Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak–sanjalica,
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo,
i to bez razloga plavo,
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Uzmi zato britvu,
pa prvom maleckom boru
ureži ,dok nije kasno,
svoje srce u koru.
Upiši ljubavi breme
i ne brini za vreme.
Ako slučajno prodješ
tuda kroz mnogo dana,
poznaćeš svoja slova
ogromno uvećana.

Ne pitaj otkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak i kao okeani.

Treba mi još jedan život...
Još jedan za ljubav, još jedan za suze.
Da ispravim stare greške i napravim nove.
Treba mi novi život,
da ga uredim po svome.
Treba mi novi život za stare ljubavi i stare tuge...
I novu sreću...
Za druge osmehe i drugačije korake.
Ovaj mi jedan nije dosta za sve..

"...Koliko ja razumem,
najveća poezija je
trenutak kad nisi svestan pesme.
I najveći je život kad nisi
svestan da živiš,
nego misliš da sanjaš."

"Svake subote poštar ti je donosio
od mene po jednu poruku.
Sećaš se, pisao sam ti sa zvezde Vege. Pisao sam ti iz oka jednog kita.
Pisao sam ti iz srca jednog sata.
Pisao sam ti sa Kolumbovog broda.
Uvek je bila prava marka. I pravi pečat naše pošte od prekoputa..."

ANĐA

" KAKO: cigansko dete,
pa da ima plavu kosu ?
Kako to? Ko je Anđu
uvračao:
plava kosa - plave oči ?
Niko ne zna čija sam,
mesto oca mog i moje
matere,
češljao me vetar žut od
hmelja.
Eto zašto imam plavu
kosu.
Gledala sam u nebo.
Gledala sam duže od sve
druge dece.
Glava mi se napunila
meda, ptica i koljiva.
Eto zašto imam plave oči.
Ciganin nije ni beo ni crn.
Ciganin je svako ko ima
dva srca.
Jedno - da ga ubiješ u
srce.
Drugo - da mu ga
pojedeš sa usta ."

„Ciganin je svako ko ume lepo da sanja, lepo da voli, lepo da misli, lepo da bude srećan, lepo da bude nesrećan, lepo da bude tužan, lepo da plače… Pa onda kad čuje muziku, ne može da izdrži, mora da peva pa da igra, pa onda kad stoji u mestu mora da putuje, da skita… Ume lepo, najlepše na svetu da laže. E, ja to umem. Ja ne znam da li vi umete, ako neko od vas ima neku od tih osobina, onda je malo od moje sorte.“

Jesi li čuo za maslačke?

Kako možeš da poželiš želju sa njima?

Samo zatvoriš oči, poželiš želju… i onda duneš.

- Zašto duvaš u njega?

- Jer je želja u tome. Baš tu.

U sredini njega. I kad duneš,

želja se oslobodi i može da se

ostvari. Hoćeš da probaš?

Želje su važne… i moraš uvek

verovati da će stvari biti bolje

nego što izgedaju sada.

- Hoćemo li se opet videti?

- Ne… nećemo. - Zašto?

- Sećaš li se kad sam ti pričao

o maslačku? Kako moramo da

oslobodimo želju? Nekad je tako

i sa ljudima. Pustiš ih da odu..

ali ne i da te zaborave.

Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane
i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem.
Iznervira me neko.
Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio, psovao.
Ja – ništa.
Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh.
Jer kako možeš nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?

Ustani Ružo, očešljaj se,
došli su ti Romi, prosci.

- Neću ga, majko, ne mogu, jer je Miloš mator, jer je mnogo crn i garav, ko garava šerpa.

Ustani, Ružo, očešljaj se, Miloš te je kupio.

- Čekaj samo dok ja umrem, pa me više nikad nećeš naći, samo će doći jedna luda 'tica
na moj grob, da mi plače, ko da mi je ona mama, a ne ti. Samo će doći jedan blesav vetar na moj grob, i šareno šašavo cveće, da mi plaču, ko da su mi oni mama, a ne ti.

- Čekaj samo dok umrem, pa ćeš da me uvek praviš od blata, da oživim.
A, ja ništa.
Nikad više.
Sad vidiš da ne mogu da ustanem, ni da se očešljam, ni da obujem bele cipele.

- Sad vidiš da ne mogu da se udam
od jedanaest godina.

Kad sam bio garav
U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.

Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.