Erotske priče

First topic message reminder :



 Sava Damjanov
PREOBRAŽAJI


Tanji, u ime Onog preobražaja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Bio sam princeza, lepa razuzdana Princeza koja je svake noći začinjala čedo sa stotinak svojih ljubavnika. Bio sam telo, Telo koje osluškuje samo glas svog srca, Telo koje oseća i prati samo tamni ritam svoje podsvesti. I bio sam majka, Majka praroditeljka svetova, Majka i rođenog i nerođenog deteta, Deteta koje sam bio Ja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Neko je ulazio u mene, neko je bolno osvajao moju utrobu, neko je prosipao svoje hladno seme koje mi je darivalo strepnju, nemoć, užitak. Neko je ostavljao svoj demonski trag u meni, neko se hranio mojim mesom, neko je svojim prstima, svojim zubima, svojim jezikom ispisivao nepoznata slova, nepoznate reči na mojoj koži, na mojim leđima. Neko je ostavljao tajanstvenu poruku onima koji će doći posle. Neko je iskonskim proročkim znakovljem progovarao o meni, o tome Gde se krijem, Šta mi je suština i Ko sam, zapravo, ja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Zvali su me Prvom i poslednjom, zvali su me Kurvom i sveticom, zvali su me belom neshvatljivom tišinom. Zvali su me palom dušom, koja je izgubila prvobitnu dvopolnost; dušom koja je bludničila i podavala se svakom; dušom koja je napuštajući jednog ljubavnika odmah hitala drugom, da ga u njegovoj postelji služi kao istinskog Gospodara. Zvali su me Onom koja nema svog pravog Muža da je voli, neguje i poštuje, Onom koju svi izdaju i svi su joj neverni, Onom koja uvek na kraju ostaje sama – udovica čiju duboku patnju ne želi da oslušne niko...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Dečak ili devojčica, ne znam, ali znam da sam svoje devičanstvo prodao prvom ko mi je ponudio željenu cenu. Dečak ih devojčica, ne znam, ah znam da sam ubrzo postao nadaleko poznat po svojoj razvratnosti i da me je stoga kupio neko veoma moćan. Dečak ili devojčica, ne znam, ali sam tom Moćniku postao rob: činio je sa mnom sve što je poželeo, oplodio mi je usta (verujući da je to deo drevnog šamanskog rituala), davao me je svojim prijateljima koji su strasno uživali u mojim telesnim dražima i mojoj beskrajnoj veštini da drugim telima podarim zadovoljstvo...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Sićušno, malo stvorenje što se instinktom životinje parilo sa bilo kim ko je to hteo ili zahtevao od njega: da, upravo tako – sićušno malo stvorenje koje se parilo, a ne „vodilo ljubav“ ili „odlazilo s nekim u krevet“. Sićušno malo stvorenje čiji su udovi bili sitniji od Udova koji su prodirah u njegovo telo, od Udova koji su ga razarali, od Udova koji su tako nemilosrdno sa njim izvodili iskonsku Igru. Sićušno malo stvorenje koje je, ipak, zaista čeznulo da bude pokidano, raskomadano, uništeno: takva mogućnost uzbuđivala je to stvorenje do bezumlja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, bleštava nesreća koja je tražila drugu nesreću, pošto je osećala da dve nesreće čine jednu Sreću: kao u matematici gde minus i minus daju plus, kao u stapanju boja kad žuta i crvena daju narandžastu; kao u Ljubavi, uostalom. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti potpuno svestan svoje dramatične telesnosti i tu dramu uistinu živi. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti večno zapitan, večno u traganju za Nečim, u večnom Nemiru...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Bio sam sopstveni muž i sopstvena žena u isti mah, voleo sam samog sebe i voleo sam se sa samim sobom. Bio sam strastveni poklonik vlastitih dojki, iz kojih je teklo mleko namenjeno novorođenčadi što sam ih napravio sa samim sobom: napravio sam ih u grčevitom zagrljaju sa samim sobom, u zanosu koji se – možda – može porediti sa ljubavnim zanosom bogova. Bio sam ljubavnik koji je poljupcima pokrivao sve otvore svog tela, i ne samo otvore nego i njegove ostale delove...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Ako bi me moja ženska priroda ljubomorno upitala zašto mnogo više volim onu mušku, odgovarao bih joj: „A zašto tebe ne volim kao što volim muškarca u (i na) sebi?“ Ako bi me to isto zapitala moja muška priroda, naime, zašto više volim onu žensku, dobijala je identičan odgovor. Ako bi me, pak, neko pitao ko mi je suprug, odgovarao bih mu da je moj suprug zapravo moja supruga i da stvarajući potomstvo činimo ono što je činio sam Bog. Ako bi neko zatražio da pojasnim to, govorio sam da je božja priroda (na ma kojeg se Boga ovo odnosilo) u biti hermafroditska, da sadrži i muški i ženski princip, pa je stoga u jednom specifičnom teološko-erotskom smislu samodovoljna i samostvarajuća...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Jedanput sam imao ljubavnika, drugi put ljubavnicu; nisam morao da ih imam, a mogao sam ih imati još više. Jedanput je moje srce bilo ranjeno: bol koji sami sebi nanosimo ranjava više od onoga koji nam nanose drugi, a ovaj moj – naravno naneo sam sebi ja lično, ulazeći svojim muškim delom duboko u matericu mog ženskog dela, pri čemu je taj surovi ples ovaj put trajao satima. Jedanput je moj ženski deo odbio da vodi ljubav i to me je (tj. moj muški deo) bacilo u depresiju koja bi se možda završila samoubistvom da se tome nije protivio upravo njen krivac – moj ženski deo. Jedanput sam poželeo da se razdvojimo, da živimo kao svi drugi ljudi sa identitetom pola, ali je taj rastanak onemogućila Ljubav, Ljubav koja nas je sjedinjavala onako kako nikada, čak ni u bajci, nisu bili sjedinjeni neki ljubavnici: verno, do groba, ah i večno, u grobu i na onom svetu...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Slušao sam majčino srce dok sam spokojno počivao u njenoj utrobi, dok sam zaštićen plivao u njenim toplim sokovima. Slušao sam buđenje svojih čula, dodirivao i milovao sve ono na meni i oko mene što mi je donosilo fizičku radost, gutao sam tečnost iz koje sam nastao i koja je sada za mene predstavljala najuzvišeniju slast. Slušao sam zvuke koji su značili da moj otac uzima moju majku: ti zvuči kao da su uzimali i mene, ti zvuči kao da su i mene punili onim vrelim, pulsirajućim mesom koje je tako moćno ispunjavalo moju majku iznutra...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Sklupčani embrion koji se zadovoljava samim sobom, ali i telesnim dodirima, telesnim drhtajima svoga oca i svoje majke: svaki njihov orgazmički grč bio je i moj, svaki njihov uzdah strasti takođe je bio i moj, sva energija koju je emitovao njihov divlji eros bila je energija koja je i u meni stvarala doduše još nedozrelu, neartikulisanu, nesvesnu – ali ipak takođe snagu divljeg erosa. Sklupčani embrion, još nerođeno stvorenje, maleno biće koje u majčinoj utrobi sisa prst, samo je divlji eros doživljavalo kao istinski eros, osetivši da je njegov vrhunac, njegov čudni smisao upravo u neobuzdanosti, preterivanju, animalnosti: ako nas Ljubav čini ravnim bogovima, rekao bi sklupčani embrion svojim nemuštim jezikom, onda nas telesnost na jedan sakralni način vraća našim korenima, našim arhetipovima...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam ameba. Živeo sam u vodi, živeo sam nestvarno, živeo sam životom bespolnog organizma, živeo sam za onaj čas kada ću se susresti sa drugim entitetom i spojiti u potpunosti, živeo sam za to pretapanje kada postajemo novo, jedinstveno telo i novo, jedinstveno biće. Živeo sam nesvestan da je to zapravo savršenstvo, živeo sam nesvestan da je savršenstvo i posedovanje promenljivog oblika tela, živeo sam nesvestan da savršenstvo predstavlja i mogućnost razmnožavanja prostom deobom, kada se iz jednog preobraziš u Dva. Živeo sam nesvestan da je svako razmnožavanje na izvestan način erotski čin, živeo sam nesvestan da imam moći koje nemaju ni najrazvijenija božja stvorenja. Živeo sam i jednostavno plutao, nošen vodenim strujama i svojim mutnim nagonima...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam Biće Ništavila. Ili sam bio Ništavilo samo: sastojao sam se od Mraka, bio sam prvobitni Haos, bio sam Nebiće koje će u kosmološkoj erotskoj Igri Stvaranja začeti beskrajne svetove i bezbrojna bića tih svetova, a ova će – opet – u odrazu moje prvobitne igre ponavljati svoje (beskrajne, bezbrojne) oblike erotske igre i istovetnog stvaranja...

Džon Apdajk
NAGOST

„Gledaj“, reče Džoan Mejpl svojim ushićenim glasom. „Osvajaju nas!“
Ričard Mejpl podiže glavu s peska.
Drugi par, mlađi, hodao je niz plažu kao dve životinje, preplanule, s grivom, pokretima koje je njihov nevidljivi napor da se kontrolišu načinio uzvišenim. Trebalo je dobro pogledati da bi se videlo da su nagi. Letnje posete nudističkom delu plaže, iza rta buržoaskog, odevenog dela, na kome su Mejplovi boravili sa svojom decom, i knjigama, i peškirima, i losionima, ostavile su na telima drugog para nežnu kožu s ravnomernim tenom, dok su se seksualne oznake, toliko velike u našoj unutrašnjoj mitologiji, dojke i stidne dlake, skoro potpuno izgubile na ovoj razdaljini, na suncu. Čak je i mladićev penis izgledao nevažan. A devojka je nalikovala umanjenoj verziji mužjaka – isti čvrst, privlačan korak, isti uznemirujući zajednički raspored udova, trbuha, torza i lobanje.
Ričard priguši mumlanje. Tišina je pratila dve nage osobe, šireći se u talasima od njihovog kretanja do ljudi u kostimima na utabanom pesku, okrenutih od zanemarenog komešanja i sebi posvećenog odbleska mora. Njihovo kretanje moglo je samo da bude zamišljeno, samo da bude shvaćeno kao napad. U gomili koja je motrila, neka lica padoše kao pogođena. Drugi su ukočeno piljili; jer, pošto je taj šetajući nudizam bio politički gest, kontraprotest mora da bude bezizrazan pogled. „E pa!“ – uzvik neke žene ispod suncobrana prolete plažom kao salveta od sendviča. Jedan starac, čije su zakržljale noge dospevale do podbulih grudi kroz dečačke gaće od kariranog najlona, ustade ratoborno, bespomoćno, gušeći se pred tom uvredom, i mašući podignutom rukom, pokretom koji se nalazio negde između dozivanja taksija i zamahivanja pesnicom. Ričardova osećanja, primetio je, bila su histerično uzburkana: izvesno političko divljenje, pomešano sa trenutnim osećanjem društvene opasnosti; zadovoljstvo u prizoru žene bilo je izbrisano mržnjom prema muškarcu, čijim se saveznikom ona javno prikazivala; zadovoljstvo u prizoru muškarca tražilo je poseban fokus na onom njegovom pridodatom delu bez kostiju, na onom majmunskom dodatku, bogolikom poprsju; a zavist prema njihovoj mladosti, i smelosti, i lepoti gubila se u svesti o njegovom sopstvenom telu koja ga je toliko živo obuzela da se nevoljno osvrnuo za skrovištem.
Njegova žena, pocrnela, i zadovoljna, i moderna, reče: „Sigurno su drogirani.“
Iznenada, pošto su prešli nekoliko stotina jardi, nagi par se okrenu i potrča. Devojka je posebno postala smešna dok su joj guzovi odskakali u nezgrapnom naporu bekstva, dok joj se meso teško njihalo u pokušaju da trči uporedo sa svojim muškarcem. On je povećavao razmak; kosa mu se u laganom gibanju podizala naspram električnog plavetnila mora.
Glave se okrenuše kao na teniskom meču; posmatrači ugledaše ono što ih je navelo na trk – policajca koji je kao rak dolazio s kraja šetališta. Njega je uniforma takođe pravila predstavnikom vrste. Ali dok je prolazio, dok su njegove crne cipele gazile peskom u odmerenoj poteri, videlo se da je i on mlad, zlatnih brkova ispod tužnolikih ogledala naočara za sunce, i snažnih i pocrnelih ruku koje su se njihale ispod kratkih plavih rukava. Ispod uniforme, uprkos svemu, njegova koža je posedovala isti neprekinuti ten. „Bože“, blago reče Ričard. „On je jedan od njih“
„Taj pajkan je još mlad“, izjavi Džoan samozadovoljno brzo. To što je odmah našla reči koje su joj se toliko dopale naljutilo je Ričarda, koji je tragao za nekim paradoksom, za nekakvom nemuštom tugom. „A ti si stari, ofucani, razdrndani liberal“, reče joj.
„Gospode. Čime smo to zaslužili? Oni nisu došli ovamo da bi pokušali tebe da svuku.“
„Možda zbog toga žalim“, reče on ublažavajući. Jer Mejplovi su bili dosta zajedno tokom tog odmora. Jedna kćerka je živela s nekim čovekom, jedan sin je radio, drugi sin je bio u nekom teniskom kampu, a njihovo najmlađe dete, Bin, mrzelo je svoj nadimak i, u trinaestoj godini, osećala se toliko neugodno u prisustvu roditelja da je svakodnevno smišljala izgovore kako bi ih izbegla. U tako smanjenoj porodici bili su odviše izloženi jedno drugom; dete ih je videlo, plašio se Ričard, jasnije nego što su on i Džoan videh sebe. Predložio je, nastavljajući ublažavanje, kao što je u koledžu, dok su se zabavljali, umeo da predloži da ostave biblioteku i odu u bioskop: „Hajde da ga pratimo.“
Policajac se pretvarao u plavu tačku. „Hajdemo“, složi se Džoan, ustavši spremno dok se pesak slivao niz nju. Vesela spremnost njenog prihvatanja zvučala je šuplje, ali su sjajna zapremina njenog tela, i njen korak pored njega, kome se on, i ne misleći, prilagođavao, i težina toplog sunca na njegovim ramenima dok su hodali, bili stvarni – dovoljno stvarni, mislio je Ričard, zasad.
Deo u kupaćim kostimima ostajao je za njima. Kada su obišli rt, naga tela se u njihovom pogledu razdvojiše od soli i peska. Pegavi crvenokošci sa opuštenim i mlečnim stomacima. Devojke-Ciganke tvrde kao lešnici, koje su stajale podižući svoja lica, bronzane štitove, bliže sunčevim strelama. Visoki crnci koji su izlazili iz okeana bleđi usled svoje nagosti. Zaspali muškarci, mošnica sasušenih kao otpalo voće. Red guzova kao dub stolnjaka. Bradati čovek koji je radio jogu, stoj na glavi, i čije su se noge slične viljuški obraćale nebu. Policajac se među tim prikazama kretao nežno, nezgrapan u svom opasaču sa pištoljem, šapćući, skoro dotičući nage slušaoce koji su klimali glavom i počinjali, pojedinačno i u grupama, da se oblače. Par koji je bio prešao granicu, koji je izazvao ovu kontrainvaziju, nije se razlikovao od ostalih brojnih nagih osoba; svi su bili kažnjavani.
Džoan priđe triju, dvojici dečaka i devojci, koji se uvlačio u svoje iznošene farmerke, svoje jakne od kože i bez rukava, u sandale i neobične meke šešire. Ona ih upita: „Da li vas šutiraju odavde?“
Dečaci se ispraviše i zagledaše u nju, njen bikini, prijatnu punoću, saučesnički osmeh, i ne rekoše ništa. Penis jednog od njih, primeti Ričard, visio je onako težak samo stopu od njene šake. Džoan se okrenu i vrati svome suprugu.
„Šta su ti rekli?“, upita on.
„Ništa. Samo su buljili u mene. Kao da sam pala s Marsa.“
„Dve revolucije su se odigrale u poslednjih deset godina“, reče joj on: „Jedna, žene su naučile da kažu ’jebi se’. Druga, ugnjeteni su naučili da preziru svoje simpatizere.“
Njeno telo, skoro nago, odavalo je bol; znao je da će kasnije platiti za svoje reči. Da bi ih umekšao, on reče; „Ili im je, možda, samo smetalo što si se približila kada su oblačili pantalone. To je, za muškarce, uvredljiv trenutak.”
Nudisti su, paradoksalno, na plažu donosili više odeće od buržoazije; izdvajali su se, dok su hodali plažom do rta, time što su bili odeveni od glave do pete, u teksas i kožu, kao da su došetali pravo iz urbanog središta kontrakulture. Sada, dok se mladi policajac kretao među njima kao anđeo tuge, oni su se saginjali i savijah u pokajničkim pozama ponovnog oblačenja.
„O bože“, reče Džoan, „ovo je kao Mazačov Izgon iz raja. I Ričard oseti kako joj se srce nadima u punačkom omotu njenog tela, srećnoj zbog te veze, zadovoljnoj što je još jednom sebi prikazala važnost humanističkog obrazovanja za moderno iskustvo.
Celog tog popodneva, dok je, vrativši se sa plaže, gurao jogunastu kosačicu kroz čekinjavu travu oko njihove iznajmljene kuće, Ričard je razmišljao o nagosti. Razmišljao je o Adamu i Evi („Ko ti kaza da si go?“) i o Noju koga je Ham video nagog, i o Suzani i starcima. Razmišljao je o sebi kada se, još kao dete, sunčao na tremu drugog sprata sa svojom majkom, koja je, na svoj provincijski način, bila avangardna, bila ljubitelj zdravlja. Iza zaklona od čaršava koje je ona postavljala na balustradu, grad se javljao svojim mnogobrojnim martovskim glasovima: ptice u žbunju, deca u igri s loptom, retki automobili koji su lomili šljunak na ulici, još ređa buka seljačkih kola koja su tandrčući ulazila u grad, škripa bočnih dasaka, topot konjskih potkovica, iskašljavanje vozača uz naglu, polunamernu nestrpljivost tek probuđenog čoveka. Balusteri na balustradi bili su napravljeni od dasaka isečenih u obliku ukrasnih vaza koje je sunce, probijajući se kroz čaršave, ocrtavalo, neobično skraćene, na daskama trema. Ose su stalno dolazile, toliko je trem bio topao. Jedan sat je nalikovao večnosti; njegova nelagodnost probijala se i rasla svakog minuta. Koža njegove majke počivala je kao bledi pejzaž na rubu njegovog pogleda; nije je gledao, ništa više nego što je gledao brda koja su okruživala grad iz kojeg, pretpostavljao je, neće nikada otići.
Razmišljao je o Rodenovoj misli da je žena koja se svlači kao sunce koje prodire kroz oblake. Popodnevno naoblačenje bacalo je senke po travnjaku, glačalo čekinje trave. Jednom je voleo ženu koja je spavala pored ogledala. Prvi put u njenom krevetu, pogledao je nadesno i iznenadio se kada je video nju i sebe odslikane, nage. Njegove i njene noge izgledale su čudesno dugačke, paralelne. Ona je sigurno osetila da je njegova pažnja napušta, jer je i ona okrenula glavu; udvojeno u ogledalu, njeno lice se pojavilo ispod njegovog obraza. Ogledalo se nalazilo na dužinu ruke od kreveta. Taj drugi par ležao je šest stopa od njih. Pošto je bilo leto, bili su, svi četvoro, glatki i tamni, sa bisernim okruglinama tamo gde su se kupaći kostimi bili isprečili. Druga žena se nasmešila, i čovekov lik joj je uzvratio, smešeći se u saglasnosti, iako je u svom telu Ričard bio uznemiren, i zbunjen usled napora da poveže tog nogatog nagog muškarca sa delovima i ravnima koje je periferno viđao na svom telu, i koji su u njegovoj svesti bili učvršćeni kao lelujavi komadići crvenkaste boje. Upitao je ženu pod sobom da li se ikad osetila uznemirenom. Nije. „Lepo je“, rekla je. „Probudiš se ujutru, i odmah si tu.“ Kao sunce koje prodire kroz oblake. Pa ipak, u ogledalu, ono što je njega fasciniralo. nije bilo njeno telo već njegovo – njegova dužina, sjaj, njegove dlake, njegovi nožni prsti, sve prekrasno udaljeno od njegove male, iznenađene, strašljive glave.
Tada se u prizemlju, sećao se, čuo neki zvuk. Oči su im se, suočene, raširile, ogledalo je zaboravljeno. „Šta je to?“ šapnuo je on. Mlekadžija, poštar, pas, dimničar.
Ona ponudi: „Vetar?“
„Zvučalo je kao da se vrata otvaraju.“ Dok su ponovo osluškivali, njen dah je hladio njegova usta. Jedan korak se jasno oglasio ispod njih. U istom trenutku kada je on pokušao da navuče čaršave preko glave, ona ih je silovito odbacila. Oslobodila ga se, podižući nogu kao bliža figura u Renoarovim Kupačicama. Bio je sam u ogledalu; ogledalo je postalo glasni svedok činjenice da se nalazi tamo gde ne bi smeo da bude (njegova majka je govorila: „Prljavština je stvar koja se nalazi na pogrešnom mestu“) i da nije u stanju da beži, ili da ga brzo uklone.
Izašao je na njen osunčani trem sa odećom zgužvanom na grudima.
Sada je čučnuo kako bi baštenskim makazama isekao neke uporne travke pored spremišta za čamac i nepotpuno se prisetio reči jednog od japanskih majstora šunge, u smislu da je falus na njihovim slikama bio preuveličan zato što inače, da je nacrtan u prirodnoj veličini, ne bi bio primećen.
Ona se vratila, njegova ljubavnica, još uvek naga, i rekla: „Nema ničega.“ Hodala je naga kroz svoje prizemlje, prekršilac iz rajske bašte, pored stolica i slika i lampi, zamračujući ih, neuplašena da će sresti provalnika, mlekadžiju, supruga; i njena nagost, u povratku, bila je mirna i široka kao u Ticijanove Venere, natapajući ga iznutra kao neko nabreklo sunce.
Razmišljao je o Ticijanovoj Veneri, kako dotiče kosu svojim čvrstim šakama. Razmišljao je o Maneovoj Olimpiji, o Gojinoj Maji. O bestidnosti. Razmišljao je o Edni Pontelije, heroini Kejt Šopen, koja u poslednjoj godini tog najzatvorenijeg od svih vekova odlazi do obale i, pre nego što će otplivati u smrt, baca sa sebe svu odeću. „Kako je neobično i užasno izgledalo stajati nag pod nebom! Kako je prijalo!“
Setio se i sebe od pre mesec dana, kako dolazi sam u ovu istu kuću, ovu kuću u čiji je neosvetljen vlažan podrum spuštao, korak po korak, jogunastu kosačicu koja je obavila svoju dužnost. Pristao je da dođe sam i da otvori kuću, da je isproba; za njih je to bio novi zakup. Njegova žena se odmah složila; postojalo je nešto u njoj, tih dana, što je takođe želelo da bude samo. Pola prodavnica na ostrvu još nije bilo otvoreno za letnju sezonu; on je kupio hranu za nekoliko dana, i živeo u sobama sa iznenađujućom jednostavnošću i tišinom. Jednog jutra odšetao je čitavu milju kroz grmlje borovnica i divljeg grožđa do jezerca. Obala je bila jedva korak široka; samo su izmet i perje divljih labudova svedočili o prisustvu drugih bića. Labudovi, prikovani u suncem obasjanoj izmaglici za površinu jezerca, izgledali su mu kao bogovi, savršeni i beskrajno udaljeni. Nigde kuće, nigde kola kada je pogledao sa brežuljaka od peska i žbunja koji su okruživali jezerce. Takva čista praznina pod nebom izgledala je kao prilika koju je bilo bogohulno upropastiti. Ričard je skinuo odeću, svu; seo je na hrapavu toplu stenu. Poza obeshrabrenog mislioca. Ustao je i na rubu vode postao prorok, krstitelj; talasi svetlosti odbijali su se sa vode na njegove noge. Žudeo je da učini nešto veličanstveno, nešto skaredno; ispružio je ruke i nije mogao da dotakne nebo. Sunce je otoplilo. Dok je magla sagorevala sa površine jezerca, labudovi se pokrenuše, zalepršaše krilima u dalekom, olimpskom metežu. Za trenutak pol spada sa njega i on zaista nalikuje božanski uobličenom središtu lopte celog Stvaranja; sama koža mu je divna – ne, oseća kako lepota nadolazi na nju, kao da ga ova praznina voli, kao da ga liže. Tada, u sledećem trenutku, pogledavši naniže, video je da je mnogo manje nego uzvišeno sam, jer je na desetine žurnih crvenkastih tela, krpelja, puzalo kroz dlake na njegovim nogama, zadovoljnih u njegovoj toploti koliko je on bio na toploti sunca.
Nebo je sada bilo ravnomerno sivo, srebro izjedeno kao šljunak na ostrvu. Dok je ulazio u kuću kako bi sebe nagradio pićem, setio se, iz zaboravljene knjige, hvalisanja nekog starog američkog farmera da, iako je začeo jedanaestoro dece, nikada nije video nago telo svoje žene. I iz druge knjige, o Africi, primedbe, iz neke zapadnoafričke luke, da je to bio poslednji grad na obali gde je devojka mogla da šeta naga glavnom ulicom a da ne privuče pažnju. I iz nekog starog Tajmsa pre mnogo godina, pre mnogo revolucija, prikaza nekog filma Brižit Bardo, koji ju je u nekoliko kadrova prikazivao nagu od glave do pete, Tajms se podsmevao: ako se u tom filmu pojavljuje naga žena, isto je i u većini američkih domova, oko jedanaest sati uveče.
Jedanaest sati. Mejplovi su bili na večeri; njihovo jedino dete noći kod svoje drugarice. Njihova spavaća soba je bela i sveža, bela čak do noćnih stočića i stolica, a tavanica je toliko niska da izgleda da njihove senke dube na glavi.
Džoan stoji udno kreveta i šutira cipele s nogu.
Njeno lice, skraćeno pogledanjem naniže, izgleda kao da se duri dok ona otkopčava kopče na suknji i dozvoljava da patent zatvarač otkrije belo V kombinezona. Zatim dozvoljava da joj suknja padne, podiže je nogom, ostavlja u fioku.
Onda se podiže džemper, odsecajući joj glavu i prikupljajući kosu u oblak, u pesnicu, koja pada kada joj se lice, zaneto, ponovo pojavi.
Okret glave, profil.
Farovi sa puta pomiluju kuću i potom nestaju.
Neočekivana sekvenca: Džoan skida gaćice u brzom trzaju pre nego što, obema šakama, prekrštenih ruku, počne da podiže kombinezon. Negde iznad struka zgužvani najlon zapinje; ona zastaje u pozi Mikelanđelovog roba, Munkove madone, Engrove vodonoše, viđena spreda, neobrijana.
Kombinezon popušta, zmijska koža klizi dalje, proces se nastavlja.
Uz pogled pun napora, ona razdvaja kopče na leđima i baca prsluče prema korpi u predsoblju. Zatim govori u pravcu kreveta, svojim nezadovoljnim glasom: „Zar nemaš ništa pametnije da radiš?“
Ričard leži na krevetu poluodeven, posmatra, odaje svoje priznanje. On odgovara: „Nemam.“
Onda ustaje i svlači se, dok im se senka kovitla oko glave. Njih dvoje stoje jedno do drugog, onoliko blizu koliko su bili blizu na plaži, kada se ona vratila odbijena od mladih ljudi a on je zadirkivao. Sada su ponovo na plaži; ona se seća. Ponovo on oseća kako joj se srce nadima u punačkom omotu tela, zadovoljno. Ona ga gleda, očiju plavih kao jutarnje more, i smeši se. „Ne“, kaže Džoan u samozadovoljnom odricanju. Ričard se oseća uzbuđenim, osvojenim. Ova nagost za njih je nova.
Preveo s engleskog David Albahari
Beleška o piscu
Džon Apdajk (1932-2009) rođen je u Šilingtonu, u Pensilvaniji. Jedan je od najznačajnijih američkih pisaca. Čuvena dela: Beži, Zeko, beži; Istvičke veštice; Zeka je bogat; Parovi; Muzička škola; Kentaur.

