Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak–sanjalica,
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo,
i to bez razloga plavo,
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Uzmi zato britvu,
pa prvom maleckom boru
ureži ,dok nije kasno,
svoje srce u koru.
Upiši ljubavi breme
i ne brini za vreme.
Ako slučajno prodješ
tuda kroz mnogo dana,
poznaćeš svoja slova
ogromno uvećana.

Ne pitaj otkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak i kao okeani.

Treba mi još jedan život...
Još jedan za ljubav, još jedan za suze.
Da ispravim stare greške i napravim nove.
Treba mi novi život,
da ga uredim po svome.
Treba mi novi život za stare ljubavi i stare tuge...
I novu sreću...
Za druge osmehe i drugačije korake.
Ovaj mi jedan nije dosta za sve..

"...Koliko ja razumem,
najveća poezija je
trenutak kad nisi svestan pesme.
I najveći je život kad nisi
svestan da živiš,
nego misliš da sanjaš."

"Svake subote poštar ti je donosio
od mene po jednu poruku.
Sećaš se, pisao sam ti sa zvezde Vege. Pisao sam ti iz oka jednog kita.
Pisao sam ti iz srca jednog sata.
Pisao sam ti sa Kolumbovog broda.
Uvek je bila prava marka. I pravi pečat naše pošte od prekoputa..."

ANĐA

" KAKO: cigansko dete,
pa da ima plavu kosu ?
Kako to? Ko je Anđu
uvračao:
plava kosa - plave oči ?
Niko ne zna čija sam,
mesto oca mog i moje
matere,
češljao me vetar žut od
hmelja.
Eto zašto imam plavu
kosu.
Gledala sam u nebo.
Gledala sam duže od sve
druge dece.
Glava mi se napunila
meda, ptica i koljiva.
Eto zašto imam plave oči.
Ciganin nije ni beo ni crn.
Ciganin je svako ko ima
dva srca.
Jedno - da ga ubiješ u
srce.
Drugo - da mu ga
pojedeš sa usta ."

„Ciganin je svako ko ume lepo da sanja, lepo da voli, lepo da misli, lepo da bude srećan, lepo da bude nesrećan, lepo da bude tužan, lepo da plače… Pa onda kad čuje muziku, ne može da izdrži, mora da peva pa da igra, pa onda kad stoji u mestu mora da putuje, da skita… Ume lepo, najlepše na svetu da laže. E, ja to umem. Ja ne znam da li vi umete, ako neko od vas ima neku od tih osobina, onda je malo od moje sorte.“

Jesi li čuo za maslačke?

Kako možeš da poželiš želju sa njima?

Samo zatvoriš oči, poželiš želju… i onda duneš.

- Zašto duvaš u njega?

- Jer je želja u tome. Baš tu.

U sredini njega. I kad duneš,

želja se oslobodi i može da se

ostvari. Hoćeš da probaš?

Želje su važne… i moraš uvek

verovati da će stvari biti bolje

nego što izgedaju sada.

- Hoćemo li se opet videti?

- Ne… nećemo. - Zašto?

- Sećaš li se kad sam ti pričao

o maslačku? Kako moramo da

oslobodimo želju? Nekad je tako

i sa ljudima. Pustiš ih da odu..

ali ne i da te zaborave.