Gospođica Šanel

First topic message reminder :

Rođeni u siromašnoj seoskoj sredini, Gabrijel Šanel i njeni braća i sestre poslati su u sirotište nakon majčine smrti. Časne sestre su podsticale Gabrijelinu izuzetnu veštinu šivenja, talenat koji će ovu samovoljnu mladu ženu lansirati u život daleko od bede njenog detinjstva.

Pošto se transformisala u Koko – švalju i povremeno pevačicu balada – mala brineta je sva gorela od ambicije, a njen žar je privukao bogatog kavaljera koji će postati ljubav njenog života. Uronila je u njegov svet novca i luksuza, i otkrila slobodu koja će u njoj pobuditi kreativnost. Međutim, tek kad je ljubavnik odvede u Pariz, Koko pronalazi svoj životni poziv.

Odbacila je kitnjastu modnu liniju utegnutu korsetom i stvorila elegantni, minimalistički stil koji je odražavao mladalačku opuštenost i samopouzdanje žena dvadesetih godina prošlog veka. Kako se njena reputacija širila, a njen modni biznis doživeo vrtoglavi uspeh, Koko se obrela u ekskluzivnim društvenim krugovima i boemskim salonima. Kad je Pariz pao pod nacističku okupaciju, Koko je bila primorana da donosi odluke koje će je kasnije proganjati.






Gospođica šanel-K. V. Gortner

X
Balzanovo odsustvo me je najpre zbunilo, a onda povredilo, pa me je uvredilo, te sam sećanje na njega zgazila kao jednu od brojnih bubašvaba u sobi.
Jedne noći, dok sam nastupala s beuglant u nekoj groznoj numeri, golih ramena, obučena u neki ponižavajući kostim, kakve je vlasnik lokala zahtevao da nosimo i da još i plaćamo da ga iznajmimo, ugledala sam Balzana kako ulazi u kabare. Iako je bio na drugom kraju prostorije, odmah sam ga prepoznala i osetila kao da me je neko nogom udario u stomak. Reči pesme su mi gorke treperile u ustima. On se osvrtao oko sebe, očigledno zgrožen neotesanim toptanjem čizama i pljuvaonicama za duvan za žvakanje. A onda se polako okrenuo prema pozornici.
Mora da me je spazio, onako mršavu, u haljini čiji se gornji deo držao zahvaljujući pribadačama jer sam mnogo izgubila na težini, ali ja sam se pretvarala da ga ne vidim. Završila sam s pesmom i pobegla od zlokobnih zvižduka što su usledili, da svučem kostim iza pozornice, iako je upravnik vikao: „Nisi završila! Na tebe je red da otvoriš torbicu s napojnicama.“
U tu torbicu je on uvek zavlačio ruku i uzimao znatan deo. Samo sam ga prostrelila pogledom i izjurila kroz zadnja vrata napolje, ne mareći hoću li isprljati jedini par cipela u uličici u kojoj su se gosti olakšavali.
Osećala sam mučninu kad sam uletela u sobu. Odbacila sam kaput i pogledala se u ogledalo. Izbegavala sam to nedeljama, ne želeći da vidim posledice svoje tvrdoglavosti. Sad kad sam konačno pogledala svoj odraz, iz grla mi se oteo vrisak.
Ponovo sam imala lice kao u detinjstvu: krupne ugašene crne oči iznad ispijenih obraza. Brzo sam se okrenula i potražila u torbi skoro praznu kutiju cigareta (pušila sam neprekidno, najjeftinije cigarete koje sam mogla da kupim, jer su mi pomagale da ne osećam glad).
Začulo se kucanje na vratima.
Sledila sam se, ne mičući se sve dok mi plamen šibice nije opekao prste. Neću otvoriti. Može da kuca dok mu zglavci na prstima ne prokrvare. Može da ide dođavola, nazad svome privilegovanom životu, svojim prokletim kolima i praznim obećanjima.
„Koko“, rekao mi je razgovetno, jer su vrata bila tanka skoro kao i ja. „Znam da si unutra. Otvori. Želim da te vidim. Svuda sam te tražio.“
To je delovalo. Bacila sam se na vrata, širom ih otvorila i, pre no što je zakoračio preko praga, povikala sam: „Svuda? Gde si tražio? Sve vreme sam bila ovde, u istoj ovoj sobi koju smo zajedno iznajmili. Želeo si da me vidiš? E pa, evo me. Pogledaj me!“
Zalupila bih mu vrata pred nosem da ih nije zakočio stopalom. Dok je ulazio, povukla sam se, tako besna da bih ga mogla zadaviti golim rukama.
„Gospode bože. Šta su ti to uradili?“, rekao je blago.
Skljokala sam se na mestu gde sam stajala, pokrila sam lice rukama i zajecala. Takvu žalost nisam osetila otkad mi je otac otišao. Izlila se iz mene, svi gubici i sva pometnja, neverica pred tim da će – koliko god se trudila, koliko god bila jaka, svet uvek biti jači, grobnica iluzija koja će me sahraniti pod svojom težinom.
„Sad ćeš poći“, čula sam ga kako šapće dok me je obuhvatio rukama oko struka i podigao uz sebe, a ja plakala i pokušavala da ga odgurnem. „Poći ćeš da živiš u mome zamku. Dosta s tim ponosom. Želim da budeš sa mnom.“

"Nije me briga šta misliš o meni.
Ja o tebi ne mislim uopšte."

XI
Koja devojka ne želi da se o njoj neko stara?
To sam ponavljala sebi kad me je Balzan odveo u Mulen da se oprostim. Posle teških iskušenja u Višiju, čak i Mulen je izgledao kao raj, ali došla sam samo u posetu tetkama. Na sebi sam imala novi crni laneni žaket uz suknju koje mi je on kupio – ostalu odeću sam bacila u krpe – i skromno sam sedela dok je on uveravao Luiz da mi ništa neće nedostajati.
Adrijen je oduševljeno pljesnula rukama, kao da se Balzan spustio na kolena da mi da prsten. Za nekoliko meseci koliko smo bile razdvojene, povratila je samopouzdanje i sva je sijala jer joj se Moris de Nekson zaista i dalje udvarao, mada nije objasnila zašto nije došao da je vidi u Višiju. Luiz joj je našla odgovarajuću pratilju, poznatu po svojim provodadžijskim veštinama, koja je predložila put u Egipat za barona i Adrijen, s još nekoliko parova, da se ljubavnici udalje od svog okruženja i vide da li je brak zaista ono što žele. Adrijen mi je kasnije poverila – dok smo šetale gradskim trgom – kako Neksonova porodica od njega očekuje da se oženi devojkom svoga ranga, ali on im je kazao da želi samo nju, pa se tako spremala za bitku da pridobije njegovu porodicu.
„Mnogo sam srećna zbog tebe“, kazala sam, iako sam se pitala hoće li moći da izdrži neizbežan prezir jer će je smatrati baronovom ljubavnicom. Pitala sam se i koliko je Luiz voljna da to dozvoli, s pratiljom ili bez pratilje, mada sam shvatala da će isto biti i sa mnom i Balzanom, iako on to nije rekao. Bilo mi je teško da procenim situaciju koju sam bila spremna da prihvatim. Štaviše, Adrijen je bila zaljubljena, dok ja nisam osećala ništa ni blizu slično tome prema Balzanu. Zahvalnost da, i olakšanje što me je pronašao, jer bih sama propala; međutim, koliko god da sam ispitivala svoje srce, nisam osetila ništa nalik Adrijeninoj želji da bude s Neksonom. I zaista, strahovala sam od daljih intimnosti, premda je to bilo neizbežno. I ponovo, dok me je Adrijen zasipala svojim nadama, pitala sam se jesam li ja sposobna za neugasivu strast koju je opisivala.
Tante Luiz mi je poželela bonne chancexi i odvratila pogled, priznajući tim gestom da joj je laknulo što idem. Ispostavilo se da sam pravo dete svoga oca, rešeno da ide svojim putem; za sve je bilo bolje ukloniti me iz Adrijenine blizine. Ja sam samo nećaka, dok joj je Adrijen sestra, na koju mora da usmeri svu svoju pažnju ako Adrijen hoće da zadobije barona. Ja sam postala prepreka, nepoželjni podsetnik na to kako devojke mogu da završe. Kao i u detinjstvu, moraju me brže-bolje otpremiti, da im ne budem pred očima.
To saznanje me je otvrdnulo. Napustila sam Mulen bez osvrtanja, mada mi je sestra Antoanet ostala u samostanu, a Žilija samo sat vožnje dalje, u kući naših babe i dede. Želela sam da ih vidim, ali nisam htela ništa da objašnjavam. Tante Luiz će ih uskoro obavestiti kako sam odlutala bez ikakve nade da se vratim na pravi put. Znala sam da tako misli; videla sam joj to u očima. Nije verovala da će se Balzan ikada oženiti mnome.
A nisam ni ja. Ali donela sam odluku pa šta bude.

Kuća koju je Balzan kupio nedaleko od Kompjenja bila je zamak iz sedamnaestog veka impresivnog imena – Roajalije – ali nimalo impresivno održavan. Relikvija iz prošlosti, s plesnivim nameštajem i draperijama na prozorima i vratima, bez grejanja osim masivnih čađavih kamina. Sobe su bile puste godinama, pune samo teških stolova i stolica zastrtih čaršavima. U kade i lavaboe tekla je smeđa voda. Uglovi su bili zaprljani izmetom glodara.
Balzan je delovao neobično mirno s obzirom na njegovu zahtevnu prirodu. Primetio je da će renovirati zamak, ali da se zasad mora usredsrediti na konje koje je kupio, na njihove staje, i na krčenje okolne šume kako bi imao teren za trku i livade za polo.
Otkrila sam da se u izvesnom smislu promenio, mada nisam mogla tačno da odredim kako. Obnovio je prijateljstva iz prošlosti, priznao da je razlog zbog kojeg tako dugo nije došao u Viši bilo neplanirano putovanje u Pariz radi jednog „zakasnelog posla“. Nije objasnio kakav je to bio posao, a ja nisam pitala. Osetila sam da nema baš na umu ljubavnicu koja mnogo zapitkuje.
Šta god da je imao na umu, trebalo je da prođe vremena da bih to otkrila. Pustio me je da izaberem spavaću sobu za sebe, sa zasebnim kupatilom i salonom, gde mogu da čitam i pravim svoje šešire. Pravi luksuz, bez obzira na to što je voda neujednačeno tekla i prskala iz slavina, a cevi stenjale kao invalidi. Uživala sam u svom prostranom apartmanu, u osećanju da mogu da dolazim i odlazim kad god hoću, da donosim puna naručja knjiga iz dobro snabdevene biblioteke (koju je kupio zajedno sa zamkom) i provodim beskrajne sate opružena na tepihu, lutajući u mašti.
Balzan mi je dao novca da kupim nove šešire i ukrase. U nastupu kreativnosti, radila sam po celu noć, dok sve površine u salonu i susednoj sobi nisu bile prekrivene gotovim šeširima. Balzan je prošetao i sve ih osmotrio sa osmehom na licu; najveći deo dana je bio odsutan, zaokupljen svojim projektima.
Sastali bismo se uveče na večeri, koju nam je servirala nenametljiva posluga. Ja sam ćaskala o svojim najnovijim kreacijama i romanima koje sam pročitala ne zatvarajući ih, uživajući u sveže skuvanoj hrani. Posle Višija, zaista nikad više neću dozvoliti sebi da ponovo budem gladna.
„Ko bi pomislio da ćeš sve to uradiš?“, kazao je on pripaljujući cigaretu posle večere. „Mislio sam da spavaš do podneva i kupaš se do tri.“
„Pa i to“, priznala sam. „Ali nisam sasvim dokona.“ Istina je da sam osećala blagu nelagodnost što živim od njegovog bogatstva, celog života sam radila. Nisam mogla da se naviknem da po ceo dan sedim besposlena. Vreme mi je prolazilo uz knjige, jer čitanje nije pasivna zanimacija ako to radiš kako treba, i uz moje šešire; ali već za nekoliko nedelja počela sam da osećam nemir zbog besciljnog života. Dok sam razmišljala šta bih još mogla da radim da bih zaradila povlastice koje mi Balzan pruža, zahvatila me je blaga panika. Ono za čim sigurno žudi nisam još bila spremna da mu dam, pa mi je iznenada izletelo: „Mogao bi da me naučiš da jašem.“
On se lenjo nasmešio. „To bi bilo zabavno. Ne plašiš se konja?“
„Ne, naravno“, odvratila sam, mada nikad nisam nijednog uzjahala. „Pretpostavljam da nije teško.“
On se nasmejao gaseći cigaretu. „Onda ću, čim mi stignu konji, naučiti svoju malu Koko kako da sedi u sedlu. Mislim da bi to bilo dobro jer planiram da pozovem ovamo neke prijatelje, a većina njih voli da ide u lov.“
U glas mu se ušunjao neki čudan ton. Otišao je u biblioteku, a ja sam se vratila na sprat da radim na svojim šeširima. Međutim, nisam bila usredsređena na posao kao obično. Šetala sam tamo-amo po sobi, zurila kroz prozor u mrklu noć, u obrise drveća na nebu boje indiga.
Kad su se vrata iza mene otvorila, znala sam zašto je došao. Okrenula sam se i ugledala ga na pragu. Zakoračio je unutra i zatvorio vrata. Kad je podigao ruku da skine kragnu s košulje, podigla sam pogled ka njegovom licu.
„Hoćemo li?“, rekao je.
Stajala sam mirno, s cigaretom koja se dimila među prstima.
„Samo ako ti to želiš“, dodao je pa izvadio srebrnu tabakeru iz džepa pantalona i spustio je pored lampe na mom noćnom stočiću. „Ne želim da te primoravam.“
„Ne, naravno da želim“, odgovorila sam. Srce mi je lupalo kao ludo dok sam nespretno otkopčavala haljinu. Posmatrao me je s gotovo nehajnom ravnodušnošću kad sam se izvukla iz haljine, a onda i iz potkošulje. Stajala sam s rukama prekrštenim preko grudi, u donjem rublju nagužvanom oko bedara. Sad je preda mnom bio onaj trenutak kog sam se užasavala, a nisam imala pojma šta on očekuje. Kroz glavu su mi letele slike horistkinja iz Zlatne palate, kako ljuljaju kukovima i naginju se preko stolova da pokažu dekolte. Očekuje li od mene neku takvu bezobraznu predstavu?
On je pak razgrnuo pokrivač mog kreveta pa skinuo košulju i pantalone. Grudi su mu bile iznenađujuće mršave, kao dečačke, blede kože i uzane. Nije mi se svideo prizor njegovih neobično mesnatih grudi s bradavicama, pa sam spustila pogled ka njegovim bokovima – širim nego što sam mislila da su kod muškaraca – i debelim nogama obraslim gustim maljama. Ličio je na nekog nakaznog kentaura: žgoljav u gornjem, ali krupan u donjem delu tela. Kad sam ugledala mali, mlitavi penis kako mu visi iz crvekastosmeđeg gustiša među nogama, tamnijeg od njegove kose, osetila sam odvratnost. Mnogo bolje je izgledao u odeći.
Zavukao se u posteljinu i potapšao mesto pored sebe. Ušla sam u krevet misleći kako sigurno izgledam apsurdno u donjim gaćama nabranim oko bokova i sa obnaženim malim grudima. Smandrljala sam se pod pokrivač što sam brže mogla.
Pružio je ruku da me miluje, prelazio je šakama po mojim grudima, štipao mi bradavice, a ja sam zatvorila oči i pokušala da ne mislim, ali neprestano sam videla paučinu u jednom uglu tavanice, s paukom kog sam svakoga dana posmatrala kako hvata muve i strpljivo umotava njihova još trzava tela u svoju smrtonosnu čauru. Nazvala sam ga Margo. Sad je sedeo tamo, nepokretan, čekajući na gozbu, a ja sam se osećala kao njegova žrtva kad je Balzan počeo da me ljubi po vratu.
Nije bilo kao u romanima koje sam čitala. Nisam to ni očekivala; dosad sam već nagađala da književne ekstaze moraju biti malo prizemnije u stvarnosti, jer kako je moguće da jedan tako običan čin koji svi zovu la petite mort može biti vrhunac nečijeg iskustva? Pa ipak, očekivala sam da nešto osetim. Uznemirila me je činjenica da nisam. Kad je napredovao s mog vrata na grudi sisajući ih kao beba majčine bradavice, morala sam da obuzdam iznenadnu želju da se zakikoćem. Izgledalo mi je tako… kao neka farsa, tako nije ličilo na nas.
„Da li ti se sviđa?“, čula sam ga kako mrmlja s mojom bradavicom u ustima, a ja sam pretpostavila da bi trebalo da mi se sviđa, pa sam se oglasila lažnim stenjanjem. Izgleda da mu se to dopalo, jer se uzbudio grizući i ližući, sve dok nisam osetila tvrd penis uz butinu, pa sam pomerila noge da izbegnem dodir. Taj moj gest shvatio je kao dozvolu da se odmah popne na mene, uzdišući: „Ah, Koko, tako sam dugo čekao.“
Bolelo je! Dah mi se presekao jer je neočekivano zapeklo kao vatra kad se spustio na mene, prodirući, ispuštajući neke zvuke kroz stisnute zube. Mislila sam da se nikad neće završiti, a onda se završilo, iznenada. Uz krik, naglo se povukao i izlio mi na stomak vruću lepljivu tečnost.
Pogledala sam pod čaršave, u ljigavu tečnost. A onda sam ugledala mrlje krvi na posteljini i na unutrašnjoj strani mojih butina, pa podigla pogled ka njemu.
„Nisi mi rekla“, kazao je, ne optužujući ali s izvesnim iznenađenjem. „Da sam znao, ne bih bio tako uporan.“
Naterala sam sebe da slegnem ramenima. „Jednom se moralo desiti. Drago mi je što si to ti.“
Poljubio me je i odvojio se od mene, pa pružio ruku da uzme srebrnu tabakeru. Pripalio je dve cigarete i jednu dao meni. Ležali smo jedno pored drugog ne dodirujući se, pušeći, a onda je uzdahnuo. „Pa, bilo je divno. Laku noć, Koko. Hvala ti.“
Uspela sam da se slabašno nasmešim dok se oblačio i izlazio. Margo se iz svog ugla spustio na niti mreže da gricne svoje obmotane žrtve.
Nisam imala želju da ponavljam to što se dogodilo, ali ako je to cena, mogu da istrpim.

XII
Stigli su njegovi prijatelji i poremetili spokojnu monotoniju kuće. Balzan mi je ponovo došao u krevet samo dvaput. I dalje nisam ništa osećala, ali činilo se da on to ne primećuje. Uvek bi posle popušio cigaretu sa mnom, a onda me ostavljao samu. Cenila sam tu njegovu obzirnost jer mi je davala vremena da se okupam i sperem sa sebe miris njegove kolonjske vode, kao i prljavštinu sa stomaka. Posle kupke bih čitala ili ukrašavala šešir, izbegavajući misli o tome kako sigurno nešto nije u redu sa mnom kad ne nalazim nikakvog zadovoljstva u činu u kom on tako očigledno uživa. Ali nisam mogla a da se ne pitam da li je tako sa svakim parom, da li se svi upuštaju u isti ritual, s preciznošću bez strasti. Ma koliko bila neiskusna, sumnjala sam u to. Po svemu sudeći, ljudi poput Adrijen i Neksona ne bi prolazili kroz takva iskušenja da bi se venčali samo radi tako bedne nagrade.
Dolazak ljudi koje nisam poznavala još je više pojačao u meni osećaj da sam uhvaćena nespremna. Čuvši metež u prizemlju, razabrala sam ženski glas među ostalim glasovima i širom otvorila vrata ormara da izaberem neku od haljina koje mi je Balzan kupio – izveštačene odevne predmete pune traka i čipaka koje su me gušile. Podozrevala sam da će me ta žena, ko god da je, sasvim sigurno zaseniti, pošto me ove haljine samo pretvaraju u nešto što ja nisam. U nastupu odlučnosti, izvadila sam ansambl koji sam sama sašila.
Jednoga dana sam se dosađivala jer nisam imala šta da radim, pa sam se povela za iznenadnim hirom. Uzela sam jednu od Balzanovih starih večernjih košulja, potkratila je u struku i dodala okruglu kragnu. Ostavila sam kopčanje spreda, a umesto uobičajenih kopči prišila sam dugmiće presvučene tkaninom. Sad sam je uparila sa uskom suknjom boje kamilje dlake, koju sam kupila prilikom jednog odlaska u Kompjenj radi nabavke zalihe šešira, i pojasom sam skupila komotan bež džemper – takođe Balzanov, pošto se slučajno skupio prilikom pranja – i obula krem cipele s niskom potpeticom i kopčom.
Na brzinu sam se pogledala u ogledalu. Komplet je bez svake sumnje bio ekscentričan, s prenaglašenim muškim tonovima: izgledala sam kao devojčica što se igra prerušavajući se u očevu odeću, ali tu iluziju je dočaravala i linija riševa koja mi se dopadala jer se slagala uz moju koščatu građu. Sigurno ću ostaviti utisak, pomislila sam, i obazrivi smešak u ogledalu prerastao je u široki osmeh.
Bolje je i da te prekorevaju nego da te ignorišu.
Sišla sam stepenicama u dnevnu sobu, gde su se okupili Balzan i njegovo društvo. Bili su elegantni i lepo obučeni; nad njima je lebdeo oblak duvanskog dima dok su pijuckali viski iz kristalnih čaša i ćeretali. Kad sam se pojavila, okrenuli su se kao po komandi da me pogledaju, bez osude ili zamerki, shvatila sam sa olakšanjem, već više s ljubopitljivošću, kao da sam neki trofej koji Balzan ima da izloži. Prišao mi je dugačkim korakom i uzeo me za ruku.
„Koko, dozvoli mi da ti predstavim…“ Imena koja je izdeklamovao iščilela su mi iz glave čim ih je izgovorio; kasnije ću neke od njih dobro upoznati, ali tad sam bila previše smetena, smešila sam se i klimala glavom sve dok nismo stigli do bujne i lepo građene žene koja je sva bila u volanima i uvojcima i koja me je, svojim plavozelenim očima pod gustim trepavicama, osmotrila s neskrivenim zanimanjem.
„A ovo je Emilijen D’Alanson, čuvena glumica.“
Ona se nasmejala smehom iskričavim kao šampanjac. „Čuvena za tebe, dragi moj Etjene, ali ne i za ovo tajanstveno stvorenje. Ona ne zna za mene.“ Osmehnula mi se, otkrivajući sitne zube boje slonovače. „Enchanté, ma chère.xii Vidim da si baš onakva kao što Etjen tvrdi.“
Način na koji ga je pominjala odavao je intimnost. Kad sam shvatila da su zacelo više od prijatelja, Balzan se nasmejao i rekao: „Emilijen mi je bila ljubavnica. Onaj posao u Parizu koji sam pominjao: to je bila ona.“
Izjavio je to mirno, kao i kad mi se zahvalio pošto smo otišli u krevet. Emilijen ga je vragolasto lupila po ruci svojom zapanjujuće glatkom šakom. „Pravi si nevaljalac. Ostavio si me i nisi platio, pa nameravam da ti podnesem račun. Nema tog muškarca koji će napustiti Emilijen D’Alanson a da ne isprazni konto.“
Balzan se nasmejao i vratio gostima. Emilijen mi se ponovo osmehnula, ovoga puta toplije. Bila je izuzetna, s besprekornom belom kožom, ružičastih ali ne i rumenih obraza, sa crvenkastozlatnom kosom, visoko podignutom po najnovijoj modi, s kovrdžama oko ovalnog lica. Razbarušena haljina joj je bila od azurnoplave svile sa šinoaz uzorkom ždralova i vodopada u tkanju, koja bi izgledala grozno na bilo kojoj drugoj ženi. Dragulji oko njenog vrata i ručnih zglobova oduzimali su dah, ali bilo ih je previše, nikad još nisam videla da neko danju nosi toliko dragog kamenja. Sve na njoj bilo je prenaglašeno, teatralno, pa ipak je samo pojačavalo njenu privlačnost.
Shvatila sam da sam u prisustvu žene koja je više od glumice. Mora da je Emilijen D’Alanson jedna od grandes cocottes o kojima mi je pričala Adrijen.
„Kako ti je ovde u Roajalijeu?“ Uhvatila me je pod ruku i povela dalje od ostalih, ka dvokrilnim vratima što vode na verandu. „Čini mi se da je prilično zastrašujuće, zar ne? Kao da je Marija Antoaneta lično boravila ovde na putu ka giljotini.“
Morala sam da se nasmešim. Tako je delovala na ljude. Osećala sam da ništa što kaže ne može nikog uvrediti.
„Dvorcu stvarno treba renoviranje“, odvratila sam.
Nasmejala se kao da oduševljeno prede. „Zaista mu treba. Ali Etjen je toliko obuzet svojim konjima da će ignorisati kuću dok mu se ne sruši na glavu. Hvala bogu te ima tebe.“ Zastala je i odmerila me od glave do pete. „S obzirom na tvoj stil, mislim da bi mogla da se latiš renoviranja umesto njega. Imaš pristupa njegovom novcu, pretpostavljam?“
Gotovo da nisam znala šta da joj odgovorim. Konačno sam promrsila: „Valjda bih imala kad bih tražila.“
„Onda moraš tražiti.“ Nagla se ka meni. „Uzmi sve što možeš, draga. Mladost i ljubav s vremenom blede, ali novac nikad ne gubi svoj sjaj.“ Povela me je na verandu. „Ah, kakav veličanstven vazduh: tako svež i mirisan, a ne kao onaj grozni smrad Pariza! Da prošetamo malo?“ Samo što sam htela da kažem da se slažem, naglo je stala. „Oh, zaboravila sam unutra svoj chapeau. Budi srce pa mi ga donesi.“
Okrenula sam se i ušla u kuću da nađem njen šešir – bilo ga je teško prevideti, monstruozno prenakićenog nabranim trakama i perjem. Nikad ne bih bila tako uslužna ni prema kome, pa ipak sam joj ga rado donela i gledala je kako ga stavlja na glavu, pomažući joj s brojnim iglama potrebnim da bi se održao na svom mestu.
„Koliko truda“, kazala je. „Šta sve moramo da radimo mi žene da bismo izgledale najbolje što možemo. Zahvalna sam za ovaj vikend jer mogu da odložim oklop.“ Mahnula je ljupko šakom pokazujući na sebe. „Ali ne i šešir; dama mora da štiti svoj ten.“ Okrenula se i zagledala u vrt pa dodala: „Čujem da si vešta s iglom. Kad je dolazio u Pariz, Etjen mi je pričao da praviš prelepe šešire.“
Stajala sam mirno. Odmerila me je s veseljem u očima. „Pa, ma chère? Praviš li?“
„Pravim. To mi je… to mi je hobi.“
„Dakle, moramo da vidimo taj tvoj hobi. Uvek me zanimaju novi šeširi; moda u Parizu se menja tako brzo da si jednog dana odevena po poslednjoj modi, a već sutradan juriš kod krojačice da potrošiš kamaru para. To je cena slave: kad svi gledaju u tebe, ne smeš sebi da dopustiš grešku.“
Otkrila sam da mi se veoma dopada. Mora da je osetila moje divljenje jer me je ponovo uzela pod ruku. „Mnogo bih volela da budemo prijateljice. Balzan mi je drag, iako je odbacio moje usluge i lud je za tobom. Mislim da ga nikad nisam videla tako zaluđenog.“
Zar jeste?
Nasmešila sam joj se. „I ja bih to volela“, odgovorila sam i palo mi je na pamet da nikada ranije nisam imala prijateljicu, ako ne računam Adrijen, koja mi je sad delovala daleko. Otputovala je u Egipat sa svojim baronom, da se pripremi za život za koji sam zaključila da ga ne želim. O čemu bismo razgovarale kad bismo se ponovo videle? Ma koliko Balzan bio lud za mnom, nisam imala iluzija da je ijedno od nas dvoje zaljubljeno.
Emilijen me je povela niz stepenice verande. Nismo razgovarale, ali dok smo šetale baštenskim stazama zaraslim u zelenilo, osećala sam pritisak njene ruke na svom rukavu, tako lagano kao da me gotovo i ne dodiruje, i prvi put otkad sam znala za sebe, bila sam zadovoljna.

Dok su Etjen i ostali muškarci paradirali u jahaćim pantalonama oko nas, Emilijen i ja smo pile kafu na verandi, grickale čokoladu i razgovarale o njenom životu u Parizu, gde je glumila na sceni i imala stan s pogledom na Tiljerije. Govorila je kao da sam bila u Parizu i poznajem sva ta mesta koja pominje – operu, pozorišta, kafee, bistroe i radnje – a ja sam se pretvarala da je tako, stideći se da priznam da nisam videla skoro ništa od sveta.
Tog vikenda je namerno izbegavala da nosi raskošne haljine i šešire veličine poslužavnika, izležavala se u vezenim svilenim kućnim haljinama sa širokim rukavima i dijamantskim kopčama, kose puštene niz leđa. Imala je kosu kao Madona, tako dugu i gustu da se širila oko nje kao oblak. Međutim, koliko god da je bila ležerno odevena (ležerno za sebe, za mene je to i dalje izgledalo kao gala odeća), primetila sam da nikad ne skida korset.
Kad sam konačno skupila hrabrosti da je pitam da li boli biti ceo dan tako stegnuta u kitovu kost, odgovorila je: „To je mučenje koje moramo izdržati jer donosi nagradu. Nemoj nikom reći, ali više nisam mlada kao nekad, ma chère, ali moram da održim tu iluziju.“ Osmotrila me je zamišljeno. „Zar nikad ne nosiš korset?“
Naravno da sam nosila, mada što je manje moguće, i ne otkad sam ostavila pevanje u kafeima. Odmahnula sam glavom. „Ne volim ih“, odgovorila sam i ponovo mi se učinilo da ona vidi sve, sve do one devojčice koja nikad nigde nije bila i koja ne ume da se oblači.
Uzdahnula je. „Mladost je tako elastična. Gotovo si nevidljiva kad te gledam sa strane. Tako ravna i tanka – zavidim ti. Mada bi ti korset podigao grudi, a muškarci kao Balzan… pa, vole žene s oblinama.“
Je li mi to mana, nedostatak oblina?
A onda, neočekivano, upitala me je za šešire. Užasavala sam se tog trenutka, strepeći da će joj, tako prefinjenoj, moje kreacije biti slaba zamena. Ipak, povela sam je na sprat, u svoj salon, gde sam prethodno (držeći je podalje) provela sate raspoređujući šešire tako da se vide u najboljem svetlu. Steglo mi se u grudima kad je prišla šeširima poređanim na sto kraj prozora. Ništa nije rekla, prelazila je prstima iznad šešira ne dodirujući ih. Pojma nisam imala šta misli. Baš sam htela da izvalim kako pravim te šešire da bih se nečim zanimala i da ne očekujem da se ikome svide, kad me je pogledala preko ramena. „Smem li da probam neki?“
Zastala je kraj moje najukrašenije kreacije, okruglog šešira s posuvraćenim obodom, crnim svilenim kamelijama i crnim perjem prišivenim okolo. Taj mi je bio najmanje drag. Nisam ga još smatrala savršenim, ali kad ga je uzela i prišla ogledalu, iznenada sam shvatila da je za nju idealan. Emilijen nije bila poput mene, nije bila sitne građe. Premda ne debela, bila je visoka i punačka, a telo joj je imalo neprirodan oblik peščanog sata, istaknut korsetom, s bujnim grudima, tankim strukom i punim bokovima. Šešir je isticao njenu monumentalnu figuru i nije je poklopio. Stavila ga je i naherila glavu u stranu. Blago se namrštila.
Hitro sam joj prišla i ispravila šešir tako da joj je padao pravo na čelo, sa spreda podignutim obodom. „Tako treba da se nosi?“, upitala me je nesigurno.
Klimnula sam glavom, „Treba da ti uokviri lice.“
„Ali onda… onda frizura mora…“
„Mora da bude jednostavna. Ne može se namestiti kako treba ako je kosa podignuta previsoko.“
„I bez umetaka od konjske dlake u punđi?“ Pogledi su nam se susreli u ogledalu. „To bi bogme bilo revolucionarno. Svakog dana provodimo sate nameštajući frizuru. Kad bismo se odrekle tog truda, zamisli samo šta bismo sve mogle sa slobodnim vremenom?“
Nasmešila sam se. Šešir joj je stvarno pristajao, ali samo po mome mišljenju. Kad se okrenula da pogleda ostale, usudila sam se da dodam: „Šešir je aksesoar, trebalo bi da nam istakne lice i odeću. Mislim da hodati s poslužavnikom na glavi nije ni udobno ni privlačno.“
„Shvatam. A praviš ove šešire… kako?“
„Od osnovnih oblika. Ukrašavam ih sama, ali sami šeširi su gotovi.“
„Pa ipak nijedan nije tradicionalni šešir, iako ne stavljaš druge ukrase osim nekoliko pera, komadić tkanine u boji tu i tamo. A opet revolucionarno…“ Ponovo se okrenula ka ogledalu. Nakon nekoliko trenutaka, tiho je rekla: „Pa, ma chère, šeširi su ti izuzetni. Tako neobični, a opet prefinjeni, kao i ti. Jesi li razmislila o tome da ih prodaješ?“
Najpre sam pomislila da je slažem, ali umesto toga čula sam sebe kako odgovaram: „Pokušala sam kad sam bila u Mulenu. Jednom sam ukrasila šešir koji je neka žena u Višiju smatrala ljupkim, ali niko drugi nije izrazio interesovanje za njih. Sad to uglavnom radim za sebe… Pa… uživam u tome.“
„Očigledno. A te zanimljive kreacije koje nosiš, i njih sama šiješ? Zar ne? Baš izuzetno.“
Već drugi put je rekla „izuzetno“. Sva sam sijala u sebi.
„Znaš, u Parizu, u Ulici Lafajet, ima jedna odlična prodavnica tekstilne robe; oni prodaju osnovne oblike šešira u mnogo različitih vrsta. Mogu da ti donesem neke kad dođem sledeći put, ako hoćeš?“
Umalo je nisam poljubila. „Volela bih, mnogo bih volela. U Kompjenju nema baš velikog izbora.“
„Pa, Kompjenj se ne može porediti s Parizom. Kako bi ono rekao Balzan?“ Emilijen je zastala da razmisli. „To ti je kao da porediš magarca s čistokrvnim konjem.“ Skinula je šešir smejući se. Kad sam pružila ruku da ga uzmem, kazala je: „Koliko?“
Sledila sam se. Nisam imala pojma koliko koštaju dovršeni šeširi. „Neka bude poklon“, odgovorila sam.
Emilijen je zacoktala. „Moraš da kažeš cenu, ma chère. Žena ne treba ništa da daje besplatno.“
„Deset franaka“, lupila sam. To mi se činilo kao neumerena suma, ali ona je samo podigla obrve. „Samo toliko? Kupljeno. Nosiću ga kad sledeći put budem išla na čaj u Tiljerije. Ostale dame će pozeleneti od zavisti i zahtevaće da čuju gde sam nabavila tako divan chapeau.“
Kad sam se sva uzdrhtala okrenula ka stolu, pitajući se kako da joj zapakujem šešir, spustila mi je ruku na rame, a njen miris čistoće s nežnom notom ruže prožeo je celo moje biće.
Promrmljala je: „Verujem da ti je suđen veliki uspeh, Koko Šanel. I ja ću ti pomoći da ga postigneš.“

XIII
Nedostajala mi je Emilijen kad je otišla, s mojim šeširom na glavi, veselo mašući, uz obećanje da će se vratiti. Stajala sam kao napuštena na ulazu u zamak, s Balzanovim lovačkim psima koji su mi njuškali oko nogu, i gledala za njenom kočijom kako odlazi na železničku stanicu.
I ranije sam čula takva obećanja. Kad sam se okrenula da se vratim u kuću, Balzan mi je rekao: „Nema razloga da budeš tako sumorna. Emilijen šarmira svakoga, ali ona sama voli malo ljudi. Ako je kazala da će se vratiti da te vidi, vratiće se.“
Nije shvatao moju utučenost, moju uverenost, koja me je proganjala, da mi je suđeno da me svako ostavi. Nisam mogla da verujem da će se Emilijen vratiti, jer ako budem verovala u to, a ona se ne vrati, biću skrhana. Bacila sam se na posao, išla po kući namrgođena dok je njen miris čileo iz svega što je dotakla. Balzan je primetio moje neraspoloženje. Držao se podalje od mog kreveta, zauzet konjima, sve dok više nisam mogla da podnesem samu sebe pa sam se jednog jutra pojavila da ga nađem u stajama dok je razgovarao s konjušarima.
„Želim danas da učim da jašem“, izjavila sam.
Odmerio me je. „Tek tako?“
Odmah sam se nakostrešila, nervi su mi zaigrali zbog njegovog podrugljivog tona, samozadovoljstva kojim je, činilo mi se, neprekidno zračio, mada sam se ne tako davno upravo tome divila. „Da. Ima li nekih problema?“
„Moraćeš da učiš da jašeš sedeći sa strane u sedlu“, kazao je.
„Dobro.“ Odlučno sam zakoračila u staju dok je on davao uputstva konjušaru da pripremi kobilu. Penjanje na životinju ispostavilo se kao mnogo teže nego što sam mislila. Iako sam koristila blok za penjanje koji je Balzan postavio ispred mene, suknja mi nije bila dovoljno široka da podignem nogu tako visoko, pa sam morala da je podignem do butina. Kad sam se nesigurno namestila u sedlu i kad su mi pokazali kako da uvučem stopalo u uzengiju, održavajući ravnotežu drugom nogom, osećala sam se krajnje smešno.
„Drži uzde čvrsto, ali ne zateži da joj ne isečeš gubicu“, rekao mi je Balzan. „Prvo ćemo poći polako.“
Htela sam da mu kažem da ne treba da me mazi, ali kad je kobila pošla naglo napred za Balzanom, koji je jahao svog najboljeg uštrojenog konja, zaljuljala sam se kao džak brašna. Nikada u životu nisam se osećala tako nezgrapno i ugroženo. Činilo mi se da je tlo kilometrima ispod mene. I protiv svoje volje, previše sam zategla uzde, pa je kobila zanjištala i okrenula svoju veliku glavu da me ujede.
Jahali smo oko nedavno ograđene livade. Ništa više od kratkog izleta, ali kad smo se vratili u staje, bila sam oblivena znojem, nažuljane zadnjice i krajnje zgađena nad sobom.
„Eto. Nije bilo loše“, kazao je Balzan dok mi je pomagao da siđem, bez sumnje sa olakšanjem što sam ispoljila neku inicijativu umesto da provedem još jedan dan unutra dureći se i puneći sobu šeširima do plafona. „Sutra će biti bolje.“
Mrko sam ga pogledala i odmarširala nazad u zamak. Svakako će biti bolje. Ne prihvatam ništa manje. Ali ne ovako. Ako treba da jašem, onda ću koristiti obe noge, a ne da ponižena sedim na kobili kao figura na torti.
Preturajući po ormaru u njegovoj sobi – gde skoro nikad nisam ulazila – tražila sam među njegovom garderobom nešto pogodno što bih mogla da iskoristim kao jahaće odelo. Imao je više odeće od svih koje sam poznavala, na stotine žaketa i prsluka, pantalona i košulja, mada nije bio tašt. Njegovo neograničeno bogatstvo dozvoljavalo mu je da kupuje šta god hoće, a većinu odeće koju je kupio nikad nije nosio. Kad sam odabrala pomalo pohabane jahaće pantalone, vratila sam se u svoju sobu i prionula na posao. Radila sam do kraja dana i veći deo noći, a kad sam sledećeg jutra stigla u staje, pogledao me je i nasmejao se: „Koko, stvarno si preterala!“
Ignorisala sam njegovo veselje i pomoćnike razrogačenih očiju. U novim jahaćim pantalonama, prepravljenih za moju građu, i filcanom šeširu širokog oboda, s lakoćom sam se popela na kobilu. Sedeći tako što sam je opkoračila, prihvatila sam se uzdi i kazala Balzanu, koji se još osmehivao: „E sad će biti bolje.“
I bilo je. Narednih nekoliko nedelja sam svakodnevno učila da jašem, sve dok se prekrojene jahaće pantalone nisu istanjile na zadnjici, a ja bila kadra da galopiram a da mi se srce ne popne u grlo. Kad me je Balzan obavestio da planira još jedno okupljanje za predstojeći vikend, to mi je podstaklo samopouzdanje. Otišla sam u Kompjenj, gde je on imao otvoreni račun kod jednog krojača, da naručim za sebe dva jahaća odela, jedno od tvida, a drugo od platna.
Krojač je šmrknuo. „Mademoiselle, dame ne nose pantalone.“
„Nisu to pantalone“, kazala sam. „To su čakšire za jahanje. I ova dama će ih nositi.“ Zaključila sam rečenicu odlučnom tačkom u glasu. Do sada su već svi koji su bili u nekoj vezi s Balzanom saznali da on u kući drži maîtresse.xiii Čak je i Adrijen, koja je povremeno pisala da mi saopšti najnovije vesti o tome kako napreduje njena bitka da se uda za Nelsona, poslala pismo u kom je nagovestila kako su Luiz i neimenovani drugi iz naše porodice „uznemireni“ mojim ponašanjem, jer živim s muškarcem i radim… pa, upravo isto ono što radi i Adrijen, samo bez obećanja da će se oženiti mnome. Ignorisala sam njenu brigu. Moja je stvar šta radim. Uvek je tako i bilo, otkad sam bila dete. Porodica se neće pobrinuti za moju budućnost, ili bar ne za budućnost kakvu ja imam u vidu, ali Balzan bi mogao.
No bez obzira na sve, monotonija Roajalijea počela je da me iscrpljuje. Bilo je ironično što, nakon oskudice koju sam trpela, nisam mogla da uživam u raskoši za koju bi većina devojaka ubila da je ima. Sloboda koju sam zamišljala bila mi je van dohvata isto onako kao i onih užasnih dana kad sam pevala za večeru. I zaista, premda sam jela kao kraljica, spavala u paperjastoj udobnosti i radila šta mi se prohte, i dalje su me sputavale nevidljive spone. Zavisila sam od nekog drugog čak i za hranu na svom tanjiru i to mi je postalo neprijatno. Moje nezadovoljstvo se kao senka spuštalo na mene noću, dok sam stajala obavijena duvanskim dimom, s prepunom pepeljarom i radnim stolom krcatim trakama i tkaninama. Crni kvadrat prozora odražavao je isto takvo crnilo u mojoj duši.
Šta još želim? Koliko još mogu da tražim? Nisam imala odgovor na ta pitanja. Nije bilo izvesnosti koja bi mi obasjala dušu. Znala sam samo da ne mogu zauvek biti Balzanova ljubavnica. Nisam ga volela onako kako bi trebalo. S vremenom će se umoriti od mene. Shvatiće da prema njemu gajim samo prijateljstvo, pa će potražiti drugu. Iako ničim nije pokazivao da ga moje društvo zamara, ili da očekuje nešto više od onoga što mogu da mu pružim, ipak je muškarac i nije neprivlačan. Emilijen mu je bila ljubavnica, a ona je retka, mada ne i jedinstvena. Druge poput nje će skočiti čim im se ukaže prilika da me zamene, a istini na volju, iako sam se plašila da me ne otera da se sama izdržavam, ne bi mi nedostajalo njegovo povremeno vođenje ljubavi, kao ni osećanje krivice jer od njega kradem nešto samim tim što uzimam ponuđeno, a ne uzvraćam ni blizu istom merom.
Stoga mi je jahanje postalo opsesija. Ne iz strasti, jer sam više volela da obema nogama stojim na zemlji, već stoga što mi je obezbeđivalo ventil za nemir, kao još jedno postignuće koje će mi možda kasnije biti od neke koristi, mada sad nisam videla kakve.
Proći će još dve godine pre nego što dobijem odgovor. A kad je stigao, bio je iznenadniji i neočekivaniji od svega pre toga.

