Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)


DVA PUŽA

Na okišaloj betonskoj stazi, divovskoj za meleno biće kao što je običan livadski puž, odigrava se mala drama življenja.
Dva ljigavca, dva ljušturka, danonoćno, bez roptanja, nose i podnose svoju kućicu na leđima. Uputiše se oni u opasnu avanturu „pešačenja“ na duge staze: od procvalog ružičnjaka do carstva točirastih ladoleža.
Hiljadu i jedna prepreka preti neumornim pužićima na putu. Njihovo ljigavo klizanje stazom kojoj ne vide kraja, iz prikrajka posmatraju pas Džeki, koji bi se rado poigrao sa živim pokretnim kućicama, i lenji mačor Laki – dugo već taj prijaško vreba čudne kamiončiće bez vidljivih točkića. A i deda Luka, staro zakeralo, nešto mrzovoljno češka bradu prevrćući lulu međ zubima jer te „proklete pužonje“ zabalaviće njegovo omiljeno šetalište između redova razbuktalih ruža.
O svemu tome ništa ne znaju mali stanovnici deda-Lukinog vrta – oni samo lagano, mic-po-mic, klize li klize, uporno a gotovo neprimetno. Žure oni tako (ako u pužjem svetu uopšte postoji žurba) ne bi li stigli, bar do pogibije zmaja nebeskog, do spasonosnih cvetova belih, njihove privremene slatke ispaše i novog konačišta.
Koliko su blizu tankoj niti što njihov konačni pad u Ad znači – sporaći svesni nisu. Ali, treba putovati, a putovanje jeste trajanje. Uspeće u
svojoj nadpuževskoj nameri samo ako im pod papuču deda-Lukinu ne dospeju meke ljušturice. U njima postoji Nešto. To Nešto što migolji, pulsira, što diše, zove se – Život.
Dogodi li se da ne stignu do ladoležā koje nanjušiše svojim osetljivim, prozirnim, rogljastim antenama – kugla majčice Zemlje i dalje će besciljno leteti bezdanom svemira. Niko primetiti neće da je Planeta siromašnija za dva bespomoćna bića. Prema sudbonosnom damaru srca stvora zemaljskog – niko sažaljenja nema.
A ko li primećuje nâs, ljudske „pužiće“, u beznađu vasione!? Život je iskra, tren.

SKUPOĆA – MAJKA ŠTEDNJE

Još od rođenja prati me u stopu ta fatalna reč – skupoća.
’Oćemo li sinčiću kupiti pantalonice? – pitala bi majka oca, koji se odmah naroguši i počne trzati levim brkom čim mu spomeneš trošenje
„teško zarađenih para“, kako je imao običaj da procedi kroza zube.
Skupoća je, ženo! Okani se belaja! Imaš od starije dece, pa mu
obuci!
Kako ću, jadna, do lekara, sa muškarčićem u ženskoj odeći! –
zavapi majka!
Otac na to samo okrenu leđa i ode „da gleda svoja posla“.
Opet je poskupelo mleko, tatice! – reče majka kad stiže iz dućana.
Šta će ti tol’ko mleko!? Vama je malo cela krava muzara! – izdera se glava porodice, kao da se jadna kravica mogla pomusti samo do pola. Mi, klinci, samo se zakikotasmo na ove reči, bog zna zašto. Otac samo baci oštar pogled i – nasta tajac. Kad tatici brk zaigra, okani se kikotanja.
Matori, u kući je opet ’ladno! Porazboljevaće nam se ovi žgoljavci, a nemamo para za skupe lekove – molećivim glasom punim nade, prozborila bi sirota, dušebrižna majka.
Mani se ćorava posla! – odbrusio bi veliki tata. Prištedi malo ta drva... Skupoća te prosto tera na štednju, a ti ništa!
Moja majčica draga samo proguta knedlu zastalu u grlu, od nemoći, pa pomisli: „A za tvoje pivce za živce nema štednje? Za rođenu decu nemaš para!“ A ni da pisne. Takvih majki nema danas više...
I tako ja naučih, od najmanjih nogu, da u životu treba štedeti, kaiš stezati, ne rasipati pare nemilice. Samo mi ostade nejasno kako to ispada, po
očevim rečima, da je skupoća dobrodošla sirotinji, šta više, skupoća je
„majka štednje“!?
Pravo značenje ove očeve „duboke misli“ dugo nisam sasvim shvatao, ni posle prohujalih pet decenija. Nažalost, danas je sve više osećam, prepoznajem – sve mi seva na grbači.
Neću više o skupoći. Moram prekinuti – nemam para za lekiće: crvene pilulice, bele čaurice, pa džinovske zelene vitaminske... Evo, TV javlja:
„Hartija za pisanje i štampanje opet – poskupela…“

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)

