom najnovijom kolekcijom zaradila naslovnu stranu Voga. Razbesnela sam se i pozvala urednika, zahtevala sam isti takav tretman za moju novu kolekciju, koja se sastojala od strukiranih haljina i vezenih ogrtača. „Ja nudim stil, a ne cirkuske kostime“, vikala sam u slušalicu. „Nagradili ste je za to što nas je sve unazadila za stotinu godina!“
Vog je uzvratio tako što su odbili da pišu o meni sve dok se ne smirim. U napadu gneva, ostavila sam Iribea u Parizu i odvela Misju u La Pauzu, gde su nam se pridružili Lifar i još nekoliko prijatelja. Tamo, među maslinjacima, s pogledom na obalu kroz prozore, pokušala sam da se oslobodim nezadovoljstva i sve većeg straha da postajem ono čega sam se najviše užasavala – nevažna.
Moje slepilo bilo je toliko da nisam dozvoljavala nikakve novine niti političke rasprave u kući. Tragajući sa utočištem, nisam ni videla ni znala da vreme ističe.

V
Godinu 1935. dočekala sam s novom rešenošću.
Skjaparelijeva je debitovala s novom kolekcijom kostima, koji su po peplumimaxxxviii podsećali na vojne uniforme, i s još onim svojim nečuvenim zgnječenim capotes. Časopisi su bili u ekstazi; došlo mi je da vrištim kad sam pročitala da je ona američka raspuštenica Volis Simpson, čija je skandalozna veza sa princom od Velsa uzdrmala britansku monarhiju, radi probe posetila atelje Skjaparelijeve. Moje premières su me molile da se priklonim ukusu vremena i ubacim neke elemente nadrealizma u svoje kreacije. Odbila sam. Tokom leta u La Pauzi, videla sam svoja odela za plažu svuda po Rivijeri, još nisam bila gotova, i dala sam se na posao da predstavim bolero jaknice od pliša s polurukavima, s V izrezom i okovratnikom na preklapanje; strukirane kostime od tvida s kopčanjem u dva reda, bluze sa karnerima i moj zaštitni znak – dvobojne salonke.
Moja najnovija kolekcija postigla je uspeh. Britanski Vog mi se priklonio i ponudio da pošalje fotografa u La Pauzu da me slika. Otišla sam iz Pariza ranije da pripremim vilu. Iribe je rekao da će mi se pridružiti kasnije, pošto izađe najnoviji broj njegovog časopisa. Naši odnosi su zahladneli zbog njegove zaokupljenosti politikom, ali mislila sam da ćemo – čim dođe u La Pauzu i bude daleko od posla – moći opširno da razgovaramo o našoj prenagljenoj odluci da se venčamo. Počela sam da se kajem zbog toga. Ne samo zato što nisam bila sigurna da li ga volim već i zbog toga što bismo, ako ćemo se venčati, morali živeti u pravom braku, a ne samo između drugih obaveza.
La Pauza je te godine bila veličanstvena, irisi i ruže obilno su cvetali i njihov nežni miris prožimao je sve u kući. Fotograf kog je angažovao Vog bio je ruski baron prognan iz domovine; pričao mi je kako je njegov otac jednom odbio da salutira kajzeru jer je tog Nemca smatrao običnim skorojevićem u poređenju sa svojim slavnim rodoslovom. Pomenula sam da sam prijateljica Dmitrija Pavloviča, koji je tada držao govore na javnim skupovima u Francuskoj protiv nemačkog kancelara. Potom ga je Misja zabavljala pričama o svom sjajnom mada uglavnom izmišljenom poreklu, i bestidno flertovala, na šta se on smešio.
Iribe je javio telefonom da će doći noćnim vozom iz Pariza. Dočekali smo ga na stanici u Kanu; dok smo se vozili ka vili, zapazila sam da je bleđi nego obično i nesiguran na nogama kad smo stigli. „Samo sam umoran i gladan“, rekao je i nehajno odmahnuo rukom na moju brigu. „Samo me pusti da se odmorim i sutra ćemo igrati tenis. Napravila si novi teren, zar ne?“
„Jesam“, oprezno sam mu se nasmešila. Zaista nije izgledao dobro. „Ali to može da sačeka. Gosti nam stižu za nekoliko dana. Odmaraj se koliko ti je potrebno.“
Malo je jeo i otišao gore, u apartman koji nekad bio Bendorov. Nije sišao na neformalnu večeru, pa sam mu odnela poslužavnik s hranom. Zatekla sam ga kako čvrsto spava, ali i dalje se preznojavao, mada je soba bila smeštena u zadnjem delu kuće i hladovita. Ušuškala sam ga, ostavila jedan prozor odškrinut da pustim unutra povetarac s mora, i povukla se. Ako mu sutra ne bude bolje, insistiraću da ode kod lekara.
Sutradan ujutru, izgledao je kao onaj stari. Zajedno smo doručkovali na terasi i opširno mi je pričao o svojim političkim preokupacijama, a onda smo otišli da igramo tenis. Nisam baš bila vična tom sportu i ubrzo sam se preznojavala jureći za lopticom koju je on snažno prebacivao preko mreže. Konačno, zadihana i razdražena zbog toga što sam provela prepodne više trčeći nego zaista igrajući tenis, obrecnula sam se na njega: „Zar nisi mogao malo da se pretvaraš da me ne bi ponizio?“
Zastao je, brišući peškirom znoj sa čela, i pogledao me preko vlažnih naočara. „Da te ponizim…?“, ponovio je, a onda dok je stajao i zbunjeno me gledao, lice mu je prebledelo. Zaneo se. Reket mu je ispao iz ruke. „Onesvestiću se“, prošaputao je. Iznenada se srušio na kolena i uhvatio se za ruku. Uzviknula sam i pojurila oko mreže; kad sam stigla do njega, ležao je na terenu i stenjao. „Lekara“, procedio je kroz bezbojne, stisnute usne. „Srce…“
Vrisnula sam prema kući, držeći ga u naručju, a on se zgrčio i onda, na moj užasnuti jauk, umirio.
Iz vile su dotrčali Misja i posluga. Strpali smo ga u kola i vratolomnom brzinom odvezli u kliniku u Kanu, ali kad smo stigli, bilo je prekasno. Sa pedeset dve godine, star koliko i ja, čovek za koga sam nameravala da se udam bio je mrtav.

„Koko, dušo, moraš nešto da pojedeš. Ne možeš više tako“, kazala mi je Misja sa vrata moje spavaće sobe. Ne dižući pogled, odgovorila sam: „Ostavi me na miru. Nisam gladna.“
„Ali moraš da jedeš.“ Čula sam kuckanje njenih potpetica kad je prešla preko praga. „Prošla su već četiri dana. Nisi ti kriva. Imao je infarkt. Dešava se. Bio je bolestan i…“
Naglo sam se okrenula. Nisam videla sebe u ogledalu od njegove smrti, ali mogla sam da zamislim kakav prizor predstavljam, jer se odrazio u tome što je Misja šokirano ustuknula. „Zaveži“, prosiktala sam. „Želela si da umre. Mrzela si ga! Mrzela si svakog muškarca kog sam ikada volela. Odlazi. Ne želim da budeš ovde. Ne želim više nikad da te vidim.“
„Oh, Koko“, rekla je i sažaljenje u njenom drhtavom glasu, u njenim raširenim rukama kada je pošla ka meni, pomerili su onaj hladni kamen u mojim grudima, žar moje nade i iluzije sagorele do smrznutog pepela. Ponovo me je napustio neko koga sam volela; još jednom sam ostavljena da se borim sa nezamislivim udarcem. Samo što sada nisam imala snage da to podnesem. Zgrabila sam najbliži predmet, čašu s vodom, i gađala je. Misja se izmakla na vreme, čaša se razbila o zid iza nje. „Odlazi!“, vrisnula sam.
Izletela je iz sobe, ali nije otišla. Poslala je gore Lifara, koji je, kao što je planirano, stigao u posetu i zatekao me u žalosti. „Koko“, rekao je, prilazeći mi bez imalo straha, s brigom na svom lepom licu. „Ne možeš to da učiniš. Misja je samo pokušala da pomogne. Luda je od brige za tebe. Molim te, dopusti nam da učinimo nešto da ti pomognemo.“
„Niko ne može ništa da učini“, prošaputala sam. Dok sam ga gledala pred sobom, vratilo mi se živo sećanje na njegovu strašnu agoniju onoga dana kad je Đagiljev umro. Pokrila sam ruke rukama i zajecala, noge su me izdale i on me je uhvatio. „Niko ne može ništa da učini“, čula sam sebe kako govorim gušeći se. „Niko. Ostavio me je samu. Uvek odu. Zašto? Zašto niko ne ostaje?“
Lifar me je privio uz svoje široke tople grudi. Nisam ništa ni čula ni videla sve dok nije prošaputao: „Moramo pozvati lekara. Histerična je. Treba joj sedativ…“

Igla mi je ubola ruku; hladni puls pretvorio se u toplotu dok mi je sadržaj injekcije prolazio venama. Lekar iz Kana, koji se prethodno postarao za Iribeovo telo, nasmešio mi se. „Eto tako. Ovo će vam pomoći da zaspite. Ne smete to toliko uzimati k srcu, mademoiselle. Razbolećete se, vaši prijatelji su veoma zabrinuti za vas. Odmarajte se sad. Sutra ćete se osećati bolje.“
Popuštao je, taj strašni bol. Iščezavao je u pari ništavila.
Uzdahnula sam. Zaborav. To je bilo sve što sam sada želela.

VI
Nisam se oporavila. Znala sam da se nikada neću oporaviti, ne ovog puta. Svi gubici – svaka smrt, svako napuštanje, svaka izdaja još otkada sam bila dete – iskopani su, lišeni svih slojeva laži i mita. Ogoljeni.
To mi se videlo na licu; okoštalo mi je srce.
Kad sam se vratila u Pariz u jesen te godine, nisam više bila ona ista žena. Uputstva za najnoviju kolekciju diktirala sam svojim premières preko telefona, ne mareći hoću li ostaviti utisak, mada jesam, jer mi je posao uvek cvetao u nesreći. Večernja haljina bez rukava, od azurnoplavog lamea, izazvala je senzaciju. Moje osoblje je odmah primetilo promenu u meni. Poštovanje koje su mi ukazivali i obzir bili su opipljivi. Nisam se, kao posle Boja, izgubila u dimu, neprekidno pušeći. Sad je surovost postala moja odbrana, štit koji odbija sve što ne služi mojim ciljevima, koji moraju opstati po svaku cenu.
Bog – ili kako god nazvali nemilosrdno božanstvo koje upravlja našom sudbinom – zaboravio me je. Zato ja nikad neću zaboraviti na sebe.
* * *
Moja bitka sa Skjaparelijevom odigravala se pred željnim očima štampe. Te poslednje godine pre kataklizme prošle su brzo, ni u čemu drugom osim u eskapističkom povratku ludostima. Nosile su se haljine sa ivicom skuta nejednake dužine i večernje toalete ukrašene perlama i perjem. Noći su prolazile u kovitlacu šampanjca i zabava održavanih pod kineskim lampionima, na plesnim podijumima opremljenim sićušnim oprugama da doprinesu živosti plesa. Napala sam Skjaparelijevu svim oružjem iz svog arsenala. Za razliku od nje, koja je postajala sve ekstravagantnija i sve površnija – s crnim rukavicama koje su imale crvene satenske nokte, i plavim čarapama što su virile ispod haljina s karnerima – ja sam se držala elegancije, mada jesam podlegla postavljenim naramenicama i raskošnom svetlom satenu što je tad bio poslednji modni krik. U intervjuima sam je klevetala kao futuristu koji nema šta da kaže o budućnosti, običnu optičku iluziju. Ona je uzvratila: „Šanelova je lansirala mornarski pulover i kratku suknju, a ja sam uzela njen pulover, izmenila liniju, i voilà – Šanelova je gotova!“ Kolege su se podelile i zauzele strane; časopis Tajm stavio je Skjaparelijevu na naslovnu stranicu i proglasio je „novim modnim genijem“. Harpers bazar je objavio: „Šanelova ostaje suština uzdržanosti u razuzdanom svetu.“ Časopisi su bili oduševljeni našim suparništvom jer im je to podizalo tiraž. Oni nisu kao ja vodili borbu na život i smrt za svoj ugled.
Na godišnjem raskošnom maskenbalu koji je priređivao grof De Gromon, Skjaparelijeva se pojavila u sariju sa štampanim dezenom akvarijuma i sa visokom perikom u stilu pompadur, istačkanom nekim tričarijama nalik amfibijama. Nikada ranije nisam je videla izbliza, pa sam osmotrila njeno duguljasto lice i kravlje oči; podruku ju je držao niko drugi do onaj brkati španski umetnik Salvador Dali, sa Galom, namrgođenom suprugom ruskog porekla.
Ja sam bila u beloj svili od glave do pete. Preplanula od nedavnog boravka na Rivijeri, s talasastom kosom uz lice i s biserima oko vrata, dojedrila sam do nje da se upoznamo. To je izgleda razveselilo Skjap, kako su je zvali njeni prijatelji; Dali je izjavio da „nema reči koliko je počastvovan“ – što mi je dobrodošlo da se nasmešim Skjaparelijevoj i kažem: „Hoćemo li da dokažemo kako ne moramo da se svađamo u javnosti?“, i pozvala sam je na ples. Budući egzibicionista, oduševila se. Gromonovi maskenbali bili su čuveni po slobodnom mešanju polova: muškarci su se maskirali u Mariju Antoanetu, a žene u Hitlera, sve sa onim njegovim kvadratom brkova. Skjaparelijeva se razuzdano prepustila mom izazovu dok sam je vodila po krcatom plesnom podijumu, sve bliže i bliže svećama, voskom zalepljenim po uglovima. Njen staklasti osmeh bio je usmeren nekud mimo moga lica, ka gomili opčinjenoj našim pas de deux.xxxix
Plamen joj je uhvatio rub sarija. Uzviknula sam i odskočila. Ushićeni gosti su je ispolivali sodom iz sifona i prskali je sve dok joj se toaleta nije pretvorila u mokru krpu, kako bi bili sigurni da se neće zapaliti. Dok me je streljala pogledom ispod sad iskrivljenih veštačkih trepavica, a maskara joj se slivala niz lice, promrmljala sam da samo ona može da me čuje: „Sad ćeš upamtiti kako je malo potrebno da ti se obije o glavu.“
Odjeknuo je rafal pištavog smeha, na šta su se svi okrenuli prema stolovima. Tamo je – hvatajući se za stolicu dok se grohotom smejao sa zluradim oduševljenjem – bio Salvador Dali.
Namignula sam mu.
* * *
U proleće 1936, Francuska je izabrala novu levičarsku koaliciju zvanu Narodni front. Naš novi socijalistički premijer bio je Jevrejin, što je dnevnu štampu podstaklo da na sva zvona piše: „Francuska pod Jevrejinom!“
Od Iribeove smrti nisam htela da čujem za politiku. Međutim, čula sam (kao i svi ostali) i čitala u novinama (što mnogi nisu) o tome kako je Hitler ščepao Nemačku za gušu, o njegovim tiradama sa govornice, u kojima je osuđivao marksizam i zloćudnu jevrejsku pošast koja zahvata Evropu, ali sve sam to izbacila iz glave.
Međutim, ne zadugo. Nemiri su uskoro izbili i kod kuće. Tog proleća, radnici su stupili u štrajk, najveći ikada viđen, i marširali ulicama s podignutim bakljama. Ta zaraza se raširila; jednog jutra prešla sam preko Trga Vandom do svoje radnje, i zatekla svoj ulaz zabarikadiran, a moje krojačice i prodavačice blokirale su vrata dok su sevali blicevi foto-aparata. Odbile su da me puste da prođem, uzvikujući parolu koja mi je odzvanjala u ušima kad su reporteri usmerili pažnju na mene. Pobegla sam nazad u Ric i u besu telefonirala svome advokatu, preteći da ću ih sve pootpuštati.
Rene me je posavetovao da budem oprezna. Kao i prilikom onog fijaska s Vertajmerom, predložio mi je da budem umerena, da održim sastanak sa svojim radnicima kako bih čula na šta se žale.
„Sastanak?!“, kriknula sam. „Pre bih izgubila svoj atelje. Morala sam da radim kao mazga za sve što posedujem. Neću im dati ono što nisu zaslužili.“
Bilo je to kao da vičem u vetar. Posle nekoliko dana štrajka, naš novi premijer potpisao je sporazum kojim je radnicima dato sve ono što sam predvidela. Narod je slavio pobedu na ulicama. Ključajući od besa što ne mogu da uđem u sopstvenu radnju, otpustila sam tri stotine zaposlenih. Otpustila bih i više da me Rene nije posavetovao da se uzdržim, jer će inače posao pretrpeti nenadoknadivu štetu. Dizajneri koji su odbili da poštuju zakon obreli su se u praznim ateljeima.
Bila sam uzdržana jer nisam imala drugog izbora. Međutim, moja okrutna vladavina, koja mi je obezbeđivala uspeh trideset godina, postala je još okrutnija. Svi koji su radili za mene sad su znali da je dovoljan samo jedan prekršaj, samo jedno kašnjenje ili aljkavo urađen posao, pa da budu izbačeni na ulicu.
Dobili su svoje povlastice, a ja ću im to zauzvrat skupo naplatiti.

