Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

Najljubavnija pesma
Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reč o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave i oni tako leže u ćosku bespomoćni i bačeni.
Neko u ovoj sobi neće više da bude dete,
Neko u ovoj sobi tri dana ne moze da ruča. Neko u ovoj sobi samo ćuti, ćuti i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma, a ni reč o ljubavi.

Krila
Ako hoćes da odletiš - sklopi oči i sve jače veruj, veruj kao nikad u sve što se čini čudno.
Nemoj da mi smešno mašeš ko glupave vetrenjače svakom vetru, svakoj ptici, brzopleto, uzaludno.
Svako dete ima krila, samo mora da se seti gde mu rastu sakrivena i - odmah će da poleti.
Neko nađe svoja krila u tatinom novčaniku.
Neko proda svoja krila. Neko uvek tuđa krade.
Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete ljudi od nevolje. Lete ljudi od parade.
Nekom mama krila veze.
Nekom mama krila sreže.
Neko ode za pticama.
Neko padne čim se vine.
Al divno je, al najteže, kad u glavi nađeš krila.
I obletiš maštom samo Za trnutak sve visine.
I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila.

Stranica iz dnevnika
Ništa neću da joj kažem, jer neću. Ona je jedna neozbiljna najobičnija balavica.
Mi stariji, mi iz osmog razreda, stavimo ruke u džepove i zviždućemo kroz zube.
Baš nas briga za te devojčice.
Ništa neću da joj kažem, jer neću. Ali ako pogleda nekog drugog, postaću najgori đak u školi.
Kad bi jastuci progovorili
Kad bi jastuci progovorili o tome šta neko sanja i krije, kada bi zaista progovorili o tome šta neko radi kradom, o devojčici, na primer, što imitira starije i nešto spletkari... spletkari, sva izbrljana pomadom, ili o dečaku što se tupim žiletom brije - kao: kuburi čovek s bradom, i sve ostalo kad bi progovorili o tebi i o meni, bilo bi da se plače i smeje i da se pocrveni.
Srećom: jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. Oni su kao lađe, velike bele lađe, što plove u nemoguće, u snove, u bezmerja. Uveče te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu.
..A onda i prva ljubav
1
Nije to nagovaranje, rođeni moji.
Ko neće dalje da čita - nek slobodno zažmuri. Ali pazite dobro: ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri, pitanje veće od brda, i jedna treperava duša što veruje u čuda, i ako se u vama neke lepote talasaju i neke svetlosti rađaju, onda je sasvim svejedno dali žmurite ili ne žmurite jer čuda se već događaju.
Junaci, nos u jastuk!
Nek mašta kao lokomotiva leti!
razumem sve vaše brige i nespretnosti
i strah,
i evo: pomažem danas svakom da se seti što se bez razlog duri i smeška u isti mah. Junaci , nos u jastuk! Niko ne mora znati šta je.
Važno je da nešto postoji i da to nešto traje i kažem: bas nije nagovaranje
Ko neće dalje da sluša - neka zapuši uši. Važno je šta je skriveno u nama, u duši.
A ova pesma je oko što vidi i kroz tamu.
Nju nećeš prevariti kao tatu i mamu
2
Evo o prvoj ljubavi još samo nešto malo: nek ne zaboravi niko - ona je iapk večna. Ona je kao nebo što se uskovitlalo kad je u zoru palo u ogledala rečna. Ona će ostati sramežljiva i vitka u nekim budućim staricama koje sad krišom sanjaju odrezane vitice i žure da završe sve zadatke na vreme, i u nekim budućim penzionerima koji gaze po blatu i skakuću po baricama, skupljaju sličice fudbalera i dobijaju jedinice zbog Pitagorine teoreme. Ona je najlepša ljuljaška između radosti i samoće kad se najviše hoće, a niko ne zna šta hoće.
I kad godine minu u beskraj...u daljinu...
i prođu mnoge lepote i svenu mnogi cvetovi, jedino prva ljubav ostaće negde u oku, u nekim običnim stvarima, u požutelim spomenarima kao večno novi nepoznati svetovi.
Zato i vredi sanjati, zato i vredi želeti, - šta nas se ostalo tiče!
Zato i vredi napisati i kao plakat podeliti ove šarene reči koje na pesmu liče.
3
Najzad,
u prvoj ljubavi rađa se i prva bora ovde negde na čelu i celog života te prati
Rađa se prva tuga i prva ljubomora i prvi put se pati.
I odjednom ti drugčije izgleda čitav svet. Nešto u glavi gori, nešto tutnja i vri.
To nije kao matematika. Tu su dva i dva često - pet A često - nisu ni tri.
Ne pitaj zašto odkud odjednom košava briše.
To možda i nije vetar.
To prva ljubav uzdiše.
Ne pitaj odkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak, već neko zbog ljubavi plače i trepavice mu slane i rukavi mu slani kao presoljeni ručak i kao okeani.
Uostalom
šta vredi o prvoj ljubavi i dalje da se soli. Izvoli, samo izvoli,
pa ako je tebi isto ovako - ti kaži, a ako nije isto - onda sve se ovo ne važi.