NEŽELJENA FOTOGRAFIJA

O, vidi starog drugara! Iz osnovne meine Schule! – prilazi u zagrljaj, neočekivano, prilično osedeli Palika.
Jesi li to ti, „Pale“? – prihvatajući ruku, ali ne i zagrljaj, izusti otmeni gospodin, bar bi se tako moglo oceniti na osnovu njegove uštirkane garderobe i ulickanosti.
Ich, ich, glavom i bradom, stari druže! – reče prvi, malo podozrivo, ne nadajući se neprihvaćenom drugarskom zagrljaju.
Kada se ljudi sretnu posle punih pet i više decenija na tlu zavičaja, za jednog – bivšeg, a za drugog sadašnjeg, onda ne treba biti filozof pa ne uočiti da u slučajnom susretu dvojice starih drugova nešto, bez razloga, ne štima.
Izdvojiše se njih dvojica po strani, da razmene par rečenica. A bolje da i nisu! Uspešan zanatlija, „kapitalista“ Palika, ubrzo se pokaja što se obratio tom zadrtom Peri, nedruštvenom otpadniku još iz gimnazijskih dana. Verujući da će u obećanom besklasnom društvu svi biti ravnopravni, još gore, da će biti ’leba i bez motike, dr Petar, ginekolog, jer to on beše – življaše u ubeđenju: bolje zemlje od njegove Nedođije nema. Ne pomože tu ni očigledna domanovićevska provalija pred kojom je decenijama vođa slepac, niti teška gola egzistencija doktorčića – „majstora za abortuse“. Ne, stari socijalista, zadojen otrovom ideološke zaglupljenosti, ne prihvati iskreni zagrljaj drugara iz detinjstva, čoveka iz „kapitalističke branše“. A njegov drugar „Pale“ pređe blizu 1500 kilometara, sa jedinom željom: pronaći školske drugare iz predratnog zavičaja i ispuniti lični zavet – ovekovečiti fotografijom dragocene isečke iz života koji preseče svetska kataklizma četrdesetih. Doktor se ne htede slikati.
Ko je od ove dvojice veći Čovek: duševni stolar zapadnjački, nostalgičar, bez političkog pedigrea, ili samoživi socijalista, mrzovoljni doktorčić, „specijalista“ za uništavanje beba?

BAKINO JAJE
E, koko, koko moja! I ja ću ti u loncu završiti. Ne znam samo koja će pre od nas dve.
Ko-ko-da! Ko-ko-da!
Dobro, čujem te. Vidim, danas si nešto lenja – nijedno mi jajce još nisi darovala. A baš sam ti kupila lepo zrnevlje kukuruza, pravo zlato! I mrvice od hleba na tacnu stavila. Ta, šta ova luda baba brblja! Dobra si ti meni, najbolja kokica u selu. Praviš mi društvo. A kad zalepetaš krilima, baš me nasmeješ, puna si života. Ista si k’o ona moja lepršava unuka. Da, da, kokodačeš nešto na tvom jeziku, samo te baka ne razume.
Ko-ko-ko-ko! Ko-ko-ko!
Ajde-de, znam već šta bi rekla: nema ti ćerke, da sunce unese među zidove ove ledene kućerine. Vrat slomio i ko ju je takvu sazidao! Izvini, Panto moj, ne mislim na tebe, bog da ti dušu prosti. I dok si bio živ, u njoj bi samo prenoćio. Jurio si s posla na pos’o, ni za sebe nisi imao vremena, a kamoli za druge. I dok dlanom o dlan, život prođe, prohuja k’o lanjski sneg...
Dođi, kokice, da te baka malo izvede na travicu. Da se razletiš, sveta da vidiš. Bar ti nisi bolesna kao ova tvoja babuskara! A nema ko ni čašu vode da doda. Eh, teške sudbine!
Ko-ko-da! Ko-ko-da!
Šta ti je, mezimice moja? Da se možda ne hvališ? Sad će baka da vidi. Oho-ho, vidi ti nje, dobrice! Pa, ona rešila da mi pokloni još jedno jaje! Baš ti hvala, lepotice moja! Ta, nema te nigde na svetu! Eto, nakupila sam već čitavu kotaricu. Znaš, za onu moju unučicu. Baš voli bakine medene kolačiće, žute k’o sunašce žarko! Samo, kad će mi doći? Ne puštaju je da vidi svoju rođenu baku. Ne znam zašto!? Sav svet je poludeo. Neka ih. Samo nek je njima dobro. Jedino me ti ne ostavljaš samu, dušice draga...Gde mi je maramica?! I naočare! Baš sam zaboravna. (Šmrrrc!Šmrrrc!)

