biljana

First topic message reminder :

Znate, ono što je stvarno važno, jeste da su ljudi oko vas srećni i zdravi. Sve ostalo je poput kapi kiše na pesku.



Paul Walker

Nisam od onih naivaca koji jedva čekaju neki budući dan i raduju se rođendanima i novim godinama, naprotiv, meni već dugo smeta što vreme prolazi. – Đorđe Balašević

Prijatelji su poput saputnika na putovanju koji pomažu jedan drugome kako bi se zadržali na putu u srećniji život.

"Biti svoj u svijetu koji stalno pokušava od tebe napraviti nešto drugo najveće je postignuće" ~ Ralph Waldo Emerson

''Svaki čovjek vrijedi onoliko
koliko životne radosti ima u njemu,
i to ne bučne i spoljne,
nego tihe, duboke i unutrašnje radosti
koja je upućena na stvaranje u opštem interesu.'' __ Ivo Andrić

Nemam više vremena
Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca;
Nemam kad da razlažem naa sastojke nebo,
Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
Ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.
Desanka Maksimović

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.
Desanka Maksimović

Molim te, poslušaj ono što ne kažem
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.

U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sam sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati veštačke, lažne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.

Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Charles C. Finn

"Nije važno koliko sporo idete sve dok ne zastanete."

Stara majka uči plesti
unučicu svoju milu, –
to je škola vrlo stara,
na bakinom dragom krilu.

Stara majka tako dobra,
a poslušna unukica, –
to je slika vrlo stara,
na njoj uvek druga lica.

Ova ista stara duša,
učiteljka sada što je,
učenik je negda bila
na krilcu bake svoje.

A ti, mala, što sad učiš,
vi”š tako ćeš jednom i ti
unučici svojoj dragoj
učiteljka dobra biti.

Godine se brzo kreću,
te zidaju i kad kvare,
vreme ide, vreme leti
i ponavlja slike stare…

Jovan Jovanović Zmaj

Pesnik poljem ide. Gleda i, bez reči,
Divi se; i sluša: lira u njemu zveči.
Videć gde dolazi, cveće pred kojim
Rubin tamni, cveće koje bojam’ svojim
Sjaj potamnit može repa paunova,
Cvetići od zlata i modri cveći mali
Dočekuju njega lica misaona
Il koketna, i vratom dok su njihat stali,
Ko da stoji cika: “Gle nam miljenika!”
Pun svetla, sene i žamora živih,
Puk veljih stabala, koji u šumi živi:
Svi ti starci: tise, lipe i javori,
Časni hrasti, vrbe s borama na kori,
Brest s crnim granjem: teški od mahovine,
Ko ulemi kad se pokaže muftija,
Onome, što ide, dubok poklon čine;
Glava od lišća i brada od bršljana se svija
K zemlji. I dok čela sjaj mu promatraju,
“On je! Sanjar!” ide Šapat po svem gaju.

Viktor Igo

Oda srećnom danu

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.


Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

P.Neruda

“Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.
Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajuci gorko more.

-Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
nož za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

Kume, hoću da umrem
pristojno u svojoj postelji
od čelika i, ako je moguce,

sa holandskim čaršavima…
Zar ne vidiš moju ranu
od grudi do grla?

-Trista crnih ruža
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i miriše
oko pojasa.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesečeve,
gde kaplje voda.

Već se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Širok vetar ostavljao je
u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka.

-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?
-Koliko puta te je čekala
sveža lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.
Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,

sa očima od hladnog srebra.
Mesečev stalaktit od leda
drži je nad vodom.
Noć je postala intimna
kao mali trg.

Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelene vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

Frederiko Garsija Lorka- Mesečareva romansa

Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana
pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše
seti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
smejala si se, i ja sam se smejao
sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sećaš li se, sećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga.
Jedan čovek ispod neke kapije, zaklonjen
viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ozarena, očarana
i bacila si mu se u zagrljaj
Sećaš li se Barbara,
ne ljuti se što ti kažem ti
jer ti kažem svakom koga volim
pa čak iako ga ne poznajem.
Sećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad
tu kišu tako bledu i tako srećnu
tu kišu nad morem, nad arsenalom
nad brodom iz Cezana
Oh, Barbara
velika je svinjarija taj Rat i šta je sa tobom
sada
pod kišom od gvožđa, vatre, čelika, krvi
A onaj koji te je stezao u zagrljaju, zaljubljeno
da li je umro, nestao il je još živ
Oh, Barbara
još uvek kiša pada nad Brestom kao što je padala
nekada
Ali nije to isto, jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše, užasne i očajne
A nije ni onaj potop kiše, gvožđa, čelika, krvi
već prosto kiša iz oblaka koji nestaju kao psi
kao psi koje donosi vodena struja iz Bresta
da istrunu negde daleko, vrlo daleko od Bresta,
od koga nije ostalo ništa.

Sećaš li se Barbara (Žak Prever)

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu –
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu…

Konstantin Simonov

Ako...