Ištvan Erkenj
REKVIJEM
In memorijam Ištvanu Hanoveru koji je
rođen u Budimpešti 1917, umro 1951. u kaznionici Vac.
Zvonce ju je trglo iz prvog sna. Kada je prekoračila granicu budnosti, srce joj snažno zakuca: duboko u sebi, zatrapljeno, još je čuvala užas noćnog zvona. Upalila je svetlo. Kročila iz postelje. Obukla kućnu haljinu, ali papuče nije našla; noge su joj još spavale. Bosonoga je doteturala u predsoblje.
„Tražim gospodina doktora Agoštona.“
„Još se nije vratio.“
Na vratima je stajao riđokos mladi dugonja. I on je došao iz tame. I on je treptao. Na stepeništu svetlo nije bilo upaljeno.
„Kad će se vratiti?“
„Neizvesno je“, reče Neti. Jezik joj se kretao još u gustoj pljuvački sna: „Što niste upalili svetlo na stepeništu?“
„Nisam znao gde je“, reče riđokosi.
Beše veoma bled. Čak ne bled: izbledeo kao isprani čaršav. Na levom obrazu ožiljak boje džigerice, veličine dečjeg dlana, a od njega se širio zapah natopljenog odela koji podseća na neopranost. Neti se užasnu i nehotično ustuknu jedan korak.
„Dođite ujutru“, reče. „Moj muž je od sutra na godišnjem odmoru, ali voz nam kreće tek po podne.“
Mladić je nije gledao u oči. Zijao je u njene noge čiji su nokti bili premazani crvenim lakom. Beše leto, a oni su se sutradan spremali za Crno more, u Konstancu. Kao što i priliči trezvenim ljudima, na vreme su se spakovali, kofere su već i predali, a Neti je poslednje popodne provela kod frizera. Zatim se vratila i lepo nalakirala nokte.
Sada bi rado sakrila noge, ali joj je kućna haljina dosezala samo do članaka. Uzalud se premeštala s noge na nogu, mladićev pogled, ispod oborenih kapaka, svuda ih je sledio.
„Zašto ga tražite?“, upita, jednu nogu podižući pod kućnu haljinu.
„To vam ne mogu reći“, reče riđokosi.
„Pa onda dođite sutra.“
„Radije ću ga sačekati.“
Još jedan predan pogled baci na njene nokte, zatim se okrete i pođe prema vratima.
„Šta vam pada na pamet?“, za njim će Neti. „Zar da čekate na stepeništu?“
Posadi ga u predsoblje koje je nekad, kad je Kari bio advokat, služilo kao čekaonica. Zatim se vrati u sobu i onako u kućnoj haljini ponovo leže u postelju. Listala je novine, ali oči nije mogla da zadrži na slovima, jer se njenoj svesti neprekidno nametao posetilac koji je napolju čekao. Kada joj je prvi put pao na um, nehotice je prislonila ruku na mesto gde se crveneo njegov ožiljak. Prstom mu je ocrtala obris i od toga se toliko užasnula da joj je niz leđa prostrujala hladnoća.
Ponovo pokuša da čita, ali ju je ometala blizina riđokosog. A poznavala je ovakve ubledele ljude iz predsoblja. Adresa Karija je opšte dobro; ljudi u nevolji već dvadeset pet godina predaju je iz ruke u ruku; otkako je branio komuniste i besplatno preuzimao parnicu svakoga ko je bio u neprilici... Šta li hoće riđi? Bilo šta može hteti. Dolazi iz unutrašnjosti da ukloni svoga oca s kulačke liste. Dolazi iz neke fabrike jer ima glumačke ambicije. Ili stiže iz popravnog doma da mu Kari izbriše kartoteku...
Iznenada, uz veliki zamah, seda u postelji. Na um joj pada jedan pokret. Tačno vidi, kao na filmu koji se drugi put projektuje, kako riđi sedi u predsoblju i povlači jedan po jedan prst koji pucketaju... Najpre se samo uznemiri. Nešto je vuče u predsoblje, kao da maločas nije dovoljno pažljivo pogledala mladića „Ma otkud“, pomisli. „Što bi to bilo interesantno?“ Ali je razdraženost zaista izbaci iz postelje. Zakopča domaću haljinu. Nađe papuče i ode u kuhinju.
Kad otvori vrata, s tacnom u ruci, mladić skoči, zauze stav mirno i to je zbuni. Neti stavi pred njega kajganu.
„Sigurno ste ogladneli na putu.“, reče.
„Kakvom putu?“, upita on sumnjičavog izraza lica.
„Pa mislim onako“, reče Neti. „Izvolite.“
I posmatrala ga je. I negde unutra, ne u njenim nervima, nego u ćelijama, nešto poče da podrhtava. Već je videla ovakav način jedenja. Kako drži viljušku, blizu kusala. Kako se primiče zalogaju. Već je znala kako će posegnuti za čašom. Kako će piti vodu. I kako će, posle popijene vode, obrisati usta, najpre desnom, pa levom rukom... Riđi je nije gledao. Sedeo je snebivljivo. Jeo snebivljivo. I kad je završio, i ruke mu više nisu bile zauzete, opet je počeo da pucketa prstima. Podrhtavanje je prestalo. Kao da ju je nešto rukom uhvatilo za utrobu. „Ma šta je“, pomislila je, „predubeđenje.“
Ustaje, iznosi tacnu. S kuhinjskih vrata krišom pogleda i vidi kako riđi spušta ruke u krilo i ne proteže prste. Donosi mu nekoliko bresaka na tanjiru; kad stiže u njegovu blizinu, čuje već kako prasnu hrskavica na nekom prstu riđeg.
„Izvolite“, reče. „Uzmite voća.“
„Ne, hvala.“, odvrati on.
„Zašto ste vi tako nervozni?“, upita ga.
„Po čemu mislite da sam nervozan?“, upita riđi.
Snažno povuče kažiprst, Neti proguta pljuvačku da ne bi vrisnula.
Kada sam pozvonio, bosonoga mi je otvorila vrata. Nokti joj lakirani. Najpre nisam ni video ništa drugo do njene noge. Sasvim sam pošašavio. Imala je mrku boju od sunčanja. Članci glatki, kao isklesani; pod nogama izvijen luk, kao da i ne gazi stopalima, nego po vazdušnom jastuku. Pokreti joj divni.
Plašio sam je se. Plašim se svake žene. Plašim se da ću opet neku poželeti, a ako neku poželim, opet eto nevolje... Ali ove noge nisam mogao ne želeti. Želeo sam da se šćućurim pred njom da bi mi ona stupila na dlan. Želeo sam da dahnem na nju, da je maramicom izglancam, kao porcelan. Želeo sam da je uzmem u ruke i svojim prstima da dotičem njene prste kao neki instrument... Pišta mi je jednom pričao da je na prvoj veslačkoj turi izljubio Neti noge, zatim je položio glavu na njene članke i tako zaspao. Već je bilo kasno. Stražar se oglasio kroz špijunku da umuknemo; mogli smo samo da šapućemo.
„Šta može biti lepo na nozi neke žene?“, pitao sam šapćući.
„To sam i ja otkrio toga dana“, rekao je Pišta. Rekao je da je sve do tada prezirao i svoje noge. Mislio je da su noge nešto degenerisano. I pričao je o nogama svoje majke, nogama prepunim kvrga i žuljeva i bradavica; kad bi stigla kući iz bifea i počela da raskiseljava međusobno slepljene prste i starim žiletom da seče kožu, on je morao da odvrati pogled kako mu se ne bi preokrenula utroba.. U nogama njegove majke, kaže, nalazila se sva njihova beda. Bile su mrke, kao da i nisu noge, nego cokule. Bile su gusto obavijene vijugavim tamnoplavim žilama, kao da su gliste gamizale ispod kože. I kada bi izašla u dvorište i stala u blatnjavu ilovaču, noge su joj bile poput neke žile, a prsti kao da su imali nastavak pod zemljom... Mama mu je ubila svaku želju prema ženama i prema svemu što je telesno. Čak i prema sopstvenom telu.
Razume se, rekao je, mamu je trebalo žaliti, jer je ona zbog njih po ceo dan dipčila i točila pivo... Ali nije se moglo. Kad bi se vratila kući, koža joj je uvek zaudarala na rum, a gotovo uvek je dovodila i nekog polupijanog tipa. I svlačila se. I zalud se on uvek zavlačio pod pokrivač, nekako je ipak video da je mama žensko, i ima grudi, i ima telo, i leže gola s tipom... Nije smeo ni da pisne. Samo je ležao, grizao usne, kolenima dodirivao bradu, i pucketao prstima kako ne bi čuo one glasove... Već je bio odrastao čovek, pričao je, dvadeset jednu-dve godine, i naježio bi se od blizine neke devojke.
„I od Neti?“, pitao sam.
„Ne budi glup.“, rekao je.
„Ni na početku?“, pitao sam.
„Nikad“, rekao je. „Iz nje je zračila lepota. Sve oko nje postajalo je lepo; ulica kojom je išla, lavor s obijenom glazurom u kojem se umivala. Čak i ja.“
O ženskoj lepoti imao je celu filozofiju. Suština je bila da lepo žensko telo nije samo lepo žensko telo. Više je od toga, kao što ni more nije samo voda. Postoji tajna koju čovečanstvo i ne sluti, ili samo nekoliko izabranika kapira nešto od nje. Grčke skulpture, italijansko slikarstvo: samo je njen maleni čalabrčak... Ako se pak neko usudi i zaljubi se u takvu ženu, on će postati pastorče ljubavi. Više se osloboditi neće; ona opojnost koja izvire iz lepote postaje strast, kao alkoholizam. Sve dok na svetu bude lepih žena, dotle će biti i robova.
I tu se zacerekao, gotovo bezglasno, da ga čuvar ne čuje.
„Nisi to očekivao, je li?“, pitao je. „Iz usta bivšeg sekretara VII kvarta.“
„Ne verujem ti ni jednu jedinu reč“, rekao sam. „Prošli put si pričao da ti je Neti uvek bila verna.“
„Na svoj način“, rekao je. „Ali je ipak zaludela i mog najboljeg prijatelja. A i tebe bi zaludela.“
„Ne bi me mogla ni pogledati.“
„Zar sam ja tako lep?“, pitao je smejući se. „Tvoja je najveća nevolja što se plašiš. Ne usuđuješ se da voliš lepe žene. A mnogo je lakše pridobiti neku lepu ženu, nego ružnu... Lepota veruje u sopstveno poslanje, kao što su i sveci verovali da mogu da izleče gubavce.“
„I ti si bio gubavac?“, pitao sam ga da bih mu vratio ujed.
„Još gore“, cerekao se. „Nevin. U dvadeset šestoj.“
Pišta baš nije bio diskretan. Odnosno, veoma je voleo da podučava, a uz poeziju i ekonomiju, Neti je bila glavni predmet... Ostalo ću, rekao je, moći da naučim od bilo koga; ali iz Neti samo kod njega mogu da polažem ispit.
„Što treba da položim ispit iz Neti?“, pitao sam.
„Jer je i kod tebe tu grč“, rekao je i opisao mi Netin glas, njen hod, kožu, grudi, pregib vrata. Pričao o njenom poljupcu. Tako sam dobro upoznao Neti da sam dalje mogao živeti s njom tamo gde je Pišta prekinuo. Meni je ona isto tako nedostajala kao i njemu. Ponekad sam hteo da ga pitam ima li Neti mlađu sestru; ali Pišta bi otkrivao svaku moju skrivenu misao, i sigurno bi me zbog toga ismejao. „Eto, vidiš“, rekao bi, „već te je zaludela.“
Mislim da je imala ovakav oblik nogu kao ova advokatova supruga. Više nešto od nje baš i nisam video. Primetio sam kakav joj je bio izraz lica kad me je videla na vratima predsoblja. Ja osećam po vazduhu, kao slepci; iz nje je vibriralo nešto kao radio-talas, a ja sam već znao da me se gnuša. Što je neko finiji i negovaniji, sve me se više užasava; na to sam već navikao. Možda me se Neti ne bi gnušala; ali ne znam zašto verujem u to. A ovakve supruge advokata me ostavljaju hladnim.
Malko sam se začudio kad je unela kajganu. Primetio sam da nije skidala očiju s mene dok sam jeo; od toga me je zahvatila ona unutarnja nervoza koja sve razara, kao i uvek pred ženama... Jedva da smo i progovorili. Pitala je da li hoću piva. Rekao sam da ne želim. Odjednom je rekla sasvim čudnim glasom:
„Vi ste bili zajedno s Ištvanom Hanoverom?“
Upravo sam jeo breskvu. Zalogaj mi je ispao iz usta.
„Otkud znate?“, upitao sam.
„Koliko dugo?“, upita ona.
„Godinu i po“, rekao sam. „A ko ste vi?“
„Neti“, rekla je.
Tek onda sam smeo da je pogledam.
Malo potom oglasi se telefon.
Oboje se trgoše, iako je telefon bio sasvim tih, u Karijevoj sobi. Načinili su poseban produživač i svako veče prenosili aparat u tu sobu. Kari je radio u ministarstvu spoljne trgovine, na visokoj funkciji. On je vodio pregovore sa poslovnim ljudima sa Zapada i uveče bi često ostajao s njima. Dva-tri puta bi se javljao Neti. Dok je bila budna, odlazila je u sobu i dizala slušalicu; kad bi već zaspala, zvono je više ne bi uznemiravalo.
I danju bi telefonirao kući, kao da se pribojavao da jednom neće naći kod kuće svoju ženu. Uzbunjeno i drhteći je voleo suprugu; kad se vraćao kući, donosio je uvek poklone, kao da je još uvek želeo da je podmiti. Nešto od Neti nije pripadalo njemu; taj delić je pokušavao da otrgne iz njenih ruku, bezuspešno. U njegovom tonu je i sada podrhtavalo uzbuđenje ljubavi iz prve sedmice.
„Nisi spavala?“
„Nisam.“
„Voliš li me?“
»Da.“
„Zaista?“
„Zaista.“
Za trenutak zavlada tišina. Do slušalice se probija muzika za igru. Kari pokušava da otkrije ima li u tonu onog „zaista“ nečeg lažnog; ali ne može da presudi.
„Ovi Šveđani su hteli u lokal“, reče zatim. „Da li si raspoložena da dođeš?“
„Nisam.“
„Poslaću kola po tebe.“
„Ne mogu“, reče Neti. „Ovde je neko.“
„Ko je tu?“
„Neki riđi čovek.“
„Poznanik?“
„Ne poznajem ga.“
„Šta hoće?“

„Ne znam.“
„Nek dođe sutra.“
„Ne želi da dođe sutra.“
„Šta ima tako hitno?“
„Godinu i po je bio zajedno s Pištom.“
Jedno vreme opet se čuje samo muzika za igru. Kada god bi izrekla ovo ime, Kari bi uvek zaćutao i osluškivao jedno vreme, kao lekar pošto bi kuckao srce bolesnika.
„Kako se zove?“, upita potom.
Neti viknu kroz otvorena vrata predsoblja.
„Kako se zovete, molim vas?“
„Ðula Pele“, viknu riđi.
„Ðula Pele“, reče Neti u slušalicu.
„Otkud stiže?“, pita Kari.
„Otkud stižete?“ pita Neti.
„Iz Marijanostre“, reče Pele.
„Iz Marijanostre“, reče Neti.
„Politički?“, pita Kari.
„Politički?“, javlja se Neti.
„Kriminal“, reče Pele.
„Kriminal“, ponavlja Neti.
„Kakva optužba?“, pita Kari.
„Kakva optužba?“ pita Neti.
„Silovanje“, reče Pele.
„Silovanje“, reče i Neti.
Tada nastade poduža tišina. Potom ne samo što se Kari oglasi oštrijim tonom, nego je mnogo brže nego obično i izrazito energično nalagao Neti da dâ stotku Ðuli Peleu i da ovaj smesta ode. Sutra će on ceo dan biti kod kuće; neka dođe kad god hoće.
„Hoćeš li mu reći da ide?“, upita na kraju zabrinuto. „Hoću“, reče Neti.
„Sigurno?“
„Sigurno.“
„Voliš li me?“, upita Kari.
„Da“, reče Neti.
„Zaista?“, upita Kari.
„Zaista“, odgovori Neti.
Ona spusti slušalicu. Pređe u svoju sobu. Iz svoje torbice izvadi stotku. Kad je iz spavaće sobe otvorila vrata predsoblja, Pele je opet skočio i stao mirno, zatim je polako seo. Jedan po jedan prst je redom povlačio i oni su pucketali.
Neti ga je posmatrala. Stotku mu je spustila u džep. Upitala ga je:
„Pušite li?“
„Pušim“, reče Pele.
„Čekajte“, reče ona. „Doneću cigarete.“
Nisam mogla da iščekam njegove odgovore. Da je odjednom imao sedmoro usta i da je odjednom pružao sedam odgovora, ni to ne bi utažilo moju nestrpljivost.
„I ništa mi nije poručio?“, pitala sam. „To nije moguće“, rekla sam. „Razmislite malo“, rekla sam.
„Nije ni mogao da poruči“, rekao je i zagledao se u mene.
Na početku nije smeo ni da me pogleda; a sada je zijao u mene svojim zelenim očima, kao gladna životinja u hranu.
„Zašto nije mogao da poruči?“, upitala sam.
„Nije računao s tim da ću ja pre njega na slobodu. Neprekidno je očekivao da će ga pozvati, tražiti od njega izvinjenje i pustiti ga kući... A nije ni slutio koliko je bolestan. Tek pet minuta pre nego što će ga preneti u bolnicu, pao mu je na um koverat.“
„Kakav koverat?“, pitam.
„Zbog toga sam ovde... Unutra je bio njegov dnevnik i jedna gotovo završena studija o Babefu. Rekao je, ako to pročitam, onda ću ga bolje upoznati. Predao je to gospodinu advokatu.“
„Koverat je kod mene“, rekoh. „ Ali zar o meni nije govorio?“, pitam. „Samo o dnevniku? Samo o Babefu?“, pitam. „Ja to ne verujem.“
„Govorio je“, reče.
„Često?“, pitam.
„Uvek“, kaže,
„I šta je govorio?“, pitam.
„Svašta“, reče i obli ga rumen.
„Pa ispričajte mi“, zamolim ga.
„Šta?“
„O čemu je Pišta govorio.“
„O vašoj kosi.“
„I?“
„O vašim očima.“
„I?“
„O vašim nogama.“
Opet ga obli rumen. Lako ga je oblivala rumen; samo ne znam što baš kod pomena nogu.
„Šta je rekao o njima?“
„Da su vam noge tako lepe i kako vam je lep hod.“
„I šta je još rekao?“
„Da je s vama sve jednostavno i prirodno. Nikada se nije trebalo bojati, čak ni u pokretu, jer u vašoj blizini ni opasnost se nije mogla osetiti...“
„Nemojte sada govoriti o pokretu“, rekoh.
„On je naveo taj primer.“
„Kakav primer?“
„Ono što se dogodilo u poslastičarnici Savanov.“
Čudno koliko se time ponosio, a sve je to bilo samo detinjasto junačenje... Kad su policajci ušli u Savanov, napustila sam Pištin sto kao da odjednom moram hitno da odem. Naravno, prva sam morala da se legitimišem. Slagala sam da su mi dokumenti kod kuće; tada su me opkolili i rekli da moram s njima... Ali vrata poslastičarnice su bila otvorena, ja sam klisnula na ulicu i dala se u beg. Jedna ulica, druga, treća, obala Dunava, kej... Policajci za mnom, ali nisu mogli da me sustignu. Zatim su uzeli taksi, ali ja sam se bavila atletikom, četiri stotine metara, i gotovo da sam bila brža od taksija... U policiji, naravno, smesta sam našla svoju legitimaciju. Otac železničar, majka čistačica u plebaniji... Pomilovali su me po obrazima i rekli da drugi put ne treba da se plašim od njih, jer oni love samo Jevreje i boljševike. Pitali su me da li imam novaca za tramvaj. Rekla sam da nemam.
Pišta me je zbog toga izljubio. Imao je značajan sastanak; raspravljao je ne samo sa svojom vezom, nego i s jednim trećim o kome je govorio s užasnim poštovanjem. „Trčati mogu i drugi put“, rekla sam drsko, „ako te time mogu toliko usrećiti“.
Ali i ja sam bila srećna, samo što to nisam pokazivala. Pa čak i sada, čim na to pomislim, odjednom mi se javi neodoljiva želja da potrčim, kao i da ne stanujem u jednoj vili, udata, pre jednog divnog letovanja, nego u Savanovu, s osam filera u džepu... Kakav je to trk bio, bože! Osećala sam da sve zavisi od mene. Da ću i ja biti slavna kao trkač s Maratona. Još čuvenija. Osećala sam, ja ću spasti svet. Ako me i sustignu neće me sustići, jer ja već i ne trčim po zemlji, nego drumom neke nepoznate države, koji s obe strane oivičava vetar, a popločan je ribljom krljušti, kako me trčanje ne bi zamaralo... I zaista, nimalo nisam bila umorna. Kad su me ugurali u taksi, jedva da sam dahtala, tako sam bila laka i tako srećna, kao opijena... Izgleda da ono što čovek čini za druge ne ostavlja umor.
„Dok ste bili s njim“, upitala sam iznenada Pelea, „da li je Pišta bio komunista?“
„Uvek“, reče on.
„A da li vas je podučavao?“
„Uvek“, reče. „Sve dok ga nisu preneli u bolnicu. Oprostio se smejući se. Rekao mi je da zaboravim da se plašim. Rekao mi je da ne mislim uvek kako sam ružan. Rekao sam mu da je njemu lako. ‘Ne boj se’, rekao je, ‘jednom će doći neko pa ćeš i ti zaboraviti to. I ti ćeš poći na turu veslanja...’ Mislio je na onu turu.“
„I to vam je pričao?“
„Jeste.“
„Ispričajte mi.“
„Ali vi to znate.“

„Naravno“, rekoh. „Ali bih volela da znam kako je to on pričao.“
„Pa i ne umem da to ispričam kao on.“
„I tako“, molim ga. „Tako kako znate.“
Neprekidno ga je trebalo podsticati. Da je zijao, zijao je, ali nije hteo da govori.
„Bolje nešto drugo“, reče.
Molila sam ga sklopljenim rukama.
„Ispričajte mi, molim vas. Ja imam pravo da to čujem.“
Zarumeneo se. Čak i ruke, čak i crnim oivičeni nokti su mogli da mu porumene.
„Pričao je kako on nije ni poneo kupaće gaće. Odnosno nije mogao ni da ih ponese, jer ih nije ni imao... U pantalonama je seo u čamac.“
U pantalonama, u flanelskoj košulji, u vindjakni. Bili smo na vi. Ukočeno je gledao predeo na dvema obalama; kao da nije mogao vrat da okrene prema meni. Sutradan smo zajedno kupili kupaće gaće za njega.
„Tako je“, rekoh.
„I vi ste odveslali, daleko iza Horanja. Tamo ste pronašli jedan jezičak. Ispričao je kakav je bio. Duguljasti deo obale obrastao travom, zaštićen vrbama, a nad vodu se nadnosila divlja trešnja... Tu ste vi rekli: da se okupamo. A Pišta je rekao: nemam kupaće gaće. A vi ste onda rekli: kupajmo se bez kostima. Na to je on rekao: šta vam pada na pamet! Svakog trena neko može naići...“
Ali niko nije naišao. Bilo je oko podne. Oni koji su hteli da obiđu ostrvo, već su bili odveslali, a nizvodno još nije počelo spuštanje. Ni lađa nije bilo, ni žive duše, na Dunavu ni glasa da se čuje... Voda je bila tako hladna, i svežina me je tako obuzela, kao vetar nagu skulpturu.
„Rekao je da ste ga vi ismejali“, nastavi Pele.
„Bio je kao rak“, rekoh smejući se. „Čak ni flanelsku košulju nije smeo da skine.“
I on se nasmešio. Vidim tek sada da su mu i zubi ružni, rano su potamneli i počeli da se kvare... Ah iz tih beskrvnih usta, između ružnih zuba ipak je nekako govorio Pištin glas. I zbog toga prizor i nije bio tako užasan.
„Pričajte dalje“, molim ga.
Veoma se zacrveneo. Mislim da je bio crven i ispod odela.
„Zatim“, reče „vi ste ušli u vodu. Tamo ste se svukli. Zatim ste izbacili kostim na obalu, pa ste otplivali daleko, jer ste bili veoma dobar plivač... Pišta je postao nemiran i počeo da vas doziva, a onda ste vi konačno izašli iz vode. Bili ste veoma lepi, tako je rekao Pišta.“
„Šta je još rekao?“, pitam. „Ili je samo toliko rekao?“
„Rekao je da se to zbilo još na početku, a vaša figura je bila kao kada se sedamnaestogodišnji mladić veoma usredsredi i preobrazi u devojku...“
Proguta pljuvačku. Ne gleda u mene. Gleda u čiviluk, kao da je to devojka o kojoj govori. Zbog toga ga žalim, ali ne mogu da prekinem. Hoću da čujem Pištine reči.
„Pričajte dalje“, molim ga.
Još jednom proguta pljuvačku.
„Rekao je da vi niste žurili s oblačenjem. Najpre ste se dobro protegnuli, a za vreme protezanja voda se leskala na vašem telu. Ali upravo kad ste se protezali naišao je fabrički brodić.“
Na slepoočnici mu bije žila, i prosto se golim okom videlo kucanje, duž tanke kože, sasvim do srca... Koža mu nije služila kao pokrivač, već ga je odavala. Funkcionisala je kao ekran rendgen aparata: na njoj je bilo projektovano šta se zbiva u organizmu.
„I?“, pitam.
„Rekao je Pišta da se tamo nalazio žbun, mogli ste se sakriti. Ali i on je smesta dograbio vaš kupaći kostim, zgužvao i dobacio vam ga; pao je taman pred vaše noge. Ali vi niste podigli kostim, i niste se sakrili iza žbuna, nego ste lepo došetali do Pište, duž dugog travnjaka, ali tako polako i lepo, kao da je to najprirodnije stanje na svetu. Tako ste nosili svoju nagost, rekao je Pišta, kao drugi zimski kaput.“
Tako je bilo. Sećam se tog nesrećnog fabričkog brodića, najpre je počeo da vrluda, zatim se nasukao na obalu, jer je krmanoš bio izvan sebe isto kao i jadni dobri Pišta. On mi je pritrčao i na ramena mi nabacio frotir.
„Zatim?“, pitam.
„Zatim ste se podžapali, jer je Pišta bio veoma ljubomoran.“
„Veoma“, kažem.
„Ali ste se posle pomirili.“
„!?“, pitam.
„I da je taj dan bio njegov dan izlečenja.“
„Da li je još šta rekao?“, pitam.
„Ne mnogo.“
„Ali ja bih volela da znam“, kažem.
„O tim stvarima se obično ne govori“, reče on.
„Veoma vas molim“, kažem.
„Rekao je“, progovori gotovo bezglasnim tonom „da je njemu s vama bilo najlepše na svetu.“
Dok sedim, kao da je odletela iz mene sva snaga, sasvim sam se opustila; moji mišići kao da su se pretvorili u tečno stanje, u stomaku mi se razlivala vrelina, kao neko unutarnje krvavljenje. Osećala sam ga u sebi. Čula sam njegov dah. Njegov uzvik, kao prilikom eksplozije kad uz veliki tresak zemlja poleti uvis.
I meni je s njim bilo najlepše na svetu.
„Hvala što ste mi to ispričali“, rekoh potom.
Iznenada skoči. Osvrte se oko sebe. Po vazduhu koji ga je okruživao osećalo se da je on iznutra samo drhtanje. Beše mi ga žao. Za trenutak sam mu se zagledala u lice: više nije izazivao onakvo gnušanje kao kad je došao. Kao da je nekako stupio u prošlost, odjednom je zauzeo mesto u toj uspomeni. Pričinjavalo se kao da i on stoji tamo ispod divlje trešnje, na obali; naravno, ne tako jasno i čisto kao Pišta, nego kao neko telo bez tela koje samo može biti sopstvena senka... Ali bio je tamo.
„Dođite“, rekoh brzo.
„Kuda?“, upita
„U moju sobu“, rekoh. „Tamo su Pištini rukopisi.“
Netina postelja.
Netina postelja je parče nameštaja iz doba Marije Terezije. Kari ga je uzeo iz stečajne mase baronese Hajlig; on nije samo branio komuniste, nego je uz njih držao i dobre krave muzare. Postelju je načinio bezimeni majstor kmet kao bračnu postelju za novorođenu kneginju. Stolarske poslove je završio za osam dana, a osamnaest godina se bavio intarzijama. Tako je rođena smeša tromosti i ljupkosti: postelja je ličila na medveda koji igra. Neti je pala na um bezobrazna misao da je spari s rokoko noćnim ormarićem, iznad nje je postavila supermoderan luster, do nogu je pak postavila ogroman, trbušat gleđosan ćup, pun dalija na dugačkom struku. Pre nego što se udala za Karija, u sobu je samo odlazila na spavanje. Otkako se udala za Karija, poludela je za ukrasnim predmetima u stanu; na vrat trbušatog ćupa, na primer, okačila je kao đerdan venac crvenih papričica.
Tu postelju gleda Pele. Gleda je ispod oka kao da će krenuti na nju da se njih dvoje uhvate u koštac.
„I postelja je Karijeva“, reče mu Neti pomirljivo. „Ja se ovde gnušam svakog parčeta nameštaja.“
„Iako je lepa“, reče Pele. „Ali dajte mi, molim vas, onaj koverat.“
„Hoćete da idete?“
„Hoću“, reče on.
„Nemojte biti glupi“, reče ona. „Ono što se dogodilo bila je Piština želja.“
„Znam“, reče on.
„Da je Kari bio zaljubljen u mene?“
„I to“, reče Pele.
„On je bio jedini čovek na svetu na koga Pišta nije bio ljubomoran. Na Karija se uvek samo smeškao.“
„Rekao mi je“, reče on.
„Ako, pak, umrem, rekao je, budi njegova žena.“
„Znam i to“, reče Pele.
Još uvek gleda postelju.
Netina soba je prepuna abažura. U toj bledoj, proceđenoj svetlosti nestala je ružnoća njegovog lica. Ožiljak se jedva i nazirao, ličio je na senku koja se pomešala s drugim mrljama mršavog lica. Nije to bilo samo zbog abažura. Pele je stigao ni iz čega kao neki nepoznati rođak, koga niko ne gleda da li je lep ili ružan. Treba ga prihvatiti takvog kakav je. Ali on to još nije znao. Iznenada okreće leđa postelji, pogleda prema vratima, kao da traži put odlaska, i kaže:
„Onda mi, molim vas, dajte rukopise.“
Neti se nasmeši.
„Ne budi tako nespretan, ludo jedna“, reče mu.
Burno diše. Sklapa oči. Zaustavlja dah kao da je spremna da skoči u bazen s hladnom vodom, zatim mu brzo prilazi i ljubi ga u usta.
„Svuci se brzo“, šapne mu. „Odmah ću da ti pustim vodu u kadu.“
Na meni je bilo Pištino odelo. Piština košulja, Pištine čarape i cipele. I užasno sam želeo ovu ženu.
„Molim vas, pustite me“, molim je.
„Uzvrati mi poljubac“, reče ona.
I neprekidno mi miluje lice, nekom beskrajnom životinjskom strpljivošću, kao što krava liže svoje tele. Ako hoću da se izmigoljim, pritiska me na postelju i smeši se iznad mene. Snaga joj je takva da ja ne mogu na kraj s njom da izađem.
„Molim vas, pustite me“, kažem. „Ni onako to ne mogu da učinim.“
„Što ne možeš?“, pita ona.
„Zbog Pište.“
„Lažeš“, reče. „Pa ti si Pišta.“

„Nisam ja Pišta.“
„Malo jesi“, reče.
„Samo njegovo odelo“, kažem.
„Ne samo odelo“, reče. „I njegov glas. Njegove reči. Kako si pucketao prstima.“
„On samo na gospodina doktora nije bio ljubomoran“, kažem.
„Ni na tebe ne bi bio“, reče. „Uzvrati poljubac!“
Ponovo me ljubi. Pokušavam da je odgurnem, a ona mi se samo smeši i miluje me.
„Molim vas, pustite me“, kažem. „Ja još nikada nisam bio sa ženom.“
„Opet lažeš“, reče.
„Verujte mi“, kažem.
„Zbog toga si osuđen.“
„Nije zbog toga.“
„Maločas si rekao, prilikom telefoniranja.“
„Ali to nije tako bilo.“
„Nego kako?“
Kažem kako su mi se mladići smejali zato što još nisam bio sa ženom, napujdali su na mene onu malu beštiju... Najpre je htela, zatim je počela da mi se ruga. Riđi keru, rekla je. Flekonjo. Tada sam navalio, pocepao joj haljinu, ali se ona oslobodila. Zato sam dobio samo godinu i po.
„A zašto nikada nisi bio sa ženom?“, pita.
„Jer ih se plašim“, kažem.
„Lažeš li sada?“, pita.
„Ne lažem.“
„Plašiš li se mene?“, pita.
„Da“, kažem, „plašim se.“
„Jer si ružan?“, pita.
„Jer sam ružan.“
„Ali nisi ružan“, kaže.
„Ali ružan sam.“
„Čekaj“, reče i ustade. „Ne gledaj ovamo.“
Moram da gledam. Tako je silno želim da ne mogu da gledam na drugu stranu. Čak neću ni da trepćem, jer je tada ne bih video za tren.
U uglu stočić s ogledalima. Prilazi mu i češlja se. Ostavlja češalj. Raskopčava domaću haljinu. Jednim pokretom ramena spavaćica joj sklizne. Izlazi iz nje, i iz papuča. Ničeg nema na njoj kada kreće prema meni, a dolazi lepo smireno, polako. Još mi je Pišta pričao kako joj je lepo kretanje. Možda zato što je bila atletičarka. Možda zato što je volela da igra i u svemu je odmah otkrivala ritam. Prema Pišti, tajna njenog kretanja je bila u tome što su delovi njenog tela nekako znali jedni za druge. Slali su jedni drugima poruke. Telegrafisali. U jednom jedinom njenom koraku bilo je toliko lepote kao kad ptica poleti, načini krug i ponovo sleti... Zastade iznad mene.
„Pogledaj me“, reče. „I ti si ovakav.“
„Nisam“, kažem.
„Jesi“, reče. „Svi smo ovakvi.“
Zazvoni telefon.
Na stepeništu čuju kako zvoni. Neti zastade.
„Ne javljaj se“, uplaši se Pele.
„Kreni ti“, nasmeši se Neti. „Ne boj se.“
Morala je da se vrati uz stepenice. Da otvori vrata predsoblja. Da upali svetlo. Da pređe kroz sobe. Telefon još zvoni. Uzima slušalicu.
„Zdravo“, kaže Kari.
„Zdravo“, kaže Neti.
„Da li je riđi već otišao?“
„Upravo odlazi“, kaže ona.
„Tek sada?“
„Tek sada
Tišina. Muzika za igru dopire kroz telefon.
„Mislio sam da već spavaš“, kaže Kari.
„Ne spavam“, kaže Neti.
„Da li si došla iz svoje sobe?“
„Vratila sam se sa stepeništa“
„Vratila si se sa stepeništa?“, pita Kari.
„Vratila sam se sa stepeništa“, kaže Neti.
Kratko vreme opet muzika
„Moraš li tako da hitaš?“, pita Kari.
„Moram“, kaže Neti.
„Pa kod kuće jedva da imaš odeće.“
„Dovoljno mi je ovo“, kaže Neti.
„A svi su nam koferi na železničkoj stanici.“
„Spakovala sam se u zembilj“, kaže Neti.
„Pa zdravo“, kaže Kari.
„Zdravo“, kaže Neti.
Još se kratko vreme može čuti muzika, ali se oni više ne obraćaju jedno drugom. Istovremeno spuštaju slušalice.
Kada sam zalupila za sobom vrata predsoblja, stepenište beše prazno.
„Halo!“, vičem.
Niko ne odgovara. Preskačem po dva stepenika, ali ni na ulici nema nikoga. Ne znam ni kuda da krenem; zatim potrčim niz ulicu. Zembilj u ruci, zimski kaput preko ramena (jer mi je prelazni kaput već bio spakovan), jurnem u noć.
Nigde nikog, samo se čuje bat mojih cipela. Jedna ulica, druga, treća, četvrta, obala Dunava. Ne trčim to ja. Juri drveće, vile, svetiljke, poštanski sandučići: suprotstavlja mi se ceo grad. Ne osećam težinu zembilja, ni umor od jurnjave. Gotovo letim; noge mi sve lakše. Već deset godina nisam trčala ovako dobro... Možda ću ga još stići. Možda je krenuo na drugu stranu. Možda sam ga promašila u ovoj velikoj jurnjavi. I ne marim mnogo zbog toga; naći će me. Pegavi će me uvek naći.
Preveo s mađarskog Sava Babić
Beleška o piscu
Ištvan Erkenj (1912-1979), mađarski novelista, romansijer i dramski pisac, priče je pisao celoga života, svodivši ih u poslednjim godinama na „jednominutne novele“. Najpoznatiji roman: Vatrogasac Tot.