MAMINI MALI SEKSUALCI

Pod rascvetanom, razbokorenom zovom obično se okupljahu u sumrak prolećni. Opojni miris snežnobelih cvetova kao da ih je podsticao na tajnu „igru doktora.“
Devetogodišnji dečačić ne beše sâm u senci zovine krošnje. Ta slatka malecka iz „četvrtog-be“, njegova plavušasta vila, sa belim mašnicama na kikićima, baš je bila vragolasta. Znatiželjno bi svojim prstićima vešto čeprkala po njegovom džepiću od pantalonica, kao da traži na dnu dva zgrčena klikerčića. Neprestano je nešto cvrkutala o nekakvom pregledu, pa šuškanju kreveta u maminoj i tatinoj spavaćoj sobi i o neobičnim, prigušenim glasovima, nalik onima pri golicanju.
I čudo nenadano desilo se te čarobne zvezdane večeri. Šta li to snađe naprednog muškarčića, on sâm ne bi znao reći. Koji to gen prerano probudi još nejako stabaoce njegovo da se ka zovinim cvetovima, kao at propinje? Malena naivka, u ulozi medicinske „sestrice“, virnula, kaže, kroz ključaonicu i snimila vatrenim očicama „onu njihovu“ dečju igru: veštim prstima, pažljivi „čika doktorčić“ pregleda svoju „pacijentkinju“, šeta joj prstima nestašno preko nagog tela... Dečak ne poverova priči male uspijuše da su se tako „igrali“ njeni roditelji. I još kad ona nastavi da prebira nešto po njegovom džepiću govoreći kako taj njegov „mali veverić“ može, pri pregledu, brzo i puno da naraste, kao kvasac – on se, kao uhvaćen u zamku, začudi. Trže se i odgurnu joj ručicu van džepa, obraza pocrvenelih kao stidljiva bulka. Beše čudno zagolican između butinica.
Mala vragolanka to primeti. Zasmejaše se iskreno, skoro istovremeno, na ležaju od suve trave, pod cvetnim kišobranom. Gotovo se zagrcnuše od kikotanja, čiji uzrok im beše sasvim zagonetan. I istrčaše ispod zove, pa u bēg kući, razdvojeni.

Od sedam nekadašnjih čuruških vetrenjača, jedina koja je sačuvana, a i radila do pre 4-5 godina (odnosno 1970-tih godina) jeste ona na severozapadnoj ivici sela, na izlazu puta prema Bačkom Gradištu u vlasništvu Stojšin Radivoja, najmlađeg iz porodice Stojšin, koji i danas odlično poznaje ove neobične, džinovske mehanizme. Zna se da je ista izgrađena u Mađarskoj još 1834. godine gde je radila samo tri godine. Prema nekim izvorima to je bilo u varošici Hodmeze-vašarhelj. Već 1846. godine nju je kupio Čuružan, Sirotanović. Zanimljivo je da su celu vetrenjaču (mehanizam sa krilima) bez cigala preneli iz Mađarske do Čuruga jednim splavom. Sadašnja Stara Tisa kod Čuruga tada je još uveliko bila plovna i rečni saobraćaj je bio skoro jedina vrsta saobraćaja. Vetrenjača je podignuta uz samu Tisu na delu tzv. „Blizanci“, a na mestu kasnije čuruške klanice. Kako se naselje širilo, tako je i vetrenjača premeštena na mesto „Ždrepčare“, da bi je konačno 1912. godine Čupić Stevan postavio na sadašnju lokaciju. Ubrzo zatim, 1913. godine, od tadašnjeg vlasnika Nača Antala, vetrenjaču kupuje Stojšin Nikola, otac Radivojev. Osnovni objekat vetrenjače izgrađen je od opeke, u obliku zaobljene kupe. Donji prečnik - unutar objekta je 11 t, a debljina zida do prvog tavana je 3,5 cigle, starog formata. Idući naviše, zid je sve tanji, a gornji unutrašnji prečnik je 7,5 t. Računa se daje u nju ugrađeno 86.000 cigli, izuzimajući temelje. Pored toga u unutrašnjoj strani ugrađeno je još 7.000 ćerpiča. Visina samih zidova je 10,5 t, a dužina jednog krila je 12 t. Prema tome od najviše tačke krila do tla ima 25 t. Kompletan mehanizam vetrenjače izuzev kamena, bio je izgrađen od drveta. Tako su krila izgrađena od čamovine u obliku širih merdevina, sva četiri krila učvršćena su na bagremovom krstaku i to se sve okreće na debeloj drvenoj osovini - vretenu. Unutar same vetrenjače, uz pomoć drvenih zupčanika, obrtanje se prenosi na vertikalnu osovinu ili popu. Pri dnu vetrenjače, gde se nalazi glavni mehanizam za mlevenje, postavljen je na „popi" veliki zupčanik, brzo kolo, i nešto više manji zupčanik -sporo kolo. U vetrenjači postoje tri kamena. Ako je slab vetar radio je samo jedan kamen, pri jačem vetru uključio bi se i drugi kamen, a pri snažnom vetru radila bi sva tri kamena. Kamen je uvek morao biti dobro obrađen. Njegova masa je iznosila 1.300 kg. Gornji deo vetrenjače sa krovom bio je pokretan, kao tenkovska kupola i sa strane imao dva dugačka drveta tzv. kurjake, uz pomoć kojih su mlinari krila usmeravali tačno prema vetru, a pravac vetra su pored ostalih načina tačno određivali i pomoću jednog običnog vetrokaza - „petla“ postavljenog na vrhu krova vetrenjače...“

Najznačajniji period za Sremske Karlovce počinje po završetku Velike seobe Srba 1690. godine. Prema povelji cara Karla VI Karlovci su od oktobra 1713. godine određeni za sedište arhiepiskopa-mitropolita Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije. Samim proširenjem političkog značaja i nova uloga grada nametnuli su potrebu za konstruisanjem javnih građevina. Više od dva veka, bili su sedište političkog, kulturnog i duhovnog života srpskog naroda na teritoriji Austrougarske.

