Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Bilo da su iz Bačke, Banata ili Srema, Vojvođani imaju jedinstven običaj – sedenje na klupi ispred kuća. To je deo običajnosne svakodnevice, koje je sve manje u selima na severu Bačke, a razlog za to je manja populacija starijih žitelja, kojima je ta navika bila važan deo društvenog života.
Prema reportaži RTV-a, selo Stapar je veoma prepoznatljivo, ne samo po broju seoskih klupa, koje i danas stoje ispred kuća, već i po meštanima koji ne daju da se ta narodna običajnost zaboravi.

“Išao je voz ujutro i uveče, pa onda su klupe bile glavne, pa tada izađu ljudi i sednu na njih da vide ko ide na voz, a ko ide sa voza kući, i koliko ko nosi torbi, jel idu od prije, dolaze li ili ne dolaze… “, rekao je Aleksandar Volić iz Stapara.

Da li ispred svoje ili komšijske kuće, za Staparce je običaj sedenja na klupi i gledanje niz sokak uz divan deo svakodnevice već decenijama. –  Izvor: RTV (Vesna Milanović Simičić)

No, važno je napomenuti da ovaj običaj nije samo poznat u Vojvodini, on je svakako prepoznatljiv u svim krajevima i redovno praktikovan. Međutim, poseban čin, lagodnost i mirnoću odaju karakterne osobine stariji Vojvođana koji ovu naviku mogu uporediti sa društvenim mrežama koje koriste pretežno mladi.

*Ko odakle doalzi; Koliko ko kesa nosi – šta to nosi; Ko se kad vraća i odakle je poašao…samo su neke od informacije koje možete saznati od okupljene družine. Ipak, to nije glavna stvar, već sporedna, možda čak i neizbežna. Ovaj običaj je samo jedan od metoda druženja, okidanja vremena i pričanja priča meštana.

*Koliko su samo klupe značajne, koliko se na njima dogovaralo, ljubilo, sprijateljilo i svađalo pa mirilo – klupa je poseban društveni simbol. Čak i kad dva neznanca sednu jedan poerd drugog – prijatelji i kumovi se mogu roditi.

Sremci

Kad Bog stvori Srem stvori i nas Sremce
Pa sad kakvi smo, takvi smo, svoji na svome.
Nismo gladni, niti žedni, ne kukamo,
Ne brukamo, ni za čim ne žalimo
Po izgledu smo jedri i rumeni,
Po naravi prgavi i brzi
U radu marljivi, u odmoru šaljivi
Ali više na tuđ račun.
Dok radi i stvara oca svog poštujemo i slušamo,
Tek kad umre onda progledamo.
Svoje žene se ne bojimo, ali bez nje
Ništa ne smemo da uradimo.
Braću i sestre volemo dok ne počnemo
Da se delimo.
Od cele familije najviše volemo teču
A najrođeniji rod nam je šurakova žena.
Jako smo pažljivi i ne volimo jedni drugima da smetamo.
Kad jedan komšija izađe na šor, onaj drugi odma ulazi u avliju.
Dosta smo pobožni. U crkvu idemo jedne godine za Božić
A druge za Uskrs. Bogu se molimo uveče u krevetu,
Krstimo se tek kad počne da grmi.
A koliko nas ima? Mnogo brate, ne bi stali ni u jednu manju državu.
Za nekoliko decenija biće nas i više, kad postanu Sremci i
Svi oni koji su kasnije stigli ovamo.

(Radivoj Prokopljević - Proka)

Mesto sa najbezobraznijim imenom u Vojvodini



Severno od Planinske, naselje kod pruge ili Pičkovac… Sve su to nazivi koji su u upotrebi kod 95 odsto stanovništva Sremske Mitrovice za deo grada čiji je pravi, oficijalni naziv naselje Braća Maletić.
Različite su teorije o poreklu imena ovog mesta u Vojvodini. Od toga da je sagrađeno na velikoj udaljenosti od centra do toga da su njegovi prvi stanovnici bili ginekolozi.



„Kažu da su ginekolozi prvi koji su u ovom naselju sagradili kuću i da je naselje dobilo naziv Pičkovac“, navodi nam prolaznica.
„Ovo je periferija grada, ovde su nekada bile njive. Tu gde stojimo je bila bašta i ovaj deo Mitrovice je preko pruge, a sad imamo podvožnjak pa smo priključeni gradu, nemamo osećaj odvojenosti od centra grada prugom“, objašnjava jedan meštanin.

Da se ne stide imena, potvrđuje nam treći sused.

„To je normalno za ovde, mi smo se uklopili u to. Nije me ni sramota da kažem kad me pitaju odakle sam, ja kažem „Normalno, iz Pičkovca“.

(izvor, prvo 2013 Blic, pa svi ostali do ove godine, mnogo ih je da ne navodim)