Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

Mostovi
U meni večeras jedna reka razbija ogromna brda daleka, muči se, urliče, razmiče klance i kida svoje zelene lance i tije kroz moje srce i peče i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge uvek drukčije istovetne.

Plava zvezda
Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora žbunja, trava, opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava, zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ. probaj toga da se setiš. Kad žamuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ, da osetiš, da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepše da se spava: da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora druga da se nađe.
Treća. Peta.
Mora u snu da se zađe na kraj sveta. I još dalje iza kraja: do beskraja.
2
Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš? Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana, jedne noći, ne znam kada, al znam tačno, izgledaće nebo bez nje tako prazno, tako mračno.
I sva sunca sve lepote i sve oči što se jave, nikad bez nje neće biti sasvim tvoje, sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Zima zima e pa šta je

Haj napolje momak ko je,
tamo veje beli sneg,
vidiš onde navej’o je
čitav bedem, čitav breg.

Zima, zima - e, pa šta je,
ako j' zima, nije lav!
Zima, zima - pa neka je,
ne boji se ko je zdrav!

A šta može zima meni,
šta mi može, šta mi sme?
Nek mi nosić pocrveni,
eto to je, to je sve!

Zima, zima - e, pa šta je,
ako j' zima, nije lav!
Zima, zima - pa neka je,
ne boji se ko je zdrav!
J.J.Zmaj

JESENJA PESMA


Sve je pošlo naopačke
za vrapce i mačke,
kad je jesen okačila
svoje žute značke,
kad je vetar zapevao
novembarske tačke...

Pažnja! Pažnja!
Velika jesenja kupoprodaja!

Prodajemo suncobrane
- kupujemo kišobrane!
Prodajemo staro lišće
- kupujemo pahuljice!
Prodajemo trotinete
- kupujemo sanke!
Kupujemo šubare
- prodajemo mašne!

Prodaćemo sokne
- kupićemo rukavice.
Prodaćemo sejalice
- kupićemo grejalice.
Prodaćemo sladoled
- popićemo čaj.

Jer:
Sve je pošlo strmoglavce
za ptice i cveće,
kad je sunce odustalo
na krov da nam sleće.
Kao da je žuto, ljuto,
kao da nas neće!
D.Radović

Tajna
Svako ima neku tajnu: šu-šu-šu. . . neko lepu i beskrajnu, neko tužnu ili smešnu, neko zlu.
Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže. Neko svoju tajnu ne bi ispričao ni u snu. Neko šapne: samo tebi. . . kao drugu - šu-šu-šu. . .
Obično su tajne glavne izmišljene i ljubavne.
Al i druge kad se zbroje, naše, vaše, moje, tvoje, leve, desne, čudne, sjajne, sve jednako mnogo znače, jer - inače zašto bi se zvale tajne?
I ja imam jednu tajnu vrlo važnu, vrlo vrednu. Nikom drugom - samo tebi prišapnuću jutros nju.
Hodi bliže: šu-šu-šu. . .
Sutra rano. . . šu-šu-šu. . .
Baš onamo. . . šu-šu-šu. . .
Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži. Šu-šu-šu. . .
Pronaći ćeš vrlo lako i videćeš da je tako.

Plavi čuperak
Plavi čuperak obično nose neko na oku, neko do nosa, al ima jedan čuperak plavi zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi. To nije moj čuperak plavi, vec jedne Sanje iz šestog "a" Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana čuperak nečije kose tuđe malo u tvoju glavu uđe, pa se umudriš, udrveniš, pa malo - malo. . . pa pocrveniš,
pa grickaš nokte i kriješ lice pa šaljes tajne ceduljice, pa nešto kunjaš, pa se mučiš, pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide. Izmešaš leptire i gradove. I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi kad ti se danima mota po glavi, pa od dečaka- pravog junaka napravi tunjavka i nespretnjaka.