Janika Balaž rođen je 1925. godine u Lukinom Selu, kao Janika Rac (na mađarskom podrugljiv izraz za Srbina, zbog čega je i uzeo majčino prezime Balaž).
Odrastao je u Bečeju, gdje je već sa 10 godina počeo svirati u gostionici: "Društvo malih bogataša". Prvobitno je svirao violinu, ali kad je shvatio da nikad ne može biti najbolji violinist, počeo je svirati tamburu.
Sedam godina je svirao sa grupom "Braća kozaci" na području Subotice i Horgoša. Od 1948. godine radio je u tadašnjem Radio Titogradu. Boravak u glavnom gradu Crne Gore iskoristio je kako bi potpuno ispekao zanat.

"Maćika Petrović bio je tada naš najbolji primaš i vežbao je svaki bogovetni dan. Bio je malo pakostan čovek i nije voleo drugima da pokazuje svoje znanje. Titograd je tada bio u izgradnji te je pokraj vrata njegove kuće nedostajala jedna cigla. Ustajao sam rano ujutro, oko četiri, i kroz rupu ne samo slušao već i gledao kako Maćika svira", pričao je Janika 1985. za zagrebački "Start".

Od 1951. kada je osnovan pa do kraja svog radnog vijeka bio je u Radio Novom Sadu, danju, a noću po kavanama. Najčešće na Petrovaradinskoj tvrđavi, čiji je postao zaštitni znak ali i na Akropolju, širom Evrope, po Americi, Africi, Australiji. Nastupao je 36 puta u pariškoj "Olimpiji". Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, prema riječima Jovana Adamova, je to što je on suho napisane note oživljavao. "Uvek je bio, džezerskim rječnikom rečeno, bend lider. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža".

Na svojoj tamburi primu (bisernici) uspio je postići profinjeni ton koji se približavao boji violine. Sa lakoćom je izvodio bravurozne improvizacije pronalazeći uvek nove mogućnosti svog prima. U muziciranju na tamburi ostao je do danas neponovljiv i neprevaziđen. Sa svojim malim tamburaškim sastavom (osam članova) nastupao je na koncertima po cijeloj Vojvodini, kao i širom Evrope i Amerike. Učestvovao je u više dokumentarnih i igranih filmova. Posvećene su mu pjesme "Osam tamburaša s Petrovaradina" i "Primaši", a jedini je tamburaš kome je podignut spomenik (rad Lasla Silađija) koji ukrašava jedan od najljepših trgova u Novom Sadu.

Inače, za Tisu (pa i Biserno Ostrvo) vezane su i starije legende. Istorijska činjenica je da je Atila 'Bič Božiji, najveći vodja Huna, svoju prestonicu imao negde u ovom predelima. I jedno od tumačenja naziva mesta Ečka vezano je za njega. Ta legenda kaže da je mesto dobilo ime po Atilinoj ćerci - mezimici. Dalje legenda kaže da je Atila sahranjen sa ogromnim osvojenim blagom tako što je Tisa skrenuta pa je u njenom koritu napravljen grob dostojan Biča Božijeg; pa je Tisa potom ponovo vraćena u ranije korito.

Sat-Kula nalazi se na Bastionu svetog Luja. Sat potiče iz Alzasa (Francuska), a Petrovaradinu ga je poklonila carica Marija Terezija početkom XVIII veka. Sat predstavlja svojevrstan zaštitni znak kako same Tvrđave i Petrovaradina tako i Novog Sada. Stara kula je polovinom XVIII veka srušena, da bi je nakon toga zamenila današnja. Prečnik satnih krugova je oko 2,5 m; u samom satu nalaze se tri kugle (76 kilograma) i šetalica; sat se navija ručno, svaki dan. Postoji više zanimljivosti u vezi sa satom. Pre svega njegova mala kazaljka pokazuje minute a velika sate. Inače sat kada je hladno kasni, a pri lepom i toplom vremenu žuri; zato je dobio epitet „Pijani sat“