Godina 1937. strmoglavila se u 1938.
La Pauza je postala moj raj, a večernje injekcije sedativa, sedol, moje pribežište. Nesanica me je mučila više nego ikada ranije, sve dok nisam dospela dotle da ne mogu da zaspim bez obavezne doze. Misja je išla sa mnom na tajna putovanja u Švajcarsku, gde smo mogle da nabavimo drogu bez recepta. Odbijala sam da priznam da sam zavisna, čak i pošto sam videla užasne posledice adikcije kad je mlada ljubavnica Žožoa Serta preminula od uznapredovale tuberkuloze i robovanja morfijumu.
Sve veći strah od ekonomske nestabilnosti naveo je bogataše da iznesu kapital iz zemlje, što je Francusku banku koštalo miliona, a Narodni front je koštalo vlasti. Svirepi građanski rat u Španiji doveo je do toga da na hiljade izbeglica pređe granicu; u Engleskoj je kralj Edvard abdicirao da bi stupio u brak s Volis Simpson. Kraljevskom paru sam poslala poklon, a Čerčilu utešno pismo, u kojem sam ga pozvala u La Pauzu pošto je pomogao u sastavljanju govora za abdikaciju i bio neutešan.
Tokom boravka u La Pauzi tog poslednjeg leta, Čerčil je bio obuzet onim što je nazivao „svojim crnim psom“ – prožimajućom melanholijom, od koje mu je olakšanje pružalo samo pisanje ili slikanje akvarela. Proveo je nedelje u mojoj vili baveći se i jednim i drugim, dok smo se njegova žena i ja starale da mu bude udobno i samo vrtele glavom na aferu sa Simpsonovom, koja je izvrnula Englesku naglavačke. Pre nego što je otišao, Čerčil me je posavetovao: „Koko, moraš biti spremna da odmah napustiš Evropu ako bude potrebno. Bojim se da je rat pred nama.“
Kao i ostatak sveta, nisam obratila pažnju na njegovo upozorenje.

VII
Kako smo dozvolili da se dogodi kataklizma? U stvari, vrlo jednostavno. Kao i sve neočekivano, ušunjala se na zadnja vrata dok niko osim Čerčila nije pazio.
Prolećne modne sezone 1939, Skjaparelijeva i ja smo se ponovo upustile u bitku. Njenom kolekcijom dominirale su sumpornožute i šljiva-purpurne toalete sa obrisima lica i leptirima od celofana, i povrh svega, s monumentalnim šeširima od rebraste svile. Ja sam uzvratila haljinama sa štampanim dezenom kamelije, večernjim toaletama inspirisanim ciganskom nošnjom, u prkosne tri boje francuske zastave, kao i proširenim asortimanom konfekcije koji je obuhvatao i kratke jaknice preko ležernih bluza i pantalona od tvida, sve to u dodatnim veličinama za sitnije žene – prva među mojim savremenicima.
U septembru, Hitler je izvršio invaziju na Poljsku; sedeli smo zapanjeni i slušali vesti preko radija u La Pauzi. Misja je očajno jauknula zbog svoje postojbine. Počela je opšta mobilizacija za rat s Nemačkom. Ubrzo zatim, po mom povratku u Ric, primila sam telegram od svog nećaka Andrea, koji je živeo u Lambeju blizu Pirineja, pošto mu se pogoršao hronični bronhitis. Uprkos zdravstvenom stanju, Francuska ga je pozvala u vojsku. Meni je poverio svoju ženu Katarinu i kćer.
S telegramom u ruci, okrenula sam se prema Misji. „Mislim da bi trebalo da zatvorim atelje.“ Do tog trenutka nisam artikulisala tu misao, pa ipak, već dok sam je izgovarala, shvatila sam da se ta odluka stvarala duboko u meni već dugo, još otkad me je štrajk prisilio da načinim ustupke svojim radnicima. Imala sam dovoljno novca. Štedela sam mnogo više nego što sam trošila, štedljivošću usađenom još od detinjstva, pa sam imala osećaj da je pravo vreme da se povučem. Biće teško prilagoditi se, bez sumnje, a možda ću i zažaliti, ali pored toliko strašnih vesti oko nas, ta će biti i senzacionalna, nesumnjivi gest solidarnosti s mojom zemljom, koja se spremala za rat. Rat mi je još jednom stvorio priliku. Samo što ovog puta to nije bila prilika da profitiram, već da odem visoko uzdignute glave, ne osvrćući se na borbu koja mi je iznenada delovala besmisleno.
„To ćeš da uradiš?“ Misja me je bezizražajno pogledala. Očekivala sam da prasne u smeh od neverice. Kako mogu posle toliko godina čak i da pomislim na tako nešto, a kamoli da se s tim pomirim? Međutim, njen neutešni izraz lica i tišina koja je usledila samo su odražavale ono što sam i sama osećala. Nije se pobunila, kao što bi možda učinila u bilo kojoj drugoj prilici. Premda smo već prošle kroz jedan rat i preživele ga, obe smo osećale da će ovoga puta biti drugačije. Hitlerovo divljačko ponovno zauzimanje Poljske i nemilosrdno napredovanje kroz Evropu nagoveštavalo je mračniju nemačku agresiju. Pošto su savezničke snage posle prvog velikog rata priterale Nemačku uza zid, i pošto su potpisali mir koji ju je bacio na kolena, Nemačka će se sad osvetiti.
„Nije vreme za modu“, kazala sam. „Nakon ovoga, niko od nas više ne može da pravi haljine.“
Jesam li znala šta se sprema? Verovala sam da znam. Međutim, ja sam bila jedini kreator u Parizu koji je okupio zaposlene i obavestio ih o svojoj odluci. Zatvoriću na neodređeno vreme atelje u Ulici Kambon, kao i radnje u Bijaricu, Dovilu i Kanu; nastaviću da prodajem parfeme i nakit, ali ništa drugo. U tu svrhu, zadržaću malobrojno osoblje; ostali će morati da odu do kraja nedelje. Besni i uvređeni, uvereni da ih kažnjavam zbog prkosa za vreme štrajka, moji radnici su se žalili radničkom odboru. Lisjen Lelon, predsednik Sindikatske komore, koji je nadzirao modnu industriju u Parizu, i sam ugledni dizajner, izveo me je na ručak da me ubedi da ne zatvorim radnju. Nadao se da će od nas, kao i za vreme Prvog svetskog rata, tražiti da održavamo dobrotvorne modne revije, možda čak i da kreiramo za vojsku.
Nasmejala sam se podrugljivo. „Moda za vojnike? Sumnjam da će kukasti krst biti odgovarajući modni detalj.“
Moguće je da me je motivisalo i nešto drugo, nešto neizgovoreno – gorko gubljenje iluzija o svemu u mom životu. Iribeova neočekivana smrt i moje rivalstvo sa Skjaparelijevom, novi rat na pomolu, koji će me primorati da se borim dok se svet pretvara u haos; možda je zbog svega toga konačno presušila moja neumorna energija.
Noću, sama u Ricu, pušila sam i gledala na trg i ulice iza njega na kojima su svetla bila pogašena za slučaj vazdušnih napada. Mada su Nemci malo pre toga ušli u Dansku i Norvešku, život oko mene se nastavio, moj prijatelj Lifar je i dalje plesao u Ruskom baletu, kabarei, barovi i restorani i dalje su cvetali. Ja sam zatvorila atelje, ali Pariz je ostao otvoren, razdragan. Svi iz viših staleža gubili su mušku poslugu i rođake zbog regrutacije, spakovali su decu i poslali ih na bezbedno van grada, smeštajući dragocenosti u sefove pre no što su se preselili u slobodne hotele. Sećanje na poslednji rat prožimalo je našu egzistenciju. Samo što je sad uz deža vi koji nas je proganjao išlo i neko osećanje umora, pa smo, pomireni sa sudbinom, čekali neizbežno. Većina mojih bliskih prijatelja, kao što su Kokto i Misja, izjavili su da nikada neće napustiti Pariz. Najzad, Nemci nikada ranije nisu osvojili naš grad. I ja sam delila njihova osećanja, premda su ona sve više zvučala kao očajanje, a ne prkos.
No bez obzira na sve, mučile su me sumnje. Jesam li pogrešila što sam impulsivno zatvorila atelje? Jesam li ja prva koja se predala u ratu što tek treba da uzme svoj danak?
Vreme će pokazati – pomislila sam – vraćajući se u apartman. Pošla sam niskim stepeništem koje je vodilo u skučenu spavaću sobicu u potkrovlju, strogu kao monaška ćelija; platila sam hotelu da je opreme kako bih imala skrovito mesto za odmor, ni sa čim drugim uz sebe osim kucanja Bojevog sata, koji sam verno navijala svakog dana. Sklupčala sam se u čistu belu posteljinu i u mislima odlutala nazad u prošlost, svojoj mladosti u Mulenu, Višiju i Roajalijeu, oživljavajući svoju pomamnu žudnju da pobegnem, one prve nezgrapne šešire, razočaranja i kompromise, sve dok nisam stigla do onog trenutka kad me je Boj uzeo za ruku.
Još je bio ovde sa mnom, opipljiv, s toplim tamnozelenim očima, guste razbarušene kose, nadvijao se nada mnom, mošusni satir, da mi šapne: „Ne zaboravi, Koko, da si ti jedina žena…“
Prvi put posle više godina, zaspala sam bez sedativa.