Vladimir Nabokov
BAJKA
Uobrazilja, drhtaj, ushit maštarije... Ervin je to dobro znao. U tramvaju je sedeo uvek s desne strane – kako bi bio bliže trotoaru. Svakodnevno, dva puta u danu, u tramvaju kojim je išao na posao i nazad, Ervin je gledao kroz prozor i sakupljao svoj harem.
Jedan pločnik je obrađivao ujutro, kada se vozio na posao, a drugi – predveče, pri povratku – prvo se jedan a potom i drugi pločnik kupao u suncu, kao da je sunce takođe putovalo i vraćalo se. Treba imati u vidu da je samo jednom u životu Ervin prišao na ulici nekoj ženi – i ta žena ga je prekorila: „Kako vas nije sramota... Udaljite se!“ Od tada, on je izbegavao razgovor sa njima. Zato je, odvojen od trotoara staklom, stiskajući uz bok crnu tašnu i ispruživši nogu, sa zadignutom prugastom nogavicom, pod suprotnu klupu – Ervin smelo, slobodno gledao žene koje su prolazile – i naglo grizao usne: to je označavalo novu zarobljenicu; istog trena on ju je napuštao, a njegov brzi pogled, koji je skakao kao kazaljka kompasa, već je tragao za sledećom. One su bile daleko od njega, i zato njihovo nadmeno držanje nije ometalo njegovo naslađivanje izborom. Ako bi se pak desilo da neka dražesna žena sedi naspram njega, on bi izvlačio nogu ispod klupe sa svim znacima dosade – nesvojstvenim, uostalom, njegovoj mladosti – i dalje se nije mogao osmeliti da pogleda tu ženu u lice – baš tu, u kostima čela, iznad obrva, gde mu je sevalo od bojažljivosti kao da mu je saginjao glavu železni šlem, ne dajući mu da podigne oči – i kakvo je to bilo olakšanje kada se ona podizala i kretala ka izlazu. Tada se, tobož rasejano, osvrtao, grabio pogledom njen ljupki zatiljak, svilenkaste listove – i priključivao je svome haremu. Ponovo se, pored prozora, slivao sunčani trotoar i Ervin, ispruživši jednu nogu, vraćao je staklu svoj tanki, bledi nos, s primetnim ulegnućem na kraju, birao robinje – eto šta je uobrazilja, drhtaj, ushićenje mašte.
Jedne subotnje, blage, majske večeri, Ervin je sedeo u otvorenom kafeu i, povremeno hvatajući sekutićima donju usnu, posmatrao večernje prolaznike. Nebo je bilo sasvim ružičasto, i u sumraku, nekim nezemaljskim plamenom, goreli su fenjeri, viseće reklame. Visoka, postarija dama u tamnosivom kostimu, teško njišući kukovima, prošla je između stolića i ne našavši ni jednog od njih slobodnog, položila je veliku ruku u sjajnoj crnoj rukavici na naslon prazne stolice nasuprot Ervinu.
„Da, izvolite“, blago utonuvši, rekao je Ervin. Takvih dama u godinama više se nije plašio.
Ona je ćutke sela, položila na sto svoju torbicu – pravougaonu, pre nalik na omanji crni koferčić, i naručila kafu s porcijom torte od jabuka. Njen glas je bio dubok, promukao, ali prijatan.
Ogromno nebo, naliveno ružičastim talogom, tamnelo je, trepereli su plamičci; rasplakao se, zbog propuštenog tramvaja i rajskog odraza u asfaltu. A prolazile su žene.
„Rado bih ovu“, grizao je usnu Ervin. I zatim, kroz nekoliko minuta: „Evo i ovu“.
„Pa to je moguće udesiti“, izgovorila je dama, istim, spokojnim, bezizražajnim glasom, kojim se obraćala i lakejima.
Ervin se, od zaprepašćenja, pridigao. Dama ga je gledala pravo u lice, lagano skidajući i navlačeći s ruke rukavicu. Njene poluugašene oči, kao sjaj lažnih kamenova, blistale su ravnodušno i tvrdo; pod njima su, kao pečati, tamni podočnjaci; srozana rukavica ogolila je krupnu, smežuranu ruku, s bademastim, napuklim, vrlo oštrim noktima.
„Ne čudite se“, osmehnula se dama – i potom, s prigušenim zevom, dodala: „Stvar je u tome, što sam ja – đavo.“
Preplašeni Ervin prihvatio je to kao alegoriju, ali je dama, spustivši glas, nastavila, ovako:
„Bez potrebe me zamišljaju u vidu muškarca s rogovima i repom. Ja sam se samo jednom pojavila u tom vidu, i, zaista, ne znam čime je taj izgled postigao tako dugotrajan uspeh. Ja se rađam tri puta u dva stoleća. Poslednji put sam bila kralj u afričkoj provinciji. To je bio odmor od odgovornijih ovaploćenja. A sada sam gospođa Ot: tri puta sam se udavala, navela sam na samoubistvo nekoliko mladih ljudi, naterala nepoznatog umetnika da falsifikuje umetnine Vestminsterske opatije, podstrekivala čestitog domaćina... uostalom, neću se razmetati. Da nije tako, u ovom obličju bilo bi mi više nego dosadno...“
Ervin je nešto promrmljao i posegao za kapom, koja je bila pala pod sto.
„Ne, pričekajte“, rekla je gospođa Ot, ubacujući u emajliranu muštiklu debelu cigaretu. „Pa ja vam nudim harem. A ako vi još uvek sumnjate u moju moć... Pogledajte, eno tamo, preko ulice prelazi gospodin s naočarima od kornjačevine. Sada će na njega naleteti tramvaj.“
Ervin je, žmirkajući, pogledao na ulicu. Gospodin sa naočarima, idući prema šinama, posegao je, u hodu, za maramicom, kako bi se u nju ušmrknuo – i u tom trenutku je blesnulo, tresnulo, provezlo se. Ljudi u kafeu su ahnuli, poskakali s mesta. Nekoliko ih je otrčalo niz ulicu. Gospodin, sada već bez naočara, sedeo je na asfaltu. Pomogli su mu da ustane, on je tresao glavom, trljao dlanove, uplašeno se osvrtao.
„Rekla sam: naleteće, mogla sam reći: pregaziće“, hladno je progovorila gospođa Ot. „U svakom slučaju, to je primer.“
Ona je ispustila kroz nozdrve dva siva koluta dima i opet se zagledala pravo u Ervina.
„Vi ste mi se odmah dopali. Na jednoj strani – bojažljivost... na drugoj smela fantazija... Ovo je moje pretposlednje veče. Položaj starije žene prilično mi je dojadio. Posle toliko čuda, tokom dana, najbolje je što pre se izgubiti iz života. U ponedeljak, u zoru, nameravam da se rodim negde drugde... I tako, dragi Ervine“, nastavila je gospođa Ot, prihvatajući se komadića torte od jabuka, „rešila sam da se malo razonodim, bezazleno, i evo šta vam predlažem: sutra, od podneva do ponoći, možete označiti pogledom sve žene koje vam se dopadnu i, tačno u ponoć, sve ću ih sakupiti i staviti vam na potpuno raspolaganje. Kako vam se to čini?“
Ervin je spustio pogled i tiho izustio:
„Ako je to istina, onda je to velika sreća...“
„E pa, neka bude“, rekla je gospođa Ot. „Ali moram vam postaviti jedan uslov“, nastavila je ona, ližući krem sa kašičice. „Ne, nije to što vi mislite. Ja sam, na vreme, obezbedila očaravajuću dušu za svoje sledeće ovaploćenje. Vaša duša mi nije potrebna. A uslov je ovakav: broj vaših izabranica mora biti neparan. To je neizostavno. Inače vam ništa neću moći udesiti.“
Ervin je prokašljao i skoro šapatom zapitao:
„A… kako ću ja znati... Pa, na primer, obeležiću – šta će biti posle?“
„Ništa“, rekla je gospođa Ot. „Vaša osećanja, vaše želje – već su naredba. Uostalom, ako hoćete baš da znate da je nagodba savršena, da sam saglasna s tim i takvim vašim izborom, svaki put ću vam dati znak: ta žena će vam se spontano osmehnuti, ili će se nekom rečju izdvojiti iz gomile – vi ćete već shvatiti.“
„Da, još nešto“, rekao je Ervin, vukući stopala ispod stola. „Gde će se pak to dogoditi? Moja soba je malena.“
„O tome ne brinite“, rekla je gospođa Ot i, škripnuvši miderom, ustala. „Vreme vam je da pođete kući. Ne bi bilo zgorega da se dobro ispavate. Ja ću vas odvesti.“
U otvorenom taksiju, pri naletu strujanja tamnog vetra, između zvezdanog neba i ozvezdanog asfalta, Ervin je osećao izuzetnu sreću. Gospođa Ot je sedela skroz desno, pod oštrim uglom prebacivši nogu preko noge, a u njenim očima, tvrdoblistajućim, odražavala su se noćna svetla grada.
Vetar je stao.
„Evo vašeg stana“, rekla je ona dotakavši Ervinov lakat. „Doviđenja.“
Šta čini mašta, posle krigle crnog, gustog piva, probušenog munjom konjaka? Probudivši se sledećeg jutra, Ervin je tako i pomislio – da je bio pijan, da je umislio razgovor s postarijom, nepoznatom damom u kafeu. Ali postepeno, setivši se svake sitnice sinoćnjeg susreta, shvatio je da jedna uobrazilja ne može sve to objasniti.
Izašao je na ulicu negde oko pola jedan. I zbog toga što je bila nedelja, i zbog toga što je oko barake na uglu lilavo bujao persijski jorgovan, Ervin je osećao primetnu lakoću a gde je lakoća tu je već zanos. Nasred skvera, u kvadratnim rupama, natrćivši svoje malene flanelske zadnjice, deca su vajala koješta u pesku. Treperilo je glatko lišće lipa, tamna srdašca njihovih sena treperila su na šljunku, podizala su se nestvarna jata uz nogavice i suknje onih koji su šetali, bežala, rasipala po licima i leđima – i šuštala opet na zemlju, gde su, tek se mičući, očekivala sledećeg prolaznika koji će proći skverom. Ervin je ugledao devojku u belom odelu, koja je čučala i sa dva prsta čupkala debelo, rundavo štene sa smešnim bradavicama na stomaku. Nagnuvši glavu razgolitila je vrat – prevoj kičme, svetle malje, obla ramena, razdeljena nežnim ulegnućima – i sunce je pronalazilo žarke zlataste pramenove u njenoj kestenjastoj kosi. Nastavljajući igru sa štenetom, podigla se iz čučnja i, pogledavši naniže prema njemu, lupila dlanovima – i kuče se prevrnulo na zemlji, otrčalo u stranu, mekano palo na bok Ervin je seo na klupu i bacio brz, plašljiv i žudan pogled na njeno lice. Video ga je tako jasno, tako prodorno, s takvom savršenom percepcijom da mu, moguće je, ni duge godine bliskosti ne bi mogle otkriti ništa novo u tim crtama. Njene blede usne malčice su podrhtavale, skoro ponavljajući sve sićušne, meke pokrete šteneta, podrhtavale su njene trepavice – tako blistave da su izgledale kao tanki zraci njenih nemirnih očiju – ali možda je lepši od svega bio zavijutak obraza – ovlašno iz profila – taj zavijutak, konačno, nikakvim rečima ne može se izraziti. Potrčala je, zatreperile su njene glatke noge – a za njom se zakotrljalo kuče, kao čupavo klupko. Odjednom je Ervinu sinulo kakva mu je vlast data – i, zaustavivši disanje, očekivao je znak – u tom trenutku, devojka koja je trčala okrenula se i sevnula osmehom prema živom klupku koje je jedva pristizalo za njom.
„Prva“, u mislima je rekao Ervin i podigao se sa klupe.
Prošaravši po šljunku jarkožutim, skoro narandžastim cipelama, Ervin je prošao skver. Njegov pogled streljao je okolinu, ali zbog nečeg, devojka sa psetancetom ostavila je u njegovoj duši sunčano udubljenje, pa nije mogao pronaći žensko lice koje bi mu se dopalo. Ubrzo, međutim, ta sunčana pukotina izgubila se, i evo, kraj staklenog stuba s rasporedom reda vožnje tramvaja, Ervin je zapazio dve mlade dame – sudeći po sličnosti, sestre – koje su glasno raspredale o maršruti. Obe su bile mršave, u crnoj svili, ovlaš našminkane, sa živim očima.
„Ti moraš sesti u taj broj, baš u taj“, govorila je jedna.
„Obe, molim“, brzo je zamolio Ervin.
„No da, kako bih drukčije...“, odgovorila je druga na sestrine reči.
Ervin je sišao sa pločnika, presekao trg. Znao je sva mesta gde su najraskošnije, najveće mogućnosti za susrete sa lepoticama.
„Tri“, brojao je u sebi. „Nepar. Zasad je, znači, sve u redu. I ako bi ovog trena bila ponoć...“
Ona je silazila stepenicama podzemnog prolaza njišući u ruci tašnu. Za njom je išao, paleći cigaru, visoki gospodin s modrim, od brijanja, obrazima i snažnim, kao peta, podbratkom. Dama je bila bez šešira, njena tamna kosa, dečački podšišana, padala je ravno na čelo. Na preklopu žaketa crvenela se velika veštačka ruža. Kada je prošla, Edvin je primetio, na vratima sleva, reklamni plakat – svetlobrki Turčin s fesom i krupna reč: „DA!“ – a pod njom sitnije: „Ja pušim samo Ružu Istoka.“
Osetivši prijatnu svežinu, uputio se u jeftin restoran, seo pozadi, kraj telefonskog aparata, posmatrajući one koji su obedovali. Ni jedna od prisutnih dama nije ga privlačila. „Možda, ona. Ne, okrenula se – stara je. Nikada se ne može suditi po leđima.“
Konobar je doneo obed. Telefonu je prišao muškarac s polucilindrom, pozvao broj i počeo uznemireno da viče, kao pas koji je naišao na trag zeca. Bludeći, Ervinov pogled domileo je do šanka i tamo pronašao preduzimljivu devojku koja je stavljala na poslužavnik tek oprane pivske krigle. Kliznuo je njenim obnaženim rukama, po bledom, rošavom, ali naročito ljupkom licu i pomislio: „Šta je tu je – i nju“.
„Da! Da! Da!“, uznemireno je lajao muškarac u telefonski aparat.
Ručavši, Ervin je otežao – odlučio se da malo odspava. Istinu govoreći – narandžaste cipele bolno su ga žuljale. Bilo je sparno. Ogromni, žarki oblaci izdizali su se belim kupolama i pritiskali međusobno. Narod se proredio na ulicama zato se tako i osećalo da su kuće do kraja ispunjene dubokim hrkanjem, posle ručka. Ervin je seo u tramvaj.
Vagon se trgnuo i, tresući se, zakotrljao. Ervin, okrenuvši ka staklu svoj bezizražajni, orošeni nos, lovio je pogledom ženska lica koja su promicala. Dok je plaćao kartu, primetio je da levo od prolaza sedi, okrenuta njemu crnom, baršunastom kapom, dama u tankom odelu, s nacrtanim žutim cvetovima koji su se preplitali po ljubičastoj, poluprovidnoj pozadini, kroz koju su se pomaljali svetli delovi struka – a otmeno držanje te dame pobudilo mu je želju da pogleda i njeno lice. Kada se kapa nakrivila, kao crna lađa počela da se okreće – on je, po svom običaju, skrenuo pogled i tobož rasejano pogledao na dečaka koji je sedeo preko puta njega, na starca rumenih obraza koji je dremao u dubini – i dobivši, na taj način, tačku oslonca, opravdanje za dalje istraživanje – švrljajući, kako se kaže, pogledom – Ervin je, sve kao nemarno, premestio pogled na damu. To je bila gospođa Ot. Od vrućine, osula se ciglastim pegama po ocvalom licu, crne guste obrve mrdale su se iznad svetlih, strogih očiju, osmeh je podizao ugao stisnutih usana.
„Dobar dan“, rekla je gospođa Ot svojim mekim, promuklim glasom. „Premestite se ovde. Tako. Sada možemo proćaskati. Kako vaši poslovi?“
„Svega pet“, smušeno je odgovorio Ervin.
„Izvanredno. Neparan broj. Ja bih vam posavetovala da na njemu i ostanete. A u ponoć... Da, ja vam izgleda još nisam sve rekla... U ponoć dođite u Hofmanovu ulicu – znate li gde je? Tu pronađite broj trinaest. Omanja vila s voćnjakom. Tamo će vas čekati izabranice. Ja ću vas pak čekati u vratima – ali, razume se“, dodala je ona s tankim osmehom, „neću vam smetati... Adresu ćete zapamtiti?“
„Evo šta“, rekao je Ervin, skupivši hrabrosti, „molim da one budu u istim odelima i neka budu odmah vrlo vesele, vrlo umiljate...“
„Pa razume se“, odgovorila je gospođa Ot. „Sve će biti upravo onako kako vi želite. Inače ne bi vredelo sve ovo započinjati, nije li tako? A priznajte mi, mili Ervine, da me zamalo niste obeležili za svoj harem? Ah ne, ne bojte se – ja to dobro znam... Prosto se šalim... Vi morate izaći? Kući? Da, to je pravilno. Pet – broj neparan. Bolje ga se držati. Dakle, do ponoći.“
Prestavši da zvera svud okolo, Ervin se vratio u svoj stan, izuo cipele i sa zadovoljnim uzdahom opružio se po postelji. Probudio se predveče. Svetlost je u dvorištu bila ujednačena; nedaleko je, sa komšijskog gramofona, dopirao medeni tenor.
„Prva – devojka sa psetancetom“, počeo se prisećati Ervin, „ona je najprostija. Ovde sam, čini se, požurio. Ali svejedno. Zatim – dve sestre kraj tramvajskog stuba. Vesele, našminkane. S njima će mi biti prijatno. Zatim – četvrta – s ružom, koja liči na dečaka. To je sasvim dobro. I na kraju: devojka iz restorana. Takođe dosta dobro. Ali samo pet nedovoljno.“
Izležavao se podmetnuvši ruke pod zatiljak, osluškivao gramofonski tenor.
„Pet... Ne, to je nedovoljno. Ah, kakve sve još postoje... Iznenađujuće...“
I Ervin odjednom nije mogao da se uzdrži. Na brzinu je doveo svoje odelo u red, zalizao kosu i uznemireno izašao na ulicu.
Do devet sati on je „ubrao“ još dve. Jednu je zapazio u kafeu: razgovarala je sa svojim saputnikom na nekom nepoznatom jeziku – poljskom ili ruskom – a njene oči su bile zelenkaste, malčice razroke, nos tanak, grbav mrštio se kad bi se ona smejala, vitke, elegantne noge bile su vidljive do kolena. Dok je Ervin iskosa gledao, ona je u svoju šuštavu besedu ubacila nehotičnu nemačku frazu – i Ervin je shvatio da je to znak. Drugu ženu, sedmu po redu, sreo je kraj kineske kapije zabavnog parka. Imala je na sebi crvenu bluzu i zelenu suknju, njen goli vrat nadimao se od vesele cike. Dva prosta, obodrena mladića hvatala su je za bokove, a ona ih je laktovima odbijala od sebe.
„Dobro, slažem se!“, uzviknula je ona na kraju.
U zabavnom parku raznobojnim plamenovima treperile su slojevite male svetiljke. Vagončić je s krikom jurio dole po krivudavom žlebu, propadajući između iskrivljenih srednjovekovnih dekoracija i opet je ronio u bezdan s istim iznurujućim uzvicima. U maloj šupi, na četiri biciklistička sica – točkova nije bilo, samo ramovi, pedale i volan – sedele su odozgo četiri žene u kratkim pantalonama – crvena, plava, zelena, žuta – i iz sve snage okretale golim nogama. Iznad njih je bio veliki brojčanik, kojim su se kretale četiri strelice – crvena, plava, zelena, žuta – u početku su te strelice bile u tesnom, raznobojnom snopu, potom se jedna isturila napred, druga ju je progonila, treća je, na mahove, s velikim naporom prestizala obe. Pored njih stajao je čovek sa pištaljkom.
Ervin je bacio pogled na snažne, gole, ženske noge, na gipka, povijena leđa, na raspaljena lica sa vrelim usnama, sa modronašminkanim trepavicama. Jedna od strelica već je napravila krug... još jedan impuls... još...
„One, nesumnjivo, odlično plešu“, zagrizavši usnu, pomislio je Ervin. „Rado bih imao sve četiri.“
„U redu!“, povikao je čovek sa pištaljkom, a žene su se ispravile, pogledale na brojčanik, na strelicu koja je prošla prva.
Ervin je popio pivo u šarenom paviljonu, pogledao na časovnik i lagano se uputio prema izlazu.
„Jedanaest časova i jedanaest žena. Vreme je da se zaustavim.“
Zažmirkao je očima, zamišljajući predstojeću nasladu, i zadovoljno je pomislio da je današnje rublje na njemu – čisto.
„Moja gospođa Ot, očigledno, zavirivaće“, osmehnuo se, za sebe, „ali, ne mari. Biće, kako kažu, zaprška...“
Išao je, zagledan u tlo ispod svojih nogu, tek ponekad podižući pogled, kako bi proverio naziv ulice. Znao je da je Hofmanova ulica daleko, posle Kraljičine, ali preostalo je oko sat, tako da se nije mnogo žurio. Ponovo se, kao sinoć, nebo osulo zvezdama i blistao je asfalt, kao vodena površina, odražavajući, produžavajući, upijajući u sebe čarobne plamičke grada. Na uglu, gde je svetlost kinematografa polivala trotoar, Ervin je čuo kratak prasak nečijeg smeha i, podigavši oči, ugledao pored sebe visokog starca u smokingu i devojčicu koja je išla pored njega – devojčicu od četrnaest godina u tamnom, svečanom odelu, sa velikim izrezom na grudima. Starca je ceo grad poznavao po portretima. To je bio čuveni pesnik, onemoćali labud, koji je živeo usamljeno na periferiji. Kretao se s nekakvom teškom gracioznošću, kosa, boje ižvakane vate, padala mu je na uši ispod mekanog šešira, titrao je plamen sred uštirkanog izreza na grudima i sa dugačkog, koščatog nosa padala je senka na tanke usnice. Ervinov pogled je zadrhtavši prešao na lice devojčice, sitno kao da je bilo nešto tuđe na tom licu, tuđe su klizile odveć blistave oči – i ako je ona bila ne devojka, već unuka, verovatno, starčeva – moguće je pomisliti, da su njene usne bile dodirnute karminom. Išla je, jedva zanoseći kukovima, tesno premeštajući noge, nešto glasno zapitavši svog saputnika – i Ervin ništa mudro nije mogao da zapovedi, ali je odmah osetio da je njegova tajanstvena, magnovena želja najzad ispunjena.
„Pa svakako, svakako“, ulagivački je odgovorio starac, naklanjajući se prema devojčici.
Prošli su. Zapahnuo je parfem. Ervin se osvrnuo, zatim produžio svoj put.
„Ipak“, setio se iznenada, „dvanaest – paran broj. Treba mi još jedna i moram je pronaći do ponoći...“
Bilo mu je dosadno što mora još da traži – ali i prijatno što postoji još jedna mogućnost.
„Putem ću je naći“, uspokojavao je sebe. „Bez sumnje, naći ću je...“
„Možda će ona biti najlepša od svih“, naglas je rekao i stao pažljivo da bulji u treperavu tamu.
Ubrzo je osetio poznato, slatko stezanje, svežinu ispod lopatice. Ispred njega se brzo i lagano kretala žena. Video ju je samo s leđa – ne bi mogao da objasni šta ga je to zapravo uznemirilo, zbog čega je s takvom mučnom gramzivošću poželeo da je progoni kako bi zavirio u njeno lice. Moguće je, naravno, proizvoljnim rečima opisati njen način hodanja, micanja ramena, crte šeširića – a da li je baš tako? Nešto izvan vidljivih kontura, nekakav naročit vazduh, strujno komešanje – povuklo je Ervina.
Kretao se brzo, ali ipak nije mogao da je sustigne. U očima su mu promicali vlažni odblesci noći. Žena je išla ujednačeno laganim koracima, njena crna kosa, dospevši u carstvo fenjera, odjednom se razmahala i, mahnuvši, kliznula po zidu, prelomila se na ispustu i nestala na raskrsnici.
„Bože, ja moram videti njeno lice“, uznemirio se Ervin. „ A vreme leti.“
Ali je potom na vreme zaboravio. Opčinila ga je ta nepoznata, ćutljiva potera noćnim ulicama. Ubrzao je korak, sustigao, čak prestigao ženu, ali zbog plašljivosti nije smeo da se osvrne – samo je ponovo usporio korak, a ona ga je, svojim tempom, prestigla tako brzo da nije uspeo da je osmotri.
Opet je išao desetak koraka iza nje – i već je znao, bez obzira na to što joj nije video lice, da je ona najbolja njegova izabranica. Ulica je plamtela, prelivala se mrakom, opet plamtela, razlivala se blistava, crna površina trga – i opet je žena laganim udarcima potpetica stupala na pločnik – a Ervin za njom, izgubljen, bestelesan, opijan ognjenom maglom, noćnom svežinom, poterom...
I ponovo ju je sustigao, i, opet, uplašen, nije odmah okrenuo glavu, i ona je prošla dalje, a on, odvojivši se od zida, zanet tragom, stiskajući kapu u levoj ruci, uznemireno se klatio napred.
Nije kretanje, nije njen izgled... Nešto drugo, očaravajuće i zapovedničko, nekakvo napeto strujanje vazduha oko nje – možda samo uobrazilja, drhtaj, ushit maštarije – a možda i to što menja jednim božanstvenim zamahom ceo ljudski život – Ervin ništa nije znao, samo je išao trotoarom, koji je postao takođe bestelesan u noćnoj svetlećoj tami, samo je gledao nju, koja je brzo, lagano i ujednačeno koračala ispred njega.
Odjednom su se stabla, prolećne lipe, uključila u poteru – ona su se kretala i šuškala, s boka, odozgo, posvuda; crna srdašca njihovih sena preplitala su se u podnožjima fenjera; njihov blagi, lepljivi zapah bodrio je, podsticao... Ervin se i treći put približio. Još korak... Još. Sad će je sustići. Bio je već sasvim blizu, kada se, neočekivano, žena zaustavila kraj kapije od livenog gvožđa i zvecnula svežnjem ključeva. U zaletu, Ervin samo što nije naleteo na nju. Okrenula mu je lice i, pri svetlu fenjera, on je prepoznao onu koja se jutros, na sunčanom skveru, igrala sa psetancetom – i odmah se setio, odmah je shvatio svu njenu privlačnost, toplinu, dragoceno blistanje.
Stajao je i gledao, stradalnički se osmehujući.
„Kako vas nije sramota...“, kazala je ona tiho. „Udaljite se!“
Kapija se otvorila i grohotno škripnula. Ervin je ostao sam ispod utišanih lipa. Stajao je neko vreme, zatim je stavio kapu i sporo krenuo. Prešavši nekoliko koraka, ugledao je dva vatrena mehura – otvoreni automobil, koji je stajao uz pločnik. Prišao je, potapšao po leđima nepomičnog šofera. „Kažite mi, koja je ovo ulica – ja sam se izgubio.“
„Hofmanova“, suvo je odgovorio šofer.
I tada je začuo poznat, mekan, promukli glas iz dubine automobila:
„Zdravo, to sam ja.“
Ervin, oslonjen dlanom o ivicu vrata, mlitavo je odgovorio:
„Zdravo.“
„Dosađujem se“, rekao je glas. „Čekam ovde svog prijatelja. Zajedno ćemo se otrovati u svitanje. A vi, kako ste?“
„Paran“, nasmešio se Ervin, vukući prst po prašini na vratima.
„Znam, znam“, ravnodušno je odgovorila gospođa Ot. „Trinaesta je ispala prva. Da, niste uspeli da okončate započeto.“
„Kakva šteta“, rekao je Ervin.
„Kakva šteta“, odazvala se gospođa Ot.
„Uostalom, svejedno“, rekao je Ervin.
„Svejedno“, potvrdila je ona i zevnula.
Ervin se poklonio, poljubio njenu veliku crnu rukavicu, nabijenu sa pet razmaknutih prstiju, i, zakašljavši se, okrenuo se prema mraku. Koračao je teško, tištale su ga umorne noge, tlačila misao da je sutra ponedeljak i da će mu biti teško da ustane.
Preveo s ruskog Zoran Ðerić
Beleška o piscu
Vladimir Nabokov (1899-1977) rođen je u Sankt Peterburgu, u Rusiji. S porodicom je posle Oktobarske revolucije emigrirao. Pisao je i na ruskom i na engleskom. Svetsku slavu stekao je skandaloznim romanom Lolita. Značajna dela: Ada, Bleda vatra, Druge obale, Lužinova odbrana, Pogledaj Arlekine.

Edvidž Dantika
NOĆNE ŽENE
Lice mi se grči od noćne vreline. Osećam svoju golotinju kao rascepljeno meso. Noćas sam mnogo starija od dvadeset pet godina koje sam proživela. Noć je vreme kojeg se najviše užasavam u svom životu. Ali ako ću da živim, moram da zavisim od nje.
Senke se skupljaju i šire po čipkanoj zavesi dok moj sin spava u krevetu. Posmatram kako se proteže od dečkića do muškarca visine metle, njegova visina prevazilazi neugledni zastor koji deli našu jednosobnu kuću na dva prostora, dve prostirke, dva sveta.
Za trenutak, skoro greškom mešam ga sa duhom njegovog oca, jednog starog ljubavnika koji je odavno nestao sa noćnim senkama. Sinovljev krevet je uglavljen u ćošku, daleko od radoznalih ljubomora. Posmatram dok on glavom dubi brazde po jastuku. Pomera pažljivo svoje telašce da ne bi izgužvao svoju nedeljnu odeću. Umotava moj dugački, kao krv crveni šal oko vrata, onaj koji ja nosim tokom dana da bih izazivala svoje udvarače. Noću mu ga dajem tako da uvek ima nešto moje kada mi je lice van njegovog vidokruga.
Posmatram njegovu senku kako nepokretno leži na zavesi. Moj pogled je na njemu, privučen kao zvezde što vire kroz rupice na krovu koje ni jedan od mojih udvarača neće da mi popravi, jer vole da posmatraju parče neba dok leže s golim leđima na mojoj prostirci.
Svitac zuji po sobi, nalazeći njega, ne mene. Možda je to komarac koji je stekao sposobnost da se sam osvetli. On uvek pljusne i ubije komarce na licu čak i ne budeći se. Ujutru će imati majušne krvave tačkice po čelu, kao da je proveo celu noć ljubeći ženu sa razjapljenim ranama po licu.
U snu se meškolji i stenje kao da je već otkrio da postoji zadovoljstvo kad sam sebe pipka. Nikada nismo govorili o ljubavi. Šta mu je potrebno da zna? Ljubav je jedna od onih lekcija koja se uči odrastanjem, kao što se nauči da je neka cipela napravljena za odgovarajuće stopalo, inače žulja.
Postoje dve vrste žena: dnevne žene i noćne žene. Ja sam zarobljena negde između, u zlatnoj bronzi ćilibara. Oči su mi boje prljavštine, skoro bakarne ako stojim na suncu. Hoću da nosim svoj par kika u kikicama čim naučim da spletem celu glavu a da mi se ruke ne ukoče.
Skoro cele noći čujem slabašan šapat. Telo mi se zaledi dok se pitam koliko dugo, koliko će mu još dugo trebati da razgrne zavesu i nađe me.
On kaže: „Mamice.“
Ja kažem: „Dragi.“
Nekako, noću uvek me doziva šapatom. Čujem zujanje njegovog tranzistora. U obliku konzerve koka-kole. Jedan od mojih udvarača poklonio mu ga je da ga zavara kako bi spavao dok mama radi!
Postoji jedno mesto u Vil Rozu gde žene aveti jašu po vrhovima talasa dok iščetkavaju zvezde iz svojih kosa. One se tamo udvaraju prolaznicima i za njih ostavljaju zvezde na stazi. Ima noći kada verujem da su te žene-duhovi sa mnom. Ono što znam jeste da postoje žene koje presede noć i paraju delove tkanine koju su vasceli dan tkale. Te žene, one uništavaju svoj teški rad tako da stalno imaju još više da rade. A sve dok ima posla, neće morati da legnu pored beživotne duše muškarca čiji miris još opstaje u krevetu neke druge žene.
Način na koji moj sin reaguje na moje usne koje ga miluju po obrazima uverava me da je zaspao. On je kao leptirić koji leprša na steni koja stoji ogoljena usred potoka. Katkada vidim u naborima njegovih očiju čežnju za nečim većim od mene same. Mi smo kao udaljeni ljubavnici, koji lažu jedno drugo, na različitoj mesečini.
Kada malim prstom milujem malo udubljenje ispod njegovog nosa, katkada mu jezik sklizne iz ustiju i on lizne moje nokte na prstima. Zastenje i okrene se, misleći, možda, da je i to deo sna.
Šapućem mu svoje planinske priče u uho, priče o ženama-avetima i zvezdama u njihovoj kosi. Govorim mu o smrtonosnim zmijama koje leže po ivici duge i o šeširu punom zlata s one druge strane. Kažem mu da prelazim potoke bistrog staklastog hibiskusa, mogu sebe da načinim boginjom. Duvam u njegove dugačke trepavice da vidim da li je zaista zaspao. Moji se prsti savijaju u vizije ptica na njegovom nosu. Želim da zaboravim da živimo u mestu gde ništa ne traje.
Znam da se pokatkad pita zašto se ja toliko doterujem. Zašto crtam polumesece na znojavom čelu i razmazujem rumenilo po jagodicama. Oblačimo njegovo izgužvano nedeljno odelo pa mu kažem da očekujemo slatkog anđela a kada anđeli hodaju, domaćini moraju da budu isto toliko lepi kao plutajući hibiskusi.
U njegovom snu, prsti povlače košulju i ona se olabavljuje. On oblizuje usne od poslednjeg parčeta slatkiša koji je ukrao iz moje tašne.
Nemoj više, nemoj više ili će ti zubi pocrneti. Zaboravila sam da ga nateram da lišćem nane istrlja zube. Ne zna da jednog dana neka žena poput njegove majke može da prosuđuje o njemu po belini njegovih zuba.
Ne traje dugo dok on meko ne zahrče. Osluškujem stidljivi smeh njegovih najprijatnijih snova, snova o anđelima koji preskaču preko njegove glave i pokatkad spuste svoje ružičaste pete na njegov nos.
Čujem ga gde pevuši pesmicu, jedan madrigal koji u privatnim školama i dalje uče decu tokom vrelih popodneva. Kompe Jako, dome vou? Brate Žak, spavaš li?
Hibiskus šušti napolju u noći. Pevam da bih mu pomogla da zaroni dublje u san. Stavljam još jedan sloj egipatskog crvenila na obraze. U puderu su neke iskrice što mom posetiocu olakšava da me pronađe u mraku.
Noćas će doći Emanuilo. On je doktor, voli velike ženske zadnjice, ali i moja mala će proći. Dolazi utorkom i subotom. Dolazi sa cvećem kao da mi se udvara. Ove noći mi donosi bugenviliju. Uvek me cvećem iznenadi.
„Kako ti je žena?“, pitam.
„Nije tako lepa kao ti.“
Ponedeljkom i četvrtkom jedan harmonikaš, zove se Aleksandar. Voli da kraj mog uha imitira zvuk harmonike. Ostatak noći provodi ljuškajući glavu, poput ploda hlebnog drveta, na mom pupku.
Ako bi se moj sin probudio, spremila sam mu izmišljotinu. Jednog dana postaće isuviše veliki da bih mu rekla kako je to njegov otac došao, da ga je anđeo na neko vreme vratio natrag sa neba.
Zvezde polako klize dalje iz rupe na krovu dok doktor uranja dublje i dublje ispod mog tela. On udara i zadihan je. Pokrivam mu usta da ga sprečim da vrisne. U graškama znoja koje mu se slivaju niz bradu vidim lice njegove žene. Odlazi tela natopljenog rosom našeg mesa. Kada je zadovoljan zove me lavom, vodopadom.
Pošto on u svitanje ode, ja sedim napolju i pušim osušene duvanske listiće. Gledam žene-nadničarke kako marširaju jedna za drugom ka otvorenoj pijaci koja je na pola dana hoda od mesta gde žive. Zahvaljujem zvezdama da ja makar dane imam samo za sebe.
Kad uđem ponovo u kuću, čujem udisaje i izdisaje moga sina. Brzo se naginjem nad njegove usne da osetim umirujuću toplinu iz njegovih usta.
„Mamice, da li sam opet propustio anđele?“, šapuće on meko, dok poseže za mojim vratom.
Skliznem u krevet pored njega i uljuljkam ga natrag u san.
„Mili moj, anđeli će čitavog života da nam dolaze.“
Prevela s engleskog Nadežda Obradović
Beleška o piscu
Edvidž Dantika (1969) rođena je na Haitiju. Sa dvanaest godina dolazi u Ameriku. Značajne knjige: roman Dah, oči, sećanje, zbirka kratkih priča, Krik! Krak!