Pre 191 godine, 29. avgusta, jermenski bogataš Lazar Lukač svečano je otvorio novosagrađeni dvorac na levoj obali Begeja, u selu Ečka, blizu Zrenjanina, koji je nazvao Kaštel. Na balu je bilo mnogo zvanica sa evropskih dvorova, a goste je svojim virtuoznim sviranjem oduševio Franc List, tada „čudo od deteta“, kasnije slavni kompozitor.
Priča o Kaštelu počinje 1783. godine kada je jermenski bogataš Lazar Lukač na aukciji u Beču kupio 30 hiljada jutara zemlje na ovoj teritoriji, što je oko 18 hiljada hektara. Došao je iz Temišvara, gde je živeo sa porodicom i počeo da isušuje tešku banatsku zemlju, da pravi kanale i stvara plodnu zemlju. Težačke poslove su prvo radili Nemci, ali se nisu dugo zadržali, pa je doveo Bugare. Ni oni se nisu dugo zadržali, kao ni Mađari i Srbi koji su došli posle njih. Rumuni ne samo da su bili vredni radnici, već su se tu i naselili, pa su i danas najbrojniji među pet hiljada stanovnika Ečke.
Po ugledu na evropsku vlastelu, Lazar Lukač počinje da se bavi poljoprivredom i da pravi predivni dvorac. Počeo je sa radovima 1815. godine, a 29.avgusta 1820. godine bilo je svečano otvaranje. Prva tri dana kroz celo selo je bilo postavljeno posluženje za radnike i stanovništvo, a 29. uveče u parku koji zauzima površinu od 25 hektara, organizovana je velika proslava, kojoj su prisustvovale mnoge krunisane glave tadašnje Evrope.
Glavni kuvar je za tu priliku doveden iz Beča. Kočije i konji su blistali za doček 300 uglednih zvanica iz Beča i Budimpešte, među kojima je bio i čuveni grof Esterhazi, najbogatiji i najugledniji vlastelin u Ugarskoj. Kaštel je godinama bio centar okupljanja ljubitelja lova, iz zemlje i inostranstva, čiji su česti gosti bili srpski prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand.

Današnja zgrada Likovnog susreta nekada je bila porodična palata Ferenca Rajhla, izgrađena 1903/04 godine. Rajhl je uložio sav svoj kapital i stvaralački potencijal, ali je ubrzo bankrotirao, te je od 1908. godine Sud zaplenio svu njegovu imovinu i izložio na licitaciji. Banka kao novi vlasnik objavljuje u novinama javnu licitaciju, i prodaju svih predmeta u zgradi, kao i objekat. Umesto da ova kuća bude dom muzeja, kako je to onovremeno štampa apelovala na Senat, kuću je kupila Terezija Hartman za svog sina, koji je ubrzo prodao Emilu Šosberegeru. Od 1949. godine tu je napokon smešten Subotički muzej. Godine 1968. odnosno 1970. zgrada je postala Galerija savremene likovne umetnosti „Likovni susret” što je i danas.

Prelepi dvorac Kapetanovo u Banatu podigao je vlastelin Bela Botka. Kažu da je imao dve ljubavi, lepu ženu Emu i kocku. Jedna ljubav mu je odnela drugu. Kad je na kocki izgubio dvorac 1938. godine, Ema se 2. avgusta popela na najvišu kulu, polila benzinom i zapalila. Kažu da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo. Čak ni pepeo. Ostao je samo pramen plave kose koji je poput venčanice smrti dugo obletao oko zamka.

U najvećem gradu Banata, u gradu čiji se naziv kroz istoriju više puta menjao, nalazi se osam velikih parkova, pet trgova i deset mostova. Područje opštine Zrenjanin najgušće je rečno čvorište u Evropi gde protiče više vodenih tokova: Begej, Tamiš, Tisa, Karaš, i kanalska mreža Dunav-Tisa-Dunav.
Zrenjanin, Bečkerek ili Petrograd, kako su mu sve bili nazivi, nalazi se u centralnom delu Banata, na čvorištu puteva prema Mađarskoj i Rumuniji. Sadašnje ime grad dobija 1946. godine po narodnom heroju iz Drugog svetskog rata Žarku Zrenjaninu.
Zrenjanin je grad u kojem se oseća snažan spoj prošlih vremena i sadašnjosti, u kojem pored Srba žive i pripadnici 20-tak nacionalnih manjina i grad koji se ponosi svojim građevinama koje pričaju istoriju.
Na centralnom trgu, Trgu Slobode nalazi se Gradska kuća, delo Josipa Fišera, jedno od obeležja grada. Najreprezentativniji je hol zgrade koji čine vitraži koji personifikuju Moć, Pravdu i Mudrost. U okviru Gradske kuće nalazi se i Gradska bašta - prostor za odmor i opuštanje, sa fontanama, statuama i paviljonima. Pored Gradske kuće smeštena je i rimokatolička katedrala zaštitnika Svetog Ivana Nepomuka (sa čuvenim orguljama). U blizini su i palata Narodnog muzeja koji poseduje značajnu zbirku slikarskih dela iz perioda XVII-XX veka i zgrada Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ koja ima najstariju pozorišnu salu u Srbiji, a jednu od najlepših na Balkanu. Treba spomenuti i hotel „Vojvodina“, jedan od turističkih simbola grada.
Sa Trga Slobode ulazi se u ulicu Kralja Aleksandra I u kojoj se nalazi većina zrenjaninskih restorana i kafića. Ovo staro jezgro grada čini skup sačuvanih građevina podignutih u XIX i početkom XX veka. Zgrade su građene u duhu secesije ili istoricizma sa elementima neobaroka.
Njih su uglavnom gradili bogati trgovci, a neke od njih su Bukovčeva palata, kuća trgovca Stevana Bukovca iz 1905. godine, Šeherezada izgrađena u mavarskom stilu. Čitava ulica je projektovana tako da se sa trga do kraja ulice vidi svaka kuća.
Zrenjanin je i grad mostova jer je reku premostilo čak 10 mostova, u svim delovima grada, a najprepoznatljiviji je Mali most iz 1904. godine. Njegovo okruženje čini najzanimljiviju celinu starog gradskog jezgra.
Interesantna je i Svetosavska ulica (do početka XX veka Kujundžijska, jer su tu svoje radnje imali zlatari i kujundžije), Karađorđev park sa bistama zaslužnih građana grada - glumac Toša Jovanović, fizičar Mihajlo Pupin, slikar Uroš Predić, a ono što morate uraditi jeste da probate pivo u pivnici „Četr' konja debela“. Svake godine u poslednjoj nedelji avgusta u Zrenjaninu se održavaju dani piva - jedna od najznačajnijih turističkih manifestacija Srbije.
U neposrednoj blizini grada nalazi se i Banja Rusanda u Melencima, prelepo selo Ečka - sa starim kućama, najstarijom pravoslavnom crkvom (pravoslavna crkva Sveti Nikola) u Vojvodini koja ima drveni toranj, kaštelom Ečka sa autentičnim ambijentom, kao sportskim aerodromom koji je jedan od najstarijih aerodroma C kategorije u Evropi. Ne treba zaboraviti i na specijalni rezervat prirode Carska bara koji se nalazi 15-tak kilometara od Zrenjanina i samo par kilometara od Ečke, a pravo je carstvo biljnog i životinjskog sveta. Jedna je od najvećih ornitoloških stanica u Evropi.