Prvi tango
Devojčice, vi, koje ste večeras poslednji put uspavale svoje lutke i krišom od njih, na prstima, došle na ovu igranku, sa zenicama pitomim, sa zenicama srnećim, bistrim kao najveći kao najlepši cvet,
i vi sa osmehom toplijim od mesečine na proplanku,
i vi, zaljubljene u prvi uvojak što vam pokriva uho, i zaljubljene u ceo svet...
Dečaci, vi, koji ste večeras prvi put nekako drukčije, mangupski začešljali kosu, pa vam se odjednom čini da vam niču brkovi, a osmeh vam na licu sličan muškijim ljudima,
i vi, sa klikerima u džepu i pegama na nosu, što se pravite važni, pa ste promenili hod, a srce i dalje vam drhti kao preplašeni miš
u zadihanim grudima...
Hajde, započnimo ovaj naš prvi tango u životu! Igrajmo!
Nije strašno
Dva levo - jedan desno.
Jedan levo - dva desno. Evo, brojimo svi uglas.
Zbogom olovni vojnici! Zbogom detinjstvo sa kikama i plavom mašnom! Zbogom sve ono što je bilo juče!
Dobro nam došlo sve ovo što je ispred nas!
Nije ovo čas hemije niti čas matematike.
Tiho! Tiho za one pred kojima se večeras otvara mladost široka!
Umesto lutaka pred svakom devojčicom klanja se po jedan živi, pegavi lutak. Umesto klikera, u srce svakog dečaka kotrljaju se dva topla i nasmejana oka.

Lako je tebi
Lako je tebi kad imaš brata, pa može da te štiti i brani. Kad se u dvorištu igrate rata, on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
Zato brat tako mnogo znači.
Lako je tebi kad imaš brata: smeš da se praviš važan pred svima. U bioskopu nema karata, on samo trepne i - već ih ima. Na utakmici nigde mesta, on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara. Ima u gradu tristo drugara.
Meni je teško jer nemam brata, pa pazim s kim se igram rata, jer nije svako na mojoj strani, spreman da uvek baš mene brani, A kad se s drugom decom potučem, obično deblji kraj izvučem.
Kod kuće radim sam za dvoje i što je moje i što nije moje:
i ugalj vučem, i rublje skupim, i sobu spremim, i mleko kupim. . .
I tako: pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam, i budem dvostruko vredan sam, i da odrastem sasvim sam.
Od svega što na svetu znam najstrašnije je kad si sam.

Nepovratna pesma
Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka. Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možes srce dati. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati.
Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem. I od druma da se muči i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al' kad pođeš - nemoj stati Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka. Ove su želje uvek belje kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče. Nek' od tebe život uči da se peni i da teče. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš, il' sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Crteži
Ponekad tako sebe damo za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo, kad ne tražimo da nas pamte.

Imena
Pronađes negde nekakvog Mišu, nekakvog Gorana,
Dragana, Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe i staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti- isti, na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaze.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže. Mozda Gordana neka ne ume bez tebe, Jelene,
Milice, Vide, do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potražili.
I KREĆEŠ U ŽIVOT S POGREŠNIM NEKIM.
S DRUKČIJIM NEKIM.
NEKIM DALEKIM.
A Boris,
Vera, Vladan i Sanja jos uvek samo tebe sanja.

Odluka
Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak, Odmah se drukčije i lepše sanja. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatiš da letišs. . . divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka. Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje. I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.

Šta je u nama Veliko
Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj prisnih malih toplota.
Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj balavaca i švrća.
Ovaj ogromni život prepun je kao saće
I sve te buvice sreće
i sumnji i slutnji i snova
- armija nežnosti cela, moli nas da im svakom po jeno zrno srca šušnemo krišom pod krilo.
Jer bez tih malenih srca što drhte duboko u nama šćućurena i bela, ne bi ni velikog srca, ne bi ni velikog belog, - ničega ne bi bilo.
pa i nas, eto, ovakvih; čudnih i lepo ludih, zar misliš da bi nas bio?
Nikad nas ne bi bilo.