Iz sna su me prenuli istovremeno kucanje na vrata moga apartmana i uporna zvonjava telefona. Smandrljala sam se niz stepenice i dograbila telefonsku slušalicu; bila je to Misja, brbljala je kao pomahnitala: „Dolaze u Pariz, Koko! Nemci… napadaju. Moraš odmah doći kući. Žožo je ovde sa mnom. Krijemo se i…“
„Misja“, presekla sam je jer mi je proteklih nedelja već nekoliko puta telefonirala sa sličnim strašnim predviđanjima, „javiću ti se kasnije. Neko mi je na vratima.“
Na pragu me je čekao upravnik hotela; pomirljivo pognute glave, izložio mi je zastrašujuće vesti kao da me obaveštava da privremeno neće biti tople vode. „Mademoiselle, bojim se da moram da vas izvestim da se naša odbrana raspala. Preko radija izveštavaju da su nemačke oklopne divizije prešle Ardene i da napreduju prema gradu; u neposrednoj smo opasnosti od vazdušnih napada njihovog Luftvafea. Metro se zatvara. Herrxl me je posavetovao da obavestim sve goste da nikome ne možemo da garantujemo bezbednost, mada planiramo da ostanemo otvoreni i daćemo sve od sebe da obezbedimo smeštaj.“
Znala sam da je dugogodišnji direktor Rica služio u vojsci; njegov zamenik, herr Elminger bio je švajcarski državljanin, koji je mnogo hvaljenu neutralnost svoje postojbine primenio na efikasno upravljanje hotelom od sto pedeset soba, bastionom Pariza. Ako mi on savetuje evakuaciju, onda mora biti da situacija to nalaže. Izgleda da Misja ovoga puta nije preterivala.
„Koliko vremena imamo?“, upitala sam, misleći na svoju radnju na drugoj strani trga, na svoj stan sad prepun umetničkih predmeta, otkad sam izdala rezidenciju u Sent Onoreu – moje neprocenjive skulpture i antikviteti, toalete i drugi ostaci mog lutajućeg života. Ništa od toga nisam mogla da ponesem sa sobom; i dok sam razmišljala o tome kako ću ih ostaviti, rizikovati da sve što posedujem opljačkaju Nemci, osetila sam snažno stezanje u grudima.
„Ne mnogo“, odvratio je. „Lično, predložio bih vam da krenete što pre, mademoiselle. Mnogi naši gosti upravo odlaze. Kažu da su putevi iz grada već zakrčeni.“
„Da, naravno.“ Zastala sam, trudeći se da se priberem. „Želim da platim račun unapred i zadržim svoj apartman još dva meseca, za slučaj da… da se situacija promeni. Da li je to u redu?“
Klimnuo je glavom. „Učinićemo sve što možemo, osim ako ga nacisti ne rezervišu.“
Umalo se nisam nasmejala njegovoj šaljivoj primedbi. „I trebaće mi vozač“, kazala sam, „ako ikako možete da mi ga nađete. Platiću koliko god je potrebno. Takođe, molim vas, pošaljite mi gore sobaricu kako bi mi pomogla da spakujem kofere.“
Ponovo je klimnuo glavom i otišao, a ja sam se ošamućena vratila u apartman. U jednom parališućem trenutku nisam znala šta da radim. Stajala sam bosa, u pidžami, stiskala šake u pesnice i opuštala ih, zbunjena kao onog dana kad sam stigla pred kapiju Obazina.
Kad je stigla uzbuđena sobarica, naložila sam joj da mi spakuje putne kovčege. Umotala sam Bojev sat u maramicu, gurnula ga u džep kaputa i izašla iz apartmana da se proguram kroz pomahnitalu gomilu gostiju u bekstvu na stepenicama, pa požurila niz uzak prolaz što povezuje hotelski bar i zadnji izlaz u Ulicu Kambon.
Iz daljine, junski vazduh je paralo neutešno zavijanje sirena za uzbunu na Ajfelovoj kuli. Ispred radnje, ulica je bila sablasno pusta, kao da je uobičajeno jutro i ljudi su još unutra, kuvaju kafu i žmirkaju, sanjivi od burne noći. U radnji sam zatekla Elen i moju odanu première madam Ober – koje sam jedine od osoblja zadržala – isfrizirane, obučene u crne uniforme, iza pultova. Podigle su pogled ka meni, smetenog izraza, verovatno isto onako kao što sam i ja izgledala u apartmanu sve dok nisam viknula: „Šta radite ovde?! Niste valjda lude da čekate mušterije? Zar niste čule? Nemci su krenuli ovamo. Brzo, moramo da zatvorimo radnju. Ove bočice parfema i nakit“ – pokazala sam rukom ka vitrinama – „donesite gore u moj stan.“
Ostavila sam ih i popela se stepenicama na treći sprat, izvadila ključeve i otključala dvokrilna vrata sa ogledalima. Kad su se otvorila, ukazala se scena van vremena. Taj prizor, kao vedra oaza usred sve veće buke u mojoj glavi, naveo me je da zastanem.
Polako, kao da bih mogla da razbijem neke krhke čini, pošla sam hodnikom sa Koromandelovim paravanima, čije su lakirane površine bile ukrašene slikama žena u kimonima koji se vijore na vetru, raskrečenim čapljama, venčićima oblaka što lebde nad visokim vulkanima, pozivali su me da zastanem i divim se jednom svetu netaknutom vremenom. Misjina dva crnca, od kojih nisam imala srca da se rastanem, kao da su me pozdravljala i pozivala me da uđem dublje u stan, dok mi kuckanje potpetica nije prigušio debeli bež tepih kad sam stala i pogledala ka kaleidoskopu ogledala u salonu. Okrenula sam se i pošla u suprotnom smeru, kroz zasvođenu trpezariju u dnevnu sobu, gde se nalazilo još nekoliko skrivenih paravana – oni najvredniji i najstariji, koje sam nasledila od Boja. Svetlucali su u skerletnoj i zlatnoj patini kao plamen na pozadini neutralnih boja nameštaja i polica od poda do plafona, punih knjiga u kožnom povezu.
Kroz prozore je dopirala praškasta svetlost. Stala sam mirno kraj svog zatvorenog sekretera i prešla pogledom sa male slike lava u zlatnom ramu, okačene iznad stola, na moju lepezu od kornjačevine sa sedefnim inkrustracijama u obliku zvezda, nemarno ostavljenu na svežanj izgraviranog žućkastog papira za pisma.
Dozvolila sam sebi da pomilujem lepezu i pogodila me je misao kako život može da bude loman i neverovatno hirovit. Hoću li ikada više videti ove dragocene predmete? Kad se vratim, ako se ikada vratim na ovo mesto koje me je tako dugo održavalo?
„Mademoiselle?“
S prigušenim uzvikom, okrenula sam se i ugledala Elen i Lisi na vratima, sa kutijama punim parfema i nakita u rukama. „Gde ovo da stavimo?“
Kad mi se glas vratio, bio je promukao. „Ispod trpezarijskog stola. Navucite roletne i zavese kad završite. Morate obe da odete. Ovde više nema šta da se radi.“
Lisi je otišla, a Elen je oklevala na vratima, nesigurna. „Hoćete li vi ostati?“, prošaputala je.
Odmahnula sam glavom, vraćajući pogled na lepezu. „Ne. Ni za mene ovde ništa nije ostalo“, pa sam stajala, okrenuta njoj leđima, i čekala da čujem kako odlazi. Tek tad sam izvadila Bojev sat iz džepa i stavila ga sasvim pozadi u jednu fioku pisaćeg stola. Dozvolila sam sebi samo jedan trenutak, jedan teški trenutak slabosti, da žalim za onim što sam izgubila pre nego što sam i sama izašla na Ulicu Kambon, zaključala vrata i odjurila u Ric kako bih krenula u bekstvo.
Nisam se osvrnula.

VIII
Vozač kog mi je našao upravnik hotela zvao se Larše i tražio je da mu platim kriminalno visoku cenu. Odbio je da idemo mojim rolsom, tvrdeći kako će to samo privlačiti pažnju. Morala sam da ostavim svoja kola u garaži Rica i da uđem u njegov razdrndan kadilak s masnim sedištima već pun njegovih stvari. Pariz je zahvatio pomaman metež bežanja, čak i najpovlašćeniji trampili su dragocenosti za prevozna sredstva kakva god su mogli da nađu. S obzirom na okolnosti, nisam mogla da priuštim sebi da se nadgovaram. Naredila sam nastojniku da ispiše moje ime na kovčege sa stvarima i ostavila sam ih u hotelu, pa sam izašla s jednim koferom, u nadi da moje stvari neće završiti u ormaru neke nacističke freulein.xli
Nisam prethodno razmislila o tome kuda ću da idem, pa sam se dvoumila da li da potražim utočište kod Adrijen. Odlučila sam da to ne činim, pošto će njena kuća sigurno već biti prepuna. Umesto toga, odabrala sam da putujem na jug, u La Pauzu, dok ne vidim šta ću dalje.
Hrabro smo se uputili zakrčenim putevima, sporo napredujući među kolima natovarenim stvarima i starim rođacima, krcatim autobusima i privatnim automobilima što su se provlačili između zaprežnih kola koje su vukle mazge, i hiljada ljudi s decom što su tegobno pešačili ili vozili bicikle, trzajući se svaki put kad im iznad glava zabruji avion. Ubrzo sam shvatila da nećemo uspeti.
A i da smo uspeli, ishod ne bi bio ništa bolji. Trećeg dana putovanja do nas su stigle vesti da se Italija priključila Nemačkoj i da bombarduje Rivijeru zbog britanskih vazdušnih napada na Torino. Iza mene bio je Pariz, čija su predgrađa bombardovali zapaljivim granatama, što je toliko prestravilo stanovnike da su neki ostavili sve i krenuli u bekstvo pešice. Nisam mogla da se vratim čak i da sam to želela.
„Idemo u Korber“, kazala sam Laršeu pošto sam crnoberzijancu pored puta platila gorivo kao da kupujem dijamante. „Moj nećak tamo ima kuću.“
Korber je bio nedaleko od Poa, u blizini Pirineja na španskoj granici. Govorkalo se da je Franko sklopio pakt s Hitlerom. Možda tamo neće biti nevolja.
Prognane uspomene iz prošlosti vratile su se da me muče. Još od mladosti nisam bila napolju u svetu s tako malo stvari, pa sam privijala uz sebe kofer i ručnu torbu kao oružje. Kako situacija bude postajala teža, ljudi će bivati sve suroviji. Videla sam mnogo dokaza za to dok smo se vozili. Na neprekidnoj kiši, prebijeni i opljačkani ljudi sedeli su lica zagnjurenih u okrvavljene ruke dok su im žene i deca bespomoćno stajali pored, sa razbacanim prtljagom kraj nogu.
Konačno, nakon više dana vožnje blatnjavim sporednim putevima, stigli smo u Po, gde je pljusak po podne prestao i dozvolio suncu da se probije. Pomislila sam da ostanem malo, ali oduprla sam se iskušenju, i nastavili smo do sela Lambej. Do sada sam putovala naslepo. Nisam znala da li je Pariz pao, jesu li Nemci osvojili grad ili su ga spalili do temelja; da li su se oni koji su pobegli obreli uhvaćeni u zamku primorani na očajnički potez da pređu granicu u Švajcarsku ili Španiju.
Kad smo stigli u Korber i do Andreove kuće s crvenim krovom, bila samo skoro mrtva od iscrpljenosti. Katarina, Andreova žena Holanđanka, istrčala je s mojom malom nećakom dok sam posrćući izlazila iz blatnjavih kola, a svaki delić tela boleo me je od duge vožnje. Katarina me je privila u zagrljaj i prošaputala: „Gabrijel, hvala bogu. Mislili smo da se možda dogodilo nešto strašno; vesti iz Pariza… užasno.“
Nisam čula nikakve vesti, ali sad sam pretpostavila najgore. Promrmljavši da sam samo umorna ali inače dobro, okrenula sam se ka svojoj devetogodišnjoj nećaki. Bila je porasla otkad sam je poslednji put videla, pre nekoliko godina, kad su mi Andre i Katarina bili u poseti, pa sam ih izvela na čaj u Ric. Setila sam se onog punačkog plavokosog deteta koje tek što je prohodalo i guralo u usta eklere sve dok ga Katarina nije ukorila da će ga boleti stomak, što se zaista i dogodilo. Sad me je ta devojčica gledala ozbiljno, majčinim plavim očima i sa Andreovim izražajnim licem, koje me je bolno podsetilo na to kako je moja sestra Antoanet izgledala u njenim godinama. Uhvatila sam sebe kako trepćem da zadržim neočekivane suze.
„Tipsi“, kazala sam nežno, oslovljavajući je nadimkom iz detinjstva. „Sećaš li se ti mene?“
Klimnula je glavom. „Vi ste tetka Koko, dama sa biserima. Kad smo bili u Parizu u poseti, dali ste mi eklere.“
Nasmešila sam se uprkos umoru koji me je savladao. „Da, ja sam tetka Koko. Samo ovoga puta, bojim se, bez bisera i bez eklera.“ Pružila sam joj ruku dok je Larše vadio iz kola moje kofer i torbu. „Hoćeš li mi pomoći da uđem?“
Bez reči, devojčica me je uzela za ruku i povela u udobnu kuću.

Spavala sam dvanaest sati bez prekida. Pošto sam se konačno probudila i okupala – voda se slivala s mene u crnim mlazevima – sišla sam dole u kuhinju da sedim s Katarinom, i Tipsi se privila uz mene sa sumornim izrazom lica dok smo slušale pucketanje statičkog elektriciteta iz radija, koji je potvrdio da se Pariz predao Nemcima. Ušli su u grad u monstruoznoj paradi onih njihovih nesavladivih oklopnih tenkova marširajući Jelisejskim poljima dok ih je posmatrala ćutljiva gomila okupljenog sveta – onih što nisu uspeli da pobegnu na vreme ili su bili prisiljeni da se vrate kad su nacistički vojnici blokirali puteve. Na Trijumfalnu kapiju i Ajfelovu kulu podigli su svoju crvenu zastavu sa crnim kukastim krstom. Hitler je objavio da će doći da obiđe grad i odluči o njegovoj sudbini. Naša poražena kukavička vlada pobegla je u Viši, administrativni centar u južnoj Francuskoj, u kom sam ja prvi put okušala sreću u potrazi za slavom. Već su se ponizili da bi izbegli osvetu, ponudivši da ukinu francusku republiku i ustanove saradničku liniju podele između okupiranih oblasti i južnog dela Francuske.
Više nisam mogla da obuzdam žalost. Izlila se iz mene kao bujica jecaja od kojih se grčila utroba, dok sam sedela oblivena suzama i šaptala gušeći se: „Bez borbe. Niko. Niko nije ni prst podigao da ih zaustavi.“
Katarina je krenula ka meni, ali Tipsi me je zagrlila prva, obavila mi je tanke ručice oko vrata. „Ne plači, tetka Koko. Ne budi tužna. Pariz nije mrtav.“
Nesposobna da progovorim, uz njene male koščate grudi, konačno, nakon više dana obuzdavanja što se kuvalo u meni, dozvolila sam sebi da osećam. Misja i Kokto, moj stan i moje stvari, moja radnja – sve je to još tamo, koliko znam.
Pariz nije bio mrtav. Ali u mome srcu više ništa nikad neće biti isto.