Gradska kuća u Subotici je najveća a po mnogima i najlepša građevina Subotice. Podignuta je za dve godine, od 1908. do 1910, ali su vrhunski majstori onog vremena još pune dve godine ukrašavali njene enterijere.

Podignuta je po projektu Marcela Komora (1868—1944) i Dežea Jakaba (1864—1932), budimpeštanskih arhitekata, u tada vrlo modernom stilu — mađarskoj varijanti secesije. Ukrašena je sa bezbroj šara stilizovanog cveta lale.

Gradska kuća je skladan spoj umetnosti i zanata. Visoka je 76 metara, terasa vidikovca je na 45,5 metara, duga 105,08, široka 55,56 metara, a prostire se na 5.838 kvadratnih metara

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)

DOLAZAK CIRKUSANERA

Ima dana kada se otrgne i zakotrlja iz sećanja blještavi kamičak prošlosti. Ko li ga pokrenu – ostaje velika nepoznanica, ali duši toliko draga, kao najslađi zalogaj sazrelog ploda detinjstva i dečaštva. Danas, to su samo sasušene grane vremena...
Obično zatandrkahu i zabrujahu prašnjavim, glavnim seoskim šorom, u letnje prepodne, da bi vremena imali do večeri za raskriljavanje šatre džinovske, na seoskom ledinastom vašarištu. Oni – majstori akrobacija i mađioničarskih trikova, vešti žongleri i neustrašivi dreseri i – divlje životinje čarobnih tropskih predela, potpuno nepoznate učaurenim starosedeocima koji od kućnog praga dalje nisu makli od rođenja.
Za cirkuskim dugačkim kamionima nalik kornjačama, ali neobično šarenih oklopa, začas bi se stvorio čopor dečurlije, od onih najmanjih balavaca do već napupelih devojčuraka, još nesvesnih pogleda njihovih ajgirastih vršnjaka.U tom prašnjavom kovitlacu od ljudskih i životinjskih tela ne mogahu se razabrati, na prvi znatiželjni pogled, pojedinačni likovi cirkusanera.Svi pogledi behu upereni najčešće ka ušima i surli slona. Doduše, starija mlađarija trčaše uporedo sa brundavim motornim
„kornjačama“ od početka do kraja sela, napajajući oči polurazgolićenim akrobatkinjama koje jahaše vitke, okićene konje, njišući se izazovno u ritmu cirkuskog vergla što nevidljiv odjekivaše iz jedne od utroba žirafastog vozila. Sve mamiše u svet magije.
– Cirkus „Budapest“ stigla u vaša varoš! ’Ajde, navali narode! U večernja sati predstava! Za deca – cena upola! – razleže se krčeći, promukli glas spikera iz točirastog zvučnika, na čelu vozila.
Kad se i poslednji dugoruki jarbol-podupirač ustremi ka vrhu šatre, zatežući kružno sivkasto platno, i zalepeta na vrhu zastavica – pleh-muzika najavi „grande spektakl Budapest“...
Cirkus mi dojaha u pohode. Eh, beše nekad, sad se pripoveda.

