Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

"Prazna je torba najteža" - pevaju Cigani dok se vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim: "Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna. Nijedna gipkost ovog pomalo okoštalog sveta.''

U celom svetu kad pišu bajke
- bio jednom, bilo jednom,
uveravaju te da je to istina.
Jedino u Zakavkazju počinju bajku:
Bilo jednom, a možda i nije bilo.
Ti veruj ako hoćeš a možda i ne moraš.
Kad je reč o meni stvar treba završiti zakavkaski:
''Bio jednom, a možda i nije bio...''

"I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja. Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari."

A o kiši ti nisam ni rekao:
sve mi je usne ulubila.
Malo me ljubila.
Malo ubila...

Ponekad pomislim da pesme pojeftinjuju kad se izgovore ili napišu. Mnogo su čestitije, bolje, veće i čistije kad su u čoveku.

Moje detinjstvo je bilo siroto. I u senci.
Nisam dobijao darove...
Možda sam zbog toga bio,
više od mnogih dečaka,
zagledan u tajanstvo živih stvari.

Znaš li koliko sam puta poželeo da budem Sunce u tvom osmehu od koga ćeš blistati celoga života...

PROLEĆE

"Ne, ljudi moji, pa vi grešite!
Proleće nije ono što vi mislite.
Proleće nije kad cvetaju ljubičice
niti kada rastu visibabe bele...
Proleće nije ni kada se sneg topi
niti kada sunce malo toplije greje...
Proleće nije ni kada pupoljci ploda izviru sa grana
niti kada se ptice vraćaju sa juga...

Proleće je, ljudi moji, nešto sasvim drugo...
Ono nije godišnje doba...
Proleće je nešto u nama...
Proleće u meni probudi se i zimi, čak i na leto..
Proleće je kad mi njena ljubav srce greje.
Proleće je kad se ona sa mnom smeje.
Proleće je kad od njenog poljupca utonem u san.
Proleće je kad sa njom ja dočekam dan.
Proleće je i kada mi njen osmeh osvetli put.
Proleće je kada me ona umiri kada sam ljut.
Proleće je kada ja nju volim...
Proleće je kada se za ljubav borim.
Proleće je nešto što u meni nikad umreti neće.
Proleće je doba od preostala tri veće.
Ko ovakvom mom proleću nije odoleo
taj u životu nije iskreno voleo.."

Kažu da me po osmehu poznaju - da je on moje drugo ja... Ja svoju dušu ispunjavam nekim lepim trenucima, nekim sitnicama. Meni i malo znači mnogo. Ne očekujem puno od ljudi, zato i kad dobijem mrvicu - obradujem se, poput deteta koje u pesku među toliko praznih školjki uspe biser pronaći! A ljudi su upravo takvi - mnoge će more života izbaciti na vašu obalu, a samo će retki u sebi... biser nositi…

BALADA

Od svih si devojaka bila tiša
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša,
Tako krvnički ko čuvari reda...
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Između bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.

Pokušaj unazad dane da brojiš.
Pokušaj unazad sate da brojiš,
u svaki kutak života zađi
i sve propušteno ponovo nađi.

Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama.
Izaberi najdužu. Najtežu.
Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo
Azbuku sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih , kao rumena semenka,
bude po jedno tvoje malo srce.

Dok svi kukaju o kojekakvim problemima, ja i dalje verujem, đavo ga odneo, da ne svetu ima i lepih stvari. A ima ih, verujte.

Svako je dno - svemir nečemu ispod njega. Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.

Pomešan s lišćem,
vetar ima mek i žut glas,
kao ona devojka kojoj sam obećao
na stepeništu katedrale
da ću kupiti jedno od Kornatskih ostrva.