Emilijen je doputovala tog vikenda, zračeći toplinom i u pratnji čitave svite svojih prijateljica glumica-kurtizana, košnice neustrašivih lepotica – od kojih nijedna, na moje iznenađenje, nije došla da isproba kandže i otme Balzana iz mog mlakog zagrljaja.
Došle su da kupe moje šešire.
Kad su se okupile u mojoj radnoj sobi i dok su gukale nad mojom robom, Emilijen se nagla ka meni i promrmljala: „Jesi li sigurna da si dobro, draga?“
Odvratila sam pogled i promrsila: „Dobro sam“, pa nastavila da uslužujem njene prijateljice, koje su, kad su je videle s mojim šeširom u Tiljerijama, bukvalno „nasrnule“ na Emilijen, kako se izrazila, da im obezbedi pozivnicu za posetu ekscentričnoj modistkinji koju krije od njih. I da sam žena koja ih je ostavila bez daha i za čijim kreacijama sad samo još više čeznu.
„Zamislite“, izjavila je jedna, šepureći se s jednim od mojih šešira ukrašenim perjem na glavi, „zamislite šta će reći monsieur Vort kad čuje da ne nosimo njegove šešire. Mon Dieu, kakav skandal! O tome će se pričati u svim salonima Pariza.“
Skandal je, otkrila sam, mamac koji je sve udvarače držao u vlasti kurtizana, afrodizijak moćan kao ostrige, uveravala me je Emilijen, jer koji punokrvni muškarac ne žudi za zabranjenim, pored uzvišenog?
„Ne bih znala“, odgovorila sam. Povukle smo se na divan u mojoj sobi, koji je prekrila svojom vezenom maramom i obiljem jastučića. Njene prijateljice otišle su da s muškarcima prošetaju vrtom, a Emilijen je došla u moju sobu raspuštene kose, što je bio znak da to popodne imamo za sebe.
I sad me je odmerila mačjim očima. „Ne bi znala? Draga moja, izgledaš mi krajnje ojađeno. Jesi li srećna što sam dovela prijateljice da kupe tvoju robu?“ Mahnula je rukom u kimonu ka mom praznom radnom stolu, na kom je ostao samo jedan običan crni pljosnati šešir, jedan od meni najdražih. Na podu je bila gomila kutija iz radnje u Ulici Lafajet, sa osnovnim formama šešira koje mi je kupila. „Vidi. Počistile su ti zalihe. Sad kad imaš novu seriju, možeš da napraviš nove šešire, a ja ti mogu dovesti drugu hordu da ih pokupuje kad sledeći put dođem u posetu. I dok trepneš, tvoje će ime biti svima na usnama.“
„Da, naravno, srećna sam“, odgovorila sam s napetim smeškom. „Samo što…“ Nisam znala kako da zapodenem razgovor o onoj magli nezadovoljstva koja se spustila na mene, o onom osećaju da plutam u svetu u kom nemam sidra, svrhe, a ni bilo kakve šanse za istinsku sreću.
Odmah se nagla ka meni. „Oh, ne, ma chère. Nemoj mi reći da je to u pitanju.“
„Koje?“ Zurila sam u nju, zbunjena. „U pitanju – šta?“
Uzdahnula je. „Znala sam: ta čudna seta i nedostatak apetita, mršavost i bledilo. Dušo moja, ti si enceinte.“
Trebalo mi je malo da shvatim značenje. A kad sam shvatila, zaprepastila sam se. „Misliš da sam trudna? Oh, ne, Emilijen. Uveravam te da nisam.“
„Ne?“ Namrštila se. „To nije moguće?“
Zastala sam. „Da“, kazala sam najzad, jer nisam videla razloga da lažem. Znala je šta smo Balzan i ja jedno drugome. „Pretpostavljam da jeste. Ali nisam.“ Način na koji sam govorila mora da me je odavao više nego što sam nameravala, jer je postala duboko zamišljena, kakvu je nikad dotad nisam videla. A onda se ponovo nagla ka meni, a kimono joj se rastvorio i otkrio njeno oblo telo u krem svilenom negližeu, danas bez korseta. „Shvatam.“
„Zaista?“ Pošto ja nisam shvatala, bila sam znatiželjna da čujem šta misli.
„Jesi li možda razmišljala o tome da ga uputiš?“, upitala me je i dalje poverljivim tonom. „Muškarce možeš obučiti. Prilično su spremni da uče, zapravo, ako se potrudiš da im pokažeš. Uz strpljenje i upornost, otkrila sam da mogu da zadovolje naše potrebe sasvim lepo kad im se da šansa.“
Nije govorila o finansijskim potrebama; toliko sam shvatila. Ali bila sam veoma zbunjena neočekivanim preokretom u razgovoru da nisam kazala ni reč.
„Kod mene se vrlo dobro pokazao“, dodala je podigavši očupane obrve. „Možda ne najbolje od svih, ali sigurno ne ni najgore.“ Napravila je grimasu. „Ne zadržavam one koji odbiju da udovolje, kad ih već toliko čeka pred vratima.“
Konačno mi se vratio glas. „Misliš da treba da obučim Balzana? Kao psa?“
„Pa… da. Ne zadovoljava te. Moraš učiniti nešto da mu promeniš perspektivu. Nisu sve žene iste. On to možda ne zna, budući da je muškarac, ali mi znamo. Kako će saznati ako ga ne naučiš?“
Zasmejala sam se u neverici. „Da mu pokažem? Pa jedva poznajem i samu sebe!“, i čim sam to izgovorila, shvatila sam da sam nesvesno zakoračila u zamku.
Jezikom je ovlažila usne. „Nisi nikad…?“ Kad je moj odgovor izostao, mada sam ovoga puta savršeno dobro znala na šta aludira, dodala je: „Iskusila zadovoljstvo u krevetu?“
„Zadovoljna sam kad spavam“, odgovorila sam slabim glasom. Nisam htela da priznam za tajna istraživanja prstima i onaj brzi drhtaj, koji su bili sve moje zadovoljstvo u krevetu.
„Oh, draga, stvarno si nevina. Kako je to lepo. Veoma retko u našem soju. Misliš da je to što on radi, ili ne radi, sve što možeš očekivati?“
„Nisam toliko o tome razmišljala“, slagala sam. „Mada moram reći da je bilo…“
„Razočaravajuće?“ Pružila je ruku i pomilovala me po nadlaktici. Zadrhtala sam, mada mi njen dodir nije bio neprijatan. „Prvi put često jeste“, kazala je. „Ne smemo dozvoliti da nas takvo razočaranje obeshrabri. Najzad, mi nismo supruge, oni nam nisu muževi. Mi imamo izbora.“
Nežno milovanje njenih prstiju prodiralo mi je kroz rukav, pa pod kožu, sve do srži u kostima. Malo sam se lecnula, ne od odvratnosti, jer mi se dopadalo kako miriše, na čistoću i sapun, kao što smo mi mirisale u Obazinu, a ne sva prožeta cvetnim mirisima, kao što je karakteristično za žene iz polusveta. I koža joj je bila besprekorno čista, kao svež sneg, a grudi pod čipkom negližea bile su primamljive, videle su im se ružičaste bradavice. Ipak, bojala sam se. To je ta moć koju je pomenula: ono zabranjeno za čim žude ljubavnici. To je bio razlog zahvaljujući kom je postala najuspešnija kurtizana u Parizu. Emilijen D’Alanson je bila inkarnacija zavodljivosti, a sad je tu silu usmerila na mene. Nisam bila sigurna kako da reagujem.
Ona je to, naravno, znala. „Hoćeš li da ti pokažem, ma chère?“, upitala me je, ali to nije bilo pitanje. Bila je to potvrda koja ne zahteva odobrenje i kad se nagla i spustila usne na moje, ostala sam da sedim mirno, čekajući da vidim šta ću osetiti.
Njen poljubac je bio kao krem šantili – topao i vlažan, pomalo penušav i sladak kao šećer. Dok je rukama prelazila po meni, otkopčavala dugmad, skidala mi odeću kao da je od vazduha, nisam bila nimalo zgađena. Nisam baš bila ni savladana željom, samo dovoljno impresionirana njenom rešenošću da ne izigravam uvređenu čednost. Čudno, ali nije me grizla savest što smo žene. Već sam videla kako devojke u Obazinu povremeno ulaze jedna drugoj u krevet i zamišljala sam da i redovnice rade to isto. Nisam im to zamerala. Verovala sam da je ono što ljudi rade njihova stvar i ko sam ja da ih osuđujem, pod uslovom da niko mene ne primorava na isto?
Nisam bila primorana. Kad me je blago gurnula da legnem na njen šal, kako bi me nadražila pokretnim jezikom i prstima, upalila je u meni vatru koja me je najpre iznenadila, a onda sam, teško dišući, uplela prste u njenu kosu i predala se čulima. Moje telo je postalo moje, nije više služilo merenju tkanina niti da se podvrgne Balzanu, već je postalo instrument zapanjujuće radosti i na kraju, kad su njena usta pronašla moju pukotinu, neizmernog zadovoljenja.
Kad je podigla rumeno lice između mojih nogu, kosa joj je bila razbarušena, a usne sjajne, a ja sam jedva imala toliko daha da prošapćem: „Ja… nisam bila u pravu.“
„Zaista nisi“, promrmljala je. „Vidiš? Izbori su, draga moja, žensko oružje.“

XIV
Emilijen i ja smo postale ljubavnice, mada to nije bila reč koju sam tada koristila. Za mene je taj termin i dalje nosio značenje iz bezbrojnih romana koje sam pročitala, a koje je podrazumevalo žudnju za zanosom sjedinjenja. Dolazila je u posetu i vraćala se u Pariz, nije je bilo mesecima, a onda bi došla na vikend s novim stadom prijateljica željnih da probaju moje šešire dok ona provodi popodne u tajnim zadovoljstvima sa mnom. Reči ljubavi nikad joj nisu prešle preko usana, kao ni meni, i ma koliko uživala u njenom dodiru, smehu i humoru, nisam bila zaljubljena u nju.
Toliko sam znala. Činilo se da je ljubav emocija koju nisam u stanju da osetim.
Kao što se često dešava kad nastupi bliskost, počela je da me uznemirava. Jednoga dana, posle naslade i zajedničkog kupanja, sele smo da ćaskamo i ona je primetila kako bih bila fantastična debitantkinja u Parizu, kad bih imala sklonosti ka tome.
„Imaš takav neobičan, dečački šarm“, kazala je. „Muškarci bi u tebi videli poludečka- poludevojku, i želeli bi sve da ti kupe. Mogla bi sve da nas osiromašiš, a sama da nagomilaš pravo bogatstvo.“ Osmehnula se lenjo, klonulo od seksa i kupke s mirisom oleandra. „Jesi li razmišljala o tome? I sama kažeš da nisi srećna ovde, a Balzan… pa, znaš i sama da ima i drugih zanimacija.“ Trgla sam se i povukla noge od njenih, da se ne dodirujemo. Ležale smo licem okrenute jedna drugoj i njena blizina mi je odjednom postala neprijatna. Znala sam šta misli. Balzan je ponekad odlazio u Lion ili u Pariz da vidi porodicu, ostajao je tamo nedeljama i nijednom nije pozvao i mene da pođem s njim. Njegovo odsustvo mi je prijalo jer sam imala slobodnog vremena da radim, jašem i čitam, da se izležavam u svakoj sobi zamka bez brige što za sobom ostavljam pepeo od cigarete i nered. Kad se vrati, uvek je bio srećan što me vidi, čak uzbuđen. Ali nikad od njega nisam očekivala da mi bude veran, uzevši u obzir šta sam ja osećala prema njemu.
Pa ipak, obeshrabrilo me je kad sam čula da neko to glasno izgovara. Uzela sam tabakeru, pripalila cigaretu i izbacila dim s preteranim samopouzdanjem. „Znam, naravno, da ima i druge žene, ali nikad nisam rekla da sam nesrećna.“
„Nisi. Ali ja vidim da jesi. Zašto ne dođeš u Pariz? Uvešću te u društvo, bićeš moja prva učenica.“ Uštinula se za kožu vrata. „Doći će vreme kad ću morati da se povinujem neminovnom i pustim da druga zauzme moje mesto. Onda, zašto da to ne bude neko kog ja odaberem?“
Videla sam da je iskrena. Iskrenost je bila vrlina koju je cenila, iako je nije često ispoljavala prema muškarcima koje je zavodila svojim šarmom. Pariz je oduvek bio moj san. Trebalo bi da razmislim o tome. Najzad, u pravu je, ma koliko se ja opirala tome. Nemir koji je nekad bio samo povremeni uljez, sad je bio moj stalni pratilac, tako da je ponekad čak i uobičajeno nepristupačni Balzan mrmljao kako treba više da izlazim i prekinem da petljam s „onim prokletim šeširima“.
Pa ipak, već dok sam o tome razmišljala, znala sam da nikad ne bih mogla biti poput Emilijen, iako je kazala: „A ni ti, draga moja, ne postaješ mlađa. Koliko ti je sad godina? Dvadeset sedam?“
„Dvadeset i pet“, odgovorila sam.
„Da, da.“ Mahnula je rukom kao da par godina nije bitno. „Ipak su to godine u kojima su žene ili udate, ili su ljubavnice nekog ko će ih ubrzo odbaciti, ili su se pomirile sa sudbinom usedelice. Valjda zaslužuješ više od takve sudbine?“
Klimnula sam glavom. „Zaslužujem. Ali ne ono što mi ti nudiš.“ Kad sam videla da joj je lice poprimilo hladan izraz, blago sam dodala: „To nema nikakve veze sa neodobravanjem. Samo nije za mene. Ne želim da budem kurtizana.“
Razmišljala je o tome ćuteći. „Eh, bon. A šta onda želiš da budeš? Samo mi nemoj reći kako želiš da zauvek ostaneš ovde i budeš Balzanova specijalna prijateljica, jer ti neću poverovati.“
Slegla sam ramenima i povukla dim iz cigarete. „E to je problem, zar ne? Ne znam. Mislim da bih volela da sama zarađujem za sebe. Nikad se nisam plašila teškog posla.“
„A šta misliš šta je ovo što ja radim? Ako ovo nije posao, ne znam šta je.“ Zastala je zamišljeno me posmatrajući. „Shvatam. Misliš na pravi rad. Šta? Da držiš radnju možda?“
Taj predlog je došao niotkuda, mislila je više da mi se podsmehne nego da bude od pomoći, ali to mi se iznenada učinilo kao najbolja ideja koju sam do sada čula.
„Što da ne? Tvoje prijateljice obožavaju moje šešire. Kažeš da svako ko ih vidi pita gde ste ih kupile. Sačuvala sam sve što sam zaradila, do poslednjeg franka. Zašto ne bih otvorila svoju radnju?“
Emilijen se napućila. „Za otvaranje radnje treba mnogo više od nekoliko franaka.“
„Mogla bih da tražim od Balzana“, odvratila sam, mada sam izgubila hrabrost čim sam zamislila njegovu reakciju. „On bi mogao da mi pomogne, zar ne?“
„Nije pitanje da li bi mogao, već da li bi hteo. Mislim da bi mu ta zamisao bila neobična, najblaže rečeno.“ Ustala je. „Moram da se obučem. Uskoro će se vratiti iz lova i trebalo bi da budemo u prizemlju i pijemo kafu kao prave dame, n’est-ce pas?“
Ostavila me je da sedim sama s cigaretom među prstima. To je bio jedini razgovor o mojoj situaciji i moram joj odati priznanje što više nijednom nije pomenula da je nasledim kao kurtizana. Pa ipak, ideja koju je tako nemarno odbacila počela je da klija u meni.
Moja sopstvena radnja. Zašto da ne?

Čim se ukazala prilika, predstavila sam zamisao Balzanu. Nameravala sam da obazrivo zapodenem razgovor o tome tokom jednog od naših kratkih ljubavničkih susreta. Umesto toga, izletelo mi je bez upozorenja za večerom, dok je batler čistio mrve sa stolnjaka. „Želim da otvorim prodavnicu šešira.“
Odmerio me je podrugljivim pogledom. „Prodavnicu?“, ponovio je.
„Da“, odvratila sam, pa je iz mene poteklo uvežbavano objašnjenje kako Emilijen i njene prijateljice vole moje šešire i kako sam uštedela zaradu, ali nemirna sam i potrebno mi je da radim nešto. A onda, radnja bi bila savršena i zato što bih mogla da prodajem svoje šešire na mestu gde svi mogu da ih vide, a to bi mi omogućilo da…
Osorno me je presekao. „Samo zato što Emilijen i njene prijateljice uživaju u tvom čudnom hobiju ne znači da treba da otvoriš radnju.“ Izgovarao je reč „radnja“ kao da mu stvara gadan ukus u ustima i prvi put sam shvatila kakav je bogati buržuj u duši, rođen imućan, podignut u novcu, s beskrajnim izvorima o kojima ne mora da razmišlja.
„Misliš da je to što radim hobi?“, odvratila sam kroz zube. Ništa nije moglo da pobudi gnev u meni kao nagoveštaj da nisam u stanju da sama donosim svoje odluke.
„Pa zar nije?“ Kucnuo je cigaretom o sto i sačekao da mu batler prinese upaljač. „Šeširi su ti divni i postigla si izvestan uspeh kod žena iz Emilijeninog kruga, ali odakle ti pomisao da bih podržao takva déclasséxiv nastojanja? Žene ne rade osim ako ne moraju, a većina ih ne uspe u poslu osim ako ga ne obavljaju kao Emilijen – na leđima.“
Skočila sam na noge, gotovo prevrnuvši stolicu.
Izduvao je kolut dima. „Prestani da me tako gledaš. Zar ti nisam dovoljno pružio? Ako hoćeš više, treba samo da zatražiš. Nikad ti ništa nisam uskratio.“
„Ne želim tvoj novac“, prosiktala sam.
„O? Mora da sam nešto pogrešno razumeo. Mislio sam da je upravo to ono što želiš.“
Naglo sam se okrenula i izjurila iz sobe, ignorišući njegov smeh i pozive da se vratim, da prestanem da se ponašam kao dete. Nije mislio ništa loše, jednostavno je takav. Nije mogao da shvati da bilo koja žena može želeti više od onoga što mi je dao, jer većina žena ne bi.
Ali ja nisam bila poput većine žena. A bes koji me je nagnao da odjurim gore u svoju sobu, gde sam se zaključala i odbila da ga vidim te noći, počeo je da se stvrdnjava u meni, potamneo je moje divljenje prema njemu kao kad pocrni srebro.
Nisam želela da ga mrzim. Previše mi je bio drag za tako nešto.
Nekako, na neki način, morala sam da nađem načina da pobegnem.

Da bi me oraspoložio, Balzan me je ubedio da mu se pridružim na jednom od njegovih putovanja po hipodromima daleko od Roajalijea. Htela sam da odbijem, da istaknem činjenicu da imam sopstvenu pamet i da ću raditi kako mi se prohte, ali želja da odem iz zamka bila je suviše jaka. Više nijednog sekunda nisam mogla da podnesem izdvojenost; poslednje što sam želela bilo je da postanem uvređena harpija.
I tako smo otišli u Lonšan, da paradiramo sa pariskom elitom dok njihovi preskupi trkački konji tutnje stazom, gde je želeo da bude viđen svako ko nešto znači. Što se mode tiče, nije se mnogo promenila. Bila je to 1908, prošla je već skoro decenija novog veka koji su novine veličale kao zenit revolucionarnog doba. Ali žene su se i dalje šepurile u dezeniranim haljinama koje su im stezale rebra i u kojima je sedenje bilo pravo mučenje, s kitnjastim veknama ukrašenim svilenim glavicama kupusa na glavi.
Na moje iznenađenje, videla sam se s Adrijen, koja je bila u Lonšanu zbog trka, sa svojom novom čuvarkom madam Mozel, onom provodadžikom koja je uredila hitno putovanje u Egipat. Isprva nisam prepoznala svoju najmlađu tetku među svetom uz belu ogradu staze, s madam pored nje – tananu priliku u bež i belom, uvezanu i stegnutu korsetom do krajnjih granica. Ali ona je zastala i zagledala se u mene – stajala sam sama, s mekom fedorom, u jednostavnoj bluzi s kratkom svilenom kravatom ispod kragne (jedna od Balzanovih, koju sam skratila i prepravila), u crnom žaketu stegnutom pojasom, suknji do članaka od kamelhara, i u čizmicama s niskom petom. Adrijen je sinula u licu.
„Gabrijel!“, uzviknula je, na šta sam se ja osvrnula oko sebe, načas zbunjena, sve dok nisam shvatila da se meni obraća. Nisam čula svoje kršteno ime otkad sam otišla iz Mulena i, dok me je madam Mozel pozdravila hladnim izrazom, tetka me je privila u zagrljaj.
„Vidi ti nju“, kazala je bez daha, „elegantna kao i uvek. O, kako si mi nedostajala! Nikad ne pišeš. To boli. Zar ja tebi nisam nedostajala?“
Sad kad je bila preda mnom, shvatila sam da jeste, nedostajala mi je. Njena blagost i ljupka vedrina – nije se promenila iako ju je ljubav s Morisom uzdigla na društvenoj lestvici, sudeći po skupocenoj haljini i blistavom dragulju na grivni oko ručnog zgloba.
„Jesi li udata?“, upitala sam je misleći da jeste a da me nije pozvala na venčanje.
Madam Mozel je frknula, a Adrijen me uzela pod ruku i povela u besciljnu šetnju. „Nisam još“, odgovorila je. „A kako si ti? Sve mi ispričaj. Mora da si veoma zaljubljena u Balzana kad živiš s njim u njegovom zamku i došla si s njim ovamo – zavidim ti. Moris i ja sve moramo da radimo u tajnosti; sve je skriveno kako bismo pokazali njegovoj porodici da nas veže istinska ljubav. Ne živim s njim i viđam ga samo u prisustvu madam Mozel. Nikad nemamo ni trenutak nasamo jer nijedna dama ne bi dozvolila sebi takvu slobodu s muškarcem.“
Ćutala sam. Ako je tako, onda ja nisam dama. Ali uskoro je postalo očigledno da je moj život ne interesuje. Što se nje tiče, skrasila sam se s Balzanom. Zašto ispitivati više? Bila je toliko obuzeta svojom borbom za ugled da sam je pustila da mi šapatom izlaže svoje tajne, želje i snove, i sve ono što ljubav treba da bude. Saznala sam da, uprkos njenoj uglađenoj spoljašnjosti i rešenosti da se uda za svog barona, njegova porodica i dalje to odbija tvrdeći da ona nije pogodna prilika, što nju duboko vređa iako joj se Moris i dalje kune na odanost. Razmišljala sam o njenoj tvrdnji da se nikad ne viđaju nasamo; činilo mi se kako je malo verovatno da bi on ostao tako pun žara bez sloboda za koje je tvrdila da mu ih uskraćuje. A onda opet, kako bih ja znala šta ljubavnici čine ili ne čine jedno za drugo? Možda je upravo iščekivanje ono što ga je držalo. Prošle su već godine, a oni su i dalje zajedno. U grozničavoj borbi da zadobije titulu baronice, Adrijen je bila prilično prilagodljiva.
Konačno, pošto mi je ispričala sve što ju je pritiskalo, došla je do daha i usledila je tišina i, dok nas je madam Mozel posmatrala, čula sam sebe kako govorim: „Ja ću otvoriti radnju.“ Samo mi je sletelo sa usana. Nisam planirala to da kažem, ali na to su me podstakle usne madam Mozel stisnute s neodobravanjem. „Balzan je obećao da će mi pomoći. Tražim odgovarajući lokal, zato putujemo.“
„Radnju?“ Adrijen se zbunila. „Za šta, zaboga?“ A onda, videvši moj izraz lica, žurno je dodala: „O, da, tvoji šeširi. Još ih praviš?“, kao da se nelagodno iznenadila zbog tog ostatka naše prostačke prošlosti koju sam do sada svakako morala odbaciti.
„Pravim. Štaviše, poprilično sam ih prodala u Parizu i sad želim da započnem samostalan posao.“ Zastala sam, procenjujući tišinu koja je zavladala. „Teško da ću se uskoro udati, ako se ikada udam“, nastavila sam okrećući zamišljeni nož u utrobi madam Mozel. „Moram da radim. Stalo mi je i uzbuđena sam zbog toga.“
„O, pa to je… divno“, kazala je Adrijen, pošto je davno usađeno divljenje prevladalo početnu smetenost. „Oduvek si bila tako hrabra, Gabrijel. Mislim da je to sjajna ideja, zar ne, madam?“ Okrznula je pogledom svoju pratilju. „Divna mala radnja: baš ljupko.“
„Da“, odgovorila je madam suvo. „Ljupko. Jeste li se već odlučili za neki grad? Pretpostavljam da je Pariz užasno skup za takav poduhvat.“
„Novac ne predstavlja problem“, odvratila sam, „ali ne, još nisam našla savršenu lokaciju. Razmatramo razna mesta.“ Uživala sam gledajući kako lice lakoverne madam Mozel poprima izraz zavisti jer, na kraju krajeva, novac je jedino božanstvo kome se ona klanja, a vrlo dobro je znala da Balzan ima mnogo novca.
„Pa, moraš mi javiti kad otvoriš radnju“, kazala je Adrijen. „Moram doći da je vidim, a možda i da ti pomognem kao što smo uvek sanjale.“ Ignorisala je zapanjeni uzdah madam Mozel. „Sva je prilika da se ni ja neću uskoro udati“, dodala je uz pomalo histeričan smeh. „I stoga bih mogla nečim da se zanimam do tada, ako me još hoćeš.“
Klimnula sam glavom. „Naravno. Sigurna sam da će mi jednom trebati pomoć.“ Uživala sam pri pomisli na to, ali potrajalo je samo trenutak. Nije me bilo briga. Htela sam da madam proguta sopstveni jezik i da Adrijen po povratku u Mulen priča o tome kako mi dobro ide. Da Luiz i drugi neko vreme imaju šta da prežvakavaju.
„Evo, možeš mi pisati na adresu madam.“ Adrijen je iz goblenske torbice koju je nosila madam izvadila sveščicu s pripojenim srebrnim perom i nažvrljala adresu. Zatim je otcepila papir i dala mi ga. „Stanujem kod nje, mada i dalje nedeljom posećujem Luiz. O, Gabrijel“ – zagrlila me je – „tako mi je drago što smo se videle. Molim te, obećaj da ćeš mi pisati. Oduvek sam govorila da možeš postići sve što naumiš.“
Njeno oduševljenje bilo je iskreno; Adrijen je želela da svi budu zadovoljni, čak i ako ona nije, i dok smo se opraštale, odlučila sam da ću, kad za to dođe vreme, poslati po nju. Imala sam osećaj da moj san o otvaranju radnje ima više šanse za ostvarenje od njene udaje za barona.
Kad sam se okrenula ka tribinama da nađem Balzana, koji je ostao da navija i glasno podstiče svog džokeja, osećala sam se nekako lakše. Ma koliko toga želela da promenim, ne bih menjala svoj život za Adrijenin. Ja bar još imam ambicija.
Balzan je bio kod šanka, pio je s prijateljima i gestikulirao sa strašću koja je bila rezervisana samo za njegove konje. Prepoznala sam dva gospodina s kojima je bio u društvu: grofa Leona de Laborda i Migela Juribea, bogate prijatelje koji su nas redovno posećivali u Roajalijeu. Dok sam im prilazila, okrenuli su se da me pozdrave; postala sam počasni član njihovog kluba, postala sam im draga zbog svoje sposobnosti da jašem kao muškarac i idem u lov s njima, kao i zbog moje slobode u odevanju. Zvali su me „la petite Coco“xv i sad sam se pozdravljala s njima smejući se, a Balzan me je pozvao rukom da priđem i rekao mi potišteno: „Stigli smo četvrti. Onaj džokej je terao Trojku da trči prebrzo na startu, pa je izgubila polet u finišu, glupi patuljak.“ Tad sam u njihovom društvu primetila zgodnog muškarca kog nikad ranije nisam videla.
Bio je gotovo crnomanjast, guste crne kose zalizane pomadom, mada mu je nekoliko pramenova u neredu padalo preko čela. Imao je sivozelene oči, duboko usađene i iskrene – oči koje su mi privukle pažnju još dok sam odmeravala njegovo besprekorno odelo od tvida boje duvana, koje je izgledalo meko na dodir. Njegova vitka figura ispunila je odelo skupocenog kroja. Pružio mi je četvrtastu šaku. Prihvatila sam je i rukovali smo se, a ja sam pomislila kako me je pozdravio kao muškarca i osetila nagoveštaj žuljeva na njegovom dlanu. U poređenju s Balzanovom negovanom i manikiranom rukom, ova šaka je imala stisak radnika, samo što nijedan radnik nije mogao sebi da priušti takvo odelo.
„Zar se vi ne poznajete?“, rekao je Balzan, a kad je ovaj odvratio dubokim glasom: „Ne bih rekao“, Balzan se namrštio. „Ali mogao sam se zakleti… pa valjda si bio u Roajalijeu otkad je stigla Koko, zar ne? Nisi? Oh, dobro onda. Arture Kejple, ovo je Gabrijel Šanel. Gabrijel, ovo je monsieur Artur Kejpl, moj prijatelj Englez s ekscentričnim ukusom kad je prevoz u pitanju.“
„Za prijatelje Koko“, kazala sam sa usiljenim osmehom jer je i dalje držao moju ruku.
„A ja sam za prijatelje Boj“, odvratio je on, a gornja usna mu se pod brkovima malo izvila. „Počašćen sam što smo se upoznali, Koko Šanel.“ Savršeno je govorio francuski, bez traga stranog akcenta.
Uhvatila sam sebe kako se pitam šta je Balzan pričao Kejplu o meni. Naša situacija je bila irrégulièrexvi i Balzan se nije trudio da me uvede u društvo, izuzev okupljanja gostiju u zamku. Pa ipak, mora da su mu postavljali pitanja o devojci sa kojom živi. Da li se hvalisao prijateljima kako je spasao beskućnicu sa ulice i uzeo je za ljubavnicu?
Kejplove lepe crte bile su nedokučive, a pogled kao da je prolazio kroz mene. Ili ne kroz mene, pomislila sam uz trzaj, već u mene. Gledao me je kao nekoga kog stvarno vidi, izdvojenu od uloge koju imam u Balzanovom životu ili šta god da mu je već rekao.
To me je uznemirilo. Mogla sam pomisliti da me procenjuje, da u meni vidi raspusnu ženu, ali nisam znala da li je stvarno tako.
Povukla sam ruku. Dlan mu je bio suv. Nije ostavio ni kap znoja na mojim prstima mada je napolju bilo sparno. Taj čovek je bio hladan kao čaša leda.
„Pokaži joj svoj auto“, podstakao ga je Balzan. „Kao što možeš videti po njenoj odeći, uživa u kršenju tradicije, a ona tvoja krntija ne može biti netradicionalnija. Pođite, mi imamo da gledamo drugu trku. Koko zapravo ne mari za trke, za ne, chérie?“
Toliko sam bila očarana Kejplom da me čak ni Balzanovo tepanje nije trglo. Nikada nije ispoljavao naklonost u javnosti, pa ipak sam gotovo očekivala da me posednički pljesne po zadnjici kad sam krenula za plećatim Kejplom iza tribina. Prošli smo pored stolova pod suncobranima, za kojima su sedele dame s decom, hladile se lepezama i pijuckale limunadu, ka prostoru gde su čekali konji i kočije.
„Jeste li ikada videli auto?“, upitao me je zastavši kako bih ga stigla. Na suncu, oči su mu imale tačkice boje ćilibara na zelenoj podlozi, a videla sam i da nije prirodno tamnoput, već da prezire šešire i stoga ima bronzani ten – pa sam se zbog toga ponovo zapitala o njegovom poreklu. Ako ima jedno od onih novih motornih vozila koja tek što su postala dostupna na tržištu, mora da je imućan. Pa ipak, zračio je nečim što me je podsećalo na seljake kakve sam znala iz detinjstva, radnike koji su više voleli samoću jer razotkrivanje uvek ima svoju cenu.
„Samo u novinama“, odgovorila sam. „Ali znatiželjna sam.“
„Zaista?“ Izraz lica postao mu je blaži, pa se više nije tako zvanično držao i nesumnjivo je postao privlačan. „To je osobina koja se ne sreće često.“ Nije dodao „kod žena“, ali te reči su ostale da neizgovorene lebde između nas dok me je vodio ka jarkocrvenom kupeu s metaliziranim branicima, tako uglačanim da se na njima video moj iskrivljeni odraz. Kola su bila bez krova i nezgrapna, s velikim točkovima. Kao vodena buba na štulama.
Kejpl je prešao rukom preko haube. „Pregreva se; hladnjak je problem kod ovog modela, ali onaj Amerikanac, Henri Ford, izumeo je bolji. Ovo je budućnost, mademoiselle. Najviše za pet godina konjska vuča će otići u prošlost, čak će i železnica izgubiti prihode i putnike.“
Bila sam fascinirana, obilazila sam oko vozila kao da bi svakog trenutka moglo da zaurla. „Može li da ide brzo?“, upitala sam podigavši pogled ka njemu.
„Hoćete da vidite?“, odvratio je, i u glasu sam mu čula jedva primetan trag Emilijeninog tona – poziv koji bi trebalo da odbijem. Flertovao je i to je bilo drsko. Samo zato što sam neudata žena koja spava s Balzanom, ne podrazumeva se da sam dostupna svakom gentilhommexvii u luksuznom odelu i sa skupom igračkom. Pošto je okrenuo kurblu spreda, motor je zabrektao pa glasno zabrujao, i vibriranje je prošlo kroz mene. Zauzeo je mesto za visokim volanom, pritisnuo nogom pedalu i kola su naglo krenula napred, ne tako brzo kao konj u punom galopu, ali svejedno sa zapanjujućom snagom.
Brzina kojom me je vozio putem oko trkališta, izbegavajući konjska kola i kočije, vrludajući između zaprepašćenih prolaznika, bila je opojna. Tako sam zamišljala seks iako nikad nije bio takav – bez daha i uzbudljiv, da poželiš da krikneš iz čiste radosti, da raširiš ruke i pustiš da ti vetar pocepa rukave.
A onda su se kola zakašljala, cimnula, usporila i zaustavila. Ispod haube je kuljao dim. „Vidite?“, rekao je pa iskočio preko vrata da otvori poklopac motora, a onda je stao da maše rukama. „Pregreva se. Treba nekoliko minuta da se ohladi.“
Izvadila sam svoju fedoru iz male kasete iza sedišta (genijalno, pomislila sam kad sam pozadi otkrila još jedno sedište sklopljeno nalik sofi) i pružila mu ga. „Probajte s ovim“, predložila sam, a njegovim licem se raširio prvi osmeh koji mi je podario, otkrivajući zube, jake i četvrtaste kao i njegove šake.
Kolima je trebalo više od pet minuta da se ohlade. Pod vozačkim sedištem je imao bocu vode koju je morao da sipa u motor. Kad se dim razišao, pripalio je cigaretu, pa pružio zlatnu tabakeru i meni. Nije me pitao da li pušim, mada dame to nisu radile javno. Zagladila sam rukama kosu koja se izvukla iz punđe i prihvatila, pa smo se naslonili na kola, ne dodirujući se, i pušili posmatrajući predeo. Iza nas se čula slaba vika s hipodroma, koja je nagoveštavala da su Balzan i njegovi prijatelji pobedili ili izgubili. Kejpl je zgazio opušak i kazao: „Da vidimo hoće li upaliti.“
U trenutku sam oklevala. Nisam želela da vidim Balzana. Ta spoznaja me je prikovala na mestu. Osetivši da mi vrućina obliva obraze, klimnula sam i vratila se u kola. On je okrenuo kurblu i motor je oživeo, pa smo se, ovoga puta sporije, vratili na trkalište.
Balzan i njegovi prijatelji su bili u gomili sveta, trke su za taj dan bile završene. Mahnuo nam je, pa smo se dovezli k njima i Kejpl mi je otvorio vrata. Prošla sam pored njega ispravljajući suknju, pomislivši da sigurno izgledam strašno, ali i ne mareći zbog toga.
„Voleo bih da vas opet vidim“, rekao mi je tiho.
Okrenula sam se i iz poluprofila susrela njegov pogled. „On ide u Po“, čula sam sebe kako govorim, promuklim glasom koji sam jedva prepoznala kao svoj. „Tamo ima lovačku kuću. Ja ću se vratiti u Roajalije, ali…“
Kejpl nije odgovorio. Prišla sam Balzanu, koji se grohotom nasmejao i primetio kako izgledam kao strašilo, pa je dodao kako je to ludilo za automobilima čisto gubljenje vremena. Nasmešila sam se i odgovorila – pa, ne znam šta sam rekla. Šta god da sam rekla, više nije bilo važno.
Kako sam mu mogla objasniti da više ništa među nama nije važno?

XV
Boj me je iznenadio.
Nije bilo drugog objašnjenja. Uskratila sam svoje srce svakom muškarcu pošto mi ga je otac ranio. Prkosila sam svim očekivanjima i živela s aristokratom kog nisam volela, a sad sam ključala od neodređene želje, koja bi bila smešna da nije bila moja.
Pošao je sa nama u Po. U Balzanovom rustičnom zamku okruženom gustim šumama, upoznala sam Kejpla kao što nikad nikog nisam upoznala – mada ne fizički. U tom pogledu je bio savršen džentlmen, mada bi mu oči blesnule žarom kako je noć prolazila i teklo vino žiranson. Muškarci bi se onda pijano oteturali u krevet, ostavljajući nas s Balzanom, koji je uvek dosta pio, ali nikad nije delovao savladan pićem.
Čudilo me je što Balzan ne oseća struju u vazduhu, što ležerno nastavlja da priča anegdote dok Boj klima glavom i čaša mu ostaje netaknuta, a ja pušim cigaretu za cigaretom dok mi usta ne postanu suva i lepljiva. Zar je bio slep i nije video koliko čeznem za tim da on ode kako bismo Boj i ja ostali sami, umesto da sedimo ovako kao verenici s pratiljama na balu? Zar nije uviđao da su veze između nas zategnute do krajnjih granica, da su poput izlizanih šavova na kaputu koji više ne odgovara?
Bila sam u pravu kad sam pretpostavila da je Boj sličan seljacima po svome stavu o poveravanju. Pa ipak, tih nedelja u Pou, saznala sam da je stariji od mene dve godine, jedini sin svojih roditelja, da ima tri sestre, da se rodio u skromnoj katoličkoj porodici, da je polu-Francuz po svojoj pokojnoj majci, da mu je otac preduzimljivi irski biznismen koji se uspinjao stepenicama službe dok se nije obogatio kao agent železničkih i brodskih kompanija. Proveo je detinjstvo u Parizu, gde je otac preselio porodicu nakon poslovnog uspeha. Obrazovan po visokim standardima – najbolje privatne internatske škole u Engleskoj, putovanje po Evropi i Bliskom istoku, čak i po Americi kad je bio stariji – kretao se u društvu nove buržoazije i haute mondexviii visokog društva, kad su zastarela pravila počela da se raspadaju i kad je novac – bez obzira na to kako je zarađen – postao jedina vizitkarta u visokom društvu. Isto koliko je voleo automobile, Boj je voleo i polo, ta mu je strast bila zajednička s Balzanom. A što je meni bilo još važnije, i veoma neobično za čoveka s njegovim imetkom, voleo je da radi.
Zbog toga je bio veličanstven u mojim očima. Mada odnegovan za povlašćen život, Boj je želeo da sam zarađuje. Radio je na različitim položajima u očevoj firmi dok nije skupio dovoljno iskustva da krene sam, pa je investirao u ugalj, usavršene pogonske sisteme lokomotiva, širenje železničkih pruga, u elitne polo klubove i sve što bi mu zapalo za oko i obećavalo zaradu.
„Ne želim da budem jedan od ovih ljudi“, rekao je dok smo sedeli uz vatru koja je zamirala, pošto je Balzan konačno izašao, „koji uživaju u dokonom životu radi dokonog života. Lepo je po ceo dan se zabavljati i jahati konje, živeti život onako kako teče jer, eh…“ – slegao je ramenima podrugljivo nehajno – „…čemu brinuti? Ali meni je potrebno da radim. Moram da imam nešto svoje.“ Usmerio je svoje divne oči ka meni. „Shvataš? Znaš da ja nisam kao Balzan.“
Nije morao da pita. Nisu se mogli više razlikovati, Balzanov bezbrižni stav je delovao trivijalno, kao mehanizam nekog zastarelog automatona, u poređenju s modernim Bojem, koji je želeo da ima svrhu. „Ono što ne zaradimo sami za sebe“, rekao je, „nikad nije stvarno naše. Uvek može biti oduzeto. A čak i ako izgubimo sve za šta smo radili, zauvek nam ostaje svest o tome da smo nešto postigli.“
Kako se ne bih zanela? Bio je to veliki udarac sudbine koji sam čekala i ne znajući da postoji – neko o kom nisam mogla ni da sanjam jer nije bilo nikog poput njega po kome bih gradila fantazije. Tih dugih jesenjih noći i preuranjeno hladnih dana, pričao mi je priče kakve sam oduvek želela da čujem, iako nisam umela sama da dođem do njih. Pa ipak, nijednom nije nagovestio da je zainteresovan za bilo šta drugo pored prijateljstva, osim što bi me povremeno uzeo za ruku i stisnuo je u žaru priče.
Ja sam njemu, zauzvrat, ispričala priču o svom siromašnom detinjstvu, o sumporu Obazina, o mansardi u Mulenu i poniženju u Višiju, i o svojoj žudnji da postignem nešto više, uvek nešto više, sve dok konačno nisam priznala da sanjam o tome da jednog dana otvorim sopstvenu radnju. Govorila sam obazrivo, pažljivo kao da odmotavam lomnu porodičnu dragocenost. Balzana sam lagala o svome poreklu; sad sam prvi put nekom ispričala neulepšanu istinu, i mada mi je bilo nelagodno jer sam suviše otkrila, osetila sam i olakšanje pošto sam se rešila tajnog tereta za koji nisam ni znala da ga nosim.
On se nasmešio. „Mislim da će ti ići veoma dobro. To zahteva velik kapital i isprva ćeš više gubiti nego zarađivati, ali važno je da budeš srećna i radiš ono što voliš.“
Niko mi nikad nije kazao te reči. U Obazinu, redovnice su veličale život bez očekivanja, kao da je sreća nešto što sami stvaramo. Da već nisam znala da ga volim svim svojim bićem, tad bi mi postalo jasno. Da je tražio od mene da mu dođem u krevet te noći, učinila bih to drage volje, iako je zamak u Pou bio krcat pijanim muškarcima koji su hrkali i koji su nas mogli čuti.
Ali on nije tražio, mogla sam se i zabrinuti da mu možda nisam privlačna ili da voli drugu. Kad je meni tako neodoljiv, kako ne bi bio svakoj ženi koja mu se nađe na putu? I zaista, čak je i Balzan na kraju primetio našu bliskost jer je, pošto je Boj otputovao kolima u Pariz, rekao: „On je podlac. U svakoj luci ima po ljubavnicu. Iako je poreklom polu-Englez, u međunožju je više Francuz od svih koje poznajem.“
Da sam više obraćala pažnju na Balzanovu osetljivost, možda bih shvatila da je to upozorenje: ne petljaj se s Kejplom. Ali mogao je i da grmi i preti izbacivanjem, ništa me ne bi zaustavilo. Čak i da je Boj stotinu puta osvajao žene, i da ću ja biti najnovija stavka na spisku, i dalje je bilo, kako kažu, neminovno.
Bili smo suđeni jedno drugome.
I zato nisam brinula da li sam mu privlačna. Nisam strepela što ne preduzima ništa kako bismo se sjedinili. Znala sam da hoće kad dođe vreme. Da mora. Da mi moramo.
Sve što je trebalo da uradim bilo je da se oslobodim.
Pa ipak, oklevala sam. Novu 1909. dočekali smo epskim bahanalijama u Roajalijeu, balom pod maskama na koji su došli svi Balzanovi prijatelji, uključujući i Emilijen i njene poznanike. Samo Boj nije bio, otišao je u Englesku da poseti porodicu. Ali nisam zato odlagala. Ni sama nisam znala razlog. Znala sam samo da se plašim finalnog koraka; plašila sam se da zaronim u nepoznatu vodu u kojoj su Adrijen i toliko drugih plivale i nadale se olakšanju.
Predaja nikad nije spadala u moje planove, naročito ne predaja muškarcu.
Emilijen je primetila promenu u meni. U kući je bilo previše ljudi za naša skrivena popodneva, ali onoga dana kad je otišla, šapnula mi je na uvo: „Čini mi se da je neko drugi zauzeo moje mesto, ma cherie“, a kad sam zaustila da se pobunim, ućutkala me je. „Nema potrebe da objašnjavaš. Izbori, sećaš se? Svi ih moramo imati.“
Međutim, upravo ti izbori su me paralisali. Nisam mogla da radim, dok su šeširi čekali makaze, a ja lutala u mislima pitajući se gde je Boj sada, šta radi, da li misli na mene. Kad bih ga zamislila kako se smeje u nekom pariskom kafeu u društvu neke cocotte ili šeta uz Senu s nekom od mnogih žena koje je osvojio, osetila bih oštar bol koji me je zbunjivao, sve dok nisam shvatila da to mora biti ljubomora. I to bi me razjarilo, ta bespomoćnost, osećanje napuštenosti koje me je obuzelo, ali ovoga puta nije bilo ničeg da taj bes hrani.
Sve u meni je gorelo od želje za Bojevim dodirom.
Došao je u proleće, kad se sneg otopio, a na stablima kestena napupelo lišće. Čula sam krkljanje i kašljanje njegovih pregrejanih kola koja su se zaustavila na prilazu ispred zamka i bacila sam makaze, izjurila iz svoje sobe i bosonoga sletela niza stepenice. Pre nego što je uopšte zakoračio u predvorje da otkopča kaput, pre nego što je uspeo da prođe prstima kroz od vetra razbarušenu kosu, bacila sam mu se u zagrljaj.
Tad me je poljubio. Snažnim poljupcem koji oduzima dah i od kog sam se pripila uz njegovo telo, koji me je razmrsio i promenio, strgao postavu mog umornog bića i stvorio novu odeću od moje kože, sačinjenu od podatne svile bez dugmadi i bez steznika.
„Nedostajala si mi“, šapnuo je. Kad me je spustio, moji bosi tabani nisu osećali ledeni pod, ali do mene je dopro zvuk sporog aplaudiranja.
Naglo sam se okrenula. Na vratima biblioteke stajao je Balzan. S grimasom na licu, ponovo je podigao ruke i zapljeskao. „Bravo. Najzad je neko raskravio srce moje male Koko.“
Okrenuo se na peti i vratio u biblioteku. Upravo se bio pakovao na put u Argentinu, čuo je da tamo gaje prvoklasne konje i da može naći odlične životinje. Nije se opet pojavio, pa sam šapnula Boju: „Šta ćemo sad?“
„Kazaćemo istinu. Ideš sa mnom u Pariz. Želim da finansiram tvoju radnju.“ Kad sam zinula i pogledala ga, dodao je: „Emilijen me je posetila nakon boravka ovde. Ona misli da si stvorena za uspeh. I ja verujem u to. I želim da budem deo tog uspeha, ako mi dopustiš.“
Poželela sam da ga ponovo poljubim, ali on me je poveo u biblioteku, gde smo zatekli Balzana kako sedi za pisaćim stolom, s čašom konjaka pored sebe. „Piće?“, ponudio je ne podigavši pogled.
„Etjen, mon ami“,xix zaustio je Boj, a Balzan je podigao pogled s neobičnim smeškom na licu. „Pažljivo, Englezu. U Francuskoj prijatelji ne kradu ljubavnice jedni drugima.“
„Znaš da to nikad nisam nameravao…“, kazao je Boj, ali ja sam ga prekinula, odvojivši prste od njegovih i zakoračivši prema Balzanu. „Krivi mene ako baš moraš nekog da kriviš.“
Usta su mu se trgla. „Ništa ti ne znaš. Naivna si kao i onoga dana kad sam te pokupio iz one rupe u Višiju.“
„Možda“, odgovorila sam, osetivši kako se Boj iza mene ukočio. „Ali ovo je to što želim.“
„Zaista?“ Balzan se osmehnuo. „Jesi li sasvim sigurna? Zato što, kad jednom odeš odavde, nemoj misliti da se možeš vratiti. Neću biti tako velikodušan, ma koliko da mi je stalo do tebe.“
„Da“, odvratila sam. „Znam.“
Pogledao je preko moje glave, u Boja. „Hoćeš li se starati o njoj?“
Mada se nisam okrenula, znala sam da je Boj klimnuo glavom.
„Onda je sređeno“, rekao je Balzan. „Odlazi tebi.“
„Ne meni“, ispravio ga je Boj. „Odlazi sa mnom. U tome ima razlike.“ I pre nego što je Balzan uspeo da reaguje, ja sam dodala: „On će mi pomoći da otvorim radnju. Niko me više neće izdržavati.“
Balzan je zakolutao očima i ispio piće iz čaše. „Opet ta radnja! Sačuvaj me bože, tvrdoglava je kao mazga.“ Ustao je i prišao poslužavniku s kristalnim bocama. Sipao je sebi još konjaka i rekao Boju: „Upropastiće te ako popustiš toj njenoj fantaziji. Uzeće ti sve do poslednjeg santima.“
„Spreman sam za to“, odgovorio je Boj. „Možda ti njenu ambiciju smatraš površnom, ali ja ne. Daću joj zajam, koji će otplatiti sa kamatom kad bude mogla.“
„Tako znači? Vidi, vidi.“ Balzan je još jednom iskapio čašu. Mada to nije ispoljavao u govoru, videla sam da drhti i osetila sažaljenje prema njemu, prema tom zatvorenom umu za koji sam nekad verovala da je otvoren, i zbog toga što se tako grčevito drži sveta koji nestaje oko njega. „Zajam s kamatom“, podsmehnuo se. „Baš plemenito, s obzirom na to da će joj trebati godine, ako ga uopšte ikad isplati.“
„Videćemo kako će biti.“ Boj me je pozvao rukom. „Hajde, Koko.“
„Neću poneti ništa što nije moje“, kazala sam Balzanu. „Dajem reč.“
„Onda slobodno možeš otići s tim što imaš na sebi, jer ništa drugo i nije tvoje.“
„Zato i moram da idem.“ Okrenula sam se prema Boju s onoliko ponosa koliko sam uspela da skupim.
Na vratima, osvrnula sam se preko ramena, mada ne znam šta sam se nadala da ću videti. On je otpijao konjak i odsutno razmišljao o nečemu. Ostaviću ga samo s koferom punim svojih šešira i odećom koju sam sama sašila; on me je spasao, pružio mi utočište, pa ipak sam osećala samo nejasno kajanje što sam ga povredila. Ta kuća koja mi je bila dom skoro četiri godine već mi se činila udaljena kao i njegov odsutni pogled, kao gomila ruševnog kamenja koja me se neće sećati kad odem.
Baš kad sam se okrenula ka Boju, čula sam kako je Balzan uzdahnuo. „Ja sam joj otključao kavez, a ti, moj kradljivi prijatelju, ti nameravaš da je oslobodiš. Pazi šta radiš. Ono što je divlje nikad se ne ukroti.“
Umesto odgovora, Boj me je uhvatio za ruku i poveo napolje.