Ana Roseti
PRSTEN I BAJANJA
Laura je malo razbarušila kosu, protrljala obraze da se zažare, i prešla jezikom preko usana da ih ovlaži, da zablistaju kao voćka. Uprkos penušavom oreolu od kose boje pomorandže, očima boje žada, satenskim usnama boje vina, ona sebe u ogledalu nije videla kao lepu; imala je jedva četrnaest godina i mučila ju je čak i ona kiša pegica boje ćilibara po koži kao od alabastera. Ali ta nemoć i obeshrabrenje u naletima su se smenjivali sa treperavim oduševljenjem, i to tako brzo da nije uspevala da razazna njihove oblike. Krv bi joj uzavrela a ona ne bi umela da kaže šta je uzrok takvom uzbuđenju – preplašenost ili zaljubljenost. Čak su i reči ličile. Stavila je ruke tamo gde su otkucaji pretili da se otrgnu, i tada je primetila da nema prstena. I osetila se nezaštićenom, gola. I zažalila je što ga je morala dati staroj Korneliji.
Svi su znah da stara Kornelija leči devojačke jade i Laura joj se obratila, utonula u duboko mladalačko očajanje. U početku je samo htela da ublaži probdevene noći i da se izleči od ujeda koji je tako bolno osećala kad god bi pomislila na njega. Da okonča nepodnošljivi nemir koji bi osetila kad god bi joj se učinilo da ga vidi među momcima; da istera leptire koji su joj se borili među butinama kad god bi se izgovorilo njegovo ime; da spreči potres koji bi je budio uz drhtavicu, vlažnu kosu zalepljenu na slepoočnice i ruke kao studene pauke na grudima, kad god bi joj se u snovima javio.
Tako je to Laura objasnila staroj Korneliji. Ali stara Kornelija nije joj prepisala nikakav ključali napitak i komplikovane bajalice. Niti joj je naredila da traži kakvu čarobnu travu, niti ju je naučila ikakvoj čaroliji koja bi isterala đavola koji ju je tako neumoljivo proganjao. Stara Kornelija ju je pažljivo saslušala i zatim rekla: „Ti ga voliš.“
Laura je ustuknula s nevericom, jer joj niko nije rekao da ljubav toliko boli. Posle je briznula u plač. Kada su jecaji utihnuli, stara Kornelija ju je upitala: „Ko je on?“ A ona je samo uspela da prošapće: „Stranac.“
Stranac se zvao Fabrisio. Došao je na salaš na mobu. Imao je široka ramena, snažne ruke, žarki pogled i kosu možda previše kovrdžavu i previše dugačku u poređenju sa onom kakvu su obično nosili mladići koje je Laura poznavala.
Imao je i prsten sa čudnim kamenom. Ali još je čudnije bilo među momcima njegovih godina da uopšte nose prsten. Svirao je harmoniku, znao viceve i bio koliko dobar igrač, toliko i dobra ispičutura. Nijedna devojka nije mu odbijala igru i nijedan čovek čašu vina. Od trenutka kad je Laura saznala da je zaljubljena u njega shvatila je u koliko je nepovoljnom položaju.
I ljubomora je bila trenutna i teška. Ali stara Kornelija joj je prosto rekla: „Imaćeš ga.“ A Laura, kada je saznala ime nevolje koja ju je snašla, bez otpora joj se predala i izgubila se u njoj. Tokom mnogih dana jedina njena briga i najveća muka bila je da prati Fabrisijeve korake. Stara Kornelija joj je rekla: „Kaži mi sve što znaš o njemu“, i to što se našlo uho u koje će izliti svoje ispovesti bilo je pravo olakšanje.
Jedne večeri zatekla ga je kako izlazi iz reke. Izronile su njegove ključnjače snažne kao grane, polukrugovi njegovih ramena. Izronile su široke grudi, jedva prekrivene maljama, ocrtavajući njegov stas, njegov pas, njegove uzane kukove. Izronile su alge na pubisu kao prekrivene srebrom, bledi stub uda, uzdignute i kao orasi tvrde mošnje. Izronile su njegove butine kao dolmeni, njegove bogovske noge. Njegova mokra glava se blistala. Lauri je izgledao tako lep da je pomislila da će od ljubavi umreti i slabašno je prošaptala: „Fabrisio.“
Trenutak kasnije i dalje je verovala da će umreti, ali od bola. Jer ka njemu je trčala neka devojka koja se priljubila uz njegove mokre grudi. Kroz bluzu se pokazaše dva tamna i šiljata dugmeta koja je on žudno grickao. Devojka se borila dok nije uspela da zavuče ruku između sebe i njega kao nepremostivu prepreku. Onda je drugom rukom veštim pokretom otkopčala bluzu: odvojila ju je od tela nežnije nego da je odvaja od neke rane. Fabrisio je više nije dodirivao, ali između nogu mu se želja spremala da izlije svoj sneg. Šuma se okrenula oko Laure velikom brzinom i onda odjednom stala. Sve se zaustavilo. Samo se devojka, sasvim polako, spustila na kolena. Njene ruke držale su bluzu a njene nage grudi su se klizeći spuštale niz Fabrisijevo telo. On savi svoje prste oko te usporene glave koja je doticala njegov trbuh i snažno je privuče ka sebi.
Laura nije mogla videti kako devojka uvlači u usta čvrstu kitu ljiljana.
Kad ponovo otvori oči već je bio mrak i nije bilo nikoga.
Stara Kornelija saslušala ju je kao i obično, ali ovoga puta u njenim očima zaiskri rubin. Od tada je pratila Lauru. Zajedno su virile kroz odškrinute prozore, iza četvrtastih bala po ambarima, iz senki po osamljenim ćoškovima, kroz ključaonice na bravama. Ispod krivudavih rezbarija u obliku loze.
U mestu u kojem nije bilo previše muškaraca, sve su devojke bile podozrive. Nadmetale se međusobno, kovale zavere, vrebale jedna drugu da bi jedna drugu izdale, da bi se svađale oko Fabrisijeve naklonosti. Sve su se kitile trakama i odvažnoću kako bi se istakle među ostalima. Nisu imale drugu želju osim da na Fabrisiju ostave neizbrisiv trag, i neobičnost njihovih milovanja i lenost njihovih poljubaca pre je trebalo da naiđu na Fabrisijevo odobravanje nego da zadovolje njihove želje. Laura je mogla da uradi samo jedno: da se nauči Fabrisiju, da ga izučava korak po korak, pokret po pokret, da ga zna; jer njenih četrnaest godina moralo se nadmetati sa teško utaživom halapljivošću neudatih žena.
Mala Laura i stara Kornelija prisustvovale su mnogim od tih trenutaka veštine i očajanja. Saznale su kako su sladostrasne devojke, koje su se samih sebe plašile, molile Fabrisija da im ne prilazi, da ih ne dodiruje, dok su mu istovremeno kroz plač otkopčavale pantalone, zavlačile ruku, a zatim usta koja bi na kraju odvojile natopljena jasminom, kao gubice junica. Druge su se, sukanja zadignutih tako da im prekriju glave s pletenicama, saginjale izlažući svoje zadnjice Fabrisijevim nasrtajima. Ili su se prevrtale po žutom tepihu od sena u bunilu isprepletenih prstiju, jezika i haljina. Ali one koje se nisu bojale trudnoće, ili još bolje, koje su je želele, sasvim su se skidale i obema rukama uvlačile u sebe Fabrisijev nabrekli ud.
„Gledaj. Dobro gledaj“, govorila je stara Kornelija. Laura je mislila da joj nikada neće koristiti te lekcije koje su joj samo zadavale bol, i sa gorčinom je molila staru Korneliju za nekakav lek.
Kamo sreće, mislila je sred oluje koja joj je vladala u srcu, kamo sreće da me ovaj pakao kroz koji prolazim natera da ga omrznem; jer činilo joj se da veće muke nisu moguće.
Ali stara Kornelija nije imala nameru da je oslobodi od aveti prve ljubavi, nego je htela da pretvori neuhvatljivo voljeno biće u najnežnijeg ljubavnika. „Biće tvoj, sasvim tvoj“, uveravala ju je.
I počelo je Laurino podučavanje. Dala joj je da pali zmijska srca, da jede ptičje jezike, da se kupa u vodi posutoj blagotvornim travama i da izgovara bajalice pod svetlošću mladog meseca. Podsticala ju je da skuplja amajlije pa je Laura pretraživala za njime, i oko sebe, kako bi našla neku trepavicu, neko parče nokta, neki končić sa košulje, neku kapljicu znoja ili suze, neki komadić platna ili duvana...
Jedne nedelje, na igranci, stara Kornelija je krišom uvezala dve svilene niti i dva končića vune i promrmljala neke čarobne reči, te se Fabrisio odvojio od svoje družbenice, prišao Lauri i kao u šali je brzo poljubio u usta.
Te noći, ma koliko lutale u potrazi za njim, ne zatekoše ga ni sa jednom. Pio je do kasna, dugo šetao i skoro u zoru se vratio kući. I legao sam.
Jedan vrlo oštar i sladak nož zario se u Laurina rebra. Želela je da zadrži taj poljubac, da ga stisne, da okusi njegova usta, da se uguši u njegovoj toploj pljuvački, da grize njegove usne da oseti kako joj se po jeziku prevrće Fabrisijev jezik, kao jegulja. Morala se naučiti da bude njegova, morala je naučiti da radi svoje. Da se kreće po njegovom telu kao po nekom poznatom predelu, da ga oseća u svome kao bliskog gosta. Morala se navići na to kao na neku službu, kao na neku predanost.
Palcem i srednjakom pravila je Fabrisijeve usne. Kažiprstom, jezik. Zatvarala je oči i njegovi prsti su se spuštali na njena usta. Ali ovoga puta nisu se sklanjali: bili su uporni, gurali sve dok ih ne bi otvorili, sve dok kažiprst ne bi savladao slab otpor zuba i stigao do jezika. Dodirnuo bi ga i obmotao se oko njega vrteći se u halapljivom kovitlacu, ispitujući, dopirući do najtajnijih i najnežnijih i najvrelijih kutaka i gubeći se u njima. I kad bi se poljubac konačno završio, izmišljena usta bi se spustila niz njen vrat, stigla do bluze i, skliznuvši ispod dugmadi, ispitivala. Blago bi opkolila bradavicu, zadržala se na njenom glatkom delu pre nego što bi se zatvorila oko nje. Tek tada bi je kažiprst, prst-jezik, još vlažan, hladno ovlažio dok je ne bi naterao da se uspravi kao neko ponosno koplje.
Kao što devojka za udaju veze svoju spremu, tako je i ona tkala po telu puteve kojima je Fabrisio morao proći; podvrgavala ih je svojoj volji, pripitomljavala. Kad se konačno njena ruka zavukla između nogu otkrila je da su vlažne, kao da je Fabrisio zaista bio tu, probijajući se svojim usnama kroz zamršeni trougao stidnice. Da, to su je Fabrisijeve usne ljubile, Fabrisijeva pljuvačka se slivala niz njene butine. I Laura je stezala kolena i dozivala ga da završi započeto.
Mogla je njena ruka da nastavi da bude Fabrisio i da prodre u mesto koje ni sama nije poznavala. Ali pošto ju je stara Kornelija upozorila da je najneraskidivija ljubavna veza ispletena od prve kapi krvi, zaustavljala se tačno na pragu zadovoljvstva da bi potonula u košmar.
A za to vreme, Fabrisio je počeo da je primećuje, da joj se osmehuje kad je sretne. Laura je osećala tako veliku zbunjenost da nije uspevala da mu odgovori.
Onoga dana kada je stara Kornelija polomila jednu bakarnu alku, Fabrisio je na Laurin prst stavio svoj prsten. Laura je morala da ga prikači parčetom kanapa, pa je sada, u njenim tajnim milovanjima, njena desna ruka bila Fabrisijeva ruka koja je prelazila preko njenog tela dok su je njegova izmišljena usta ljubila.
Sve je već bilo spremno. Stara Kornelija ju je naučila šta treba da radi. Hiljadu puta su to uvežbavale zajedno. Laura se bojala da ne pogreši i uporno je tražila: „Molim te, još jednom.“ Pa bi stara Kornelija još jednom morala da stane pred nju kako bi ona ponovila njene pokrete, kao da je jedna ogledalo druge. Najteža je bila bajalica koju je stalno trebalo ponavljati, bez zastajkivanja, vraćanja i grešaka. Laura je oklevala, molila da se sve odloži: samo na dva dana, makar jedan dan. Ali stara Kornelija je odlučno kazala: „Mora da bude u petak ili nikada neće biti.“ Jer čarolije imaju samo jedan pogodan trenutak u vremenu. Ali Laura se osećala tako nesigurno da je htela da odustane.
Onda je pomislila kako bi to bilo, Fabrisijev jezik u njenim ustima, na njenim grudima, između njenih nogu; kako bi jezikom kružio oko njenih bradavica dok ne bi od njih napravio dve koštice trešnje; kako bi osećala kako jezik prelazi preko ružičastog puža njene vulve, ližući njene sočne zidove, i kako se vraća do njenih usta da joj pokaže od čega je sačinjen napitak koji se cedi iz njene pećine. Fabrisijev jezik... a sastanak je u petak... a petak je danas.
Stara Kornelija ju je odvela do sobe sa ogromnim krevetom na sredini, skoro kao brod pod baldahinom, skoro kao odar na postolju. Na zidu sa desne strane nalazilo se zelenkasto oljušteno ogledalo, i sto sa upaljenim svećnjakom, češalj od kosti, bočica mirisa sa čarobnim svojstvima i kadionica sa amajlijom. Pored stola je stajala stolica, a preko naslona je bila prebačena bela lanena spavaćica.
Stara Kornelija ju je skinula, istrljala njeno telo poklopcem bočice navlaženim parfemom, obukla joj spavaćicu, zagladila joj raspuštenu kosu i tek tada zatražila da joj plati.
Lauri je bilo teško da se odvoji od Fabrisijevog prstena, mada je znala da će, u zamenu za njega, ceo Fabrisio biti njen.
Stara Kornelija razmotala je kanap i na njegovo mesto obmotala nekoliko vlasi Laurine kose koje su se zakačile za češalj. I stavila prsten na levi kažiprst. I otišla.
Laura je malo razbarušila kosu, protrljala obraze da se zažare i prešla jezikom preko usana da ih ovlaži, da zablistaju kao voćka, pokušala da se pogleda u neprozirnoj krošnji ogledala i uzdahnula. Nepoverenje i želja istovremeno su zamahale svojim stegovima.
Morala je da se smiri i da se seti da je stara Kornelija blizu, u susednoj sobi.
U susednoj sobi nalazio se ogroman krevet na sredini, skoro kao brod pod baldahinom, skoro kao odar na postolju. Na zidu s leve strane nalazilo se zelenkasto i oljušteno ogledalo, i sto sa upaljenim svećnjakom, češalj od kosti, bočica mirisa sa čarobnim svojstvima i kadionica sa amajlijom. Pored stola je bila stolica a preko naslona prebačena lanena spavaćica.
Stara Kornelija se skinula, prešla preko svog tela poklopcem bočice navlaženim parfemom, obukla spavaćicu, raspustila kosu i zagladila je češljem. Začulo se kucanje na susednim vratima te i stara Kornelija reče: „Uđi.“
Fabrisio vide Lauru kako stoji iza stolice. Svetlost sveća blago joj je bojila lice u narandžasto, kao breskva. I on nađe da je tako nevina i dirljiva, ah pre svega prelepa. Laura poče da deklamuje bajalicu.
Raskopčavala je spavaćicu, zavukla ruku u otvor i izvukla je zaobljenu kao čanak, čvrsto sklopljenu oko blaga. Ah je između prstiju provirio ružin pupoljak; pružila ga je Fabrisiju nežnim pokretom mlade majke. Fabrisio sede na stolicu, sa Laurinom rukom umesto jastuka, i poče sa uživanjem da pretvara nežne latice u ametist. Njegove ruke kliznuše pod spavaćicu; pređoše preko dugih i čvrstih bedara, dođoše do još neocrtanog struka i tamo se razdvojiše. Jedna ruka pope se do bradavice kojoj nije bila posvećivana pažnja, i njegovi prsti počeše da se nadmeću u veštini sa njegovim jezikom. Drugom je, međutim, po trbuhu nežno šarao tamo-amo, tamo-amo, tamo-amo... Sve dok Laura nestrpljivo nije naglim pokretom isturila stidnicu i raširila noge. Fabrisijeva ruka je zašla u šumu i njegovi prsti zarili se u svileni krater i opekli se njegovom lavom. I sve ostalo milovanje prestade.
Laura je bila kao vlažan sedefasti puž. Fabrisio, vešti i vredni prsti. Soba se utopi u moru uzdaha, nestade u treptanju sveća.
Ona prebaci jednu nogu preko Fabrisijevih nogu. Fabrisio raskopča pantalone. Laura zadrža dah i spusti se tražeći njegova usta. Spuštala se sve dok nije osetila kako raste i raste i ulazi u nju dok njena krv prska a jezici im se mešaju. Ništa više.
Stara Kornelija, opkoračivši stolicu, prigušila je krik. Na trenutak je zastala, drhteći, glave oborene na naslon i opuštenih ruku, dodirujući pod. Zatim se povratila i slabim pokretima, koliko joj je bolna zadnjica dozvoljavala, pođe da upali kadionicu.
Laura otklopi kadionicu. Uze jednu sveću iz svećnjaka i napokon je upali. Fabrisio, već go, zagrli je pokušavajući da vidi preko Laurinog ramena njihova dva lica, sasvim primaknuta, u ogledalu. „Želim te“, reče joj. Laura oseti kako snaga njegove još nesavladane muškosti navaljuje između njenih nogu; i požele da mu odgovori kako ona njega voli, da ga upita da li i on nju voli, da mu se zakune da će je uvek imati... i da ga preklinje da klekne na kolena, jer želi da oseti njegov dah kako joj pali stidnicu i kako njegov jezik dopire u svaki od njenih prevoja, kako se kreće među njima, nervozno, kao zmija. Ali morala je da i dalje deklamuje bajalicu.
Stara Kornelija upalila je kadionicu. Izbrojala je do devedeset tri i sad je pošla ka krevetu idući dijagonalno preko pločica na podu.
Laura i Fabrisio stigoše do kreveta zagrljeni. Zagrljeni legoše na dušek. Laura je razmicala noge i obavijala ih oko Fabrisijevog struka.
Kadionica je širila svoju gustu vatu i stubovi baldahina se zatresoše.
Stara Kornelija, sva znojava, jedva je zadržavala isprekidano disanje; njene grudi njihale su se snažno potresane munjama koje su joj krivudale kroz trbuh; neki neukroćen ždrebac kao da joj je galopirao između nogu i njene zgrčene ruke grebale su po dušeku. Završni grč uhvatiće je kada, razdirana sopstvenim mamuzama, bude izludela dotle da se strovali, stropošta, i okonča.
U Laurinoj utrobi žarilo se Fabrisijevo silno seme. Ona ispusti slab jauk i onesvesti se.
Fabrisio se odvojio od nje i posmatrao je zbunjeno. Laurino porumenelo lice prebledelo je i bilo kao providan vosak; među trepavicama joj je podrhtavala suza a nos joj se istakao oštar i prav kao bodež. Bila je tako lepa da je izgledala kao anđeo. Bila je tako mirna da je izgledala kao mrtva.
U susednoj sobi, stara Kornelija bila je nepomična lutka, meduza od dotrajalog organdina, istopljen časovnik koji je stao...
Fabrisio se nagnuo nad njene grudi tražeći neki šum života i jedna bradavica dotače mu usne. Jezik proviri kroz njih i ne mogade da odoli tom nezvanom ukusu oko sebe. Sisao je besno kao gladno dete. Njegova ruka stezala je nabreklu posudu u želji da je sruči u svoja usta, a zubi u hitnji okružiše bradavicu sitnim rubinom.
I Laura se strese i otvori oči. Uspravi se i pogleda Fabrisija kao da ga vidi po prvi put, dodirnu ga kao da hoće da se uveri u nešto i na kraju mu se baci u naručje kao da se vraća iz velike daljine, ljubeći ga kao da se domogla nekog trofeja, kao da odnosi pljačkaški plen.
Fabrisio oseti kako treperi uz njegovo telo i shvati da se u spletovima njenih devojačkih vena bude neki strašno brzi gušteri, spletovi puzavih gusenica i ptica.
Laurina usta prestala su da deklamuju: prešla su preko Fabrisijevog tela, obmotala ga svojom blistavom mrežom pljuvačke i na kraju se zatvorila oko njegovog sjajnog uda sa žudnjom biljke mesožderke.
Jedna ruka nestade ispod Fabrisijevih čvrstih guzova i njeni prsti se zavukoše između njih razdvajajući ih, milujući, pritiskajući polako sve dok ne utonuše uvučeni u tesan i dubok tunel.
Nije više bila detinjasta devica koja se strogo povinuje obredu, naučena učenica. I Fabrisio je na svojim stegnima osećao oštre Laurine bradavice, plamen njenog jezika među nogama, a prsti, odjednom strašno vešti, istraživali su po njemu tajne prolaze, te priznade kako ni kod jedne devojke nije naišao na toliko preciznosti niti toliko žestine. Nijedna ga nije tako želela. Nijedna ga nije toliko obuzela.
Laura se pope duž njegovih grudi ostavljajući vlažan trag svog jezika: njena usta na njegovom vratu; ruke se zapliću u njegove kovrdže, trbuh joj klizi niz njegov trbuh sve dok se ne skloni oko njega, sve dok ne uvuče u sebe Fabrisijev ud... i zavese spadoše sa baldahina.
U susednoj sobi stara Kornelija i dalje je bila nepokretna i hladna kao posrebreno srce neke ribe. U kadionici je sagoreo mirisni prah. Čak i voštana kugla koja je prekrivala Laurine amajlije pretvorila se u prah i pepeo.
Krevet je lebdeo u tami. Kroz zavese se jedva probijala oštra nit svetlosti koja je palila ivicu devojčine kose. U kadionici je sagoreo mirisni prah. Osim bakarne kutije u kojoj su bile amajlije stare Kornelije, sve je bilo prah i pepeo.
Laura je jahala na Fabrisiju. Dok je sedela na njegovom pubisu, dok je uplitala svoje malje nežne kao vlasi kukuruza u guste crne malje mladića, njene grudi čvrste kao grejpfrut poskakivale su.
Fabrisio upali svoju snežnobelu baklju pod Laurinim baršunastim svodom dok ga je ona mamuzala zabijajući mu mačeve svojih noktiju u bokove.
Krik se razleže kao dve trake, kao krajevi jednog te istog konopca, jednodušan. I oboje se, istovremeno savladani i pobednici, otkotrljaše preko izgužvane geografije čaršava.
Tek tada je Fabrisio, u tuposti koja je ovladala njegovom voljom, primetio da Laura nosi prsten koji joj je on dao. Ali ne tamo gde joj ga je on stavio onoga dana. Nalazio joj se na levoj ruci, pričvršćen nitima nežnim kao vlasi.
U susednoj sobi, staroj Korneliji je krvavi cvet prekrivao međunožje, a lice joj prekrivala tužna zbunjenost silovane devojčice. Na prstima nije imala ničega.
Lauri je pregršt belih cvetova poprskala međunožje, a lice joj je prekrivao lascivan osmeh stare kurve. Fabrisio pomisli, samo na trenutak, kako Laura cele te noći nije imala prsten. Ali je posle na to zaboravio, ophrvan toplim i sladunjavim snom.
„Laura“, promrmlja on iz spirale koja ga je vukla u san. „Laura nije tu“, odgovori ona iz preotetog Laurinog tela. „Laura više nikad neće biti tu.“
Fabrisio je više nije čuo. Pružio je ruku i privukao uz svoj mudri a tako mladi struk.
Fabrisio je spavao. Nije video u onim očima boje žada čudan, pobednički sjaj rubina. Inače bi se uplašio.
Prevela sa španskog Aleksandra Mančić
Beleška o piscu
Ana Roseti (1950) rođena je u San Fernandu, u Španiji. Objavila je nekoliko zbirki pesama. Prvi roman Pera Španije objavila je 1988. godine. Autorka je zabavnog eseja pod naslovom Intimno rublje, kao i niza erotskih priča.