Radio bi povremeno zaćutao ili emitovao samo pucketanje ništavila, koje je zvučalo zloslutnije od svega, ali konačno smo saznale da je Hitler doneo odluku da poštedi Pariz. Umesto da ga razori, napraviće od njega grad – nagradu Trećem rajhu. Spikeri koje su platili Nemci trijumfalno su objavljivali u etar kako su nacisti naši prijatelji, a prijatelja ne treba da se plašimo – „Osim ako nisi, naravno, Jevrejin ili komunista“, primetila sam obraćajući se Katarini. „Onda ti je bolje da se sakriješ u podrum.“ Počela sam da se vraćam k sebi, izdvojeni Korber je delovao na mene svojom idiličnom čarolijom, pa mi se vratila odlučnost. Uprkos svemu, još sam živa.
Katarina je nažalost, preko neke veze u selu, dobila vesti da su Nemci zarobili i zatvorili na hiljade naših vojnika. Strahovale smo da bi Andre mogao biti među njima, mada nismo imale načina da saznamo gde se nalazi. Katarina je ispod podnih dasaka izvukla limenu kutiju s novcem, što je meni izmamilo osmeh na usne, podsetivši me na moju limenu kutiju u Mulenu. Otišle smo zajedno u selo da platimo toj vezi za više informacija; taj čovek je radio u seoskoj pošti i obećao je da će pokušati, ali ja sam gotovo odmah znala da neće uspeti.
„Treba da budemo u Parizu da bismo se raspitale kako treba“, rekla sam Katarini dok smo se vraćale kući vijugavom stazom, gazeći po divljem cveću, dok su se u daljini planine uzdizale s veličanstvenom ravnodušnošću svojstvenoj prirodi. „Možda bi trebalo da odem tamo i da sama saznam.“
Pogledala me je iznenađeno. „Samo što si otišla iz Pariza, a na radiju kažu da Nemci ne napreduju dalje. Možda će nas ovde ostaviti na miru.“
„Da, ali Andre nije bezbedan, ne ako je zarobljenik. Neko treba da ga nađe, a ti imaš Tipsi. Moraš da ostaneš ovde. Ja, s druge strane“, kazala sam i nehajno slegla ramenima, „ne moram da brinem ni o kome drugom osim o sebi.“
Nisam je ubedila, ali nakon nekoliko dana, dok me je Tipsi mamila da se igramo loptom i pletemo venčiće od belih rada za kosu, skovala sam plan. Bio je jednostavan i rizičan, kao što je tada bilo svako kretanje; ali ja sam i dalje neko i nešto, objasnila sam Katarini, i ni po čemu nisam sumnjiva. „Ja sam čuvena kreatorka. Platila sam unapred za apartman u Ricu. Mogu da se vratim kad god hoću. Svi me poznaju; Nemci me neće ni dirnuti.“
Katarina se ujela za usnu i spustila pogled na svoje ruke ogrubele od rada. Iako sam uvek obezbeđivala Andreu obilje novca za život, njegova žena i on su odabrali da žive jednostavno, dom im je bio rustičan i uredan, a potrebe skromne. Imala je više nego dovoljno da preživi narednih nekoliko meseci, ali ja nisam. Pobegla sam iz Pariza s nekoliko odevnih predmeta i malo drugih stvari. Osim toga, ponestajalo mi je sedativa u kapima, a špricevi iz zaliha injekcija sedola ostali su spakovani u mojim kovčezima u Ricu. Nisam dobro spavala; nisam mogla ni da se pogledam u ogledalo, zapanjena svojim unezverenim izgledom, tamnim podočnjacima i ispijenim obrazima, žućkastom kožom i tankim usnama, koje moj jedini crveni ruž i puder nisu mogli da sakriju. Samoj sebi sam izgledala kao one noći u Višiju kad me je našao Balzan – žena koja stari pre vremena, samo što sad više nisam bila mlada.
„Skoro mi je pedeset osam godina, prestara sam da budem izbeglica“, nastavila sam spustivši ruku na Katarininu. „Nije ovo za mene. Moram da se vratim. Potrebna sam Andreu.“
Najzad je klimnula glavom. „Ali ne smeš da ugroziš sebe. Obećaj mi. Andre to ne bi želeo. Ako nije bezbedno, ako se plašiš opasnosti, moraš se vratiti.“
„Naravno“, uveravala sam je. Uzdržala sam se od toga da kažem kako bi povratak mogao biti mnogo teži od mog prethodnog egzodusa. Kad se vratim u Pariz, ne mogu se nadati da će to proći neprimećeno. Čak i Nemci – naročito visoki oficiri – znaju ko sam.
„Moraš biti veoma obazriva“, kazala je Katarina. „Stalno slušamo glasine o Jevrejima… Priča se da ih u Poljskoj već sateruju u geta, kao stoku.“
„Ja nisam Jevrejka. Ne moraš da brineš. Naći ću Andrea i dovešću ga kući. Čemu drugom danas može da posluži tetka Koko, ako ne da bude špijun, a?“
Bile su to proročke reči, premda tad to nisam znala. Pa ipak, pošto sam je poljubila u obraz za laku noć i popela se stepeništem u svoju spavaću sobu da se spakujem, plašila sam se više nego što sam smela da priznam.
Prvi put u mom životu, Pariz je postao mesto od kog sam strahovala.

Angažovala sam Laršea, koji je pojeo tovar kozjeg sira i šunke, popivši celu jednu krčmu pića u selu, i krenula u Viši. Poražena vlada, koja se smestila u tom gradu i trebalo je da sarađuje s Hitlerovim novim poretkom, a i veliki deo pariske izbegle elite potražio je tamo utočište, pošto im je bombardovanje Rivijere onemogućilo pristup njihovom luksuznom raju.
Gorivo nam je bilo na izmaku kada smo stigli u Viši. Zapanjila me je krajnja ravnodušnost na koju sam naišla – bistroi i restorani bili su puni gostiju, a pomodno visoko društvo šetalo je bulevarima kao i uvek. Zapazila sam da žene nose ogromne elegantne šešire koji su bili po poslednjoj modi, ali meni su izgledali preterano kitnjasto, kao i 1910. Našla sam smeštaj u potkrovlju žandarmerijske kasarne, pošto sam se svuda predstavljala punim imenom. Avaj, svi hoteli su puni, rečeno mi je. Nakon mlake kupke u kadi izbrazdanoj kamencem, obukla sam svoj najlepši kostim od žerseja, našminkala se i otišla u banjski restoran da večeram.
Tek što sam okusila consommé,xlii začula sam neki glas kako me glasno doziva: „Koko! Koko, dušo, jesi li to stvarno ti?“ Lepuškasta brineta u uskoj suknji od tvida i odgovarajućem žaketu požurila je ka meni. Osmehivala se sa izrazom prenaglašenog olakšanja. „Jesi, ti si. Oh, predivno je sresti poznato lice!“
Ja njeno lice nisam odmah prepoznala. Bila je to Mari--Luiz Buske, jedna od mnogih dama iz visokog društva koja je s religioznim žarom odlazila na Gromonove maskenbale. Primetila je da oklevam, pa se nadurila i mahnula rukom pokazujući svoju toaletu. „Zar si me zaboravila? Ja sam tvoja odana mušterija. Vidi: ovo je tvoja odeća.“
„Sećam te se, naravno“, odgovorila sam ustajući da je poljubim u obraze, mada sam je se zapravo jedva sećala. „Izvoli, sedi. Šta pobogu radiš u Višiju?“
Ispričala mi je poznatu priču, kakvu su, bez sumnje, pričale hiljade ljudi: pobegla je iz Pariza pred nacističku invaziju, samo sa onim što je mogla da ponese, ali sada: „Tako se jezivo dosađujem. Ovde je stvarno grozno. Kakva provincija. Niko ni za šta ne brine. I stvarno, ovde su mi rekli da nema razloga za brigu.“
„Da.“ Okrznula sam pogledom obližnji par, koji je nazdravljao šampanjcem i smejao se. „Zaista, zapazila sam da je ovde kao u jeku sezone.“
Moju zajedljivu primedbu neko je čuo; muškarac za jednim stolom okrenuo se na stolici i prostrelio me pogledom. „Šta hoćete time da kažete?“, oštro me je upitao.
„Hoću da kažem“, odgovorila sam, „da ljudi izgledaju vrlo veselo.“
Mari-Luiz nije uzalud bila žena iz visokog društva. Sa blistavim osmehom, okrenula se namrgođenom muškarcu i kazala kao da prede: „Znate li ko je ovo, monsieur? Ovo je Koko Šanel.“
On je nešto progunđao. Očigledno nije znao ili ga nije bilo briga ko sam ja, ali supruga pored njega nervozno ga je dodirnula po ramenu, upućujući mi pomirljiv pogled i promrmljala: „Ne budi nepristojan, dušo. Ona je veoma poznata.“
„Zaista?“ Muškarac se ponovo okrenuo prema stolu. „Kad je bila poznata? Izgleda kao da ima sto godina.“
Stisnula sam viljušku. Mari-Luiz je ignorisala tu primedbu nehajno mahnuvši rukom i rekla mi: „Nadam se da planiraš da se vratiš u Pariz. Reci mi da planiraš. Jednostavno, očajna sam. Gromonovi su još tamo, kao i mnogi drugi naši prijatelji. Rekli su mi da je za nas savršeno bezbedno u Parizu.“
Nije mi promaklo kako je naglasila to „nas“. Mislila je da svako s novcem i društvenim statusom može da prebrodi tegobne uslove okupacije.
„Nemci nas u stvari ne mrze“, nastavila je. „Oni vole Francusku. Žive u Ricu, odlaze u pozorište i operu, večeraju u gradu: imaju novca i troše ga, baš kao mi u stara vremena. Très jolie!“xliii Dok se smejala, sa istim poletom kao i onaj par za stolom, ja sam savladala gorak grč u utrobi. „Hoćeš li sa mnom?“, pitala je. „Danas baš nije bezbedno za ženu da putuje sama, ali nas dve…“ Zastala je. „Pretpostavljam da imaš vozača?“
Klimnula sam glavom. „Ali nemam goriva. Jedva smo i dovde stigli.“
„Poznajem jednog vladinog zvaničnika koji nam može prodati sledovanje goriva!“, izjavila je i radosno pljesnula rukama. A onda se trgla i pogledala oko sebe. „Danas svi traže benzin“, rekla je prigušenim glasom. „To je novi šverc. To i meso.“
„Sa sledovanjem nećemo stići tamo“, razmišljala sam, „ali jeste neki početak…“
Odlučeno je. Mari-Luiz će putovati sa mnom. Krenućemo sutra u zoru, da pokušamo da izbegnemo gužvu na putu. Mada – razmišljala sam prelazeći pogledom po restoranu – niko od ovih budala u Višiju ne izgleda kao da nekud žuri.
Sutradan ujutru, dok je Larše ubacivao naše stvari u kola – iako je Mari-Luiz tvrdila da je pobegla bez ičega, ispostavilo se da ima dva kofera dupke puna izgužvane odeće – ja sam otišla u kratku šetnju da popušim poslednju cigaretu (i one su bile retkost, što je počinjalo da mi smeta). Zastavši kod trošnog zida iz doba Rimljana, ugledala sam dečaka u iscepanom šortsu kako sedi visoko na jednom kraju. Srce mi se steglo zbog njegovog gladnog pogleda i mršavih obraza, zbog ručnih zglobova i gležnjeva tankih kao u ptice. Vreme je stalo i vratila sam se u prošlost: videla sam sebe i svoje sestre, u tuđim starim haljinama s pohabanim rubovima kako trčimo po groblju. Pošla sam ka njemu. On je podigao pogled, najednom iznenađeno uzviknuo i stropoštao se sa zida.
Pao je na kameno tle pre nego što sam stigla do njega i bolno kriknuo. Klečeći uz njega, začula sam iza sebe korake i jedan glas kako uzrujano kaže: „On je moj sin!“ Podigla sam glavu i ugledala trudnu ženu u prljavoj kućnoj haljini ispod koje je štrčao stomak. Dečko je ječao i držao se za ruku. Okrenula sam se ka njemu i rekla: „Treba da ga podignemo. Da ga odvedemo lekaru. Mislim da je možda slomio ruku.“
„Lekaru!“, uzviknula je, a dečak me je pogledao tužnim očima. „Kako da mu platimo?“
Otkopčala sam tašnu okačenu preko ramena i izvadila iz novčanika izgužvanu novčanicu od sto franaka. I meni je nestajalo gotovine, ali nisam mogla da dopustim da dečak pati. Znala sam šta je glad i znala sam šta je bol: osetila sam njihove zube u mladosti baš u ovom gradu. Dok sam se smešila dečaku pružajući novčanicu, izraz lica mu se brzo promenio. Zapanjujuće hitro zgrabio je novčanicu iz moje ruke, skočio i odjurio što su ga brže nosile njegove mršave noge.
I dalje na kolenima, uzdahnula sam i pogledala njegovu majku. Ona se podrugljivo nasmejala. „Hvala vam, madam, kako god da se zovete. Sad ćemo moj sin i ja jesti nešto večeras.“
Odgegala se vičući nešto za svojim saradnikom-zabušantom. Podigla sam se i otresla prašinu s pantalona, pa počela da se smejem. U mojoj žalosti zbog katastrofe koja je zadesila Francusku, dozvolila sam da me prevari par običnih lopova.
I to neće biti poslednji put.

"Priroda vam da lice kakvo imate u dvadesetima. Život vam oblikuje lice u tridesetima, ali tek u pedesetima dobijete lice kakvo zaslužujete."