ČIN DRUGI

1909–1914.
Ulica Kambon, broj 14
„Želim da budem deo onoga što se događa.“
I
Pariz.
Kako da opišem te prve mesece? Postala sam stanovnik tog grada, za čim sam žudela celoga života. Bilo je završeno rušenje skučenih srednjovekovnih četvrti, koje je započelo pod Drugim carstvom, zamršeni lavirinti vijugavih uličica ustupili su mesto širokim bulevarima sa impozantnim stambenim zgradama boje slonovače, prekrasnim parkovima i skverovima sa ukrasnim fontanama.
Trebalo je da prođu nedelje da se naviknem na buku; treštanje sirena novih motornih vozila bilo je isprekidano tandrkanjem i kloparanjem kočija s konjskom zapregom, a vazduh je prožimao prodoran zadah masnoće izmešan sa smradom balege. I svuda su bili ljudi, koračali su ulicama i ćaskali u kafeima, zaustavljali taksije s Monmartra do obale Sene, kao reka izlazili i ulazili u restorane, bistroe i pozorišta. Umetnici, muzičari, plesači i vajari, trgovci, vlasnici radnji i prodavci ribe – siromašni, bogati i oni između što su zamagljivali jasne granice u, kao što je Boj rekao, „emancipovanom svetu u kom o nama neće suditi po rođenju, već po onome što smo postali“.
Oh, bilo je zaslepljujuće, prožimalo me je uzbuđenjem zbog kog nisam mogla da spavam. Odveo me je da vidim zgradu na Aveniji D’Ilen, u šesnaestom arondismanu, gde je odrastao – s preteranim izuvijanim ukrasima, nekad vlasništvo dinastije Rišelje – i već sam pogled na nju izazvao je u meni paniku jer sam počela da shvatam koliko se Bojevo poreklo razlikuje od moga. Kasnije, kad smo večerali kod Maksima, objasnio mi je da se posle smrti njegove majke, kad je imao dvadeset jednu godinu, otac vratio u London. Sad je njihova pariska palata bila iznajmljena nekoj ambasadi, kao da su takve promene uobičajene. Boj možda nije bio baš takav aristokrata kao Balzan, ali bilo je jasno da njegova porodica ima gotovo isto toliko novca; štaviše, podozrevala sam da ga imaju i mnogo više.
Boj me je odveo i u grandiozne staklene robne kuće – Prentan, Bon Marše i Galeri Lafajet – u kojima su prodavali sve što ti srce poželi, od nameštaja do već sašivene odeće, jeftinih čarapa i pristupačnih cipela. Bilo je gotovo bezbožno, to neumereno obilje stvari koje su se mogle kupiti; i on se smejao dok sam koračala podovima obloženim pločicama, ošamućena, naručja punog novih šešira koje ću ukrasiti i odeće koja mi je trebala da bih se uklopila u ovaj novi svet u kom sam, sa svim onim što sam donela, izuzev šešira, izgledala kao ulični deran.
Imao je i poslovne obaveze, na koje me nije vodio, kao što su društveni gala događaji i pozivi u prestižne klubove. Boj je objasnio da, iako ne daje ni pet para na to što ljudi govore – i zaista, često je na takve događaje išao u tvidu umesto u obaveznom crnom fraku – ne može da uvredi ljude s kojima posluje niti da ih uznemirava time što će se pojaviti vodeći ljubavnicu podruku, ma koliko ona bila čarobna.
I tako me je ostavljao da tumaram njegovim strogim, muškim stanom na Jelisejskim poljima, s tamnocrvenim zidovima, s naglaskom na mahagoniju, i slikama mrtve prirode, ptica i snopova žita. S terase sam mogla da vidim crni skelet Ajfelove kule i posmatram pomodne bulevare pune ljudi što idu u kupovinu ili na večernji aperitiv.
Da li sam se osećala izgubljeno? Apsolutno, kao jagnje u šumi. Pariz je bio vuk što čeka da proždere one koji nemaju sreće, a ja nisam bila pripremljena da se borim s njim, još ne. Radila sam grozničavo, u zasebnoj sobi zadnjeg dela stana, da pripremim što više šešira. Boj je često dolazio kući kasno noću i zaticao me pogrbljenu nad poslom, s cigaretom u usnama, užagrenih očiju i prstiju krvavih od stigme uboda iglom.
„Trebaće nam više prostora“, primetio bi, pa bi mi uzimao instrumente iz ruku i vodio me u kupatilo – mermerni hram čistoće – da mi pripremi toplu kupku u kadi s lavljim šapama, u kojoj bih utopila umor.
I jednom, kad me je on sam izbrisao paperjastim belim peškirima i iscedio mi kosu, poveo me je u svoj krevet od orahovine.
Čak i sada oklevam da govorim o tome. Ni sa kim se ne dele takvi trenuci vulkanske strasti koju sam iskreno osećala i koja me je razdirala. Suvišno je reći da je to bilo sve ono o čemu sam samo čitala da bi tako trebalo da bude, i još mnogo, mnogo više. Imao je vitko telo, lice, vrat i ruke do lakata bili su mu preplanuli, ali ostalo je bilo belo kao mleko, mišićavo – rebra i ručni zglobovi, kukovi i članci snažni ali nežni dok ih je stiskao uz mene. Uklapao se u mene kao ključ i otključao je ono ledeno jezgro koje sam negovala od onoga časa kad je moj otac otišao kolima. Kad je kliznuo u mene a ja se izvila da ga dočekam, prošaputao je: „Volim te, Koko. Mnogo te volim“ – zadihanu litaniju spajanja svih ljubavnika koju ja još nisam mogla da uzvratim, sve dok mi nije zgrabio lice između ruku i, krećući se i dalje u meni, zahtevao da čuje, s gotovo očajničkom željom: „Reci. Kaži mi“, a ja sam dahtala: „Vo… volim i ja tebe“, mada je uvek zvučalo nekako lažno, kao da tako banalne reči ni blizu ne mogu da obuhvate ono neizmerno, beskrajno što sam osećala.
Kasnije, dok je pušio i ležao s mojom glavom na grudima, dok sam prstima prelazila preko tamnih malja na njegovim prsima, nasmejao se. „Balzan je bio u pravu. Tvrdoglava si“, a kad sam htela da se povučem, obgrlio me je čvršće i promrmljao: „Ne, pssst. Ostani gde si. Nije me briga što ne možeš da kažeš. Znam da je tako.“
Oh, i jeste bilo tako. Umrla bih za njega. On mi je bio sve – ljubavnik, porodica, najbolji prijatelj. Nisam poznavala gotovo nikog u Parizu, mada su počeli da se pojavljuju neki od onih koje sam upoznala dok sam bila s Balzanom. Jedan od prvih bio je Leon de Labord, nonšalantan i ljubazan kao i uvek, i doneo mi je priče o Balzanovom putovanju u Argentinu, kao i korpu limunova koje je Balzan poslao jer je znao koliko rado koristim njihovu koru protiv otečenih kapaka. Bio je to Balzanov način da se izvini, jedino tako je umeo da traži oproštaj, a ja sam bila tako srećna s Bojem da sam prihvatila izvinjenje bez oklevanja.
Srećna…
Da, bila sam srećna. I to za mene nije bilo ugodno osećanje. Ponekad, pošto bismo vodili ljubav a on zaspao, posmatrala sam ga kao mačka, ujednačeno podizanje i spuštanje njegovih grudi, udisala njegov dah s mirisom nikotina i osluškivala povremeno mrmljanje dok sanja. Hvatao me je užas da bi mi mogao biti oduzet, da naša idila ne može potrajati, jer kad je nešto što volim ostalo isto? Gde je to pisano da ja, ničije dete, zaslužujem takvu radost? To se dešavalo samo noću, taj ponor užasa, nikad tokom dana. Samo u onim praznim satima između danas i juče, kad sam bila sama sa svojim usnulim ljubavnikom i s teretom prošlosti koji me je pritiskao kao sablast pun prekora.
„Zaista mi treba više prostora“, izjavila sam jednog jutra pošto smo doručkovali na terasi i on se obukao za poslovni sastanak. „Šta je s mojom radnjom?“
Odmerio me je u ogledalu, nameštajući okovratnik. „Moraćemo početi da tražimo.“ Zastao je. „Balzan je ponudio svoj momački stan na Bulevaru Malešerb. Kaže da ga možeš koristiti koliko hoćeš dok ne nađemo pogodniju lokaciju.“
Zurila sam u njega. Slegao je ramenima. „Pisao mi je u kancelariju. Pokajnički. Kaže da je neoprostivo kako smo se rastali. Želi da to nečim nadoknadi.“
To je bila Balzanova suština. Nije bio u stanju da dugo bude kivan. Ja sam mogla i to mi se nije sviđalo, i mada sam prihvatila korpu s limunom, nisam mogla da nateram sebe da prihvatim više od toga.
„To nije loša zamisao“, nastavio je Boj, osetivši moju burnu reakciju. „Ponudio je i da ti kao pomoć nađe stručnu modistkinju; pomenuo je neku Lisjen Rabate, koja je trenutno zaposlena u Kući Luis, ali očigledno traži novu priliku.“
Kuća Luis je bila jedan od najprestižnijih pariskih salona šešira; Kejpl me je vodio tamo i mene je zabavljalo otkriće da cene monsieur Luisa daleko prevazilaze njegov preterano kitnjast stil. Pa ipak, modistkinja iz tako poznatog ateljea bila je pravi dobitak. Mogla bi mi pomoći da usavršim zanat, a možda bi i privukla uticajne mušterije da probaju moje šešire.
„Sve to je rekao, je li?“ Pripalila sam cigaretu i posmatrala ga kroz dim.
Boj se nasmejao. „Ne, rekao je još štošta, ali ovo je sve što treba da čuješ.“ Zakopčao je sako i uzeo kapu za vožnju, a ja sam progunđala. „Razmisliću o tome.“
Nagnuo se i poljubio me u obraz. „Razmisli. A dok razmišljaš, piši Adrijen i pitaj je da li bi volela da pomogne u vođenju radnje. Ti si suviše oštra da uslužuješ mušterije.“
Pisala sam Adrijen istoga dana. Kad je nedelju dana kasnije stigao njen odgovor, s pečatom Mulena, čim sam pročitala prve redove, jauknula sam tako glasno da je Boj dotrčao.
Uhvatio me je oko struka jer su me noge izdale, a pismo mi odlepršalo iz ruke.
„Moja sestra Žilija“, prošaputala sam lica zagnjurenog u njegov vrat. „Mrtva je.“

II
Bio je to strašan splet okolnosti, pisala je Adrijen. Sedela sam na terasi dok je avgustovsko sunce zalazilo iza krovova, i čitala kako se moja sestra zaljubila u jednog oficira iz garnizona, koji ju je sreo na pijaci, za tezgom babe i dede, i počeo da joj se udvara. Žilija – bezazlena, lakoverna Žilija – zatrudnela je, a oficir je, kao što se u takvim prilikama često dešavalo, odmah zatražio prekomandu i nestao. Ostavljena s babom i dedom i njihovim neodobravanjem, Žilija je spakovala svoje stvari i preselila se kod Luiz. Devet meseci kasnije, porodila se, a onda presekla sebi vene. Adrijen je javila u Roajalije kad je sahrana, ali u kući nije bilo nikog osim posluge, ja sam bila u Parizu, a Balzan u Argentini. Niko joj nije odgovorio na pismo koje se zagubilo u korespondenciji što je čekala Balzanov povratak, ako je ikada i stiglo.
Adrijen je odbila da dođe u Pariz. Sad je živela sa svojim baronom u Mulenu, izborila je još jednu malu bitku u svome ratu i nije smela da rizikuje da sad ode. Ali pitala me je da li bih mogla da preuzmem odgovornost za svog sestrića, malog Andrea, koji je kod Luiz, i predložila mi da pišem svojoj sestri Antoanet, koja je izašla iz samostana i sad radi, kao i mi nekad, u onoj jezivoj Kući Grampeir.
Nisam se ni sekunda premišljala oko Antoanet. Griža savesti me je nagnala da joj odmah pišem. Uz Bojevu pomoć, poslala sam telegrafski i veliku sumu novca u banku u Mulenu, za Andreovo izdržavanje, i obećala da ću se, kad stasa za školu, postarati za njegovo obrazovanje, ali ne u samostanu niti u nekoj instituciji za siročad. Posle dugog razgovora s Bojem, zaključila sam da dečak treba da se školuje u Itonu, engleskom internatu koji mi je Boj preporučio i uz to ponudio da to i plati. Poslao je pismo direktoru škole, kog je lično poznavao, da obezbedi da Andre bude primljen kad za to dođe vreme.
Žilijina smrt je pala preko mene kao pokrov. Ostavila sam je bez reči. Proganjala me je ta moja bezosećajnost, uspomene na vreme koje smo zajedno provele i na moju gorljivu izjavu u Obazinu da je nikad neću napustiti, i nisam se mogla oteti mislima kako bi možda još bila živa da sam se raspitivala o njoj, da sam je uzela pod svoje okrilje.
Kad me je Boj, jedne večeri po povratku s poslovnog puta, našao kako jecam na sofi u dnevnoj sobi, seo je pored mene, privukao moju glavu sebi na rame i prošaputao: „Moraš da oprostiš sebi, Koko. Nisi ti kriva. Prihvati Balzanovu ponudu. Otvori radnju. Ne možeš vratiti sestru. Ne smeš umreti s njom.“
Odveo me je u Balzanov stan na Malešerbu. Prethodno je telefonirao, nije nas dočekao niko drugi osim Lisjen Rabate, modistkinje. Pegava, riđokosa, samouverena žena, marširala je ispred mene da pregleda mali prostor u prizemlju, u nivou ulice, ispod Balzanovog praznog momačkog stana, šmrkćući dok je tapkala po prašnjavom drvenom patosu.
„Nije Trg Vandom“, kazala je, „ali sa lepim vitrinama, tepihom i zvonom iznad vrata, poslužiće.“ Zastala je i odmerila me. Nisam bila sigurna da li mi se dopada, imala je oštar pogled rođene Parižanke i bila je ekspert u svome poslu, dok sam ja u stvari bila niko i ništa, početnica koja pravi neobične šešire. „Što će reći, pre nego što prihvatim bilo kakvu ponudu za posao, moraću da vidim šta nameravate da prodajete. Moram da održim ugled. Ne želim da ostavim trenutno mesto radi drugorazredne robe.“
Ponela sam sa sobom četiri šešira; ali pre no što sam uspela da izvadim jedan iz kutije, gurnula je ruke unutra i naglo ga izvukla. Podigla ga je na svetlo što je ulazilo kroz prljav izlog, okretala i ispitivala tražeći nesavršenosti.
„Hmmm.“ Pružila je ruku i vratila mi šešir. „Drugi, molim.“
Kad je pregledala sve šešire, napućila je usne. Boj je izašao napolje da puši. Najzad se okrenula ka meni. „Vaši šeširi svakako ne liče ni na šta od onoga što se prodaje u radnjama i salonima. Jednostavni su, elegantni; mogli bi da privuku pravu klijentelu. Ali neće biti lako. Ugledni kreatori, kao što su Vort i Pol Poare, ne gledaju blagonaklono na konkurenciju. I njih dvojica ratuju još otkad je Poare napustio Vorta da bi otvorio svoj atelje. Znate li za njih?“
Odmahnula sam glavom, obeshrabrena njenom pridikom.
„Ne?“ Lupila je stopalom o pod. „Dakle, mademoiselle, ako želite da pokrenete posao sa šeširima, trebalo bi da znate. Monsieur Frederik Vort je Englez koji oblači sve žene koje nešto znače, uključujući i kraljevsku porodicu. Njegove haljine su ekskluzivne. Nema dve iste; kreira jedinstvenu odeću za svaku svoju klijentkinju ponaosob. Poare je naučio posao kod Vorta, a sad odeva prkosnije dame u skandalozne komplete u orijentalnom stilu. Sva njihova garderoba zahteva i nešto za glavu; unajmljuju modistkinje da prave šešire i kape pod poverljivim ugovorima kojim se štiti njihova kreacija. Da li želite to da radite?“
„Ne.“ Uspravila sam ramena, „Ne“, ponovila sam odlučnije. „Želim sopstveni posao.“
„I svoje klijente, pretpostavljam?“ Prezrivo je mahnula rukom oko sebe. „Ova lokacija nije baš idealna. Poareov atelje je blizu Opere, Vort ima salone na Trgu Vandom i u Londonu. Moraćete da nađete svoje mušterije jer će one teško same doći ovamo.“
„Onda ću ih naći.“ Počela sam da pakujem šešire u kutiju kad sam začula korake iza sebe. Pružila mi je neki papir. „Ovo je spisak potencijalnih klijenata koje mogu pozvati, koje sam upoznala preko Kuće Luis. Predlažem vam da ga pažljivo proučite, a s obzirom na okolnosti moram vas zamoliti da ne navodite preporuku. Ne želim da moj poslodavac sazna da tražim posao drugde.“
Slabašno sam se nasmejala. „A ja, madam, ne prepoznajem ni jedno jedino ime na tom spisku.“
„Vidim.“ Skrenula je pogled kroz izlog, ka Boju, koji je stajao na pločniku pored kola. „Možda prepoznaje monsieur Kejpl.“
„Možda“, odvratila sam i uzela kutiju. „Ali on nije moj poslodavac.“
Krenula sam ka vratima kad mi je rekla: „Onda mislim da smo se sporazumele.“ Zastala sam i pogledala nazad u nju. „Ne mogu mnogo da vam platim“, rekla sam. „Kao što kažete, neće biti lako.“
„Imam ušteđevinu“, odgovorila je ona suvo. „I nikad se nisam plašila teškog posla.“
Izgleda da ipak imamo nešto zajedničko, pomislila sam.
Klimnula sam glavom. „Sporazumele smo se, madam Rabate.“

Lisjen i ja smo očistile radnju od prašine i paučine, izribale podove, oprale izlog i opremile radionicu u skučenoj prostoriji iza radnje, pored stepeništa koje vodi gore u stan. Boj mi je otvorio račun u njegovoj banci, sa sredstvima za kupovinu staklenih vitrina u kojima ću izložiti šešire, pulta s mermernom pločom, pozlaćenih stolica i ogledala na zidu, tepiha i zvona za vrata. Želela sam tendu sa svojim imenom, ali vlasnik zgrade je to zabranio, pa sam postavila u izlog znak s rukom ispisanim četvrtastim slovima: GABRIJEL ŠANEL.
Nekoliko dana pred otvaranje radnje, kolekcija probnih uzoraka šešira nameštena je na stalke u vitrinama, a u izlogu se šepurila moja i Lisjenina ekskluzivna kreacija – elegantan bež šešir s trakom od crne svile i samo jednim perom – kad se na vratima pojavila Antoanet s putnom torbom.
Kad sam je videla, jedva sam zadržala suze. U dvadeset drugoj godini, bila je vrabac od žene, s našim krupnim šanelovskim očima i bujnom kosom, mada je njena bila svetlija od moje, i privlačnim crtama naše majke. Izgledala je kao da nije jela nedeljama. Odvela sam je u kafe na uglu, nahranila je kroasanima punjenim šunkom i toplom čokoladom dok je ona pripovedala poznatu priču o tegobnim godinama u samostanu, a potom o šegrtovanju pod tiranskom čizmom madam G.
„Sad je s tim gotovo“, tešila sam je. „Boravićeš u Balzanovom stanu iznad radnje; ima lepu spavaću i dnevnu sobu. Radićeš za mene, usluživaćeš mušterije, jer mislim da ja ne mogu da radim i to i da dizajniram šešire u isto vreme.“
Međutim, nije mogla ni Antoanet, bar ne u početku. Bila je veoma bojažljiva i stidljiva, mada je s vremenom procvetala pod Lisjeninim tutorstvom, dok sam ja ostala i dalje prestravljena od onog malog zvona iznad vrata koje je obznanjivalo dolazak radoznale mušterije. Lisjen je bila od reči i poslala je pozive svima sa onog spiska. I sve su došle, lepo obučene žene u skupocenoj odeći i sa služavkama, i razgledale moju robu dok sam se ja krila u zadnjoj sobi i odbijala da izađem. Da su tražile od mene da im besplatno dam šešire, dala bih, toliko sam se plašila kako će me primiti.
Kako se posao polako širio, zahvaljujući Lisjeninim lojalnim mušterijama, kao i dolaskom Emilijen i njene svite, koje su kupovale sve što vide, Lisjen me je obaveštavala o svetu van mojih vrata.
„Poare je priredio bal u svome ateljeu, maskenbal na temu Hiljadu i jedne noći, i ukrao je deset Vortovih mušterija, one najuticajnije.“ Lisjen je šmrknula, što je bila njena stalna reakcija na sve. „Iskoristio je prednost promene. Vort je postao staromodan, kreacije su mu suviše ograničene. Poare je prognao korsete; nudi široke suknje i šalvare. Osim toga, izbacio je i svoj kreatorski parfem Kineska noć, koji je razdelio na maskenbalu. Miris je mošusni užas, ali sve mušterije ga koriste. Zarađuje bogatstvo. Vort je pobesneo.“ Zastala je da naglasi to, primoravši me da podignem pogled s radnog stola. „Čuo je i za vas, mademoiselle. Nekoliko njegovih mušterija sad nosi vaše šešire.“
„Zaista?“, pitala sam s nevericom.
Klimnula je glavom. „To je nešto što biste znali da ikad iskoračite iz radionice. Sad su već svi znatiželjni; hoće da vide ko je ta Gabrijel Šanel.“
„Ja… ne volim da uslužujem mušterije“, odgovorila sam zamuckujući, iako smo o tome već i ranije raspravljale. Često mi je govorila da u modnim salonima kreatori lično uslužuju klijente, služe im kafu i kolače, ispunjavaju im sve hirove. Žene su celo popodne mogle da provedu u ateljeu, od dolaska, preko proba do odlaska; tako ih kreator drži u vlasti i ne pušta, primorava ih da nose samo njegove kreacije.
„Treba da naučite da vam se to sviđa“, kazala je. „Ili da skrivate da vam se ne sviđa. Da biste bili uspešni, morate biti viđeni. Mušterija želi da vidi ruke koje kreiraju ono što kupuje.“
„Ali samo pod svojim uslovima“, odvratila sam. „Čak ni Poare, i pored sveg svog uticaja, nema pristupa u dom svoje klijentkinje, niti u njen društveni krug. Kad izađe iz ateljea, on za nju više ne postoji.“
„Ah, ali svejedno je prisutan. Na njima samima, bez korseta.“ Lisjen je krenula nazad u radnju pošto je zvono zazvonilo. „Razmislite o tome“, dodala je i dobacila mi svoju mudrost preko ramena. „On utiče na njih čak i kad je odsutan. Prava ličnost, u pravo vreme, s pravim pristupom, ima mnogo više uticaja nego što mislimo. Zar ne želite da budete takvi?“
Zurila sam za njom. Jesam, želela sam. Želela sam više od svega. Ali na moje razočaranje, voditi radnju nije bilo onako kao što sam zamišljala. Radila sam neprekidno. Lisjen se pokazala kao zlata vredna i uspela je da namami dve asistentkinje iz Kuće Luis, da nam pomognu u proizvodnji, ali sukobljavale smo se u svemu, oko cena, stila, metoda prodaje, izlaganja. Ja sam želela da prodam što je moguće više šešira, kad god bi u radnju nahrupile Emilijen i njene prijateljice (draga Emilijen, neumorno vesela), dozvoljavala sam im da uzimaju šta žele, računajući na to da će ih videti s mojim šeširima i namamiti druge. Već je jedna od njenih prijateljica glumica nosila moj šešir na pozornici i to su komentarisali u visoko tiražnim novinama Komedija ilustre; valjda će takva besplatna reklama uroditi plodom.
„Da“, besnela je Lisjen. „Stvarno hoće! Imaćemo gomilu novih nakinđurenih glumica koje traže nešto ni za šta. Jesmo li dobrotvorna ustanova? Jer kad sam poslednji put proverila knjige, niste imali dovoljno da kupimo zalihe materijala, a još manje za moju platu i platu vašoj sestri.“
Svađale smo se kao piljarice i vikale sve dok se Antoanet nije iznenada oglasila jednim rondelomxx iz kafeterija u Mulenu, pa smo stale kao ukopane.
„Izgubila sam moju jadnu Koko“, pevala je, „izgubila sam je kod Trokadera. Da niste slučajno videli moju Koko?“
Počela sam da se smejem, presamitila sam se od smeha, a Lisjen je pokrila usta šakom da priguši za nju redak kikot, a onda smo sve tri zapevale uglas: „Ko i Tro. Ko je video moju Koko?“
Jedne noći, dok smo večerali u Kafe de Pari, Boj me je konačno pitao kako mi ide posao.
„Divno“, kazala sam. „Zarađujem dosta novca i stičem veze. Tako je lako, treba samo da nadgledam radionicu i ispisujem čekove.“ Nisam htela da priznam kako zaspim mrtvim snom nad tanjirom supe, da su mi stopala puna bolnih žuljeva, a ruke ukočene poput kandži. Sve je moralo da izgleda divno. Boj je s lakoćom postizao uspeh za uspehom, nikad ne bi shvatio kako se osećam savladano.
„Je li?“ Pogledao me je bez i nagoveštaja smeška. „Zašto me lažeš, Koko? Obezbedio sam zalog za tvoj račun u banci, da pokrije troškove radnje; dobijam izvode s računa. Ponovo si prekoračila ograničenje kredita, peti put za isto toliko meseci.“
Srce mi je zalupalo kao ludo i osetila sam mučninu. „Kako je to moguće?“
„Dešava se“, odgovorio je suvo, „kad trošimo više nego što zaradimo.“
„Ali… ulažem novac svake nedelje. Ne bi mi dali novca da ga nemam.“
Uzdahnuo je. „Dali su ti ga, ljubavi moja, zato što sam ga ja dao njima. Tvoje uplate ne pokrivaju troškove radnje. Jedva da pokrivaju platu madam Rabate.“
„Dakle, hoćeš da kažeš… da dugujem tebi?“
Njegove oči su dočekale moj užasnut pogled. Naglo sam odgurnula stolicu i zateturala se od stola u prepunom restoranu, zgrabila kaput i šešir i istrčala napolje. Lila je kiša; jedna od onih jesenjih oluja što grad pretvaraju u močvaru. Krenula sam niz ulicu, obnevidela od kiše i suza od besa. Nisam ga čula kako ide za mnom, nisam razumela njegove uzvike sve dok me nije zgrabio za ruku i okrenuo me prema sebi. Mokre kose slepljene uz glavu, rekao je: „Prekini, Koko! Budi razumna. To je samo posao.“
„Da, moj posao!“ Istrgla sam ruku iz njegove. „Moj! Ne želim da me izdržavaš, ni ti ni bilo ko drugi. Nikad to nisam tražila. Nismo se tako dogovorili.“
Stajao je mirno, a kiša mu se slivala niz ramena. „Rekao sam ti da ću ti pomoći ako mi dozvoliš. Ako ne želiš moju pomoć, treba samo to da kažeš.“
„Pomoć?“ Prasnula sam u smeh – u ružan, prostački smeh, obojen stidom i spoznajom da sam samo zamenila jedan zlatni kavez za drugi. „Jednom si mi rekao da ono što sami ne zaradimo nikad nije sasvim naše; da nam uvek može biti oduzeto. Da li to znači tvoja pomoć? Hoćeš li zatvoriti moju radnju kad ti se prohte?“
Oči su mu potamnele od besa, koji se retko rasplamsavao, ali kad se jednom zapali, bio je neumoljiv. „Vređaš me. A što je još gore, nas vređaš. Ne umeš da vodiš posao kako treba? Dobro, ne moraš. Unajmi knjigovođu. Daj sve od sebe u onome što je tvoj posao, a brojke prepusti onima koji umeju s njima. Ali nikad mi više nemoj reći da ću nešto oteti od tebe. To neću trpeti.“
Omlitavila sam, iznenada sam osećala težinu mokre odeće na sebi, hladnoću kiše. Odvratila sam pogled. „Nisam to rekla.“
„Da, jesi. Kazao sam ti da ja nisam Balzan. Ono što ti sad dam, kasnije ćeš otplatiti. Znam da hoćeš. Želim samo da to znaš. Da veruješ u to. Nije važno koliko ću morati da ulažem, sve dok ti veruješ u svoj talenat i govoriš mi istinu.“
Ujela sam se za uzdrhtalu usnu. „Otplatiću. Sve do poslednjeg santima.“
„Nadam se da hoćeš.“ Zamišljeno me je pogledao. „Ti si najponosnija osoba koju znam, ali ne zaboravi da si i dalje samo žena. I mada te volim zbog tog ponosa, propatićeš zbog njega.“
Samo žena… Zar me na koncu tako vidi? Kao bespomoćno stvorenje, zavisno do njegove volje? Užasavala me je i pomisao na to. I ovo je drugi Balzan, samo što sam ovoga puta zaljubljena i bez odbrane.
Nisam ništa rekla, a on me je obgrlio i poveo nazad prema kolima. Kad sam sutradan stigla u radnju, okupila sam zaposlene i objavila: „Nisam ovde da trošim novac kao da on raste na drveću. Stoga, moram lično da odobrim svaki izdatak. I“, dodala sam, „više nema besplatnih šešira.“
Bio je to mali korak u svetlu moje razuzdanosti, ali ipak teško zarađen.
Novac je sloboda. Nisam imala nameru da tu slobodu ponovo proćerdam.

III
U leto 1911. Boj me je odveo na odmor u letovalište Dovil.
Insistirao je na tome, mada ja nisam želela da ostavim radnju. Surovim upravljanjem, radom od petnaest sati dnevno i mnogim neprospavanim noćima, počela sam da napredujem. Nije to bio meteorski napredak, ali klijentela se postojano povećavala i postala uglednija. Pored kurtizana i glumica, dolazile su nam i odabrane žene iz visokog društva koje su prihvatile Poareovu modernizovanu odeću i zaključile da se moji šeširi savršeno slažu uz nju. Velike dame pomodnog sveta ostale su robovi Vorta i drugih luksuznih ateljea koji su ih oblačili od glave do pete; one su me izbegavale. Ali druge, koje su imale manje da izgube, one što su u svoje salone primale umetnike i boeme, počele su da razmenjuju među sobom moje jednostavne bele posetnice. Prilikom nemilosrdnog nedeljnog pregleda računa, konačno sam videla da sam prešla jedan stepenik i da mogu da otplatim Boju nešto od onoga što mu dugujem. Ubrzo mi neće biti potreban njegov ulog da održim kredit.
On to nije komentarisao, mada je sigurno video izvode koji su mu stizali u kancelariju. Cenila sam njegovu diskreciju, sposobnost da nadgleda moje napredovanje bez zlobe; i kad je napomenuo da je vreme za odmor, nerado sam pristala.
Dovil se pokazao kao melem koji mi je bio potreban. Smešten na normandijskoj obali Lamanša, bio je pun raskošnih restorana, hotela, kazina i dugačkih šetališta. Tu sam iskusila opuštanje kakvo sam retko sebi dozvoljavala, svakoga dana sam plivala u smelom kupaćem kostimu koji mi je otkrivao ruke i ramena, a noću večerala u našem apartmanu u hotelu Normandija, s pogledom na pristanište.
Jedne noći sam zatražila od Boja da se nađemo na večeri u kazinu. Tamo smo proveli nekoliko večeri u društvu njegovih prijatelja – ljudi koje ja nikad nisam sretala iako su takođe živeli u Parizu, koji su ga srdačno dočekivali, zbog čega sam stezala zube. Među njima su bile lepe žene izduženih noseva, bleštave od dragulja, koje su me odmeravale dokono šuškajući lepezama. Skoro da sam ih mogla čuti kako okrutno procenjuju tu ženu što trguje koju je Artur Kejpl našao za shodno da povede sa sobom. Rešila sam da im pokažem ko sam ja zaista.
U jednom butiku u gradu kupila sam belu svilenu haljinu, pripijenu uz telo, meku i nabranu u struku, haljinu za sparne noći, kakvu nisam videla nigde u Parizu. Uz nju sam stavila dugačku nisku bisera koje mi je Boj poklonio, i ušetala u kazino s kosom začešljanom u punđu na potiljku, s rebrasto tkanom trakom, dugog vrata i ruku preplanulih od sunca, diskretno našminkana krejonom, tek da istaknem sjaj očiju.
Boj me je čekao za stolom. Kad me je video kako prilazim, ustao je s lukavim osmehom i izvukao mi stolicu. Oko nas je mondensko društvo večeralo kavijar i poširanog lososa u sosu od nane. Galoni šampanjca su se hladili u kanticama s ledom. Zastala sam, označila plen, a onda se nagla prema Boju i okrznula mu obraz usnama. Čula sam šumor koji je zatalasao dvoranu kao da su se zidovi pretvorili u tanku hartiju, i čula sam žamor dok su se sve oči okrenule da me gledaju kako sedam, ne naspram Boja, kao što je bilo uobičajeno, nego pored njega.
Ostale stolice za našim stolom, uverila sam se, bile su prazne.
Posle večere, okupili su se u salonu sa ogledalima da me pozdrave. Bila sam u svom najšarmantnijem izdanju, razmenjivala sam duhovite primedbe i darovala osmehe kao da sam u takvom društvu svakoga sata svakog dana. Zahvaljujući onoj nepogrešivoj intuiciji žena kad ih nešto ugrožava, do kraja večeri su me opsedale za vizitkarte, uz obećanja da će doći u moju radnju čim se vrate u Pariz.
„Kako je smelo“, govorile su, „preplanuti tako kao bronza. Zar se ne plašite da ćete dobiti pege od sunca? Ne? I ta haljina i biseri – o, bože, tako prefinjeno. Kažete da pravite šešire? Dakle, stvarno moram doći da ih vidim. Tako su strašno dosadni ovi uobičajeni.“
Kad smo se vratili kući, Boj me je posmatrao kako odvezujem čvor na potiljku i puštam kosu da pada. „Mislim da bi izgledala sjajno s kratkom kosom.“
Nasmešila sam se. „Jedno po jedno. Ne smemo prepasti stado u početku.“
„Prepasti ih?“, zarežao je pa mi prišao preko sobe i zgrabio me u naručje. „Ti si lavica. Poješćeš ih žive i još ostati gladna.“
Bio je u pravu. One lakoverne gazele ne mogu utoliti glad kao što je moja.
Ali bio je to početak.

Kad smo stigli u Pariz, rekao je da me vozi u radnju. Bila sam željna da se vratim i da radim, da vidim koliko je porudžbina stiglo u mome odsustvu, i da sve pripremim za stampedo koji sam očekivala. Nisam nimalo sumnjala u to da će doći sve žene koje sam upoznala u Dovilu.
Boj, međutim, nije vozio ka Bulevaru Malešerb. Umesto toga je skrenuo ka Trgu Vandom i kraju u kom su se prodavala najfinija krzna, nakit i parfemi, prošli smo ekskluzivnom Ulicom Sent Onore, pa ušli u Ulicu Kambon, preko puta zadnjeg ulaza u hotel Ric, palatu iz osamnaestog veka preuređenu u luksuzni hotel poznat po svojoj ekskluzivnosti. Zaustavio je kola ispred jedne bele zgrade ukrašene venčićima od gipsa i glavama heruvima po klasičnoj fasadi od blokova.
„Šta je ovo?“, upitala sam, zbunjena. Boj je izvadio iz džepa svežanj ključeva i pružio mi ih.
„Potpisao sam ugovor o zakupu. Zadnja soba i mezanin su tvoji. Vreme je.“
Stežući ključeve u ruci, dok je on stajao iza mene i osmehivao se, ušla sam bez reči u svoje nove prostorije. Dočekao me je aplauz. Kao kroz maglu, videla sam svoje pultove i vitrine s mojim šeširima, a naše nove asistentkinje Anžel i Mari-Luiz, dočekale su me s radošću u očima.
Brzo sam se okrenula ka Boju, ali on je već bio napolju, mahnuo mi i odvezao se.

Tako sam otvorila Modu Šanel. Moja nova adresa bila je dovoljno elitna da privuče najpre bogate supruge i kćeri društva iz Dovila, a potom i nekoliko kontesa i manje značajnih princeza. Do 1912. fotografisali su me za Komediju ilustre, kako modelujem svoje kreacije, a popularna revija Mod proglasila me je „originalnom umetnicom“.
Bilo je puno posla i to je zahtevalo mnogo sati rada i neprekidnog nadzora. Boj i ja smo se često samo sretali u prolazu u našem stanu na Aveniji Gabrijel, da jedno drugom ukrademo poljubac, popijemo kafu, brzo se provaljuškamo u krevetu pre no što se rastanemo i svako ode svojim poslom. On je mnogo ulagao u ugalj, a tutnjanje iz inostranstva nagoveštavalo je sukob s Nemačkom, zbog čega će cene goriva skočiti u nebesa. Ja sam se usredsredila na svoj teren i odmeravala zavadu između Poarea i Vorta. Pošto svi ostali odu kući, ostajala sam u svojoj radnoj sobi da eksperimentišem s određenim stilovima bluza, žaketa s kaišem i mojih omiljenih jednostavnih sukanja. Poželela sam nešto više od šešira. Imala sam prostora da se proširim ako želim, ali ugovor o zakupu u Ulici Kambon zabranjivao mi je da prodajem haljine jer je u zgradi već postojala jedna krojačica – matora veštica smrdljivog daha koja je volela da zabada nos u moju radnju, maše prstom i preti: „Ako vidim samo jednu haljinu ovde, postaraću se da vas izbace.“
Šta da radim?
Odgovor mi je ponovo stigao od Boja, ovoga puta nenamerno. Otputovao je poslovno u Englesku i vratio se s koferima punim stvari koje nije mogao da kupi u Parizu. Džemperi s mustrama pletenica, džemperi na kopčanje, sa škotskim kariranim dezenom diskretnih nijansi, i puloveri od izdržljive tkanine zvane žersej, koju su uveli engleski krojači za školske sakoe, sportsku odeću i vojne uniforme, ali nikad za ženske odevne predmete.
Probala sam jedan njegov pulover. Progutao me je jer je Boj bio mnogo viši, ali sviđalo mi se kako se pletivo nabira bez suvišnih šavova, kao da po sopstvenom osećaju zna gde da se pripije, a gde da bude komotno.
Boju je to bilo zabavno. „Kupio sam ih za sebe“, rekao je kad me je zatekao kako tapkam po stanu u njegovom puloveru da bih osetila kako pada. „To su džemperi za polo. Sad će mirisati na tebe, pa ću biti suviše rasejan da igram.“
Jedva sam mogla da povučem pravu liniju, ali to me nije sprečilo da noćim za radnim stolom i crtam razne modele koji bi se mogli sašiti od žerseja. Kad sam pokazala te grube skice Lisjen, zavrtela je glavom. „Tek što smo se podigli s kolena sa šeširima, a sad hoćeš da dodaješ haljine? Apsolutno ne. To nam zabranjuje ugovor o najmu. Hoćeš da nas izbace?“
Lupila sam nogom o pod i gurnula skice ka njoj. „Ovo nisu haljine. Ovo su žaketi, bluze, vunene majice, kaputi i suknje. Nema nijedne haljine.“ Zastala sam s grimasom na licu. „Kao da bilo kojoj od nas treba još jedna haljina pored onih tirana Poarea i Vorta, koji nas ugušiše njima. Ovo je odeća za žene poput nas; za svakodnevnu ženu na ulici, prilagođeno našem životnom stilu.“
Lisjen nije ni pogledala moje crteže. „Žene sa ulice mogu da kupuju u jeftinim robnim kućama. Ovo će biti preskupo za proizvodnju. Trebaće nam više osoblja, moraćemo da kupimo šivaće mašine. Preteško je. Nikako ne možemo biti konkurentni na tržištu.“
Naše prepirke su već do te mere postale rutina da niko od osoblja nije obraćao pažnju. Danas je, međutim, moralo biti nečeg drugačijeg u našem tonu, jer nam je Antoanet obazrivo prišla, osmotrila svaku skicu, pa se usudila da kaže: „Zašto da ne probamo? Ove kreacije su jedinstvene, slažu se s našim šeširima. Mislim da će se dopasti našim mušterijama.“
Videvši kako je moja sestra, koja inače nikad nije iznosila svoje mišljenje, uspela da se usprotivi Lisjen, ova me je pogledala pa rekla: „Ja nisam modiste. Nisam stručna za prodaju odeće.“
„Onda ćeš, kao što si jednom mene posavetovala, morati da naučiš“, odgovorila sam. „Svi moramo da naučimo. Želim da proširim Modu Šanel. Sad je savršen trenutak, kad poklanjaju toliko pažnje našim šeširima, a spisak klijentkinja nam je sve prestižniji. Još niko ne nudi ovakvu modu. Znam da može uspeti.“
„Ne sa mnom“, odvratila je Lisjen. „Nisam zato došla da radim za tebe.“
„Onda ne moraš da ostaneš“, kazala sam joj i čula kako se Antoanet presekao dah. „Ali ja ću to uraditi, s tobom ili bez tebe. Daću ti, naravno, odlične preporuke“, dodala sam, odbijajući da dopustim da me odvrate bolećivost ili strah. Boj je kazao da moram verovati u sebe, a ja sam verovala u taj plan čak i više nego što sam prethodno verovala u svoje šešire.
Lisjen mi je klimnula glavom, okrenula se i izašla. Kad sam pogledala svoju sestru, Antoanet me je upitala usplahireno: „Kako ćemo se snaći bez nje?“
Pokupila sam svoje crteže. „Snaći ćemo se. Uvek se snađem.“

Lisjen je otišla u drugi atelje za šešire. S vremenom će tamo postati direktorka, priznata kao vrhunska pariska modistkinja. Nedostajale su mi njena odlučnost i energija – ona je bila jedna od svega nekoliko žena koje sam u životu upoznala a da su mi po tome dorasle – ali bila sam već dovoljno naučila da i sama nadzirem radionicu, i nisu mi nedostajale svađe.
Anžel sam unapredila u glavnu krojačicu, ili première, zaduženu za zapošljavanje arpètes, mladih devojaka koje su učile zanat u radionici i obavljale poslove kao što je prelaženje magnetom po podu da se pokupe ispuštene igle i peglanje tkanine. Najtalentovanija među njima mogla se uzdići do petite main ili srednje krojačice, koja je obučavana da pravi odeću. Iako vešta s iglom i makazama, ja nikako nisam bila izvežbana kreatorka. Moj metod rada bio je da prebacim i naberem tkaninu direktno preko krojačke lutke ili živog modela – najčešće Antoanet. Sedela sam satima, s cigaretom među usnama, i pribadala, fircala svoj originalni odevni predmet. A onda je Anžel sa svojim osobljem preobražavala moje originale u toiles, šnitove od platna, na osnovu kojih su šiveni primerci za izlaganje. Nabavile smo električne šivaće mašine, ali veliki deo se još šio ručno, i svaki komad je odgovarao merama klijentkinja. Antoanet i Anžel su nadgledale te probe, a ja sam pregledala svaki odevni predmet pre njegovog izlaganja i ponovo, kad se sve završi, da se uverim da odgovara posebnim zahtevima svake klijentkinje.
Za sve je to, naravno, trebalo vremena: vremena za uvoz žerseja iz Engleske; vremena da odlučim kako da izbacim svoju liniju i da li da rizikujem da to uradim u Ulici Kambon. Zbog odlaganja sam bila nestrpljiva, jer je Poare do kraja 1912. izbacio jednostavniju odeću koja je bila odjek moje vizije. Nije odoleo da ne doda šišmiš-rukave, a dnevne jakne je opteretio vezom i samurovinom, i tako pokvario sliku koju je hteo da postigne, ali i on je nanjušio nagoveštaj promene u vazduhu, pa sam strepela da mi ne ukrade zamisao pre nego što počnem.
Nezadovoljna, tražila sam oduška van ateljea. Preuredila sam Bojev stan prekrečivši crvene zidove u bež, zamenivši orijentalne tepihe podnim prostirkama u bojama zemlje, a slike mrtve prirode izuzetnim Koromandelovim paravanima. Kad je bilo gotovo – „Izgleda kao beduinska palata“, rekao je Boj – krenula sam u potragu za nečim drugim da izduvam energiju.
Američka plesačica Izadora Dankan izazvala je u Parizu senzaciju svojim inovativnim predstavama; privlačila me je njena filozofija oslobađanja čula kroz telo. Imala sam dvadeset devet godina; želela sam da zadržim vitku figuru; jedna couturier, govorila sam sebi, mora da vidi tu predstavu. Nisam se potrudila da razmislim o tome da li sam možda više motivisana time što Boj često putuje i sumnjom da možda ima i druge ljubavnice. Nikada nismo razgovarali o monogamiji ili o braku, koristio je skupocene kondome od jagnjeće kože da izbegnemo da zatrudnim, a pošto nikad nisam čula ni nagoveštaje o nezakonitoj deci u njegovom životu, pretpostavljala sam da isto postupa i sa drugim ženama. Ali bila sam suviše ponosna da pitam. Umesto toga, zadirkivala sam ga: „Mora da srećeš mnogo ljupkih žena na svojim putovanjima.“
Podigao je pogled s novina i odgovorio: „Ne tako ljupkih kao što si ti.“
„Ja?“, podsmehnula sam se. „Ja nisam ljupka.“
„Nisi“, odvratio je, „ali nikad nisam sreo lepšu.“
Zaključila sam da su njegova povremena ljubakanja na putovanjima manje vredna brige od moje težnje da ostanem najlepša žena koju zna, pa sam se upisala na časove kod visoko cenjene instruktorke Eliz Tulemon, poznate kao Karijatis. Svake večeri sam se penjala strmom uzbrdicom do njenog studija na Monmartru, da izdržim njeno lupanje štapom o patos, što me je podsećalo na les tantes, i štipanje između lopatica kad ne zauzmem pravo držanje, što me je podsećalo na redovnice iz Obazina. Bila sam rešena da se istaknem, iako sam bila prestara da bih težila idealima balerine.
Moja žarka ljubav prema plesu zabavljala je Boja. Godine 1913. kupio nam je karte za premijeru Ruskog baleta, predstavu Posvećenje proleća, ruskog kompozitora Igora Stravinskog.

IV
Novoizgrađeni Teatr de Šanzelize bio je dupke pun. Ruski balet, pod vođstvom svog upadljivog ruskog reditelja Sergeja Đagiljeva, već je bilo čuven, pošto je postavio predstave kao što je Popodne jednog fauna, u kojoj je njegov ljubavnik Nižinski sablaznio publiku svojim orgazmičkim izvođenjem zapanjujućih pirueta. Pošto ih nikad ranije nisam gledala, željno sam to iščekivala. Imali smo mesta u lođi, najbolja sedišta u pozorištu, a ja sam napravila grimasu kad sam osmotrila more tijara, kićanki i nojevih pera dole u parteru. Sve prisutne žene imale su uobičajene obrise goluba i bile u ljubičastom tilu, svili boje breskve i svim mogućim blistavim bojama između, kao draguljima iskićene kokoške izveštačeno su hodale na baroknim potpeticama u prolazu između sedišta i spuštale se na sedišta kao da u donjem rublju imaju trnje.
„Volela bih da ih obučem u crni serž“, promrmljala sam, a Boj mi se cinično nasmešio. Ja sam bila u crnom, u plišanoj pripijenoj haljini bez rukava, sa okovratnikom od svilenih latica kamelije. U eksploziji pagoda od haljina i penušavih krinolina, štrčala sam kao gavran na nadgrobnoj ploči, mada je moja toaleta bila poslednje što bi ljudi komentarisali kad je počeo Đagiljevljev balet.
Spektakl je započeo neskladnim pulsiranjem fagota. Pojavili su se prvi igrači, uvijali su se s perikama od pletenica, u tunikama ukrašenim ruskim seoskim motivima, grčili se u neprirodnim pozama dok je muzika odzvanjala. Neki u publici počeli su da šište. Pored mene, Boj se uzbuđeno nagnuo napred, ali on je bio u manjini auditorijuma, koji je zapanjujuće slobodno počeo da zviždi i glasno negoduje, toliko da je nadjačao muziku. U poslednjem činu, kad se pojavio Nižinski u oskudnom crno-belom kostimu, da trijumfuje u žrtvenim obredima proleća, izbio je haos, u kom se čak i sam kompozitor, muškarac debelih usana i s naočarima, u parteru šćućurio dok mu je neka dama iz visokog društva držala pridiku o nepristojnosti.
Jurnjava da izađu iz pozorišta izgurala nas je napolje. Boj je mrko pogledao u muškarca s monoklom koji nas je laktovima sklonio s puta i ljutito se zaputio ka svojoj kočiji, dok je njegova žena ljutito uzvikivala: „Ono je gnusno!“ Morala sam da zauzdam jezik kad je druga uvažena gospođa, korsetom stegnuta do zuba, zakukala: „Nikad u životu se niko nije usudio da tako napravi budalu od mene, sve do sada!“, jer, da se ikada potrudila da pogleda u ogledalo, videla bi da je njena krojačica učinila upravo to.
„Jedno je sigurno, Đagiljev zna kako da ostavi utisak“, primetio je Boj.
„Da, mislim da bih volela jednom da ga upoznam“, odvratila sam. „Ovo je bilo zanimljivo iskustvo.“
Boj me je radoznalo pogledao. „Da li ti se svidelo?“
Slegla sam ramenima. „Lično ne marim, ali ne vidim čemu tolika buka. Ako ništa drugo, treba da cenimo inovaciju.“
Nasmejao se. „I mislio sam da ćeš to reći.“
Bila sam zamišljena pri povratku u stan. Za mene je gnev koju je balet izazvao bio samo još jedan znak da se stari poredak ruši i da je i samo jedna ličnost bitna.
Možda ću sledeća osoba koja to bude radila biti ja.