LEBEN UND TREIBEN
(Ž i v o v a n j e)

I
Violinisti Duletu u slavu

Ima tome puna godina, nekako baš pred ispraćaj Stare i doček Nove. Sretosmo se iznenada u otmenoj srpskoj kafani „Kod tri šešira“: on, sa violinom na ramenu, ja – uz ’ladnog „jelena“ i ćevape, u društvu sa mojim maturanatima iz gimnazijskih dana. Kad li brže prođe cele četiri decenije!?
Društvo se tek okuplja. U separeu muzičar miluje gudalom žice po vratu violine. I ne obratih pažnju ko to tako virtuozno svira dok elegantni kelner, u crnoj kravati, ne oslovi, poluglasno, vođu petočlanog orkestra:
Gospon Dule, molim Vas, zasvirajte tiho neku laku muziku. Stiže večera. Ovo su naši sve otmeni gosti: ekonomisti, dva pravnika, pisac, jedan lekar, pa njihove cenjene supruge... znate, da se ne osramotimo.
Kako kažete, gazda, biće u redu – reče, uz naklon, crnomanjasti onizak muzičar, ukusno obučen u crno odelo, belu košulju i prikladnu nebeskoplavu kravatu, kakve su u modi.
Kad završiše prvi deo svog nastupa, reših da se javim starom školskom drugaru, tim pre što primetih da me nije zapazio među gostima; utonusmo u tapaciranu ugaonu garnituru. Beše to on, glavom i violinom:
Gde si, Dule, stari druže? Otkud ti ovde?
Gle, mog školskog! Ja tu sviram! Koje su, Đule, tebe vile nanele?
A zapamtio si mi davni nadimak, baš mi drago! Pa, evo vidiš, proslavljam značajan lični praznik, veliku maturu. Završismo je pre pune četiri decenije, pa se malo okupismo. A ti?
Ništa. Sviram i za pojas zadenem, što se kaže. Mora se preživeti u ova teška vremena. Vratih se iz inostranstva, pa...
Kako teška, druže moj? Koliko znam, ti si se lepo snašao u Austriji, u samome Beču. Čoveče, ja nikad nisam tamo ni bio, a ti proveo svoje najbolje godine u toj čuvenoj evropskoj prestonici! Pratio sam u štampi tvoje violinske koncerte, svaka ti čast.
Eh, samo ja znam kakve su to noći neprospavane bile. Ali, sve dođe i prođe, i evo me natrag, u rodni Srem.
Ta, nemoj mi reći da ti je ovde bolje, u ovoj srbijanskoj sirotinji.
Čuj, a kakve su im žene kad igraju čuvene bečke valcere?
Misliš „Na lepom plavom Dunavu“? Eh, to ti je kao u „Hiljadu i jednoj noći“, Đule, stari druže! To doživeti, pa umreti! Vidimo se još. ’Ajde, moram raditi. A tebi i tvom društvu želim lep provod...
Hvala, Dule. Samo pazi da ne popucaju žice, ha-ha-ha! Znaš, mi smo starija generacija, ne volimo preglasnu muziku. I zasviraj nam, molim te, taj Lepi plavi Dunav!
Nemaš brige, Đule. Kad ti tvoj školski drugar obeća.

* * *
Prolažah pre neki dan kroz groblje. Ispratih na poslednje putovanje jednog svog dragog komšiju, staroga samca, čoveka samotnijeg od napuštenog uličnog šarova što njuškajući po đubrištu traži poneku preostalu mrvicu hrane... Smrt mu beše dobrodošla, da mi bog oprosti.
Po završetku čina ukopa u večnu kuću, uputih se ka izlazu groblja. U mimohodu sa kamenim spomenicima pade mi oko na jedan neočekivani natpis: Dule Jovanović, muzičar... i godina rođenja i smrti. Zastadoh, prekrstih se, više u čudu nego iz dubokoreligioznog osećanja, i samo prošaputah: „Eh, baš te privuče zov tvog zavičaja, zauvek, stari moj druže. Nek ti je laka crna zemlja…“
Krenuh, osvrnuh se, poželevši da sam pogrešio u čitanju. I gotovo istračah sa groblja. U krošnji razbokorenog visokog kestena Večni Kosač, siguran sam, zlurado se cerekao…