IX
Kod Port d’Orleana ulazak su nam zaprečili barikade od vreća s peskom i nemački vojnici s puškama. „Ovde se naše putovanje završava, gospođice.“
Mari-Luiz se već iskobeljala napolje da izvuče svoje kofere iz prtljažnika; izvadila sam iz tašne punu šaku franaka i stavila ih Laršeu na dlan. „Hvala vam. Biću u Ricu ako vam išta zatreba.“ To sam i mislila; da nije bilo njega, ne bih dogurala tako daleko.
„Srećno.“ Stavio je franke u džep i pomogao mi da istovarim svoj kofer. Stajao je pored kola, u prljavoj košulji i pantalonama, i smrdeo na znoj, kad je Mari-Luiz, sa po jednim koferom u ruci i radosnim osmehom na licu, iako je bila razbarušena, zacrvkutala: „Spremna, Koko?“
„Postarajte se da imate spremne pasoše“, posavetovao nas je Larše, a ja sam prošla rukom kroz umršenu kosu i nesigurno pogledala nacističke stražare, koji su proveravali dokumenta i, jednog po jednog, propuštali ljude iz dugačkog reda izbeglica koje su se vraćale. „I ništa ne govorite, samo odgovarajte kad vas nešto pitaju.“ Nakašljao se i pljunuo. „Jebeni Nemci. Ovo je poslednje što sam očekivao da ću videti, da Švabe gospodare nama u našem sopstvenom gradu.“
Kad sam se pridružila Mari-Luiz u redu, čula sam iza sebe tandrkanje olupine od kola u kojima smo prešle pola Francuske. Dok sam stajala na bleštavom avgustovskom suncu, palo mi je na pamet da nemam pojma odakle je Larše niti kuda se sad zaputio. Bili smo stranci, združeni u paničnoj nuždi, čiji se životni putevi verovatno nikada više neće ukrstiti.
Trebalo nam je više od dva sata da stignemo do kontrolnog punkta; mrzovoljan, bubuljičav mlad Nemac koji je pregledao naša dokumenta odmerio je Mari-Luiz sa otvoreno požudnim odobravanjem, što je nju podstaklo da se stidljivo nasmeši, a mene da odvratim pogled. Pasoši su nam bili u redu; mahnuo nam je rukom da prođemo, a onda sam čula bučne proteste iza nas, pogledala preko ramena i videla kako dve barabe odevene u crno, s puškama kratkih cevi, odvode neki postariji par natovaren torbama, grubo ih gurajući u jedan ograđen prostor.
„Ne gledaj“, prošištala je Mari-Luiz. „To su verovatno Jevreji. A oni ljudi su iz Gestapoa.“
Brzo sam skrenula pogled i nastavila da koračam dok mi se stomak grčio. Jedno je bilo čuti za nacističku politiku, a nešto sasvim drugo videti je na delu. Taj par je izgledao kao da će se onesvestiti. Bili su previše stari da bi predstavljali ikakvu pretnju.
„Kuda ih vode?“, upitala sam kad smo odmakle dovoljno daleko od kontrolnog punkta da nas niko ne može čuti. Oko nas su promicali prolaznici – uobičajene grupe Parižana koji idu nekud poslom, mada je u vazduhu bilo neke napetosti, drhtanja od straha koje je svakog pogađalo. Niko nikog nije gledao u oči, nisu čak ni skretali pogled u našem pravcu, kao da su dve izgužvane žene što nose kofere ulicom svakodnevni prizor.
Mari-Luiz je slegla ramenima. „Ko zna? To nije naš problem, zar ne?“
Pretpostavila sam da je u pravu. Svakako sam imala prečih briga, od kojih je najveća trenutno bila kako da stignem do Rica i mog apartmana.
„Ne mogu da pešačim celim putem“, kazala sam, zastavši da povratim dah, i pustila kofer da padne da bih se uhvatila za bolnu slabinu. „Treba mi taksi.“
Mari-Luiz je zastala i pogledala niz bulevar. Bilo je vozila, ali daleko manje nego obično. „Možemo da probamo metroom. Dosad je sigurno proradio.“
Pogledala sam je razdraženo. Zar stvarno izgledam kao da bih preživela metro u ovom stanju? Pre nego što je uspela da se pobuni, prišla sam ivičnjaku i podigla ruku sa upadljivim svežnjem franaka; u roku od nekoliko sekundi, zaustavila su se jedna kola. Mladić sa beretkom i cigaretom u uglu usana nagnuo se i spustio suvozački prozor. „Vožnja, dame?“
„Da, molim.“ Dok je Mari-Luiz blenula otvorenih usta, otvorila sam zadnja vrata, ubacila svoj kofer na zadnje sedište i ostavila joj vrata otvorena, a ja sam sela pored vozača. Mari-Luiz se nekako ugurala pored prtljaga; još nije ni stigla da se propisno namesti, a kola su krenula i, uključujući se u saobraćaj, mladić je rekao: „Jeste li Francuskinje?“
„Jesmo.“ Krišom sam pogledala plavu paklu goloaza kako mu viri iz džepa košulje. Primetio je, pa je izvadio i paklicu i kutiju šibica i pružio mi ih. „Nemci ih dele besplatno, kao slatkiše“, rekao mi je, a ja sam pripalila jednu, uzdahnula i zavalila se na sedištu dok mi je dim punio pluća. Onda nas je počastio sažetim novostima koje smo propustile, dok je vozio ka prvom arondismanu, u kome se nalazio Ric. Ništa od onog što nam je rekao nije mi olakšalo situaciju.
„Nemci su svuda. Zauzeli su parlament i senat u Luksemburškom parku. Svi glavni hoteli su rekvirirani za njih – Ric, Mažestik, Žorž V i Rafael, kao i većina boljih stambenih zgrada. Imamo gas i struju – uglavnom – a red i dalje održava naša policija, mada su skinuli sve naše zastave i zamenili ih svojim. Da ne bude zabune: Pariz je sada nemački.“ Izduvao je dim cigarete s mračnim pogledom u očima. „Kao skakavci su. Mora da su to planirali. Zauzeli su nas tako brzo, nismo se ni osvestili, a već smo gledali kako na hiljade njih maršira u grad, a za njima više tenkova i oklopnih vozila nego što možete da zamislite.“
Zatvorila sam oči i jetko udahnula dim. Mogla sam ali nisam želela da zamišljam, premda – kad smo stigli na Trg Vandom i pred nama se ukazao dostojanstveni Ric – nisam mogla da izbegnem prizor njihove grozne zastave iznad ulaza sa džakovima peska, a ni stražara sa kukastim krstovima na trakama oko ruku koji su čuvali spoljašnje stepenište.
Mari-Luiz me je kucnula po ramenu. „Koko, jesi li sigurna da želiš ovde da odsedneš? Ako su preuzeli hotel… Možda bi trebalo da pođeš sa mnom i budeš kod mojih prijatelja?“
„Ne. Biću dobro.“ Nasmešila sam se usiljeno. Kad je mladić iskočio iz kola da mi pomogne s koferom, okrenula sam se ka Mari-Luiz. „Nazovi me kasnije, važi? Biću u svom apartmanu.“
Ona je sumnjičavo podigla obrve; bila je prilično uverena da neću biti u svom apartmanu, i to je samo učvrstilo moju rešenost. Izašla sam iz kola i uzela kofer. Kad sam se okrenula da pođem prema hotelu, onaj mladić je rekao: „Jeste li vi Koko Šanel?“
Zastala sam i pogledala ga iskosa. „Jesam.“
Skinuo je beretku. „Poštovanje, mademoiselle. Moja majka je stalno govorila o vama; o tome kako ste elegantni, kako mislite unapred. Volela je vašu odeću mada nikad nije mogla da je priušti. I vaš parfem: kupio sam joj bočicu na rasprodaji u Galeri Lafajet. Stavljala ga je pomalo svakog dana, sve do smrti. Govorila je da ništa ne traje toliko kao No5, čak ni ljubav.“
Prišla sam mu i impulsivno ga poljubila u obraz. Mirisao je na znoj, duvan i nepokolebljivi mladalački optimizam. Porumeneo je, a ja sam prošaputala: „Vaša majka je bila u pravu.“

„Treba vam ausweiss“, ponavljao je nemački stražar zaprečivši mi prolaz u hotel. „Propusnica“, dodao je na lošem francuskom. Iza njega u predvorju videla sam oficire u uniformama i nekoliko civila; upinjala sam se da uhvatim pogled nekog poznatog, a stražar je počeo da maše rukama i da me tera. A onda je, sasvim iznenada, u mom pravcu pogledao upravnik hotela, isti onaj koji je došao da me obavesti da Nemci stižu.
U jednom zastrašujućem trenutku pomislila sam da će me ignorisati, ali on je izašao i rekao: „Ovo je naša ugledna gošća, mademoiselle Koko Šanel. Molim vas, pustite je da prođe.“
Nemac, koji nije mogao imati više od dvadeset godina, uspravio se ratoborno. „Nema propusnicu. Mora prvo u komandu.“
„Ovako prljava?“, odvratila sam, a upravnik je za to vreme malo nakrenuo glavu u stranu. „Da, ja ću se pobrinuti za to, obećavam.“ Uzeo mi je kofer. Bila sam oblivena znojem, prljava i iscrpljena od putovanja koje je trajalo danima. Kolena me umalo nisu izdala kad sam zakoračila pored stražara, a pogled mi je i protiv volje pao na pištolj u futroli za njegovim pojasom. Plašila sam se da će me uhapsiti, setila sam se onog starog para u Port d’Orleanu; ali on je za trenutak bio nesiguran i upravnik je iskoristio njegovo oklevanje da me uhvati za lakat i uvede u hotel.
„Gospode bože“, promrsila sam dok me je vodio ka recepciji. „Jesu li svi takvi?“
Klimnuo je glavom. „Za sve nam je potreban ausweiss. Ja ću se za to postarati, mademoiselle, ne brinite za to. Vi ste, kao i uvek, ovde dobrodošli. Vaši kovčezi su nedirnuti; stavio sam ih u skladište. Da ih pošaljem u vašu sobu?“ Zatim se bavio time da odabere ključ. Kad mi ga je pružio, to nije bio ključ od mojeg apartmana. Video je moj zbunjeni pogled. „Mademoiselle, vaš apartman je zauzet, bojim se, iako ga oni nisu rezervisali. Nameštaj sam premestio u vaš stan iznad radnje. Mogu da vam ponudim jednu manju sobu na trećem spratu, na strani prema Ulici Kambon, bliže vašem ateljeu, ako vam to odgovara?“
„Da, naravno. Hvala vam.“ Nisam marila. Soba, tavan, bilo šta, samo da ima kupatilo i tekuću vodu. Pozvonio je. Pojavio se lakej da me otprati. „Odmah ćemo vam poslati vaše kovčege“, rekao je upravnik. Želim vam prijatan boravak u hotelu Ric, mademoiselle.“
Govorio je kao i uvek, sa onom uglađenošću eksperta za ugostiteljstvo, ali videla sam kako je skrenuo pogled mimo mene ka nemačkim oficirima, i shvatila sam neizgovorenu poruku. Bolje da se što pre izgubim.
Soba je bila sićušna u poređenju sa mojim prostranim apartmanom, ali imala je čvrst krevet, čuveni ugrađeni orman kakve je osnivač Rica postavio u svim sobama, i pripojeno kupatilo s keramičkim pločicama. Skinula sam prljavu odeću i uživala u raskošnoj vrućoj kupki, a onda dugo spavala. Kad sam se probudila, zatražila sam da mi donesu čaj u sobu i, umotana u beli plišani ogrtač, pozvala telefonom Misju da joj kažem da sam se vratila. Zvonilo je nekoliko puta pre nego što se javila. A kad se javila, zvučala je zadihano, a pucketanje veze bilo je tako strašno da sam je jedva čula.
„U Parizu sam“, viknula sam u slušalicu. „U Ricu.“
„U Ricu?“ Pucketanje je prekidalo njene reči, ali se njena uvređenost jasno čula. „Zašto… pun je nacista… moraš… Žožoa i mene… Insistiram!“
Odvratila sam: „Kakve veze ima gde boravim? Svi hoteli su zauzeti.“
Poslednje što sam želela bilo je da živim s njom i Žožoom u onoj prenatrpanoj kući u Ulici Rivoli i da trpim njihovo neprestano koškanje i gargantuansku prodržljivost. Žožo se posle smrti ljubavnice vratio Misji, ali sumnjala sam da će njihovo ponovno zajedništvo potrajati, i radije se ne bih suočavala s posledicama. Osim toga, morala sam biti u srcu događaja ako želim nešto da saznam o Andreu; sudeći po nemačkim oficirima iskićenim oznakama za činove koje sam videle u predvorju, upravo Ric je bio to srce.
„To nije patriotski“, besnela je Misja. „Oni su okupatori! Moraš doći kod nas.“