Iznela sam Boju svoju zamisao. On se zamislio gladeći prstima brkove. Na koncu je rekao: „Pretpostavljam da će ti trebati početni kapital?“ Upravo to sam i želela da čujem. Nije mi pridikovao da sam se tek izvukla iz dugova radnju u Ulici Kambon; nije me upozorio da težim preko svojih mogućnosti. Bacila sam mu se u zagrljaj, obasula ga poljupcima dok se on nevoljno branio, a onda me odveo u spavaću sobu.
„Ti si kao dete“, rekao je kasnije, dok sam uživala i sve me bolelo od žestokog vođenja ljubavi i gotovo nepodnošljivog iščekivanja. „Nikad ne pomišljaš da bi nešto moglo poći naopako.“
Šćućurila sam se uz njega. „Zato što ništa ne može poći naopako. Ne dok imam tebe.“
U leto 1913. otvorila sam butik u Dovilu i predstavila kolekciju letnje garderobe baš u letovalištu u kom sam napravila prvi proboj. Iznajmila sam lokal u Ulici Gonton Biron, u centru trgovačke četvrti – tuda su šetali svi koji su došli na odmor i niko nije mogao prevideti belu tendu s mojim imenom Gabrijel Šanel ispisanim crnim slovima.
Iznajmila sam dve lokalne devojke koje su učile zanat krojačice i bile spretne s iglom, a Antoanet i Anžel sam ostavila Parizu, da vode radnju u Ulici Kambon, i pisala Adrijen u Mulen da mi dođe u posetu. Stigla je sa svojim voljenim Neksonom, lepa kao i uvek, mada loše obučena – u staromodnom crnom kaputu, u šeširu s velom i s krznenim okovratnikom iako je napolju bilo vrelo. Štaviše, ispostaviće se da je to leto bilo jedno od najtoplijih ikada zabeleženih. Pošto su me videle u gradu u mojoj beloj suknji u falte i bluzi sa otvorenim izrezom, džepova velike bež pletene jakne punih mojih vizitkarti, žene na odmoru su nagrnule u moj butik u potrazi za olakšanjem. Imala sam primerke komotnih pulovera, napravljenih po uzoru na one koje Boj nosi na polo utakmice, kao i jakne s kaišem, suknje do članaka koje nisu zahtevale ni korset ni mider, i jednostavne popodnevne haljine od žerseja koji sam toliko cenila.
Morala sam da odgovaram na sumnjičava pitanja o svojim tkaninama: žersej je bio gotovo nepoznat, a trikotaža se smatrala pogodnom samo za muško donje rublje. Nisam uživala u tome da vodim nesigurne mušterije u sobu za probe i pomažem im sa uzorcima, da puckanjem prstiju tražim od pomoćnica da donesu slamnate šešire ili šešire s mekim obodom koji su se slagali uz moje komplete. Međutim, čim bi klijentkinja osetila da su joj se rebra oslobodila odeće, i čim bi u velikom ogledalu videla koliko drugačije izgleda, i izraz lica bi joj se isto toliko promenio.
„I sigurni ste, mademoiselle, da nije suviše obično?“, pitala me je baronesa Kiti de Rotšild dok se ogledala, u jednoj od mojih jakni srednje dužine i suknji od žerseja. Došla je u radnju neočekivano, pošto ju je uputila jedna prijateljica. Kad je ušla, srce mi se uzlupalo, jer je ona bila jedna od najuticajnijih žena u Francuskoj, udata za bogatog finansijera Rotšilda, s bezbrojnim vezama koje bi mi mogle podići ugled. „Zaista mi se sviđa što je sveže i udobno, ali izgleda tako… nenametljivo.“
Nasmešila sam se. „Elegancija je u uzdržanosti, madam. Treba da mi nosimo odeću, a ne ona nas.“
Cimnula je primerak na sebi. „Nije ni po meri.“
Stala sam iza nje i povukla pozadi jaknu u struku samo dva i po centimetra, ne više. Bila je visoka i ljupka, s duguljastim patricijskim licem, ali imala je male grudi i široke bokove, tako da je jakna morala da pada komotno, da prikrije nedostatke. „Napravićemo za vas, baroneso. Ovo su samo primerci za izlaganje. Pravu garderobu ćemo sašiti po vašoj meri.“
„Znači, neću samo ja imati takvu?“, nastavila je da ispituje. To je bila najizazovnija prepreka sa kojom sam se suočila. Kao i ostali njenog ranga, Kiti de Rotšild se držala preovlađujućeg stava da njena odeća mora biti jedinstvena, da je napravi kreatorka kod koje dolazi u privatni atelje, a ne ona što drži radnju u najprometnijoj ulici u Dovilu.
Zadržala sam dah i kazala: „Svaka žena je jedinstvena po svojoj prirodi, zašto bi onda to morala biti njena garderoba, kad je već samim načinom na koji je nosi čini jedinstvenom? Moja je odeća, baroneso, kreirana tako da u njoj prvo vide vas.“
Ćutala je za trenutak koji mi se činio beskonačan, a ja sam čekala, znajući da ću, ako sad izađe a ništa ne naruči, izgubiti klijentelu koju sam očajnički želela.
A onda, na moje veliko olakšanje, klimnula je glavom. „Hajde da vidimo kako će se ta vaša teorija pokazati u praksi. Uzeću ovaj komplet i one dve dnevne haljine od… kako zovete taj vaš materijal?“
„Žersej“, odgovorila sam i najednom mi se zavrtelo u glavi pa sam se malo zanela.
„Da, od žerseja. Dve. Pretpostavljam da ćete zadržati moje mere u dosijeu, ako poželim da naručim još nešto? Probe umeju da budu tako naporne.“ Uzdahnula je. „Mrzim probe.“
„Naravno. Samo trenutak i poslaću Adrijen da vam uzme mere.“
Vratila sam se puna poleta i obećala baronesi da će njena narudžbina biti spremna u roku od nedelju dana, a onda sam odmarširala u zadnju prostoriju, gde je moje osoblje radilo za dugačkim stolovima na svakom kraju. „Bez ijedne dodatne probe“, rekla sam i pripretila prstom. „Imamo baronesine mere. Očekujem da za tri dana izađe odavde u novoj odeći. Je li jasno?“
Ostala sam još satima nakon zatvaranja, zvocajući izmučenim švaljama zbog neurednog šava ili nepravilnog rukava, ne primećujući kako utičem na njih sve dok me Adrijen nije odvukla u stranu i pokazala mi prolaznike.
„Vidiš li? Gabrijel, eno baronese De Rotšild u tvojoj suknji i dnevnoj jakni. S njom je njena prijateljica, diva Sesil Sorel, koja je bila u radnji prošle nedelje, sećaš se? Na njoj je tvoja prugasta bluza s plavim puloverom. I tamo, i tamo: Gabrijel, sve one žene nose tvoju odeću!“
Žmirnula sam, fokusirajući pogled kroz izmaglicu. Videvši me na vratima, žene su zastajale, okretale se da pogledaju Adrijen i mene, a onda bi mi svaka klimnula glavom pre no što nastavi, sa znojavom sluškinjom za petama, što nosi pune ruke kutija iz drugih radnji.
„One… one me pozdravljaju“, kazala sam. Niko ne pozdravlja u javnosti one koji ga oblače; čak ni despotski Poare nije uspeo da se sprijatelji sa svojim klijentkinjama. „One me cene.“
Adrijen mi je stisnula ruku. „Naravno da te cene. O, Gabrijel, konačno se dešava! Uspela si! Ispričaće svim svojim prijateljicama. Sve će nagrnuti kod tebe i dok trepneš okom, primaće te u najboljim kućama visokog društva, jer kako i ne bi? Ti nisi muškarac koji oblači žene; ti si žena koja se i sama lepo oblači i moderna si koliko i one – tim više što ih učiš tome.“ Zagrlila me je, tamo na vratima. „Tako se ponosim tobom. Oduvek sam znala da će doći ovaj dan. I ja ću ti pomoći“, kazala je povlačeći se unutra. „Moris kaže da je vreme da se preselimo u Pariz kako bih mogla da radim nešto, a ne samo da čekam da nam njegova porodica dozvoli da se venčamo. Radiću za tebe u Ulici Kambon, ako me još hoćeš.“
Mrzim suze. Mrzim da plačem. Ali nisam se mogla obuzdati kad sam je povukla u butik i pala joj u zagrljaj. A onda, brišući mokre tragove po licu i šmrkćući, kazala sam: „Allez! Dosta s tim korsetima. Ako hoćeš da radiš za mene, moraš se oblačiti u mome stilu.“

Neočekivani vihor tog leta u Dovilu prelio se i u Pariz.
Do kraja sezone, sa Adrijen, koja je pomagala Antoanet u Ulici Kambon, iste one žene koje su u mojoj odeći šetale po letovalištu došle su u moju radnju i razočarale se kad su otkrile da nemam odeću, ali su se svejedno oduševile mojim inovativnim šeširima. Za nekoliko meseci, tokom kojih sam grizla nokte do krvi, izložila sam svoju kolekciju trikotaže i osvojila prednost u svetu mode zbog svoje srčanosti. Dame su sad želele elegantne suknje od žerseja i jakne za vožnju bicikla, pulovere za golf ili kroket, i flanelske kapute za izlete automobilima. Nema haljina, uveravala sam zlovoljnu modiste iz naše zgrade. Ovo su bili povremeni zasebni delovi odeće, ništa što bi mogla smatrati upadom na svoju teritoriju, mada sam već bila počela da zamišljam haljine koje će nas konačno osloboditi gušenja i pokazati da možemo biti elegantne i u našem prirodnom obliku.
Račun u banci se punio; dosađivala sam Boju da mi otkupi iznajmljeni prostor i da se još proširim u zgradi. Sad sam na spisku klijenata imala više od stotinu žena iz visokog društva, uključujući i one s titulama, zahvaljujući Kiti de Rotšild, koja me je svima preporučivala. Iako me još nisu pozivale na svoje prijeme, postala sam dovoljno prepoznatljiva da zaradim karikaturu u novinama Figaro, na kojoj je Boj bio prikazan kao kentaur, sa šeširom na palici za polo, dok ga ja grlim držeći u ruci kutiju s mojim imenom na njoj.
„Pogledaj, poznati smo“, kazala sam Boju mašući karikaturom. „I zarađujem više nego dovoljno novca. Vreme je za proširenje.“
Namrštio se. „Treba da sačekaš. Sve bi se ovo moglo promeniti pre nego što pomisliš.“
„Promeniti? Kako? Do sada sam u svemu bila u pravu.“ Ton mi je postao nepokolebljiv. „Ako nećeš da mi pomogneš, učiniću to sama.“
„Koko, pogledaš li ti ikada išta drugo u novinama sem onoga što se tiče tebe? Može se desiti da zaratimo pre kraja godine. Od svojih veza među političarima čuo sam…“
„Ženama i dalje treba odeća. Ne mogu da ispraćaju svoje vojnike mašući im gole.“
Zakolutao je očima i vratio se novinama. „Radi šta hoćeš. Ionako uvek bude tako.“
Trebalo je da shvatim da je bio toliko zabrinut da nije imao energije za prepiranje. Ali ja sam bila previše oduševljena. Boj je bio u pravu; gotovo da i nisam čitala novine. Svaki trenutak je bio posvećen isključivo mome uspehu. Činilo mi se da je vrhunac mojih ambicija osvojiti taj poslednji bastion, prihvatanje u visokom društvu. Bila sam rešena da postanem prva kreatorka koju će pozivati u svoje zatvorene krugove, gde ću ih oblačiti.
Bio je novembar 1913. Do leta 1914. Evropa je bila u plamenu.

ČIN TREĆI

1914–1919.
Odbacivanje ukrasa

„Ako si rođena bez krila,
ne čini ništa da ih sprečiš da porastu.“
I
Bila sam u Dovilu kad mi je stigao telegram – kratko pisamce od Boja u kom me obaveštava da je mobilisan. Celog leta vesti su bile zloslutne, najpre o šokantnom ubistvu austrijskog nadvojvode Ferdinanda u Sarajevu. Zatim je usledila austrijska objava rata Srbiji i najezda tevtonske Nemačke, koja se izjasnila protiv Rusije i zahtevala neutralnost Francuske i Britanije, od kojih nijedna nije bila voljna da na to pristane.
Ja sam bila u blaženom neznanju. Sezona u Dovilu obećavala je da bude još unosnija od prethodne, bilo je vruće kao u kovačkoj radionici. Sve slobodne sate koristila sam za to da sa asistentkinjama i Adrijen napunim police. Kiti Rotšild je dovela svoje prijateljice – princeze, kontese i supruge uglednih slikara, kao što je bila madam Matis, da mi orobe radnju.
Kad sam otvorila telegram, sledila sam se. Očekivala sam da mi se Boj pridruži; u stvari, kasnio je. Ja sam otišla iz Pariza ranije, da pripremim butik, a on je ostao da zatvori stan i obavi poslove. Sad sam stajala i piljila u tri rečenice:
Pozvan sam u akciju. Ne zatvaraj radnju. Voli te Boj.
Tri rečenice. Deset reči. Stop.
Adrijen mi se naslonila na rame. Pre nego što je kriknula od užasa, obuhvatila sam je oko struka i povukla u zadnju prostoriju.
Prebledela je i tresla se. Prošištala sam: „Ni reč da nisi rekla. Imamo mušterije. Sigurno nije toliko ozbiljno, inače nam Boj ne bi rekao da radnja ostane otvorena, a i ovde bi svi govorili o tome. Moramo nastaviti da održavamo posao dok ne budemo znale više.“
„Ali Moris… i on je u Parizu. Pozvaće ga u vojsku!“
„Onda će ti na vreme to javiti, zar ne? A sad hajdemo nazad unutra. Treba popraviti porub princeze De Sen-Sover. Znaš da mrzi kad vise konci.“
Krećući se kao mesečar, Adrijen se vratila poslu. Ja sam gurnula telegram u džep pletene majice i pošla za njom, držeći je na oku dok je monotonim glasom odgovarala princezi, a druge klijentkinje su je radoznalo pogledale.
„Nešto nije u redu?“, upitala je Kiti Rotšild dok sam beležila njene narudžbine, a Adrijen je rasejano zapisivala šta treba nabaviti u knjigu za radionicu.
„Upravo je čula za našu objavu rata“, kazala sam, pošto zapravo nisam bila dovoljno prisebna da na licu mesta izmislim odgovarajuću laž. „Zabrinuta je za barona De Neksona.“
„Oh, samo to?“ Kiti je slegla ramenima. „Tresla se gora, rodio se miš. Biće gotovo pre no što se vratimo u Pariz. Ti Nemci stvarno vole da maltretiraju i izazivaju svakoga, zar ne? Kao dečaci-siledžije na igralištu.“
Nasmejala sam se i poljubila je u oba obraza. „Demain“,xxi kazala je dok se njena sluškinja teturala iza nje, noseći moje crno-bele kutije s robom koju je kupila. „Ponovo mi dolazi u goste Sesil Sorel. Kao i madam Santos-Dimon, koja umire od želje da vidi vašu odeću. Plus tard!“xxii Poslala mi je poljubac kroz vazduh i odjedrila napolje s princezom. Njih dve su zajedno kupile pola moga inventara.
Adrijen je ponovo zaplakala. Kazala sam joj da se vrati u naš apartman u hotelu. Nije mi bila od koristi u takvom stanju i želela sam da svedem dnevnu zaradu bez njenih jadikovki.
Nastavićemo da radimo, kao što je Boj zahtevao. Međutim, kad sam izvadila knjige i pogrbila se nad računima, ruke su mi drhtale.

Tresla se gora, rodio se miš…
Ta bezbrižna izjava Kiti Rotšild ostala mi je u glavi do kraja leta, kad je Dovil opusteo i više nije bilo gostiju obožavatelja sunca. Rat siledžijskog izazivanja pretvorio se u čudovište rešeno da nas žive pojede.
Nisam se vratila u Pariz. Nisam videla svrhu sad kad je Boj otišao, mada Adrijen jeste, ukrcala se na prvi voz zadihano mi obećavajući da će mi pisati čim bude imala novosti.
„Zovi me umesto da pišeš“, kazala sam joj. „Znaš da imamo telefon u hotelu.“
Vrativši se sablasnim ulicama u hotel Normandija, čudila sam se svome opiranju da se predam brizi, svojoj naizgled nepokolebljivoj hladnokrvnosti. Tek kad sam otpila malo konjaka – nikad ne pijem mnogo, to je bio redak slučaj – i pušila na balkonu zureći u Lamanš, shvatila sam da ono što osećam nije ravnodušnost.
Jednostavno sam odbila da mislim da mu se išta može desiti.
* * *
Meseci su se vukli. Dobila sam još jedan telegram od Boja i saznala da je stacioniran kao poručnik u britanskoj diviziji na Marni. Dovil se ponovo napunio, ovoga puta u panici, kad su Nemci pregazili Belgiju i zapretili Parizu. Nisu ušli u grad, ali već na sam prizor njihovih šlemova, žene su pojurile u vozove ka najbližem raju koji su mogle da nađu, iz kog su još mogle i da pobegnu preko Lamanša. I ponovo sam bila do guše u poslu, slala sam Adrijen hitne telegrame – nikad nije savladala upotrebu telefona – da mi se pridruži i prestane da brine za Morisa, koji se prijavio u vojsku da zaustavi Nemce pre nego što svi završimo tako što ćemo pozdravljati kajzera. Nekoliko puta je odbila pre nego što je konačno došla. Do tada sam već prodavala svoje kreacije brže nego što sam uspevala da ih proizvedem. Mnoge žene su sad htele da podrže borbu jer su zvanična saopštenja izveštavala o velikim gubicima na frontu, pa su formirale timove bolničarki.
Bila im je potrebna udobna odeća u kojoj su mogle da se kreću celoga dana, jednostavna i izdržljiva za radne uslove „peri-deri“. I nenamerno, moja sportska odeća postala je upravo to; pa sam prionula u radionici da kreiram takve haljine koje će odgovarati okolnostima. Dame iz visokog društva, koje do tada nisu radile ništa teže od navlačenja rukavica, sad su zasukale rukave mojih košulja sa otvorenom kragnom i nagurale rolne zavoja i bočice morfijuma u džepove mojih jakni. I ponovo su se sve žene u Dovilu oblačile u mome stilu, ali ipak nisam bila zadovoljna. Opet su mi prilike išle naruku, ali po cenu raspada sveta koji sam poznavala. Nisam bila toliko hladnokrvna da bih osećala išta drugo osim žalosti.
Osim toga, do sada je sve ono što sam odbijala da razmotrim sve brže postajalo moguće. Kad sam čula da je okupiran Roajalije, i da su Balzanove dragocene staje pretvorene u kasarne, morala sam da se povučem u zadnju sobu, uhvatim se za stomak i obuzdam užas koji je navirao u meni.
Ako Balzanov dvorac nije bezbedan, ako Pariz nije bezbedan, šta će se onda desiti Boju?

Utešne vesti da je Moris živ olakšale su Adrijen brige. Živeti i raditi s njom bila je prava proba izdržljivosti, pa sam se, čim smo čule vesti da se možemo vratiti u Pariz, s Adrijen ukrcala na voz.
Pariz je bio groblje čekanja, lišen fizički sposobnih muškaraca, pun izbezumljenih majki, kćeri i supruga što proveravaju svakodnevne plakate sa spiskovima imena poginulih. Posao u Ulici Kambon je, međutim, išao bolje nego što sam očekivala. I ovde se veoma tražila jednostavnost u odevanju, pa sam izložila istu vrstu robe kao u Dovilu, sve osim haljina. Dane sam provodila u radnji, a vreme posle radnog vremena u Ricu, jer su saveznički oficiri dolazili u hotelski bar preko puta moje radnje i donosili vesti s fronta.
Zapanjili su me užasi o kojima su pričali. Gubici su dostizali cifre do desetina hiljada, čitave armije su bivale zgažene nemačkom čizmom. Svake noći dok sam se vraćala u stan u Ulici Gabrijel, u mislima su mi se smenjivale slike Boja raznetog na komade u rovu, kako visi na bodljikavoj žici dok mu se utroba prosipa, i drugi neopisivi košmari. Kad je stigao telegram, morala sam da ga dam Antoanet kako bi ga pročitala umesto mene. Neka mi bog oprosti, kad su stigle vesti iz Mulena da su Adrijenini roditelji, moji baba i deda po ocu, konačno preminuli od starosti i slabosti, izgovorila sam u pola glasa molitvu zahvalnosti i otpratila je na voz, da se postara za njihovu sahranu. Pre nego što je otišla, dala sam joj novac za cveće i ček za svog petogodišnjeg sestrića Andrea, s naredbom da ga odmah pošalju u internatsku školu u Engleskoj. Mada je još bio suviše mali i premda se još nismo sreli, želela sam da bude na sigurnom.
Na svog odavno izgubljenog oca i braću nisam ni pomislila. Prošlo je i previše vremena da bih se pretvarala da nam je zajedničko išta više sem krvne veze.
Samo da moj sestrić i Boj prežive, nisam marila ko će poginuti umesto njih.

Boj je došao kući, na odsustvo, u proleće 1915, posle gotovo godinu dana odsustva – mršav, iscrpljen, ali živ. Pošto je prespavao skoro dva dana bez buđenja, rekao mi je da, kad se rat završi, želi da napiše knjigu o svome iskustvu. Nasloviće je Razmišljanja o pobedi, rekao je vadeći iz vreće od šatorskog platna tomove Napoleona, Bizmarka i Salija. Stavio je na krevet te pohabane knjige umazane blatom s fronta. Čitao ih je dok su padale bombe i rovovi se punili suzavcem. Zaplakala sam, zagnjurivši lice u šake i oslobađajući sav potisnuti strah i brigu za njega koje sam nosila u sebi.
„Oh, ne, ne, moja Koko“, promrmljao je i privio me u zagrljaj. „Ne, moja hrabra lavice. Mogu podneti da vidim bilo koga kako plače, samo ne tebe.“
Imao je tek nekoliko nedelja do povratka na dužnost i predložio je odmor u Bijaricu, odmaralištu blizu španske granice – nedaleko, zapravo, od Poa, gde smo se zaljubili jedno u drugo. Španija je odbila da se meša u rat i letovalište je bilo ušuškano u spokojnu bezbrižnost – aristokrate, crnoberzijanci, pomodni svet što se dosađuje i ostali bogati izdanci tražili su razbibrigu kao da su stradanja hiljada ljudi samo nesrećna slučajnost.
Boju je bio potreban predah, pa sam ignorisala tu ekstravagantnu ludost u vreme očaja. Plesali smo kod Miramara i u Otel di Paleu, odlazili u vožnje duž litica Sen Žan de Liz blistavim novim automobilom. Išli smo na izlete na plažu s našim novim poznanicima – naslednikom rafinerije šećera Konstantom Sejem i njegovom čuvenom ljubavnicom, divom Martom Daveli, koja je po svome labuđem vratu, zagonetnim tamnim očima i širokim ustima bila neobično slična meni. Insistirala je da se i ja ošišam na kratko kao ona, pa da se obučemo isto i zbunimo naše ljubavnike. Dozvolila sam joj da mi skrati lokne do dužine ramena. Kad smo ušli u kazino u istim belim haljinama i s perlama oko vrata, Boj je namerno poljubio nju umesto mene, a onda se okrenuo, nestašno mi se nasmejao i rekao: „Zdravo. A ko si ti?“
Trebalo je da to bude samo odmor i ništa više. Marta mi je postala prijateljica i mušterija, ali nisam nameravala da naše putovanje preraste u bilo šta drugo, sve dok jedne večeri, malo pre no što je Boj trebalo da se vrati u rat i svojim dužnostima, nije procvrkutala: „A zašto Koko ne otvori radnju u Bijaricu? To će jednom biti odmaralište, kad se ovaj dosadni rat završi. Vrednost nekretnina raste brže od cene goriva. Posle uspeha u Dovilu, sigurno bi udvostručila ili utrostručila klijentelu.“
Boj me je pogledao kroz oblak duvanskog dima nad stolom. Bili smo popili suviše šampanjca i zavrtelo mi se u glavi. Dok smo se vraćali u naš apartman u Miramaru, osećala sam se kao da lebdim u mehuru. Morao je da mi pomogne da se skinem.
Dok sam, pripita, tonula u san, čula sam ga kako kaže: „Znaš, nije to loša ideja.“

II
Moja maison de couture u Bijaricu bila je moj pièce de resistance, prva modna kuća u letovalištu, u centru grada, u Ulici Garder, u Vili Larald, zgradi nalik dvorcu. Gledala je na kazino i bila na putu ka šetalištu uz more – prvorazredna lokacija, predodređena da privuče najbogatije posetioce. Da bih zadovoljila zahteve za inovacijom i stilom, morala sam da ponudim više skupocene odeće, a da ne žrtvujem svoje pravilo korisnosti i jednostavnosti. Međutim, pošto je rat bio u punom zamahu, nabavka adekvatnih zaliha predstavljala je problem.
„Povezaću te s dobavljačima škotskih vunenih tkanina“, rekao je Boj pre nego što je otišao, i ostavio mi ogromnu sumu depozita na raspolaganje. „Trebalo bi da kontaktiraš i s Balzanovom braćom u Lionu. Njihove porodične tekstilne fabrike izbacuju bale i bale crnog štofa za vojsku. Balzan stalno nudi da ti pomogne. Pusti ga da doprinese.“
Činilo se da mu nije važno što izvlačimo korist iz haosa. Glasno sam izrazila sumnje u takav poduhvat, pitajući se kako ću voditi tri radnje, a da ne govorim o isporuci robe dok besni rat. Boj je odbacio moje obzire. „Nisi ti započela rat. Svako teži da profitira ako može, pa zašto ne bismo i mi? Ja svakako nameravam da iz ovog fijaska izađem bogatiji nego kad je počelo. Iskreno, ako ne profitiramo mi, drugi će – zapravo već jesu.“
Stupila sam u vezu s Balzanom i bio je voljan da mi pošalje sve što mi treba, te da mi takođe stavi na raspolaganje i porodične zalihe svile. Preko njega sam pronašla proizvođača po imenu Rodije, koji je napravio grubi žersej za sportsko rublje. Ispostavilo se da njegova tkanina previše grebe, pa mu je ostala velika količina koju nije mogao da proda. Tražila sam da mi pošalje sve što ima i zahtevala još. Od uzoraka koje je poslao napravila sam dugačke kapute u prirodnoj žućkastoj i bež boji, s diskretnim vezom na rukavima i s postavom od Balzanove svile. Rasprodati su u roku od nekoliko sati. Ubrzo potom primila sam sledeću narudžbinu. Rodije je, na moj predlog, modifikovao tkaninu i napravio je od pamuka, tako da je bila rastegljivija, i obojio je u boje koje sam tražila: koralnu, azurnoplavu, nijanse sive i žućkaste. Predstavila sam dve linije haljina, kardigana i kaputa, neke od vune koju sam nabavila uz Bojevu pomoć, sa okovratnicima i rukavima obrubljenim krznom koje se moglo nabaviti – zečjim, veveričjim ili od tvora (uvoz krzna iz Rusije ili Južne Amerike nije bio moguć, pa su domaći proizvođači pojačali proizvodnju). Tim kompletima dodala sam nove šešire od jelenske kože ili filca, različitih oblika, sa trakama od pliša ili finog crnog štofa s iglama od veštačkog bisera.
Jedva sam uspevala da udovoljim potražnji. Narudžbine su stizale čak iz Madrida, jer su se španske aristokratkinje vraćale kući s koferima punim moje odeće i podstakle zavidne prijateljice da dojure u moju radnju. Dobila sam čak i veliku narudžbinu od španske kraljevske porodice, a infantkinje su fotografisane kako tumaraju Pradom u mojim haljinama i kaputima.
Zaposlila sam šezdeset krojačica i hitno javila Antoanet da nađe zamenu za Ulicu Kambon i što pre dođe u Bijaric. Pisala sam i Adrijen, koja je oklevala jer je Moris bio na odsustvu s fronta. Škrgutala sam zubima zbog toga što se to podudarilo i potražila u mestu nekog za nadgledanje radionice.
Pojavila se madam Derej. Bila je to druga Lisjen, veteranka zanata – zapovedničkog držanja, zahtevna, neumorna. Sukobljavale smo se od trenutka kad smo se upoznale, pošto je kritikovala preteranu bezobličnost moje modne linije. Uposlila sam je na licu mesta. Ona je zauzvrat dovela još pomoći i preuzela dužnost gvozdenom rukom. Imala je mnogo usta da hrani, veliku porodicu rođaka i tetaka koje su izgubile muževe u ratu. Plata joj je bila adekvatna, ali obećala sam joj i povišicu ako uspe da poveća proizvodnju. Uspela je. Radila je napornije od mene, savladala je rad na najnovijim šivaćim mašinama i nadzirala legiju krojačica koje su šile našu odeću dok sam ja nadgledala probe s klijentkinjama, i često prva stizala, a poslednja odlazila. Nikad se nismo sprijateljile, ali oslanjala sam se na nju kao ni na jednu od mojih ostalih premières, jer sam znala da, kad god sam morala da putujem iz Bijarica poslom, ostavljam svoju maison u sigurnim rukama.
Antoanet je stigla nadurena. Kad sam je upitala šta joj je, promrmljala je: „Imam dvadeset osam godina, Gabrijel. I sad hoćeš da vodim ovaj salon u letovalištu koje je zimi pusto. Kako da nađem muža? Ti imaš Boja. Ja nemam nikog.“
„Nikog?!“, uzviknula sam, preneražena njenom drskošću. „Imaš mene. Ti si moja sestra. Zar je za tebe ništa ovo što gradimo ovde?“
Napućila se. „Ono što ti gradiš. Ja sam samo zaposlena. Želim da se jednog dana udam i da imam porodicu. Zar ti ne želiš? To se od nas očekuje.“
„Ko očekuje?“, namrgodila sam se. „Ja sigurno ne očekujem. Ako toliko žudiš za mužem, gde ćeš ga najpre naći nego ovde u Bijaricu, punom bogataša? Što se mene tiče, ja sam već udata – za svoj posao.“
Okrenula sam se na peti i ostavila je, iznervirana što – čak i dok ostajem bez prstiju od posla da oslobodim žene odevnih okova – naš um ostaje zatvoren prema mogućnosti da možda zaslužujemo više od muža i dece i da starimo spremajući kobasice.
Otputovala sam iz Bijarica krajem sezone, da obiđem druge radnje i pripremim novu modnu liniju za proleće. Antoanet se durila što mora da ostane na moje insistiranje – moja nova radnja je zahtevala pažnju i van sezone jer su tad često dolazili posetioci iz Španije.
Dok sam se vozila ekspresnim vozom za Pariz, u kupeu prve klase, gde sam mogla da ispružim noge i pregledam svoje račune (prva sezona u Bijaricu donela je neverovatan profit zahvaljujući madam Derej, koja je cenila moje haljine tri hiljade franaka po komadu), čudila sam se što Antoanet uopšte i pomišlja da sam ikada razmatrala tako nešto kao što je brak. Nikad nisam o tome razgovarala ni sa kim, čak ni sa Bojem…
To se od nas očekuje.
Možda se i očekuje, ali više me je uznemiravala činjenica da nisam mogla da prestanem da mislim o tome i da se ponovo pitam, kao i kad sam bila s Balzanom, da li sa mnom nešto nije u redu kad ne žudim za onim za čim žudi toliko mnogo pripadnica moga pola. Zašto ne čeznem za komforom porodičnog doma, za mužem i decom što trčkaraju oko mene? Da li me je moje detinjstvo oštetilo tako da odbacujem ono što žene usrećuje?
Imala sam trideset dve godine. Do 1916. imala sam tri stotine zaposlenih na platnom spisku i smatrali su me figurom u usponu u svetu mode. Američki najpoznatiji časopisi Vimins ver dejli i Harpers bazar objavili su članke o dužini mojih najnovijih sukanja, koje su smelo dozvoljavale pogled na članke i list. Čak je i Vog, bastion kredibiliteta, prikazao moje kreacije i proglasio me „kreatorkom koju treba pratiti“.
Komformizam je bilo poslednje što ću ikada želeti.

Rat je i dalje bio klanica za muškarce, kosio ih je kao pšenicu. Boj se vratio u Pariz na odsustvo, izgledao je bolje nego prošli put, ali je ostao tajanstven u pogledu svojih dužnosti. Podozrevala sam da radi kao obaveštajac za Engleze, ali, kao što je bilo utvrđeno još od početka naše veze, ništa nisam pitala.
Oduševio se kad je čuo da mi posao cveta, pročitao je isečke iz časopisa koje sam mu pokazala, iako mi vodeće francuske modne publikacije još nisu dale svoj pečat odobrenja. On je završio svoju knjigu i trebalo je da bude objavljena u Engleskoj – i opet, nisam pitala ni kako ni gde je našao vremena da piše. Izašli smo u grad da to proslavimo.
Pariz je povratio nešto od izbledelog sjaja. Bili smo se navikli na rat i, mada su svi kukali zbog nestašica koje je prouzrokovao – za mene je najgori bio nedostatak tople tekuće vode – bistro i kabarei su nam olakšavali oskudicu, puni oficira svih nacija na odsustvu, koji su pili i ljubakali se sa lakovernim devojkama. Boj i ja smo večeravali kod Maksima i u Kafeu di Pari; išli smo u pozorište i čak smo bili pozvani na večeru u visoko društvo, pozvala nas je Sesil Sorel, koja je često dolazila u moju radnju, a s njom me je upoznala moja neumorna zagovornica baronesa Rotšild.
Na toj večeri smo upoznali Misju.

Njen dom u Ulici Rivoli, s pogledom na Tiljerije, bio je kao kotlokrpina radnja – kad bi kotlokrpe skupljale gomile afričkih maski i plemenskih statueta, porcelanskih tričarija iz Rusije, pozlaćenih engleskih stočića za čaj, antiknih bista iz Italije i desetina slika i crteža svih nepoznatih umetnika koji su stvarali u Parizu. „Je li ovo sve za prodaju?“, šapnuo mi je Boj dok smo se provlačili kroz taj haos. Bio je zaprepašćen; njegov se ukus uvek graničio s tradicionalno strogim. Imao je problema da odvoji pogled od crne mermerne reprodukcije Mikelanđelovog Davida u uglu, ukrašenog odloženim šeširima, šalovima i kaputima.
„Evo mog portreta za klavirom, koji je naslikao Tuluz--Lotrek“, kazala je Misja, pokazujući sliku u gomili dvadesetak drugih, nasumično pokačenih po zidu. „Ja sam vrsna pijanistkinja, podučavao me je Franc List lično. Nekad sam davala časove. Najpre sam učila u Sankt Peterburgu, gde sam se rodila. Oh, Lotrek je bio tako božanstven čovečuljak“, nastavila je. „Kako su zbijali šalu s njim! A nisu bili u stanju da vide svet ni sa upola senzibilnosti kakva je bila njegova. Tako mi je bilo žao kad je umro.“ I: „Ovo je Renoar. Pozirala sam mu. Želeo je da pokažem grudi i do dana današnjeg žalim što sam odbila. Niko nije umeo bolje da uhvati sjaj ženske kože. Oh, a ovo sam nabavila poslednje: Van Gog. Znate li za njega? Ne? Bio je briljantan. Pogledajte samo tu paletu: kupao se u boji. Zaboravite na Botičelija i Da Vinčija, takve gluposti i tako zastarele! Ovaj čovek je bio duša božanstva. Šteta što talenat tako često ide ruku pod ruku s ludilom.“ Uzdahnula je. „Ubio se. Ne samo što je bio lud kao ratna udovica već nije umeo ni da proda svoja dela. A čak i da jeste, niko ne bi znao šta da radi s njima. Ne bi umeli da dokuče da li da okače njegove slike naopačke ili ne.“
Za njom je odlepršao notni zapis, klavir joj je bio krcat partiturama s beleškama kompozitora kao što su Stravinski, Ravel i Debisi. Misja nas je bezbrižno obavestila da ih je sve poznavala i lično vodila brigu o njima.
Misja je bila okruglasta hitra žena s frizurom u stilu madam Pompadur, koja nije mogla da obuzda prirodne kovrdže. Činilo se da njene okrugle blistave oči odmeravaju sve odjednom, a njeni prenaglašeni pokreti rušili su jastučiće s divana. Njena me je kuća gušila. Mirisala je na stare parfeme i prašinu, na vlažnu zemlju biljaka iz džungle u kineskim saksijama, i na previše knjiga, ali ispostavilo se da je fascinantna koliko i odbojna. Njen stakato glas odzvanjao je autoritetom dok je smeštala goste za prepun sto, između jela od živine i povrća, pompezno je iznosila mišljenje o raznim temama od muzike do nečuvenog protivljenja kubističkim umetnicima u Parizu.
„Pablo mi je sam rekao da se umalo vratio u Kataloniju mada je prezire“, izjavila je mašući viljuškom ni prema kome određenom. „Insistirala sam da ne dozvoli da njegova svađa s Brakom porazi ili da utiče na njegov veliki talenat; najzad, zašto bi se prijavljivao u rat kad Španija nije za rat zainteresovana? Mora da ostane ovde i da slika jer to je ono što najbolje radi i zbog čega će ga svet ceniti.“
Pre nego što je iko za stolom stigao da odgovori – bilo nas je devetoro, uključujući i Sesil, mene i Boja, i Misjinog kršnog ljubavnika Katalonca, Hose Mariju Serta, koji je groktao i tamanio hranu kao iz valova – Misja je nastavila: „Zato sam i bila uporna da Pablo dekoriše scenu za Đagiljevljevu novu sezonu. Jadni Đag je van sebe što Ruski balet nije imao ni jednu jedinu premijeru od one apokalipse s Posvećenjem proleća. Imao je fantastično uspešnu turneju u Americi i Španiji, ali treba da se vrati korenima. Naravno“, dodala je, tragično se pljesnuvši rukama po istom onom poprsju koje je odbila da pokaže Renoaru, „prevara Nižinskog bila mu je nož u srce. Pošto je toliko godina gajio temperament i talenat tog nezahvalnika, čim se Đag okrenuo, taj podlac se tajno oženio prvom ženom koja se pravila da ne vidi onaj njegov visuljak od muškosti.“
Mladić guste kose i ušiljenog lica pored mene zakikotao se. „Pitam se kako je prošla prva bračna noć?“, rekao je, a Misja se pretvarala da se sablaznila: „Žane Kokto, stvarno!“ Sert je progunđao dubokim glasom: „A kako drugačije? ’Dragi, izgleda da imaš problema tamo dole? Da ti gurnem pesnicu u dupe kao što je Đag radio?’“
Dok se Misja oduševljeno smejala, osetila sam kako se Boj pored mene ukočio. Sesil me je pogledala i podigla obrve, kao da želi da kaže kako nije znala da će veče biti tako razuzdano. Meni nije smetalo. Slične nepristojnosti sam slušala u vreme svog prijateljstva s Emilijen i njenim prijateljicama kurtizanama, ali Boj je stisnuo zube kad je Kokto mimikom prikazao pomenutu pesnicu i izjavio: „Nižinski će zažaliti zbog toga. Ovaj novi balet, Parada, koji planiram s Đagom, napraviće prevrat u Parizu. Karnevalska satira, s ponečim za svakoga i dovoljno subverzivan da zadovolji nas ostale. A Đag ima onog izuzetnog novog plesača – kako se ono zvaše?“ Okrenuo se prema Misji s neskriveno razvratnim izrazom lica, što je navelo Boja da ga oštro pogleda. Homoseksualac i još to otvoreno izražava. Boj ih je prezirao.
„Ko zna?“ Misja je slegla ramenima. „Ima i biće toliko muškaraca koji vole Đaga. Važno je da je on voljan da pokuša ponovo. A uz Pabla, koji će oslikati kulise, i s tobom, najdraži Žane, koji ćeš napisati scenario, dok će Sati komponovati muziku – pa, dragi moji, ne može biti ništa drugo do neobično i izvanredno.“
Nisam pomenula da sam videla katastrofu na izvođenju Posvećenja proleća. Razgovor kojim je dominirala Misja skrenuo je na politiku i pitanje hoće li Amerikanci naći za shodno da nam pomognu pre no što čitav kontinent bude osuđen da jede kiseli kupus. Boj je rekao kako predsednik Vilson neće imati drugog izbora otkad je Nemačka počela da izvodi napade podmornicama i otrovnim gasom. Štaviše, uveravao nas je sa samopouzdanjem koje je ućutkalo sve za stolom, čuo je od ljudi na visokom položaju da se Vilson sprema da raspiše selektivnu mobilizaciju, što će dovesti više od milion američkih vojnika da se bore u ratu.
„Možemo samo da se nadamo“, dreknula je Misja, „Nemci su ogavni. Trebalo bi da sagradimo zid oko njihove zemlje, da ih za stalno zadržimo unutra, kao svinje.“
Kad smo već kod svinja, njen ljubavnik Sert je upravo bio odgurnuo tanjir, podrignuo bez izvinjenja i zapalio nepodnošljivu cigaru, od koje su mi oči zasuzile. Gledao me je pohotno i lascivno mi namignuo.
Veče je za Boja bilo prava katastrofa. Ocenio je to društvo kao prostačko i neobavešteno, ogrezlo u frivolnost dok im se Evropa pred vratima bori za opstanak. Ali mene su zainteresovali. Nikada ranije nisam upoznala takve ljude što vrcaju od pobune i bezbrižnosti. Privlačili su me, a očigledno sam i ja privlačila njih, ili bar njihovu domaćicu jer, dok smo se opraštale i ja oblačila svoj crveni plišani kaput obrubljen tvorovim krznom, Misja me je odmerila od glave do pete i kazala: „Dakle, draga moja, stvarno si čarobna. Kakav stil. Kako si ono rekla da se zoveš?“
Osmehnula sam se. Verovatno me nije ni saslušala kad sam se prvi put predstavila, ili je zaboravila u žaru svoje nadmene priče.
„Koko“, odgovorila sam dok je Boj stajao pored mene i držao šešir u rukama.
„Koko?“, namrštila se. „Kakvo šašavo ime za tako izuzetnu ličnost, kao da si nečiji kućni ljubimac. Jesi li nečiji kućni ljubimac, draga moja? Nigde ne vidim ogrlicu i povodac.“
Dok sam se upinjala da smislim odgovor, Boj je jezgrovito odvratio: „Ako vam se ne dopada Koko, madam, možete je zvati Gabrijel. Gabrijel Šanel. Poseduje salon šešira u Ulici Kambon.“
„Radnja!“, uzviknula je Misja. „Divno! Obožavam šešire. Doći ću ti sutra, draga. Možemo zajedno na ručak. Želim da čujem sve o tebi.“ Ostavila mi je dva vlažna poljupca na obrazima, zapahnuvši me svojim mirisom na sandalovinu. Dok mi je pogled preko njenog ramena počivao na klimavoj gomili naslaganih knjiga u uglu, Misja je dobacila Boju zlobni smešak. „Obavezno nam javite kad izađe vaša politička knjiga, monsieur Kejple. Mi volimo da čitamo u ovoj kući.“
Na to je odjezdila u toaleti nalik kimonu. Dok smo se spuštali stepeništem ka Tiljerijama, mali Kokto je protrčao pored nas, stavljajući beretku na glavu s ćubom kose, i rekao s iskrivljenim osmehom: „Poslaću vam besplatne karte za naš balet sledećeg meseca. Morate doći, Đagiljev će želeti da vas upozna, mademoiselle.“ Zaškiljio je očima patuljka. „Čuvajte se Misje. Njena kuća je ordinacija za pobačaje u zadnjoj uličici, puna prijatelja.“ Klimnuo je glavom Boju, koji ga je ignorisao. „I ne verujte joj ni reč od onog što kaže za knjige. U životu nije nijednu pročitala.“
„Dakle“, promrmljao je Boj kad je Kokto odjurio u sumrak, „ne mogu da verujem.“
Uzela sam ga za ruku i stisnula je. Bilo je to prvi put za naših osam zajedničkih godina da ga sažaljevam zbog nesposobnosti da shvati kako smo upravo proveli veče s budućnošću.

III
Kao što je i obećala, Misja se pojavila u mojoj radnji sutradan ujutru, odevena u improvizovani komplet koji bi na bilo kome drugome izgledao groteskno. Prodala sam joj tri šešira, četiri majice i pet sukanja; opirala se sa svakim udahom i huktala kako je prestara za „ekscentričnosti“. U stvari, imala je četrdeset pet godina, bila je jedanaest godina starija od mene i blagoglagoljivija od svih koje sam ikada upoznala. Nije se uzdržavala. Za ručkom u Ricu, počastila me je pričom o svome privilegovanom ali usamljenom detinjstvu. Majka joj je umrla kad ju je rodila u Sankt Peterburgu – „Stigla je tamo jureći moga oca, koji je bio skulptor i nije želeo više ništa s njom“ – posle čega su se o njoj starali baba i deda u Briselu, a u njihovoj kući je List držao koncerte. Onda je njen otac ženskaroš ponovo preuzeo starateljstvo i upisao je u internatsku školu Sakre ker u Parizu – „O, kako sam je mrzela! Sve one redovnice bile su lezbijke i samo su nas gledale kad smo se kupale“ – sve dok nije pobegla da drži časove klavira i pozira umetnicima, do prvog od dva braka.
„Prvi muž mi je bio Poljak, moj rođak Tade Natanson. Osnovao je Revi blanš, posvećenu promovisanju novih umetnika. Upoznala sam ga kad me je Lotrek slikao za plakat za Revi, dragi patuljak. Oh, taj brak je bio katastrofa! Tade je bio užasan u krevetu. Jednostavno grozan, pa sam se upustila u vezu sa Alfredom Edvardsom, vlasnikom Figaroa. Tadeu je trebao mecena za njegovu reviju i Alfred je pristao pod uslovom da se razvede od mene kako bi on mogao mnome da se oženi. Tako sam se uselila u svoj dom u Ulici Rivoli, gde sam upoznala Ravela i Enrika Karuza. Imala sam običaj da s Karuzom pevam napolitanske duete dok Ravel svira klavir. Kakvo uživanje!“ Jedva je zastajala da udahne vazduh, pa ipak je bez teškoća uživala u svom croque-monsieur,xxiii i ispijala bezbrojne šolje čaja, što je objašnjavalo mrlje na njenim zubima.
„Alfred je bio sirovina. Tigar u postelji, ali spolja prostačina. Spavao je sa svim i svakim. S muškarcima i ženama, nije birao. Razvela sam se od njega 1909. Izazvala sam skandal u javnosti, pa mi je ostavio kuću. To je bilo najmanje što je mogao da učini, s obzirom na to da sam je uredila i starala se o njoj, podržavajući sve one talente koji su ušli kroz njena vrata. Serta sam upoznala pre pet godina. Obožavam njegove radove. Biće veoma poznat. Uradio je mural na Otel de Vilu i već nekoliko američkih milionera nadmeću se u zahtevima da im dekoriše zgrade u Njujorku. Volela bih da vidim Njujork, a ti, draga? Amerikanci umeju da budu tako konvencionalni, ali zaista vole modernu umetnost i, za razliku od mnogih ovde, imaju i novca za nju. Stalno govorim Sertu da prihvati jednu od tih narudžbina, ali on je Katalonac, znaš, lenj i suviše obuzet hranom. Kaže da svi u Americi jedu beli hleb i zato odbija da ode.“
Konačno se brbljanje zaustavilo. „A ti? Otkud to da vodiš radnju i živiš s poštovanim monsieur Kejplom? Hajde, nemoj se stideti. Moraš da mi ispričaš sve ako ćemo biti prijateljice.“
Ispričala sam joj dovoljno da je zadovoljim, ne ističući svoj uspeh, mada je ona brzo sve shvatila čim sam joj pomenula svoje radnje u Dovilu i Bijaricu. Isti taj nepogrešivi njuh imala je i za umetnike koji obećavaju, za novac u svim oblicima; uživala je više jedino u neuspehu, jer je to značilo da može pokupiti onoga što se raspao i sastaviti ga, pa da joj posle duguje. To sam uočila u njenoj kući, kad je pričala o Đagiljevu – „Nepopravljivi romantik, suviše pohlepan za sopstveno dobro. On jede sve: muškarce, čokoladu, talenat, novac. Da nije mene, prosio bi na ulici, ali tako ga volim.“ Odlučila sam da je najbolje da nikad ne padnem kao plen njenih destruktivnih poriva.
Tako smo postale prijateljice, ali samo zato što je ona na tome insistirala više od mene, redovno me posećivala i vukla me na buvlje pijace u Sen Žermen de Preu, gde je satima preturala po smeću koje ja ne bih ni takla. Ona mi je bila možda jedina prijateljica još od Emilijen, s kojom sam izgubila kontakt, ali nikad nisam bila sasvim sigurna da li je Misjin cilj da obožava ili da razori. Ordinacija za pobačaje u zadnjoj uličici, puna prijatelja, tako ju je Kokto etiketirao: nikad nisam to zaboravila, mada će naš odnos postati jedan od najtrajnijih u mom životu.