Drugarska pesma
Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane, uobrazeni prinče što te je život razmazio. Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa: ovaj musavko sto vrišti i celu kuću potresa.
Ja sam te, lepoto moja, naučio da hodaš. Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli, ja sam ti dao život. Nije te donela roda. A onda smo se, odjednom, jedan od drugoga odvikli, kao da sve što kažem zaista ne razumeš i kao da sve što umem ti triput bolje umeš. U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao, ponosio se tobom, nemušte reči sricao, i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao, nego sam sav osedeo, moj naduvenko mili, da bi tvoj život vredeo i dani lagani bili.
Danas, kad rodjendan slaviš, sve ću svečane torte pobacati kroz prozor na užas rodbine cele. Ti znaš: ja sam tvoj otac. Mi smo od takve sorte što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda jos nije kasno.
Jednom se mora reći: i drugarski i tužno i grubo i srneći.
Propustio sam godine. Ispustio te iz ruku. Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio. Večito sam se svađao kad te drugi istuku. Bio si moje mzimče i tu sam najteže pogrešio.
Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?
Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac. Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali? "Tata, skripi u braku… na poslu… daj za džeparac…" A ja ti i dalje pomažem jer te i volim i žalim.
Ne čestitam ti rođendan. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo čuda, i ništa nismo stvorili.
I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku: ako ne postaneš čovek na ovoj, tek započetoj čarobnoj stazi života moram ti razbiti njušku. Makar oženjen bio, makar u trideset petoj.
Nikad te tukao nisam. To za dečake nije. Al sutra, odrasli prinče, videćeš kako se bije. Đački korzo
U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica, držanja kruta; odu do ugla, pa se vrate i opet tako još dvesto puta.
Šarena povorka gura se, šeta... Hiljadu kapa i bereta... Hiljadu šubara i kačketa...
A usput pogled poneko baci, ili nešto bajagi nevažno kaže. Ruku na srce: sta svi ti đaci danima ovde uporno traže dok troše đonove i troše sate,
dok odu onamo
i dok se vrate, i opet tako sve ispočetka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja, tamo i natrag - i nikad kraja? Čarape žute, zelene, plave, i duge noge, kao štapovi,
i neki zvrkovi na vrhu glave i šiške na čelu kao slapovi, i podgurkivanja, i zavirivanja, i zadirkivanja i dobacivanja...
A možda ipak - ko će ga znati možda tu ipak nešto postoji, možda i nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji,
kad počne tako sve ispočetka: danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula ili aprila,
- možda tu nekom
rastu i krila,
možda tu počnu sva putovanja, možda se ovde najlepše sanja, možda se ovde najlepše želi i možda su se baš ovde sreli putevi neki dugi i tajni, putevi beli, putevi trajni, i možda su se baš ovde sreli osmesi neki
- i zavoleli.Možda baš zato jedino vredi da se u gužvi ovako luta: malo onamo i malo natrag, i opet tako još dvesto puta.

Saputnici
Znam; sve se neće na jedan osmeh svesti znam: neće svima jednako biti sunca
na istoj cesti uvek će se uplesti trag povratnika sa stopama begunca
hodaće oba u jednom istom smeru tegleći svaki svoju drukčiju veru
pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo po istoj cesti teglimo živote i dane
i uporedo, rame uz rame idemo i lagaćemo kako se razumemo
sve dok na kraju ne stignemo tim istim pravcem na dve suprotne strane.

Zagonetka
pogodi kako se raste. pogodi kako se lako stigne do krova, do laste, oblaka punog kiše, do neke zvezde daleke
i više i jos više u čudne neke plave.
pogodi dali kroz kragnu, kroz nogavice, rukavice, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? zažmuri pa pogodi.
a mada nije ni važno da se unapred setiš.
možda se najlepše raste kad ništa ne primetiš. možda se najlepše biva veći, još jači, najveći, - ćuteći sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir što se u tebe stvori, pa gori, beskrajno gori, i nikako da izgori.
i niko nezna šta je.
A on traje. I traje.