U strahu da se telefoni možda prisluškuju, odgovorila sam otresito: „Ovde sam se smestila. Platila sam unapred, a moram i da se i staram o svojoj radnji. Videćemo se za koji dan“, i spustila sam slušalicu.
Ljuta kao i uvek na Misjinu nesposobnost da se dozove pameti čak i u najtežim trenucima, otvarala sam kovčege. Ništa nije bilo dirnuto; špricevi i ampule sedativa i dalje su bili u skrivenom odeljku ispod mog poslaganog veša, baš kao što sam ih i ostavila. Odabrala sam jednu diskretnu crnu večernju haljinu i nisku bisera, srećna kao dete što ponovo imam svoje stvari. Moram da ostavim utisak, a to ću najbolje uraditi tako što ću se pojaviti, kao i uvek, besprekorno elegantna.
Noćas ću večerati pred mnogim pogledima, neka Pariz zna da sam kod kuće.
Hotelski restoran bio je pun kao i uvek, mada ovog puta u njemu nisu bili uobičajeni gosti, bogataši, siromašni pisci što spavaju sa plemićkim suprugama koje se dosađuju, ili svadljivim gostima koji tu stanuju. Oh, ipak ih je još bilo nekoliko, prepoznala sam ih i ljupko im se smešila dok su me vodili do mog stola: bogata američka raspuštenica Lora Me Korigen, koja je ovde koristila apartman već nekoliko godina; Arleti, francuska filmska glumica i ponekad moja klijentkinja, kao i još nekoliko doteranih žena s pratiocima. Međutim, videla sam mnogo više Nemaca u odelima s belim kravatama, kose zalizane briljantinom i sa zumbanim cipelama, tako izglancanim da su mogle poslužiti kao ogledala, rumenih lica i sa zadovoljnim, trijumfalnim pogledom u očima.
„Hoće li mademoiselle večerati sama?“, pitao me je konobar dok mi je punio čašu vodom i stavljao ispred mene jelovnik sa pozlaćenim ivicama u kojem se nalazila ponuda za to veče.
Klimnula sam glavom odmotavajući uštirkani salvet s monogramom R, koji sam potom stavila na krilo dok sam krišom posmatrala prostoriju. Zapanjilo me je kako se toliko toga za tako kratko vreme može promeniti, a da opet sve izgleda isto: blagi zvuci violine iz pozadine, kuckanje finih čaša i srebra na porcelanskim tanjirima, u crno obučeni konobari što prolaze između stolova noseći poslužavnike sa specijalitetima. Videla sam ostrige servirane u činijama s ledom; krvave šnicle sa začinjenim pomfritom i povrćem; jastoge, rakove i druge fruits de mer;xliv i ostala gurmanska jela po kojima je restoran Rica bio čuven kao jedno od najekskluzivnijih mesta u Parizu.
Naručila sam koktel od škampa i supu od luka. Na putu sam jela vrlo malo, hranila sam se slatkišima i trulim narandžama koje smo uspevali da nađemo usput, pa mi je haljina visila kao da sam se skupila. Ali ni sad nisam imala apetita. Stalno sam u glavi čula Misjine optužbe – „To nije patriotski! Oni su okupatori!“ – pa sam počela da sumnjam u svoju odluku da ostanem ovde. Možda bi bilo bolje, ili bar mudrije, da se spakujem i preselim u Ulicu Rivoli. Bilo bi mi bez sumnje grozno, ali bar me niko ne bi mogao optužiti da ignorišem muke naše nacije šurovanjem s nacističkom hordom.
Tad sam osetila da me neko gleda.
Isprva je to bio samo neobičan osećaj, fino golicanje na potiljku. Ignorisala sam ga, usredsredila se na jelo, pa čak i razmenila nekoliko ljubaznih reči sa Arleti, koja je na licu imala previše šminke, kao i obično, kao da su oko nje stalno upaljene kamere, i bila pripita od šampanjca. Upoznala me je sa svojim „pratiocem“, kako ga je nazvala, mada je očigledno bio nemački oficir – mladić snažne građe koji je sa smešnom galantnošću kucnuo petama i naklonio se nad mojom rukom, poljubio mi prste i izjavio da je privilegija upoznati neuporedivu Koko Šanel.
„Vaša radnja“, kazao mi je, „privukla je veliku pažnju mojih drugova vojnika i pokazala se kao inspiracija. Svi žele da odnesu kući, svojim suprugama ili sestrama u Nemačkoj, suvenir koji odražava velelepnost Pariza, a za to ništa nije pogodnije od parfema No5.“
Mora da mi se na licu videlo iznenađenje, jer sam zaista bila iznenađena, pošto se Arleti zakikotala. „Draga, zar nisi znala da je tvoj butik ponovo otvoren? Život mora da se vrati u normalu i tvoje osoblje zarađuje bogatstvo prodajom. Treba da pogledaš sutra. Tvoj parfem je postigao neverovatan uspeh.“
„Hoću“, odgovorila sam i nasmešila se kad su mi poželeli laku noć. Dok su se udaljavali, bacila sam pogled preko ramena, ka stolu za kojim je sedeo korpulentan, znojav muškarac – još jedan nacista, a pri tome i debeo – i proždirao hranu dok je feminizirani mladić stajao pored njega sa servijetom na usluzi.
„To je rajshmaršal Herman Gering“, rekao je jedan tihi glas iza mene. „On je Firerov zamenik, pomoćnik glavnokomandujućeg, general vazduhoplovne flote Luftvafe.“
Okrenula sam se na stolici i ukrstila pogled s parom prodornih ledenoplavih očiju.
Bio je bez sumnje privlačan, odmah sam primetila; a kad se nadvio nad moju stolicu, primetila sam i da je prilično visok. Imao je duge udove veštog jahača, bio je obučen u marinskoplavo odelo sa crvenom svilenom maramicom, koja je sasvim malo virila iz džepa i slagala se sa kravatom, a tamnije plava kosa presijavala mu se od pomade. Po tankim usnama, orlovskom nosu i četvrtastoj vilici podsetio me je istovremeno na Bendorov plemićki ponos i Bojevu odvažnu privlačnost.
Pogledala sam ga strogo. Odmakao se korak nazad i kazao na savršenom francuskom: „Dozvolite mi da se predstavim. Ja sam baron Hans Ginter fon Dinklage. Prijatelji me zovu Špac; to na nemačkom znači vrabac. A vi ste, mislim…?“
„Hvala, znam ko sam“, odvratila sam oštrije nego što je trebalo. Nisam sastavila nijedan dan u Parizu, a već me vreba Nemac – zgodan, da; pritom, izgleda, i nekoliko godina mlađi od mene, ali svejedno Nemac.
„Naravno.“ Spustio je ruku na grudi, a na kažiprstu mu je bio srebrni prsten. „Znam ko ste. Zapravo, znam već prilično dugo. Vidite, već smo ranije sreli.“
„Zaista?“ Proučavala sam ga. „Mislim da nismo, monsieur. Zapamtila bih.“
Okrenula sam se nazad ka tanjiru kad je rekao: „Bilo je to pre više godina u Monte Karlu. Bili ste u crnom kao i večeras, i sa biserima oko vrata. Nisam vam prišao zato što ste bili prilično zauzeti izvesnim ruskim velikim knezom.“
Sledila sam se. A onda, ničim ne odajući iznenadni strah, ponovo sam se okrenula prema njemu. Smešio se. U iznenadnom blesku sećanja, videla sam ga kako stoji na jahti koju sam bila iznajmila za četrdeseti rođendan: vitak muškarac koji me je pratio pogledom. Razgovarao je sa Verom Bejt.
„Ah.“ Široko se osmehnuo. „Vidim da ste me se sad setili.“
„Bili ste na mojoj zabavi. One noći kad sam upoznala…“ Zaustavila sam se na vreme. Ne treba da se hvalim vezom sa Bendorom. Mada je u prošlosti javno podržavao Hitlera, ipak je Britanac i zato ga mogu smatrati potencijalnim neprijateljem Trećeg rajha.
„Da, bio sam.“ Okrznuo je pogledom praznu stolicu naspram mene. „Smem li da vam se pridružim?“
Kako sam mogla da odbijem? Nalazila sam se u prostoriji punoj Nemaca, samo nekoliko stolica dalje od Hitlerovog najistaknutijeg lakeja.
Klimnula sam glavom. Seo je. Konobar nam je žurno prišao. Špac je naručio bocu vina – veoma skupog vina. Dok smo čekali da izvade čep i da malo odstoji otvoreno, kazao je nehajno: „Smem li da vas pitam otkud to da ste u Parizu? Koliko znam, zatvorili ste atelje i otišli.“
Naslonila sam bradu na ruku glumeći opuštenost. Zar sam već pod sumnjom? Kazala sam sebi da ostanem mirna. Ništa nisam uradila.
„Živim u Parizu, zapravo ovde u Ricu. Radnja mi je ponovo otvorena. Zar ne mogu da se bavim svojim poslom a da me ne ispituju?“
„Naravno.“ Uzeo je bocu od konobara i sipao mi vino u čašu. Omirisao je piće pre nego što je probao. „Ah, da. Sjajno. Niko ne pravi vino kao Francuzi.“
„Zar nemate vino u Nemačkoj?“, odvratila sam zajedljivo i ponovo se u sebi trgla zbog svog tona. Kako sam počela, uhapsiće me pre kraja večeri.
„Imamo, ali…“ Nagnuo se ka meni s dečačkim osmehom od kog su mu se nabrali uglovi očiju. „…ali nije baš dobro. Suviše je voćnog ukusa. Osim toga“, dodao je i zavalio se nazad na stolicu, „proveo sam mnogo više godina ovde nego tamo. Kao ataše u Nemačkoj ambasadi u Ulici de Lil, živim u Parizu, s kratkim prekidima, od 1928. Nisam čistokrvni Nemac; majka mi je, znate, bila Engleskinja i poreklom sam iz Hanovera. Jednom sam čak i igrao polo u Dovilu.“ Zastao je procenjujući me svetlim očima. „Verujem da vam je ta igra poznata?“
„Jeste“, odgovorila sam. Nisam znala da li da se izvinim i pobegnem ili da se upustim u razgovor. Zainteresovao me je ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je znao o meni više nego što sam očekivala.
„Sad u službi našeg ministra inostranih poslova Fon Ribentropa, kog je Firer zadužio da nadzire naše važne poslove u Parizu“, objasnio je premda ga ništa nisam pitala. „Postavljen sam u Odeljenje za tekstil naše vojne uprave. A tekstil je i vaš posao?“
„Znate da sam kreatorka. I stoga, da, moglo bi se tako reći.“ Vino mi je udarilo u glavu, pošto nisam pila dve nedelje. Otkrila sam u sebi želju da flertujem s njim. Taj impuls mi je bio neobjašnjiv i, kao što bi Misja rekla, neoprostiv. On je jedan od njih, okupator. Pa ipak, nešto me je kod njega privuklo; u njegovom ponašanju bilo je nagoveštaja suvog humora, gotovo otvorenog izrugivanja, ne prema meni, već prema apsurdnoj situaciji u kojoj smo se obreli, u iskrivljenom svetu svuda oko nas.
„Sigurno imate dobre veze“, konačno sam primetila. Zavukla sam ruku u tašnicu izvezenu perlama da uzmem tabakeru. Čim sam podigla pogled, on je već pružao upaljač. Upaljač je bio Kartijeov, kao i moj. Pripalio mi je cigaretu, smešeći se dok sam ga odmeravala. „Poznajete li mnogo važnih ljudi?“, upitala sam ga. Ispitivala sam ga, isprobavala, i on je to znao. U očima sam mu videla da zna, oči su mu bile nestašne i radoznale, spremne da se igraju. Budući očigledno prefinjen čovek, koji se kreće u visokim društvenim krugovima, bila mu je poznata ta igra.
Ponovo se nagnuo ka meni i prošaputao: „Znam da je rajhsmaršal Gering zavisnik od morfijuma i da je upravnik Rica morao da u njegovom apartmanu instalira ogromnu novu kadu, jer veruje da dugim kupkama u vreloj vodi može da se reši poroka.“
Obuzdala sam uzdah iznenađenja. Fon Dinklade je pogledao preko mog ramena u debelog komandanta Luftvafea, pa dodao, i dalje onim prigušenim tonom kao da delimo neku državnu tajnu: „Ali to neće izlečiti njegovu zavisnost od dijamanata i ženske odeće, kao što je madam Korigen nedavno otkrila. Znate, zauzeo je njen apartman, a nju iselio, pa sad mora da plaća stanarinu tako što mu prodaje neke delove svoje dragocene kolekcije, koje on voli da nosi uz purpurni til i svileni organdin dok pleše valcer s dečacima.“
Morala sam da sagnem glavu pritiskajući usta zglavcima prstiju da zauzdam smeh. Špac se ponovo zavalio na naslon s blaziranim osmehom na licu. „To možda i nema neku važnost u trenutnoj situaciji“, rekao je uzimajući čašu vina. „Ali svejedno, prilično je zabavno, zar ne?“
Jeste, bilo je zabavno. Prvi put otkad su nas nacisti okupirali, uspela sam da zaboravim kako su zastrašujuće mračni, pred smešnom slikom Geringa kako pleše po svom apartmanu u haljini i sa tijarom Lore Me Korigen.
„Svi smo mi samo ljudi“, dodao je Špac, čitajući mi misli na neki natprirodni način. „U jednom trenutku mi držimo vlast. Međutim“, slegao je ramenima, „ko zna koliko dugo? Mi koji smo uhvaćeni između, mademoiselle… Pa, kao što istorija pokazuje, moramo naći najlakši način da preživimo.“
Uhvatila sam sebe kako klimam glavom. „Da, moramo. Barem ja to nameravam.“
Zadovoljno se, grleno nasmejao, sa zavodljivim prizvukom slaganja. „Tako sam i mislio. Dakle, rekao sam vam tajnu. Sad i vi meni zauzvrat morate reći jednu. Kao na primer: zašto ste u Parizu? Obećavam da će to ostati strogo entre-nous.xlv Ja sam častan čovek. Data reč za mene je svetinja.“ Glas mu je poprimio ozbiljan ton. „Takođe, voleo bih da vam ponudim svoju pomoć, ako mogu. Imam osećaj da nešto tražite.“
„Zaista?“ Pripalila sam drugu cigaretu. „Pa, zaista tražim nekoga: svog nećaka, da budem precizna. A ako ćemo biti prijatelji, najpre treba da me zovete Koko.“