Za to vreme, rat je ušao u četvrtu i najrazorniju godinu, uz strašne gubitke koje su na frontu pretrpeli saveznici dok su čekali da stignu američke trupe. U Rusiji je izbila masovna anarhija izrodivši revoluciju koja je rezultirala pogubljenjem cara i njegove porodice, a uz to i ubijanjem ili izgnanstvom ogromnog broja ruskih aristokrata i plemića.
Na premijeri Đagiljevljevog novog baleta Parada, koji je prikazao sva moguća satirična nečuvena preterivanja koja su se mogla i očekivati, Misja je izduvala nos (bila je prehlađena i trebalo je da ostane u krevetu) pa procedila kroz zapušene sinuse: „Baš prigodno, zar ne? Burleska ovde u Parizu i burleska u Moskvi. Samo što ovde igraju uloge budala, a tamo budale streljaju.“
Za Boja je to bila kap koja je prelila čašu. Pozvali smo Serta i nju na večeru u naš stan pre baleta, gde im je poklonio prvo izdanje svoje objavljene knjige. Dobila je pohvale za pronicljive meditacije o sukobu, ali Misja ju je jedva i pogledala, a onda je počela da me nagovara da joj dam jedan od naših Koromandelovih paravana, što je Boja razbesnelo.
„Nema ona prostora za njega“, tešila sam ga dok smo ulazili u pozorište. „Ona sve skuplja. Video si njenu kuću. Kad bi mogla da ugura prepariranog nosoroga u salon, i to bi učinila.“
Ali on je prezirao Misju i posle baleta je otišao kući, a mene ostavio da idem na proslavu sa svečanom večerom za Ruski balet, gde sam upoznala naočitog Đagiljeva, s ruskom samurovinom i u vunenom kaputu raskošno ukrašenom slovenskim motivima. Bio je pijan, tetošio jednog svog plesača, ali osmehivao se i rekao mi da jednom moramo večerati zajedno jer mu je Misja kazala da sam „pravo blago“. Upoznala sam se i sa kompozitorom Stravinskim, čiji su retka plava kosa i kratkovidi pogled u meni probudili neku nežnost; kao i sa umetnikom zaslužnim za kubističke kulise Pablom Pikasom, koji me je uznemirio svojim prodornim pogledom i gotovo opipljivim oreolom muževnosti. Već je bio u vezi s jednom od Đagiljevljevih vodećih balerina, Olgom Koklovom, kojom će se oženiti; ali ostavio je na mene utisak muškarca s lakomim apetitom za sve i svakoga.
Kad sam se vratila u stan u Ulici Gabrijel, dugo posle ponoći, bio je prazan. Boj je ostavio pisamce na stočiću u predsoblju. Neočekivano je pozvan u Englesku.
Zgužvala sam papir u ruci, uzela makaze i ušla u kupatilo. Pred ogledalom, s hotimičnim prkosom koji mi je ugušio suze ispod kapaka, odsekla svoju kosu do ispod brade – finalni čin nekomformizna pre nego što nastupi stvarnost.

IV
Osetila sam nevolju pre nego što se materijalizovala.
Dok je ratna tutnjava ulazila u 1918, u krvavo finale koje će poslati još na hiljade njih u grobove, otkupila sam prostor u kući broj dvadeset jedan u Ulici Kambon, izbacila onu dosadnu modiste i počela da tražim dodatni prostor u obližnjoj šestospratnici broj trideset i jedan.
Takođe sam otplatila svaki santim svoga duga Boju, sa kamatom, uključujući i onih trista hiljada franaka koje je položio za potrebe moje maison u Bijaricu. Viđala sam ga kad god su ga nove dužnosti savezničkog oficira dovodile u Pariz; zapravo bio je uz mene na predstavljanju moje prolećne kolekcije u Ulici Kambon, baš onoga dana kad su Nemci poslednji put bombardovali grad. Rasprskavanje prozora nateralo je sve da trče preko Trga Vandom u zaklon podruma Rica, koji su bili opremljeni dobro snabdevenim barom, gas-maskama i vrećama za spavanje marke Ermes. Narednih dana prodala sam ogromnu količinu pidžama od sirove svile, pošto je ženama bilo potrebno nešto što pokriva više od spavaćice, za spavanje u podrumima.
Ali Boj je bio prezauzet i udaljen. Kad sam se usudila da ga pitam šta ga muči, očekujući da mi izdeklamuje svoju zabrinutost zbog poslednjeg napada na Nemačku, odgovorio je tiho: „Plašim se da ću te izgubiti“, i to je pobudilo nemir u mome srcu. Zašto bi se plašio tako nečega, pošto je svet eksplodirao, a oni su uspeli ne samo da prežive već su, kao što je i nameravao, postali još bogatiji nego kad je rat počeo? Onda sam počela da zapažam kako iz našeg stana nestaju sitni predmeti: bočica njegovog omiljenog losiona posle brijanja, kućni ogrtač, nekoliko knjiga, makazice za nokte. Ništa važno; svakako ne nešto na osnovu čega bih ga optužila za neverstvo.
„Našao je drugu“, zaključila je Misja, ne bez izvesnog naslađivanja. „On ima aristokratske pretenzije. To svi znaju. Nikad se neće oženiti ženom koja se bavi trgovinom, ma koliko da si uspešna i poznata, jer se to ne uvažava.“
Bila je to jedna od njenih nemarno izrečenih uvredljivih primedbi i ja sam je prostrelila pogledom. „Nikad nisam ni težila tome da nas uvažavaju. I ako je moguće da će se Sert jednog dana oženiti tobom, dvaput razvedenom ženom, ne vidim zašto se Boj ne bi oženio mnome.“
Slegla je ramenima. Bila je imuna na uvrede kao što ih je neštedimice i delila. „Znam za jedan prekrasan stan na Ke de Tokio, naspram Trokadera, s pogledom na Senu. Jedan moj poznanik iz njega se iselio pre isteka zakupa. Prosto je čaroban i možeš da se useliš kad god hoćeš. Sutra ako želiš.“
„Ne želim drugi stan“, kazala sam, ali sam je ipak pustila da me odvede da ga vidim. Zaista je bio čaroban, sav u ogledalima, s crnom lakiranom tavanicom i tapetama od svilenog papira, uprkos tome što ga je prožimao miris kakaa – „Opijum“, objasnila je Misja. „Moj poznanik je bio zavisnik. Otišao je jer više nije mogao da ga nabavlja u Parizu“ – a na ulazu se stajala ogromna skulptura Bude. Potpisala sam zakup i stavila ključeve u džep, bez namere da se uselim. To sam rekla i Misji, a ona me je samo potapšala po ruci. „Naravno da nećeš, draga, ali svejedno je dobro imati i druge opcije.“
Njene reči su me podsetile na Emilijen – Izbori, sećaš se? Sve ih moramo imati. – i već sledeći put kad se Boj pojavio, pritisnula sam ga.
„U čemu je stvar?“, kazala sam stojeći s rukom na kuku i s cigaretom koja se dimila, a on je obazrivo prišao ormaru izbegavajući da nam se sretnu pogledi. „Je li zbog moje kose? Ne dopada ti se? Kazao si mi da bih izgledala sjajno s kratkom kosom.“ Kad mi nije odgovorio, nastavila sam, užasnuta od pomisli šta bi mogao reći. „Ili je Misja? Znam da ti se ne sviđa ni ona ni njeni prijatelji, ali dobila sam klijente iz njihovih krugova, i zaista ne moraš da ih viđaš…“
„Koko.“ Okrenuo se ka meni. Sledila sam se, cigareta mi je oprljila prste. „Ženim se.“
Mora da sam izgledala kao da me je udario u glavu palicom za polo. Nije ni pokušao da se opravda, samo je nastavio ravnodušnim tonom: „Ona se zove Dijana Lister Vindem, kći lorda Riblzdejla. Upoznao sam je u Arasu kad sam išao da obiđem front; radila je za Crveni krst. Izgubila je muža i brata u ratu. Naše porodice su saglasne.“
Tako, jednostavno. Upoznao ju je na frontu. Njihove porodice su saglasne. Pokušala sam da prinesem cigaretu usnama, ali pepeo se rasuo svuda po pidžami. Uspela sam da se ironično nasmešim, mada mi se srce slamalo, i rekla sam: „Kako to, pitam se, da te aristokratske dame uvek imaju tri imena? Šta misliš, da li bih, kad bih koristila svoje puno ime – Gabrijel Boner Šanel – bila još uspešnija nego što već jesam?“
Pogledao me je bespomoćno, zbog čega sam poželela da preletim preko sobe i izgrebem mu obraze noktima. „Vrlo je fina, Koko. Mislim… mislim da bi ti se svidela.“
„Sigurna sam da bi. Možda bih mogla da joj kreiram venčanicu. To još nikad nisam radila. Ali ne…“ Ugasila sam opušak u Lalikovoj pepeljari i pomislila kako bi mi prijalo da zavitlam pepeljaru na njega – „…to bi bilo nezgodno. A i ona sigurno želi engleskog kreatora za haljinu, da izvrši patriotsku dužnost, kao što i ti očigledno činiš.“
Okrenula sam se i otišla u dnevnu sobu. Drhtala sam i zarila nokte u dlanove kad sam čula da ide za mnom. „Ništa se ne mora promeniti“, rekao je. „To nema veze s nama. I dalje ću mnogo vremena provoditi u Parizu i možemo…“
„Baš dobro što sam iznajmila stan, zar ne?“ Okrenula sam se prema njemu tako brzo da je ustuknuo i zaneo se. „Iseliću se što pre.“
„To nije potrebno. Oduvek sam nameravao da ovaj stan bude tvoj.“
„Ne.“ Udaljila sam se od njega, prišla sofi i počela da petljam s tabakerom. „Mislim da je potrebno. Štaviše, imperativno.“ Čula sam sebe kako govorim, ali zvučalo je kao glas neke druge žene, ledene žene s reskim dimom u plućima koja nema udela u ovom životu koji smo zajedno izgradili. „Nikako drugačije ne bih mogla.“
Uzdahnuo je neutešno. „Vidiš? Zato sam se plašio da ću te izgubiti.“
„Trebalo je da misliš o tome pre nego što si se verio s aristokratskom ledi s tri imena“, odvratila sam. Naterala sam sebe da sednem, podavila sam noge poda se i pokrila ih šalom koji se tu našao. Iznenada sam se smrzavala kao da više nikad neću osetiti toplotu.
Boj se vratio u spavaću sobu. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se sa svojom kožnom torbom i ogrnut kaputom. Nisam pomerila ni mišić dok sam ga gledala kako se okreće prema vratima da izađe, koliko sam znala, zauvek. A onda je zastao. „Nikad nisam želeo da te povredim“, rekao je.
Ostala sam sklupčana na sofi ćuteći, a on je otvorio vrata i izašao.
Skupila sam svu snagu da bih ustala, bosonoga otišla u sobu i otvorila vrata njegovog ormara. Dok sam zurila u vešalice s njegovim pantalonama, košulje i složene majice koje je ostavio kao da je otišao na jedno od onih produženih putovanja, ponovo mi je palo na pamet da uzmem makaze, samo da ovoga puta iskasapim sve što je njegovo. Kad se jednom vrati – jer će se vratiti, samo nisam znala kad – da zatekne odeću sečenu mojim prezirom.
Umesto toga, uzela sam izbledeli bež džemper, gotovo sakriven ispod ostalih, onaj koji sam prvi probala kad ga je doneo iz Engleske, čija me je mekoća oduševila i nadahnula raznim mogućnostima. Pažljivo sam ga prinela licu, drhtavim rukama. Slabo je mirisao na njega, na njegov znoj od igranja pola, sa tragom limunastog mirisa losiona posle brijanja.
Ali više je mirisao na mene.
Držeći ga u naručju, oteturala sam u krevet i ležala sklopljenih očiju. Ovo je poslednji put da plačem zbog njega, kazala sam sebi. Ovo je poslednji put kako sam njemu, ili bilo kom drugom muškarcu, dozvolila da me iznenadi i pomete. Nikada više, nikad, zaklela sam se, dok sam živa.
Nisam zaspala. Niti sam, na svoje iznenađenje, plakala.
Nije bilo dovoljno suza da ispune ponor u meni.

V
Preselila sam se u novi stan kad se nemački otpor savezničkim silama raspao i Kajzer bio primoran na ponižavajuće primirje. Ceo Pariz je izašao na ulice, otvarane su boce šampanjca na Pon Nefu, plesalo se na stolovima i odjekivale su sirene automobila, po deset naporedo na Jelisejskim poljima. Kasnije će nas otrezniti vesti da su konačni gubici dostigli preko dva miliona samo u Francuskoj, da ne pominjem bezbroj ostalih u savezničkim snagama. Severoistočni deo zemlje bio je opustošen, Nemci su otišli zadovoljni iako su se pušili.
Sve sam to videla i čula kao da sam pod staklom. U stan sam donela samo odeću, toaletni pribor i Koromandelove paravane. Sve ostalo sam ostavila. Misja je coktala i obletala oko mene. Želela je da zaposli stalnu poslugu da se stara o meni: „Daću ti svog batlera Žozefa i njegovu ženu Mari; imaju slatku malu devojčicu, Suzan. Sert želi da dovede jednu porodicu, koju poznaje još od detinjstva, iz Katalonije da nas služi, pa nam ne trebaju dva batlera i dve sluškinje u kući.“
Odbila sam. Najveći deo vremena provodila sam u ateljeu i bila mi je potrebna samo služavka da preko dana održava stan. Nisam želela da potencijalni Misjini špijuni zabadaju nos u moje poslove. Umesto toga, kupila mi je dve grozne statue crnaca na mermernom postolju, da mi ukrasi predsoblje. Mrzela sam ih, ali držala sam jezik za zubima, mada sam čeznula da je pitam zašto sam se otarasila onog monstruoznog Bude ako će mi zatrpati stan umetničkim predmetima koji liče na nešto s rasprodaje?
Da budem iskrena, mogla mi je kupiti i onog prepariranog nosoroga, ne bih marila. Smogla sam snage da namestim spavaću sobu i dnevni boravak kako bih tu normalno živela i išla na posao u atelje, koji sam premestila u novu zgradu, broj trideset jedan, u Ulici Kambon.
„Unutra s novim, napolje sa starim“, Misja je rado izjavljivala, dok se rat bližio kraju. U Pariz su zbog mirovnih konferencija stigli diplomate, generali i ambasadori, zajedno sa svojim ljubavnicama, suprugama i kćerima – a sve one su čule za moju radnju i dolazile u nju da tračare, da se razmeću dostignućima i rangom svojih muškaraca i da kupe sve što sam imala da prodam.
Glamurozni život se nastavio, mada bez pređašnjeg izobilja. To vreme je zauvek prošlo, prohujalo sa toliko mnogo izgubljenih mladih života. Sad nas je obuzela mahnita radost, joie de vivre, koja je prethodila treperavom ritmu džeza. Pariz je očarao horde ambicioznih pisaca, umetnika i muzičara koji su preživeli rat, i težili su tome da se proslave u tom gradu što nikad ne spava.
Došlo je vreme za prosperitet, naročito za mene. Moja smela modna linija odgovarala je novom vremenu. Žene više nisu trpele da žive zatvorene. Pošto su previjale zagađene rane vojnika, servirale kašu i vozile kola hitne pomoći i automobile, tražile su slobodu u samoizražavanju i odevanju. Počela sam da predstavljam svoje kolekcije na pravim modelima, krojačke lutke su prognane u skladište. Moja odeća ionako nikad nije dobro izgledala na lutkama, zahtevala je ženu da je otelotvori. Moji živi modeli su pokazali klijentkinjama kako moje haljine padaju s ramena, kako su skrojene da se ne stvaraju nabori na zadnjici, kako su moji kaputi postavljeni da prate korak, i kako moji šeširi dobro pristaju novom stilu paž frizure koja je, kao i sve ostalo, bila rezultat rata, kad su dugačke pletenice smetale pri dezinfekciji noćnih posuda.
Svi su želeli kreaciju Koko Šanel, od mojih komotnih pidžama do kardigana i setova, kaputa i bluza sa usklađenom postavom. Moje popodnevne haljine sa šantili čipkom i perlicama od gagata, i crni plišani ogrtači s nojevim perjem bili su poslednja reč mode; jednoga jutra sam se probudila i shvatila da sam postala zaista slavna, vodeća couturière za žene koje prate modu. Nekadašnji modni bastion Pol Poare vratio se u svoj atelje pošto je rat proveo dizajnirajući modne uniforme. Vratio se svom rasipničkom stilu i ponudio kapute ukrašene leopardovim krznom i haljine sa epoletama, ali njegovo je vreme prošlo. Nije uspeo da se prilagodi svetu brzog ritma oko sebe, svetu koji je pucao od vitalnosti i zanemarivao sve što iole podseća na staru gardu. Imala sam i druge rivale, kao što je Madlen Vione, čije su izuzetne, ukoso krojene večernje haljine, kreirane po uzoru na grčke tunike, bile prava umetnička dela ali prekomerno skupe, rezervisane samo za najviše rangove društva. Poštovala sam njenu umešnost i s vremenom sam je prevela u sopstvene kolekcije, ali držale smo se na podrazumevanoj distanci jedna od druge, nismo jedna drugoj krale mušterije, kao dve žene rešene na pobedu a da jedna drugoj ne nagazimo na suknju.
Moja odeća je premošćavala ekskluzivno i obično. Često sam govorila svojim klijentkinjama kako žene veruju da je luksuz suprotnost od siromaštva, a zapravo je suprotnost od vulgarnosti. „Prava elegancija“, govorila sam, „jeste u jednostavnosti. Kad je dobro odevena, žena je u stvari najbliža golotinji. Treba najpre da se vidi ona sama, pa tek onda njena odeća.“
Dolazile su mi kao u posetu, tako da sam uvek izgledala kao da ništa ne radim, a zapravo sam radila napornije nego ikad da bih održala iluziju kako se uspeh postiže bez napora. Žena koja naporno radi i dalje je bila déclassé. Trebaće da prođe još nekoliko godina posle rata da bi se zaista promenila ograničenja koja su nas sprečavala da zarađujemo za život kao bilo šta drugo osim kao krojačice, glumice i kurve.
Međutim, nisu mi više smetala zajedljiva sašaptavanja: „Znaš, ona se bavi trgovinom.“ Ta žena kojoj su laskali u njenom salonu a klevetali je iza leđa sad je imala više uticaja i bila je bogatija od većine onih koje je odevala – i to smo znale i ja i one.
Posle raskida s Bojem vratili su se stari prijatelji. Među prvima je bio Balzan, koji se bio prijavio u vojsku i jedva izbegao smrti. Bio je ispijen, ali kazao je da je dobro; doveo je sa sobom i Emilijen. I njeno doba je prošlo, doba velikih kurtizana ovekovečenih u Diminim popularnim romanima i Verdijevim operetama. Udala se i razvela od jednog Balzanovog džokeja, bila u vatrenim aferama, i dalje žena viđena u gradu, ali sad ocvala, jer se četrdeset devet godina sad videlo. Bila je ljubazna kao i uvek, zagrlila me je svojim mesnatim rukama i prošaptala: „Mon coeur,xxiv kako si mršava! Ostavio te je kao krpu, taj blesavi Englez.“
Nisam htela da čujem za njega. Nisam htela ništa da znam. Bio je u Francuskoj, prisustvovao je mirovnim pregovorima; često sam čula kako se pominje njegovo ime, ali ja ga nikad nisam pominjala. Nisam čak obratila pažnju ni na vest o njegovom venčanju. U roku od mesec dana, Misja me je, likujući, obavestila da je njegova žena Dajana trudna.
I tad sam se uzdržala od komentara. Pred svima sam se ponašala kao da on više ne postoji.
Balzan je osetio tu moju rešenost i nije rekao ni reč, doneo mi je buket žutih ruža i kazao da su uzbrane u Roajalijeu. Upoznala sam ga s Misjom i Sertom, sa Koktoom, Pikasom i Đagiljevim. Obožavali su ga zbog njegove dobrodušnosti, gargantuanskog apetita za žene i piće, zbog toga kako nehajno nosi svoje ogromno bogatstvo (njegova porodica tekstilnih magnata se, kao i ja, obogatila u ratu). Investirao je u Đagiljevljev najnoviji balet i podstakao mene da učinim isto. Kupio je nekoliko Pikasovih slika; kad je čuo da Stravinski želi da izvuče ženu i ćerku iz haosa u Rusiji, privoleo me je da pomognem u osnivanju fonda za pomoć.
Bilo mi je bolno što je čovek kog nikad nisam volela tako spremno prihvaćen u boemskom svetu u kom sam se kretala, dok je muškarac kog sam obožavala nepokolebljivo smatran neprihvatljivim.
Tešila sam sebe da je gotovo. Koliko god da sam volela Boja, koliko god da sam noćima patila usamljena, morala sam ga ostaviti u prošlosti.
Kako sam se samo prevarila.

VI
Kraj je počeo s Antoanetinim bekstvom.
Bila je 1919, prva posleratna godina. Proleće i leto su bili grozničavi dok sam jurila između svojih radnji u Parizu, Dovilu i Bijaricu. Jedva sam imala vremena da viđam prijatelje, zbog čega je Misja pretila da će me se odreći. Posao je bio na prvom mestu i uspevala sam jedino da održim korak. Pripremala sam lansiranje svoje prve kolekcije večernje odeće. Da bih našla bar malo mira, daleko do Misjinih upornih telefonskih poziva i nenajavljenih dolazaka, iznajmila sam vilu u brdima Sen Klod nedaleko od Pariza, gde su mojim napetim živcima prijali svež vazduh i vrtovi, kao i efikasna anonimna posluga.
Istini na volju, odlučila sam da iznajmim vilu i da bih izbegla šanse da naletim na Boja, pošto smo se neočekivano sudarili u jednom restoranu. Obratio mi se kad sam izašla iz toaleta za dame, iako je njegova lepa, trudna žena sedela za stolom s njihovim engleskim prijateljima. Zgrabivši me za ruku, povukao me je u ugao, a dah mu je mirisao na alkohol dok je šištao: „Hoćeš li me zauvek izbegavati? Mislio sam da je posredi jedan od tvojih prolaznih hirova i da ćemo se do sada vratiti onome što smo bili.“
Ledeno sam pogledala njegovu šaku i nisam progovorila dok me nije pustio. Uopšte nije dobro izgledao. Popunio se i otežao, na šta nisam bila navikla jer je uvek bio vitke građe, koža mu je bila bez sjaja, a oči zakrvavljene. Odisao je nekakvom istrošenošću, nije više bilo onog samopouzdanja koje me je privlačilo, pa sam rekla jasno, da ne bude nesporazuma: „Ono što smo bili više ne postoji. Ti si oženjen. Dete ti je na putu. Moj prolazni hir, kako si to nazvao, bila je nada da ćeš se urazumiti. Ali nisi.“
„Koko, molim te.“ Glas mu je bio napukao. Dok je bolno zurio u mene, pomislila sam da će svakog trena zaplakati. „Ne radi to. Ja te volim. Uvek ću te voleti. Morao sam da se oženim zbog svoje porodice, jer se to očekivalo od mene. Da sam znao da će se to završiti tako što ću te izgubiti, nikad to ne bih uradio. Kunem se da bih se oženio tobom umesto nje.“
Verovala sam da ne može biti gore. Nalazila sam hladnu utehu u tome da je, ma koliko bolelo, sve to sad iza mene. Imala sam svoj posao, svoje prijatelje; imala sam svoj život. Međutim, kad je izgovorio te reči, setila sam se kako je jednom rekao kako ću propatiti zbog svog ponosa, i poželela sam da kriknem kako je samo trebalo da se potrudi da pita, makar jednom, i možda bih kazala „da“. Možda bih se udala za njega i izrodila mu decu.
Umesto toga sam se nasmejala – svirepim podsmehom od kog je prebledeo. „Misliš da mi je ikad bilo stalo da budem tvoja supruga? Misliš da želim da budem tvoje vlasništvo, nešto što poseduješ, obavezno prisutna na zabavama posle lova i da ti namestim palatu dok ti skitaš i radiš bogzna šta? Bolje je ovako. Ovako smo bar imali nešto lepo, što mi niko ne može oduzeti, čak ni ti. Vrati se onome što se očekuje od tebe. Ne volim te više.“
Progurala sam se pored njega i udaljila, zgrabila bundu sa stolice dok su Misja i Kokto, s kojima sam večerala, bacali novac na sto da pokriju račun, pa požurili za mnom. Dok sam besno izlazila iz restorana, prošla sam pored njegove žene i njenog stola. Sažaljivo me je pogledala, što me je samo još više uvredilo i razgnevilo. Očigledno je znala ko sam.
„To je on bio, zar ne?“, pitala me je Misja dok sam rukom davala znak da dovezu moja kola. „Videla sam ga kako ide za tobom kad si otišla u toalet. Želi da mu se vratiš. Preklinje za još jednu šansu.“
Kokto je promrmljao: „Prekini, Misja. Zar ne vidiš da je uzrujana?“
„Naravno da je uzrujana! Uzrujao ju je. Koko, dušo, dođi. Hajde da…“
Naglo sam se okrenula ka njoj dok je vozač zaustavljao moja kola uz ivičnjak. „Ostavi me na miru“, kazala sam mrtva hladna. „Svi vi. Samo me ostavite na miru, prokleti bili.“
Iznajmila sam vilu ubrzo posle toga. Misja me je molila za oproštaj – što je za nju bilo retko i samo je pokazivalo koliko me voli, ili je bar tako Kokto rekao kad mi je došao u posetu. Baš tog popodneva, dok smo pili kafu na mojoj verandi, rekao mi je za Misjinu tajnu. „Nemilosrdna je i prevrtljiva, a najviše kad misli da si njena, ali znam da je neutešna jer si se otuđila. A ni njoj nije dobro. Nije joj dobro već godinama.“
„Nije dobro?“, frknula sam. „Znam da je ponekad muče bolovi, ali sama je kriva. Previše jede. I ona i Sert – žive kao slonovi.“
Kokto se zakikotao, uvek rad da čuje malo poruge na tuđ račun. „Neće je jelo ubiti.“ Primakao se bliže. „Ona jede lotos; još otkad je bila Lotrekova muza. On ju je na to naveo. Koristio ga je da olakša bolove u nogama.“
Čula sam za taj izraz i ranije. „Uzima laudanum?“, kazala sam s nevericom. Nikad nisam videla Misju pod dejstvom opijata, mada nisam mogla biti sigurna u to. Nisam baš raspoznavala simptome.
Klimnuo je glavom, očigledno oduševljen što sad imamo tajnu entre-nous.xxv „Laudanum, ako ima samo toga, a toga uvek ima. Opijum ili morfijum kad može da ih nabavi. Rat je tome pogodovao. Dopremali su toga na burad, da olakšaju bolove prilikom amputacija. Sad je skoro pa besplatno na crnoj berzi. Radi to samo kod kuće ili kad mora da ide nekud gde ne želi; bila je na tome one noći kad ste se upoznali u njenoj kući. Zar nisi videla?“ Zakolutao je očima kao da sam pala s kruške usred Pariza. „Ne budi tako naivna, Koko. To je prilično uobičajeno; koriste ga svi umetnici i pisci. Šta misliš kako su se Misja i njen obožavani Pablo izborili s onim groznim kulisama za Đagiljeva?“
„Da li i ti… ?“, upitala sam, mada sam već znala odgovor.
„Povremeno, da, kad sam za to raspoložen. Ali obazriv sam. Lotos moraš poštovati. To nije gost kog treba često pozivati.“ Nasmejao se. „Baš kao i Misja!“
Nisam dalje ispitivala. Pomislila sam da je on jedini kog mogu da pretrpim jer je pokazao bar malo osećaja posle mog susreta s Bojem, ali posle tog popodneva nisam želela da vidim ni njega ni Misju niti bilo koga drugog, samo ako sam mogla da ih izbegnem. Nje mi je bilo žao. Užasavala me je bilo kakva zavisnost osim od posla, a imala sam i previše briga. Od mene je zavisilo na stotine ljudi koje sam plaćala, pa sam zato zavela surovi raspored, odgurnula u stranu sve i svakoga, iako sam u glavi neprestano čula ono: Zbog ponosa ćeš propatiti.
Sad sam stajala u salonu u Ulici Kambon, nakon napornog puta iz Bijarica, suočena s bespomoćnom Adrijen i mojom sestrom Antoanet, koja me je prkosno obavestila da se verila i da će se udati za Oskara Fleminga.
„Za koga?“ Morala sam da se potrudim da se setim. „Oh, je li to onaj kanadski avijatičar? Ali poznajete se tek nekoliko meseci. Stvarno, Antoanet. Znaš li ti uopšte gde je Kanada?“
„On me voli.“ Prkosno je isturila bradu i time me nelagodno podsetila na mene samu. „On želi da budem njegova supruga i da se vratim s njim u Ontario. Kaže da potiče iz dobre porodice i da mogu, ako hoću, da otvorim tamo salon i prodajem tvoju odeću.“
Odložila sam kaput i potražila cigarete u prepunoj putnoj torbi. Pripalivši jednu novim zlatnim upaljačem Kartije, ekstravagancijom kojom sam častila sebe u Bijaricu, izduvala sam joj dim u lice, pa se zakašljala. „Poludela si. Koliko je stranih avijatičara i vojnika već zaprosilo šašave francuske devojke otkad se rat završio? Kladim se da tvoj gospodin Fleming ima dvanaestak takvih kao ti u ovom gradu što pakuju devojačku spremu da se presele u Ontario, gde god da je to.“
Antoanet se povukla korak nazad od oblaka dima poruge koju sam joj sipala u lice. „Pa, udaću se za njega, odobravala ti to ili ne. Samo zato što si ojađena jer se Boj nije oženio tobom ne znači da moramo biti ojađene i mi ostale.“
Odjurila je na sprat i ostavila me samu s Adrijen, koja je počela: „Ima trideset godina, Gabrijel. Ovo joj je možda poslednja šansa da ima muža i decu. Zar ne misliš da zaslužuje…“
Presekla sam je naglim, nestrpljivim pokretom ruke, gaseći cigaretu o đon cipele. „Ne počinji. Ako želi da ode u Ontario i bude žena nekog stranca, dobro. Neka ide.“ Pogledala sam je, a ona je oborila oči. „O, za ime boga, Adrijen, prestani da izgledaš kao da je kraj sveta. Već smo imali jedan rat i preživeli ga. I postavi ovde neke pepeljare.“ Bacila sam opušak na besprekorni pult. „Žene sad smeju da puše javno. Gde će gasiti cigarete naše klijentkinje? O moje šešire?“
Sišavši dole u glavnu radionicu – moje nove prostorije u Ulici Kambon bile su na nekoliko spratova, gde sam mogla i da kreiram i da prikazujem svoje kolekcije – prekorila sam svoje premières Anžel i madam Ober što im treba toliko vremena s mojom večernjom odećom.
„Zar sve moram sama?“, kazala sam izvlačeći tube lionskog belog satena i žustro mahnuvši rukom manekenki u donjem rublju. „Ti. Dođi ovamo. I stani mirno. Ako hoću da predstavim ovu kolekciju pre Božića, izgleda da ću morati sama da je sašijem.“
Te noći, vozač me je dovezao nazad u moj zanemareni stan na Ke de Tokio jer sam bila suviše umorna da bih se vraćala u Sen Klod. U vazduhu se osećala jesenja hladnoća. Dok sam tražila ključeve po brojnim torbama, žaleći što sam odbila Misjinu ponudu da zaposlim batlera, čula sam kako nedaleko odjekuje uzbuđeni lavež. Mora da je neko od suseda izveo pse u šetnju. To je sad bila poslednja moda, čupavi, pufnasti psići kao igračkice, koje su žene nosile kao mufove – „da zadrže buve“, rugala se Misja. Nedostajala mi je. Nedostajao mi je njen zajedljivi humor pun nepoštovanja. Moram joj kasnije telefonirati, da nadoknadimo; rezervisaću nam sto za ručak u Ricu. Treba mi malo smeha.
Lajanje se približilo. Najednom, dok sam vadila ključeve, osetila sam vlažne njuškice na nožnim člancima, okrenula se i ugledala Boja iza sebe kako drži zategnute povoce dva terijera s čupavom smeđe-belom dlakom i živahnim očima nalik dugmićima, koji su skakali na mene cepajući mi čarape.
Stajala sam s ključevima u ruci, uplašena da se pomaknem. Izgledao je mnogo bolje, lice mu je bilo bledo i pribrano. Gusta crna kosa i brkovi sijali su od pomade, zelene oči su mu bile bistre.
„Šta… šta hoćeš?“, kazala sam.
„Psići su za tebe. Pita i Pope. Pošto me više ne voliš i pošto si izabrala da živiš sama, mislio sam da će ti trebati društvo.“
„Molim?“ Okrenula sam se i gurnula ključ u bravu ulaza. „Zar se tvojoj ženi ne sviđaju? Mislila sam da engleske dame s tri imena obožavaju pse.“
„Koko“, kazao je. Način na koji je izgovorio moje ime, s takvom nežnošću, bez prigovora ili molbe u glasu, kao nekada, u krevetu, kad je obuhvatio dlanovima moje lice i primorao me da priznam nešto što nisam mogla, naterao me je da prošapćem: „To je nemoguće.“ Slepo sam posegnula za povocima, preplela ih kroz prste, a psi su se preda mnom propinjali da gurnu vrata.
Stajao je mirno dok sam petljala s ključevima i najzad uspela da gurnem vrata nogom. Psi su utrčali u ulaz, odmah privučeni Misjinim crncima.
„Možda će ih zapišati“, rekao je. Sad je bio odmah iza mene, usta su mu bila uz moje uvo. Kad sam se obuzdala da ne prasnem u iznenadan smeh, obgrlio me je rukama.
Posle toga, ostala sam bez reči. Šta sam mogla da kažem?
Ipak nisam mogla da pobegnem od njega.

VII
Boj je bio nesrećan. Po našem ustaljenom dogovoru da ćutimo, nije mi to rekao, ali bilo je očigledno po tome kako se posle opustio uz mene i brzo zaspao, pomalo omlitavelih mišića koji su odavali da više ne igra polo. Veći deo te noći ležala sam budna i držala ga u zagrljaju. Do ujutru sam već prihvatila da tako mora biti. Da će biti teško, da će biti trenutaka kad ću se kajati zbog svoje odluke, da će se vraćati u London i svojoj porodici da s njima provodi mesece, odvojen od mene. Mrzeću to i proklinjaću ga zbog toga, ali izdržaću. Nisam videla drugu mogućnost, osim da ga ponovo oteram iz svog života, a to nisam mogla. Pokušala sam i nisam uspela. I zaista je bilo kao da se ništa nije promenilo, ne kad smo mi u pitanju.
I dalje sam bila jedina žena koju je voleo.

Misja je shvatila odmah, čim sam sela za sto u Ricu, za kojim me je čekala. Samo me je pogledala i rekla: „Dakle, uradila si to. Primila si ga nazad. Znala sam da hoćeš.“
Pripremila sam se za lavinu upozorenja kako će mi uništiti duševni mir. Bila sam spremna da je obavestim, i nju i svakog drugog ko se usudi da pita, kako to nije njena stvar. Na moje olakšanje, nastavila je iznenađujuće blagim glasom. „A kako i ne bi kad te je jurio kao prosac bolestan od ljubavi, a iskreno rečeno, ni ti nisi mogla bez njega?“ Zapretila mi je kašičicom. „Ne, ne. Ne govori da nije tako. To je bilo očigledno. Mrzela si nas jer nismo on. Kokto mi je rekao kako si grozno izgledala kad je bio da te poseti u onoj tvojoj vili – a neću ni da pominjem koliko sam se uzrujala što si pozvala tu lasicu, a ne mene. Rekao je da si izgledala kao avet.“
Zapitala sam se da li je pomenuo i šta je za nju rekao. Sumnjala sam da jeste.
„Ali nije važno“, kazala je konačnim tonom sudije koji izriče presudu. „Već izgledaš kao ona stara, važno je jedino to. Ako si srećna s njim, i ja sam srećna.“ Zastala je, pogledala me ispod oboda šešira – jednog od mojih, koji je upropastila dodavši mu svilene suncokrete kao da je reklama za neku Van Gogovu sliku. „Znaš da želim samo da ti budeš srećna, draga. Jednostavno ne bih mogla podneti da misliš da sam na bilo koji način kriva za tvoju tugu.“
„Da.“ Posegnula sam preko stola i uzela njenu punačku ruku u svoju. „Znam. Žao mi je zbog onoga što se dogodilo. Pogrešila sam što sam se onako ponela prema tebi.“ Ja se izvinjavam, pomislila sam. Čudima nikad kraja. Boj svakako ima lekovito dejstvo na moju ćud.
Nasmešila se, umirena. „Šta je uradio da te vrati? Slao ti je na desetine ruža, bundi i skupocenog nakita? Ne, sigurno nije presudan nakit. Nikad nisi mnogo marila za njega. Pa šta je onda? Pričaj.“
„U stvari“, kazala sam pripalivši cigaretu i pozivajući rukom konobara. „Poklonio mi je pse.“
Piljila je u mene otvorenih usta.
„Pitu i Popea. Preslatki su.“
„Nisu valjda…?“
„Ne, nisu psići-mufovi. Ali, žao mi je što moram da kažem, zapišali su tvoje skulpture.“
Zaurlala je od smeha – zahvatio nas je glasan, veseli grohot od kog se trbuh trese, presamitile smo se za stolom tako da su nas prave dame u Ricu streljale pogledom.
„Psi“, prodahtala je Misja brišući suze iz očiju. „Ko bi pomislio da je tako lako pridobiti nepristupačnu Koko Šanel?“
Boj je provodio vreme sa mnom u Sen Klodu. Odložila sam prikazivanje kolekcije večernje garderobe; svila se pokazala kao veoma problematična, pa sam odlučila da naručim svileni žersej i krepdešin, da vidim hoće li s tim ići bolje. Dok ne proizvedu i ne isporuče novu tkaninu, uzela sam nekoliko dana odmora.
Spavali smo do podneva, doručkovali na terasi, igrali tenis, i odlazili u duge vožnje njegovim novim kolima – brzim, jarkoplavim bugatijem kabrioletom jurili smo brdima ka Parizu. Zaustavljali smo se da jedemo u bistroima i šetali uz Senu držeći se za ruke. Tako se, bez ikakvih izjava, pročulo da smo ponovo zajedno, i nismo marili ko za to zna.
Jesam li ikada pomislila na njegovu ženu u Engleskoj, kako neguje njihovo novorođenče? Osim što sam je načas žalila, kao što je žalila ona mene u onom restoranu. Možda je ona sve što jedan muškarac želi od supruge, ali nije zadobila Bojevo srce. Iako se najverovatnije nikada neće razvesti od nje, ona mu je žena samo po imenu, majka njegovog deteta.
U jednom vragolastom trenutku zlobnosti, predložila sam da joj pošaljemo paket s mojim najnovijim suknjama i majicama, napravljenim od škotske vune i savršenim za zimu na vlastelinskim imanjima.
Pogledao me je preko novina, sedeći, s nogom preko noge, na stolici od trske, na terasi. „Baš si vrag, Koko. Nikad ne bi prihvatila.“
„Što da ne? Ja sam najbolji kreator u Parizu prema tvrdnjama najnovijeg broja Voga.“
„Ne bi“, odvratio je, „zato što sam već pokušao. Naručio sam za nju čitavu tvoju letnju kolekciju iz Bijarica. Nije je ni pogledala. Dala ju je svojoj sestri.“
„Zaista?“ Bila sam impresionirana. Mogla bih se diviti njenom duhu, a i svidelo mi se što u meni vidi pretnju. To je značilo da nemam razloga za brigu, jer ona za mene više nije bila pretnja, ni najmanje.
Boj je bio svedok na Antoanetinom venčanju s njenim Kanađaninom u oktobru. Sašila sam joj haljinu od svile koju nisam upotrebila za svoju kolekciju, savladavši aplikacijama od čipke njenu nezgodnu težnju da pada mlitavo. Antoanet je bila luda od sreće; mislila je da ima moj blagoslov. Nije ga imala. Za njenog oficira mislila sam da je sumoran i da su njegove tvrdnje o dobroj porodici izmišljene, ali ko sam ja da se bunim? Bila je nepokolebljiva i ništa što bi bilo ko rekao ili učinio nije moglo to promeniti. Štaviše, na moje nerviranje, imala je punu podršku od Adrijen, koja je i dalje venula za uglednim životom s Neksonom i provlačila neverovatne snove moje sestre kroz svoje vlastite. Povlađivala je Antoanetinoj želji da se uda, a ja sam bila suviše zadovoljna s Bojem da bi me to uznemiravalo.
Ispratili smo Antoanet na putnički brod za Kanadu, s njenim novim mužem i sedamnaest putnih kovčega. Pre nego što se ukrcala na brod, sestra me je grčevito zagrlila i zaplakala, obećavajući da će mi pisati čim stigne i da je rešena da nađe najbolju lokaciju za Modu Šanel u Ontariju.
„Da, da, da“, kazala sam brišući joj suze. „Samo budi bezbedna. Čujem da u Kanadi ima medveda.“
Mislila sam da je neću videti ponovo. Bilo je malo verovatno da ću ikada otići u posetu. Što se pak tiče radnje koju je želela da otvori, činilo mi se da ni za to nema mnogo izgleda. Njen muž mi nije ličio na čoveka koji bi dozvolio svojoj ženi da radi van kuće.
Adrijen se posle toga kretala po salonu kao da je u žalosti. Sigurna sam da je, kad se vratila kući, nemilosrdno mučila Morisa zbog njihove večne pat pozicije. Ako Nekson ranije nije bio spreman da kapitulira – kazala sam Boju – sigurno je žestoko pritisnut sad kad je moja mlađa sestra otišla i udala se pre Adrijen.
Bio je decembar. Dok je sneg zasipao Pariz, Boj se vratio u Englesku, u kratku posetu. Ja sam ponovo bila u ateljeu, rvala se s mojom kolekcijom večernjih toaleta. Nadala sam se da ću je predstaviti na prolećnom sajmu petog februara, datuma koji sam već bila ustanovila za nove kolekcije, pa sam pozvala svoju najprestižniju klijentelu, uključujući baronesu Rotšild i Sesil Sorel, koje su me danima proganjale da im dozvolim da vide uzorke pre nego što ih prikažem u javnosti. Konačno sam popustila i dozvolila sam im da probaju po jednu od četiri haljine koje sam završila. Kiti je pala u nesvest i preklinjala me da joj dopustim da odmah, na licu mesta, kupi onu koju je probala. Odbila sam. Nisam bila zadovoljna, ali uveravala sam je da će prva moći da bira kad jednom budem.
Dvadesetog decembra, tri dana pre Badnje večeri, Boj je trebalo da se vrati u Sen Klod. Misja me je toga dana vukla po celom Parizu da kupimo korale kako bismo napravile kinesku božićnu jelku – za šta ja nikad nisam čula, ali sam pretpostavljala da mora biti nešto krajnje vulgarno. „Ali slaže se sa uređenjem tvoga stana“, blejala je. „Tamo je sve u stilu à la Orient.“
Bila je u pravu, naravno. Moj pariski stan je vapio za preuređenjem, mada su mi se dopadali neobična crna lakirana tavanica i ogledala, pa sam razmišljala o nečem sličnom za stepenište između privatne radne sobe i salona u mom ateljeu u Ulici Kambon.
Ostavila sam je kod njene kuće u Ulici Rivoli, uporno tvrdeći da moram da se vratim u vilu, gde me Boj čeka. Gunđala je. Želela je da provedemo praznike s njom i Sertom, što je bila katastrofa koju sam se trudila da izbegnem po svaku cenu. I ponovo me je gnjavila da uzmem onog njenog batlera i njegovu porodicu u svoju službu. „Katalonci stižu za Novu godinu; Žožo je rešio. Zar da izbacim svoju poslugu na ulicu posle godina odane službe?“
Kao i obično, njeni problemi su postali i moji. Žurno sam klimala glavom, ljubeći je u obraze. „Da, da. Za Novu godinu mogu da dođu da rade za mene na Ke de Tokio. Biće mi potrebna njihova pomoć kad budem preuređivala stan. Joyeux Noël,xxvi najdraža Misja!“, doviknula sam jureći ulicom prema kolima, pa ušla na ledeno zadnje sedište zabundana u ogrtač od kanadske lasice.
Jedva sam čekala da vidim Boja.