Ljubav
Opraštamo se, opraštamo se i strašno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika, iza pristaništa i mosta, niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu gde trava ima okus vode, peska i sunca.
Nikada više nećemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke, ni deliti užinu na odmoru. Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukroćenom zvrku na temenu za koji su me večito čupkali oni što sede iza nas. Nije ovo više završena samo jedna školska godina.
Kažu:
gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kažu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera, i svi su smešni od zadovoljstva kao plastelinske figure, i svi su šareni i čudni
kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam: nikada više, nikada više, nećemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo nečeg vrlo važnog, nečeg toliko ogromno važnog čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

Rođendanska pesma
Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni, ogromne, čudne i drhtave kao jasike zelene.
posle su došle kolevke, cucle i zubi, i ostali. i noć kad smi kmečali. i pelene. pelene. pelene.
svejedno je dali su oblaci jesenjim nebom tumarali, ili je košava bila, ili je mećava bila, ja mislim; oni su videli sva sunca kad su nas stvorili. zato je kosa bebama meka i topla kao svila.
ja mislim da su se voleli i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas, najlepše oko i dlan. i zeleli su da budemo najbolji na ovom svetu. da li se ikad upitaš, ličiš li na njihov san?
mama i tata su stari već i kažu; ljubav vene. a ljubav nihova ostaje i u nama se širi. i nastavlja se. nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri.

Pesma za nas dvoje
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje. Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući-prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoišli. Da,mora da je tako

Proleće
Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je
možda šareno.
U nama svima šarenog ima.
Bila je zima.
Prošla je zima.
Tu negde, blizu al ne znam gde je, vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.
Bile su kiše.
Prošle su kiše.
Sad sunce, eno, kao vreteno ispreda gradom nešto šareno i - miriše. Reci mi zašto s tobom u hodu odjednom danas govorim tiše i zašto misli nekud odu, pa samo trepćem i ništa više? Kad ispod lipa senke se ruše, zašto sam tako odjednom smušen, pa kad te kući iz škole pratim, sve ne bih hteo da se vratim, već dugo stojim i dugo ćutim pod vetrom toplim i suncem žutim, a u glavu mi nebo stalo i još malo Čega malo?
Svega pomalo!
Ako se setim, ja ću ti reći i - uteći.

Najljubavnija pesma
Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reč o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave i oni tako leže u ćosku bespomoćni i bačeni.
Neko u ovoj sobi neće više da bude dete,
Neko u ovoj sobi tri dana ne moze da ruča. Neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reč o ljubavi.

Krila
Ako hoćes da odletiš - sklopi oči i sve jače veruj, veruj kao nikad u sve što se čini čudno.
Nemoj da mi smešno mašeš ko glupave vetrenjače svakom vetru, svakoj ptici, brzopleto, uzaludno.
Svako dete ima krila, samo mora da se seti gde mu rastu sakrivena i - odmah će da poleti.
Neko nađe svoja krila u tatinom novčaniku.
Neko proda svoja krila. Neko uvek tuđa krade.
Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete ljudi od nevolje. Lete ljudi od parade.
Nekom mama krila veze.
Nekom mama krila sreže.
Neko ode za pticama.
Neko padne čim se vine.
Al divno je, al najteže, kad u glavi nađeš krila.
I obletiš maštom samo Za trnutak sve visine.
I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila.