Ukoliko možeš da sačuvaš glavu kad oko tebe
Svi svoju gube a tebe smatraju krivim
Ukoliko možeš da sačuvaš veru u sebe
Kad ostali svoju sumnju upiru u tebe
Ali da opet daš odušak njihovoj sumnji
Ako možeš da čekaš, a da te čekanje ne umori
Ili dozvoliš da te lažu a da sam ne upadneš u tu klopku
Ili da dozvoliš da te mrze a da ne podlegneš i sam mržnji
A da opet ne hodaš previše važno ili pričaš previše mudro

Ukoliko možeš da sanjaš a da snove ne učiniš svojim gospodarem
Ili da misliš a da ti misli ne postanu same sebi cilj
Ukoliko možeš da se suočiš sa Trijumfom i sa Katastrofom
A da ih posečeš istim mačem
Ukoliko možeš da čuješ istinu koju si izrekao
Izokrenutu i pretvorenu u zamku za budale
Ili da gledaš životno delo svoje…



Ukoliko možeš u jednom deljenju
Da sve svoje pobede staviš na kocku
izgubiš i kreneš ispočetka
I nikada ne izgovoriš ni jednu reč o svom gubitku
Ukoliko možeš da radiš
Dugo nakon što te srce, nervi i snaga izdaju
I da te to drži i kada više ničega u tebi nema
Osim Volje koja kaže: Drž’ se!

Ukoliko možeš da govoriš pred gomilom i sačuvaš svoje poštenje
Ili da hodaš uz kraljeve i ne izgubiš se u taštini
Ukoliko te ni budale ni dragi prijatelji ne mogu povrediti
I ako svi ljudi računaju na tebe ali niko isuviše jako
Ukoliko možeš da ispuniš poslednji minut
Sa šezdeset sekundi vredne završnice
Tvoj je Svet i sve u njemu
I što je bitno
Bićeš Čovek, sine moj!


Rudyard Kipling

Ne molim Te, Gospodine, za čuda i viđenja,

nego za snagu u svakodnevnom životu.

Nauči me umijeću malih koraka.

Učini me sigurnom u razdiobi vremena,

obdari me osjetljivošću da odredim što je

veoma važno, a što manje važno.

Molim Te za razum da održim suzdržanost i mjeru,

da kroz život ne klizim već da razumno

odrađujem dnevni raspored, da zapazim svjetlost

i vrhunce, da s vremena na vrijeme nađem vremena

za ljepotu, umjetnost i kulturu.

Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i

budućnosti ne vode daleko.

Pomozi mi da dobro djelujem neposredno, da

sadašnji trenutak prepoznam kao

najvažniji.

Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve

dobro prolaziti.

Obdari me trijeznom spoznajom da su teškoće,

neuspjesi i udarci stalni pratitelji života - uz

koje rastemo i zrijemo.

Podsjeti me da srce često zamučuje razum.

(a ja baš srcem živim...)

U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji

će mi reči istinu.

Uvijek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govorite.

Istinu ne možemo reči sebi samima, ona nam

biva rečena.

Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku,

na pravu adresu uputim paketić dobrote uz

popratno pismo... ili bez njega.

Stvori od mene čovjeka koji će brazdati

duboko poput broda, kako bih dotakao i

one koji su «ispod».

Oslobodi me straha da propuštam život.

Ne daj mi ono što želim već ono

što trebam.

Nauči me umijeću malih koraka.


Antoine de Saint-Exupery

Čitav život je velika kosmička šala
''Čitav život je velika kosmička šala.
To nije neki ozbiljan pojam
- ako to prihvatiš ozbiljno
izgubićeš smisao.
To se može shvatiti samo kroz smijeh.
Zar niste primijetili da je čovjek jedina životinja
koja se smije?
Aristotel je rekao da je čovjek razumna životinja.
To ne mora biti istina, jer su mravi veoma razumni,
a isto tako i pčele.
Zapravo, pri usporedbi sa mravima,
čovjek izgleda veoma nerazumno.
A i kompjuter je veoma razuman, i pri usporedbi sa
njime, čovjek izgleda veoma neracionalno.
Moja definicija čovjeka je da je on životinja
koja se smije. Kompjuter se ne smije,
mravi se ne smiju, ni pčele se ne smiju;
samo se čovjek može smijati.
To je najviši vrh razvoja,
a kroz smijeh se može stići do Boga,
jer samo kroz najviše u tebi moguće
je dospjeti do beskraja.
Smijeh treba da bude most za to.''__Osho

''Treba živjeti zajedno sa nekim
ko je veoma blag i lake naravi,
i najmanje zlovoljan i ćudljiv;
ćud se prima od onih s kojima se družimo
i kao što neke bolesti
u tjelesnom dodiru prelaze na nas,
tako i duša predaje svoja zla bližnjima. ''__ Seneka

''Najljepše stvari dešavaju se drugima.
Međutim, oni to ne znaju.
Oni misle kao i mi,
da se najljepše stvari dešavaju drugima.'' ___Branko Miljković