„Ponovo je trudna.“ Odmarali smo se, opruženi ispred kamina u velikom dnevnom boravku, s čašama konjaka u rukama, pribijeni jedno uz drugo. „Rekla mi je kad sam stigao.“
„Mora biti bezgrešno začeće“, promrmljala sam. „Gotovo da i nisi bio tamo.“ Obuzelo me je gađenje. Šta je ta žena – ovca? – kad je u stanju da začne od prvog mlaza semena? Nisam se zadržavala na neizbežnoj činjenici da to ima veze s Bojem. Pristojne engleske dame s tri imena ne uzimaju ljubavnike, bar ja za to nisam čula; a sa mnom je i dalje koristio kondome.
„Šta ćeš da radiš?“, konačno sam upitala, dok je on obavijao moju kratku kosu oko prstiju.
Uzdahnuo je. „Insistira da Novu godinu provedemo u Kanu. Kaže da su zime u Engleskoj previše surove i da je njoj i našoj ćerki En potreban odmor.“
Pre će biti da je imala potrebu da pokvari naše planove, umalo nisam rekla. Balzan nas je bio pozvao na svoju zabavu u Roajalijeu, da proslavimo početak nove decenije.
„To znači da te neću videti do 1920?“, bocnula sam ga.
Boj me je poljubio u vrh nosa. „I dalje možemo da provedemo Božić zajedno. Rekao sam joj da moram ostati u Parizu zbog posla, pa će provesti praznik sa svojom porodicom. Ja ću posle otići po nju u London, da je dovedem u Kan. Odavde do Kana ima devet sati vožnje bugatijem, tako da ću dolaziti kad god budem mogao. Dajana želi da nam se pridruže njene sestre, moja sestra Berta i Bertina svekrva; u stvari, Berta i ledi Mičlem su već u Kanu, odsele su u hotelu Grand. Previše žena u kući za moj ukus. Trebaće mi predaha. Često.“
Eto jedne od tih situacija kojih sam se bojala: mog pokoravanja ćudima supruge.
Naterala sam sebe da se nasmešim. „Onda je dogovoreno. Kad ideš?“
„Sutra, valjda. Rano. Tako ću voziti do Kana, da posetim Bertu i nađem kuću, pa ću se odmah sledećeg dana vratiti da vidim tvoje… kako si ga ono nazvala?“
„Kinesko božićno drvo.“ Munula sam ga laktom u rebra. „Misja smatra da će izgledati savršeno u mom orijentalno uređenom stanu.“
„Zajedno sa njenim prepariranim nosorogom i crncima.“ Uhvatio me je za bradu. „A ja ću ti“, prošaputao je spuštajući usne na moje, „dati božićni poklon sada…“
Otišao je u zoru, dok su se oblaci boje lavande skupljali na nebu, a ja ležala sklupčana pod jorganom, troma od sna i konjaka, dok su mi naši psi hrkali kod nogu.
„Sutra“, šapnuo je i promrsio mi kosu. „Čekaj me.“

VIII
Uporna zvonjava na ulazu izazvala je Pitu i Popea da skoče sa kreveta i istrče, lajući, iz spavaće sobe. Bila sam ošamućena od konjaka, posle celog dana čekanja da se Boj javi. Na kraju sam proverila telefon i otkrila da su, sigurno zbog lošeg vremena, veze prekinute. Sad sam pipala da nađem papuče ali nisam ih našla. Iz predvorja vile odjekivali su glasovi kad sam bosa izašla u hodnik.
Pomahnitali lavež se stišavao. Dole su svetla bila upaljena, pa sam žmirkala silazeći niz stepenice. U predvorju je stajao Balzan, u kaputu posutom snegom. Razgovarao je tihim glasom s batlerom, koji im je otvorio vrata. S Balzanom je bio i njegov prijatelj Leon de Labord, čučao je uz moje pse i smirivao ih. Trebalo je da obučem kućnu haljinu, pomislila sam i prošla prstima kroz razbarušenu kosu dok sam stajala na poslednjem stepeniku, u pidžami i bosonoga, gledajući ih.
„Malo je kasno za pijanku“, kazala sam glasom promuklim od pušenja. „Čak i ako je Božić. Zar niste mogli naći bolje mesto da odspavate?“
Labord je podigao pogled. Nešto u njegovim očima me je ohladilo. Balzan je zakoračio napred, skidajući šešir. Bio je bled. „Koko, dogodila se nesreća.“ Zastao je. Ja nisam ništa rekla. „Boj… pukla mu je guma na putu. Njegova sestra je pokušala da ti telefonira.“
„Da, telefon“, rekla sam oklevajući, ne pomerivši ni mišić. „Ne radi.“
„Zato su zvali Misju. Misja je pozvala mene. Došla bi lično, samo…“
Samo je drogirana, pomislila sam. Pa nije mogla.
„Koko.“ Balzan mi je prišao korak bliže. Morala sam da obuzdam poriv da podignem ruke i oteram ga kao neka sujeverna seljanka. Ako ne čujem, nije istina. To je samo u mojoj glavi, košmar koji ću izbeći ako nateram sebe da se probudim. „Kola su se prevrnula“, rekao je. „Boj je zadobio ozbiljne povrede,“
Iza njega, Labord je prošaptao: „Reci joj istinu, Etjene. Već zna.“
Balzan je sreo moj pogled. „Kola su se zapalila.“ Glas mu je napukao. „Tako mi je žao, Koko.“
Klimnula sam glavom. Bez reči, vratila sam se u svoju sobu, a psi su pošli za mnom osetivši moju tugu. Skočili su na krevet i spustili glave među prednje šape, gledajući me kako uzimam stvari s pisaćeg stola i pakujem odeću koju nisam ni pogledala u putnu torbu.
Kad sam se vratila u prizemlje, Balzan je skinuo kaput i naslanjao se na Laborda. Video me je i kazao zastajkujući: „Tvoj batler je otišao da spremi čaj. Hajde da sednemo i…“
„Ne.“ Glas mi je bio sablasno miran. „Moram da idem tamo. Sada. Hoćete li me odvesti?“
Dok je Balzan oklevao, Labord je rekao: „Uzmi moja kola. Ja ću ostati s psima.“ Pogledao me je. „Šta god ti treba, Koko. Stvarno. Bilo šta, samo reci.“
Klimnula sam glavom i htela da mu zahvalim, ali nisam mogla da nađem reči. Batler se vratio da mi pomogne da uđem u kola i stavio je torbu u prtljažnik dok sam se ja smeštala na sedište pored Balzana. „Možeš li da voziš?“, pitala sam ga jer sam osetila miris alkohola na njemu. Mora da ga je Misja našla na nekoj umetničkoj mansardi ili u jednom od noćnih klubova u koje je često odlazio. Mislila sam da je već u Roajalijeu i priprema zabavu…
A onda sam shvatila da razmišljam o stvarima koje nisu važne – o bilo čemu, samo ne o onome što jeste važno.
„Mogu da vozim.“ Upalio je motor pa posegao da me uhvati za ruku.
„Nemoj“, šapnula sam. Ako osetim ijedan dodir, samo nagoveštaj saosećanja ili tuge, raspašću se. A to nisam mogla, ne još.
Balzan je ubacio u brzinu i krenuo niz brdo.
Jedva da sam prozborila i reč tokom dvanaest sati duge vožnje do Kana. Stigli smo uveče i zaustavili auto kod hotela Grand, gde su odsele Bojeva sestra i njena svekrva. Balzan je sav bio posiveo od umora jer sam odbijala da se usput zaustavljamo. Hotel je bio pun, tako nas je obavestio šef recepcije, onim udvoričkim tonom čoveka koji celog života udovoljava hirovima drugih ljudi; Britanci su masovno doputovali da proslave praznike, prvi put od kraja rata, i svi hoteli u Kanu, kao i kazino, bili su prebukirani.
„Znate li vi ko je ona?“, povikao je Balzan. Konačno sam dala znaka od sebe uhvativši ga za rukav. „U redu je, spavaću bilo gde, na podu u foajeu ako treba. Ne viči.“
Pošto su sa recepcije pozvali njen apartman, Berta je sišla u prizemlje. Grlo mi se steglo od njene sličnosti s Bojem, tih zelenih očiju i tamne kose. Već smo se srele ranije, nakratko, dok sam živela s njenim bratom, a ona dolazila u Pariz. Udala se u aristokratsku porodicu, svekar joj je bio onemoćali lord, koji je umro nedelju dana posle njenog venčanja. Udaja za njegovog naslednika garantovala joj je bogatstvo. Kad mi je prišla da me zagrli, očiju crvenih i natečenih od plača, poželela sam da je odgurnem, pomislivši kako je smrt njenog svekra bila predznak Bojeve zle sudbine.
Berta mi je plakala na ramenu, neutešna. Kad je konačno uspela da povrati kontrolu nad sobom, kazala sam: „Želim da ga vidim“, a ona je spustila drhtavu ruku na grudi.
„Ne možeš. On… kovčeg je već zapečaćen u mrtvačnici.“
Zurila sam u nju kao da je rekla nešto skaredno. „Zapečaćen?“
„Da.“ Zadrhtala je, obuzdavajući suze. „Gabrijel, izgoreo je, bilo ga je nemoguće prepoznati. Ne bi želeo da ga vidiš takvog. On to ne bi želeo. Kad nas je juče ostavio, bio je tako nestrpljiv da se vrati u Pariz, da bude s tobom. On… on te je mnogo voleo.“
Vozio se kući. U Pariz. Meni.
Počela sam da vrištim. Mogla sam da čujem vrisak, uplašila sam recepcionare i njihovog šefa, radoznale goste u prolazu. Međutim, kad sam se fokusirala na Bertu, videla sam da je vrisak samo u mojoj glavi. Osetila sam kako me je Balzan uhvatio za lakat. „Moraš da se odmoriš, Koko. Više ništa ne možeš da uradiš“, pa sam dozvolila njemu i Berti da me povedu u njen apartman.

Sutradan ujutru, na Božić, kazala sam Berti da želim da odem na mesto nesreće. Njena svekrva, ledi Mičlem – jedna od onih vrlo pristojnih dama s tri ili četiri vrlo pristojna imena – napućila se u znak odbojnosti, već obučena u crno od glave do pete.
„Morbidno. Tamo nema ničeg osim kola. Već smo uredili da ih odvuku, pošto nije prijatan prizor za putnike. Pogreb će biti u Parizu“, nastavila je. „Po njegovom testamentu, kom je Berta svedok, želeo je da bude sahranjen na groblju na Monmartru, uz počasti, pretpostavljamo, jer je odlikovan Ordenom legije časti za doprinose u ratu.“
Saopštila je to kao vesti iz kolumne o društvenom životu, glasom nekoga ko prekoreva uljeza jer je prosuo vino po njenom stolnjaku. Ne, ne bilo kog uljeza: mene. Nije odobravala moje upadanje u njenu porodicu u vreme žalosti, to što sam provela noć budna, na divanu u njenom apartmanu, neprekidno pušeći, ne izgovorivši ni jednu jedinu reč. Mora da sam joj izgledala neprirodno, niskog roda kao što je i pretpostavljala, oličenje ljubavnice koja nije u stanju da shvati gde joj je mesto, daleko odatle. Mogla sam smatrati da imam sreće što Boj još nije bio otišao da dovede suprugu i kćerku iz Londona. Da su one bile ovde, svekrva njegove sestre mi bez sumnje ne bi odobrila ulazak.
Ignorisala sam je i obratila se Berti: „Balzan je iscrpljen. Možeš li mi pozajmiti svoja kola?“
Klimnula je glavom, ali kad sam sišla u predvorje, u marinskoplavom kaputu i šeširu, tamo sam zatekla Balzana kako me čeka. Znala sam da je uzalud odvraćati ga. Njegova čvrsto stisnuta vilica uverila me je da će ići sa mnom i peške ako treba.
Boj nije stigao daleko, samo nekih sat vremena vožnje od Kana. Put je zavijao u oštru krivinu; kamen sa oznakom kilometraže pored puta imao je gnevnu mrlju jarkoplave boje.
Njegov lepi automobil, prekrasni bugati kojim smo jurili po Parizu i okolini, ležao je na boku, ugljenisana ruina istopljenih guma, s iskrivljenim i pocrnelim paocima, koji su štrčali kao molećivi prsti.
Bertin vozač je zaustavio kola malo dalje. Balzan je ostao s njim, a ja sam pošla sama ka olupini. Pod potpeticama mi je krckalo spaljeno tlo. Drhtavim pokretom tek oslepele osobe, pružila sam ruku da dodirnem probijeni otvor kraj smrvljenih bočnih vrata, koji su sigurno napravili da bi izvukli njegovo telo.
Bilo je tako tiho. Tako mirno. Nijedna ptica nije zacvrkutala u krošnjama obližnjih jablanova; ni dašak vetra mi nije pomerio suknju. Kao da je čitav svet zadržao dah kako bi mi omogućio taj trenutak, dok sam stajala pred neočekivanim poništenjem svoga postojanja i gubitkom jedinog muškarca za kog sam znala, čiji je život bio suviše veličanstven, suviše intenzivan da bi bio ograničen banalnošću vremena.
Imao je trideset osam godina, samo dve godine stariji od mene.
Poželela sam da sam umrla zajedno s njim.
Okrenula sam se od kola i, teturajući se, prišla onom kamenu, nasilno oštećenom. Sela sam, zagnjurila lice u šake i dozvolila smrznutoj jami u sebi da se otopi, da se istopi, da me zaroni u jauk besa, tako vrelog i nemilosrdnog kao i vatra koja ga je progutala.
Sedela sam tamo čitavu večnost. I nikad ne bih odatle otišla da mi konačno nije prišao Balzan, zagrlio me i šapnuo: „Hajde, Koko. Da te odvedem kući.“

ČIN ČETVRTI

1920–1929.
No 5

„Ili ću umreti, ili završiti ono što smo započeli.“
I
Balzan je želeo da me odvede kući. Ali mesecima nakon Bojeve smrti za mene nije bilo takvog mesta. Napustila sam vilu u Sen Klodu, zatvorila stan na Ke de Tokio, koji ću na kraju i prodati, i kupila kuću s krovom od škriljca i neobičnim imenom Bel Respiro u zapadnom pariskom predgrađu Garš – opasanu zidom s kapijom, okruženu vrtom, gde su došle Misjine bivše sluge i starale se o meni. Žozef Leklerk, njegova žena Mari i njihova kći Suzan već su bili u službi priznatog ekscentrika, ali ja sam im zacelo bila još veći izazov.
Pošto sam naredila da mi celu spavaću sobu zaviju u crno, boju koja briše sve ostalo, nisam mogla da provedem u njoj nijednu noć i zvala sam Žozefa da me izbavi iz te grobnice i namesti mi postelju u nekoj drugoj sobi. Gotovo ništa nisam jela, mada me je Mari mamila raznim katalonskim jelima – hranljivim čorbama od mesa koje bih odgurnula posle tri zalogaja. U ateljeu, moje osoblje se sašaptavalo kako mademoiselle izgleda krhko, kako im kopni pred očima, a Adrijen je išla oko mene na prstima kao da bih mogla da eksplodiram.
Imala je razloga za to. Postala sam tiranin, prva sam dolazila na posao i gledala na sat lupkajući nogom dok su ostali ulazili, podsećajući ih da u Modi Šanel imamo određeno radno vreme i da ne tolerišem aljkavost. Znala sam kako drugi može da profitira od tuđe žalosti, zar nisam i sama prosejala zlato iz ratne pleve? I kao što sam ih motrila, zahtevajući strogo ispunjavanje uslova zaposlenja, cepidlačeći oko svakog detalja u radionici, tako sam i nadgledala knjigovodstvo, sve dok me madam Ober, jedna od mojih najpouzdanijih i najefikasnijih premières, nije obavestila da će mi dati otkaz ako sumnjam na krađu. Razmotrila sam tu njenu pretnju. Nisam mogla da priuštim sebi da ostanem bez nje. Sad sam u Ulici Kambon imala osoblje od preko sto krojačica, a uz njih brojne habilleuses,xxvii koje su pomagale u garderobama, i vendeuses, personal prodaje. Uprkos savetu da klijentkinje vole da ih uslužuje kreatorka lično, to sam radila samo za nekoliko elitnih mušterija.
A mušterije su i dalje dolazile – biznis je bezdušan prema smrti. Njih nekoliko usudilo se da mi kaže: „Ne smete dozvoliti da vas ta strahota savlada. Morate voditi računa o sebi.“
Ta strahota.
Eto šta je za njih bila Bojeva smrt: nesrećna okolnost, kao rat ili epidemija španskog gripa koja je već odnosila na hiljade života, nešto što se primi k znanju i zbog čega se žali, ali nikad onoliko koliko treba. U nastupu besa, dok je Adrijen zapisivala narudžbine klijentkinja, a ja stiskala pero sa željom da im ga zarijem u oči, počela sam da žvrljam po bloku: Kejpl i Koko, Koko i Kejpl, Kejpl i Koko…
C i C.xxviii S vremenom ću im izokrenuti položaj i međusobno spojiti, nezavisne ali ipak zajedno. Uvek. To će postati moj amblem. Tako ću mu ja odati počast.
Od mojih privatnih klijentkinja, samo je Kiti Rotšild izrazila pravo saučešće. Ušla je u atelje brzim korakom i sa suzama u očima, odbacila obzire i zagrlila me, pa rekla: „Oh, bila sam van sebe kad sam čula. Jadna moja Koko, mora da si očajna. Sećam se kako te je gledao, kao da si sve što ikada želi da vidi. Voleo te je kao što malo ko voli. Sećaćeš se toga kasnije, iako sad ne možeš. Mnogi žele ono što si ti imala s njim.“
Nikad nisam zaboravila njenu dobrotu, koja je na trenutak rastopila društvene prepreke među nama, jer me čak ni tad nisu primali kao sebi ravnu. Osim toga i utešila me je, premda to tad nisam rekla. Zato što je kazala istinu koju se niko drugi nije usuđivao da prizna: Boju i meni su zavideli jer smo jedno drugom bili sve.
Rad me je održavao u životu, iako mi se dešavalo da savlađujem suze pognuta nad tkaninom ili dok cimam manžetu neposlušnog rukava. I dalje sam imala odeću da je kreiram, proizvodim i prodajem, premda sam privremeno odložila neuspeli pokušaj s večernjom odećom.
Međutim, na kraju dana, sama u kući s poslugom, podlegala sam očajanju. San mi nije dolazio na oči. Po celu noć sam tumarala po kući, a sablast kreveta me je čekala. Bilo je trenutaka, tih strašnih meseci, kad sam osećala da neću izdržati život bez njega, kad je sve postajalo crno kao ona soba u koju nikad neću ući. Pozvala sam svog dekoratera i naredila mu da sobu žalosti pretvori u budoar od ružičastog satena. Pa i tad sam se davila, budna, u posteljini boje karanfila.
Moji voljeni Pita i Pope bili su jedina stvorenja koja su me održavala pri zdravom razumu; i dalje su im bile potrebne šetnje, ljubav i maženje noću. Nisu se odvajali od mene, kao neka deca koja prepoznaju strašan udarac koji sam pretrpela, tako su obletali oko mene dok sam se ujutru oblačila za posao da sam počela da ih dovodim u radnju. Prostrelila sam pogledom madam Ober kad me je izvestila da su ona i Adrijen cele prethodne noći skupljale dlake sa vitrina.
„Možete otići kad god želite. Ali moji psi ostaju.“
Bio je to poslednji Bojev poklon, jedino živo što mi je od njega ostalo. Pre bih streljala čitavo osoblje nego da se njih odreknem.

Nisam prisustvovala njegovoj sahrani, mada su tamo bili mnogi važni zvaničnici. Kasnije sam čula da nije došla ni njegova žena, da je od šoka zbog njegove pogibije umalo pobacila njihovo drugo dete. Kad je u januaru otvoren njegov testament, primila sam sažeto pismo od njegovog advokata u Londonu. Boj mi je zaveštao sumu od četrdeset hiljada funti – što je bila cena za moj salon u Bijaricu, koju sam mu otplatila s kamatom. Uz pismo je stigao i paketić od Berte; kad sam konačno primorala sebe da ga otvorim, unutra sam našla Bojev ručni sat, koji je i dalje pokazivao tačno vreme.
Toga dana nisam izašla iz kreveta.

Vreme je prolazilo, ali nije mi lečilo rane, suprotno važećem klišeu. Kopalo je i produbilo moju žalost, napravilo šuplje niše u mome srcu, u kom su neprestano gorele uspomene.
Ipak, prolazilo je i donelo mi neko plitko olakšanje. Misja me je molila da izlazim, da se viđam s prijateljima, odlazim na pozorišne i baletske predstave. Svake nedelje je naporno pešačila do mog ateljea i odvlačila me u Ric na ručak. Kad bih noću ostala duže na poslu – počela sam da ostajem i do posle ponoći, da izbegnem pustoš moje kuće – telefonirala mi je i zvala da se pridružim njoj i Sertu, a ja sam se protivila pod izgovorom da me čeka duga vožnja kući. Konačno mi je predložila da preuredim prazan stan iznad ateljea ili da iznajmim apartman u Ricu, kako bismo se mogle češće viđati.
Obe ideje su razumno zvučale. Nijedna me nije privlačila, ali svejedno sam to učinila, dovela sam dizajnera da se postara za stan i iznajmila dvosobni apartman u hotelu Ric, iz kog sam mogla da zurim u Trg Vandom i posmatram ljubavnike u šetnji kasno noću.
„Izgledaš kao smrt“, izjavila je Misja kad je došla po mene da idemo na gala prijem u palatu grofa De Gromona i njegove supruge, koja je bila moja klijentkinja. Trebalo je, zapravo, da upadnemo na zabavu, što bi rekli Amerikanci. Pozivnicu za ovu čuvenu prolećnu zabavu – na kojoj se Gromonovi oblače u kostime i gde se visoko društvo meša sa avangardom – dobio je samo Sert, koji je oslikao kulise. Misja se prenerazila i uvredila kad je čula da sam ja isključena. „Pa ti oblačiš groficu! Kako se usuđuje da te ignoriše?“ Pošto je izjavila da ni ona neće ići ako ja ne odem, uspela je da me izvuče iz izgnanstva koje sam sama sebi nametnula, na jednu ludu noć kojoj se nisam radovala.
„Slabo spavam“, kazala sam joj.
„Slabo? Ne spavaš uopšte, dušo moja! Mogla bi da prodaješ u svojoj radnji te kese ispod očiju. Ne može više tako. Odbijam da dopustim da i ti umreš.“
Sert se grohotom nasmejao. Sedela sam u sendviču, između njih, u kolima. „Tiš to stvarno i misli“, rekao je, nazivajući je nadimkom koji joj je on dao. „Ako bude morala, silom će te kljukati paštetom od guščije džigerice i kampovaće u podnožju tvoga kreveta.“
Bal mi je bio odvratan. Nisam bila raspoložena za treštanje saksofona, za ples obraz uz obraz, niti za aluzije i tračarenje, ali Gromon je izrazio oduševljenje što smo došle nepozvane i ponudio mi narudžbinu da dizajniram kostime za sledeći put. Kad su me Sert i Misja otpratili u Ric, ona je otvorila svoju tašnu ukrašenu perlicama, u kojoj je nosila bezgranične količine svega i svačega, i pružila mi malu plavu bočicu. „Deset kapi pre nego što legneš u krevet. Spavaćeš kao beba. Nemoj da te ponovo čujem da nisi spavala. Ješćeš, radićeš i odmaraćeš se. Ili ću se preseliti kod tebe.“
Ne znam da li zbog te njene zastrašujuće pretnje ili zbog same noći, ili stoga što sam se osećala tako usamljeno na zabavi, nasukana u opštem delirijumu, ali – kad sam se popela stepeništem u svoj apartman i čula kako Pita i Pope laju iza vrata jer sam stigla – osetila sam težinu njene bočice u ruci.
Ostavila sam je na noćnom stočiću, odvela pse u šetnju i vratila se. Nešto malo sam jela na zabavi, poneki kanape, ali nisam bila gladna. Nisam bila ni umorna. Ili bolje reći, bila sam van granica umora. Živela sam u večitoj iscrpljenosti, u izmaglici fragmenata prošlosti i užasu budućnosti.
Lotos se mora poštovati. To nije gost koga pozivaš prečesto…
Odvila sam zatvarač sa staklenom pipetom, i sipala deset kapi gorke tečnosti boje blata na jezik. A onda, videvši pse kako, već opruženi na krevetu, spavaju onim neuznemirenim životinjskim snom, uzela sam još pet.
Nisam mislila. Nisam postavljala pitanja.
Misja je bila u pravu. Prvi put otkad sam izgubila Boja, spavala sam kao beba.

II
„Pitaju da li imamo parfeme.“ Adrijen je došla gore, u stan, gde sam pregledala najnovije promene koje je napravio moj dekorater. Morala sam da odobrim nabavku novog nameštaja, potražim objets d’artxxix i ostale stvari kako bih od njega napravila prostor u kom mogu boraviti. To je bilo prvi put da imam prazno platno, a ne potpuno namešteno boravište. Ovo će biti moje specijalno prebivalište, sklonište od zahteva posla i života, i jedva sam obraćala pažnju kad je ponovila: „Amerikanci. Kupuju sve što imamo, ali žele da znaju zašto ne prodajemo parfeme.“
Napravila sam grimasu, prelistavajući uzorke tapeta. „Zato što mi nismo kiosk sa suvenirima. U Parizu ima na stotine radnji što prodaju na stotine groznih mirisa koje će Amerikanci obožavati. Pošalji ih tamo.“ Čuvši da se okrenula i pošla napolje, dodala sam: „Ne daj im ništa na veresiju. Moraju da plate ono što uzmu. Osim ako nemaju stalnu adresu u Parizu, nema kredita. Ne možemo im poslati račun kad se vrate tamo odakle su došli, ma gde to bilo. Jasno?“
„Da, Gabrijel.“ Otišla je, pokunjena u poslednje vreme, ništa bliža braku s Neksonom nego što je bila, i neprekidno nesrećna zbog toga.
Pripalila sam cigaretu i prišla nedavno proširenim prozorima stana. Prostor je bio udoban, ne mnogo veći od mog apartmana u Ricu. Da li ću ovde moći da spavam ili ne, bilo je drugo pitanje. Dok sam razmišljala o tome, okrznula sam pogledom svoju torbicu na jednoj pozlaćenoj ampir stolici koju mi je dizajner ostavio da je isprobam.
Ne. Okrenula sam se nazad. Ne tokom dana i nikad na poslu.
Misjin eliksir je postao moj talisman. Konačno sam počela da spavam, ne tako mirno i okrepljujuće kao pre Bojeve smrti, ali bolje nego ikad posle toga. Počela sam, takođe, da se previše oslanjam na njega, početnih petnaest kapi prešlo je u dvadeset, pa u dvadeset pet, da otupim pre no što odlebdim u pećinu bez snova. Budila sam se osušenih usta, posle sam satima bila omamljena, toliko da sam na kraju promenila svoj raspored i dolazila u atelje u podne – bez sumnje na veliko olakšanje moga osoblja.
Nasmejala sam se za sebe pri pomisli na Amerikance, kako dole u radnji prazne police. Preplavili su Pariz od kraja rata; kuda god da se okrenem, čula sam njihov grub, unjkav jezik ili sakate pokušaje da govore francuski. Kolonizovali su sve krajeve grada – Latinsku četvrt, Monmartr, Sen Žermen – proždirali bezbrojne porcije šnicli s pommes frites i razbacivali dolare na sve strane, kao da im rastu na drveću. Novac, novac, novac. Imali su beskrajne zalihe novca, blagodeti procvata građevinarstva, automobilske industrije, proizvodnje čelika i železnice, i svega ostalog što su eksploatisali i svoju ogromnu zemlju pretvorili u rudnik zlata. Setivši se kako je Boj često govorio da je Amerika kurva spremna na sve za dolar, oporo sam se nasmejala. To mi je odgovaralo kao biseri. Doprineli su da moj već unosan i ugledan posao bude nemoguće ignorisati.
Pitaju da li imamo parfeme…
Frknula sam, ugasila cigaretu i pozvala pse, koji su dotrčali iz druge sobe. Kao da oni znaju šta je pristojan miris. Verovatno misle da je parfem isto što i eau de toilette koji se prodaje u lokalnim apotekama!
Pa ipak, dok sam silazila stepenicama, da vidim koliko su mi profita danas doneli Amerikanci, zadržala sam se na toj ideji.
Parfem marke Šanel. Zar to ne bi bilo nešto?

„Razmišljam o tome da kreiram parfem“, kazala sam nekoliko nedelja kasnije na jednoj večeri kod Misje i Žožoa. Ponovo sam počela da odlazim na nezvanična okupljanja, na kojima je uobičajena ekipa – Kokto, Pikaso i njegova žena Olga, i razni drugi – sedela i pila i raspravljala o umetnosti. Postali smo zatvoreni krug, povezani arterijom prkosa kroz koju je kroz Pariz tekla krv od boje, glina i mastila, ili, u mom slučaju, plava, bež i koralna. Večeri kod Sertovih nikad nisu bile teške, nikad previše misteriozne; nakon proglašavanja vrednosti umetnosti i načina na koji će ona promeniti svet, odmah su dolazile brige o tome kako platiti kiriju, kako se ušunjati u najnoviji noćni klub, ko s kim spava i koji koktel treba piti.
Uživala sam u neformalnosti svega toga. Želela sam da sve bude lako, hedonističko, zaboravljivo. Što manje budem razmišljala, to ću se manje sećati Boja. On je uvek bio tu, naravno, vrebao u kutku moga srca; ali sad sam ga sve manje videla, sve ređe sam se okretala bez daha na prometnoj ulici ili u prepunom restoranu spazivši neku visoku tamnokosu priliku. Prolazili su dani a da ne zaplačem. Dospela sam u fazu u kojoj sam upila uspomenu na njega, upila je kožom kao neizbrisivu boju – deo mene koji nikad neću zaboraviti. Ali i dalje me je proganjao njegov slab miris u jednom od njegovih pulovera, koji sam čuvala s poslednjom posteljinom u kojoj smo spavali i koja je ostala neoprana – ona suptilna aroma sapuna i kože, njegovog mošusa s tragom limuna što je sve više postajao duh koji sam pokušavala da prizovem.
Miris. Evo opet. Kako to da se odjednom bavim nečim tako neuhvatljivim?
„Parfem?“, zapištao je Kokto. „L’eau de Coco!“ A onda, kad je video moj izraz zgađenosti, glupo se osmehnuo. „Ne, u pravu si. Suviše tropski. Kako ćeš ga zvati?“
Uvek ga je zanimalo ono što sam imala da kažem. Imao je um svrake. Upravo je bio počeo da istražuje radikalne analitičke teorije Frojda, kao i melanholičnu poeziju Remboa. Premda je društvene zube oštrio na Misjinom krilu, meni se dopadao, jer je od svih koji su dolazili kod Sertovih, Kokto bio jedan od malobrojnih koji gaje više od prolaznog interesovanja za modu.
„Još ne znam“, odgovorila sam. „To je samo ideja.“
„Poare je prodavao parfeme, zar ne?“, rekao je Kokto. „Kineska noć, Lukrecija Bordžija i nekoliko drugih. Sećam se da sam slušao o velikoj zabavi koju je priredio kad je lansirao prvi. Ne verujem da je ikada zaradio na parfemima, ali postalo je de riguerxxx za njegove klijentkinje da ga nose.“
„Da, mirisale su…“ Zadrhtala sam. Majstor courtier Poare je bio u poslednjoj fazi propasti. Patio je zbog gubitka klijentele. Nekoliko napuderisanih dama iz pozlaćene prošlosti još se držalo njegovog principa da čovek, što se luksuznije nosi, izgleda bogatije, ali mlađa generacija, kćeri i unuke njegovih klijentkinja, uglavnom su prebegle kod mene.
„Parfemi zaista nisu mnogo profitabilni“, priznala sam, „a tu je i velika konkurencija. Možda to i nije dobra zamisao.“
Da li dobra ili ne, bilo je beznačajno što se Misje tiče, jer je zevnula. „Pa, ne kreći u novi projekat, draga, jer želim da mi kreiraš venčanicu. A i poći ćeš s nama na bračno putovanje u Italiju, zar ne, Žožo?“
Iznenađena, okrenula sam se da pogledam Serta, koji je sedeo zavaljen na sofi pored mene i pušio svoj cigariljo. Bio je to debeli patuljak, svuda dlakav, čak i po nadlanicama umrljanih bojom, samo glave ćelave kao jaje. Obožavala sam ga pošto sam ga upoznala. Bio je otelovljenje svoje rodne grude – prizeman i nepretenciozan, iznenađujuće svestrano obrazovan bez kompulzivne potrebe da to dokazuje. I veoma strpljiv. Morao je da bude pošto je živeo s Misjom.
„Dakle, konačno si je zaprosio“, kazala sam. Misja ga je mesecima pritiskala da ozvaniče vezu – ali ne, podozrevala sam, zbog toga što je marila za formalnosti. Pre će biti da ju je Bojeva smrt uzdrmala i primorala da sagleda vlastitu situaciju i shvati kako, za razliku od mene, koja imam sopstveni prihod, ona može ostati bez ikakve polise osiguranja kao što je testament ili sporazumni razvod braka. Sert se obogatio od narudžbina, a američki milioner Rokfeler mu je poslao trajnu pozivnicu da dođe da radi u Njujorku.
„Izmorila me je“, odvratio je ljubazno. „Moja Tiš ne prihvata ’ne’ kao dogovor, nikad nije.“ Podmuklo mi se osmehnuo. „Dosad si i sama shvatila. Najbolje je da počneš da se pakuješ za Veneciju.“
„Ali kad je venčanje? Prvi put čujem za to!“, uzviknuo je Kokto. Niko drugi u sobi nije obraćao pažnju; Pikaso je bio zadubljen u razgovor s drugom plesačicom Ruskog baleta, a njegova žena Olga toliko se pribila uz njega da mu umalo nije sela u krilo, što je mene zabavljalo. Njen muževni Pablo je bio šaren.
„I tebe ću pozvati“, kazala je Misja. „Na venčanje, mislim. Ne u Italiju.“
Kokto se nadurio. „Ja sam mali. Mogu da stanem u kofer“, ali Misja je već gledala u mene. „Venčaćemo se u junu i ubrzo posle toga krenuti u Italiju. Odgovara li ti to, draga?“
Već sama pomisao na probe venčanice s njom budila je u meni želju da tvrdim kao nisam dorasla tom zadatku. I Sert je to znao. Iscerio se od uha do uha, otkrivajući zube umrljane duvanom. „U junu će mi biti nemoguće“, odgovorila sam, trudeći se da zvučim pomirljivo i da mi se u glasu ne čuje olakšanje. „Isplanirala sam da idem u Bijaric. Moram da obiđem svoju maison; odavno nisam bila i Marta Daveli želi da se tamo sastanemo. Ostaću i ceo juli.“
Misja se namrgodila. Uvek bi se oneraspoložila na pomen mojih drugih prijateljica. „Nisi mi rekla.“
„Nismo o tome razgovarale. Žao mi je, Misja. Ali ću ti kreirati venčanicu.“
„Ne, ne.“ Mahnula je rukom i brojne narukvice su zazveckale. „Sačekaćemo.“
„Sačekati?“ Okrznula sam pogledom Serta.
„Dok ne budeš mogla“, objasnio je. Nagnuo se napred i šapnuo mi: „Treba za tebe da se uda, umesto za mene. Ja nisam važan ako ti nisi tu.“ Nije to rekao ozlojeđeno. Dok sam se smejala posežući za cigaretom, podigao je obrve i ponovo se zavalio, sa zadovoljnim izrazom lica.
Sutradan sam pozvala Martu da joj potvrdim da ću do kraja meseca biti u Bijaricu.

III
Moje preduzeće u Bijaricu bilo je moj lični rudnik zlata, pa me je moja première madam Derej dočekala s retkim osmehom i povela me kroz besprekoran salon u radionice gde se šila moja sportska svakodnevna odeća od skupocenih tkanina, za probirljivu klijentelu iz letovališta.
Tu i tamo sam se zadržala oko nečeg, naredila minimalne promene da potvrdim svoj autoritet, ali preostalo vreme sam provela s Martom Daveli, koja me je prva podstakla da otvorim maison u Bijaricu. Dramatično je izrazila žalost zbog Boja i nastavila da me pre podne vodi u burna događanja na plaži i na kasne ručkove, kao i na svečane večere uz kockanje, a posle njih na zabave uz šampanjac i džez, u noćnim klubovima ili njenom apartmanu u kazinu, koje su trajale do zore.
Napustila je Konstanta Seja, čije se bogatstvo od proizvodnje šećera raspalo posle rata. Njena karijera priznatog soprana bila je na vrhuncu, a u Sejevom odsustvu tešila se sa raznim bogatim ljubavnicima. Poslednji je, kazala mi je, bio jedan Romanov u egzilu.
To nije bilo neobično. Ruska revolucija u kojoj je car ubijen podstakla je egzodus svih sa i najmanjim tragom aristokratskog porekla. Knezovi, kneginje, veliki knezovi i velike kneginje bez države, zajedno sa odabranom svitom, pobegli su iz osvetničke domovine sa onim što su mogli da ponesu, a to u većini slučajeva nije bilo ništa.
Marta me je upoznala sa svojim ljubavnikom na jednoj od svojih zabava. „Da ti predstavim, draga, velikog kneza Dmitrija Pavloviča, sina velikog kneza Pavla Aleksandroviča i kuzena cara Nikolaja II lično.“
Mada nije bilo potrebno navoditi titule, bio je vredan truda. Za dinastiju Romanovih može se reći mnogo šta osim njihovog zanemiravanja gladnih seljaka, ali uvek su imali veličanstvene muškarce. Konkretno ovaj primerak koji se poklonio i poljubio mi ruku – „Enchanté, mademoiselle“xxxi – bio je oličenje romantične predstave šta jedan princ treba da bude. Visok i mršav kao roda, imao je svetlosmeđu kosu zalizanu briljantinom na glavi lepog oblika, izvajan orlovski nos i pune usne. Duboko usađene živahne oči boje ćilibara zadržale su se na meni i zapitala sam se da ne očekuje da se poklonim.
Marta je rekla: „Dmitrij, budi srce pa donesi Koko piće. Čaša joj je prazna“, i on je uzeo čašu za šampanjac iz moje ruke, okrznuvši mi prste svojima. Imao je lepe ruke, negovane i bele, ruke kojima je najteža dužnost do pada njegovog sveta bila da podesi dekorativnu sablju pre ceremonijalne povorke.
„Zar nije božanstven?“, prošaputala je Marta dok sam posmatrala njegova široka pleća kako se udaljavaju prema baru. Lecnula sam se kad sam shvatila da sam osetila… nešto. Ništa moćno, svakako, ništa ni nalik onome što sam osetila kad sam prvi put videla Boja, ali ipak nešto – slabo komešanje koje me je podstaklo da se nasmešim i kažem: „Jeste stvarno. Fatalno privlačan.“
„Umirao je od želje da te upozna. Pošto sam pomenula tvoje ime, samo se za tebe raspitivao. Jesi li znala da je učestvovao u ubistvu Raspućina? Ako privlačnost bude uzajamna, moraš ga uzeti. Za mene je preskup.“

Ja sam ga pozvala u svoj krevet. Nema drugog načina da to kažem. Nije se micao od mene do kraja večeri, deklamovao mi je žalosnu litaniju svojih patnji, od časa kad je ubio caričinog mistika do progonstva u sibirsku tundru i bekstva posle rata, u Italiju, Španiju i konačno u Francusku, gde je upoznao Martu preko svoje sestre, velike kneginje Marije Pavlovne, takođe izbeglice, koja živi u Parizu. Premda mi je njegova priča bila mučna i zamorna – nisam imala sažaljenja za aristokrate – bilo je očigledno da ga ne interesujem samo iz društvenih razloga, što je jasno i rekao krajem večeri, kad je razuzdana zabava dostigla vrhunac i kad sam se spremila da pođem.
„Smem li da vas posetim sutra, mademoiselle Šanel?“, prodahtao je sa staromodnom uzdržanošću zbog koje se umalo nisam nasmejala. Oko nas su se uvijali i vrteli pijani i od opijuma opijeni parovi, Marta je vrištala od smeha kad su je dva mišićava crnca iz orkestra podigla na ramena svirajući trombone.
„Zašto čekati?“ Iz večernje tašnice sam izvadila rezervne ključeve svog apartmana i pružila mu ih. „Broj dvadeset pet. Donesite šampanjac.“ Izašla sam pre no što je uspeo da odgovori, ne očekujući da ću ga ikada više videti. Postupila sam impulsivno. Zaključila sam da ću čoveku poput njega, rođenom u rigidnim uslovima masakrirane prošlosti, biti suviše sirova, previše moderna za njegov prefinjen ukus.
Sat kasnije, začula sam kucanje na vratima. Nije upotrebio ključ. Međutim, kad sam ih otvorila, u kućnom ogrtaču i sa psima koji su lajali dok ih nisam ućutkala, ušao je noseći bocu bulinžea. Stavio ju je na moj toaletni sto i okrenuo se ka meni, zajapurenih obraza.
„Skupo“, primetila sam pogledavši bocu. „Pretpostavljam da ste ga uzeli na račun moje sobe?“ I opet nisam čekala odgovor. Stajala sam zureći u njega, kad je podigao duge ruke i, lako drhteći, počeo da otkopčava sivo odelo koje je videlo i bolje dane.
Nije mogao to da učini; toliko se tresao da me je to privuklo da priđem. „Ja ću“, kazala sam i skinula mu sako i košulju, pa je stajao golih grudi preda mnom, ne onako taman i mišićav kao Boj, već više eteričan u nekoj mršavoj, mramornoj čistoti.
„Lep si“, kazala sam i zastala. Sad kad je bio ovde, počela sam da osećam kajanje zbog svoje naglosti. Prošlo je malo više od godinu dana od Bojeve smrti. Koža mi je iznenada ustuknula pri pomisli na dodir drugog muškarca.
Nije mi dozvolio da glasno izrazim svoje sumnje. Naglo mi je prišao i zgrabio me u zagrljaj, rukama koje su bile, iako mršave, zapanjujući snažne, pa spustio usne na moje sa žarom koji se mogao porediti s najžešćim poljupcima iz mojih omiljenih romana. Umalo se nisam nasmejala apsurdnoj situaciji – ja, ožalošćena ljubavnica poginulog čoveka, ponašam se kao kurva sa osiromašenim ruskim knezom koji bi me bez sumnje odrao i uzeo mi sve što imam – ali opet, osetila sam komešanje u sebi i sad je bilo snažnije, upornije, moja lišena čula odgovarala su životinjskom potrebom.
Mrmljao mi je u vrat nešto na ruskom, nerazumljive reči koje su mi bile iznenađujuće erotične. Sklopila sam oči i pustila da me odnese u krevet.
Konačno sam odbila da mislim.
Ovoga puta sam želela samo da osećam nešto što nema nikakvog značaja.

Dmitrij je postao moj ljubavnik. Po povratku u Pariz, smestila sam ga u svoju kuću u Garšu. Žozef i Mari nisu ni trepnuli kad sam izjavila da će moj gost na neodređeno vreme živeti u jednoj od zasebnih spavaćih soba. Privid se morao sačuvati, mada je svake noći dolazio u moj krevet i dolazio po mene posle posla da idemo na večeru, u pozorište i u posete Sertovima.
Misja je u početku bila zaprepašćena; nikada pre niti ikada posle već samo tada sam je videla da ne može da nađe odgovarajuće reči. Kad joj je to konačno pošlo za rukom posle večere, dok je Žožo zabavljao Dmitrija pričom o svojim umetničkim delima, odvukla me je u salon i prošištala: „Voliš li ga?“
Nasmejala sam se. „Ne budi smešna.“
„Pa zašto onda? Prilično je mlad. Koliko zapravo ima godina?“
„Trideset.“ Podigla sam ruku očekujući njen sledeći ispad. „Savršeno sam svesna toga da je osam godina mlađi od mene i da nema ni prebijene pare. Nije me briga. On je upravo ono što mi je sad potrebno.“
„Što ti je potrebno? Jesi li pomišljala na skandal? On je kraljevska ličnost – mnogi veruju da je on, ako obnove monarhiju u Rusiji, naslednik Romanova.“ Iznenada je zaćutala, pa zaškiljila. „Ili ti je to plan? Moraće da te prime u visoko društvo kad si sa njim. Mada nema ništa osim odeće na sebi, koju si bez sumnje ti platila, svaka matrona plave krvi u Parizu ubila bi samo da joj on dođe u posetu. Sad je strašno u modi pozivati izgnane Ruse na čaj.“
„A kad me je pa za to bilo briga?“ Čula sam iza sebe Dmitrijev spori, obazrivi smeh pošto mu je Sert ispričao neki od svojih skarednih viceva. „Sa njim sam zato što me zabavlja. A šta misle ili rade matrone plave krvi, savršeno je nevažno.“
Misja se sumnjičavo nakašljala. „Sigurna sam da želiš da svi u to poveruju. Ali sad sa mnom razgovaraš, draga: znam koliko si gladna prihvatanja, a čime to možeš bolje postići nego da te vide sa zgodnim Romanovim podruku?“
„Misli šta god hoćeš. On mi je ljubavnik, ništa više od toga. I…“, dodala sam, „…doći će sa mnom na tvoje venčanje, a i u Italiju takođe. Njegova sestra, velika kneginja Marija, u Veneciji je na odmoru s našim prijateljem Đagiljevim. On želi da je upoznam.“
Onda sam se udaljila, preduhitrivši njen protest. Misja je promućurna, ali ovoga puta je njušila pogrešan trag. Dok smo bili u Bijaricu, uhvatila sam sebe da pričam Dmitriju o tome kako sam pokrenula posao sa odećom (ne pominjući ni Boja ni Balzana) i o tome kako pomišljam da možda izbacim na tržište parfem s mojim potpisom. Znala sam da su Romanovi bili ludi za mirisima, kao za svime što miriše na raskoš, i on mi je pomenuo da je francuska parfimerija Rale, koja se afirmisala u Moskvi pod pokroviteljstvom Romanovih, kreirala omiljeni parfem carice Aleksandre.
„Tako poseban miris“, rekao je Dmitrij zamišljeno, gledajući nekud u daljinu kao i uvek kad se prisećao prošlosti. „Još mogu da ga osetim: mešavina ruže, jasmina i nečeg nedefinisanog što svakog natera da zastane. Aleksandra nije htela da dozvoli nikom drugom da ga nosi. Ernest Bo je prvobitno smislio formulu za Rale da bi se parfem promovisao do jubileja, ali pokazalo se da je preskup za svakoga osim za nju.“
„Imaš li uzorak? Ili možda znaš gde je taj Bo?“, upitala sam nestrpljivo.
Dmitrij je uzdahnuo. „Parfem je sigurno izgubljen, kao i sve ostalo. Bo se prijavio u vojsku u ratu, ne znam gde je sad. Možda u Grasu? Tamo parfimerija Rale ima cvetna polja. Možda moja sestra Marija zna.“
Gras je bio čuven, oblast u južnoj Francuskoj gde su uvažene kuće kao Koti i Gerlen uzgajale specijalne hibride za svoje mirise. Htela sam odmah da odem tamo, da uđem u trag tom misterioznom Bou, ali Misjino predstojeće venčanje mi je poremetilo plan. Čim sam odlučila da produžim boravak u Bijaricu, telefonirala mi je da me obavesti da će se Sert i ona venčati u avgustu i da me pre toga očekuje u Parizu.
Izrada njene venčanice za manje od mesec dana bila je prava agonija; suprotstavljala se i opirala svemu što nije tradicionalno, pa smo se na kraju složile oko uobičajene kreacije od svile i čipke. Venčanje je, međutim, bilo jednostavna proslava, i kako je avgust pržio Pariz, krenuli smo jahtom na mesec dana odmora u Italiji.