X
Špac nije odseo u Ricu. U onom njegovom nonšalantnom maniru, zbog kog je sve što kaže izgledalo manje važno nego što zaista jeste, rekao mi je da ima stan u Ulici Pergolez – trofej koji je zaradio u nedavnoj vezi sa jednom „veoma privlačnom i bogatom pariskom domaćicom“, dodao je i lukavo namignuo, „koja nije sto posto arijevka“. Njegova ljubavnica bila je primorana da sa svojim zadovoljnim mužem napusti Pariz, pa mu je ostavila stan na brigu.
Bio je vičniji šarmiranju nego što bi muškarac smeo da bude; ja sam osetila da ima na umu više od jednog cilja, iako je njegovo zanimanje za mene bilo iskreno, kao i ponuda da mi pomogne. Potvrdio je da sam u pravu, krajem večeri, pošto je insistirao da mi plati račun i da me otprati do recepcije u predvorju, gde su oficiri i njihovo raznovrsno društvo sedeli izmešani, pušili i pili crème de menthexlvi kao aperitiv.
„Da vas pozovem sutra kad se raspitam?“, upitao me je kad smo pripalili cigarete posle večere. Savladala sam se da se ne namrgodim videvši Arleti kako sa divana kraj prozora sa obožavanjem gleda svog mladog oficira, koji ju je zabavljao nekom pričom. Videla sam i druge žene kako se slično ponašaju, kako namirisanim rukama lagano dodiruju ruke u uniformama i zavodljivo gledaju ispod trepavica namazanih maskarom, primamljive i pune obećanja. Kao što je Arleti i sama rekla, život je očigledno morao da se vrati u normalu – ako se dočekivanje nacista sa dobrodošlicom može nazvati normalnim.
„Ne, sutra sam zauzeta“, odgovorila sam. „Moram u radnju, a onda u posetu nekim prijateljima.“ Osmehnula sam mu se zaslepljujućim osmehom koji ne obavezuje, da ublažim odbijanje. Uživala sam u vremenu koje smo proveli zajedno više nego što sam bila voljna da priznam, ali nisam imala nameru da mu dozvolim dalju slobodu dok ne ispuni obećanje da će ispitati šta je sa Andreom. „Imate broj moje sobe, kao i onaj u radnji“, dodala sam, „za slučaj da nešto saznate. Možete mi telefonirati.“ „A hoćete li uveče biti slobodni?“, bio je uporan, ponovo sa onim neformalnim tonom koji je davao do znanja da ga uopšte nisam odvratila. Zaćutala sam i ugasila cigaretu u obližnjoj pepeljari. „Ko zna šta će nam sutrašnji dan doneti?“ Pružila sam mu ruku. Ako se sagne i poljubi je, ili ako je zadrži u svojoj, prihvatiću informaciju koju bude saznao od svojih nadređenih, ma kakva ona bila, ali to će biti sve, odlučila sam. Neću dozvoliti da budem zavedena samo zato što ataše sa dobrim vezama želi da me doda na bez sumnje već impresivan spisak svojih osvajanja.
Zbunila sam se kad je prihvatio moju ruku, rukovao se i odmah je pustio. „Laku noć, Koko“, rekao je i okrenuo se da pođe, ostavljajući me da stojim tamo pomalo zamišljena.
Iznenadio me je. To se sad već retko dešavalo.
* * *
Spavala sam bolje nego ikad od okupacije, zahvaljujući injekciji sedola. Dok sam bila odsutna, oslanjala sam se na sve manje doze tečnog laudanuma. Kad sam se probudila, sveža i bez oblaka ošamućenosti na koji sam već bila navikla, shvatila sam da moram da se otmem zavisnosti. Na to me je dodatno podstakla pomisao na Geringa u kadi punoj vrele vode: nisam znala hoću li uopšte moći da nabavljam sedativ u okupiranom gradu, a nisam htela da pribegavam profiterima na crnoj berzi. Slučaj je hteo da, pošto sam se obukla, zazvoni telefon. Nisam se odmah javila; pomislila sam da je to možda Špac, da ponovo navaljuje. Ako je tako, može da ostavi poruku na recepciji, jer sam sumnjala da je išta mogao otkriti za tako kratko vreme. Telefon je prestao da zvoni, ali onda se ponovo razgalamio, sve dok nisam podigla slušalicu i čula Misjin glas: „Draga, pitala sam se imaš li još naših plavih kapi?“
Ponovo je zvučala zadihano, gotovo pomahnitalo. Shvatila sam. Ona nije napuštala Pariz; zatvorena u kući sa Žožoom i njegovim zajedljivim humorom, gledala je Nemce kako ulaze, pa se neprekidno dozirala i sad je patila zbog nestašice.
„Da, doneću ti malo po podne“, odgovorila sam joj škrgućući zubima. Nisam imala drugog izbora nego da se savladam, znajući da će postati lakoma kad bude mislila da mogu da je snabdem željenom drogom.
„Oh, hvala bogu.“ Uzdahnula je. „Očajna sam. Žožo jednostavno ne uzima zaozbiljno ništa od ovoga. Želi da ih poziva u naš dom – ovamo, u našu dnevnu sobu! Kaže da nam treba novca. Proglasili su Pikasa i ostale umetnike degenericima, ali kupovaće slike sa strane. Misli da će dobiti narudžbine ako budemo…“
Prekinula sam je. „Da, da. Razgovaraćemo o tome kasnije. Treba da idem u radnju.“
Zaćutala je. A onda je rekla, sa vidnom nevericom: „U radnju? Mislila sam da si je zatvorila. Ne planiraš valjda da prodaješ odeću ovim divljacima?“
„Misja.“ Govorila sam umerenim tonom strepeći da ne prisluškuju vezu. „Naredili su da sve počne ponovo da radi. Sve: radnje, bioskopi i pozorišta, izdavačke kuće i modni saloni. Lisjen Lelon, madam Gre, Balensijaga i ostali kreatori pripremaju kolekcije dok mi razgovaramo. Jednostavno ne mogu…“
„Skjaparelijeva ne radi! Otišla je u Ameriku. Isto kao i Mejn Boker. Vioneova je takođe zatvorila atelje, a Molinaks je u Londonu.“ Duboko je udahnula, a onda dodala: „To će biti skandal, Koko. Nacionalna sramota. Niko od njih nije tako poznat kao ti, i kako uopšte znaš da ti drugi kreatori rade? Tek si se juče vratila.“
Zaćutala sam. Telefonska veza je pucketala i šištala. Špac mi je rekao za naređenje ministra inostranih poslova da sve u Parizu mora da radi kao i pre okupacije, izuzev novina i radija, koji su podvrgnuti nadzoru i cenzuri.
„Ne bi se usudila da se upustiš…“, započela je Misja. A onda se predomislila, nije htela da me dalje osuđuje, znajući da bih, pošto sam odbijala da odgovorim, mogla da joj spustim slušalicu. „Dobro“, rekla je, „radi šta hoćeš. Uvek to i činiš, ma šta ja rekla.“
„Samo parfem“, kazala sam. „Samo to. Moje osoblje je moralo da otvori radnju. Prodaju No5 i ostale moje mirise, ništa drugo. Moj atelje ostaće zatvoren.“
„Oh.“ Za trenutak je ćutala. „Pa dobro. Pretpostavljam da se tu ništa ne može učiniti.“
„Ne, ne može. Misja, stvarno moram da idem. Vidimo se uskoro. Molim te, ne brini. Sa mnom je sve u redu, stvarno. Samo moram to da uradim. Andre… On… on je…“ Najednom sam ostala bez glasa. Pre nego što sam počela da ispovedam ono što se ne sme govoriti telefonom, spustila sam slušalicu i prekinula vezu.
Izvadila sam iz kovčega tri šprica i tri ampule. Pomoći ću joj koliko mogu u ovim okolnostima, ali moram prvo da pomognem sebi, pomislila sam dok sam išla ka vratima.

Elen i madam Ober bile su oduševljene što me vide pošto sam ih uverila da shvatam da su morale da otvore radnju. Posao je išao odlično; nemački vojnici su stajali u redu napolju pred vratima butika, čekali su da kupe moje mirise. Ušla sam na zadnja vrata; Elen mi je pokazala prazno skladište rekavši: „Kupuju čak i reklamne primerke, mademoiselle. Žele da ponesu kući nešto s vašim logotipom, da dokažu da su bili ovde. Nisu nimalo nepristojni; ali mi jednostavno ne možemo da održimo zalihe parfema. Moramo da vratimo na posao pet prodavačica da bismo se izborili sa potražnjom. Svakog dana je ovako. Ostali smo na poslednjih stotinak bočica. Sutra ili preksutra sve će biti rasprodato.“
Proverila sam knjige računa i videla da je u pravu. Podigla sam pogled ka njoj. „A one bočice što smo ih ostavile gore u mom stanu?“
„Otišlo“, odgovorila je. „Žao mi je, ali nismo imale drugog izbora.“
„Ne, ne. Oni žele parfem, a i naređeno nam je da ga prodajemo. Tu se ništa ne može učiniti“, kazala sam ponavljajući Misjine reči. „Pozvaću Pjera Vertajmera. Moraće da poveća količinu naše postojeće narudžbine od distributera. Posle svega što mi je priredio, to je najmanje što može da učini.“
„Već smo pokušale. Monsieur Vertajmer nije dostupan.“
Namrštila sam se. „Zašto nije?“
„Nije u Francuskoj. Njegov brat i on otputovali su u Njujork. Kad smo pozvali distributera, rečeno nam je da su Buržoa i njegove podružnice poverene na upravu njihovom rođaku Rejmonu Bolaku. On je odbio da nam se javi. Razgovaraće samo sa vama.“
„Dobro.“ Zgrabila sam knjige sa računima i pošla ka stepeništu. „Telefoniraću mu iz svog stana. Prodajte sve što nam je ostalo od zaliha, a ja ću nam nabaviti još.“
Provela sam preostalo popodne rvući se preko telefona s Rejmonom Bolakom, novopostavljenim nadzornikom moje podružnice Parfema Šanel. Bio je tvrdoglav kako može biti samo neko Vertajmerove krvi. Doveo me je do ludila navodeći više cene transporta i druge prepreke koje su uveli Nemci, da bi iznudio dodatni procenat za povećanu isporuku mog parfema. Završilo se tako što sam vikala na njega dok sam koračala tamo-amo po dnevnoj sobi i vukla telefonsku žicu sa sobom sve dok je umalo nisam iščupala iz zida. Morala sam da pristanem, nije bilo druge, ali sam završila tu raspravu ponovo čvrsto rešena da se izvučem iz kandži osamnaestogodišnjeg partnerstva s Vertajmerovima. Sudski nalozi i tužbe nisu uspeli; više nisam imala mesto u upravnom odboru sopstvene kompanije, a platila sam čitavo bogatstvo za sudske troškove. Šta oni misle, koliko ću još to trpeti?
Odjeci mog govora sigurno su se čuli i u prizemlju, jer kad sam se vratila dole u butik, sad krcat Nemcima, madam Ober me je pogledala i podigla obrve.
„Nemoguć je“, prosiktala sam.
„Doći ću sutra.“ Izletela sam napolje da sa pločnika pozovem taksi kako bi me odvezao u Ulicu Rivoli. Toliko sam bila besna da bih – samo da nije bilo rano predveče i da nisam bila na javnom mestu – uzela dozu na licu mesta na zadnjem sedištu.

Vreme provedeno s Misjom unekoliko mi je odagnalo nezadovoljstvo. Žožo je bio u svom uobičajenom sarkastičnom raspoloženju i šalio se kako su ga Nemci konačno naveli da zavoli ukus bratwursta.xlvii Pošto je dala sebi injekciju u spavaćoj sobi, dok sam joj pomagala da drži špric jer su joj se ruke tresle, sad mnogo mirnija Misja ispričala mi je da su Kokto i njegov ljubavnik, glumac Žan Mare, pobegli na Azurnu obalu da potraže gostoprimstvo književnice Kolet i njenog muža Jevrejina.
„Otišli su kod Kolet?“, zafrktala sam. „Zašto su to uradili, za ime sveta? Ona nikada nije volela naše društvo. Zar ti nije kazala da je užasnuta time što razmišljam da se udam za Iribea?“
„O da, jeste.“ Misjino lice poprimilo je žudan izraz. Pošto se na smrt dosađivala zatvorena u stanu, sa Žožoom i njegovim odvratnim cigarama, bila je željna svoje omiljene razbibrige – tračarenja – i nije gubila vreme da mi detaljno ispriča sve o najnovijim mukama našeg dramskog pisca. „Naravno, kad je videla da naši Žan i Žan troše opijum kao da im je svaki dan poslednji, i da će joj popiti sve osim morske vode, Kolet im je kazala da moraju da idu. Plašila se da će njihove ludosti privući pažnju nekog nacističkog špijuna, i da će joj uhapsiti muža.“
„Ne shvatam. Zašto bi brinula? Nemci nisu okupirali jug.“
Misja je okrznula pogledom Žožoa, koji je hrkao na kauču pošto je popio bocu jeftinog stonog vina i smazao tanjir odvratnih škembića. „Priča se da će vlada u Višiju učiniti sve što joj se kaže“, kazala je okrenuvši ponovo ka meni. „Oto Abec, ambasador Rajha, mrzi Jevreje. Svi znaju da je, kao i Hitler, paranoičan kad su oni u pitanju.“
Zanimljivo. Nikad nije prestalo da me zapanjuje kako Misja, čak kad je i u navodnoj izolaciji, uspeva da bude obaveštena o svemu. Sem toga, pomislila sam, jezivo je čuti glasnu priču o nacističkoj politici, s obzirom na to da su nam bili tu, iza vrata.
„A Lifar?“, kazala sam menjajući temu. „Još mu nisam javila da sam se vratila. Da li i dalje igra?“
„Nije ni prestajao.“ Misja je napravila grimasu. „Čak je sa dobrodošlicom dočekao i Hitlera lično, kad je mein Führer došao ovamo u posetu. Vodio ga je u obilazak Opere. Po Liferovim rečima, prilično se svideo Hitleru. Tvrdi da se niko sa njim nije tako ophodio još od Đaga.“
„Da, pa, on je sujetno stvorenje. Misli da je toliko lep da mu nijedan muškarac ne može odoleti.“
Misja mi se samozadovoljno osmehnula. „Ipak bi moglo biti istina; kažu da je Hitler čudna zverka. U svakom slučaju, Lifar je od sebe napravio metu. Treba da bude oprezan. Nisu svi u Parizu tako kao on željni da dočekaju Nemce.“ Zastala je i pogledala me s nekom namerom koja me je uznemirila. „A ti, draga moja? Kakvi su tvoji planovi? Jesi li već i sama očarala nekog nacistu?“
„Molim te.“ Zakolutala sam očima, ali ona me je prodorno gledala, kao i uvek. „Ko je on?“, htela je da zna. „Molim te, nemoj mi reći da je neka svinja s visokim činom kao Gering.“
„Gering?“ Prasnula sam u smeh. „Da ti ispričam nešto i o strašnom rajhsmaršalu…“
Na moju priču o Geringovim ekscentričnostima toliko se smejala da sam pomislila da je zaboravila na svoje prethodno inkvizitorsko ispitivanje. Pa ipak, dok sam se spremala da pođem pre policijskog časa – Nemci su ga zaveli od devet uveče i niko nije želeo da bude uhvaćen na ulici – pomogla mi je da obučem kaput i kazala: „Moraš paziti šta radiš. Pomoći nećaku hvale je vredno, ali kad ovo bude gotovo, biće odmazde. To dokazuje Lifarovo hvalisanje. Slobodna Francuskaxlviii na sve motri, nećeš valjda da te sopstveni postupci uhvate u zamku kad izbacimo ove svinje?“
Klimnula sam glavom i poljubila je. „U poslednje vreme, nevina sam kao kaluđerica“, našalila sam se. Međutim, kad sam izašla na ulicu da sa pločnika pozovem taksi, u glavi mi je ostalo njeno upozorenje, grickalo me je u pozadini misli.
Možda bi bilo najsigurnije da se pravim kako nikad nisam srela Špaca fon Dinklagea.