Stranica iz dnevnika
Ništa neću da joj kažem, jer neću. Ona je jedna neozbiljna najobičnija balavica.
Mi stariji, mi iz osmog razreda, stavimo ruke u džepove i zviždućemo kroz zube.
Baš nas briga za te devojčice.
Ništa neću da joj kažem, jer neću. Ali ako pogleda nekog drugog, postaću najgori đak u školi.
Kad bi jastuci progovorili
Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije, kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom, o devojčici, na primer, što imitira starije i nešto spletkari... spletkari, sva izbrljana pomadom, ili o dečaku što se tupim žiletom brije - kao: kuburi čovek s bradom, i sve ostalo kad bi progovorili o tebi i o meni, bilo bi da se plače i smeje i da se pocrveni.
Srećom: jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Oni su kao lađe, velike bele lađe, što plove u nemoguće, u snove, u bezmerja. Uveče te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu.
..A onda i prva ljubav
1
Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da čita - nek slobodno zažmuri. Ali pazite dobro: ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri, pitanje veće od brda, i jedna treperava duša što veruje u čuda, i ako se u vama neke lepote talasaju i neke svetlosti rađaju, onda je sasvim svejedno dali žmurite ili ne žmurite jer čuda se već događaju.
Junaci, nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!
razumem sve vaše brige i nespretnosti
i strah,
i evo: pomažem danas svakom da se seti što se bez razlog duri i smeška u isti mah. Junaci , nos u jastuk! Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji i da to nešto traje i kažem: bas nije nagovaranje
Ko neće dalje da sluša - neka zapuši uši. Važno je šta je skriveno u nama, u duši.
A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu
2
Evo o prvoj ljubavi još samo nešto malo: nek ne zaboravi niko - ona je iapk večna. Ona je kao nebo što se uskovitlalo kad je u zoru palo u ogledala rečna. Ona će ostati sramežljiva i vitka u nekim budućim staricama koje sad krišom sanjaju odrezane vitice i žure da završe sve zadatke na vreme, i u nekim budućim penzionerima koji gaze po blatu i skakuću po baricama, skupljaju sličice fudbalera i dobijaju jedinice zbog Pitagorine teoreme. Ona je najlepša ljuljaška između radosti i samoće kad se najviše hoće, a niko ne zna šta hoće.
I kad godine minu u beskraj...u daljinu...
i prođu mnoge lepote i svenu mnogi cvetovi, jedino prva ljubav ostaće negde u oku, u nekim običnim stvarima, u požutelim spomenarima kao večno novi nepoznati svetovi.
Zato i vredi sanjati, zato i vredi želeti, - šta nas se ostalo tiče!
Zato i vredi napisati i kao plakat podeliti ove šarene reči koje na pesmu liče.
3
Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora ovde negde na čelu i celog života te prati
Rađa se prva tuga i prva ljubomora i prvi put se pati.
I odjednom ti drugčije izgleda čitav svet. Nešto u glavi gori, nešto tutnja i vri.
To nije kao matematika. Tu su dva i dva često - pet A često - nisu ni tri.
Ne pitaj zašto odkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.
Ne pitaj odkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak, već neko zbog ljubavi plače i trepavice mu slane i rukavi mu slani kao presoljeni ručak i kao okeani.
Uostalom
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli. Izvoli, samo izvoli,
pa ako je tebi isto ovako - ti kaži, a ako nije isto - onda sve se ovo ne važi.

Snovi
Velike ruke imaju ušće koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozračne puteve ka ravnici Ja imam samo san, običan malecki san u kome za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici
U zoru od svega toga čitavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivičene zelenim.
I uopšte, zvedo i ptico, uopšte - celi svete, divno je kad se u nama čekanje javi, pa se od toga na usni nešto rumeno isplete i nešto graorasto i zeleno u glavi.
Kako se sanja
Treba nešto da se usni Ali kako? Treba da se usni tako da ne bude baš ovako i onako, već da bude i ovako i onako. Ako treba da se usni, onda - tako.
Kad kraičak levog oka sjaj zalije, kad kraičak desnog oka bol zalije, kad kraičak desnog uha dah zalije,
kad kraičak desnog uha smeh zalije, ne pitaj si ni: šta li je, ni: čemu je, ni: da li je?
Uzmi malo sna u saku i protrljaj oči svoje.
I odjednom znaćeš: to je.
Koje?
Moje ili tvoje? Ne benavi, svete plavi, ko da moje nije tvoje, ko da tvoje nije moje.