IV
Italija me je očarala. Nikada ranije nisam bila u inostranstvu i opčinili su me trošni mozaici i vijugavi kanali Venecije, gde smo odseli na Lidu, čiji je kameni dok zapljuskivala tirkizna laguna.
Sert se pokazao kao idealan saputnik. Kipeći od znanja, odveo nas je da vidimo opljačkane vizantijske konje u Katedrali Svetog Marka, vredna Ticijanova platna i druge slike u muzejima, i vukao nas je izuvijanim vodenim prolazima do skrivenih restorana u kojima su služili pečene vrapce uvijene u pršut. Bio je neumoran, dok nas nije iscrpio i dok Misja nije izjavila: „Dosta s mrtvim majstorima!“, pa me odvukla u antikvarnice krcate zlatnim maskama, slikanim ikonama i relikvijama prožetim tamjanom.
Nisam bila srećnija otkad sam izgubila Boja. Mislila sam na njega često, bez one tuge što me je do sada gušila pri uspomeni na njega, ali s čežnjom što ne može da bude tu sa mnom, da delimo opčinjenost ovim gradom koji tone, poznatim pod imenom La Serenisima. Sve manje sam se oslanjala na Misjin eliksir, pljuskanje vode me je uljuljkivalo u san bez potrebe da mi čula obamru. Široke pantalone do iznad članaka, mornarski puloveri i sandale s đonovima od plute inspirisani mojim oduševljenjem gondolijerima raširili su se kao međunarodni trend.
Međutim, Dmitrij mi je postao kamen o vratu. Svuda je išao zračeći žalošću, kao da lepota oko njega služi samo tome da ga podseti na lepotu koju je izgubio. Ubrzo sam se umorila od njegove potištenosti i noćnog kašlja izazvanog vlagom, od njegove sve veće sklonosti pijančenju i nemaštovitog vođenja ljubavi.
Osetivši moje nestrpljenje, Misja mi je zadala završni udarac nožem. „Čula sam da je bio ludo zaljubljen u svog rođaka Feliksa Jusupova, koji je s njim kovao zaveru za ubistvo Raspućina. Posle revolucije je čak otišao u London da se ponovo nađe s Feliksom, ali su se razišli jer se Feliks svima hvalisao kako je doprineo obaranju cara. Dmitrij ga je optužio da ugrožava njegove nade o dolasku na presto.“ Zastala je na moje namerno odsustvo svake reakcije. „Nadam se da preduzimaš mere predostrožnosti. Ti muškarci što idu s drugim muškarcima… pa, mogu da zaraze najstrašnijim boleštinama. Lečenje tripera živom znatno bi ti opteretilo raspored.“
Zakolutala sam očima. Nisam joj kazala da Dmitrij sad pokazuje entuzijazam još samo prema votki. Jedini put kad se osokolio bilo je kad smo išli da se nađemo s njegovom sestrom i Đagiljevim na ručku, u palati na Kanalu grande. Velika kneginja Marija je boravila kao gošća jednog čuvenog italijanskog aristokrate i njegove žene, pošto je italijanskom plemstvu, kao i njihovim parnjacima u Parizu, gošćenje svrgnute ruske kneginje bilo neodoljivo, ma koliko skupo bilo.
Đagiljev je bio oduševljen što nas vidi. Nisam s njim provodila vreme van zabava održavanih za Ruski balet, a tad je redovno bio pijan i zaokupljen najnovijim plesačem dana. Videla sam da je istinski ali oprezno privržen Misji, koja nije pokušavala da, kao obično, dominira razgovorom kad se žalio da ima finansijske nevolje u pokušaju da oživi Posvećenje proleća Stravinskog. Kompozitor se preselio u Švajcarsku, da se oporavi od napada tifusne groznice, ali i dalje ga je pratila nesreća. „Sad je s njim njegova porodica, ali supruga Katja ima sušicu i jedva je živa“, rekao je Đagiljev. „Želim da ga vratim u Pariz i ponovo predstavim svetu njegov genij. Vremena su se promenila. Siguran sam da bismo postigli veliki uspeh.“
Ako je očekivao pomoć od Misje, nije je dobio. Ćutala je kao grob, sad napregnuta da obezbedi vlastitu budućnost. Bila sam zatečena Đagovim iskrenim zanimanjem za mene. Gledao me je kroz monokl i bombardovao pitanjima o mojoj radnji, o nadama da ću kreirati parfem. Dostojanstven i s podvaljkom, ogromne glave koja je izgledala kao da počiva direktno na krupnom telu, i sa dramatičnim sedim pramenom u kosi crnoj kao abonos, oblačio se upadljivo ali sa stilom: grimizni plišani žaket bio je sav u vezenim motivima, velike šake su bile pune prstenja, kravata od damasta bila je pričvršćena iglom sa crnim biserom.
„To je tako ruski“, izjavio je, burno se okrenuvši velikoj kneginji. „Zar nije, Vaša visosti? Možda su Francuzi usavršili parfeme modernog doba, ali mi najbolje znamo kako da ih nosimo. Sećate li se kako su se svi namirisali različitim parfemima za onaj balet u Moskvi – i muškarci i žene – pa je čitavo pozorište mirisalo kao letnja bašta? Ah, bilo je veličanstveno, kao ulazak u Afroditin hram. Čovek je mogao umreti od mirisne požude.“
Velika kneginja se nasmešila. I ona je bila najbolji primer rase Romanovih, s gustim trepavicama i simetričnim crtama lica, tena negovanog i netaknutog suncem, za razliku od mene, koja sam se sunčala i bila smeđa kao Indijka. Primetila sam i da su joj tanke šake izbodene, a kožica oko noktiju iskidana kao kod švalja.
Videla je da joj gledam ruke dok je sipala čaj. Ljupko je nagla glavu u stranu i kazala: „Morate mi doći u posetu kad se vratite u Pariz. I ja sam otvorila mali atelje, zove se Kitmir, specijalozovan za vez i ukrašavanje perlicama. Madam Vione me je unajmila da ukrašavam neke njene haljine. Možda bih mogla i vama da budem od pomoći.“
Ako ju je angažovala Vioneova, njen rad mora biti odličan. Zadivilo me je i to što je, za razliku od brata, koji samo kuka i pijanči, Marija Pavlovna zasukala rukave. „Sad moramo da zarađujemo za život“, dodala je kad sam potvrdila da ću je svakako posetiti. „Prošlost je mrtva. Moramo naučiti da se prilagodimo svakodnevnim problemima.“
Htela sam da je pitam zna li išta o caričinom parfemu, ali Dmitrij se prenuo iz obamrlosti i rekao: „Pričao sam Koko o Aleksandrinom specijalnom mirisu. Veoma je zanima i želi da zna imamo li formulu i da li znamo gde je Ernest Bo.“
Umesto odgovora, Marija me je provela kroz prostranu palatu do svoje sobe. Otvorila je fioku pisaćeg stola i izvadila sićušnu staklenu bočicu u obliku dijamanta. „Ovo je Rale No1. Oni divljaci su nam poharali palate i pokrali sve što su mogli, uključujući i Aleksandrine zalihe parfema. Ovo je možda jedini preostali uzorak.“
Pažljivo i sa strahopoštovanjem, otvorila sam bočicu i podigla je ka nozdrvama. Miris me je odmah svu prožeo – složena alhemija cveća, s nagoveštajem nečeg dubljeg, što je prizivalo bogatstvo i privilegije, vrhovni status carice: kulturno, luksuzno i veoma skupo. Mada nije sasvim bio ono čemu sam se nadala – imao je neki jedva primetan nagoveštaj ustajalog mirisa starije žene – bez sumnje je bio jedinstven.
„Probajte ga“, podstakla me je Mari. „Ja ga nikad ne koristim. Nikad nije bio moj.“
Natapkala sam nekoliko kapi na ručni zglob i sačekala. Kad sam ponovo podigla ruku ka nosu, ostala sam bez daha. Eto, to je to: ona esencija koju sam tražila i ne znajući šta je, skriveni miris uznemiravajući koliko i neočekivan – tajna draž ženske strasti, iscrpljene među belim posteljnim čaršavima.
Kneginjino lice postalo je blago dok sam zurila u nju, opčinjena. „Ernest Bo je zaista u Grasu, u selu La Boka. I dalje radi za kuću Rale, ali ima i sopstvenu laboratoriju u kojoj pravi obične mirise. Ako iko zna formulu Aleksandrinog parfema, onda je to on.“
„Ja… moram da ga vidim“, kazala sam.
„Da, tako sam i mislila.“ Okrenula se prema stolu. „Napisaću pismo preporuke.“
Iz Venecije u Firencu i Pizu, a onda u Rim. Pred vrelim ruševinama Koloseuma, Sert je raširio ruke i proglasio ga nesahranjenim kosturom Rima. „Arhitektura, to su kosti grada. Sve ima kostur u strukturi. Slika, skulptura, čak i mi: lice bez kostiju ne može da traje. Ti“, dodao je i uštinuo me za obraz, „ti ćeš izgledati lepo čak i mrtva.“
Opčinjena svime što sam doživela, bila sam i umorna od Misje i kofera, čeznula sam da se vratim poslu, da otputujem u Gras u potrazi za svojim parfemom. Sad sam bila rešena: Marija Pavlovna mi je dala njen uzorak parfema Rale No1, tvrdeći da je to samo uspomena, da će ona u sebi zauvek nositi miris svoje carice.
Zauzvrat, obećala sam joj da ću je posetiti u Parizu i pomoći joj da proširi svoj posao narudžbinama za moj atelje. Ona će mi pomoći da kreiram haljine koje će biti takmaci haljinama madam Vione, jer se više nisam obazirala na distancu koju sam do tada održavala s mojom suparnicom. Ako hoću da lansiram parfem, trebaće mi odeća koja ide uz to – odeća s ruskom draži, koja evocira minuli sjaj.
Po povratku u Francusku 1921, nisam se više zanosila Dmitrijem.
Sad sam imala drugu opsesiju.

V
Ta godina se završila tragičnim vestima.
Moja mlađa sestra Antoanet, čija se impulsivna udaja za Oskara Fleminga završila predvidljivom katastrofom, upoznala je nekog Argentinca i pobegla s njim u Buenos Ajres. Ostala je u drugom stanju i, kao i Žiliju pre nje, ljubavnik ju je odmah napustio. Ostavljena bez prebijene pare u stranoj zemlji, poslala mi je hitnu poruku preko jednog ljubaznog stranca koji ju je primio kod sebe, ali pismo je stiglo prekasno. Antoanet je pala kao žrtva katastrofalne španske groznice.
Sedeći sama u svojoj sobi, pošto sam kazala slugama da me ne uznemiravaju, plakala sam za njom. Setila sam se kako sam sve olako uzela kad je izjavila da namerava da se uda, kako sam bila nestrpljiva prema njoj i njenoj želji da se prilagodi svakome ko joj se nađe na putu, kako sam bila sigurna da se više nikad nećemo videti. I sad je više nije bilo. Preostala sam ja kao jedina živa kći iz zlosrećne veze mojih roditelja. Pošto sam se oporavila od vesti, pisala sam Luiz u Mulen da čujem da li zna gde su moja izgubljena braća Alfons i Lisjen. Luiz je odgovorila da su obojica živi. Alfons je bio ratni veteran i od novčane pomoći dobijene od vlade otvorio je radnju s duvanom. Bio je oženjen i imao troje dece. Lisjen je bio putujući trgovac kao i naš otac i ostavio je za sobom niz nesrećnih ljubavnica pre nego što se i on oženio i skrasio, koliko je to uopšte moguće za muškarca iz porodice Šanel.
U znak sećanja na Antoanet i Žiliju, odredila sam za braću mesečnu isplatu, da pojačam njihova primanja. Osim toga, pisala sam svome nećaku Andreu u školu u Engleskoj, sa zahtevom da ga pošalju kod mene u Pariz na produženi vikend. Sama pomisao na porodicu me je užasavala, jer ja sama nikad ne bih izabrala krug u kom sam rođena, ali želela sam da vidim sestrića.
Kad je stigao, iznenadio me je diskretnom sličnošću s mojom sestrom Žilijom, ali i izrazitim jagodicama i sanjarskim očima s dugim trepavicama, kakve su imali svi Šanelovi muškarci, i koje su me podsetile na moga oca. Imao je skoro deset godina, bio je veoma mršav i sitne građe kao i ja. Kad je ušao u moj butik u Ulici Kambon, osvrnuo se oko sebe i sa razboritim izrazom lica osmotrio moje vitrine. Kad sam brzo sišla da ga pozdravim, s makazama na traci oko vrata, s koncima zalepljenim po žaketu i s psima za petama, pružio mi je ruku.
Zastala sam. A onda sam je sa osmehom na licu prihvatila. Rukovao se sa mnom kao da upoznaje neku važnu neznanku, veoma uspravan. „Mademoiselle Šanel“, rekao je na odličnom francuskom, tek s nijansom internatskog engleskog u dikciji. „Veoma mi je drago što smo se upoznali.“ Nije čak ni pogledao dole u Pitu i Popea, koji su se zadali u pomnu inspekciju njegovih čizama na pertlanje.
Oko nas, moje osoblje je gukalo, s rukama na grudima, onako kako žene izražavaju oduševljenje ponašanjem nekog deteta, čije god bilo.
„Da.“ Namignula sam mu. „Ali nadam se da ćemo uskoro biti više od poznanika. Moraš me zvati tante Koko. ’Mademoiselle Šanel’ mi zvuči kao neka seoska učiteljica, a mislim da ti je učitelja dosta.“
Bledi obrazi su mu porumeneli. „Tante Koko“, ponovio je, očigledno iznenađen mojom srdačnošću. A onda mu se lice iznenada iskrivilo, kao da obuzdava neumesno štucanje. I mada je davao sve od sebe da se kontroliše, otelo mu se zrelo kašljucanje, koje je odmah pokušao da priguši pokrivši usta rukom.
„Jesi li bolestan?!“, uzviknula sam. „Da se nisi prehladio na brodu?“
„Ne, ne“, odgovorio je, ali ponovo se zakašljao, pa je Adrijen odjurila u zadnju prostoriju po čašu vode. „Nije ništa, samo zamorni kašalj koji me stalno muči.“ Zvučao je kao da mu je nelagodno, kao da ima zečju usnu ili nešto tako uznemiravajuće. „Nije mi dozvoljeno da igram kriket zbog toga. Direktor škole kaže da su to moja francuska pluća.“
Uzeo je čašu koju mu je Adrijen pružila. Dok je pio, pažljivo sam ga odmerila. Bio je veoma mršav. To mi nije bilo nimalo neobično jer sam se još sećala kakva smo banda bili moji braća i sestre i ja u njegovim godinama – sama koščata kolena, članci i laktovi, kao da nemamo dovoljno mesa na kostima. U stvari, i nismo ga imali; ali s Andreom ne bi trebalo da bude tako. Smestila sam ga u najskuplju školu, na Bojevu preporuku. Ako ništa drugo, s obzirom na cenu smeštaja i školarine, moj nećak bi trebalo da bude rumen i punačak.
„Sedi ovde.“ Povela sam ga do obližnje stolice. Popio je svu vodu, ali nije tražio još. Kašalj je prestao, ali nije mi se svidelo kako je ostao bez daha, kao ni plave vene što su mu se videle ispod kože na slepoočnicama. „Jesi li umoran? Dugo si putovao. Hoćemo li kući da se malo odmorimo?“
„Ja…“ Oklevao je, pa spustio ruku da pomiluje moje pse što su sedeli uz njega puni obožavanja. Imala sam osećaj da nije navikao da glasno izražava šta želi a šta ne želi, pa sam ga podstakla: „Šta bi voleo da radiš? Ovo je tvoj odmor. Možemo ići kuda god hoćeš.“
Ovoga puta je definitivno pocrveneo od stida. „Voleo bih da vidim vaš atelje, ako nije nezgodno? Čuo sam da ste veoma poznati.“
„Bogami jeste!“, izjavila je Adrijen. „Najpoznatiji kreator u Parizu!“ Široko mu se osmehnula. „A ja sam ti baba-tetka, tako da i mene moraš zvali tante Adrijen.“
„Imam dve tetke?“ Pogledao nas je sa strahopoštovanjem. Tad sam u njegovim očima videla svoju mrtvu sestru, naše izgubljeno detinjstvo, ono osećanje koje nas je progonilo, osećanje da nigde ne pripadamo.
„Imaš.“ Uzela sam ga za ruku. „Da ti pokažem koliko je poznata tvoja tetka.“
Išao je uz mene razrogačenih očiju dok sam ga vodila u obilazak svojih prostorija, od butika u prizemlju do salona na drugom spratu, gde su klijentkinjama predstavljane moje kolekcije i gde su se održavale probe; a onda gore, pored stana, u radionicu na trećem spratu, gde su bili stolovi prekriveni tkaninama i krojačke lutke sa odevnim predmetima, ispunjenu bukom šivaćih mašina i brbljanjem krojačica.
Pokazala sam mu šnitove od platna po kojima krojimo odeću, i prepravljanje haljine koje je prekinuo njegov dolazak. „Ovo je za jednu važnu baronesu“, kazala sam mu. „Potrebna joj je sledeće nedelje, ali moram da je prepravim jer je omršavila od poslednje probe pa… E pa, eto kako radim. Kao što vidiš, možda jesam poznata, ali nije mnogo glamurozno.“
„Oh, jeste.“ Izgledao je opčinjeno. „Nikad nisam video ništa takvo.“
„Onda moraš doći da radiš za mene kad završiš školovanje“, kazala sam i, čim sam to izgovorila, shvatila sam da tako i mislim. Iako je sin moje sestre, nikad nisam imala materinska osećanja, pa ipak, dok je išao po radionici, postavljajući uljudna pitanja na koja su moje krojačice rado odgovarale, posmatrala sam ga zamagljenim očima ne shvatajući da su pune suza sve dok mi Adrijen nije stavila maramicu u ruku.
„Pažljivo“, promrmljala je. „Pokazuješ da imaš srce.“
Namrgodila sam se brišući suze. „Zar ti ne izgleda slabunjavo? Previše je mršav, zar ne?“
Klimnula je glavom. „Da. Nerado ću ovo reći, ali taj njegov kašalj mi se nimalo ne dopada.“
„Odvešću ga kod specijaliste. Francuska pluća, ma nemoj mi reći. Ako ga u toj školi zanemaruju, imaće posla sa mnom. Od onoga što im plaćam, mogli bi svake noći da lože vatru u njegovoj sobi, dođavola, da odagnaju englesku vlagu.“
Zakazala sam pregled kod najboljeg lekara u Parizu; kad je Andre skinuo košulju i otkrio bolno uzane grudi, prikrila sam uzbuđenje, plašeći se tuberkuloze kao dijagnoze. „Blaga slabost bronhija“, izjavio je doktor. „Treba da bude na toplom. Ako je moguće, trebalo bi da živi u suvoj klimi.“
Nije bilo moguće; Andre je morao da završi školu, ali poslala sam ga nazad, po završetku posete, s torbom punom lekova od lekovitog bilja i telefonirala direktoru škole da zahtevam redovnu proveru njegovog zdravlja. Pre nego što je otišao, odvela sam ga u Ric na popodnevni čaj; mislila sam da je to suštinski važan engleski obrok, ali on se nasmejao i rekao kako im u Itonu nikad nisu servirali tako ukusne kroasane i eklere. Njegov dobar apetit me je utešio, pa sam ga ispitivala o učenju. Nisu ga loše tretirali i izrazio je iskreno zadovoljstvo školom. Samo je zbog nežnog zdravlja imao osećaj da je drugačiji, zbog ograničenja koja su mu nametnuta i u opštenju s drugim dečacima.
„Pa, onda moraš naći druge načine da se dokažeš“, rekla sam. „Moraš da budeš najbolji đak, da čitaš sve što možeš i razvijaš svoj um. Obrazovanje je nešto najvažnije što čovek poseduje; bez njega, samo si još jedan vo u jarmu.“
Naherio je glavu razmišljajući o mojim rečima. Na kraju je klimnuo glavom s natprirodnom zrelošću, pa sam pomislila da će Andre, uprkos fizičkim smetnjama i velikoj sličnosti s mojom braćom, izrasti u finog mladića, oslobođenog one žudnje za putovanjem koja je onako oštetila živote muškaraca iz porodice Šanel.
„Volim da čitam. I ne želim da ikada budem vo.“ Nasmešio se. A onda, bez upozorenja, ustao je, obišao oko stola i, na moje iznenađenje, zagrlio me. Ništa nije rekao. Samo me je čvrsto grlio, a njegovo malo telo se kao iver pripilo uz mene, sve dok nisam blago rekla: „Pomisliće da smo ljubavnici“, pa sam se ujela za usnu, proklinjući sebe što sam tako nespretna s decom.
Odgovorio je: „Zato što te volim, tante Koko. Mirišeš kao Pariz.“
Posle Antoanetine smrti, konačno sam se osećala kao siroče, baš ono što sam žestoko odbijala da budem kao devojčica. Zarekla sam se da Andre nikad to neće iskusiti. Nikad neće biti onako neutešan kao što smo bile moje sestre i ja, niti će ikada morati da pretrpi ono što smo mi pretrpele, jer ima mene.

Nekoliko nedelja pošto je Andre otišao, a pre nego što sam krenula na put u Gras, u leto 1922, izašla sam iz ateljea ranije i uputila se u hotel Kontinental u Ulici Kastiljone, što je kratka šetnja iz Ulice Kambon. Iz predvorja sam poslala poruku na sprat. Pola sata kasnije, stigao je Đagiljev, sav izgužvan, sa zadahom koji se osećao na duvan i piće. Gledao me je zbunjeno trepćući pre nego što me je njegov mozak natopljen votkom prepoznao, pa je promucao: „Mademoiselle Šanel, nisu mi rekli da ste to vi.“ Očigledno se usplahirio, kicoški gospodar Ruskog baleta koji se pokazao kao neumereni debeljko.
Pružila sam mu zalepljen koverat. Pomeo se pa sam objasnila: „Mnogo sam razmišljala o onome što ste nam ispričali u Veneciji, o Stravinskom i obnavljanju predstave Posvećenja. Potpuno se slažem u pogledu njegovog genija; bila sam na prvom izvođenju Posvećenja 1913. Tu ćete naći dovoljno sredstava da ga dovedete u Pariz i započnete produkciju. Recite mu da couturière Koko Šanel njemu i njegovoj porodici nudi svoj dom u vili Bel Respiro dok ne nađe odgovarajući smeštaj negde drugde. Ali samo pod jednim uslovom.“
Zinuo je i gledao me s kovertom u ruci.
„Niko ne sme da zna“, kazala sam. „Nadam se da ćete se držati toga.“
Nasmešila sam se i udaljila, dobro znajući da će, odmah pošto otvori koverat, u kom će naći ček na trista hiljada franaka, odjuriti do najbližeg telefona da sve ispriča Misji. Ma koliko da sam je volela, bilo je vreme da shvati da joj više ništa ne dugujem.
Stravinski je stigao sledeće nedelje, a dve kćeri je ostavio sa suprugom u Švajcarskoj, da završe školsku godinu u samostanskoj školi u koju ih je upisao. Bio je ispijen, sama kost i koža, a debele usne su mu podrhtavale dok mi se neprestano zahvaljivao i nudio da Katja radi u kući kako bi mi se odužili za gostoprimstvo.
„Koješta“, kazala sam. „Imam dovoljno pomoćnika. Kad stigne, mora da se odmara.“ Odvela sam ga gore, u sobu u kojoj će odsesti, pošto sam mu pokazala klavir stenvej, koji sam postavila u dnevnu sobu, da mu bude na raspolaganju. Kad smo se mimoišli s Dmitrijem u hodniku, Stravinski je obišao oko namrgođenog Romanova i gotovo zaplakao kad je video prostrani apartman koji sam pripremila za njega.
„Hoće li ti on biti novi ljubavnik?“, prosiktao je Dmitrij s više strasti nego što je ispoljavao mesecima. „Ta ruina s naočarima što smrdi na zahvalnost i siromaštvo?“
„Ne budi smešan.“ Odmerila sam ga. I sam je izgledao kao ruina, jer je potrošnja votke postala alarmantna. „Zaključaću alkoholna pića ako se odmah ne okupaš i ne obučeš čistu košulju. Sutra krećemo u Bijaric. Neću da te vodim ako budeš izgledao kao pas lutalica. Do devet budi u Ricu. Zasad ću spavati tamo.“
Naša ljubavna veza bližila se kraju, to je bilo očigledno.
Ali još mi je bio potreban, za poslednji zadatak.

Najpre smo se mojim rolsom odvezli u Bijaric, gde sam obišla svoju maison i otkrila da je posao počeo da opada jer su se bogataši masovno preselili u Kan i Monte Karlo. Vozeći se zavojitim putevima kroz Tuluz do Nima, Dmitrij i ja smo se zaustavili u Marseju i otišli u Kan, gde sam izviđala tražeći lokaciju za novi salon. A onda smo otišli u selo La Boka u Grasu. Trebalo nam je nekoliko dana da pronađemo Boovu laboratoriju, ušuškanu u beskrajnim poljima ruža, jasmina i mirisne lavande – oazi mira u vedroj, veoma prosperitetnoj oblasti koja je pulsirajuće srce francuske industrije parfema još od sedamnaestog veka. Kad smo ga konačno našli, njegovi poslodavci iz kuće Rale odbili su nam pristup dok nismo pokazali pismo preporuke od velike kneginje i dok se Dmitrij nije lično pojavio na čaju u njihovom zamku.
Kao što sam i očekivala, prisustvo živog Romanova mobilisalo je snage u kući Rale, koje su štitile svoje majstore kreatore mirisa, kao što su čuvale i tajne svojih parfema. Nakon dva dana dangubljenja u divnom, bukoličkom Grasu, javili su nam da će nas Bo primiti na jedan sat.
Ernest Bo je bio prefinjen muškarac otprilike mojih godina, s prikladnim, dostojanstvenim nosem, obučen u beo medicinski mantil. Nerado je slušao razloge mog dolaska sve dok iz džepa nisam izvadila bočicu Ralea No1. Bez reči je okretao bočicu u rukama. „Nisam verovao da ću ga ikada više videti“, prozborio je. „Mislio sam da je zauvek izgubljen.“
„To bi bila velika šteta“, odvratila sam. „Ovo je veličanstven miris. Ali“, dodala sam, „nije trajan. Brzo ishlapi. Moraćete da…“
„Ishlapi?“ Zapanjeno je zurio u mene. „Vi ste ga probali?“
„Naravno.“ Uzdržavala sam se da ne zapalim cigaretu, pretpostavljajući da ne bi voleo dim u svom besprekornom okruženju. „Morala sam da testiram kvalitet. Sad mi je jasno zašto je carica imala zalihe. Nije snažan. Posle dva sata nestaje.“
„To mi je bila namera. Njeno carsko veličanstvo je želelo miris koji će trajati dok traju njene carske obaveze. Nije želela da miriše na njega kad pođe u postelju.“
Sumnjala sam u to. Ona nijansa u pozadini koju sam uhvatila bila je neskriveno senzualna, a svi su znali koliko je carica Aleksandra obožavala svoga muža Nikolaja.
„Pa, mora da traje duže“, kazala sam, a kad se pobunio, prekinula sam ga. „Ne marim za troškove. Shvatam da parfem kao ovaj nije jeftin. Štaviše, želim da bude što skuplji, jer je to jedini način da mu obezbedim ekskluzivnost. Ali mora i da vredi tog novca. Trebaće mi da neke note pojačate, da ostanu pošto početni buke mirisa izvetri. Moj parfem mora imitirati prirodu, ali ne preterivanjem, nego više isticanjem prirodnog u njemu – mora da bude prepoznatljiv i da daje lični pečat, da ostane nezaboravan na svakoj ženi koja ga bude nosila. I pre svega, mora biti trajan.“
Premda je očigledno bio sumnjičav, videla sam kako je razrogačio oči. Bilo mu je jasno da sam proučavala složenu umetnost pravljenja parfema; i zaista sam mesecima od povratka iz Italije radila malo šta drugo, stan u Ulici Kambon bio je pun gomila knjiga na tu temu. Shvatala sam i poštovala nauku i marljiv rad koji stoje iza toga.
„Mislila sam da dodate više puderastih nota“, predlagala sam dalje, „možda koren irisa, i sintetičke aldehide da mu pojačaju elastičnost. Ne plašite se da eksperimentišete.“
Zaćutala sam i čekala. Nakon trenutka oklevanja, sagnuo se ka bloku za pisanje i nešto na njemu naškrabao nečitkim rukopisom. A onda je ponovo uzdahnuo. „Stvarno ne znam, mademoiselle. Poštujem vašu viziju, ali ovako nešto još niko nije pokušao da napravi, a kamoli da ga prodaje u modnoj kući. Štaviše, ne mogu ponovo da proizvedem Rale No1 jer je tako precizirano uslovima moga ugovora s kućom Rale. Caričin parfem pripada njima.“
Nagla sam se ka njemu, oslonivši se obema rukama na sto između nas. „Ne tražim da ponovo proizvedete Aleksandrin miris. Ne želim da moje klijentkinje mirišu na mrtvu caricu.“ Zapanjeno je usisao vazduh, a ja sam nastavila. „Spremna sam da platim izuzetno dobro ako hoćete da se prihvatite ovog projekta. Dmitrij…“ – osvrnula sam se, ali njega nije bilo, odlutao je nekuda, što mu je u poslednje bila navika zbog koje bih se razjarila. „Veliki knez me je uveravao da ste vi najveštiji kreator parfema na svetu. Želim da samo adaptirate originalnu formulu kako biste proizveli potpuno nov miris. A kako ćete to postići, prepuštam vama.“
Konačno sam ga uhvatila u zamku; odmah sam to zapazila. Bio je isto onoliko vizionar koliko je to tvrdio za mene. Konkurencija u njegovoj industriji bila je žestoka, pojavljivalo se mnoštvo novih mirisa jer je taj trend bio u zaletu, a Ernest Bo nije mogao da potisne ljubav prema specijalnom mirisu koji je kreirao za Aleksandru. Štaviše, već sam ga bila istražila. On nije bio glavni parfimer u kući Rale, a ja sam mu ponudila priliku kakva se ukaže jednom u životu. Sem toga znao je, kao i ja, da prava o intelektualnoj svojini ne obuhvataju formule za parfeme. Slagao je da kompanija poseduje formulu za Rale No1 samo da bi testirao moje znanje.
„Koliko imam vremena?“, upitao je na kraju.
Razmislila sam. „Koliko god je potrebno. Mogu da unajmim vilu u blizini i da sačekam.“
„Moglo bi potrajati duže nego što mademoiselle misli“, upozorio me je. „Te destilacije su delikatne; sinteza se ne desi preko noći.“
„Svesna sam toga.“ Izvadila sam čekovnu knjižicu i ispisala sumu, otcepila ček i gurnula ga po stolu ka njemu. „Hoće li ovo biti dovoljno za početak?“
Glasno je izdahnuo, smeten. „Moji poslodavci će biti veoma zahvalni za…“
„Ne, ne.“ Nasmešila sam se. „Vaši poslodavci ne moraju da znaju. Ja angažujem vas, monsieur Bo, a ne Rale & Kompani. Ova transakcija mora ostati među nama.“
Pošto je klimnuo glavom i stavio ček u džep, pružila sam mu ruku. Zastao je zbunjen, a onda kad je shvatio, obazrivo ju je prihvatio pa smo se rukovali. Moj stisak je bio čvrst. „Zadovoljstvo je poslovati s vama, monseur Bo.“
Kad sam se okrenula da pođem ka vratima njegove kancelarije, kazao je: „To ćemo tek videti, mademoiselle. Nisam vam još dao ništa opipljivo.“
„Oh, ali daćete mi“, odvratila sam. „Ne sumnjam u to.“

Postala sam nezainteresovana za Dmitrija kao ljubavnika, ali meseci dokonosti u vili koju sam iznajmila, gde sam plivala, išla u kupovinu u lokalne butike i išla u večernje šetnje s Pitom i Popeom, biće najidiličnije razdoblje koju ću pamtiti.
Dmitrij se povratio i opet bio onako senzitivan kao ranije, pažljiv tokom dana i energičan u krevetu noću; more i sunce su ga očvrsnuli i manje je pio.
Jedne večeri mi je prošaputao: „Znam da se ovo mora završiti. Ja ne volim tebe i ti ne voliš mene. Ali želim da ti kažem, pre nego što se oprostimo, koliko sam ti zahvalan za tvoju dobrotu. Nikad je neću zaboraviti. Bio sam izgubljen pre nego što sam tebe sreo, ali sad imam snage da odem u svet i uradim nešto u životu, kao što je i Marija uradila. I prema njoj si bila veoma velikodušna; znam da već ima narudžbine od tebe za tvoje haljine. Spasila si nam život, Koko.“
Skrenula sam pogled, bilo mi je nelagodno od te iznenadne poplave emocija. „Zvuči kao da sam Jovanka Orleanka. I ti si meni pomogao, a i tvoja sestra. Ne može se reći da sam dala nešto, a nisam dobila ništa.“ Nasmejala sam se i pogledala ga. „Nikad to ne radim, to već znaš.“
Podigao je obrve. „Činiš za druge mnogo više nego što se usuđuješ da priznaš.“

Bo je bio pripremio jedanaest uzoraka, poređao je jedanaest običnih staklenih bočica s najobičnijim etiketama na kojima su pisali samo brojevi. Nisam ni jela ni pušila ceo dan; nos je morao da mi bude što je moguće slobodniji. Nisam želela da pogrešim.
Bo je otvarao jednu po jednu bočicu sa uzorkom, krenuvši od poslednje. Duboko bih udahnula, sačekala i, kad bi miris obećavao, nakapala bih ga na papir i mahnula njime u vazduhu te hermetične sobe. Dmitrij me je čekao napolju; izašla bih i odnela mu svaki uzorak. Odmahivao je glavom. „Ne, to nije to.“ Znala sam da traga za neuhvatljivim mirisom svog detinjstva; vraćala sam se u sobu i odbijala uzorke od jedanaestog do šestog.
Bo mi je dao uzorak broj pet. To mi je bio srećan broj, koji sam videla u ponovljenim motivima zvezde i kamenim mozaicima u Obazinu. Dok sam se pripremala da pomirišem, čula sam opaticu kao da stoji pored mene, u odori:
Vetar, zemlja, vatra, voda, i najvažnije od svega – duh. Sve što vidimo oko sebe sadrži tih pet elemenata. Pet je sveti broj nebesa.
I onda sam udahnula.
Trajalo je samo trenutak. Osetila sam kako me prožima, kako budi uspomene na uštirkane platnene čaršave, naslagane visoko u plakarima Obazina, i sapuna od lužine koji sam i dalje koristila, i hladovitih šuma Kompjenja kroz koje sam jahala s Balzanom, i Emilijenine retke svežine. A onda, uz drhtaj zbog kojeg sam prinela ruku licu da skrijem iznenadne suze, onaj neizdrživi nagoveštaj mirisa kože porumenele od požude – miris mene kad bi Boj ispunio čitavo moje biće.
„To je to“, prošaputala sam. „Ovaj je pravi.“
Bo je zabrinuto odvratio: „Mademoiselle, ima još četiri. Taj nije…“ Nabrao je obrve od negodovanja. „Taj je greška. Dodao sam previše jasmina. Umalo da i ne uključim taj uzorak jednostavno zato što bi bio najskuplji od svih za proizvodnju, ali mnogo mi se svideo njegov efekat… Nisam mislio da ćete ga izabrati.“
„Taj je pravi.“ Natapkala sam nekoliko kapi na ručni zglob, sačekala trenutak, pa ga ponovo prinela nozdrvama. „Ne moram više ništa da pomirišem. Ovo je moj parfem: No5 Šanel.“
„Koštaće čitavo bogatstvo. Gotovo je isto toliko skup za proizvodnju kao i Rale No1.“
Naravno da jeste. Kako ne bi bio?
„Treba mi stotinu boca“, kazala sam. „Ostale narudžbe ću vam javiti telefonom.“
Natapkala sam još malo tog besprekornog mirisa na vrat i ručne zglobove, ispisala mu ček na još jednu znatnu sumu i, sva ošamućena, odlebdela kod Dmitrija. Nagla sam se ka njemu, pružajući mu vrat.
Uzdahnuo je. „Sad mirišeš kao Romanova.“

Ostavila sam Dmitrija u Bijaricu, pošto smo se toplo oprostili i pošto sam mu ostavila dovoljno novca da uradi nešto u životu – a to je izgleda značilo da upozna neku bogatu naslednicu. Pre nego što sam otišla, dao mi je azurnoplavu plišanu kutiju u kojoj su se nalazili izuzetni biseri s kopčom od starog zlata i dijamanta.
„Odakle ti…?“ Ostavila sam pitanje nedovršeno. Oboje smo znali da on nema sredstava kojima bi mi kupio nešto tako ekstravagantno, osim ako to nije učinio mojim novcem.
„Pripadali su mojoj tetki; jedna od nekoliko stvari koje sam uspeo da ponesem kad sam prognan. Držao sam ih u trezoru kazina sve ovo vreme.“ Napravio je grimasu. „Marta Daveli je želela da ih dam njoj, ali naša veza teško da je bila vredna bisera Romanovih.“
„Nije ni naša. Ovo je porodično nasleđe. Moraš ih dati tvojoj sestri.“
„Marija ih ne želi. Zna da sam ih dao tebi i slaže se s tim.“
Nije bio idealan ljubavnik, ali taj gest, kao i gest njegove sestre pre toga, duboko me je dirnuo. „Ne smem ih nikad nositi u javnosti“, našalila sam se, stavljajući plišanu kutiju u tašnu. „Neko će mi prerezati grlo da bi ih ukrao.“
„Onda ih sakrij među veštačke bisere“, odvratio je i nesvesno mi dajući ideju. „Niko neće moći da kaže koji su pravi a koji veštački, isto onako kao što i sebe kriješ.“
I tako sam se vratila u Pariz sa biserima Romanovih i stotinu primeraka svog parfema u četvrtastim staklenim bočicama sličnim onima s probnim uzorcima, samo većim. Mnogo mi se dopala jednostavnost njihovog dizajna. Zajedno s Misjom, koja je jednostavno morala da umeša prste u pakovanje, dizajnirala sam elegantnu bočicu u obliku dijamanta, koja je podsećala na Trg Vandom, zajedno s belom kutijom i crnom pipetom. Grlo bočice krasilo je moje C u krugu, a moj novi logo s dva izokrenuta C nalazio se na poklopcu. Razdavala sam parfeme kao poklon mojim najodanijim klijentkinjama, a svome osoblju u prodaji naredila sam da namirišu njime salon svako popodne, kad dolaze mušterije. Moje žive lutke – sad sam imala preko pedeset manekenki na kojima sam kreirala odeću i koje su prikazivale moje kolekcije – morale su da mirišu na parfem sve vreme, čak i kad su van ateljea.
Nisam imala drugih reklama, pustila sam klijentelu da sama razglasi u svojim krugovima. „Mademoiselle“, govorile su, „onaj izvanredni parfem. Moram da vam kažem, kad sam ga imala na sebi u operi pre neko veče, prijateljice su se tiskale oko mene i htele da znaju gde sam ga kupila.“
„Moj parfem?“ Pravila sam se da sam iznenađena. „Ali to je bio moj dar za vas i još njih nekoliko, znak koliko vas cenim. Otkrila sam ga letos na odmoru, u jednoj maloj parfimeriji u Provansi. Čak se ne sećam ni njenog imena. Dakle, vašim prijateljicama se svideo?“
„Mademoiselle, one ga obožavaju. Jednostavno morate izneti još u prodaju!“
Šanel No5 se odmah pokazao kao veliki uspeh. Kad mi je Bo javio da proizvodnja može da počne, naručila sam velike zalihe za moje radnje u Parizu, Dovilu i Bijaricu, gde su se rasprodale u roku od nekoliko nedelja. Očajnički mi je bilo potrebno još, da ga ponudim uz predstojeću zimsku kolekciju inspirisanu glamurom Rusije i novom saradnjom s Marijom Pavlovnom.
Koristeći prednosti izvanrednih veština u njenoj radionici, kreirala sam rubašku, seljačku bluzu od crnog krepdešina. Imala sam i astrahanom obrubljene kapute od svilenog pliša i prošivenog svilenog satena, sa odgovarajućom postavom; crne, crvene i zlatne tunike s četvrtastim izrezom oko vrata, bogato izvezenim manžetama i spuštenim strukom; i svečane vodopad-haljine s perlama boje uglja. Kao tradicionalniju dnevnu odeću, ponudila sam svetlosive kostime s plaštom obrubljenim veveričijim krznom i opšivene svilenom trakom; pletene šenil majice i škotski triko s dodatkom svilenih ešarpi-traka za kosu, koje su odgovarale novoj, kratkoj, paž frizuri, kao i kloš šešire ukrašene iglama s veštačkim dragim kamenjem. Moje cipele s niskom potpeticom i pređicom na kopčanje i suknje s niskim strukom koje su smelo dopirale do pola lista izazvale su pravu senzaciju. One su uvele modnu liniju poznatu kao stil garson u Parizu – po naslovu skandaloznog romana Viktora Margerita – a u Londonu i Njujorku kao šiparički stil.
Moja ruska kolekcija donela mi je međunarodno priznanje. Narudžbine su stizale od trenutka kad sam je predstavila, salon mi je bio pun i prepun. Ukazala se potreba za još osoblja u prodaji, prodavačicama sam dodala i nekoliko ruskih princeza i kneginja, željnih da rade pošto su rasprodale svoje dragulje da bi imale krov nad glavom. Do kraja 1922. imala sam hiljadu zaposlenih, koji su radili za mene na tri mesta.
Preklinjala sam Boa da poveća proizvodnju parfema No5, jer nismo mogli da zadovoljimo potražnju. On nije bio u stanju da postigne traženi obim, i to će me odvesti u nov, zamršen poslovni odnos zbog kojeg ću žaliti dok sam živa.

VI
A onda me je skandal oko moga imena dočekao po povratku u Bel Respiro u Garšu.
Đagiljevljeva druga premijera Posvećenja proleća Stravinskog, koju sam ja finansirala, doživela je trijumf, i Ruski balet je pozvan da održi predstave u Nemačkoj i Španiji. Dok je kompozitor putovao s trupom, njegova supruga i krhke kćeri (činilo se da je cela porodica osuđena na rani odlazak u grob) došle su iz Švajcarske u moju kuću, i bile su tamo kad sam stigla iz Bijarica. Ubrzo potom vratio se i Stravinski i presreo me u dnevnoj sobi da mi izjavi svoju večnu ljubav.
Najpre sam bila polaskana, premda malo iznenađena. „Ali supruga vam je na spratu“, kazala sam. Štaviše, s mesta na kom smo stajali mogli smo da je čujemo kako kašlje – težak kašalj se probijao kroz podne daske.
„Ona zna“, odgovorio je. „A kome bih, ako ne njoj, poverio nešto tako važno?“
Gospode, spasi me. Upravo sam bila ostavila jednog siromašnog ruskog ljubavnika, nisam bila spremna da prihvatim drugoga. Izgledao je skoro kao da je u groznici, držao me je za ruke kad je Mari, moja domaćica, ušla noseći poslužavnik s čajem i kolačima. Stavila ga je na sto ničim ne odajući da je išta čula. Njena diskrecija je bila za primer, kao i njenog muža, mog batlera Žozefa, ali ja sam se pribojavala da Stravinski neće biti diskretan – kao što se i pokazalo kad sam izvukla ruke iz njegovih i usprotivila se: „Bojim se da je to nemoguće. Nisam… ne osećam isto.“ Njegovo duguljasto tužno lice se ukrutilo, pa sam dodala: „Oh, veoma ste mi dragi i poštujem vaš izuzetan talenat, ali to je sve. Vi ste oženjen čovek. Ja nisam udata.“
„Voleli ste i druge muškarce koji su bili oženjeni“, izletelo mu je, a ja nisam mogla da odredim da li u besu ili od jada. No bez obzira na to, nije mi se svidela njegova aluzija na Boja. A onda je uzdahnuo: „Ali vidim da je tačno sve što su mi rekli. Vaše srce pripada drugome.“
Taj melodramatični trenutak bi iz mene izmamio samo smeh da se na licu mesta nisam sledila zbog onoga što je rekao. „Sve što su vam rekli?“, ponovila sam.
Izvadio je iz džepa zgužvanu žutu hartiju. „Upozorili su me. Ali mislio sam da nećete dugo biti zagrejani za Romanova, pošto on ima tako malo da ponudi tako sposobnoj ženi poput vas.“
„Mogu li da pogledam?“ Uzela sam papir iz njegovih ruku – telegram, poslat u Španiju iz Pariza – i pročitala: Koko je mala švalja koja više voli velike knezove nego umetnike.
Zgužvala sam papir u pesnici. Nisam morala da ga pitam ko mu je to poslao, i izložio se znatnom trošku. Krivac je bila Misja, to je osveta sitne duše zbog toga što sam finansirala Đagiljeva i uzurpirala njeno mesto. Mora da joj se Stravinski poverio da je opčinjen mnome, a ona je tražila načina da uništi našu ljubavnu vezu, koja je zapravo postojala samo u njenoj mašti.
Stravinski je prebledeo. „Uvredio sam vas. To je neoprostivo. Odmah ću otići.“
„Ne.“ Zbog hladnoće u mome glasu, odmah je stao. „Nema izvinjenja za ženu koja je ovo poslala. Neću ni da čujem da odlazite.“ Prisilila sam sebe da se nasmejem i smeh mi je oderao grlo. „A sad, da popijemo čaj i porazgovaramo o vašoj budućnosti kao prijatelji. Hoćemo li?“
Nagovorila sam ga da ostane i da se usredsredi na predstojeće angažmane s Ruskim baletom, ističući kako je njegovoj ženi i njegovim kćerima zbog slabog zdravlja potrebna stabilnost. Već dok je bespomoćno klimao glavom i molio me za oproštaj, odlučila sam šta ću da preduzmem.
Neću proterati Misju iz svog života, koliko god to želela. Uradila je samo ono što joj je u prirodi; kad nekog voli, ona ga i opeče. Jednostavno se moram postarati da mi njene destruktivne crte više ne ugrožavaju život.
Ostaćemo prijateljice, ali pod mojim uslovima.
Početkom 1923. bližio se moj četrdeseti rođendan. Veoma sam se starala o sebi, održavala kondiciju časovima plesa i uzdržavala se od prekomernog jela. Svi su mi uvek govorili da izgledam upola mlađe i pitali me u čemu je tajna. Laskanje mi se uvuklo pod kožu, tešilo je mršavo, nesigurno dete kakva sam bila i otresitu mladu ženu koja je iz sve snage pevala u La Rotindu, iako sam jasno videla da vreme prolazi i ostavlja trag i na meni. Održavala sam iluziju mladosti uokvirujući svoje vilinske crte lica kratkom kosom i modernom frizurom, koristila sam samo malo maskare da istaknem svoje sjajne crne oči, i nikad se nisam pojavljivala u javnosti bez crvenog ruža na usnama, što je postalo moj zaštitni znak. Prkoseći ustaljenim običajima, bila sam preplanula od sunčanja, navike koju sam pokupila u Italiji i koja je podstakla sve moje klijentkinje da se mažu kokosovim uljem od Azurne obale do Dovila.
Pa ipak, četrdeset godina bilo je prekretnica koju sam rešila da obeležim ne skromnim izbegavanjem, već odvažno i sa stilom po kom sam bila čuvena. Iselila sam se iz Bel Respiroa i iznajmila prostranu kuću Otel de Lozan u mestu Fobur Sent Onore – zdanje sagrađeno hiljadu sedamsto devetnaeste godine na imanju s vrtovima koji su se protezali sve do Avenije Gabrijel, gde smo Boj i ja proveli naše najsrećnije godine. Možda ni ja nisam umakla očevom porivu za lutanjem, ili sam se možda umorila od tereta uspomena koje su se, po svemu sudeći, nagomilale u mojim kućama. Naviknuta na putujući život, pozdravila sam tu promenu i opremila svoju novu rezidenciju Koromandelovim paravanima od sandalovine, venecijanskim ogledalima i antiknim statuama koje sam kupila u Italiji. Dodala sam lampe s kristalnim kuglama i abažurima od pergamenta, i bež sofe u stilu Luja XIV.
Tu sam počela da primam goste kako dolikuje. Dolazili su čopori prijatelja – Pikaso, Kokto, Đagiljev i Vera Bejt, šarmantna razvedena žena s brojnim društvenim vezama, s kojom sam se upoznala u svom ateljeu i koja me je podsticala da otvorim butik u Londonu. Najveće narudžbine su mi i dalje dolazile iz Amerike, jer je moja odeća odgovarala tom svetu brzog ritma, ali slavu sam stekla i u Engleskoj, a Vera je bila moja najupornija zagovornica. Nezaobilazna pripadnica elitnih britanskih društvenih krugova, uz to je i večito bila bez novca, pa sam je unajmila da nosi moje kreacije i privlači potencijalnu klijentelu u svom društvenom miljeu.
„Onom tvom malom piscu, Koktou“, primetila je Vera, „treba lečenje.“
Prijatelji su se okupljali u mojoj dnevnoj sobi da piju koktele pre odlaska na predstave Ruskog baleta, čije sam kostime ja kreirala. S mog novog gramofona marke braunšvajg svirala je ploča Besi Smit, uvezena iz Amerike, dok smo Vera i ja sedele za šankom moga bara sa ogledalima, na visokim barskim stolicama, s kojih sam imala vladarski pogled na skup.
Otpila sam gutljaj pića. „Samo ima bujnu prirodu. Večeras je napisao libreto za večerašnju predstavu. Uvek se unervozi pred premijeru.“ U tome času, Kokto je stajao na jednoj od mojih sofa i gestikulirao, kose razbarušene oko živahnog lica, u čemu ga je podsticala Misja, koja je preko volje počela da dolazi na moje soaree, pošto je shvatila da će, ako ne dođe, ostati da se dosađuje sama kod kuće.
„Oh, mislim da je više nego bujan“, odvratila je Vera. „Zar nisi primetila kako ga nosi kokain? Njega i onog drugog, mršavog – kako se ono zvaše?“
„Rejmon Radige. I on je pisac.“
„Još jedan pisac?“, uzdahnula je Vera i zazveckale su joj perlice od roga na haljini koju sam ja kreirala. „Pa… mislim da su se on i njegov prijatelj Radige zavukli u jedan toalet na spratu i ušmrkivali. Mislim da su i pušili opijum. Smrdi ceo sprat.“
Nasmešila sam se stisnutih zuba. Upozorila sam Koktoa da ne uživa u svojim porocima u mojoj kući, ali bio je očajnički zanet lepim, raskalašnim Radigeom, kog je eksplicitno lascivni roman Đavo putenosti lansirao u slavu. „Svi su pisci i umetnici ludi za tim“, kazala sam glumeći nehaj. „Samo hoće da se zabave.“
Slegla je ramenima. „Možda. Ali zar se ne umoriš od njihove poze i siromaštva? Svi su nagurani na Monparnasu? To je tako zastarelo. Stvarno treba da proširiš društvene horizonte. Niko do tih ljudi čak i ne nosi kako treba tvoje kreacije, a kamoli da ih kupuje. I bliži ti se rođendan, u avgustu; ne misliš valjda da ga provedeš ovako, među piskaralima i zavisnicima? Četrdeset godina treba proslaviti sa stilom.“
„U stvari, planiram da priredim zabavu na jednoj jahti u Monte Karlu“, odgovorila sam joj. Lice joj je poprimilo zavidljiv izraz, jer je Vera obožavala ekstravagantnost, mada nije mogla da je priušti, kao ni oni koje je nipodaštavala. Nastavila sam. „Mada će se tek videti kako će se moja piskarala i zavisnici uklopiti na jahti.“
„Jahta!“, uskliknula je. „Znam jednu savršenu za to! A uz nju ide i savršeni engleski lord, koji me stalno ispituje o tebi, kad god sam u Londonu. On je…“
Prekinuo ju je Koktoov grozničavi glas. „Koko, draga, hoćemo li?“ Neko ga je nagovorio da siđe sa sofe i gosti su se skupljali da krenu u pozorište. Sišla sam s barske stolice da uzmem crni vezeni ogrtač, a Vera je rekla: „Stvarno je božanstven. Moraš da ga upoznaš. Zapravo, biće u Monte Karlu na leto.“
„O?“ S uglađenim smeškom mahnula sam Veri da pođe u moja kola, i rekla joj da ću doći za minut. Dok se Misja uvlačila u svoj tesan kaput, povukla sam je u stranu. „Treba mi adresa najbolje ustanove za odvikavanje za koju znaš“, prošištala sam, mada mi nije promaklo da tražim pomoć od drugog zavisnika. Ali Misja nikad nije ispoljila preterivanje kao Kokto, mada sam se ponekad pitala da možda ne krije. Moj sve veći uticaj u društvu zasenio je njen i, kao što je pokazala u slučaju Stravinskog, zavidela mi je zbog toga. Bila je i te kako spremna da daje Koktou drogu ne bi li ga odmamila od mene.
Misja se zaustavila i umirila. „O, ne. Nisi valjda uzimala previše…?“
„Ne za mene. Za Koktoa.“ Navukla sam joj kaput preko ramena, namestila joj kosu preko okovratnika (nosila je kratku paž frizuru kao i ja, mada joj nije pristajala). „Onaj njegov ljubavnik Radige je nepodnošljiv, a znaš i sama koliko je Žan podložan uticajima. Treba da mu pomognemo pre nego što završi u slivniku.“
Kao što sam se i ponadala, reči „da mu pomognemo“ bile su muzika za njene uši. „Javiću ti sutra telefonom“, kazala je revnosno. „Jadničak, sad kad si to pomenula, stvarno ne izgleda dobro u poslednje vreme.“ Kad sam se okrenula da pođem za ostalima do kola koja su nas čekala, Misja je pakosno dodala: „Sigurno si veoma zadovoljna sobom. Svuda te slave, zvezda kolumni o društvenom životu, najpriznatija couturière u Parizu, a sad i muza za sve izgladnele umetnike. Niko se čak i ne seća da sam te ja, draga moja, prva naučila da ceniš modernu umetnost. Možda neće proći mnogo vremena pre no što nekog od njih pozoveš i u svoj prazan krevet?“
Namrgodila sam se. Uvek je uspevala da ubode osetljivo mesto.
Kad sam sela na zadnje sedište svoga rols-rojsa i pokucala u staklenu pregradu da dam znak vozaču da krene, Vera me je oštro pogledala. „Izgleda da Misja Sert mnogo zna o mnogo čemu, zar ne?“, kazala je, odajući se time da je prisluškivala.
„Po svoj prilici“, odgovorila sam. „A sad mi pričaj o tom Englezu kog si pomenula, volela bih da čujem više o njemu.“