Narednih nedelja, dok se septembar kroz neprijatne vrućine vukao prema oktobru, bila sam zauzeta butikom i odlascima na neformalna okupljanja kod Sertovih. Lifar je došao da me vidi, vitak i bronzanog tena kao i uvek, pa me je, presrećan što sam se vratila, izljubio i zabavljao me groznim pričama o raznim susretima s nemačkim oficirima, koji su dovodili svoje francuske ljubavnice ili zdepaste supruge da ga gledaju kako igra, a posle su dolazili iza pozornice da ga miluju „kao kurvu“.
„Pa i jesi kurva“, prekorila sam ga, a on se nasmejao.
„Kako da odolim? Svi su tako plavi i mišićavi; tako arijevskog izgleda. Kažem ti“, rekao je naginjući se ka mome uhu s lascivnim osmehom, „moramo ubediti Koktoa da se vrati. Pariz je tako zreo za berbu!“
Sve je to bila samo priča, mada je u Lifarovom slučaju bilo malo više od toga. Pozvan je da odvede Ruski balet na gostovanje u Berlin, što je odmah izazvalo Misju da se namrgodi. „Nećeš se valjda usuditi. Da se baciš Hitleru pred noge?“
„Već jesam“, Lifar se podrugljivo nasmejao. „Zato me je i pozvao.“
Mari-Luiz, koja je dolazila na naše soaree, pomenula je da je ugostila na ručku neke „prijatne“ Nemce koji govore francuski, kao što je direktor propagande Heler. Došli su da uživaju u njenim ponudama sa crne berze, da čuju pesnike i gledaju plesne recitale Karijatis.
„Zar nisi ti nekad uzimala časove od nje?“, kazala mi je dok sam sedela za klavirom i svirala svoju omiljenu baladu, još iz vremena u Mulenu. „Baš nam je pre neki dan pričala o tome koliko si bila posvećena plesu. Želela si da budeš profesionalna igračica, ili bar ona tako tvrdi.“
Nasmejala sam se podrugljivo. „Nikad nisam želela da budem igračica. I kako to da Eliz još uvek nastupa u njenim godinama? Mora da joj je najmanje sedamdeset. Zamišljam da to nije baš lep prizor.“
„U stvari“, kazala je Mari-Luiz, „mislim da je otprilike tvojih godina, Koko, draga.“
Namrgodila sam se. Već je bilo dovoljno iskušenja putovati s njom preko pola Francuske, moram li da trpim njenu glupost i ovde? Ali onda je pomenula kako je čula da Nemci planiraju da puste većinu od trista hiljada francuskih ratnih zarobljenika koje su zatvorili u logore, pošto su sada neprijateljstva obustavljena zahvaljujući primirju s našom višijevskom vladom, pa sam je ispitivala da dođem do što više informacija.
„Ko je nadležan za puštanje?“, pitala sam. „Kuda će biti poslati?“
Iznenadila se i nadurila. „Nemam pojma. Zašto te to toliko zanima?“
„Onako, bez razloga“, kazala sam, a Misja me je prostrelila pogledom. „Samo sam radoznala, ništa više.“
Misja me je kasnije upozorila: „Mari-Luiz i njeno društvo potpuno su se slizali s nacistima. Ne možeš joj verovati. Potkazala bi i rođenu majku za šniclu.“
Nezadovoljna, vratila sam se te noći u Ric dvoumeći se da li da telefoniram Špacu. Do tada nisam imala vesti od njega, izuzev što me je jednom pozvao u radnju da mi kaže kako se još bavi onim o čemu smo razgovarali. Nije pokušavao da me vidi, što me je uznemirilo više nego što sam očekivala i probudilo sablast moje nestale mladosti. Saznala sam da ima četrdeset pet godina, da je skoro trinaest godina mlađi od mene. Kazala sam sebi da je bolje da ostane na odstojanju. Najzad, imao britansku majku ili ne, bio diplomata ili nešto drugo, on je i dalje jedan od njih, a kod Sertovih sam čula dovoljno glasina da bih znala kako neki od mojih prijatelja ne samo da su indiskretni već su i potpuno nesmotreni. Da, bili smo prepušteni na milost i nemilost stranoj sili, ali Arleti je izazvala skandal u Parizu svojom ljubavnom vezom sa nacistom, a oni što su pozivali na otpor žigosali su Lifara i osudili ga na smrt. Ne bi se moglo reći da je njih bilo briga – Lifar se često šalio da bi, ako ikada bude išao na gubilište, želeo da nosi belu periku poput Marije Antoanete – međutim, kao što je Misja rekla, spremala se odmazda kad se ratne struje okrenu protiv Nemaca.
Pa opet, nisam se mogla odupreti osećanju uvređenosti i potajnog stida što Špac nije uporno nastavio da me mami u svoj krevet.
Jesam li konačno izgubila privlačnost?

* * *
Nekoliko nedelja kasnije, posle još jednog dana provedenog u radnji, ušla sam u predvorje Rica i zatekla Špaca kako čeka.
Odmah je ustao sa stolice, sa šeširom u rukama, u sivom odelu koje mu je isticalo svetloplave oči, tamnoplavom kosom malo razbarušenom, bez pomade. Kad sam ga videla, stala sam kao ukopana. Puls mi se ubrzao.
Nimalo mi se nije dopao taj osećaj.
Kad sam krenula da požurim pored njega, rekao mi je tiho: „Imam novosti.“
Zastala sam i hladno ga pogledala. „Znate broj moje sobe. Sačekajte deset minuta.“
Stigavši u sobu, zaključala sam vrata drhtavim rukama i požurila do ogledala u kupatilu. Izgledala sam kao što sam i očekivala – s tamnim podočnjacima i usnama izgrizenim od svađe s dobavljačima preko telefona. Na meni su se videli umor i neudoban život u tom sobičku bez dovoljno vazduha i svetlosti.
Uzela sam ruž omiljene crvene nijanse i namazala ga tek toliko da ublažim bledilo, utrljavši ga malo i na obraze, i prošla četkom kroz kosu, sa grimasom zbog sedog izrastka. Trebalo je ponovo da se farbam, što je značilo da ću morati da tragam po desetkovanim robnim kućama ili da molim groznu Mari-Luiz da mi nađe odgovarajuću boju na crnoj berzi. Upravo sam htela da prsnem malo parfema kad se začulo kucanje na vratima. Spustila sam bočicu. Osetio bi miris na meni, a nisam želela da izgledam kao da sam previše željna.
Kad sam pustila Špaca u sobu, u meni je nešto napuklo – neka skrivena ljuštura za koju nisam ni znala da postoji. Skrstila sam ruke na grudima, a on je stajao na vratima i izgledao krupniji nego što jeste, ako je to uopšte moguće, neodlučniji od mene.
„Dakle?“, kazala sam, trudeći se da mi glas bude pribran. „Kazali ste da imate novosti.“
Klimnuo je glavom, okrećući obod šešira u rukama. „Vaš nećak Andre Palas nije među onima koji su predviđeni da budu pušteni; ne znam zašto. Istraživanje razloga za to prevazilazi moja ovlašćenja. Postoje stvari koje mi ne dozvoljavaju da vidim, motivi koje mi niko ne objašnjava.“
„Gospode bože.“ Okrenula sam se naslepo ka torbici bačenoj na toaletni stočić i nespretno potražila cigarete. Zapalila sam jednu i podigla pogled ka njemu kroz duvanski dim. Još je stajao tamo samo nekoliko centimetara od praga, s vratima iza sebe, kao da se plašio da zakorači dalje.
„Mislim da ipak mogu da pomognem“, rekao je. „Imam jednog prijatelja iz detinjstva, kapetana Teodora Moma. Postavili su ga za ritmajstera, zadužen je za mobilizaciju francuske tekstilne industrije u ratne svrhe. Mogu da ga zamolim da…“
Onako uzrujanoj, više mi nije bilo važno hoće li pokušati da me zavede ili će izvaditi pištolj. „Zašto ne kažete ono što stvarno mislite?“ Okrenula sam se ka njemu. „To nisu moje ratne svrhe. Nikada nisam želela ništa od ovoga. Vi i vaši ljudi… Vi ste nam doneli taj haos, i sad bi moj nećak zbog toga mogao da umre u vašim prljavim logorima.“
Znala sam da nije trebalo to da kažem. Trebalo je da budem pokorna, da mu zahvalim za trud i zamolim ga da ode, ali u tom trenutku u meni nije bilo nimalo opreza. Briga za Andrea, danak pretvaranja života u senku onoga što treba da bude, poniženja koja sam morala da pretrpim kako bih održala krhotine svoje prethodne egzistencije – sve to je izbilo na površinu, u vreloj bujici koju više nisam mogla da zadržim.
„Mrzim to.“ Zakoračila sam ka njemu. „Prezirem iz dna duše. Ona svinja Gering izbacuje žene iz njihovih apartmana i otima im dragulje za siću; a Abec prljavom propagandom skrnavi naše spomenike. Kažete da vam verujemo. Kažete da ste naši prijatelji. Kakvo je to prijateljstvo, kakav je to rat? Izvršili ste invaziju na naš grad i našu zemlju, i terate nas da pozdravljamo vašu ružnu crvenu zastavu uzvikom Heil Hitler. To je besmisleno. Ponižavajući spektakl. Odvratno mi je sve to.“
Bila sam mu tako blizu da sam ga mogla ošamariti. Umalo nisam to i učinila, pomišljajući kako bi mu cigareta između mojih prstiju ostavila opekotinu na tom njegovom lepom obrazu, ali on me je razoružao s četiri reči izgovorenih blagim glasom: „I ja osećam isto.“
Oglasila sam se zvukom gađenja. „Ne, ne osećate. Sve ovo ste vi Nemci želeli još od prošlog rata: da nas vidite poražene, pod svojom čizmom. Svi vi radite tačno ono što vam kaže vaš Firer, bez obzira na to što je on ludak.“
Pogledao me je u oči. „Jeste li završili?“
Umirila sam se, nisam se ni mrdnula niti išta rekla sve dok mi nije dogorela cigareta u ruci, pa sam morala da je ugasim u pepeljari pored kreveta. Dok sam to činila prljajući prste pepelom, shvatila sam da sam najverovatnije upravo potpisala nalog za vlastito hapšenje. Uvredila sam Hitlera. Ako je sve ono što sam čula od Sertovih iole istinito, ljudi su nestajali zbog mnogo manjih razloga.
Špac je rekao: „Žao mi je što sam vas uznemirio, nije mi to bila namera. I dalje mogu da vam budem od izvesne pomoći u vezi s vašim nećakom, ali to će se pokazati mnogo teže nego što sam mislio. Ako se predomislite, znate kako da stupite sa mnom u vezu.“ Okrenuo se, ruka mu je već bila na kvaki, kad sam rekla: „Čekajte.“
Na zvuk moga glasa stao je kao ukopan. Ako me je njegovo prisustvo navelo da se razotkrijem, primoraću i njega da učini isto. „Jesam li u opasnosti?“ Pošto mi nije odgovorio, dodala sam: „Ne tražim da mi kažete ono što mislite da želim da čujem. Kao što ste rekli kad smo se upoznali, imam osećaj da nešto tražite. Da li ste me uzeli na metu da osigurate moje simpatije? Jesam li sada na spisku?“
On se neveselo nasmejao. „Ovo nije salonska igra, mademoiselle. Ti spiskovi koje pominjete predstavljaju oružje, osmišljeno da uništi živote. Međutim, bar u ovom trenutku, kad bi svi koji govore protiv rata bili uhapšeni… pa, možete zamisliti kako bi Pariz opusteo. Mnogi se ne slažu s Hitlerom, uključujući daleko više Nemaca nego što mislite. Oni vide šta se sprema i, za razliku od njega, u kostima nose lekcije iz prošlosti.“
„Da li se vi slažete?“, pitala sam prkosno, mada sam već počela da žalim zbog svog ispada.
„Ja sam bio vojnik u prošlom ratu“, odgovorio je tiho. „Video sam koliko je patnje izazvao. Ne želim da vidim kako se to ponovo događa.“
„Pa, jeste li sa njima ili ste protiv njih?“
Podigao je ruku. „Ne mogu da kažem ništa više osim da zasad, koliko je meni poznato, niste ni na kakvom spisku, premda nikad ne smete pomisliti da niste u opasnosti. Svi su.“
Želela sam da mu verujem. Na licu mu nisam našla ni traga od prevare, ničim nije odavalo izvrdavanje, pa ipak sam oklevala. Shvatila sam, na svoj užas, da sam otišla predaleko. Izgovorila sam reči koje više ne mogu povući, reči koje bi mogle da me ubiju.
„Uvredila sam vas“, kazala sam zastajkujući. „Ža… žao mi je.“
„Ne, nije vam žao.“ Na licu mu se pojavio osmeh, onaj široki dečački osmeh od kog su mu se nabrali uglovi očiju i koji me je bolno podsetio na muškarce koje sam izgubila. „Vi ste jaka žena. Divim vam se zbog toga. Hvala vam na ovome; nikad to neću zaboraviti.“
Ponovo se okrenuo ka vratima. Ovoga puta sam ga zaustavila tako što sam mu prišla i dodirnula mu rukav. Za trenutak se nije ni pomerio. A onda je okrenuo lice ka meni. „Jesi li sigurna?“
Tiho sam se nasmejala. „Nisam. Ali to me nikada ranije nije sprečilo.“

Kasnije, dok smo spavali u izgužvanoj posteljini, a njegove široke grudi s tamnoplavim maljama uzdizale se i spuštale u ravnomernom disanju, ustala sam i na prstima prišla torbici. Pripalila sam cigaretu i gola otapkala do prozora s pogledom na Ulicu Kambon.
Preko puta je stajala moja radnja sa spuštenim kapcima, a hladan noćni vetar pomerao je belu tendu nad ulazom. Posmatrala sam kako nadstrešnica leprša, kako se debela crna slova mog imena previjaju i postaju nečitljiva, baš kao svet oko mene.
Pogledala sam u Špaca, koji je nešto mrmljao u snu, pušila i razmišljala o muškarcima koji su mi obeležili život: o mome ocu i njegovoj radosti prožetoj vinom, i njegovoj izdaji; o Balzanu, njegovim konjima i njegovoj ravnodušnosti; i o Boju, onome s kim sam upoređivala sve ostale. Ali, dok sam pokušavala da ga prizovem, otkrila sam da se jedva prisećam samo boje njegovih očiju, dodira njegovih ruku. Nekako, i ne primetivši, izgubila sam ga u dugom ćutanju koje je došlo na mesto naše ljubavi.
Ugasila sam cigaretu i polako se vratila u krevet. Špac me je zagrlio, privio me uz sebe i zagnjurio mi lice u vrat. Telo mu je bilo krupno i toplo.
Sklopila sam oči. Nisam uzela sedativ. Nisam htela da on vidi.
Bilo je vreme da zaboravim.