Kolin Dž. Makelroj
IMODŽEN
Ponestale su joj cigarete, a neko je vodio ljubav pri dnu hodnika. Tiho stenjanje, naglo usisavanje vazduha, a onda zvuci što zamiru. Nabila je noge u svoje pohabane sandale, oslanjajući se, radi ravnoteže, o toaletni sto.
Vrtela se po sobi, prevrćući stvari, nervozno tražeći cigaretu ili pikavac da bi se smirila. Sve se opet ponavljalo. Osećala se jednog trenutka iznad toga, a u sledećem – propast. Prošle večeri za njega je strepela, nesigurna u njega. Tako je večeras čekala sve dok nije morala da izađe, sve dok je krkljanje njenog suvog grla nije nateralo na vrata.
Kada je podigla pogled sa toaletnog stola, slika u ogledalu je najpre odbila da se prepozna, a onda je bila isuviše poznata – njeno podbulo lice, svenula koža pod žutom senkom.
Isuse, ugojila sam se, pomisli.
Ponovni nalet stenjanja, i ona pritisnu stomak, ali sve do trenutka kada je stigla do stepeništa, mogla je da čuje par kako još jednom gruvaju jedno o drugo. Glasno disanje, neizbežne struje, kako se spuštaju i dižu.
Na ulici je bilo hladno. Noćni vazduh je okrznu po licu, prevalja se po njoj i ona upade u udobnost tame. Uprkos reskosti, bila je to letnja kalifornijska noć. Nekoliko palmi, na ovoj strani Oklanda, činilo se bez veze, kao što se i sama osećala, nešto preostalo iz nekog drugog grada, dovučena na ovo mesto da je niko, osim prljavštine, ne primeti. Čelo joj je bilo umazano znojem i starom šminkom. U svojoj sobi nije osećala vlagu, ali joj je sada bila teška, vukla ju je dodajući joj težinu. Obrisa lice rukavom džempera.
Ne treba da me vidi kako se znojim. Neću!
Ali nije mogla tek tako da se otrese saznanja da nije došao da je potraži. Bilo je kasno, a on nije došao gore u sobu da je potraži.
Pogleda natrag u trospratnicu. Drvena kutija. Nekada davno neko je svaki sprat obojio različitom pastelnom bojom. Sada je, kao i sve druge kuće u kvartu, bila izbledela, boja se ljuštila, nedostajali su prozori. Koliko li je kuća, kao što je ova, videla: koliko jednosobnih klopki, koliko višesobnih? Pomisli da je i sama tako umorna kako zgrada izgleda. Čak su je i neravne pločice na ulazu podsećale na izgužvani krevet koji je ostavila.
Hodala je brzo saginjući glavu na najmanji pokret: lebdećeg parčeta hartije, senke drveća, bleska svetlosti koja se odbijala od dugačkih, niskih, hromiranih kola. Učini joj se da čuje kako je neko doziva iz dovratka radnje otvorene preko cele noći, ali ne pogleda gore. Požuri pored svega toga, hodajući zgrčenih prstiju, povijenog tela, bez kukova, bez biste, ne videći nikoga, ali znajući da ju je neko prepoznao. Pričaće. Reći će kako ih je hladno presekla. Ona će to, međutim, nadoknaditi. Sutra će postavljati pitanja, smešiti se. Pitati o braći i rođacima. Pitati o kolima. Pitanja sa odgovorima koje je naučila da prečuje. Naučiti. Hm. Šta pa to ja učim? Sve ove godine i nema razloga da verujem da je on drukčiji.
Nije bio najzgodniji čovek kog je poznavala, a nije da ona nije mogla da potraži drugoga. Ne, ne najzgodniji, ali stil! Još mogu da ih upecam. Visok i lak na nogama. Kreće se kao lovac. Kao jedan od onih planinskih mačora. Zna svako skrovito mesto. I dobro se oblači. Oh, oh, kako dobro ume da izgleda. Lepa odela i čisti nokti na rukama.
Ali to nije bilo zbog toga kako je izgledao. Svakog dana mogla je to da vidi u filmovima. Bio je to dodir, kad ispruži ruku i nađe ga tu kad joj je potreban. Koliko je drugih osetila, ali nikad dodirnula. On je bio njen čovek, onaj koga može da voli i oseća. To slatko-strašno osećanje, znati kako da se neko drugi oseti. Ne pogađanje. Bez laži. Tako malo traži.
Hodala je brže, neznatno vukući noge da bi na stopalima zadržala sandale, pošto su džombe na trotoaru štrčale pred njom. Stisnuvši laktove uz bokove, sekla je vetar i zadržavala vlagu.
Bilo je to kako je krivio glavu. Da, to mora da je to, pomisli iznenada. Neko nesvesno dizanje pre nego što se nasmeje. I njegove ruke. Da, njegove ruke. Način na koji drži glavu. To je ono. Ti široki prsti i njihovi sigurni brzi pokreti.
Dva psa su se jurila preko ulice. Mali, koji je trčao prvi napred, onda veći iza. Veći je skakao, prekinuvši odjednom da bi se okrenuo i nevoljno na nju zarežao. Oklevala je, zaškiljila očima i uzdahnula. Oni odoše u žbunje, a ona posrnu kod sledećeg ugla. Senke su joj produžavale noge preko polusvoda svetlosti sa ulične svetiljke. Bila je zadovoljna pri pomisli da to dodaje nekoliko centimetara njenoj niskoj figuri.
Zažali što nije ostala u svojoj sobi. Treba da pokuša da zaboravi. Da ne nalazi nikakve razloge da izađe, uprkos dobrodošlom olakšanju pred noćnim vazduhom. Treba da zaboravi sve o njemu, njegove ruke i butine.
Butine, to je ono. Oduvek sam bila luda za butinama.
U mislima se stvori slika glatkosti pod gaćama koje stežu mišiće. Zamisli ga ispod sebe, iznad sebe. Svoje šake na dugačkim pregibima njegovih butina, povlačeći ih u sebe, skoro u sebe. Stisnu ruke oko struka.
Odjednom, iznenadni prasak automobilske trube rasturi ritmove ulice: pet brzih trubljenja i dva otegnuta. Sve zajedno. Uvek uvredljivo, ma koliko je puta to čula. Pognu glavu kad se vozačev šešir sa širokim obodom okrenu u njenom pravcu.
Nepotrebno je da mahne. Nema zašto da govori. Samo krstari. Dobra noć za krstarenje. Jasno nebo. Možda je on ovde negde napolju. Možda je preko Zaliva otišao u grad. Možda traži neku drugu.
Čovek prođe pored nje upravo kad je ona zakoračila sa okuke. Suviše lako. Mrtav znak, pomisli. Mogla je da čuje kako zastaje, ali se ne okrenu kad joj dobaci „zdravo.“
Do trenutka kad je stigla do železničkog mosta, ubedila je i razuverila samu sebe makar šest puta da li da ga ponovo vidi. Voz prozvižda iznad nje. U osvetljenim vagonima videla je glave ljudi. Kladim se da je preko Zaliva, pomisli. Otišao pre mraka, jer zna da ga tamo neću pratiti.
Zastade na sekund posmatrajući kako voz nestaje iza okuke. Pomisli neodređeno na grad, ali kao po običaju, nije mogla da se poveže sa bilo čim što se događalo na drugoj strani Zaliva. Čak i onih večeri kad bi je dovezao dovoljno blizu vode tako da je videla gradska svetla i liniju neba, ničeg nije bilo od onog sveta koji je u vezi sa njom. Okland. To je bilo dovoljno.
Na raskrsnici sa druge strane železničkog nadvožnjaka nije bilo vagona. Ona je bila jedina vidljiva silueta na uličnom svetlu. Suknja joj se zategla kad se vratila natrag na trotoar. Materijal joj pritegnu kukove, a pojas je uštinu za meso. Ona povuče džemper.
Treba da oslabim. Prokleta suknja, isuviše je stara. Stara suknja. Stara je.
Odbaci ovu misao i čvršće zaogrnu džemper da se zaštiti od kovitlajućeg vetra i njegovih otpadaka. Osetila je da čovek pored koga je prošla i dalje stoji na uglu, na drugoj strani železničkog mosta. Posmatrao je njen hod, kako izlazi iz njegovog vidokruga.
Prokleti muškarci. Gde li je on? Glupa sam. Čemu briga? Čekaće on. Zašto ne bi! Sranje! Znala je da on može da nađe neku drugu ako ga samo pusti da isuviše dugo čeka.
Verovala je u njega, rekla mu je to. U sve njih je verovala. Čak i u onoga za koga se udala. Bože, bio je dobar. Skoro mesec dana. Bio je to dobar znak. Ali je otišao, kao svi ostali. Zgodni trče brže, pomisli.
I znala je da će otići jer je želela da se zakači, da se oseti sigurna sa njima. Svaki put bi pretraživala njihova lica, nadajući se pravome, tražeći poslednjeg, poštenog. Svaki put.
Potraži u džepu cigaretu i onda se seti zašto je izašla iz sobe. Onda se priseti tašne koju je ostavila na krevetu. Ili ispod kreveta. Retko ju je zaboravljala, ali sve to stenjanje dole u hodniku i osećaj suvoće bez cigarete u toj sumornoj sobici.
Prokletstvo! Treba mi piće. Nabaviti negde piće. Kad bih mogla da ga nateram da mu bude stalo. Mogli bismo da odemo. Da pokušamo u drugom gradu.
Jednom mu je to rekla. Rekla mu je da je voljna da ode, da nađe dobar posao i radi sa suncem po danu, da stekne prijatelje. I onda bi imala noć samo sa njegovim usnama na svojim, sa njegovim ramenima koja je guraju dok je okreće i prevrće.
Bože, dobar je on, pomisli ponovo. I zamisli ga kako lako čini da se ceo svet okreće glatko i sklisko. Kako čini da joj se telo oseća nevino.
Tamburin je bio blizu, njegova pulsirajuća neonska svetla su se već videla. Tu ona pije na veresiju. On je voleo to mesto. On će biti tu. Zavere, štosovi, planovi. Zaista joj je bilo potrebno piće. Zaustavi se prekoputa Tamburina kako bi za trenutak posmatrala vrata bara. Ako ne bude tu, onda jedno piće. Najviše petnaest minuta.
Kad otvori vrata, zapahnu je težak miris pića. Ustajalo pivo i dim podsetiše je na pazuha i ona stisnu laktove te slepo pođe ka barskoj stolici. Noge joj očešaše uglačano drvo dok se okretala na sedištu. Smesta ga ugleda i oseti kako joj iza očnih kapaka navire krv. Natera sebe da se okrene ka flašama poređanim u dnu bara. Dupli burbon. Daaa, to je to. Potvrdi glavom i poruči.
Bio je sam, nije gledao na njenu stranu, ali ju je video. Kad je ušla, videla ga je gde proverava sat, onda traži cigaretu. Liznu usne, smesta ih obrisa salvetom sa bara, a prsti joj dodirnuše dlačice koje su pokrivale nausnicu; u odsjaju ogledala u pozadini bara, oči su joj proveravale sjajni deo preko širokog hrpta njenog nosa.
Kopilan! Kad bih bar jednom uspela da ga sačekam da dođe po mene, bar jednom samo!
Dade znak barmenu i ode do stola, pijući dok je prelazila prostoriju. Neko poseže, dodirujući joj butinu. Ona primeti samo grubu boju platna dok se ruka povlačila. Burbon je bio dobar, a čaša hladna. Držala je ledenu površinu uz svoje čelo. Čaša je bila poluprazna do trenutka kada je prešla podijum.
Već je imao novu cigaretu u ruci kad se okrenuo prema njoj. Čim se spustila u stolicu, on stavi cigaretu među njene usne i upali šibicu trzajem nokta na palcu. Ona udahnu, pokušavajući da ne gleda pravo u njega i onda gutljajem burbona rastera dim. Njegova ruka joj dodirnu obraz i on napući lažni poljubac. Ona pogleda prema svom piću, pokušavajući da rastera toplinu, osećanje koje je ostalo od njegove šake.
On se okrete da progovori, njegov glas dubok do kosti milovao ju je slabu, kao rukavica od meke kože.
„Prošetajmo, bejbi.“
Ona se ne pokrenu. On se osmehnu, onda se povuče za dugmad košulje pa približi telo ka njoj. Uze je za ruku trljajući joj prste, gladeći joj dlan. Onda joj privuče prste svojim usnama, poljubi vrhove, onda njene dlanove. Ona natera samu sebe da se nasmeši.
„Dobra si ti žena“, gukao je, ovog puta tiho, skoro mrmljajući. Šapat otežan tajnom koju su delili.
Protiv sebe, ona pogleda gore, tražeći njegove oči, ali se on okrete da pokupi svoje cigarete. Ona ponovo spusti pogled, a bol od želje za njim napeo joj je, kao vrela para, grudi, upravo ispod ključne kosti. Ona izvuče ruku iz njegove. Onda on ustade, uzimajući je ponovo za ruku, nagnu se da je lako poljubi u obraz.
„Hajde“, reče. „Hajdemo.“
Ona se upola diže sa stolice, dovrši piće jednim gutljajem i prepusti mu se da je odvede do stola. Držao ju je za ruku sve do vrata. Posmatralo ih je nekoliko ljudi i ona se osećala zaštićeno. Kad je osetio da okleva, okrete se i namignu joj. Ona se opusti. Čekao je, pomisli. Bio je ovde, čekao sve vreme.
Pravio je dugačke korake, njegove kratke gradske čizme udarale su o pod kaubojskim ritmom. Zaustavi se da je provede oko stola, ramenima je preprečio bleštanje neonskog znaka iznad bara. Sve na njemu nagoveštavalo je ravne linije: njegove noge, ruke, ugao njegove vilice, njegova ramena, čak i, poput brijača, oštra ivica pantalona, obuhvatajući ispupčenje koje se slatko krivilo u gnezdu prepona. Telo mu je bilo previše mršavo, ali je nosio plavo odelo koje mu je kupila prošle nedelje. Zagasitoplavi sako, meki materijal pun senki i oblaka boje, tkanina je šuštala sa svakim pokretom njegovog tela. Dijagonalni rajsferšlus bio je delimično otvoren, a njegova tamna svilena košulja bila je u suprotnosti sa mekoćom sakoa. Iznad okovratnika koža mu je bila somotno crna.
Čak i pri dovratku s prigušenim svetlom bara, pocrvene pri pogledu na njegovu glatku kožu. Odvede je do bočnog prolaza i, kako su se vrata bara obrtala zatvarajući se, on se okrete i mahnu barmenu, a ona primeti kako slabašne bore oko njegovih očiju i oštra čekinja brade prolepšavaju njegovo lice, na isti način kako to lula čini nekim muškarcima.
„Kola“, pokaza gestom, „tamo.“
Brzo, isuviše brzo, pomisli ona. Vide je gde se mršti.
„Hladno je. Nemoj da se mučiš. Ovde sam, zar ne? Ne mogu da ostanem u onoj sobi cele noći. Polako, bejbi, polako.“
Povede je preko ulice. Ona savi ramena iz napete grbe, pokušavajući da hoda dugačkim koracima, tako da izgleda kao da će uživati u večeri. Svako je mogao da vidi da je ona sa njim. Ona je bila njegova. To je bilo sve. Ništa drugo. Hodao je uz njen bok. A ona je pokušavala da se uskladi sa njegovom brzinom, dok su joj se kukovi blago njihali u tesnoj suknji, a sandale joj udarale u ritmu razbijajući druge zvuke ulice. Kad pogleda prema kvartu, drugi voz projuri svojim putem prema gradu.
Dođoše do kola. On stavi ruku na ručku, metalno sivilo vrata sklisko je svetlucalo uz čvorasto tkanje njegovog sakoa.
„Dobro si?“, zapita.
Ona klimnu glavom. On joj ohrabrujuće stisnu ruku i otvori vrata kola. Otvorila su se bešumno, crna kožna sedišta, glatka i klizava, skoro su disala pri svetlosti koja je na njih pala. Zaustavio joj je pogled, a zadnji deo njegovog vrata hvatao je svetlost dok se naginjao, savijao preko prednjeg sedišta ka zadnjem delu kola.
„Gospodine Preston? U redu je. Ovde je. Zaista ste bili strpljivi.“
Odstupi natrag, stojeći između nje i otvorenih kola. Osmeh mu je sada bio ukočen i on je ponovo potapša po obrazu pre nego što joj namesti razbarušenu kosu, povlačeći joj džemper ravno na ramena.
„Pedeset dolara, bejbi,“ reče. Biću kod Tamburina.
Onda je poljubi u čelo i stade postrance, pomažući joj da sedne na zadnje sedište. Nije se okrenula da ga pogleda kada su se vrata zatvorila. Sklopi oči i gurnu telo preko sedišta. Glatkoća kože liznu joj suknju, dižući je i držeći iznad kolena. Dok se meškoljila na sedištu, ponovo ovlaži usne, omekšavajući suvoću tela.
Držala je oči zatvorene, zakačivši se za njegovu alku. Zadržavajući žmirkanje i opuštajući lice tako da joj trepavice dodirnuše obraze. Čovek na zadnjem sedištu disao je oštrim udisajima. Ispičutura viskija, pomisli ona. Čovekove grube ruke brzo pređoše preko kolena do njenih vlažnih prepona i ona zadrhta. AU su joj misli bile jasne: seti se svoga čoveka, kako joj se smešio, i toplog osećanja kad su njegove ruke dodirnule njeno lice, upravo pre nego što je kliznula u kola i vrata se zatvorila. Nadala se da će on biti dobre volje kada se bude vratila u Tamburin. Džemper joj se otvorio i ona pusti da joj telo postane meko, oslanjajući se o sedište, milujući slobodnom rukom glatku kožu.
Prevela s engleskog Nadežda Obradović
Beleška o piscu
Kolin Makelroj (1935) svestrana je i plodna spisateljica, takođe i profesorka na Univerzitetu Vašington u Sijetlu. Najpoznatije knjige: Zime bez snega, Laži i reci da me voliš, Zavičajna muzika, Isus, pokladni utorak.

Krista Rajnig
ŽIVOTNI PUT JEDNOG OCA
Na početku, tu je devojčica. Razvija se u prelepu devicu. Rečeno bez strasti, ulazi u pubertet i razvija se u biće bez brade, bez penisa, biće sa stomakom i dojkama.
Devojčica, žena.
Onda se pojavljuje druga osoba. Od glave do pete je obrasla krznom. Njeno lice je dlakavo. Njene grudi su ravne, sa unakaženim bradavicama. U jednoj od svojih četiri ruku drži buket cveća. Žena uzima buket.
Devojčica, žena i već mlada.
Teoretski je moguće da biološki mužjak super žena, bude oženjen sa biološkom ženom super muškarcem. Ali za našu priču dovoljno je da naša mlada iz mase neandertalaca, koji joj stoje na raspolaganju, uhvati jednog biološkog mužjaka, jednog hromozom– – muškog nosača sperme. Pošto je naša mlada hromozom-ženska nosačica sperme, dva nosača sperme su kročila pred oltar i popela se u bračni krevet.
Devojčica, žena, mlada i već bračni drug. Po slovu porodičnog prava, sve je u redu. Ali ni blagoslov crkve, ni zakonska zaštita neće uspeti da obezbede naslednika u ovom braku.
U dobra, stara vremena muž bi našao konkubinu ili, ako bi po društvenim pravilima smeo da se oseća muškarcem, a sam znao da to u krevetu nije, usvojio bi sebi sina. Trenutno ne postoji taj problem. Mladi su gurali dalje i ponekad bi muž pitao zabrinuto: „Uzimaš li ti pilule?“ Pop pevač cvrkuće: „Svaka žena ima svoju malu tajnu.“ Tajna ove žene je da nikada nije imala menstruaciju. Možda nije normalna.
Devojčica, žena, mlada, bračni drug i možda nenormalna. Onda muž, odjednom, ipak želi da napravi sina. Žena mora da poseti ginekologa. Rezultat je gori od njenih najcrnjih slutnji: lekar želi da razgovara sa njenim mužem. Razgovor u četiri oka između dva muškarca. Muž je razočaran. Poznavao je sve filmove o ispovestima učenica i redovno se obaveštavao o novitetima u seks prodavnicama, a ipak je kod svoje sopstvene žene zalutao u pogrešan ulaz. Angažovan je hirurg. Uradio je plastičnu operaciju. Napravio je ženi pravu picu. Ali iza nje ne postoji uterus i to je dovoljan razlog za razvod.
Devojčica, žena, mlada, brčni drug, nenormalna i već razvedena žena. Razvedena žena počinje da pije i brzo završava u sanatorijumu.
Devojčica, žena, mlada, bračni drug, nenormalna, razvedena, pijanica i, evo, luda. U sanatorijumu ona služi za opite, koji se u drugim naučnim institucijama vrše na životinjama i pošto je i pored toga zdrava, dozvoljeno joj je da se sa žicama koje vise iz njene glave i cevčicama koje vire iz njenog tela, šeta po bašti i, pored svega, ona se dobro oseća. Onda je u okviru jednog od onih kvaziopita, podvrgnuta i spermien testu i mi već znamo, on je pozitivan. Ona je „pravi hermafrodit“.
Devojčica, žena, mlada, bračni drug, nenormalna, razvedena, pijanica, luda i pravi hermafrodit. To je stručni pojam i stručnjaci su junakinju ove priče opet sredili. Ona je sposobna da se uključi u društvo i otpuštena je kao izlečena.
Kao i svi ljudi sa problemima, rado proučava seksualno-naučne traktate. Njen problem je što svoje telo smatra ženskim telom. Ona voli to telo. Ona voli žensko telo i, kada bi se ona pitala, nikada ne bi dodirnula muško telo. Ali sada, po sopstvenoj želji, ide u potkulturu. Odmah se hvali da je pravi hermafrodit. Ubrzo sedi sama za stolom, jer lezbejke vole žene i ništa drugo. U sledećoj kafani je pametnija. Pazi šta priča i nalazi devojku. Sada je lezbejka.
Devojčica, žena, mlada, bračni drug, nenormalna, razvedena, pijanica, luda, pravi hermafrodit i, evo, lezbejka. Na zidovima pećina u Lascuxu možeš pronaći rešenje zašto su ženelovci kamenog doba uspevale da se razmnožavaju potpuno bez muškaraca i zašto žene danas samo retko uspevaju da se razmnožavaju same među sobom. Jer su se ženske jedinke odučile od svojih rituala parenja, a samo mama-tata imitiranje nije dovoljno. Nisu dovoljni ni rezultati seksualne revolucije. Mora da se desi neverovatan slučaj i pošto se njih dve strašno vole i ne prestaju da se vole, nastupio je taj slučaj. Ljubavnica je rasna lezbejka, kako se to već kaže. I još je ni jednom nije opkoračio nijedan muškarac, a sad je navodno trudna? Doktor želi da upozna njenu partnerku. Želi da razgovara s njom. U četiri oka, molim. Jedan takav četvorooki razgovor je uvek razgovor muškarca s muškarcem. I tako doktor reče: „Pa vi niste lezbejka, vi ste napravili dete, vi ste muškarac.“
Devojčica, žena, bračni drug, nenormalna, razvedena, pijanica, luda, pravi hermafrodit, lezbejka i muškarac. Junakinja naše priče je toliko toga prošla, a priseća se da je još kao devojčica želela da bude dečak i kako joj prijateljica kaže: „Onda bismo mogli da se venčamo.“ To je njena prva pomisao. I doktor insistira, sve svoje umeće je angažovao da ponovo uspostavi prirodni red. Čak je i birokratija uspela da prevaziđe samu sebe. Sve ide kao podmazano. Našu junakinju pritiskaju sa svih strana. Samo jedna sitnica. Mora da uzme neko muško ime. Važi! Ali ime mora da bude u skladu, kada padnu pantalone. Moraju da joj namontiraju penis. Treba da pristane na operaciju. Ona neće.
Devojčica, žena, mlada, bračni drug, nenormalna, razvedena, pijanica, luda, pravi hermafrodit, lezbejka, muškarac i sad još kita? To je isuviše. Ljubavnica moli: „Zar misliš da ću te manje voleti ako na tebi bude od sada visila jadna kožurica? Ona me se uopšte ne tiče. A ne zaboravi, mogli bismo da se venčamo. Bili bismo kao sav ostali svet.“ To je već argument i hirurg može da radi. Pokvario je rad svog prethodnika. Sa butine je uzet komad mesa i prišiven između nogu. Rezultat je ružna noga i odvratno krilo. Ali ljubav ne prestaje, venčanje je crkveno i priznato. Sada može i dete da se rodi. To je svakako devojčica, jer ona ima ženske pretke. Legitimni izdanak (legitimna izdanica) na stablu ženskog čovečanstva. Samo su roditelji prešli na drugu stranu. Oni su se povinovali poretku muškog čovečanstva.
Devojčica, žena, bračni drug, nenormalna, razvedena, pijanica, luda, pravi hermafrodit, lezbejka, muškarac, kita i, evo, otac.
Preveo s nemačkog Nikola B. Cvetković
Beleška o piscu
Krista Rajnih (1926) rođena je u Berlinu, gde je i odrasla. Diplomirana je istoričarka umetnosti. Do 1964. godine živela je u Istočnom Berlinu da bi se kasnije preselila u Minhen. Njene teme su žensko-muški odnosi i svet bez muškaraca. Strastvena je borkinja za ženska (lezbijska) prava. Važne knjige: autobiografski roman Nebeska i zemaljska geometrija, Jalovost u korenu ljubavi.

Ines Baranej
UDEO SEKSA
Kako da to uradi? Šta ako joj se ne bude dopao? Nepoznati muškarac. Slaže uredno svoje papire na gomilu. Stavlja ih u svoju aktentašnu. Tušira se i oblači bade mantil.
Tušira se i ponovo oblači. Čeka da se sa njom tušira. Ne razmišlja o tuširanju sve dok ona ne stigne. Misli o tuširanju, ali da li želi da ona sazna kako je upravo izašao ispod tuša? Tušira se i razmazuje dezodorans. Nada se da je ona devojka koja ceni ličnu svežinu. Nada se da je zgodna kao što je bila poslednja. Nada se da je bolja od prethodne. Ne misli o tome. Telefonira dok još ima vremena. Ispija još jedno piće. Poručuje šampanjac. Neće još da poruči sve dok je ne vidi. Seća se zbog čega ju je pozvao. Nada se da će biti vredna toga. Ne mari.
Ona kuca na vrata. Oseća se kao kod svoje kuće, seda opušteno, zbacuje cipele nadajući se da nije predugo čekao, bilo je teško uhvatiti taksi. Dopušta mu da primeti da joj je laknulo i da je zadovoljna što je to neko privlačan, mlad, ugledan, više od onog čemu se nadala. Volela bi jedno piće. Bolje skloni znaš i sam šta, uživajmo. Da li u gotovom? Želi da zna koliko, koliko dugo, koliko dobro. Ne pita ništa. Spremno je. U koverti. Mora da nađe svoj novčanik. Žuri li?
Uspeva da vidi da mu ona poklanja pažnju. Zainteresovana je. Zanimljivo. Gde stanuje? O da, tako je rekao. Nikada tamo nije bila, je li lepo, zanimljivo. Posmatra je. Ima lepe bradavice. Ima bradavice. Ima lepe noge. Te odvratne hulahopke ili prave čarape? Halter, čipka, crna, crvena, svila, najlon? Pita se, nada se. Ne mari za takve stvari. Nosi gaćice. Prigodne, tesne. Ima svoju ličnost. Dopada mu se osmeh, njeno samostalno razmišljanje.
Zgodna. Profesionalna. Ali ne isuviše blazirana. Opa. Dopada mu se njeno pasivno, žensko, nemo divljenje. Bolje je. Da li ovo radi odavno? Naravno, to je relativno. Procenjuje da to nije odavno, nije otvrdla. Nemoj da otvrdneš. Tačno je, smeje se – nervozno, od srca, nikako, ne – dame ne bi trebalo da su tvrde. Muškarci treba da su tvrdi. Dobro je naći tvrdog muškarca. (Što tvrđi to bolji.)
Još jedno piće? Možda kasnije. Posle. Sada se raskomoti. Skini mašnu za početak. Kako se osećaš? Biće dobro. Posmatra je dok se svlači. Njoj se to dopada. Pokazuje se. Nimfa. Seksualni manijak. Govnara.
Njene šake na njenim dojkama, njene butine, kukovi koji se taru o hladne čaršave, hladni čaršavi je teraju da se zakikoće. Dođi, ugrej me. Stavi svoje šake ovde. Stavlja svoje šake zajedno sa njegovima preko lukavo otvrdlih bradavica. Spušta lice ka njenom. Značajan trenutak: da li da se ljube? Ona brzo, u poslednjem trenutku, pomera glavu, ujeda ga za rame, ostavljajući ga da zabode svoj jezik u vazduh, glupo, kao riba. Ima dečka, to može da se kaže kad se ne ljubi. Ne misli da je ljubi. Ljubljenje nema sa tim veze. Ne želi da se ljubi. Moli za poljubac. Neće ponovo da moli. Bolje ne. Ona mu gura glavu na svoje dojke. Tamo, lepo, tako, ne ujedaj, pažljivo, nežno, bez zuba. Ljubi bradavice. Blago sisa. Sisa jako. Nije uopšte za bradavice.
Nije dotle napredovao. Sedi na jednom kraju kreveta. Mora da joj kaže. Ponekad ima malo problema. U redu je, i ona ga gleda u oči, nepomično, puna poverenja, sa mnom nećeš imati nikakvih neprilika. Otkopčava mu gornje dugme košulje, širi košulju i pritiska usta na goli trougao mesa. Sledeće dugme, njena vlažna usta klize nadole. Sledeće dugme. Dole, sve do kaiša. Njen jezik palaca povrh njegovih bradavica. Jedna strana. Druga strana. Dole, do kaiša. Skida ga, ona ne može. Dobro. Gura ga unazad, kaže da ništa ne radi. Njena vlažna skliska usta na njegovom stomaku. Podiže gaće, povlači ih na stranu. On raste. Tvrd je i neobuzdan. Nije još. Uskoro jeste. Njene šake ispod njega, obuhvataju ga, drže, miluju. Njena kosa na njegovom golom trbuhu. Njen jezik palaca, balavi, klizi. Sa mnom nećeš imati nikakvih nevolja. Spreman je. Još malo. Biće dobro. Vuče gaće. On ih skida. Ona se prevrće po krevetu. Zauzet je vukući gaće preko svojih zglavaka. Ona brzo pljucka nakupljenu pljuvačku u svoje prste i razmazuje je. Ona zauzima pozu, klasičnu, šake joj potiskuju kukove. Široko je otvorena. Sija se, poziva, struji. Hajde, dođi, hajde dođi.
O bože, on je predstavnik savremenog kulinarstva, za večeru je pripremio pire od patlidžana sa račićima iz turšije u želeu. Poznato mu je da odskora dame imaju prvenstvo. Džentlmeni svršavaju kasnije. Njegov red za njen red. Onda u redu. Dobro, ne ujedaj, nežno molim te, bez zuba, ne, tu, tako. Ona je napeto spremna da mu odgurne glavu hvatajući ga za uši. Nikada nije bila tako opuštena, potonula, plutajuća. Ne može više da izdrži. Vreme je da počne klanje. Nije trebalo da im se ikada pominje klitoris. Njoj najomraženije pitanje: da U si svršila? O bože, on je pričalica. Kaži mi šta hoćeš. Šta hoćeš? Gde da ga stavim? Šta da radim? Kaži mi. Reci. Sviđa ti se. Šta je? Šta je? Šta ti je u pički? Bebice. Devojčice.
Nije tako bilo. Za večeru je imao običnu šniclu. Dograbio je njenu zadnjicu, popeo se povrh nje, ništa nije kazao, jednom zastenjao. Bilo je gotovo.
Nije bilo tako. Izdržava do kraja, atleta. Prevrće je, čitao je časopise, želi je iznad sebe, prevrće je i ponovo obrće. Zna fazone, ume da je natera da meša, može da je natera da ječi. Ne prekidaj, ona jeca, ne prekidaj. Prekinuo je. Svršio je, rekla je nešto pogrešno. Ona osluškuje. On ječi, ona uzdiše. On vrišti, ona vrišti. On ne ispušta ni zvuka, ona je mrtva, polako se vraća u život. Pritiska šakama da mu proveri srce. On je već mirno svršio. Upravo počinje, dobija na brzini, spreman da besno skoči, da najavi svoj dolazak, fanfarama. Vuče je sa sobom. Ispunjava je. Ona bubnja, struji, grabi ga.
Jesi li vlažna? Jesi li tvrd? Možeš li da ga osetiš? Dopada li ti se? Ono što radim? Da h mi veruješ? Hoćeš U još?
Pretpostavimo da ima još. On je načitan, zna cake. Laća se posla. Beskrajno padanje u tamu, padanje u njegovo gvozdeno muško meso, vreli poljupci, progutani kao vino, dodaju vrelinu njenom telu koje duboko upija, sisajući usta koja se utapaju u usta koja traže jezike što poskakuju, plamteće oči, grozničavi talasi tamo podrhtavaju, jezerca ludila, neverovatno mučenje, njena kosa vlažna kao morska trava, njen ukus morske školjke, kao kamelija, kao ruža, somotno svilenkasto slankasto meso; poput tigra on cepa, kidajući krzno, ludilo, kipteće plime, vreli izvori, rana ekstaza koja joj razbucava telo kao munja, blaženstva, stezanje kao futrola zatvorena nad njim koji blago miluje, hvata, slatko navaljujuće udaranje, leđa joj se povijaju da susretnu njegove hice, treperavi pramenovi vatre, klonulost koja joj se razliva po telu.
Nije bilo tako. On se ćutke prevrće i okreće joj leđa. Prevrće se i pali cigaretu. Drži je kao da nikada ne treba da se završi. Pita je za njenog dečka, decu, šta je zanima. Plaća za još jedan sat. Kaže joj da može da ide. Pita se zašto ovo radi. Oseća se namirenim. Ne razmišlja. Ona se tušira, pazi da ne ukvasi kosu, brišući se na brzinu (ili polako), gleda u njegov losion posle brijanja, njegove pilule, četkicu za zube. Ovo je noć koje se treba sećati. Više nikada ne razmišljaju jedno o drugom.
Ima nečeg u tome što liči na ono pravo.
Prevela s engleskog Nadežda Obradović
Beleška o piscu
Inez Baranej (1950), australijska književnica, rođena je u Italiji. Bila je učiteljica, glumica, televizijski istraživač. Objavila zbirke priča i romane Najtužnije zadovoljstvo, Paganin, Ivica Balija i dr. Njene kratke priče nalaze se u mnogim značajnim svetskim antologijama.