VII
Na proslavu svog četrdesetog rođendana krenula sam izmorena jer sam radila do poslednjeg trenutka. Prvo, sastala sam se s vlasnikom robne kuće Galerije Lafajet, da ga zamolim da uzme moj parfem, u nadi da će mnoštvo novih narudžbina navesti Ernesta Boa da poveća proizvodnju. Međutim, vlasnik galerije mi je rekao da „nos“ kao što je Bo nikad neće proizvesti količine dovoljne za robnu kuću. Telefonirao je Pjeru Vertajmeru, suvlasniku najveće kozmetičke i parfimerijske kompanije u Francuskoj – Parfimerije Buržoa. Kad je Vertajmer izrazio interesovanje da mi pomogne, morala sam na brzinu da otputujem u Lonšan, baš na onaj hipodrom gde sam upoznala Boja, da porazgovaramo o saradnji. Pre nego što sam krenula, pozvala sam Balzana da ga pitam za savet; on je poznavao svakog u poslovnom svetu i upozorio me je da budem obazriva. Pjer i njegov brat Pol su agresivni preduzetnici koji su nagomilali bogatstvo i stvorili imperiju zahvaljujući nemilosrdnom preziru prema svima s kojima su poslovali, i to zato – prema Balzanovim rečima – što su Jevreji.
Nije me bilo briga što su Jevreji, ali iznenadila sam se kad mi je dežmekasti Pjer rekao – između uzvika dok smo posmatrali njegovog trkačkog konja na stazi – da se moramo integrisati ako hoću da distribuiram svoj parfem preko njegove kompanije.
„Možemo da radimo to za vas“, kazao je, „ali treba da potpišete ugovor.“
Mrzela sam ugovore. Setivši se kako me je Boj prekorio da se fokusiram na ono što najbolje radim, a da sve ostalo prepustim onima koji su za to stručni, odgovorila sam: „Dobro. Ali neću staviti na kocku ugled svoje modne kuće niti ću vam dozvoliti da prodajete proizvode slabijeg kvaliteta pod mojim imenom. Zadovoljna sam s deset procenta kapitala. Za ostalo ne želim nikome da polažem račune. I moje parfeme će praviti Bo dok ja ne kažem drugačije.“
Vertajmer se složio s tim. Po povratku u Pariz, s nacrtom ugovora, uronila sam u završne pripreme najnovije kolekcije, koja je obuhvatala haljine od svile i vunenog krepa koje su kamuflirale struk, poprsje i kukove aplikacijama od perlica. Čak sam započela i novi projekat sa bižuterijom. Na to me je podstakla Dmitrijeva ideja: otvorila sam sopstvenu radionicu za proizvodnju ogrlica, privezaka i broševa, s prevelikim staklenim kamenjem, dizajnirane u bogatom vizantijskom i renesansnom stilu, kao i niske raznobojnih perli. Sama sam nosila svoje kreacije i to je imalo velikog uticaja, čak sam stavljala jednu minđušu s crnim i drugu s belim biserom, a ručne zglobove pokrivala masivnim narukvicama s mozaikom od emajla ili od zlatnih novčića, što je isticalo naizgled bezoblični kroj moje odeće.
I evo me sad pred večernju zabavu povodom svog četrdesetog rođendana, obučena u crnu usku haljinu (nijednoj drugoj ženi nije bilo dozvoljeno da nosi crno te večeri, to sam postavila kao uslov u pozivnicama), na iznajmljenoj jahti u Monte Karlu, s nanizanim lampicama i muzikom koju je izvodio čitav orkestar. Došli su svi koji su me poznavali i još nekolicina onih koji su želeli da me upoznaju. Nameravala sam da se opustim u Monaku, tom igralištu bogataša, do punog meseca jesenje ravnodnevice, koji mi je obećavao sreću u predstojećoj godini, kako u modnom poslovanju, tako i u poslu s parfemom.
Vera mi je kazala da je Englez koji ju je pitao za mene među prijateljima poznat kao Bendor. Za sve ostale je bio Hju Ričard Artur Grovenor, drugi vojvoda od Vestminstera, jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Ranije sam već videla njegovu jahtu Srebrni oblak kako uplovljava u luku: tamnonarandžasta lađa, potpuno osvetljena i blistava, pored koje su svi brodovi, uključujući i ovaj na kojem je bila moja zabava, izgledali kao patuljci. Izgledala mi je kao vulgarno razmetanje, više kao ploveći hotel – bila sam sigurna da je puna neophodnog osoblja kao što su batleri, sobarice i ostala posluga.
„Želi da kasnije dođemo na njegov brod“, kazala je Vera dok sam se oblačila za proslavu, „na aperitiv.“
Nasmejala sam se. „Videćemo.“ Nisam imala nameru da mu udovoljim. Njegovo gospodstvo lord Bendor nije u položaju da mi nudi aperitiv niti bilo šta slično u ovom trenutku, jer je upravo bio u procesu ratosiljanja od problematične druge žene. Vesti o tom gadnom razvodu punile su naslovne stranice novina, supruga je svima otvoreno izjavljivala da je bila neobuzdano neverna, što je navodila kao razlog zbog kojeg nije uspela da mu obezbedi mnogo željenog muškog naslednika. Njegov prethodni brak se takođe završio razvodom, pošto mu je supruga podarila sina, koji je tragično umro u uzrastu od četiri godine, i dve kćeri, koje po engleskim varvarskim zakonima o nasleđivanju nisu mogle da polažu pravo na imanje.
„Tražiće novu ženu čim se razvod okonča“, objasnila je Vera. „Nažalost, umire od dosade u društvu većine žena koje sreće. On nije ono što misliš. Voli radne ljude koji su uspeli zahvaljujući sopstvenim snagama i sposobnostima. Tvrdi da ga plemstvo podseća na preparirane glave divljih svinja, a valjda on najbolje zna. Oko njega je mnogo i jednog i drugog.“
Bilo kako bilo, nisam tražila muža. To mi je bilo poslednje na pameti. Misja me je, zahvaljujući svom nepogrešivom talentu za njuškanje, takođe zabavljala kontradiktornim i manje prijatnim pričama o Bendoru čim sam joj otkrila Verin plan.
„Užasan je snob. Mrzi radne ljude, osim ako ne rade za njega. Osim toga je monstruozno podložan predrasudama. Prezire Jevreje, homoseksualce i socijaliste. Tvrdi da će oni uništiti evropsku ekonomiju.“
„Homoseksualce?“ To me je zabavljalo. „A kako oni mogu da unište ekonomiju? Možda nakit i kozmetiku, pošto uvek nose previše i jednog i drugog. Ali novac? Homoseksualci koje poznajemo uglavnom su siromašni kao pacovi. Pogledaj samo našeg Koktoa.“
Jadni Žan nije bio na mojoj zabavi. Ubedila sam ga da ode u sanatorijum specijalizovan za zavisnost od opijata. Pristao je kad sam kazala da ću ja za to platiti i da može da mu se pridruži i njegov prijatelj Radige. Radige je odbio, ali Kokto je otišao, jer nije bilo nade u budućnost s Radigeom ako se ne odvikne od droge, pošto bi najverovatnije obojica umrli od prekomerne doze.
Odvratila sam pogled od Bendorove jahte-grdosije nalik morskom čudovištu, posmatrala sam svoje goste kako ćaskaju, vrte se u najnovijem plesu – čarlston, s „golubijim držanjem“ i gestovima „guščija krila“ bio je modni krik – i bacaju u more čaše koje sam iznajmila, s razuzdanošću kakvu nikad ne bi pokazali da ih oni plaćaju.
Kad me je Vera spazila kod ograde, izvinila se i probila postrance kroz gomilu, ka meni. Njene obline bile su istaknute jednom od mojih skerletnih večernjih haljina, s niskama mojih novih modernih perli oko vrata i svilenom kamelijom zataknutom u riđu kovrdžavu kosu.
„Pa?“, upitala je. „Hoćeš li prihvatiti Bendorov poziv? Zvao te je telefonom u tvoj apartman pošto si otišla. Veoma mu je stalo do toga da te upozna.“
„Da“, kazala sam posežući u torbicu s resama da uzmem cigarete. Njen prijatelj, visok muškarac uglađenog držanja kog nisam prepoznala, neprestano je zurio u mene. Pogled mu je bio tako prodoran da mi je bilo nelagodno. Okrenula sam se, pripalila cigaretu i kazala Veri: „Pitam se zašto je tvome vojvodi toliko stalo do toga? Da mu nisi napunila uši groznim pričama o meni?“
„Samo o tvojoj šarmantnoj ličnosti. On već zna koliko si ludo uspešna i da si trenutno slobodna…“
„Ja sam uvek slobodna“, presekla sam je sa smeškom. „Nikad nisam bila vezana ni za koga osim za svoj posao, a ta veza je stalna. Mogla bih komotno da nosim burmu Šanel.“
„Da, da.“ Mahnula je rukom da otera dim moje cigarete; Vera je spadala u moje malobrojne poznanike koji su se gnušali cigareta. „On i to zna. I divi se tome. Kazala sam ti da voli ljude koji su uspeli zahvaljujući svojim sposobnostima, a ti si najčuvenija samostalna uspešna žena na…“
„Dmitrij!“ Naglo sam se udaljila od nje da pozdravim svog velikog kneza, koji je upravo bio stigao. Izgledao je čudesno, zdrav i preplanuo od duge idile u Bijaricu, u besprekornom belom fraku s dugmićima za manžetne od srebra i oniksa. „Nedostajao si mi“, kazala sam zadihano, ljubeći ga u usta dok je zurio u mene, zadubljen u misli, pre nego što mi se osmehnuo znalačkim smeškom.
„Koga to pokušavaš da izbegneš?“
„Svakog.“ Uhvatila sam ga pod ruku i povela ka Veri. „Poznaješ li velikog kneza Dmitrija Pavloviča?“
Vera se koketno nasmešila, što je Dmitrija zabavilo, pa cupnula u naklonu koji je otkrio njena crvena kolena. „Enchanté, Vaša visosti.“
„Pazi“, šapnula sam mu odvodeći ga pored onog plavookog stranca što je zurio u mene. „Ona misli samo o lovu na muškarce, što bogatije i sa što većom titulom, to bolje.“
„Teško da sam ja sad išta od toga“, odvratio je, „ali to bi se uskoro moglo promeniti.“ Spustio je glas. „Upoznao sam jednu Amerikanku: naslednica imperije nekretnina. Razmišljam o tome da je zaprosim.“
„Voliš li je?“, upitala sam, šaleći se suvo.
„Moram li?“, odvratio je sa isto tako suvom ravnodušnošću.
Nasmejali smo se. Iako se naša ljubavna veza završila, i dalje sam ga smatrala neodoljivim, a naročito sad kad više nisam morala da ga izdržavam.
„Ko je prijatelj tvoje drugarice Engleskinje koji pokušava da te ulovi?“, upitao je dok smo pili šampanjac. Moji prijatelji su, razrogačeni, neprestano dolazili da se predstave, uzbuđeni što je među nama jedan pravi Romanov.
„Vojvoda od Vestminstera.“
„Stvarno?“ Dmitriju su se oči raširile. „On je užasno bogat.“
„Tako su mi i rekli. Želi da ga kasnije posetim na onoj njegovoj zveri od broda u luci. Ali mislim da neću, sad kad si ti ovde.“
„A što da ne? Voleo bih da vidim tu njegovu zver. Čujem da je čudesna. Mogao bi da živi na njoj cele godine kad bi hteo – mada neće, pored onoliko imanja.“
Zastala sam s rukom na kuku. „Želiš da vidiš njegovu jahtu?“
Slegao je ramenima. „Pa šta je u tome loše? Osim toga, ako pođem s tobom, čast će ti biti bezbedna. Ne verujem da bi te engleski vojvoda silovao kad je na brodu ruski knez.“
„Stvarno, Dmitrij, ako misliš da tražiš od njega zajam…“
„I ne pomišljam.“ Naklonio mi se sa elegancijom zbog koje su žene koje su plesale čarlston počele da se sapliću. „Mada bi mi ga mogla pribaviti“, dodao je i namignuo.

Otišli smo posle ponoći, kad je moja zabava dostigla vrhunac i kad je moje odsustvo moglo primetiti samo nekoliko gostiju koji nisu bili pijani, a i da su primetili, ne bi mi to zamerili. Bendor je poslao motorni čamac da nas prebaci na svoju jahtu; morala sam da uvijem glavu u ešarpu kako bih zaštitila frizuru, pa sam, stigavši do Srebrnog oblaka, izgledala kao „ruska dama s maramom razbarušenom vetrom“, kako me je zadirkivao Dmitrij.
Bendor nas je čekao na palubi – visok, malo rumen muškarac sa širokim čelom, zalizanom tamnije plavom kosom razdeljenom po sredini, sa anđeoskim, gotovo razvratnim usnama i svetloplavim očima. Na sebi je imao izgužvane pantalone od belog lana, košulju raskopčanu oko vrata, što je otkrivalo nagoveštaj bronzanog tena, i marinskoplavi blejzer koji sam odmah zaželela. Bio je elegantan, ali ne preterano; muževan bez grubosti. Na moje iznenađenje, zaključila sam da je privlačan – što, shvatila sam, njega ne bi iznenadilo. Budući ono što jeste, bez sumnje je za sebe mislio da je privlačan velikom broju žena.
Vera ga je poljubila u oba obraza, u francuskom maniru, na šta je on porumeneo u licu. „Mademoiselle“, rekao je okrećući se ka meni, „počastvovan sam što ste pristali da se upoznamo.“
„O ne“, odvratila sam bezbrižno, „uverena sam da sam ja ta koja je počastvovana.“
Dok nas je vodio u obilazak svoje jahte, koja se pokazala kao još impresivnija iznutra, sa slikama starih majstora preko okruglih prozora i nameštajem dostojnim palate, govorio je tihim glasom sa odsečnim izgovorom o tome kako više od svega voli da plovi. Dok je iznajmljeni ciganski orkestar svirao mandoline napolju, van kabine od uglačanog mahagonija, počastio nas je sa još šampanjca i kavijara. Poprilično sam se napila. Dmitrij se neprestano smešio, braneći se od Verine pažnje dok je posmatrao kako flertujem s Bendorom. Otvorila sam tabakeru i uzviknula kako sam zaboravila upaljač, pa je on morao da mi pripali cigaretu. Postavljala sam mu beskrajna pitanja o jahti kako bi mogao sve da mi objašnjava, iako me nimalo nije bilo briga za specijalne motore ili navigacione sisteme.
Ni sama nisam znala zašto se tako ponašam, znala sam samo da me zabavlja da vidim mogu li postići da se usplahiri, i da utvrdim da li su njegove namere određene čistom potrebom za osvajanjem ili željom da otkrije ko sam. Do kraja noći nisam uspela da odredim šta je posredi. Raspitivao se o mome poslu, klimao glavom sa ozbiljnim odobravanjem dok sam mu detaljno pričala o svojim najnovijim poslovnim rizicima, pošto mi je šampanjac odvezao inače uzdržan jezik. Nijednom me nije dodirnuo, sve dok nisam osetila njegove prste na ruci kad mi je pomogao da uđem u motorni čamac koji će nas vratiti na obalu. Ponašao se savršeno uljudno i zbog toga me je samo još više zainteresovao. Pre nego što sam se spustila u čamac, rekao je sa oklevanjem, kao da bih mogla da odbijem: „Imam kuću u Dovilu, mademoiselle, gde se, koliko sam shvatio, nalazi i jedan od vaših butika. Bilo bi mi veoma drago ako biste mi dozvolili da vas vidim kad budem tamo sledeći put.“
Pružila sam mu svoju posetnicu. „Samo mi se javite telefonom.“
Nije se baš osmehivao dok sam se ukrcavala u čamac, ali postojanost njegovog pogleda uveravala me je da ovo nije poslednji put da ga vidim.
Pošto smo poželele laku noć Dmitriju, Vera i ja smo se zaputile u hotel Pariz, gde smo bile odsele. Ona je bez daha govorila kako je veliki knez divan, kako je uzvišen, što je mene navodilo da prikrijem osmeh, jer je bila blaženo nesvesna toga da njen račun u banci, to jest nedostatak novca na njemu, nije dovoljan da privuče Dmitrijevu pažnju. A onda, dok sam otključavala vrata svog apartmana, iznenada je rekla: „A Bendor je, rekla bih, očaran tobom.“
„Zaista?“ Gurnula sam vrata i otvorila ih. „Sigurno poziva mnoge ljude na jahtu i u svoju kuću u Dovilu. Nije baš ekskluzivno za mene…“
Stala sam kao ukopana, a Vera je iza mene glasno izdahnula. Na svim slobodnim površinama nalazile su se ogromne vaze s belim ružama i kamelijama.
Zapanjena tim prizorom, nisam mogla da se pokrenem. Vera se provukla pored mene i pružila ruku ka najbližoj vazi da uzme karticu naslonjenu na nju.
„Mademoiselle“, čitala je glasno, „odista sam ja taj koji je počastvovan.“ Grohotom se zasmejala, s onom razuzdanošću koju imaju neke Engleskinje. „Vidiš? Poražen je. O, Koko, vidi ovo: koliko ti još dokaza treba? Molim te, reci mi da nećeš naterati ovog čoveka da preklinje.“
„Ne“, odgovorila sam zatvarajući vrata. „Ne da preklinje. Ali moraće da čeka.“

VIII
Bendor je svoj engleski posed nazvao „Stanica Sent Pankras“ – šaljivi naziv za golemu i prikladno gotičku zgradurinu raskrečenu na imanju s hektarima lovišta u Češiru. Iton hol, kako je bio poznat, čak je imao i srednjovekovni oklop, namešten na odmorištu velelepnog stepeništa, s kojim sam se pozdravljala svako jutro, kad sam silazila stepenicama kao da lebdim, s njegovim omiljenim jazavičarem što mi je skakao oko nogu, željan zabave.
Konačno sam popustila njegovom upornom udvaranju. Opustošio je čitave vrtove šaljući cveće u moju kuću; u kutije s retkim orhidejama stavljao je bezumno skup nakit – narukvice s dijamantima i rubinima, broševe od platine s akvamarinom, više bisera nego što sam za života mogla da nosim. Jednom mi je čak poslao kofu sa lososima, avionom, iz svoga zamka u Škotskoj. Još su se praćakali u vodi kad su stigli.
„Koliko ćeš ga još terati da čeka?“, preklinjala je Vera. „Što ga više ignorišeš, on te više želi.“
„Baš tako“, odgovorila sam, ali do 1925. bilo je dovoljno držati ga na distanci. Nije se dao odvratiti mojim hladnim držanjem kad je došao u Pariz da vidi moju kolekciju za L’Exposition des Árts Decoratifs et Industriels Moderne.xxxii Tamo sam prvi put prikazala pleteni kostim bez kragne, kao i nabrane haljine od vunenog krepa, kapute od tvida i mornarske jakne muškog kroja, inspirisane blejzerom koji je imao na sebi kad sam ga prvi put videla. Izveo me je na večeru i prihvatio moj nevini poljubac u obraz za laku noć kad me je njegov vozač odvezao kući. Posetio je moju radionicu nakita, koja je počela da donosi znatan profit, i omirisao najnoviji parfem, koji je napravio Bo za moju novu korporaciju Parfemi Šanel. Pozivala sam ga na svoje soaree, gde je upoznao Sertove, Đagiljeva i njegovog novog dvadesetogodišnjeg ljubavnika, ruskog plesača Sergeja Lifara; i mog dragog Koktoa, koji se vratio s lečenja samo da bi propatio zbog strašnog gubitka Radigea, koji je umro od tifusne groznice. Sahranu sam, naravno, ja platila.
Ta neformalna okupljanja u mojoj kući pokazala su se kao katastrofalna. Bendor je bio suviše Englez, suviše aristokrata da bi cenio naše živahno, duhovito druženje. Kao i Boj pre njega, nije smatrao duhovitim Sertove lascivne šale i sujetu, gipkog lepog Lifara je odmerio otvoreno podozrivo, a Misjinu neprijatnu procenu je ignorisao. Kad se Kokto požalio da će možda morati da ulovi neku bogatu ženu jer ne želi da kao četrdesetogodišnjak bude poznat kao la pauvrexxxiii madam Kokto, Bendor je konačno progovorio. Vladao je francuskim kao svaki Englez više klase, školski formalnim, ali bez nijansi, i na užas svih prisutnih rekao: „Ako vam nedostaje sredstava, monsieur, mogu da vas zaposlim da napišete istoriju mojih pasa.“
Odmah sam shvatila da nije nameravao da bude nepristojan. Kasnije, kad su svi otišli, rekao mi je, iskreno zbunjen: „Svi su me gledali kao da sam mu predložio da mi čisti štenare. Naši lovački psi su čuveni po uzgoju, mislim da bi se njihova istorija dobro prodavala.“
Nije se uklopio u moj pariski krug, pa sam ja, posle nekoliko neprihvaćenih poziva da ga posetim u Engleskoj, popustila i odvažila se na put preko Lamanša, od kog se prevrće u stomaku.
Nikad nisam bila u Engleskoj. Smatrala sam je čudnom zemljom – neverovatno zelenom i previše vlažnom. Dimom zamračena gungula Londona nije se mogla porediti sa širokim pariskim bulevarima, živahnim kafeima i elegantnim noćnim životom; činilo mi se da Englezi više vole da se skupljaju u sveprisutnim pabovima i jedu nesvarljivu hranu.
Međutim, Bendorova dostojanstvena gradska kuća blizu Grovenor skvera bila je lepo nameštena i tu je pozivao na čaj Veru i njen korpus čuvenih dama iz engleskog visokog društva. Sve one su me preklinjale da otvorim radnju u Londonu. Pozvala sam i svog nećaka Andrea da doputuje iz škole i provede s nama vikend u obilasku znamenitosti. Andre me je impresionirao svojim izvanrednim manirima, nepogrešivo korektnim obraćanjem Bendoru s „vaša milosti“, mada mu je Bendor nekoliko puta rekao da ne mora da bude tako zvaničan.
U Londonu sam podlegla i Bendorovim ljubavničkim nastojanjima. Zabavilo me je kako me je plašljivo uzeo za ruku, posle pića kasno noću u njegovom salonu, i mrmljajući izjavio kako nikada nije sreo ženu poput mene, pa pitao imam li nešto protiv da me poljubi.
„Imala bih kad me ne bi poljubio“, odgovorila sam, a poljubac koji je odmah zatim usledio, iako me nije baš naelektrisao, bio je dovoljno zanimljiv da mu dozvolim dalje istraživanje. Ispostavilo se da je sposoban ljubavnik, nežan i obziran, mada ne odviše inventivan. Sve u svemu, zaključila sam da zadovoljava. Imao je više novca od mene, što je, posle Dmitrija, bilo osvežavajuće; i uprkos Verinim tvrdnjama, nije delovao kao da žuri da se ponovo oženi, pošto se još nije bio ni razveo. A što je najvažnije, pokazivao je iskreno interesovanje za mene, što je u isti mah bilo i laskavo i utešno. U tome sam osetila potencijal, više nego ikad od Bojeve smrti. Nisam mogla da kažem da sam zaljubljena, ali nisam ni očekivala da budem. Došla sam do zaključka da strast koju sam iskusila s Bojem dolazi samo jednom u životu, a i to ako imamo sreće.
Pa ipak, nisam mogla obuzdati divljenje kad me je poveo u obilazak svog seoskog poseda, na koji su se s lakoćom mogla smestiti čitava francuska sela. Bendorovo bogatstvo je prevazilazilo sve što sam pre toga videla. Samo kraljevske ličnosti i američki tajkuni mogli su tako da uživaju, da imaju štale koje zauzimaju prostora kao čitavi gradski blokovi, ukrasne vrtove veličine omanjih sela, dvorane sa svodovima pod lukovima, u kojima su obedovali kraljevi, i na stotine nekorišćenih soba u kojima je redovno menjana posteljina bez obzira na troškove.
Misja me je (a ko drugi?) upozorila da život na engleskim vlastelinskim imanjima može da izludi čoveka, jer se sve stalno vrti oko jednog te istog: jahanja, lova i popodnevnog čaja, posle kojeg gospoda puše cigare u biblioteci, a dame razgovaraju u salonu. Bendor je izbegavao ovaj stereotip. Njegovo osoblje je funkcionisalo kao sat, ali ništa nije odavalo utisak da postoji neko određeno vreme za nešto, jer je voleo spontanost.
Jednog jutra pošto smo se uspavali, ustao je da se obuče i nasmejala sam se videvši da obuva cipele.
„Šta je bilo?“, pogledao me je zbunjeno. Do tada je već bio navikao da se iznenada razgalim šalom na njegov račun. „Šta sam sad pogrešno uradio?“
„Cipele ti imaju rupe“, pokazala sam mu. „Koliko ih već dugo nosiš?“
Namrštio se gledajući u đonove. „Nemam pojma.“
„Nemaš pojma? E pa, mora da im je najmanje deset godina. Jesi li ikada pomislio da zameniš đonove ili da možda kupiš nove cipele?“
„Ove mi se sviđaju. Čarape su mi dovoljno debele. A i imam ih dosta; moj batler ima stalnu naredbu da kupuje tuce novih svake nedelje.“
„Svake nedelje!“ Zbacila sam pokrivač sa sebe i otapkala gola do vrata. Kad sam posegla za kvakom, zastala sam i lukavo ga pogledala preko ramena. „Moram to da vidim. Gde je prostorija u kojoj držiš čarape? Tvoj batler sigurno ne može toliko da ih nagura u pisaći sto.“
„U stvari“, odgovorio je blago, „mislim da ih moj batler menja. Kad god stigne novi komplet, on stare razdeli posluzi, tako je ekonomičnije.“ Počeo je da vezuje pertle. Kad je moj odgovor izostao, rekao je ne dižući pogled: „Ako želiš da izađeš tako, kao ledi Godiva, u potragu za mojim čarapama, ne čekaj me. Radije bih da sasvim sama uživaš u skandalu.“
Bio je duhovit kad je hteo da bude. I po tome me je podsećao na Boja, i bio mi je drag zbog toga. Dopadali su mi se takođe i neki njegovi prijatelji – oni pravi, na stotine ljudi koji su ga poznavali i tvrdili da su mu prijatelji. Naročito jedan, koji je postao i moj prijatelj: ser Vinston Čerčil, nizak i krupan čovek izrazito proređene kose i upadljivo promuklog i vrskavog glasa, ali bez obzira na to, jedna od najrečitijih i najinteligentnijih ličnosti koje sam ikada upoznala.
Bio je gost u Iton holu jednog vikenda kad se održavao lov na lisice. Nikad nisam prisustvovala ovoj suštinski engleskoj tradiciji, pa me je zaprepastio ritual, okupljanje u elegantnim crvenim kaputima za lov i belim jahaćim pantalonama, stroga hijerarhija ko će kuda jahati, ceremonijalno puštanje prestravljene lisice iz kaveza i gotovo pobožno oslobađanje pasa. Sve to mi se činilo smešno. Najzad, zna se da će lisicu goniti i ubiti, a ipak svi jašu u uzbuđenoj graji, kao da im je prvi put. Samo mi je Čerčil, neprijatno stegnut u jahačko odelo, promrmljao na savršenom francuskom: „Mon brave,xxxiv sad ćete videti kako smo blesavi mi Englezi kad nemamo preča posla.“
Toga dana sam propustila krvoproliće; konj mi je prošao ispod jedne grane, pa sam ispala iz sedla, posekla usnu i iščašila gležanj. Bendor je bio daleko ispred mene – kad je bio u pitanju lov, mogli su me vukovi rastrgnuti a da on to i ne primeti – ali Čerčil, koji se oznojen truckao na svom ogromnom crnom konju, stao je da mi pomogne. Naslonila sam mu se na rame, s grimasom zbog bola i svoje nespretnosti, a on je rekao: „Baš dobro. Nisam zainteresovan da jurim za bespomoćnom životinjom. Sad umesto toga možemo provesti popodne stavljajući led na taj članak i razgovarajući. Voleo bih da čujem sve o čuvenoj mademoiselle Šanel.“
On je bio jedini koji me je tako zvao. Za sve ostale bila sam Koko, mademoiselle ili jednostavno Šanel; ali Vinston Čerčil nikad nije podrazumevao familijarnost ako ona nije zaslužena. Pomislila sam kako bih mu lako postala ljubavnica da je tražio, bez obzira na to što je oženjen, ružan kao žaba i još ožalošćen za svojom voljenom najstarijom kćeri.
„Oh, bilo je strašno“, rekao je dok sam ležala na sofi u biblioteci, s vrećicom leda na otečenom članku i melemom natapkanim na usnu. On se zavalio u jednu fotelju i pušio cigaru. „Razarajuće, u stvari. Bili smo ovde za vikend, igrali tenis s Bendorom, kad nas je hitno pozvala guvernanta. Marigold je bila prehlađena, ali bili smo sigurni da se oporavlja. Kad smo stigli, naša draga devojčica je bila na umoru.“ Zaćutao je vlažnih očiju. „Jeste li ikada izgubili nekog kog ste voleli više od sebe same, mademoiselle, nekog tako dragocenog, tako nezamenljivog da biste život dali da ga spasete?“
„Da“, odgovorila sam iznenada obuzdavajući suze. „Jesam, jednom.“
On se tužno nasmešio. „Tako sam i mislio. Posle toga ništa nije isto, zar ne? Nastavljamo dalje jer moramo, ali nikad više nismo oni koji smo bili.“
Mora da je znao za Boja i mene. Naša ljubavna veza nije bila tajna, a Čerčilu su, kao i Bendoru, bili poznati skandali njegovog privilegovanog kruga, kojem je pripadala Bojeva udovica. Pa ipak nije pomenuo Bojevo ime niti je ičim aludirao da zna o kome govorim. Bio je preveliki džentlmen da bi to uradio.
Razgovarali smo o mnogo čemu. Političar od karijere i trenutno ministar inostranih poslova, služio je na Kubi, u Indiji, Sudanu i Egiptu, i predvodio bataljon na Zapadnom frontu. „Nadam se da više nikad neću videti takve užase“, kazao je. „Ponekad nije dovoljno da damo sve od sebe, već treba da uradimo ono što se mora. A s Nemcima smo morali da se borimo, iako nas je to koštalo na hiljade najboljih mladih ljudi.“
Rekao mi je da voli svinje i to me je zasmejalo. „Psi ponizno gledaju u nas. Mačke nas gledaju s visine. Svinje nas tretiraju kao jednake.“ Rekao je i to da mu se dopadaju ljudi koji ne dozvoljavaju da ih prepreke zaustave.
„Imam osećaj da ste vi jedna od takvih ljudi, mademoiselle. U očima vam se vidi da ste neustrašivi“, rekao je, a ja sam u njemu osetila neku neizgovorenu tugu, neko nevidljivo breme koje ga pritiska. „I moja majka je to imala u očima, a ona je bila Amerikanka. Jeste li sigurni da ste samo Francuskinja?“
Uverila sam ga da jesam, i tog dugog popodneva dok smo čekali da se lovci vrate, poverila sam mu, kao što nisam poverila nikome osim Boju, celu priču o svojoj ambiciji da nadvladam i prevaziđem onu zaboravljenu devojčicu iz Obazina. Dok sam govorila, imala sam osećaj da će sve što sam mu rekla ostati među nama; da je za njega poverenje svetinja.
Kad sam završila, klimnuo je glavom, zamišljen. „Stav je mala stvar koja mnogo znači i sve menja“, konačno je kazao. „Ja vam se divim. Naučili ste da se uzdignete s vetrom, a ne da se borite protiv njega. Mnogi ljudi se bore da postanu ono što se od njih očekuje, a mi oboje znamo da su ta očekivanja retko i ono što želimo.“
Kad je Bendor konačno stigao razočaran zbog mog odsustva, Čerčil je ustao i izašao gegajući se, a usput je potapšao Bendora po ruci i rekao: „Prava je zvezda tvoja mademoiselle. Postaraj se da se prema tome i vladaš.“
„Koko“, kazala sam na to i Čerčil je zastao pred vratima. „Zovite me Koko“, rekla sam.
Nasmešio se i naklonio glavom. „Onda Koko.“
Bendor je obuzdavao smešak. „Da li da te je taj podlac šarmirao i oteo?“
„Umalo“, odgovorila sam. „Imaš sreće što je on oženjen, a ti nisi.“

Bendorov razvod se okončao te godine. O njegovoj vezi sa mnom se, naravno, čulo još pre nego što sam kročila na englesko tlo, u novinama su me zvali sledećom vojvotkinjom od Vestminstera. Bendor je bio zbunjen. Ja sam se, s druge strane, uznemirila jer sam počela da se pitam kako bi to bilo kad bih se skrasila s njim.
Tih nedelja koje smo proveli zajedno, putujući od Iton hola do njegovog zamka Kejtnes u škotskim visovima, shvatila sam da bih uživala u takvom životu – oslobođena posla i neprijatnosti slave kad bih zamenila modu i parfeme za dostojanstvenu titulu i izolovani komfor. To me je uplašilo, ta moja iznenadna čežnja da se vežem za nekoga, koju sam tako dugo odbacivala. Nikada ranije to nisam želela, čak ni sa Bojem, ili bar ne dok se nije oženio drugom. Da li me je to brinulo – da će Bendor, ako me ne zaprosi, naći drugu ženu? Da li želim samo da se provodim s njim, znajući da će doći čas kad će me zameniti nekom prikladnom damom sa imetkom, tri imena i spremnom matericom na raspolaganju?
Taj nemir je samo vodio još neprijatnijim pitanjima. Nikad nisam ostala u drugom stanju, mada je za to bilo prilike. U Veneciji, Misja je zlobno primetila kako se nada da preduzimam mere predostrožnosti. U stvari, nisam to činila. Boj jeste, upotrebom kondoma, ali bilo je nezgoda kad su curili ili pucali; a posle njega nikad nisam ni razmišljala o tome. Govorila sam sebi da sam istrenirala svoje telo – verovala sam da je um za to sposoban – i ne ostajem trudna zato što tako hoću. Dmitrij i ja smo bili nesmotreni i mogla sam reći da sam imala sreće; s Bendorom sam imala prećutni dogovor; ili je koristio kondom ili se povlačio pre izbacivanja sperme, kao i Balzan pre njega.
I počela sam da brinem. Bližio mi se četrdeset prvi rođendan, nešto u meni je ustuknulo. Imala sam Andrea, prema kome sam se odnosila kao da je moje dete, a on je živeo daleko, u školi, gde su o njemu svakodnevno vodili brigu drugi. Isuviše dobro sam znala kako je to kad nemaš roditelje i odrastaš daleko od mesta koje se zove dom. Veoma sam se trudila da sve obezbedim Andreu, ali teško da bi se takva pažnja mogla smatrati materinskom. Ponašala sam se kao ono što sam i bila – savesna ali udaljena tetka.
Biti prava majka znači žrtvovati svoje potrebe. Još važnije od fizičkih izazova trudnoće – koji su već sami po sebi bili dovoljno zastrašujući – bilo je pitanje jesam li spremna da odustanem od života za koji sam se toliko borila dok ga nisam postigla. Znala sam da nisam, da bi mi to bilo mrsko, da bih možda i krivila dete za to. Pa ipak, sablast iz mladosti se podigla da me progoni.
Šta nije u redu sa mnom?
Svoju strepnju nisam poverila Bendoru. Jednostavno sam okončala boravak objavivši da moram da se vratim u Pariz radi svog ateljea, koji sam predugo zanemarivala.
Otpratio me je u London, da se ukrcam u voz na povratku kući. „Ne zaboravi“, rekao je, nespretno stojeći tamo, u dugom kaputu i sa šeširom, „da na leto idemo na krstarenje mojom jahtom po Rivijeri. Obećala si da ćeš naći vremena.“
Nasmešila sam se klimajući glavom. „Neću zaboraviti. I uskoro se vidimo u Parizu?“
„Naravno.“ Cimnuo je šešir i vratio se svojim kolima. Bez oproštajnog poljupca, bez javnog ispoljavanja naklonosti; reporteri su vrebali svuda.
U vozu pri povratku u Pariz, osetila sam olakšanje. U trenutku me je pogodilo saznanje da je Pariz postao moj dom, sa svim uspomenama i tragedijama. Pripadam Parizu.
Sumnjala sam da će sledeća vojvotkinja od Vestminstera uživati takvu slobodu.

X
„U šta treba da gledam?“ Spustila sam naočari za sunce niz nos i izvirila preko njihovih tamnih stakala kad je Bendor kazao našem vozaču da zaustavi kola.
Proveli smo odmor ploveći po Mediteranu, pristajali u lukama koje su nam zagolicale maštu, i kojih je, na moje nezadovoljstvo, bilo malo. On je voleo da bude okružen morem boje akvamarina s beskrajnim horizontom, kad god je to bilo moguće – a meni je, premda to nikada nisam glasno priznala, plovidba bila strašno dosadna.
Kad smo se konačno usidrili u Monte Karlu, noge su mi klecale i neprestano sam osećala mučninu. Nisam mogla podneti pomisao na povratak na jahtu, pa sam kao izgovor navela pokvaren stomak od školjki koje smo večerali kako bih bar malo ostala na kopnu. Bendor me je na to odmah odvezao kolima gore uz strme obronke brda obraslih borovim šumama, do neobičnog ali divnog vrha nedaleko od sela Rokbrin, odakle se pružao pogled koji oduzima dah, na zaliv Monako s jedne strane i italijansku granicu s druge, dok su se iza nas uzdizali Alpi sa snežnim vrhovima.
„Imanje, naravno“, rekao je otključavajući gvozdenu kapiju i vodeći me kroz šumarak prastarih maslina koje su rasle na hektarima zemljišta, sa udobnom ali staromodnom vilom i dve gostinske kućice. Dok me je Bendor vodio po imanju, pokazujući mi čas ovo čas ono, osetila sam da to radi s nekim ciljem, pa sam se zaustavila u mermernom predvorju vile.
„Šta radimo ovde?“, htela sam da znam.
„Radimo?“, ponovio je kao eho. „Pa ništa, Koko. Samo ti pokazujem ovu kuću.“ Zastao je. „Zašto? Da li ti se sviđa?“
Napućila sam usne. Posegnula sam za tabakerom u džepu komotne platnene haljine, a on je rekao: „Unutra se ne puši. Vlasnicima se to ne dopada.“
„Vlasnicima?“ Primetila sam, naravno, znake da je kuća nastanjena, bila je nameštena u noćnoj mori od rokoko stila. „Pa zašto smo onda ovde? Planiraš li da je iznajmiš?“
„Ne.“ Podbočio se i osvrtao oko sebe. „Planiram da je kupim. Tebi.“
Piljila sam u njega otvorenih usta. Nasmejao se. „Ah, vidim da sam najzad uspeo da postignem nemoguće: ostavio sam Koko Šanel bez reči.“
Kad sam zaustila da kažem kako mi svakako nije potrebno imanje ovde, u zabiti, koliko god da je lepo; a i da jeste, sama bih ga sebi kupila, čula sam u glavi Bojev glas kako mi govori: Propatićeš zbog svoga ponosa. Ujela sam se za jezik i uzdržala. Dozvolila sam mu da me povede dalje u obilazak, a kad smo se, satima kasnije, vratili u njegova kola, nasmešila sam se dok mi je pripaljivao veoma potrebnu cigaretu i rekao: „Mnogi moji prijatelji kupuju ovde nekretnine, jer je u popularnim odmaralištima velika gužva. Pomenuli su mi ime lokalnog arhitekte, Roberta Štrajca, koji je renovirao jednu obližnju vilu. Pozvao sam ga na koktel na jahtu sledeće nedelje, ako ti ne smeta.“
„Zašto bi mi smetalo?“, odvratila sam. „To je tvoja jahta i tvoja kuća.“
Iznenada me je uzeo za ruku. Taj gest je bio tako nagao i neobičan za njega (stalno smo se među sobom šalili na račun njegove uzdržanosti na javnim mestima) da sam se sledila.
„Za nas, Koko. Ova kuća je za nas. Želim da bude naše specijalno mesto, naše utočište od sveta. Treba nam pribežište, nešto naše. Nemoj misliti da nisam primetio kako si nemirna dok smo na moru“, dodao je. „Tebi treba da budeš u društvu. Pa, ako budemo imali kuću ovde, moći ćeš da budeš u društvu. A i meni će i dalje ostati dovoljno prostora.“
To nije bila bračna ponuda, ali videla sam mu ozbiljnost na licu koju nisam umela da rasvetlim. Mada nisam propustila da pomislim kako bogataši često sa stilom izdržavaju svoje ljubavnice, poljubila sam ga u usne.
„Dobro, slažem se. Ali ako će ovo biti naša kuća, moraš mi dozvoliti da ja platim za nju.“
Vlasnici su mi prodali imanje za milion i osamsto hiljada franaka, više nego što sam ikada išta u životu platila. Kad smo se sastali sa arhitektom Štrajcom, on mi se odmah svideo; bio je povučen i mlad, imao je samo dvadeset osam godina, ali s visokim preporukama i, kao što je njegov portfolio pokazao, sa talentom iza toga. Bio je voljan da nadgleda demoliranje glavne kuće i njeno renoviranje po mojim specifikacijama, što je obuhvatalo stvaranje terasastog terena na nižoj padini kako bi bilo mesta za bazen. „Želim samo najbolje materijale“, obavestila sam ga. „Beli gipsani zidovi, lokalne ručno rađene keramičke pločice i velelepno stepenište.“ Beležeći moje reči, Štrajc je podigao pogled. „Da li mademoiselle ima na umu neki određeni tip stepeništa?“
Bendor se malo dalje odmarao na ležaljci i divio se pogledu. On je svoje obavio; pokazao mi je imanje i predložio da to bude naša kuća, daleko od naših zauzetih života punih obaveza. Detalje je sad prepustio meni. Ipak, za trenutak sam oklevala i pogledala ga dok je arhitekta čekao. „Dajte mi olovku“, kazala sam Štrajcu i, kad je to učinio, uzela njegov blok i nacrtala mu. Zatim sam gurnula blok preko stola ka njemu.
„Ovo mora ostati strogo među nama“, kazala sam. „Ako ikome kažete makar jednu reč, odmah ću vas otpustiti i postaraću se da više nikada ne dobijete nijedan posao. Jesam li bila jasna?“
„Mademoiselle, vi ste klijentkinja. Diskrecija je moja obaveza, kao i advokata i lekara.“
Nasmejala sam se da razbijem napetost. „Nadam se da nije baš kao kod advokata. Nikada im nisam verovala.“
Pošto je Štrajc otišao, Bendor je pogledao preko u mene. „Je li sve prošlo kao što si se nadala?“
„Da.“ Sklopila sam oči uživajući u njihanju jahte u luci dok mi je sunce milovalo kožu. „Mislim da će to biti divna kuća.“
Nisam mu kazala da sam poslala Štrajca na poverljivo hodočašće u moju napuštenu prošlost, u planine mog detinjstva i samostan Obazin, u kom se nalazilo određeno kameno stepenište sa uklesanim simbolima što su tajanstveno nagovestili moj prelaz iz života koji sam imala u život koji me je čekao. Želela sam takvo stepenište za svoj novi dom, verno originalu u svim detaljima – kao prećutno odavanje pošte preduzimljivim redovnicama koje su me, i ne znajući, pripremile za moju budućnost.
„Čula sam legendu po kojoj se Marija Magdalena odmorila u kapeli nedaleko odavde kad je pobegla iz Svete zemlje nakon Hristovog raspeća“, kazala sam najzad. „Kapela se zove La Pauza. Šta misliš o tome da tako nazovemo kuću?“
Bendor se dokono nasmejao. „Pauza za odmor. Da, mislim da mi se veoma dopada, Koko.“
Uzdahnula sam. „I meni.“Putovala sam iz Pariza i vraćala se u Pariz Plavim vozom, koristeći vreme između prikazivanja kolekcija da nadgledam gradnju. Štrajc je bio u samostanu i kazao mi kako me se časna majka, sad stara i nemoćna, još seća, što me je dirnulo u srce. Napravio je podrobne skice stepeništa, zasnovane na fotografijama, koje sam odobrila.
„Želim da stepenice izgledaju kao da su stare“, rekla sam mu. „Da sve osim nameštaja izgleda kao da se tu živelo. Kuća ne sme da izgleda kao skrovište novih bogataša. Mora da izgleda kao da tu stoji dugo, stopljena sa okolinom. Bez centralnog grejanja, mrzim centralno grejanje. Umesto toga, u svaku sobu stavite kamin. I vrtovi: hoću još maslina, lavande, ruža i irisa. Ništa uglađeno i razmetljivo; sve treba da izgleda prirodno.“
Proći će godinu dana pre nego što vila bude završena 1929, i koštaće me čitavo bogatstvo. Međutim, kad je bila gotova, La Pauza je bila sve ono što sam zamišljala – spokojno imanje, manje od mnogih u susedstvu, ali baš zato intimnije, uređeno u mojoj omiljenoj paleti krem, koralnocrvene i bež boje, s velikim kupatilom u keramičkim pločicama između mog i Bendorovog apartmana, i još sedam prostranih gostinskih soba za naše prijatelje. Predvorjem je dominiralo centralno kameno stepenište sa naizgled starim stepenicima – strogo i čarobno, predmet mnogih nagađanja.
Verovala sam da se ovde najzad mogu skrasiti s Bendorom.
Umesto toga, sudbina me je usmerila u drugom pravcu.