Snovi
Velike ruke imaju ušće koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozračne puteve ka ravnici Ja imam samo san, običan malecki san u kome za pedalj bliže ponekoj zvezdi i ptici
U zoru od svega toga čitavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivičene zelenim.
I uopšte, zvedo i ptico, uopšte - celi svete, divno je kad se u nama čekanje javi, pa se od toga na usni nešto rumeno isplete i nešto graorasto i zeleno u glavi.
Kako se sanja
Treba nešto da se usni Ali kako? Treba da se usni tako da ne bude baš ovako i onako, već da bude i ovako i onako. Ako treba da se usni, onda - tako.
Kad kraičak levog oka sjaj zalije, kad kraičak desnog oka bol zalije, kad kraičak desnog uha dah zalije,
kad kraičak desnog uha smeh zalije, ne pitaj si ni: šta li je, ni: čemu je, ni: da li je?
Uzmi malo sna u saku i protrljaj oči svoje.
I odjednom znaćeš: to je.
Koje?
Moje ili tvoje? Ne benavi, svete plavi, ko da moje nije tvoje, ko da tvoje nije moje.

Usne
Usne jedino zato postoje da s nekim podeliš nešto svoje.
Kad dlanovima pritisneš čelo. Tu gde je neka vatra u glavi, ne skrivaj ljubav neveselo, - svima je ispričaj, - svima javi.
Kad jedno leto u pege čelo oko nosa se zgusne, sav svet nek sazna šta se to htelo, što se to srelo što se to smelo i što su odjednom slađe usne.
Usne su da se nešto šapne.
Usne su da se nešto nasluti. Zatim da na njih zvezda kapne i da se prvi poljubac nikom. nikada nikom ne prećuti.
Usne jedino za to postoje da s nekim podeliš nešto svoje.

Nosač
I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresairan da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove.
I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana,dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama.
III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?
XIV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskračale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Mika Antić o susretu sa Dušanom Radovićem





Jednoga dana, ima tome više od dvadesetak godina, upoznam u Beogradu Dušana Radovića. Imali vremena, pa šetamo tako ulicama i razgovaramo. U stvari: on ćuti, a ja govorim, govorim… Odemo i do Jugoslovenske autorske agencije, kao: ja tamo nešto imam posla. A nemam, nego mi lepo zvučalo kad se kaže Jugoslovenska, pa autorska, pa još i agencija. Idem ja da vidim šta je to.
Bio sam tada pun nekih sumnji u to što pišem (i danas sam pun sumnji) i više od sata mučio sam Radovića čitajući mu, u hodniku agencije, neobjavljene stihove za decu. Sećam se, kao da je bilo juče, jedne od tih pesama:

Jesen je skitnica sa kosom od žutih trava.
Ovaj romor u granju,
to je,
u stvari,
njen glas.
Video sam je jutros gde u vrbacima spava.
Da se kladimo:
evo je sutra i kod nas.

Ne znam kako vi,
ali ja mnogo volim kad ona stigne
i kikoće se
i vrti
i tutne mi grozd u dlan,
i kucne u svako okno,
i svakom vrapcu namigne,
i uopšte: izmotava se ceo dan.

Pljuskom te začas polije,
pa se izvinjava.
Istrese naramak smeha pred svakim vratima.
A uveče,
u parku,
pažljivo pogasi zvezde kada pođe da spava
i zašareni ulice lišćem ko cirkuskim plakatima.