Čarls Bukovski
MUDA
Kao što svako može da vam kaže, nisam baš dobar čovek. Ne znam pravu reč. Oduvek sam se divio lupežima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijanog momka sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim i propale žene, pijane kurve što psuju, zarozanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima jer sam i sam klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo.
Pio sam s Martijem, bivšim robijašem, gore u mojoj sobi jedne noći. Nisam imao posao. Nisam želeo posao. Samo sam želeo da sedim bez cipela i pijem vino i pričam, i smejem se ako mi se pruži prilika. Marti je bio pomalo tupav, imao je radničke ruke, polomljen nos, sitne opake oči, ništa posebno za njega, ah on je proživeo nešto.
„Sviđaš mi se, Henk“, govorio je Marti, „pravi si čovek, jedan si od malo pravih ljudi koje znam“.
„Aha“, rekoh.
„Imaš muda.“
„Aha.“
„Jednom sam radio u rudniku...“
„Je l´?“
„Makljao sam se s nekim tipom. Imali smo pijuke. Polomio mi je levu ruku prvim udarcem. Krenuo sam da ga razbijem. Zakucao sam mu pijuk u lobanju. Kad se osvestio od frke nije više imao glavu, spljeskao sam mu mozak. Smestili su ga u ludnicu.“
„Tako i treba“, rekoh.
„Slušaj“, reče Marti, „hoću da se šibam s tobom“.
„Ti udri prvi. Napred, udri me.“
Marti je sedeo na zelenoj stolici uspravnog naslona. Išao sam prema sudoperi da sipam još jedno vino iz flaše koja je stajala na pultu. Okrenuo sam se i tresnuo ga desnicom u lice. Svalio se na leđa zajedno sa stolicom, digao se i krenuo ka meni. Nisam obratio pažnju na njegovu levicu. Grunula me visoko u čelo i oborila me. Zavukao sam ruku u kesu punu bljuvotine i praznih ambalaža, izvukao flašu, podigao se na kolena i zavrljačio je. Marti je čučnuo, a ja dočepah stolicu iza sebe. Digao sam je iznad glave kad se vrata otvoriše. Pojavila se naša gazdarica, zgodna mlada plavuša. Nikad mi neće biti jasno zašto je držala takvo mesto. Spustio sam stolicu.
„Idi u svoju sobu, Marti.“
Marti je izgledao postiđeno, kao neki dečkić. Prošao je kroz hodnik do svoje sobe, ušao i zatvorio vrata.
„Mister Kinaski“, reče ona, „hoću da znate...“
„Ja hoću da znate“, rekoh, „kako nema svrhe“.
„Šta nema svrhe?“
„Niste moj tip. Neću da vas jebem.“
„Slušajte“, reče ona, „hoću da vam kažem nešto. Videla sam vas noćas kako pišate na parkingu i ako to ponovite izbaciću vas odavde. Neko piša čak i u liftu. Da niste vi?“
„Ne pišam u liftovima.“
„E pa, videla sam vas na parkingu noćas. Posmatrala sam. Bili ste to vi.“
„Ma đavola sam bio ja.“
„Bili ste isuviše pijani da biste znali. Da vam se to više ne ponovi.“
Zatvorila je vrata i nestala.
Ostao sam da sedim i lagano pio vino pokušavajući da se prisetim jesam li pišao na parkingu, kad neko pokuca na vrata.
„Napred“, rekoh.
Bio je to Marti. „Moram da ti ispričam nešto.“
„Samo izvoli. Sedi.“
Sipao sam Martiju čašu crnog vina i on sede.
„Zaljubljen sam“, reče on.
Ništa nisam rekao. Zavio sam cigaretu.
„Veruješ li u ljubav?“, upita me on.
„Moram. Desilo mi se jednom.“
„Gde je ona?“
„Nema je. Mrtva.“
„Mrtva? Kako?“
„Piće.“
„I ova pije. To me brine. Uvek je pijana. Ne može da prestane.“
„Niko od nas ne može.“
„Idem na mitinge vozača s njom. Pijana je kad ide tamo. Pola mitinga je pijano. Lepo osećaš alkoholna isparenja.“
Ćutao sam.
„Bog te, mlada je. I koje telo ima! Volim je, čoveče, stvarno je volim!“
„E jebi ga, Marti, to je samo seks.“
„Ne, volim je, Henk, stvarno to osećam.“
„Moguće je, šta znam.“
„Isuse, prebacili su je dole u podrumske prostorije. Nema da plati kiriju.“
„U podrum?“
„Da, ima dole soba s bojlerom i svim sranjima.“
„Ne mogu da verujem.“
„ Aha, dole je. I volim je, čoveče, a nemam love da joj pomognem.“
„Tužno je to. Bio sam u istoj situaciji. To boli.“
„Kad bih mogao da prekinem s pićem, bar deset dana da ne pijem i povratim snagu – mogao bih da nađem neku šljaku, da joj pomognem.“
„Eto“, rekoh, „sad piješ. Ako je voliš, prestaćeš da piješ. I to odmah.“
„Bog te“, reče on, „i hoću! Proliću ovo piće u sudoperu!“
„Ne budi melodramičan. Samo dodaj čašu ovamo.“
Spustio sam se liftom do prizemlja, noseći flašu jeftinog viskija koju sam prethodne nedelje zdipio u Semovoj prodavnici pića. Onda sam sišao stepenicama u podrum. Dole je gorela mala sijalica. Išao sam kroz podrum tražeći vrata. Najzad sam našao jedna. Bilo je sigurno dva sata noću. Pokucao sam. Vrata se odškrinuše, a iza njih je stajala zaista zgodna žena u negližeu. Nisam to očekivao. Mlada, plamenožute kose. Nabio sam stopalo u otvor, zatim se probio unutra, zatvorio vrata i pogledao oko sebe. Gajba je vrlo pristojno izgledala.
„Ko ste vi?“, upita ona. „Izlazite odavde.“
„Imaš pristojnu gajbu ovde. Više mi se sviđa od moje.“
„Napolje odavde! Napolje! Napolje!“
Izvadio sam flašu viskija iz papirne kese. Pogledala je.
„Kako se zoveš?“ upitah.
„Džini.“
„Slušaj, Džini, gde držiš čaše?“
Pokazala je ka polici na zidu i ja priđoh i uzeh dve visoke čaše za vodu. Imala je lavabo u sobi. Natočio sam malo vode u svaku, prešao do stola, spustio ih, otvorio viski i sipao u čaše. Seli smo na ivicu kreveta i pili. Bila je mlada, atraktivna. Nisam mogao da verujem. Čekao sam neku neurotičnu eksploziju, nešto psihotično. Džini je izgledala normalno, čak zdravo. Ali volela je svoj viski. Pila je barabar sa mnom. Sišao sam dole goreći od požude, a sada više nisam osećao požudu. Mislim, da je imala bar malo od prasice u sebi, nečeg nepristojnog ili faličnog (zečju usnu, bilo šta), to bi me podstaklo da navalim. Setio sam se priče, koju sam jednom čitao u Trkačkom glasniku, o punokrvnom pastuvu kojeg nisu mogli da spare sa kobilama. Privodili su mu najlepše kobile koje su mogli da nađu, ali ih je pastuv uporno izbegavao. A onda je nekom ko nešto zna sinula ideja. Izmazao je blatom jednu prekrasnu kobilu i pastuv ga je odmah zbičio u nju. Teorija je bila da se pastuv osećao inferiorno pred lepotom kobila, a kad je jedna bila ukaljana blatom, falična, osetio se bar kao ravan njoj ili možda čak superiorno. Konjski rezoni i ljudski rezoni mogu da budu u mnogo čemu slični.
I tako, Džini je sipala novo piće i pitala me kako se zovem i gde stanujem. Rekao sam joj da sam negde gore i kako sam samo hteo da pijem s nekim.
„Videla sam te u Klamber-inu jedne noći, pre možda nedelju dana“, reče ona. „Smešan si bio, zasmejavao si sve oko sebe, svima si platio piće.“
„Ne sećam se.“
„Ja se sećam. Sviđa ti se moj negliže?“
„Da.“
„Što ne skineš pantalone i raskomotiš se malo?“
Uradio sam to i ponovo seo na krevet pored nje. Veoma sporo je išlo. Sećam se da sam joj rekao kako ima lepe sise i onda sam sisao jednu. Sledeće što pamtim jeste da smo prešli na stvar. Ležao sam preko nje. Ali nešto nije išlo. Prevrnuo sam se.
„Žao mi je“, rekoh.
„Nije važno“, reče ona. „Svejedno si mi drag.“
Sedeli smo vodeći neodređen razgovor i dokrajčili viski.
Onda je ustala i pogasila svetla. Uhvatila me teška tuga i legao sam u krevet priljubivši se uz njena leđa. Džini je bila topla, jedra, mogao sam da osetim kako diše i osećao sam njenu kosu na svom licu. Penis poče da mi se diže i kuca na njena vrata. Osetio sam njenu malu šaku kako ga hvata i uvodi u sebe.
„Sad“, prošaputala je, „sad, tako...“
Bilo je dobro tako, dugo i dobro i onda smo svršili i zatim zaspali.
Kad sam se probudio, ona je još spavala i ja ustadoh da se obučem. Bio sam potpuno obučen kad se okrenula i pogledala me. „Još jednom pre nego što odeš.“
„Važi.“
Ponovo sam se svukao i legao pored nje. Okrenula mi je leđa i opet smo se voleli na isti način. Kad sam svršio, ostala je da leži leđima okrenuta meni.
„Hoćeš li ponovo doći da me vidiš“, pitala je.
„Naravno.“
„Stanuješ gore?“
„Da. U trista devet. Mogu da dođem kod tebe, a možeš i ti kod mene.“
„Više bih volela da dođeš ti kod mene“, reče ona.
„U redu“, rekoh. Obukao sam se, otvorio vrata, zatvorio ih, popeo se uz stepenice, ušao u lift i pritisnuo dugme broj 3.
Nedelju dana kasnije, jedne noći, pio sam vino sa Martijem. Pričali smo o raznim beznačajnim stvarima i onda on reče: „Isuse, grozno se osećam.“
„Zar opet?“
„Aha. Moja devojka Džini. Pričao sam ti o njoj.“
„Da. Ona što živi u podrumu. Zaljubljen si u nju.“
„Aha. Izbacili su je iz podruma. Nije mogla ni podrum da plati.“
„Kuda je otišla?“
„Ne znam. Nestala je. Čuo sam da su je izbacili. Niko ne zna šta je uradila, kuda je otišla. Bio sam na mitingu vozača. Nije bila tamo. Teško mi je, Henk, stvarno mi je teško. Voleo sam je. Totalno sam se izgubio.“
Ćutao sam.
„Šta da učinim, čoveče? Stvarno se kidam...“
„Pijmo u njeno zdravlje, Marti, za njenu sreću.“
Otpili smo po dobar dugačak gutljaj za nju.
„Ona je bila zaista dobra, Henk, veruj mi, bila je baš dobra.“
„Verujem ti, Marti.“
Nedelju dana kasnije izbacili su Martija zbog neplaćene kirije, a ja sam našao šljaku u nekom pogonu za pakovanje mesa gde je bilo nekoliko meksikanskih barova s druge strane ulice. Voleo sam te barove. Posle rada smrdeo sam na krv, ali niko nije obraćao pažnju. Tek kad bih ušao u autobus da se vratim u sobu, nosevi bi počeli da se dižu i gadljivi pogledi šaraju po meni, i ponovo bih počeo da osećam da sam zao. To je pomagalo.
Preveo s engleskog Flavio Rigonat
Beleška o piscu
Čarls Bukovski (1920-1994), po majci nemačkog porekla, živeo je u Americi. Jedan je od najuticajnijih pisaca bitničke generacije. Knjige: Bludni sin, Post ofis, Žene, Priče o običnom ludilu, Muzika vrele vode, Fotografije iz pakla, Holivud, Faktotum.

Antonio Skarmeta
FINALE TANGA
Pakao, pakao mutna slika onog što sam među čašicama, malenim sendvičima sa račićima i sirom, pakao zapaljenje među mojim nogama, moje izvijene slabine koje grize drugi gnoj, drugi pakao, taj koji ti, kučko, imaš tamo dole, gde sagoreva najtanja membrana moje kože, pakao taj besramni izliv mesa dok igram tango sa tobom (onom iz daleke zemlje) a lisičje krzno tvoje majke visi nad naborima tvog pliša, a ti lebdiš starom zemljom slonovače odakle prisustvuješ mom grčenju praveći poneki pokret, izbacujući kolutove dima na usta, to, ah-ha, a kad pomislim samo na vreme kad si bila razumna, kučko, loša beše leva ruka, držeći te između rebara, i beše lepše vreme, s vremena na vreme je padala kiša zimi, ne kao ovih mučnih dana, sprženi parkovi, a iz žalosne Darijeve figure curi mlazić u parku, dok kiše opet, ima samo u novinama, pada u nekoj zemlji dalekoj i ne tako praznoj kao što si ti, kujice, nežnosti, ljubavi, zemlji kao što je Vijetnam koji bi trebalo da upoznaš kako bi otišla sa ove planete, da ne plašiš stalno ptice, da ne brljaš tim silnim ružem cigaretu, da ne uvrćeš tako trbuhom sklanjajući se od mog uda dok igraš tango, da postojiš, kučko, van ovog pojasa, ove tako krhke zemlje, tog prćastog nosića gde vršiš preljubu s anđelima, a tvoje zenice kruže vodeći tvoje sopstvene prste sa olinjale kože moje antilopske jakne do kiselkastog paperja na tvojim butinama, o pakla, i vodiš tvog glupog arhanđela istim vrhovima prstiju (ko si? ko si?: tvoj uspaljeni glas), i povlači se plima u tvojoj puti, a ja sam daleko od tvog požara, ja sa tobom igram tango, čak ni onaj D’Ariencov ili Kanarov nego francuski, onaj Brelov, onaj najsumorniji, možda i najbolji da se napusti muzika, spale moje simfonije (onu koju su mi nagradili u Filadelfiji, nju) i da te vidim tada, jedva zainteresovanu, ljubičastog pogleda koji rasejano prati crvenu tračicu na celofanu nove kutije cigareta lucky, dok ja ponavljam violinski odlomak, kao da razgovaram sa tobom, ali možda čak ni to, možda to što se čuje nije moje nego Tartini, ili Mocart, neko drugo sranje, a sutra, sutra da istresem u kućerini u Arajanu navlake sa nameštaja (ptice koje uleću kroz prozore i sve ih zaseru) i učini ti se da će da padne kiša, ali nije tačno, nego se sve tako lako zaustavi, insekti u letu, radio na istom jingle, a ja uvek iznova, tako neizbežan, tako uzdignut, tako uspaljen i blizak, da me vidi moja mrtva majka, ah-ha-ha-ha-ha, da me vide moji đaci sa Akademije s ovom jutarnjom erekcijom, tim uništavanjem skoro lekovitim, skoro jedinim koje mi ostaje, kučko, i što mi ga odnosiš u tangu, a jezik mi klizi ispod tvoje kose, prodire u tvoju prašumu, uvek si za mene bila kao neka zemlja, kao nedirnuti atlas, daleka zemlja za koju ne daju pasoše, moj jezik koji se probija kroz čestar, i suv traži da pije, a potom i potom, jasni profil tvog uha i naći ga sada, živeti tamo, ližući te, o nebesa, nebesa, sva tvoja šupljina je slika moje smrti, ona je usisavanje, ponor je, slobodan pad, a ko nas vidi, neka zna, čim moj jezik dodirne čvrstinu tvoje rskavice, goriš, ali skoro ništa, ja sam požar u ovom salonu ali nije važno, jer ja ne postojim, neko bi mogao da nas opiše, da nas slika, i ne bi bilo ničega, jedva slika jednog upornog udvarača, bledilo ženske koja ume da se uspali gledajući muškarce koji puše pod svodovima salona, onoga koji se kezi na sredini podijuma za igru, onog koji natmuren posmatra nabore somota na tvojoj zadnjici, pa pogleda mene, pa se vrati tvojim butinama, obrisu tvoje noge, i igra tango sa tobom – oh, pakao – njegovo koleno u dobro skrojenim pantalonama kreće istražujući da malo rastavi tvoje butine, da ti približi usamljeni obraz, a ti mu se odupireš, ti si daleka zemlja, neka vrste pokretne Holandije, Hindustana, a ja, govnar jedan, podržavam štrajk Simfonijskog orkestra, gledam te iz lože kako se pariš, a ja sam čovek koga ti voliš, i ja sam čovek koji tebe voli, a tako se lako uvijaš pod tim tuđim pogledom, tako je ljupko tvoje prepuštanje, tako materinska i gipka linija tvog stomaka, kao da se neko tvoje daleko dete provlači tvojim kostima, meko zarivenih prstiju u tvoje vruće meso, i skoro lebdiš nad tepihom, uzdignuta, kao Bogorodica koja uzlazi, a ja bi trebalo da ti se molim, a drugi te ima, i ja jedva postojim, čovek sam koga ti voliš, ali tvoja utroba se ugnula za mene, moj ud tone u ovom salonu, umire u ovom tangu, tebe sad poseduje neki duh, a napolju se raspadaju delići zore, ili je to krv moja koja davi ptice, te ptice koje dobro poznajem, sve ptice koje prelaze rastojanje od krivine tvog nagog ramena do napuštenog drveća, ta zora koju dobro znam gde te cigareta ne zadržava, gde ti nešto pevušiš, neku tužnu pesmicu, a ja se tako loše osećam u gaćama gledajući park, a ko si ti, i ko je Brel, i šta si sad, kučko, učinila sa mojim rukama, zašto tako stežu tvoje meso, oslobađajući te tamo gde želim da te ubijem, i to vino od kojeg mi se vrti sve okolo, a stomak mi se prevrće i što bi rekli pravi požar, kakva je ovo zemlja, koji to vuci u njoj žive, kakvim to jezikom skoro bez disanja se govori, tako beskorisno to dahtanje koje mi muči telo, šta mi radiš, kakav je to tango koji me ubija bez ikakvog bola, koji Santjago, kučko, ta snaga moja koja se gubi, pa to je Bramsov kvartet koji igram i neću ti pružiti to zadovoljstvo: evo ti moje ljubavi ali ne mog besa, a sad se setih onoga tipa koji zaista, bukvalno, umire od ljubavi u Princezi od Kleva i muzika je možda iz Lullyja, ali to je gore, ove seronjske pantalone su sve tanje, noge će mi ostati gole, pripašće mi muka, kakav sam idiot što te volim, tako ćutke, kao putanja čigre kad je loše zavrtiš i raspadne se na kaldrmi predgrađa, ko peva, koji je najbolji odlomak koji sam komponovao, a sad dodir tvoje kose, a moja brada sve bleđa, ćosave mi nausnice, a čak mi se, Hriste, grudni koš skuplja i lepim se za tvoju košulju, a grudi mi se raspadaju, tvoje sise me udaraju odnapred, kao da mi među slabinama raste granata, noge mi sve više mlitave, taj samrtnički somot koji me steže, drvo patosa se spušta, moje noge su tako malene na tepihu, a gde sam ja, kakva je ovo tišina, a ti me vodiš sa takvom jarošću, i šta me briga za tebe, a tvoj tvrdi ud među mojim nogama kao da ti pripadam, ti i tvoja nadmenost, tvoje sranje od simfonije i kvarteta, tvoja usta koja me grizu za vrat, sada si se zaista prešao, znaš da mi se digla suknja, tu gde me tako stežeš, diže mi se suknja i muškarci vide moje podvezice, posmatraju kako mi teče znoj niz butinu, a ti me ubijaš, i znam već šta će ti se desiti, završićeš u sebi ili meni, kada konačno svane i shvatićeš sopstvenu odvratnost, svoju latinoameričku svest, svoju jeftinu odeću, ali ja ću biti tamo gde ti kažeš, u nekoj dalekoj zemlji, tamo gde ti kažeš u drugoj galaksiji, eto ti, druže: to je finale tanga.
Prevela sa španskog Ljiljana Anđić Popović
Beleška o piscu
Antonio Skarmeta (1940), čileanski pisac hrvatskog porekla. Najpoznatija dela: Slobodan udarac, Sanjao sam da sneg gori, Verenici i usamljenici, Nerudin poštar. Ova priča preuzeta je iz zbirke Nag na krovu.

Isak Baševis Singer
TEJBELE I NJEN DEMON
U gradu Lašniku nedaleko od Lublina živeli su muž i žena. Njegovo ime beše Hajm Nosen, njeno Tejbele. Nisu imali dece. Nije baš da im je brak bio jalov; Tejbele je mužu rodila sina i dve kćeri, ali su sve troje umrli u ranom detinjstvu, jedno od hripavca, drugo od crvenog vetra, a treće od difterije. Posle toga Tejbelina se utroba zatvorila a da tu nije bilo pomoći ni molitvama, ni bajanjima, ni napicima. Žalost je naterala Hajma Nosena da se izopšti od sveta. Odvojio se i od svoje žene, prestao je da jede meso i umesto u kući spavao je na klupi molitvenog doma. Tejbele je posedovala radnju sa pozamanterijom nasleđenu od roditelja pa je tamo sedela po vasceli dan sa štapom zdesna, makazama na levoj strani i molitvenikom za žene na jidišu ispred sebe. Hajm Nosen, visok, štrkljast, crnih očiju i špicaste brade, uvek je bio mrzovoljan, tih čovek čak i u najboljim vremenima. Tejbele je bila mala i plava, plavih očiju i ovalnog lica. Iako kažnjena od Svevišnjeg, još uvek se rado smešila, jamice su poigravale na njenim obrazima. Sad nije imala za koga da kuva, ali je ipak potpaljivala peć nameštajući tronožac, kuvala je za sebe kačamak ili supu. I štrikala je – ponekad čarape, onda prsluk ili bi nešto vezla na platnu. Nije joj bilo u prirodi da se prepusti sudbini i da utone u tugu.
Jednog dana Hajm Nosen je u torbu stavio molitveni šal i svitke, presvlaku i veknu hleba i napustio je kuću. Susedi su pitali kuda ide; odgovorio je: kuda me moje oči vode.
Kada su ljudi obelodanili Tejbele da ju je muž napustio, uveliko je bilo kasno pronaći ga. Već je bio prešao reku. Otkrili su da je bio iznajmio zaprežna kola da ga odvezu u Lublin. Tejbele je poslala glasnika da ga potraži, ali ni muža ni glasnika nisu videli nikad više. U trideset trećoj Tejbele se obrela kao napuštena žena.
Posle vremena potrage, shvatila je da nema čemu da se nada. Bog joj je uzeo i decu i muža. Više neće moći ni da se uda; od sada pa nadalje moraće da živi sama. Sve što joj je preostalo bila je njena kuća, radnja i njene stvari. Varošani su je sažaljevali jer je bila tiha žena, dobrog srca i poštena u svom poslu. Svako se pitao: čime je zaslužila svu tu nesreću? Ali putevi su Božji skriveni od ljudi.
Tejbele je imala među varoškim gospođama nekoliko prijateljica koje su je znale od detinjstva. Po danu, kućanice su bile zauzete svojim šerpama i loncima, ali su uveče Tejbeline druge navraćale da ćaskaju. Leti bi sedele na klupi ispred kuće i pričale jedna drugoj priče.
Jedne letnje večeri bez mesečine, kada je grad bio taman poput Egipta, Tejbele je sedela sa prijateljicama na klupi pričajući im priču koju je pročitala u knjizi kupljenoj od uličnog prodavca. Govorilo se u njoj o mladoj Jevrejki i demonu koji ju je obljubio i živeo sa njom kao muž sa ženom. Tejbele ju je potanko ispredala sa svim detaljima. Žene se još više zbiše sklopivši ruke, pljuckajući radi uroka i smejući se onim smehom koji dolazi iz straha. Jedna od njih upita:
„Zašto ga nije isterala nekom svetinjom?“
„Ne boji se svaki demon svetinje“, odgovorila je Tejbele.
„Zašto nije hodočastila do svetog rabina?“
„Demon ju je upozorio da će je udaviti samo ako oda tajnu.“
„Teško meni, neka nas Bog sačuva sličnih stvari!“, uzviknula je jedna žena.
„Plašim se da sad idem kući“, rekla je druga.
„Ja ću te ispratiti“, obećala je treća.
Dok su one tako razgovarale zadesio se tuda Alhonon, pomoćnik učitelja, koji se nadao da će jednog dana postati ceremonijal majstor na venčanjima. Alhonona, već pet godina udovca, pratio je glas spadala i šaljivdžije, čoveka pomalo udarenog mokrom čarapom. Nečujno je koračao zato što su mu pendžeta na cipelama bila potpuno izlizana pa je hodao bosim stopalima. Kada je čuo Tejbele kako priča, zaustavio se da je posluša. Pomrčina je bila tako gusta, a žene zaokupljene sablasnom skaskom da ga nisu primetile. Taj Alhonon baš beše badavadžija, pun prepredenih škakljivih štosova. Smesta je skovao obestan plan.
Pošto su žene otišle, Alhonon je preskočio u Tejbelino dvorište. Sakrio se iza drveta i virnuo kroz prozor. Kada je video kako Tejbele odlazi u krevet i gasi sveću, uvukao se u kuću. Tejbele nije zamandalila vrata; u gradu se nije znalo za lopove. Skinuo je u predsoblju otrcani mantil, pohabanu košulju, pantalone i ostao kao od majke rođen. Zatim se ušunjao u Tejbelin krevet. Već je skoro bila zaspala kada je iznenada ugledala nejasnu priliku u mraku. Toliko se prepala da nije od sebe pustila ni glasa.
„Ko je to?“, prošaputala je drhteći.
Alhonon je odgovorio muklim glasom: „Nemoj da vrištiš, Tejbele. Ako vikneš, upropastiću te. Ja sam demon Hurmiza, gospodar tame, kiše, grada, munje i svih beštija. Ja sam onaj zao duh koji se sljubio sa mladom ženom o kojoj si večeras pričala. I zato što si pričala sa takvim uživanjem, čuo sam te sa dna ponora i ispunio se požudom prema tvom telu. Ne pokušavaj da se odbraniš, jer one koji odbiju da se povinuju mojoj volji odvlačim čak iza Planine Tame – do brda Sair, u pustaru gde ljudska noga nije kročila, gde se ni živinče nije oglasilo, gde je zemlja gvozdena a nebo od bakra. Valjam ih po trnju i vatri, među guje i akrepe dok se svaka koščica u njihovom telu u prah ne pretvori, a oni se sami zauvek ne zagube u paklenim dubinama. Ali ako udovoljiš mojoj želji, neće ti nedostajati ni dlaka sa glave već će ti se svaka pozlatiti...“
Počuvši ove reči Tejbele se skamenila kao u nesvestici. Srce joj je podrhtavalo kao da će stati. Pomislila je da joj je došao kraj. Ubrzo zatim, smogla je snage i promrmljala: „Šta želiš od mene? Ja sam udata žena!“
„Tvoj muž je mrtav. Lično sam prisustvovao njegovoj sahrani“. Glas učiteljevog pomoćnika je zagrmeo. „Istina je da ne mogu da odem rabinu i posvedočim kako bih te razvezao da se ponovo udaš, jer rabini ne veruju našem soju. Osim toga, ne usuđujem se da prekoračim prag rabinove odaje – strah me je Presvetih Svitaka. Ali ne lažem. Muž ti je umro od rednje, crvi su već izjeli njegov nos. Pa čak i da je živ, ne bi ti bilo zabranjeno da sa mnom ležeš, jer se zakoni Šulhan Aruha nas ne tiču.“
Hurmiza, učiteljev pomoćnik, nastavio je sa slatkim i prijatnim nagovaranjima. Prizivao je imena anđela i zloduhova, demonskih zveri i vampira. Zaklinjao se da je Asmodeus, kralj demona, njegov ujkica. Govorio je da je Lilit, kraljica zlih sila, samo za njega igrala na jednoj nozi i sve činila samo da mu udovolji. Ðavolica Šeba, koja od žena otima bebe iz kolevke, pekla je za njega štrudle makovnjače u rernama pakla, kvasnuvši ih lojem od guštera i crnih pasa. Dugo je objašnjavao, navodeći vickaste pričice i poslovice, tako da Tejbele na kraju nije imala druge nego da se osmehuje. Hurmiza se zaklinjao da već dugo voli Tejbele. Opisivao joj je haljine i šalove koje je nosila ove i prošle godine; odavao joj je tajne misli koje su joj dolazile kad je mesila testo pripremajući jelo za Šabat, dok se prala u kupatilu, kad je išla u nabavku. Takođe ju je podsetio na jutro kad se probudila sa crnom i modrom masnicom na grudima. Mislila je da je to ugriz demona. A to je zaista bio trag poljupca Hurmizinih usana, rekao je.
Odmah posle toga, demon je legao u Tejbelin krevet i obljubio je. Rekao joj je da će je odsad posećivati dvaput nedeljno, sredom i uveče na Šabat, jer to su noći kada zlodusi lutaju svetom. Upozorio ju je ipak da nikom živom ne zucne šta joj se zbilo, niti da ikome natukne o stradanju u strahotnoj kazni: on će joj počupati svu kosu sa glave, iskopaće joj oči i progristi pupak. Odvući će je u nepojamnu divljinu gde se hleb pravi od balege a voda je od krvi, i gde se Zalmavetove jadikovke čuju po vasceli dan i noć. Naredio je Tejbele da se zakune kostima svoje mame da će tajnu čuvati do groba. Tejbele je uvidela da joj nema druge. Stavila mu je ruku na bedro i zaklela se, uradila je sve što joj je čudovište naložilo.
Pre nego što je Hurmiza otišao, ljubio ju je dugo i požudno, pa iako je bio demon a ne čovek, Tejbele mu je uzvraćala poljupcima vlažeći mu bradu suzama. Mada beše zao duh, nežno je sa njom postupao...
Kada je Hurmiza otišao, Tejbele je jecala u jastuk sve do svitanja.
Hurmiza je dolazio svake srede i večeri na Šabat. Tejbele je strahovala da će zatrudneti i roditi nekog akrepa sa repom i roščićima – patuljka ili neku benu. Ali je Hurmiza obećao da će je poštedeti sramote. Tejbele je priupitala da li treba da ide na ritualno pranje da se očisti za vreme ženskih dana, ali joj je Hurmiza odgovorio da zakoni koji se tiču menstruacije ne važe za one koji se sparuju sa nečistom silom.
I kao što priča kaže, neka nas Bog sačuva od svega onoga na šta možemo da se naviknemo. Tako bi i sa Tejbele. U početku se plašila da bi joj noćni posetilac mogao naneti zlo napravivši joj guke ili kepece, da bi mogao da je primorava da laje kao pas ili da pije mokraću, ponizivši je. Ali Hurmiza je nije ni pipnuo ni štipnuo. Naprotiv, pazio ju je, šaputao nežnosti, smišljao zagonetke i pesmice za nju. Ponekad je izvodio takve šašavluke i blebetao nepojamne gluposti da je morala da se nasmeje. Draškao joj je resicu na uhu i grickao za rame, a ujutru je pronalazila otiske njegovih zuba na koži. Ubedio ju je da ispod perike pusti kosu koju je umotao u pletenice. Podučavao ju je bajanjima i čaranjima, pričao joj o svojoj noćnoj bratiji, demonima sa kojima je obletao ruševine i polja sa otrovnim pečurkama, slane močvare Sodome i smrznute pustopoljine Ledenog mora. Nije odricao da ima i drugih žena, ali su sve one bile đavolice; Tejbele je bila jedina žena koju je posedovao. Kada ga je Tejbele upitala za imena njegovih žena, on ih je nabrojao: Nama, Mahla, Afa, Hilda, Zluha, Nafka i Hejma. Ukupno sedam.
Ispričao joj je da je Nama crna kao katran i puna jeda. Kada se sa njim svađala siktala je otrov i sukljala vatru izbacujući je kroz nozdrve.
Mahla je imala lice pijavice, a oni koje bi taknula jezikom bili su zauvek žigosani.
Afa je volela da se kiti srebrom, smaragdima i dijamantima. Njene pletenice su bile od žeženog zlata. Oko zglavka nosila je zvončiće i narukvice; kada je igrala, zvonilo je i zveketalo po pustopoljinama.
Hilda je imala obličje mačke. Mjaukala je umesto da govori. Oči su joj bile zelene kao ogrozdi. Kada se sparivala, uvek je žvakala medveđu džigericu.
Zluha je bila neprijatelj nevesta. Otimala je ženike u snazi. Ako bi nevesta izašla sama usred noći za vreme Sedam svadbenih blagoslova, Zluha bi pred njom zaigrala, a ova bi gubila moć govora ili bi se oduzela.
Nafka je bila pohotljiva, uvek ga je varala sa drugim demonima. Ostvarivala je svoje sklonosti sramnim i oholim obraćanjem, koje joj je uveseljavalo srce.
Hejma bi trebalo da bude, sudeći po njenom imenu, isto toliko pokvarena kao što bi Nama trebalo da bude blaga, ali je istina obrnuta: Hejma je bila đavolica bez jeda. Uvek je činila dobročinstva, mesila testo domaćicama kada su ove bile bolesne, ili bi u siromašne domove donosila hleb.
Tako je Hurmiza opisao svoje žene, pričajući Tejbele kako se sa njima zabavljao viseći po krovovima i uživajući u svakakvom blesavljenju. Obično je žena ljubomorna kada se njen čovek viđa sa drugim ženama, ah kako da ljudsko biće bude ljubomorno na đavolicu? Naprotiv, Hurmizine priče zabavljale su Tejbele pa ga je uvek obasipala pitanjima. Ponekad joj je otkrivao tajne koje smrtnik ne bi trebalo da zna – o Bogu, njegovim anđelima i serafinima, njegovim nebeskim staništima i o sedam nebesa. Takođe joj je pričao kako grešnici, muški i ženski, ispaštaju u kotlovima sa smolom i kazanima sa užarenim ugljevljem, na krevetima okovanim ekserima, u snežnim jamama, i kako crni anđeli šibaju tela grešnika vatrenim bičevima.
Najgora kazna u paklu, rekao je Hurmiza, bilo je golicanje. U paklu je boravio akrep po imenu Lekiš. Kada bi Lekiš golicao neku preljubnicu po tabanima ili ispod pazuha, njen siloviti smeh odjekivao bi čak do ostrva Madagaskara.
Tako je Hurmiza zabavljao Tejbele čitavu noć te je uskoro, kada nije bio sa njom, počeo da joj nedostaje. Letnje noći činile su se tako kratke, jer je Hurmiza morao da ide odmah posle prvih petlova. Ni zimske noći nisu bile dovoljno duge. Istina je bila u tome da je zavolela Hurmizu, pa iako je znala da žena ne sme da žudi za demonom, čeznula je za njim danonoćno.
Iako je Alhonon već godinama bio udovac, provodadžije su još uvek pokušavale da ga ožene. Devojke koje su predlagali bile su iz dobrih kuća, udovice i raspuštenice, jer je učiteljev pomoćnik skromno zarađivao, osim toga Alhonona je bio glas da je nespretnjaković. Alhonon je odbijao ponude raznim izvinjenjima: ova žena je isuviše ružna, ova ima budalast jezik, treća je aljkavuša. Provodadžije su se čudile: kako je moguće da učiteljev pomoćnik koji zarađuje deset groša nedeljno bude takva cepidlaka i probirač? I koliko dugo jedan muškarac može da živi sam? Ali niko se silom ne može odvući do bračnog baldahina.
Alhonon je bazao gradom – visok, štrkljast, dronjav i riđe razbarušene brade, u izgužvanoj košulji, sa istaknutom Adamovom jabučicom koja je poskakivala. Čekao je da ceremonijal majstor Reb Zekele umre pa da preuzme njegov posao. Ali Rebu Zekeleu se nije žurilo sa umiranjem; još uvek je uveseljavao na venčanjima neiscrpnim vrelom šala i pesmica, kao u svojim mladićkim danima. Alhonon je pokušao da zarađuje kao učitelj za početnike, ali niko od dobrostojećih nije hteo da mu poveri dete. Jutrima i večerima dečake je dovodio i odvodio iz hedera. Po danu je sedeo u dvorištu učitelja Reba Ičelea, lenjo rezbareći drvene štapove ili isecajući papirne ukrase koji su se upotrebljavali jednom godišnje, za Petodnev, ili je pravio figurice od gline. Nedaleko od Tejbeline radnje nalazno se bunar i Alhonon je išao tamo nekoliko puta dnevno da donese vedro sa vodom ili da se sam napije posipajući vodu po riđoj bradi. Tada bi brzim pogledom okrznuo Tejbele. Tejbele ga je sažaljevala: zašto se ovaj čovek, tako usamljen, smuca okolo? A Alhonon bi svaki put rekao u sebi: jao Tejbele, kad bi samo znala!...
Alhonon je živeo na mansardi, u kući neke stare udovice, gluve i poluslepe. Krezuba baba često ga je korila zato što ne ide u sinagogu da se moli kao ostali Jevreji. Čim bi decu odveo kućama, Alhonon bi brzo izgovarao večernju molitvu i odlazio u krevet. Ponekad bi starica umišljala da čuje učiteljevog pomagača kako ustaje usred noći i nekud odlazi. Pitala ga je kuda to luta po noći, ali joj je Alhonon odgovarao da je sigurno sanjala. Žene koje su večerom sedele na klupama, štrikajući čarape i ogovarajući, raspredale su kako se Alhonon posle ponoći pretvara u vukodlaka. Neke žene su govorkale da opšti sa vešticama. U protivnom, kako bi muškarac tolike godine mogao da izdrži bez žene? Imućni ljudi više nisu hteli da mu povere svoju decu. Sada je jedino ispraćao decu siromašnih, retko je jeo nešto kuvano već se zadovoljavao suvim ogriscima.
Alhonon je postajao sve mršaviji i mršaviji, ali su mu noge kao nikad hitale. Svojim štrkljastim nogama koračao je ulicom kao na štulama. Mora da ga je mučila stalna žeđ, jer je često silazio do bunara. Ponekad je pomagao nekom trgovcu ili seljaku da napoji konja. Jednog dana, kada je Tejbele izdaleka primetila kako mu je ogrtač dronjav i u rojtama, pozvala ga je u radnju. Prestrašeno ju je pogledao i prebledeo.
„Vidim da ti je ogrtač iscepan“, rekla je Tejbele. „Ako želiš, daću ti na veresiju nekoliko metara štofa. Možeš da platiš kasnije, pet novčića nedeljno.“
„Ne.“
„Zašto nećeš?“, upitala je Tejbele začuđeno. „Neću da prijavljujem rabinu ako izostaneš. Platićeš kad možeš.“
„Ne.“
Hitro je izašao iz radnje strahujući da može da mu prepozna glas.
Leti je bilo lako da posećuje Tejbele usred noći. Alhonon je dolazio sa baštenske strane, omotavši ogrtačem nago telo. Zimi, oblačenje i svlačenje u Tejbelinom hladnom predsoblju bilo je do zla boga nepodnošljivo. A najgore od svega bile su noći sa sveže napadalim snegom. Alhonon je brinuo da bi Tejbele ili neko od suseda mogli da primete njegove stope. Prehladio se i počeo da kašlje. Jedne noći ušao je u Tejbelin krevet cvokoćući; nije zadugo mogao da se ugreje. Uplašen da bi mogla da otkrije njegovu prevaru, smišljao je objašnjenja i izvinjenja. Ali Tejbele nije ispitivala niti je želela da potanko istražuje. Odavno je već otkrila da demon ima običaje i slabosti baš kao i čovek. Hurmiza se znojio, kijao, štucao, zevao. Nekad mu je dah mirisao na beli, nekad na crni luk. Telo mu je bilo kao i telo njenog muža, koščato i maljavo, sa Adamovom jabučicom i pupkom. Nekad je Hurmiza bio veselo raspoložen, ponekad je iz njega probijao uzdah. Stopala mu nisu bila guščija već ljudska, sa noktima i plikovima. Jednom ga je Tejbele zamolila da joj sve to objasni, a Hurmiza je rekao:
„Kad neko od nas opšti sa ženom, on dobija obličje čoveka. U protivnom ona bi umrla ih poludela.“
Da, Tejbele se na njega navikla i zavolela ga. Nije se više plašila ni njega niti njegovih luckastih lakrdija. Priče su mu bile bez kraja i konca, ali je Tejbele u njima otkrivala nedoslednosti. Kao svi lažljivci, imao je kratko pamćenje. Prvo joj je rekao da su demoni besmrtni. A onda ju je jedne noći upitao:
„Šta ćeš da uradiš ako umrem?“
„Ali demoni ne umiru!“
„Odvode ih do najnižeg bezdana...“
Te zime gradom je zavladala rednja. Zimski vetrovi dolazili su sa reke, iz šuma i sa pustara. Ne samo decu već je i odrasle kosila groznica. Padali su i kiša i grad. Poplave su probile rečnu branu. Oluje su poharale krilo na vetrenjači. U sredu naveče, kada je Hurmiza došao u Tejbelin krevet, primetila je da mu telo gori, a da su mu noge ledene. Drhtao je i ječao. Pokušavao je da je zabavi pričama o vešticama, o tome kako siluju mladiće, kako opšte sa drugim demonima, kako se prskaju pri ritualnom kupanju, upliću đavolke u brade staraca, ali je bio preslab da je ima. Nikad ga nije videla u tako jadnom stanju. Srce joj se ispunilo zlom slutnjom. Upitala je:
„Da ti donesem malina sa mlekom?“
Hurmiza je odgovorio: „Takve špecije nisu za naš soj.“
„Šta radite kad se razbolite?“
„Stružemo se i češemo...“
Posle toga je malo govorio. Kada je poljubio Tejbele, dah mu je bio nakiseo. Tejbele je ležala u tišini osluškujući komešanje u predsoblju. Zaklinjao joj se da izleće kroz prozor čak i kad je zatvoren i zabravljen, ah je čula kako su se vrata zalupila. Tejbele je znala da je greh ako moli za demona, da ga treba proklinjati i iz pameti isterivati psovkom; ipak se molila Bogu za Hurmizu.
Bolno je zajecala: „Ima tako mnogo demona, neka ga i ovaj...“
Sledećeg Šabata Tejbele je uzalud čekala Hurmizu do zore; nije došao. Dozivala ga je u sebi i izgovarala čini kojima ju je naučio, ali je predsoblje ostalo tiho. Tejbele je ukočeno ležala. Hurmiza se jednom hvalisao da je plesao samom Tublajkanu i Enohu, da je sedeo na krovu Nojeve barke, lizao so iz nozdrva Lotove žene i čupkao Ahasvera za bradu. Prorekao joj je da će se ponovo roditi za sto godina kao princeza, a da će je on, Hurmiza, oteti uz pomoć robova Hitima i Tahima, da će je preneti u palatu Bašebe, žene Isine. Ali sada on sigurno negde leži bolestan, bespomoćni demon, samotno siroče bez oca i majke, bez odane žene da se o njemu brine. Tejbele se prisećala kako mu je, kad je poslednji put bio kod nje, dah bio oštar kao testera; kada je tresao nos, u uvetu mu je zviždalo. Od nedelje do srede Tejbele je tumarala kao u snu. U sredu je jedva sačekala da sat otkuca ponoć, ali noć je prošla a Hurmiza se nije pojavio. Tejbele se okrenula prema zidu.
Osvanuo je dan, taman poput noći. Sitna snežna prašina padala je iz tmurnog neba. Dim nije uspevao da se uzdigne iz dimnjaka; visio je po krovovima kao dronjci. Vrane su zlokobno graktale. Psi su lajali. Posle jadne noći, Tejbele nije imala snage da ode do radnje. Ipak se obukla i izašla. Ugledala je četvoricu sprovodnika kako nose nosila. Ispod pokrova okvašenog snegom provirivala je modra noga leša. Jedino je grobar bio u pokojnikovoj pratnji. Tejbele je upitala ko je to, a grobar je odgovorio:
„Alhonon, učiteljev pomoćnik.“
Čudna misao padne Tejbeli – da isprati Alhonona, jadnička koji je živeo i umro sam, na njegovo poslednje putovanje. Ko bi pa danas došao u radnju? A i šta je briga za posao? Tejbele je sve izgubila. Na kraju krajeva, učiniće jedno dobro delo. Ispratiće pokojnika dugim putem do groblja. Tamo je sačekala da grobar razgrne sneg i u ledenoj zemlji iskopa grob. Umotali su Alhonona, učiteljevog pomoćnika, u molitveni šal i kapuljaču, stavili kamičke na njegove oči i zadenuli mu među prste grančicu mirte da bi mogao da pronađe put do Svete zemlje kada dođe Mesija.
Onda su grob zatvorili, a grobar je izgovorio molitvu za mrtve. Tejbeli se oteo jecaj. Ovaj Alhonon živeo je samotničkim životom baš kao i ona. Kao ni ona, nije ostavio naslednika. Da, Alhonon učiteljev pomoćnik igrao je svoju poslednju igru. Iz Hurmizinih skaski Tejbele je saznala da mrtvi ne idu pravo na nebesa. Svaki se greh pretvara u demona, a ti su demoni čovekova deca posle njegove smrti. Oni dolaze po svoje. Nazivaju pokojnika ocem i kovitlaju se sa njim po šumi i divljini sve dok se ne ispuni mera njegove kazne da bi se pripremio za čišćenje u paklu...
Od tada, Tejbele je ostala sama, dvostruko napuštena od isposnika i od demona. Brzo je ostarila. Ništa joj od prošlosti nije preostalo do tajne koju nije smela da ispriča i u koju niko ne bi poverovao. Postoje tajne koje srce ne može da pošalje do usana. One se nose u grob. O njima šapuću vrbe, vrane ih grakću, grobni spomenici tiho ih premeću na jeziku kamenja. Mrtvi će jednog dana ustati, ali će njihove tajne ostati kod Svevišnjeg sve do Strašnog suda i do kraja sveta.
Prevela s engleskog Ljubica Arsić
Beleška o piscu
Isak Baševis Singer (1902-1991) rođen je u selu Leoncinu, blizu Varšave, u Poljskoj, u jevrejskoj porodici s rabinskom tradicijom. Pisao je na jidišu i objavio 18 romana i 14 knjiga za decu, ali je najpoznatiji kao pisac mnogobrojnih kratkih priča. Najpoznatija dela: Gimpel luda, Mađioničar iz Lublina, Šoše, Rob, Moj prijatelj Kafka, Neprijatelji, ljubavna priča, Popravljač, U sudnici moga oca, Senke na Hadsonu. Dobio je Nobelovu nagradu 1978. godine.