Usne
Usne jedino zato postoje da s nekim podeliš nešto svoje.
Kad dlanovima pritisneš čelo. Tu gde je neka vatra u glavi, ne skrivaj ljubav neveselo, - svima je ispričaj, - svima javi.
Kad jedno leto u pege čelo oko nosa se zgusne, sav svet nek sazna šta se to htelo, što se to srelo što se to smelo i što su odjednom slađe usne.
Usne su da se nešto šapne.
Usne su da se nešto nasluti. Zatim da na njih zvezda kapne i da se prvi poljubac nikom. nikada nikom ne prećuti.
Usne jedino za to postoje da s nekim podeliš nešto svoje.

Nosač
I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresairan da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove.
I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana,dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.
III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
XIV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskračale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Mika Antić o susretu sa Dušanom Radovićem





Jednoga dana, ima tome više od dvadesetak godina, upoznam u Beogradu Dušana Radovića. Imali vremena, pa šetamo tako ulicama i razgovaramo. U stvari: on ćuti, a ja govorim, govorim… Odemo i do Jugoslovenske autorske agencije, kao: ja tamo nešto imam posla. A nemam, nego mi lepo zvučalo kad se kaže Jugoslovenska, pa autorska, pa još i agencija. Idem ja da vidim šta je to.
Bio sam tada pun nekih sumnji u to što pišem (i danas sam pun sumnji) i više od sata mučio sam Radovića čitajući mu, u hodniku agencije, neobjavljene stihove za decu. Sećam se, kao da je bilo juče, jedne od tih pesama:

Jesen je skitnica sa kosom od žutih trava.
Ovaj romor u granju,
to je,
u stvari,
njen glas.
Video sam je jutros gde u vrbacima spava.
Da se kladimo:
evo je sutra i kod nas.

Ne znam kako vi,
ali ja mnogo volim kad ona stigne
i kikoće se
i vrti
i tutne mi grozd u dlan,
i kucne u svako okno,
i svakom vrapcu namigne,
i uopšte: izmotava se ceo dan.

Pljuskom te začas polije,
pa se izvinjava.
Istrese naramak smeha pred svakim vratima.
A uveče,
u parku,
pažljivo pogasi zvezde kada pođe da spava
i zašareni ulice lišćem ko cirkuskim plakatima.

Nad vidicima oblaci — zastave od sivog platna.
U krošnjama šapat svežine, bunovan i tih.
A vetar je nepodšišani deda
pomalo blatnjav i zlatan
koji ume da zviždi u prste bolje od svih.

Ne znam kako to vi,
ali ja mnogo volim kad jesen naiđe,
pa sve ulice bojama kiti i zavejava…

Ona je,
u stvari,
to šaputanje lišća niz drumove od sunca riđe
i skitnica sa kosom od žutih trava.

Radović — kao Radović. Ni da se osmehne, ni da se namršti. Posle mi kaže: “Ima li tamo u Novom Sadu, gde živiš, neko izdavačko preduzeće koje štampa knjige za vrapce?”
Gledam i nije mi jasno šta hoće. Kažem: nema.

“A izdavač za lišće ili travu? Da štampa knjigu koju će čitati drum ili sunce?”

“Ovo su stihovi za decu,” kažem ja

“Kad su za decu, zašto u njima nema dece?”

Taj razgovor s Dušanom Radovićem naterao me je da počnem ozbiljnije da razmišljam o vama. Ali trebalo mi je čitave tri godine da konačno dođem do jedne pesme koja nije samo vic u stihu, nego nosi u sebi i poeziju.
Tako sam počeo da vas poštujem. Ali ne samo vas. Čim sam imao u rukama prvi ciklus “Plavog čuperka”, znao sam da ja to polako počinjem da poštujem i sebe kao pisca.

“Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.” –
----------------------