Nad vidicima oblaci — zastave od sivog platna.
U krošnjama šapat svežine, bunovan i tih.
A vetar je nepodšišani deda
pomalo blatnjav i zlatan
koji ume da zviždi u prste bolje od svih.

Ne znam kako to vi,
ali ja mnogo volim kad jesen naiđe,
pa sve ulice bojama kiti i zavejava…

Ona je,
u stvari,
to šaputanje lišća niz drumove od sunca riđe
i skitnica sa kosom od žutih trava.

Radović — kao Radović. Ni da se osmehne, ni da se namršti. Posle mi kaže: “Ima li tamo u Novom Sadu, gde živiš, neko izdavačko preduzeće koje štampa knjige za vrapce?”
Gledam i nije mi jasno šta hoće. Kažem: nema.

“A izdavač za lišće ili travu? Da štampa knjigu koju će čitati drum ili sunce?”

“Ovo su stihovi za decu,” kažem ja

“Kad su za decu, zašto u njima nema dece?”

Taj razgovor s Dušanom Radovićem naterao me je da počnem ozbiljnije da razmišljam o vama. Ali trebalo mi je čitave tri godine da konačno dođem do jedne pesme koja nije samo vic u stihu, nego nosi u sebi i poeziju.
Tako sam počeo da vas poštujem. Ali ne samo vas. Čim sam imao u rukama prvi ciklus “Plavog čuperka”, znao sam da ja to polako počinjem da poštujem i sebe kao pisca.

“Poemu Prva ljubav napisao kad sam bio prvi put u životu zaljubljen. Činilo mi se tada: u beskonačnost, u nedogled. Sasvim sam siguran da nikad neću napisati knjigu o drugoj ljubavi, jer druga ljubav ne postoji. Postoji samo prva ljubav i nijedna više. Kad se čovek zaljubi drugi put, mora onu prvu ljubav da izbriše kao da nikad nije postojala i da ta druga postane njegova prva ljubav.
To nije kao u školi: idem u drugi, treći, sedmi razred. I sedma ljubav mora biti prva ako je prava. Sve ostale se brišu. Ja to naročito govorim zbog devojčica, u ime nas muških. Devojčice nas muškarce slabo poznaju. Mi smo nežni, osećajni i često vrlo tužni kad primetimo da se neka od njih zaljubila u nas dvadeset četvrti put, a večito nas upoređuje sa nekim ko je bio šesnaesti ili osmi.
Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.” –
----------------------

U ovu noć, kad se magla u daljinama zgrušava i razliva, kad niko i ne pokušava da mi razume u zenicama ove varnice, nisam, valjda, uobrazio da sam jedini ovako lud i naivan, i divan, divan kao izlog periferijske starinarnice u kome ima mina.

Vetre, izvolite samo, pobacajte lišće u reku, kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav od pet zelenookih slova, i laž, najdetinjastija laž, od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre, šta nas dvojica znamo, možda u ovom trenutku u sve žute vagone na nekim dalekim žutim prugama ulaze devojčice iz naših žutih snova, devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se, inače sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

U ljude upisuj druženja,
al nikad srca oluju.

Ljudi te pažljivo slušaju,
al samo svoj glas čuju.

Zato im što manje kaži.
Ljudi su tek onda ljudi

kad im se ništa ne traži,
a mnogo im se nudi.

Ljudi su čudne biljke.
Kad rastu - u sebe siđu.

Sretnu se. Pa se raziđu.
Ili se mimoiđu.

"Hoću da podelimo noćas ovu poslednju krišku sna i ćutanja
I sažvaćemo je svako nad svojim krilom halapljivo i gladno."

"Desilo se upravo onpo što sam slutio da će se jednom desiti...postalo mi je svejedno.Možda ćeš jednom vrištati moje ime,ali se bojim da neću čuti.Zaglušilo me je previše tišine,"

Samoćom`, reče on, `nasleđuju se prostori. Boraviti u sebi, znači: biti na putu.
Samoća ima svojstvo isceljenja od sebičnosti. Ona nije odvajanje, nego pripajanje stvarima.

"...kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo. Odjednom hoću da se odmorim od svega što me je razvlačilo na sve strane, odjednom hoću da doživim jos jednu godinu snova..."

...dok svi kukaju o kojekakvim problemima, ja i dalje verujem, đavo ga odneo, da na svetu ima i lepih stvari. A ima ih, verujte...