Gustavo Luis Karera
DOÐI, NAZARENO
Posle toga stavila mi je ruku među noge, ovde...
„Dete!“
U vazduhu je nastala tišina kao posledica jednog šamara. No nije bila dovoljna. Isuviše kasno da bi se izbegao nastup besa.
„Kako ti pada na pamet da kažeš nešto ovako?“
I, već u plaču, rukom na crvenom obrazu koji je dohvatio šamar:
„AT to je istina, mama!“
„Mala! Tišina!“
Potisnuti jecaj u malenim ustima podstakao je postariju debeljuškastu crnkinju na razmišljanje.
Do luke su dolazile jasne vesti, neuobičajeni glasovi (kao da su od stranaca i radoznalih), užurbani koraci, zvuci peglanja i štirkanja.
Pripreme za procesiju privedene su kraju. Odevene u bele čipkane haljine, devojčice su trčale prema maloj kapeli na uzvisini. Marame su lepršale: neobična belina kose. Na uzvisini su brzim koracima pristizale i žene. U podnožju su se zadržale razasute grupe muškaraca, dece i staraca: ljudi su cele godine očekivali taj trenutak.
Na vratima zgrade (tu je glavna crkva okrečena u belo), na vrhu malog uzvišenja, na trenutak se pojavila visoka i prefinjena figura žene u beloj haljini.
Vetar joj je naglo skinuo maramu i oslobodio crnu kosu koja je ličila na drugu maramu. Tog trenutka je ušla u crkvu i gotovo mehanički na vratima se pojavilo ljubičasto dostojanstvo Nazarena, na nosilima, na ramenima ljudi naviklih da se pod teretom spuštaju niz breg, na to čudno talasasto kretanje.
S prvim koracima procesije bližilo se veče.
Na ulici su se malo-pomalo radoznalci počeli udaljavati, a svečana povorka odjekivala je batom koraka. Umiljate devojčice u belim redovima, žene s usnama koje su pobožno mrmljale, muškarci u nedeljnim odelima. Ritam svečane povorke protkan zvukom violine prekinuo je bat koraka nosača svetog kipa, podigli su se razni šumovi, a sve je teklo po određenom redosledu.
Ona je upadala u oči svojim odlučnim svetačkim pogledom. Bila je visoka, a njenoj ukočenosti život je davao jedino sjaj crnih očiju uperen u devojčice odevene u vezene bele haljine. Sve je moralo da prođe dobro, kao i svake godine. U nepomućenom redu, pobožnosti obožavanja. Izduženo lice izgledalo je kao prožeto hladnoćom (poput kamenog korita reke ili vlažnog metala). Lica su se izobličavala, grčila oko usta, gledajući prema levoj strani. Svaki korak bio je njihov vlastiti put.
U neobičnom ritmu nosača, Nazareno je izgledao kao da sledi neki ples bez kraja. Tamne oči su se podigle prema Hristu. Divan lik se držao za svoj drveni krst dok se njihao u znak pomirenja. Bio je visok kao čovek. Toliko blizak. Toliko njen.
Altagracija prekri Nazarenove ruke čipkom. Sa zlatnim koncem.
Majka je polako govorila, utonula u daleku prošlost.
„Započni odozdo. Prvo jedan obrub, a onda drugi. Ne stavljaj dvostruki konac.“
Još trenutak i sunce bi potpuno spržilo nove dalije u dvorištu. Sreća da su već bila četiri sata, obamrlost neće dugo trajati.
Lagana senka u prostoriji bila je topla i siva po uglovima.
„Ušla sam polagano, polagano, s predosećajem koji mi je paralisao noge. Pogledala sam ulične prozore da se uverim da li su zatvoreni. Htela sam da odem do desnog zida, ali sam istovremeno osetila strah, stari strah koji mi je majka usadila.“
Tamo desno nalazio se Nazareno, koji je oduvek živeo u toj kući pobožnih žena, kao jedini obožavani muškarac (u mestu bez sveštenika, gotovo bez crkve, bila je sreća pronaći dom koji je u stanju da prihvati lik sveca zaštitnika i žene koja će upravljati svime što se odnosi na verske obrede).
Altagracija se približila s iglom i zlatnim koncem.
Nazareno je bio visok, bledog lica i guste brade, muževan. Pogrbljen kao suvo drvo. Možda običan čovek ispod plašta od modrog baršuna.
„Mnogo puta mislila sam da se radi o nekom čoveku, šefu sale, koji očekuje krst, čoveku poput svih ostalih. Tvrdom, koji miriše na duvan i znoj. ’Ljudi se zbog izdaje tela ne boje Boga’, ponavljala je majka. Govorila je to uvek kada bi koji muškarac došao u kuću ili kapelicu, i posmatrala me dok ne bih osetila strah.“
Topla senka (vazduh pun prašine) u prostoriji prekrila je spore pokrete pri šivenju. Iskusna ruka se kolebala u nemiru. Zaustavila se.
„Sećala sam se majčinih reči. Ponavljala je: ’Nazareno, telo, ljudi, strah od Boga kao gušenje’.“
Zlatni konac dovršavao je svoj put.
„Ugledala sam tamo pored zida nekog pogrbljenog čoveka nalik svecu.“
Ukočen u čipki (kao neki stari kralj iz kalendara) stajao je blizu njenih drhtavih ruku. Njena fina ruka iznenada je uhvatila njegovu, do zgloba, žilavu i krvlju obeleženu šaku i snažno je stegla za tren.
„Ranila sam ga kao živog čoveka. Nokti su se zabili.“
Na brzinu je izašla i uputila se k majci. Drhtanje njenih ruku je očito.
„Šta se dogodilo pa si tako uzbuđena?“
Odgovor je odmah usledio:
„Ništa, ubola sam se iglom.“
„Kako je slabašna ta devojka! Zbog jednog uboda iglom drhte joj ruke! Ah, kćeri! Da ti znaš šta je život!“
Sunce je još pritiskalo (o, Bože) modre latice dalije.
„Ali da li ti je ona rekla da odeš na spavanje u njen krevet ili je to bila tvoja ideja?“
Njena su usta odavala krajnju uzrujanost.
„Ona me je zvala...“
Devojčica je, dvoumeći se između straha i neslućenog stida, i sama posumnjala u smisao svojih reči. Spustila je glas (kao i pogled) ne usuđujući se da nastavi.
„I šta je učinila?“
„Grlila me je i micala se. Kasnije je rekla da joj je hladno, ali sam ja osetila da se znoji od vrućine.“
U sobu je ulazilo malo jutarnjeg svetla koje se rasipalo po obližnjim poljima, po krovu kuće i grmlju u dvorištu.
Da bi nastavila razgovor, žena je prisiljavajući se stegla mišiće na svom tamnom licu:
„I šta još?“
„Kasnije mi je stavila ruku među noge, ovde...“
Prva stanica procesije bio je odmor za taj čudni ples nosača kipa, a i za Nazarena, koji se odmarao od njihanja na nosilima, ali nikad od svog večnog krsta (uništavajućeg i nedovršenog slova iks na leđima) napravljenog od debelog drveta.
Muzičari su prestali da sviraju. Neki uprti i zadivljeni pogledi starijih žena odavali su mistične pobude pred oltarom Velike nedelje i obožavanom figurom svetog zaštitnika. Neka su deca trčala, zauzeta samo igrom i dodirivanjem ramenima, da bi ponovo igrajući se bežala između većeg broja učesnika, a koje bi mogla da prebroje gledajući im samo do visine nogu.
Odjednom je započela obredna molitva. Predvodila ju je visoka bela žena (bele puti, visokog okovratnika, haljine dugih rukava) s oštrim naglaskom.
Uprkos nagloj i ledenoj kiši niko nije odlazio. Malo kasnije nastavili su da koračaju: violina je nadjačala bubanj i žice male gitare. Sada se procesija vraćala sporim ritmom, poniznim koracima.
Devojčice su svoje redove savršene beline darovale pogledima. Ona u sredini imala je oreol porekla i imena (sama po sebi isticala se sve vreme). Lice joj je odražavalo odlučnost i voštani mir. Samo po njenom nosu mogla je da se nasluti životna toplina ispunjena magličastim zadovoljstvom. Dugim pogledom gledala je Nazarena koji se gore njihao, među svećama u hladnoj i tamnoj noći svoje svete godišnjice.
Majka je šila i vezla u najlepše doba dana. Zatvorila bi se u svoju sobu (ogorčenje ili kazna?). Ponekad bi se smestila u hodniku: na to ju je prisiljavala velika vrućina, iako je u brdima bilo svežije. Još nije bilo jedanaest sati.
Bez objašnjenja devojčica upita:
„Majko, zašto me zoveš Altagracija ako je moje ime Magdalena?“
Žena, kose protkane sedim vlasima, nije oklevala; njene jasne oči nisu odavale iznenađenja:
„Ti si rođena dvadeset drugog juna, na dan Marije Magdalene, pokajnice. Zato se zoveš Magdalena. Kako se tvoja baka zvala Altagracija, to se i ti tako zoveš.“
„Ali me niko ne zove Magdalena. Da li je to zbog onog što mi je pričala teta Ana?“
S umornim izrazom lica sklopila je oči. Odmah reče: „Bolje bi bilo da pripremiš zadatak iz veronauke za devojčice. Uskoro ćeš morati to da znaš.“
„Teta Ana mi je pričala o majci. Ona nije htela da mi da ime Marija Magdalena. ’Mora biti paćenica kao svaka žena’, rekla je teti Ani kad sam se rodila. Ali bio je običaj da se daje ime po svecu i danu rođenja. Tako je dopunila Magdalenu Altagracijom. ’Drugo joj ime bolje pristaje’, uvek je govorila.“
U veronauci (niz zabrana i zapovesti u svakom redu) bio je napisan jednostavni dnevni zadatak: Deset zapovesti.
„Ja nisam razumela šestu zapovest. Majka je govorila da ona postoji zbog muškarčevih grehova.“
U hodniku su čekale prazne stolice.
„Teta Ana mi je pričala o mom ocu. Bio je visok i lep. ’Veoma otmen, dete’, uvek bi rekla kada bi ga spominjala. Vodio je ljubav sa majkom. Posle dve nedelje je otišao. Niko više nije čuo za njega. Nijednu vest. Majka je mnogo plakala, a starija sestra joj bejaše jedina uteha. Kasnije je došla ovamo, gde sam se i ja rodila. Svima je kazala da je udovica i dala mi njegovo prezime. ’Ti moraš to da znaš, dete. Nemoj da kažeš da sam ti to ja rekla’ Teta Ana priča stvari o majci pre njenog dolaska ovamo, kao da su se juče dogodile.“
Devojčice su učile naglas poput jata ptica čije se graktanje ponavlja.
„One su učile šestu zapovest. Nisu razumele. Ja sam bila nešto starija, ali takođe nisam razumela. Majka je govorila da je kršenje zapovesti smrtni greh zbog poroka muškaraca. Nisam mogla da razumem. Ponavljala sam je. Odjednom, čudna reč, odlučila sam da je razumem.“
Ponovo prazne stolice (očišćen pod, cipele uglancane i opravljene): sutra će se ponoviti obilazak tih malih bezazlenih papagaja.
„Mama, šta je to blud?“
Pitanje je ostalo da lebdi nad modrim dalijama, koje su upijale poslednje senke pre nego što će izdržati još jedno podnevno sunce.
„Altagracija, već sam stigla.“
„Uđite, Julija.“
U hodniku su odzvanjali teški koraci pa se pokazalo veselo lice debele žene.
„Nosim vam slatkiše... Da li ti je smetala moja devojčica noćas? Možda ju je bilo strah da spava sama?“
Na ustima (suvim i pomalo skupljenim) nije bilo sumnje kad je ravnodušno odgovorila:
„Ne, Julija. Kako je vaša majka?“
S kraja dvorišta, iz blizine tora, kao glas iza zatvorenih vrata, čulo se:
„Hrabra, hvala Bogu.“
Julijina devojčica je čekala u maloj i još uvek tamnoj sobi. Tek je svitalo. Pošla je prema majci.
„Jesi li jela? Jesi li bila dobra? Nije te noćas bilo strah?“
Kako je ostala bez odgovora, nastavila je uporno:
„Jesi li bila dobra? Nije te ovde bilo strah samu?“
Devojčica je nešto posumnjala. Shvatila je da nešto nije u redu i nije znala kako da se postavi. Usta su joj se skupila.
„Ja nisam spavala ovde...“
Na trenutak joj se rašire oči.
„A gde onda?“
„S Altragacijom, u njenom krevetu.“
Iznenađenje (zbog straha) nije sprečilo potrebno ispitivanje.
„Ali da li te je ona zvala u njen krevet ili je to bila tvoja ideja?“
Procesija je morala da zaobiđe dva ugla i sada je pošla prema neuglednom trgu (četiri tačke obeležavale su ravan i čist teren) malog mesta. Sa strane, u prikrajku, nalazila se gostionica, obojena drečećim bojama, s podijumom za ples.
Po običaju, devojka je svojim ritmom podizala raspoloženje, pa se činilo da je podsticala i Nazarena, jedini kip koji je ostao čitav (u kapelici je stajala ucveljena Bogorodica oštećene glave i ruku, a znalo se za još jedan kip Svetog Jovana, koji je vreme potpuno uništilo) za slavlje Velike srede.
Prestala je da sipi kiša, ali oblaci se nisu sasvim razišli: nebo je bilo sivkasto, a svež i mirisan vetar ukazivao je da se radi samo o jednom predahu.
Lik svete žene očuvao se kao središnja bela figura: uspravna kao stub koji podupire celu procesiju. Oči su joj se malo-pomalo oslobađale nametnutog držanja, a pogledom je obuhvatala kuće, ulice, lica. Na trenutak pogled je vraćala prema Nazarenu: uvek osvetljenom u njegovom neumornom plesu i njihanju tela. Svetlo predvečerja bilo je poremećeno i hladno.
U večno mračnoj prostoriji odjednom su joj nailazila sećanja na pokojnu majku (od tada je veronauka bila samo njena, kapelica osamljena i tiha prostorija, pa i Nazareno s vezenim plaštom), božje zapovesti, procesije Velike nedelje, Nazareno pod oštrim noktima. Ipak je to bio zapovedni glas majke: propoved Zapovesti božjih, blagoslov Nove vatre i uskrsne sveće, procesija Presvetoga. „Ne izgovaraj ime Gospoda Boga svoga uzalud.“ Nazareno je vikao od boli što su mu pričinjavali nokti zabodeni u ruku. Kasnije je jecao.
Sala je bila kao mrtvačnica: pusta, neopipljiva.
Zabila je nokte u vene. Tamo, gde mora da je centar srži koja hrani mišiće: smireno i čvrsto tkivo, ispunjeno, pohlepno (nemirni putevi kojima struje zapovesti živaca – visoki glasovi stalne napetosti, razdirući). Zabola je nokte i osetila vrelinu krvi kao navalu neke sladostrasne vatre. Ruka zanosa našla se na telu ranjivom od davne žeđi. Drhtala je. Potrošila se još jedna kap.
„Mama je izgledala umorno, ali ništa nije odavalo njenu skoru smrt. Dan ju je zatekao ispruženu, otvorenih očiju. Teta Ana je vrisnula u sobi, a kasnije i na hodniku.“
Ne samo u podnevnim ili poslepodnevnim satima, nego u svakom trenutku dana, sunca, mraka, sna: u sali je bilo zagušljivo.
„Shvatila sam da će sav teret odgovornosti pasti na mene. Teta Ana je toliko ostarila da mi neće biti od koristi. Čak ništa više nije shvatala.“
U kadi za kupanje, ruke omekšale od tople vode obgrlile su celo njeno telo uzbudljivim milovanjem. Ponekad bi to bio lagan vetrić u trenucima odmora posle ručka, koji je ulazio kroz otvoren prozor hodnika iz tihog i mirnog dvorišta (sunca na grmlju, senke na kamenim pločama na crvenoj zemlji), i prolazio milujući između nogu po potočićima znoja. Gotovo uvek u vrućim sparnim noćima bez izlaza: bez strujanja vazduha, kamenje, svakidašnja čežnja.
Bilo koje noći: žar u mračnoj sobi. Pokrivač prijanja uz mišiće. (Vrućina provaljuje u neosetljivu tkaninu.) Posle zauzima mesto jastuk: za vreme ubrzanog disanja, pojačanog u noćnoj jeci. Velika vezena ruža na belom platnu, nejasnih ivica, isticala se zalepljena na koži. Nije bilo nikakvih glasova; usamljeno gušenje odgovaralo je samo sebi na putu prema svitanju, prolazeći bez kraja po nemirnim živcima.
„Majčina sahrana bila je jednostavna, kao što je to ona uvek želela. Jednostavno izrađena urna.“
Odjednom je ugledala i otvorila brošuru za gospođice, koju joj je pre nekoliko godina poklonila majka. „Ali čovek grešnik, potcenjujući Dekalog, rugajući se volji Božjoj, njegovom planu, umesto da seksualnu privlačnost dovede u red, on joj se prepusti i približi devojci za koju veruje da je voli, ali koju zapravo želi imati samo kao svoju žrtvu. Govori joj o ljubavi, miluje je, ljubi, usplamti seksualnom željom koja prelazi i na nju, i već u tom neodoljivom trenutku stižu do čina ispunjenja ponižavajućeg seksualnog odnosa, koji sramoti muškarca, još više nju koja rađa decu, osramoćenu, i povlači za sobom niz posledica o kojima sam ti ranije govorila.”
Šta bi to sve moglo da znači?
Zarila je nokte u svoje žile. Uzbuđivala se. Zatvarala je oči pred prirodnom noćnom krunom. (Disanje se ubrzavalo od povišene noćne temperature i napora.) Noge su gorele sanjajući o dodiru. Vlažni žar zahtevao je nečije prisustvo, kao glas koji doziva. Gde ako ne na putu zadovoljenja?
U sali su ostala četiri tamna zida.
„Ima h nečeg lošeg u tome što sam ti poravnala kosu?“
Devojčica nije odgovorila. Samo je žmirkajući pogledala nekako ravnodušno (bez pritužbe i zlovolje).
„Ti si dobra devojčica i ja sam ti poravnala tvoju kovrdžavu i kratku kosu. Zašto ti ju je majka tako mnogo skratila? Moram da joj kažem da pusti neka ti naraste.“
Nežne crte tamnog dečijeg lica budile su želju za milovanjem: brade, obraza i čela, ali koščata ruka nekom je dubokom sporošću ravnala samo kosu.
„Altagracija, zar nećeš otvorili ulazna vrata?“, upitao je dečji glas, kao da se odjednom setio neke poruke.
„Da, tačno. Skoro sam zaboravila.“
Polagano se spustila ruka sa pramenova crne kovrdžave kose. Visoka i vitka žena je ustala.
Devojčica je sedela u blizini dvorišta. S jedne strane videle su se modre dalije (još sanjive i vlažne) u zemljanim i limenim saksijama.
Malo kasnije vratila se bleda žena i rekla svojim suvim glasom.
„Idi u sobu svojoj majci.“
Devojčica je poslušala bez pogovora.
Za deset minuta začuli su se koraci na ulazu u kuću.
„Altagracija, već sam tu!“
Bez sumnje, broj učesnika se smanjio. Nije to bilo zbog kiše, jer je sivkasto nebo odlučilo da poštuje ceremoniju, ni zbog odsustva ohrabrujućeg ritma: muzičari su svirali ne pokazujući stvarni umor. Bilo je kasno i razumljivo je da su odlazili. A ipak, nisu više bili daleko od cilja.
Svojim korakom, dva napred – jedan nazad, procesija je velikom sporošću pokazivala svoje poštovanje običaja obreda. Kraj trga je trebalo preći još samo jedan blok kuća, do ruševina stare crkve (ostali su samo debeli zidovi i jedan ispisan datum) i okrečenih zidova sadašnje kapelice. Noć se svojom hladnoćom uvlačila do kostiju.
Ostale su stare bogomoljke, nekoliko devojčica u belom, najpobožniji muškarci i Ona, još uvek ista do potpunog završetka procesije. Nazareno je ponavljao još snažnije svoj ples, jer su se nosači menjali.
U sali je svaki korak odzvanjao za njih stotinu.
Stojeći u sredini, raširila je ruke, osvetljenog lica kao u snu. Ostala je samo prošlost: sećati se značilo je kretati se unazad, krenuti na put natraške prema dalekim zemljama, gde je vreme dolaska jednako vremenu polaska.
Opet se sastavljao mozaik. Majka je bez prestanka vezla u plavetnilu jutra. Lik Isusa Na Stubu. Sveti ponedeljak. Obnavljanje Obećanja krštenja. Pesma Aleluja. („Ko sa Hristom uskrsne, neka se na nebeskim stvarima ogleda!“, rekao je Sveti Pavle na misi Uskršnje nedelje.) Šesta zapovest ispisana na kamenu davno napuklom od vode.
Stavila je ruku u njegovu nepomičnu duguljastu žutu šaku, izbledelu od sunca i kiše u dvorištu. (Suva, boje mesa, napravljena od kaučuka poput stare lutke.) Ćutljiva kao negacija života. Obamro koliko i ona.
„U sali više nije bilo samoće. U hodniku su bile samo klupe za molitvu, a u sobi krevet. Daleko su ostale teta Ana, Julija i devojčica crne kovrdžave kose. Sala više nije bila prazna: na desnom zidu bio je Nazareno, muškarac u kući.“
Još malo je grebala noktom, dražila „žilu snova“ da bi uzbudila vlastitu krv, da bi iscrpla vlastitu krv u uzavreloj požudi.
„Kapelica je bila potpuno prazna, svetla sa zvukom vetra koji je ponekad fijukao kroz gornje prozore. Noću sama, da; bilo me je strah. Vrata su se otvarala kao da plaču.“
Odjednom, brošura (požutela, buđavi papir) učini joj se kao da govori: „Žena ima samo jedan problem u životu: da se dobro uda. Najveća opasnost za sreću žene jeste muškarac. Ne treba ponavljati da je sve to sveto, da o tome ne treba govoriti, osim kad se to radi privatno i u poverenju s najbližima i najdražim osobama... U bludu se pristaje na bilo kakva seksualna vanbračna uživanja. Tako je, dakle, bilo koje seksualno uživanje među osobama koje nisu vezane brakom greh, a to je zabranjeno. Takođe je greh kad se uživa a ne misli se pri tom na decu, a deca su glavni razlog bračne veze... Uzdržavanje je vrlina: čistota, nevinost, a protivno tome: želja za neurednim seksualnim užitkom zove se blud... Čistota je izuzetno blagodatna, jer ne postoji ništa što bi održalo telo tako zdravim i snažnim kao ta vrlina... Naprotiv, blud donosi muškarcu, a još više ženi, najstrašnije i najveće zlo.“
„Nisam htela da dalje čitam brošuru, bojala sam se tih reči upućenih devojkama. Ponekad sam sumnjala u svoje godine na koje me je teta Ana uvek podsećala: ’Danas ti je trideset godina, kćeri, Altagracija.’ Teta Ana je bila već jako stara i gotovo slepa.“
Posle podne, pri zalasku sunca, tunika se prelivala modrom bojom i dijagonalnim zrakama punim čestica prašine. Sala je ostala tiha, skoro tamna da nije bilo od sunca bleštave ulice koja se videla kroz prozor. (Celu kuću prekrila je tišina, prikladna za ispitivanje sopstvene savesti.) Nazareno je čekao, blagog pogleda, pomiren sa sudbinom.
Prsti su drhtali sve do noktiju, već navikli na to. Nazirao se blizak lik u prijatnoj senci i tišini. Ali je ruka ostala nesigurna. (Očekivanje, nemir zbog istrošenih živaca.)
Žamor dečje pesme prekinuo je tišinu u sali dok su se stazom udaljavali sitni koraci. Mir je ponovo uspostavljen.
Samo jedan korak i jedna kretnja. Bilo je dovoljno. I moralo je biti. Daleko iza toga – napor i radoznalost.
Sve se dogodilo u trenutku, kao pljesak rukama (kao provala suzdržane krvi), tunika se našla visoko podignuta. Oči su potisnule želju pred belim naborima tunike koji su skrivali deo tela, mišiće polnog mesa. Ničeg drugog nije bilo, čak ni nogu. Jedino lice, ruke, tkanina – sve je to mirisalo na ustajalost.
U očima se pojavilo razočaranje u okrutnom kajanju uzaludnog skrnavljenja, te je izašla iz sale i pošla duž dvorišta do vrata, tora, do žilavog drveća koje je rađalo svake godine na vlažnoj i crnoj zemlji.
Izdužena žena je vodila kraj procesije pažljivo, do sitnice. Gledala je na sve strane, ali ne više sa naglašenim ograničenjima (posledica živaca ili radoznalosti?).
Na vratima krčme, gde su se pila osvežavajuća pića i rum, stajao je muškarac tamne puti i snažan. Ne premlad; neobrijan. Na licu mu se videlo kako ga interesuje prizor brdskih običaja.
Jednim udarcem muškarac je vratio sate tog dana: njegov dolazak, odgađanje isplate za njegov rad i upornost jedne misli.
Jutro je donelo neprijatno iznenađenje: dva držača na nosilima Nazarena su pukla, a mesni se stolar pre nekoliko dana razboleo i otišao do prvog mesta u bolnicu. U kapelici, žena je svu pažnju posvetila (nesumnjivo, nesrećan slučaj) pogrbljenom liku koji je zbog proslave bio ovamo prenesen.
Neko je naglo ušao: nizak muškarac srednjih godina. Objasnio je da je upravo stigao u mesto i doznao da im treba stolar; on će rado popraviti nosila i nešto zaraditi.
„Stolar sam po profesiji.“
Crne, prodorne oči gotovo su ga pribile uza zid.
„U redu, daću vam deset bolivara ako ih popravite. Kako se zovete?“
„Nazareno.“
Neočekivano ime delovalo je kao ubod iglom.
„Upravo sam stigao u mesto i sutra odlazim.“
Nije skidala pogled s njega. Čovek se bez oklevanja prihvatio posla. Jedna je misao proletela ne zaustavljajući se.
„Nazareno. Velika sreda. ’Sutra odmah odlazi’. Glas muškarca je bio dubok. Koračao je snažno.“
Sledećih sati misao je dozrevala kao mesnat plod pun koštica.
„Nazareno. Iznenadni čovek. ’Odmah sutra odlazim’, nije moguće. ’Blud ženi donosi samo strašna zla’ Zašto sve to odjednom?“
Ostavila je vremena (možda smicalica) za razmišljanje, pokušala je:
„Posle procesije dođite da vam isplatim. Tamo dole, preko puta, u kuću sa zelenim prozorima.“
Bilo je izrečeno. Trebalo je samo čekati.
Stojeći pred krčmom, čovek je u čudu gledao ljude, svetla, obožavani kip s imenom kao što je njegovo. Žena je pogled svojih crnih očiju, sličnih noktima, bez kapaka, čvrsto prikovala za njega; samo trnje za gledanje i ljubljenje.
Za trenutak je misao nadvladala svaki otpor. Nepomični Nazareno se pojavio iz svoje sale. (Ogrebotine od noktiju na njegovim šakama bile su jedini znak života: trag putenih želja, znak udarca pohotne kandže).
Drugi Nazareno je posmatrao i govorio. Stajao je pred krčmom u kojoj je bilo osvežavajućih pića i ruma, a osim toga – kasnije će doći kući. Nije bilo moguće da misli na nešto drugo.
Nazareno. „Iznenadno ime usred Svete srede. Ali nije bilo moguće. ’U Božjim očima obeščašćena žena osuđena je na ispaštanje’ Doći će, naplatiti posao, ući će u kuću. ’Setiti se da živimo u prisustvu Božjem najbolji je način da nadjačamo bilo koju priliku za greh’ Nije moguće.“
Procesija je završena, Nazareno je ostao u kapelici. Žena je gore ugasila svetlo, spustila se u prizemlje i čekala. (Očekivala je kao onaj koji na sebi nosi teret iznenadne kazne.) Stigao je kraj čekanju.
„Izvolite napred. Sedite za trenutak.“
U hodniku je bilo hladno, ispred usnulog dvorišta (modre dalije izgledale su sive, odsutne).“
Uto stiže glas iz sobe:
„Dođite ovamo.“ Muškarac ustade.
„Da dođem tamo? U sobu?“
„Da, dođite.“
Muškarac je ušao kolebajući se, brojeći korake u mraku. Sasvim blizu video je jednu golu ruku i odmah osetio pet vrelih noktiju zarivenih u žilu kucavicu.
„Dođi, Nazareno...“
Preveo sa španskog Denzil Romero
Beleška o piscu
Gustavo Luis Karera (1933) rođen je u Kumani, u Venecueli. Profesor je književnosti na univerzitetu. Knjige: Suprotna reč, Kruna od soli. Za roman Obrnuto putovanje dobio je nagradu Premio munisipal de Karakas.

