biljana

First topic message reminder :

Znate, ono što je stvarno važno, jeste da su ljudi oko vas srećni i zdravi. Sve ostalo je poput kapi kiše na pesku.



Paul Walker

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta biva kad se brat i sestra
i mati i prijatelj polako raziđu
i pljusak se kroz rastresitu humku sruči,
i treba li se bojati pauka savesti
i šta on među crvima i stonogama znači.

Javiću ti ima li razlike
između grumena zemlje i čoveka,
između suza i voda ponornica,
i treba li strepeti od izjednačenja
sa biljkom, kapljom i mineralom,
a i tebe to molim.

Javiću ti treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate ruke
i da li se njihova vrednost tamo menja
i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca,
i šta on u susedstvu večne ravnodušnosti znači,
i šta bude sa munjama i dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim.

Ako prva odem, javiću ti
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime sećanja
i da li će te naneti kadgod na moje obale,
a i tebe to molim.

Desanka Maksimović

I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, –
reci, da l’ te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća –
reci, da l’ te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?

II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog’o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek’o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog’o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reči davno rečeni’
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek’o,
bila je laž.

III

O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kad te videla nisam

Desanka Maksimović

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.
Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda

Ja ne biram ono što imam.

Ne biram, u stvari, ništa, ni rađanje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto.

Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nad mnom je svejedno, ali neću da znam za to, svejedno dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.

Molba Mladosti
O, mladosti, mladosti,
da brzo odlaziš, ljudi kažu.
Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
jednog bola i jedne radosti;

Oko vrata svog zasadiću visoke
borove, i bršljane, i paviti;
Vetrove i reke široke
bujicom ću naviti
svud oko našega brega;
A vidik u krug ću zaviti
cičom i smetom snega.

O, mladosti, nemoj od mene otići:
niko neće moći u tvojoj suzi
biti ovoliko ludo lud,
ni ovako sumoran u tvojoj radosti.

O, mladosti, mladosti,
ni u čijem srcu neće tvoja žud
u ovoliko sunce porasti;
Niko neće ovoliko čistih
imati grehova ni strasti.
O, mladosti, mladosti,
da sobom odnosiš, ljudi kažu,
svoje bolove i svoje radosti.

Ali ja te neću nikad pustiti.
Oko srca svoga postaviću stražu
jedne ljubavi što mene voleće;
U vrtu svome zasadiću proleće;
sve mirise slatke zarobiću
što bregom nihaju leti;

Sva sunca, sve zvezde zadobiću
na nebu da našem rumene;
pa nećeš ni moći, ni hteti

D.Maksimović

Htela Bih Da Zaspim
U magli započinje svetska smutnja,
po zemlji, u mraku, drveće - luta,
to u vidu grozdova beži vino sveže,
to zvezde iz kuće u kuću beže,
to reke počinju da teku ka izvorima!

Htela bih da zaspim na tvojim grudima.

M.Cvetajeva

Marim ja...

Vrteli se tockovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet bese premija.
Smakla se o stepenik njena stikla.
Nekad su pogledi bili cista hemija.
Dobro je pocela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine puni nade.
Preko gimnazijskog bedema,
k'o pravi dekor za avanturu
prosuo je nezni purpur divlji badem.
Poneli nas vetrovi k'o maslacke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.
I curice su postale prve macke
a losi djaci odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlicno zvucalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale me oci sirom promenade.
A nju sam sretao slucajno,
uvek je s pogresnim bila ona,
ali znao sam da sanja onaj badem.
Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja proslih minuta i ova zrna sad.
I pred treci refren vec nismo mladi.
Usla je nedavno sama u kafe "Petrograd".
Suvise tajni u ocima,
u zlatni okov joj prstic pao.
Molio me dugi pogled da je kradem.
Dovraga, kafa je gorcila,
al' taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno divlji badem.

Pomislim nekad na bivsa jutra,
na bivse ljude i bivsa mesta,
al' put me vodi samo u sutra.
zivot je jednosmerna cesta.

Pamtim detinjstvo. Dom. Svaki kutak.
krov posle kise crven ko kresta.
ne mogu tamo ni na trenutak.
zivot je jednosmerna cesta.

Secam se svoje ljubavi rane.
Poljupca prvog u senci bresta.
Ne mogu nazad u sretne dane.
zivot je jednosmerna cesta.

Svi idu dalje, i ja sa njima.
zivotni pravac moram da pratim,
a toliko divnih casova ima
u koje zelim da se vratim.

U svoju proslost ne mogu stici
sve da pozivim godina dvesta.
Na drugu stranu uvek cu ici.
zivot je jednosmerna cesta.

Neki se rode kraj vode
Neki se rode kraj vode, plavetne,
i život im surov ritam nametne:
s neba sve i metalik BMW…
I one tanke talijanske cipele,
što lako gaze i dobro prolaze.

U leto nude nam geto, šatore,
pet zvezda za ljute okupatore.
Kinta-dve za noviji BMW…
U fond za tanke talijanske cipele,
što lako gaze i dobro prolaze.

Samo prebroje Švapce k’o deca klikere,
i samo nataknu tamne cvikere.
Miki, pa to je kao na sliki:
Orlovi rano lete na plavim markama,
a galebovi nad belim barkama kruže, to je nepravda druže…

Mene je geografski faktor omeo
da ikad vozim alfa romeo,
nervi su na rezerevi…

Neki se rode kraj vode, i to je kraj,
furešti furaju sve za zimmer frei:
nov TV i felge za BMW…
I nove tanke talijanske cipele,
što lako gaze i dobro prolaze.

Samo prebroje Švapce k’o deca klikere,
samo nataknu tamne cvikere.
Miki, to je kao na sliki:
Orlovi rano lete na plavim markama,
a galebovi nad belim barkama kruže, pa to je nepravda druže!

Ometen, dakle, pomenutim faktorom,
jurim kroz njive sportskim traktorom.
Nervi su na rezervi…

Moj život nije toj priči ni nalik,
ja imam srp i čekić metalik,
i čekova za još par vekova…
Na mom su putu mutne baruštine.
Hiljadu rupa odavde do skupštine.

Rođen sam kraj kanala za navodnjavanje,
meni je glavna stavka davanje.
Miki, a dotle na onoj sliki:
Orlovi rano lete na plavim markama,
a galebovi nad belim barkama kruže, pa to je nepravda druže…

Cipele tanke su za šminku i za jazz,
a bata nosi model stiplčez.
Nervi su na rezerevi.

Samo prebroje Švapce k’o deca klikere
i samo nataknu tamne cvikere.
Miki… kao na sliki:
Orlovi rano lete na plavim markama…
A galebovi nad belim barkama kruže…