II
Susret sa nepoznatim

Naoštrio mrazonja zube, sve krcka i štekće. Nedeljno pozno zimsko popodne. Samo razgoropađeni dimnjaci teraju vile i aždaje iz ušuškanih toplih domova – ako je domaćin obezbedio na vreme ogrev nasušni. Potreban k’o hleb u ova pasja vremena. Poneki slučajni prolaznik tumara ulicom.
Pomozi, gospodine, ako za boga znaš!... Propala mi firma. Gazda odjezdio preko grane, čak do Beča. Ima i tamo kuću, može kako ’oće. Ja živim na železničkoj stanici, u napuštenom vagonu, sa ženom i troje male
dece. Zovem se... – poče svoju muku, u jednom, smrznutom dahu, sredovečan, neobrijan neznanac..
Čekaj, polako, čoveče, na kojoj stanici? Ovoj našoj, u Nedođiji, gde vozovi godinama ne prolaze, samo jedan ujutro i jedan uveče!? – čudi se sagovornik koji maločas iziđe na zvuk zvonceta pred svoja vrata.
Da, to mi je krov nad glavom, od jesenas.
Ama, tu se jure samo kevtavi psi! Korov obgrlio šine. Propast živa... Gledam pre neki dan, pragove sporednih koloseka odvaljuje i vuče sirotinja
pokušava da shvati izlazeći domaćin situaciju u kojoj se našao slučajni došljak.
Šta ćeš, udarila zima. I ja sam jedan od njih – kao da se pravda nesrećnik.
Izvini, nisam hteo da vređam. U kojoj si to firmi radio?
A u kojoj nisam!? Kako koju zatvore, ja promenim lokaciju. Onako,
„na crno“. Znaš već privatnike... Bar da se nisam vratio iz Austrije! Divan je to grad Grac, gospodine!...
Baš si pogrešio što si se vratio u ovo nevreeme. I moj brat je tamo, u Lincu, bogatstvo je stekao. Samo, zašto me je zaboravio? Pohlepa!
Takvi su danas ljudi, samoživi, gospodine.
Nemoj me zvati gospodinom. I ja sam od te radničke fele. Svakog dana čekam da i mene isto snađe – prihvata jadnikovu priču prosedi muškarac, reklo bi se da je vlasnik kuće.
E, onda me razumeš, prijatelju – reče slučajni „zvonar“ na vratima.
Nismo još prijatelji, prvi put se vidimo. Ne znam čime da ti pomognem, znaš, ni sa mnom ne stoji stvar baš najbolje. Jedino da ti dam malo onog krompira što sam juče dobio od nekih dobrih ljudi na pijaci. A malo poučavam i nekog školarca iz osnovne, skoro džabe, za deset-dva’est jaja... Čekaj, sad ću ja da trknem u podrum – okrenu se vremešni gospodin, zabacivši vuneni prsluk preko leđa, u nameri da pođe.
Nemoj mi se pravdati, gospodine... ovaj, druže, ili kako već da te oslovim. Sve ću ja to izdržati, bože zdravlja. Moram. Zbog one dečurlije u vagonu. A i žena mi bez posla, pa… Valjda će mi brat poslati koju crkavicu. Radi u Beču i dobro mu ide.
Nisam tako mislio. Samo me nisi dobro razumeo. Sramota me da ti priznam, ta i ja sam goli pproleter. Džabe mi diploma fakulteta. Nemam ničega od imetka, osim ove kuće. Pravo da ti kažem, nemam ni svinjca ni kokošinjca, sve se obrušilo, a para – tek za preživljavanje.
Izvini ako sam ti u bolnu žicu dirn’o… Evo, samo da izvadim sa dna džepa… Uzmi, nemam više kod sebe – poče da pruža smotuljak novčanice bradonja.
Molim!? Šta mi to nudiš!? – zabezeknu se dedica.
Pa, evo, vidi… Sad sam tu kod tvog komšije prekoputa dobio ovi’ 100 dinara. Baš sam se obradovo ko dete!
Stani, mi se i ne poznajemo! To je tvoje. ne mogu ja to primiti… Sad ću ja, samo da spakujem onu rrobu. Sačekaj…
Tromim staračkim korakom odgega deda, zvani Panta, kroz podugačak hodnik. Čuje i dalje za sobom ispovedne reči tog čudnog čoveka:
Uzmi samo, biće mi drago. Vidim, dobar si čovek, imaš dušu.
Valjda ću naići usput još na nekog dobričinu. Odoh ja! Ostaviću ti ovo… Napunivši na brzinu plastičnu kesu sa krompirom, počne se penjati
domaćin uz betonsko strmo stepenište od podruma, daščući k’o pašče. „Eh, ta prokleta as’ma“ – stenjući priča sa sobom. Približavajući se uličnim vratima, primeti da neznanca nema, izgubio se… Baci pogled ka obližnjem uglu sledeće ulice:
Čekaj, čoveče!!! Kuda ćeš! A krompir, malo pasulja... za decu, ženu...! – poviče za njim u nedoumici.
„Kud ode, pobogu!? I stodinarku ostavi! Šta učinih od sirotana? Od nepoznatog… jadnika. Pobogu, šta nam se to dešava!? Moraću ujutro otići do tog vagona, sa tri-četiri džaka drva. I stoji mi džabe ona polovna peć, da mu se nađe za prvu ruku. Meni će biti dovoljno, bar kuću imam… Da se oni njegovi tičići ne smrznu. Baš mrazonja steg’o! A kako li ono reče, bože moj, da se zove taj… taj – Čovek!?“ – gunđura začuđeno sebi u bradicu starac, osvrćući se oko sebe, nadajući se povratku iznenadnog, nepozvanog „gosta“. Šćućureni čavrljani u krošnji stare trešnje nadmudruju se beskrajnim dživkanjem. Majka Priroda kao da baš nimalo ne mari za svoje žive stvorove. Proseda starina Panta žurno se hvata za smrznutu kvaku od brave pazeći da ne poispadaju krompiri iz kese. Kućni psić pekinezer pozdravlja ga
iz hodnika kevtanjem motajući mu se između nogu.
Dobro, dobro, znam da si pomislio kako te ostavio tvoj Pantica, ludice moja mala! ’Ajde, brzo do peći! Ta, repić će ti se smrznuti, lolo jedna
sit se ispriča u par rečenica sa svojim sabesednikom penzioner Pantelija.
Sumrak se hvata bez pitanja, soba traži svetiljke. Uskoro će i san raširiti bešumna krila nad smrznutim naseljem Vrbare, u zemlji Stradiji.