M. Nurbes Filip
PRIVRŽENOST TVRDOM
Dija je ležala na leđima zureći u mrak sobe; iznenada se trgla, osećajući da ju je nešto razbudilo, ali sve je bilo mirno. Mrak u sobi nije se razlikovao od onog koji je videla napolju, kroz otvoren prozor. Zvezde su joj pomagale da prepozna gde se završava soba a gde počinje prozor. Ben je do nje tiho disao. Fizička čežnja za njim bila je toliko nagla koliko i snažna; osetila je kako joj se mišići stomaka grče i napinju – činilo se da želja za njim tu počinje i da se širi dole kroz njenu picu, gde je osetila poznato talasanje koje se kroz nju gibalo dok su se mišići skupljali i opuštali. Pipnula je svoj klitoris – bio je čvrst dok su joj usmine blago treperile. Vlažila je za njim – duž butina, niz noge i gore uz telo sve do bradavica koje su bridele uzbuđenje se širilo, katkada je polako teklo kao sirup koji joj klizi niz noge, drugi put bi skakalo od jednog dela njenog tela do drugog, od klitorisa do dojke, do ustiju, čak je i njen jezik bio željan, osećala je posebne želje u svakom delu tela. Želja njene pice se razlikovala od želje njenih usana, ali su se sve te različite žudnje mešale dok nije osetila samu sebe kao jednu okupljenu tačku želje i žudnje. Pružila je ruku prema Benu koji je ležao na leđima. Stavila je ruku na njegovu kitu i počela da je blago miluje dok je sklupčano visila sa strane; dok ga je mazila, osetila je kako je najpre zadrhtao, a onda kako se polako kruti. Nastavila je da ga nežno miluje, održavajući spori ritam, i uskoro je ono što je držala u ruci bila tvrdoća – njegove kite. Bila je to tvrdoća kao nijedna druga – svi drugi izrazi koji se koriste u kalipsu, i bluz pesmama, i onome što ljudi nazivaju masnim vicevima, padali su joj na pamet nabijač, veliki bambus, kolac, buzdovan, budža – svi su oni bili tačni, a opet netačni – sve te stvari su bile beživotne u svojoj tvrdoći. Ova tvrdoća koju je ona sada držala, po čijoj površini je prelazila prstima gore-dole, bila je živa tvrdoća u nameri da bude tvrda, da ne bude ništa drugo nego tvrda, a ta obaveza je bila u vezi sa nečim drugim – nečim važnijim od Bena. Ta privrženost tvrdoći pripadala je rasi – čineći Benovog đoku delom samog Bena, a opet nečim van njega. Kao ženin naduveni stomak sa prisnošću koju nikada ne bi pokazali u običnim prilikama. I ona sama je to činila kad su joj prijateljice bile trudne, gladeći stomak i predviđajući pol bebe. Trudni stomaci pripadaju rasi, plemenu, ne tako kako zagovornici prava na život i protivnici abortusa govore, što im daje pravo da diktiraju ženama – takav smisao stomaka pružao je i drugima mogućnost da svi zajedno učestvuju u zajedničkom vremenskom trenutku – potrebnom zbog toga da bi svi na to obratili pažnju. Tako da je ovo koplje koje je sada držala u šaci pripadalo rasi, svojom privrženošću tvrdoći, ali nijedno koplje nije imalo tako mek vrh, nije bilo krunisano takvom somotskom glavicom. Dijina šaka nastavila je da miluje blago ali sigurno; zamislila je da prilazi nekom muškarcu i da ga tapše po kari, bodreći ga da pripada rasi. Samo što se nije glasno nasmejala, jer je uvidela očigledne granice svog povezivanja stomaka trudnica i muških palica. Dijina ruka kretala se sve brže po Benovom udu, koji je zadrhtao i drhturio sa svakim dodirom dok je on tu ležao, sporo dišući, puštajući je da ga održava krutim dok je ona postajala još vlažnija od želje za njim. Odjednom je prestala da ga mazi, uspravila se i, zabacivši nogu preko Bena, svalila se i legla preko njega. Sela je osetivši njegovu kitu kako se trlja o njene guzove, onda je podigla bokove, prenela težinu unazad i počela polako da se na njega spušta – on je blago zaječao, tihi zvuk iz dubine grla. Želela je da oseti svaki njegov deo dok se spuštala i podizala ponovo, prelazeći istu udaljenost dva-tri puta nanovo i nanovo. Želela je da on ništa ne čini, samo da tu leži, nudeći samog sebe njoj – ličnu privrženost i privrženost rase prisutne u nepodnošljivoj tvrdoći koju je osećala među nogama. Činilo se da je osetio šta ona želi, jer za razliku od njihovog uobičajenog vođenja ljubavi, nikako nije pokušao da bude aktivniji. Ona se pomerala nad njim, prvo kružnim kretnjama, ispuštajući kratke stegnute uzdahe, onda gore i dole, a Ben je i dalje tamo ležao. Ljubavnik voljan da ponudi svoj ud i njegovu blagodat. Nije znala zašto, ali je bilo važno da Ben u tom trenutku ne reaguje; možda ih je to izjednačavalo. Dija poseže ka nahtkasni za duvanom i cigaret papirom. Ben je u njoj ostao tvrd dok je ona uvijala cigaretu i palila je. S vremena na vreme bi mrdnula bokovima, osećajući u sebi Benovo pulsiranje kao odgovor. Povlačila je spore dugačke dimove – nikada ne bi pomislila da istovetnost može da deluje erotski, ali kada su prvi put ona i njena prijateljica vodile ljubav, šok zbog odsustva snage, istovetnost njih dve – bilo je ono što ju je uzbudilo, bez obzira kako nežan, zaljubljen, bez mačo grubosti, njen ljubavnik mogao da bude, postojala je ipak ta oznaka razlike – koja je sada bila u njoj – tako privlačna, a ipak, da je se pribojavaš. Kao da želi da naglasi tu razliku i možda je prevaziđe, Dija se smestila na Benovu palicu, osećajući meki vršak njegovog penisa kako je miluje duboko u njoj: čula je samu sebe kako meko stenje. Brzo je ugasila cigaretu, sada već ljubomorna, htela je da okusi samu sebe da oseti kako je divna: skotrljala se s njega i rekla mu da želi da ga sisa, da posisa svoj sok sa njegovog uda pa je stegla usne oko njegove privrženosti tvrdom. Njegovo mrmljanje priključilo se ritmu njenog, kušala je samu sebe, sluzavu i slankastu. Celom njegovom dužinom, kada ga je sisanjem očistila od sebe, on je ponovo u nju ušao. Ovog puta počeli su da se smeju i smeju dok su zajedno jahali domu svom, ona dograbivši njegove guzove i, s vremena na vreme, pomilovavši zadnji deo njegovih muda da bi ga naterala da zastenje od zadovoljstva, a on, podupirući se rukama dok se u nju zaletao, svako od njih terajući drugog da nastavi, njihov zajednički smeh i povici postajali su kao hvalisavi poziv i odgovor sve dok Dija nije videla sebe kao odvojenu od svog tela, posmatrajući Diju i Bena kako osvetljavaju mrak moćnom radošću. Dok su posle ležali jedno pored drugog, bila je zahvalna hladnjikavom vetriću koji je dolazio sa prozora i sušio znoj na njihovim telima. Hvala Bogu za privrženost tvrdom, pomislila je i zakikotala se u sebi. Prsti su joj bili isprepletani sa njegovima i ona ih podiže do svojih usana da ih poljubi. Uzvratio joj je. Uzela je preko njega svoje cigarete.
„Ostani sa mnom, Dija – ne vraćaj se u Kanadu. Glupo je da odeš kada nam je ovako lepo – kako možeš da odeš?“
„Ne znam – hajde da o tome pričamo sutra.“ „Dobro, sutra.“
Prevela s engleskog Nadežda Obradović
Beleška o piscu
M. Nurbes Filip (1947), kanadska spisateljica rođena u Tobagu, dobila je 1990. godine Gugenhajmovu nagradu za poeziju. Knjige pesama: Ona ispituje svoj jezik, Njeno ćutanje se polako razbija. Njen prvi roman Harijetina kćerka bio je u užem izboru za književnu nagradu Toronta 1988. godine. Priča Privrženost tvrdom preuzeta je iz knjige Crna erotika.

Ani Simon
PRIZOR S KRAJA POSLEPODNEVA JEDNOG KIŠNOG APRILSKOG DANA
A ja.
Ja povlačeći rajsferšlus. Razmaknuvši porube od sivog flanela. Škripanje noktiju po najlonu, dok tražim lastiš. Oslobađajući tvoj. Puštajući da šibne uspravan poput okresanog drveta. Ja savivši glavu i spustivši usne na rozikastobledoljubičasto blistavilo zaobljeno napeto napuklo, na vršak.
Ja obavivši ruku. Oko tvog. Blagost. Blaga čvrstina. Ruka sanjalačka potom zahtevna, pomamna. Još blaža, još čvršća. I vatrena. Na. Tvom.
Napolju vetar. Napolju kiša. U sobi, uz časovnik na kaminu, između brojčanika sa krilatim amorima i korpice pune sitniša, pismeno obaveštenje iz banke da služba zajma neće više tolerisati nikakvo zakašnjenje u plaćanju rata.
Ja naga.
Ti gurnuvši prste u moju. Prekopavajući jezikom, istražujući, tragajući za jezerima. Gubeći se u mojim močvarama.
Ližući, ločući. Ja neizmerno otvorena i neobuzdana. Najednom smirena. Mirno more.
Ti rekavši Da da, tako. Ruka, moja, nalazeći. I dugo prstom gladeći prstenastu izbočinu ispod glavića. Na tvom. Koji uzdrhta. Koji nabreknu još malčice. I ti dahćući, stenjući.
Urlajući.
Ne. Ja. Uzburkana.
Olujno more.
Tvoja povijena leđa i bedra koja trepere, i ti opet kažeš, Da tako. O da. Ti kažeš. Još.
Ogroman nabrekao pulsirajući uzdrhtao. Tvoj. Divan. Veličanstven.
Ti kažeš, uzmi, sisaj. Čekaj. Aaaah.
Gutam. Slankasto je.
Više ne znam pitam se. Jesam li stavila soli u stju (recept iz Istočne Engleske).
A da nisam zaboravila da dodam lovorovog lista.
Dobro: telefon.
Halo? A ti si, mami. Mislila sam da je Žan. Da, na putu. Da, mnogo. Banka nam je odbila drugo prekoračenje kredita, ne vidim kako ćemo uspeti da se izvučemo. Naravno da pušta da ga izrabljuju ali nada se da će dobiti unapređenje. Slušaj, zauzeta sam. Ako hoćeš, zvaću te. Iščitavam jedan dosije. Za Žana. Neki izveštaj koji su mu hitno tražili. Treba da se koncentrišem. Vrlo delikatan posao. Trudim se da mu pomognem, normalno je. A još mi je i nešto na vatri, za večeru. Neko englesko varivo. Da to je. U redu. Malo kasnije. Obećavam. Čim završim.
Kada sam imala sedam ili osam godina ona mi je ponavljala, mama, dok sam se kupala, da tu ne treba da se dira. Govorila je: To nema imena. A ono što si videla neki dan među nogama malog Pola ni to nema imena.
U kuhinji, jedan lagani oblačak pare diže se iz šerpe na tihoj ringli.
U sobi, ja. Ispružena na tebi. Pošto sam svukla pantalone niz snažne mišiće (svakodnevni džoging, nesumnjivo). Pošto sam, oh, propustila da skinem obuću. Ustajući. Vukući. Bacivši čizme, bing-bang, u neko ćoše prostorije. Zatim ti i ja, brzo ponovo koža uz kožu, zgnječena trava. Svežina. Opeklina. Blagost. Bol. Naslada.
Ludilo.
Tvoj u mojoj.
Tvoj: džilit škropilo patka alatka budža muštikla burgija bušilo frulica ukrutilo lilihip batina srednjak paljuska kara ili kita ili đoka ili miško pevac piton metak pajser stvarčuga voćka moćno koplje dvorska luda i sveti duh od čakšira...
Moja: pukotina šubara stiskačica hvatačica vlažna školjka ili cvet riba ribica mindža rondža rundulja čekinja mačkica trešnjica breskvica mica džbun zevalica rerna furuna jama ćorka crna ljubičica ili božanska brazda.
Tvoje čudo i moja gordost.
Ovo u tome. I dva razbacana tela, guzovi i dojke i ruke i noge, obline ramena i udoline bedara a zatim ostalo, obrćući se, planete sateliti.
Dobro: opet telefon.
Neka zvoni. On, možda. Ko bi rekao. U redu je. Upalilo mi je za onaj posao. Kako si, ljubavi. Sutra se vidimo. Izvući ćemo se.
Ti rasprsnut u milione sunaca.
Ja beskrajna prašina zvezda.
Dobro.
Ovoga puta je zvono na vratima.
Oh.
Klinja. Zaboravila sam.
Suknja i džemper navučeni navrat-nanos. Zacakljene butine. Raščupana kosa. Papuče.
Mama gde si ti da dođeš po mene u školu? Ali rekla si! I sav sam mokar da znaš. Stisli bismo se nas dvoje pod jedan kišobran. Čija je ono kabanica tamo okačena?
Šta te briga. Uzmi svoje dve kifle i idi da se igraš kod Žijua na trećem. Ja moram da završim svoj posao. Dođi kad Žijuova mama bude rekla da je vreme za večeru.
U školi smo imali lekarski pregled. Mama, ostali u školi kažu da je meni ona stvar suviše mala, a onda, to se ne zove ni resa a ni kiki. A kod curica, to nije nikakva cica. Što si ti meni rekla?
To se zove kako god hoćeš. Videćemo kasnije. Hajde idi da se igraš.
Ti. U kupatilu. U flanelskim pantalonama. Brišući grudi Žanovim bademantilom. Zakopčavajući košulju koju si bacio na pločice u grozničavoj žurbi početka, vežući zgužvanu kravatu. Ponovo postaješ neznanac koji me je malopre pratio na ulici kada sam išla po hleb.
Ti i tvoj. Ja i moja. Možda zauvek razdvojeni. Obična priča u kojoj se naizgled ništa nije dogodilo.
Tek iz kuhinje dopire kiselkasti miris stjua koji zagoreva.
Prevela s francuskog Vesna Cakeljić
Beleška o piscu
Ani Simon poznata je francuska spisateljica. Piše romane i pripovetke, objavila je preko dve stotine priča. Knjige: Život s prave strane, Natpis za školu čudovišta, Bog gleda i ćuti, Nema muzike sfera.

Andrea Maturana
SASTANAK
Prvo je osetila topli dah kako joj se lepi za potiljak i spušta kroz uštirkanu kragnu košulje, vlažeći joj leđa. Oko nje su se tiskali ljudi puneći vagon, a ipak je jedinu stvarnu bliskost imala s tim dahom. Opažala je njegov ritam jasnije od buke metroa, jasnije od sopstvenog disanja: bio je ujednačen, doduše, možda se neznatno ubrzavao kako su se njena leđa približavala i zadnjica ga sve više pritiskala. Ali promene u disanju bile su skoro neprimetne, mogle su se podvesti pod čistu slučajnost, neizbežno dodirivanje.
Nije imala mesta da se mrdne ali je mogla da okrene glavu, međutim, znala je da bi to uplašilo muškarca. Zato je ostala mirna. Zažmurila je i prepustila se ritmu koji im je oboma nametalo jednolično truckanje. U svesti je osećala samo svoj topli vrat, svoja leđa, tuđe koleno čiji ju je lagani pritisak primorao da malo raširi noge. Nepomućenog mira, pokoravajući se nemuštom dogovoru, osetila je tešku ali nežnu ruku kako klizi po njenom boku do džepa na suknji, tražeći njegovo dno da bi pronašla nju. Bio je to pokret za koji se nije tražila dozvola jer kao da se nalazio na sopstvenom terenu. Mora da je visok, pomislila je, jer je savio noge da bi mogao da zavuče ruku u džep. A i ruka mu je bila ogromna. (Sigurno bi mogao samo jednim dlanom da mazi vrhove obe njene dojke, zamislila je, mogao bi da odsvira savršenu klavirsku oktavu na napupelim bradavicama, dok bi je drugom rukom celu potčinio, odgonetnuo je onako kako je oduvek želela da bude razotkrivena, prodrmao električnim dodirom svojih prstiju od glave do pete.) Osetila je potom pritisak koji joj je vlastita koža vršila na svilenu bluzu, nabreklo meso koje je u deliću sekunde dotaklo njenu najintimniju pristojnost, iščekivanje koje se proteže godinama, bez razloga.
Niko nije primetio ali ona se iz sve snage upirala da se ne postidi dok ju je ruka u njenom džepu kovitlala u ritmu neprekidnih kruženja. Na potiljku joj se pojavila kap znoja ili daha koja je skliznula niz vrat. Jedva se držala uspravno na nogama, gužva ju je primoravala. Nedostatak prostora ju je uslovljavao da ostane da stoji uprkos slabosti u telu. Poželela je da savije glavu u stranu, raspoluti se u čast te ruke, da se udubi u sebe i oliže usne jezikom, slobodno diše otvorenih usta. Nije se mrdala, bila je usredsređena da priguši svoje stenjanje i potpuno svesna svog tela i njegove ruke, njegovog kolena i disanja, postali su deo nje, oblikovali su je po sopstvenoj volji. Pritisak na njenim leđima bio je u skladu s kretanjem ruke: nežan, uporan, priuštio joj je zadovoljstvo koje se graniči s grčom i to ju je držalo još dugo nakon što je on izašao iz vagona.
Prebrzo je to uradio, nije joj dao nikakvo upozorenje niti tajni znak. Sišao je okružen ljudima i nije mogla da prepozna ko je. Nijedan muškarac se nije okrenuo da je pogleda, niko nije zastao pored prozora da je posmatra sa stanice. Htela je da veruje da je to on: crn, širokih ramena, uspravnog hoda. Uskoro joj se izgubio s vidika.
Pre no što je imala vremena da se seti da siđe, vrata su se zatvorila ostavljajući je u vagonu okruženu desetinama tela prema kojima je bila ravnodušna, sama u gužvi i ophrvana strahom od ovog i svih ostalih napuštanja koja je predosećala u budućnosti.
Vrelina iz vrata je jenjavala, i sećanje na dodir po leđima. Da bi ga zadržala, ovekovečila, uvukla je svoju ruku u džep i prisećala se veličine one druge ruke, zamišljala je kako je velika i svemoguća, mudra i istinski poznavalac svih prevoja njene kože. Međutim, u džepu je pronašla papirić, zgužvanu poruku vlažnu od znoja. Nije htela odmah da je pročita, ali ostatak puta ju je grčevito držala plašeći se da ne nestane. Pokušala je da pogodi šta piše u njoj.
Podjednako se plašila da više nikad neće videti tog muškarca, ali i da je na papiru napisan poziv da se ponovo sretnu. Taj strah ju je sprečavao da pročita poruku, čak se nosila mišlju da je baci u prvu kantu. Htela je da misli da nije reč o poruci već o beskorisnom papiriću koji je nehotice zaboravila u džepu, došlo joj je da ga baci kroz prozor istog trenutka. Ali radoznalost ju je nadvladala, ispravila ga je i videla na njemu samo datum, vreme i adresu, kao i potpis koji ne mora da znači da mu je stvarno ime: Esteban.
Sve je bilo u njenim rukama. On nije znao ništa o njoj, nije mogao da je pronađe niti prati i verovatno se više nikad neće sresti u metrou, kao što se verovatno nikad ranije nisu sreli. Mada nije mogla biti sigurna u to. Možda je stalno putovao pored nje a da ga ona nije primetila; možda ga dosad nikad nije videla jer je u metrou obično odsutna mislima. Možda ju je posmatrao odavno, svakog dana, i znao je kuda putuje i kad koristi prevoz.
S druge strane, besmisleno je misliti da je on video samo njen potiljak. Shvatila je da je jasno mogao videti odraz njenog lica u prozorskom staklu i pokajala se što se nije potrudila da vidi njegovo, što je bila toliko zbunjena i uzbuđena. Ponadala se da je uspela da sakrije ono što je osećala i da nije primetio na njenom ukočenom licu naznake zadovoljstva, one sitne grimase koje su joj se refleksno otrgle.
Na svetu više nema muškaraca koji će ti se pojaviti na kućnom pragu s buketom cveća i zaprositi te, pomislila je dok je izlazila na ulicu. Takođe je pomislila da će, ako ne ode, ispustiti jedinu šansu da se oslobodi svog dugo čuvanog (potpuno besmisleno, učinilo joj se sad) netaknutog tela. Netaknuti zatvor, rekla je za sebe.
Htela je da dođe ranije da bi videla mesto i izbegla neugodnost; da bi mogla da se sretne s njim na miru, spremna, oslobođena početne uznemirenosti, da ima dovoljno vremena i stekne prednost. Prilaz je bio čist i na vratima nije bilo nikakvog upadljivog natpisa. Pored je bio zaklonjeni parking sa kog se nisu videli automobili niti njihovi vlasnici. Na neki neobjašnjiv način to joj je ulilo poverenje i, mada nikad nije bila na sličnom mestu, nije se osećala sasvim kao stranac. Ušla je odmah da ne bi privlačila pažnju i da se ne bi predomislila. No unutra je shvatila da je tamo čudno doći sam, a kad joj je prišla recepcionerka, htela je da kaže da očekuje prijatelja, da zapišu njegovo ime i da mu, kad bude došao, pokažu gde ga čeka. Onda bi on ušao bez kucanja, zamislila je, i ona bi trebalo sa sigurnošću da ga dočeka, što još nije bila u stanju da odglumi; trebalo bi da ga pozove unutra kao da ga prima u svoju kuću. Snašla se tako što je rekla ženi da će ona sama uzeti sobu, da će uskoro doći jedan muškarac sam, zove se Esteban, neka pokuca na vrata i ona će ga pustiti unutra. Pobojala se da će je neko pitati kako on izgleda, da bi mogli da ga prepoznaju, ali to se nije desilo. Žena je samo klimnula glavom i odvela je do vrata na kraju hodnika. Možda joj je dovoljno ime, pomislila je, a možda ga već poznaje odranije, ko zna koliko je puta dolazio ovde. Nije htela da razmišlja o tome.
Što su dublje zalazile u hodnik, učinilo joj se da boje tamne i dobijaju lepljivu dubinu. Kao da je mogla da čuje isprekidana disanja, žamor; kao da vidi vlagu u zidovima i oseća zapahnuće vrelog vazduha kako prođe pored nekih vrata. Ubrzala je korak, sustigavši ženu kao da hoće da se zakloni iza nje. Načas je pomislila da je zamoli da uđe s njom u sobu, da joj sve ispriča, zatraži savet od nje, ali uspela je da se suzdrži i da jedva prozbori „hvala“ kad ju je ova ostavila na pragu pored otvorenih vrata. Pokretom ruke joj je stavila do znanja da može da ide. Nije htela da je iko vidi dok otkriva taj prostor, niko nije smeo da posmatra njene reakcije. A pre svega, htela je da bude u mogućnosti da ode ako se pokaje.
Ostala je nepomična na trenutak. Potom je nasumice potražila prekidač na zidu i pritisnula ga, crvena svetlost je obavila sobu, dajući joj neku novu toplinu, uvijajući je u intimnost koja je izbijala iz svakog ugla i umnožavala se u ogledalima ciljano postavljenim oko kreveta. Zatvorila je vrata iza svojih leđa, bojeći se da bi neko mogao čuti udarce njenog srca koje je ludački kucalo. Ostala je neko vreme tako da stoji i odmerava svaki detalj. Uperila je pogled na krevet i mogla je da ga zamisli na njemu, razotkrivenog, nagog, raširenih nogu i bezobraznog pogleda, grotesknog izraza. Poželela je da ode, ali shvatila je da strah, neiskustvo, kakav god izgovor da je posredi, produžava do unedogled njen položaj koji je štiti od svih opasnosti, ali to više ničemu ne vodi.
Mirno je krenula ka krevetu na sredini sobe, ali sa svakim korakom crvena boja se pojačavala, kao da je mogla da se dotakne u jednom trenutku, ocrtavši čitav jedan univerzum usana, jezika, jagodica. Prešla je rukom preko kreveta, tepiha, nameštaja i u njihovoj teksturi osetila život, vlažnost, osetila je svoje telo, pulsiranje, vrućinu. Zažmurila je i osetila kako joj se ježi svaki delić kože, kako joj se otvaraju pore spremne da upiju sve što će joj on podariti te noći. Ukočila se uznemirena zbog snage osećaja koji ju je preplavio i, da bi ga zadržala, sela je na kraj kreveta, pritiskala je jače no što je bilo potrebno i osetila je hladan znoj kako je obliva dok ga je zamišljala u sebi, hvatala ritam s njegovim talasanjem, širinu njegovih bokova, vlažan dodir s njegovim trbuhom, ubrzano disanje na svom vratu, na svom čelu, na svojim usnama. Užurbano je mrmljala sve što je htela da mu kaže, da mu prenese, znojila ga je rečima, natapala željom godinama taloženom. Brojna ogledala su joj prikazivala sopstveni lik, sasvim različit od onog njoj znanog. Dopalo joj se to novo lice, raširene zenice i napupele, potamnele usne, ovlažene dahom. Polako je raširila noge da bi videla, po prvi put, putanju do svoje intime, do tamne dubine koja priziva; priziva čak i nju. Ispružila se na leđa preko satenskog pokrivača, pokušavajući da obuzda pulsiranje i ne uguši se od tolikog vazduha koji je udisala. Ne razmišljajući ni o čemu, spustila je ruku do butina zavlačeći je ispod gaćica koje su je besramno stiskale. Naišla je na nežnu i vlažnu kožu, istu onakvu kakvu je i on morao da oseti, zamišljala je to svih ovih dana, i ovaj dodir ju je uzbudio jednako kao i sva pređašnja prisećanja na onaj događaj, na njegova milovanja, vreli dah na njenom vratu, na veličinu njegove ruke. Sve je prošlo kao dijalog: osećaj kože na njenim prstima budio joj je želju za novim dodirom, jačim pritiskom i u sećanje je prizvala njegove stanke, neprestanu oseku i plimu koja je zapljuskivala njen polni organ, dok je drugu ruku prinela ustima a potom dojki, zavlačeći je između dugmadi košulje i ispod čipkanog grudnjaka, vlažeći bradavicu, osećajući njenu napupelost koju je u svojoj mašti prinosila njegovim usnama, da bi je uzeo među zube ili među prste, da bi posle spustio glavu među njena bedra i ostao tamo, ona ječi, čezne, uživa u jeziku među svojim nogama, njegovom neprekidnom pritisku u utrobi, ono koleno koje ju je otvorilo prilikom njihovog čudesnog susreta, milovanje po leđima, poljubac u vrat dok plima i oseka ne prestaju, ne prestaju, ne prestaju, oseća da će joj jedno po jedno dugme sa košulje odleteti uvis, da će joj se ruka stopiti sa uzavrelom kožom, da joj je u plućima sav vazduh ovog sveta, da je crvena kao tepih, svetlost, usne, telo koje je tu, koje je odvodi u večnost, vlažne ruke, lepljive, neobičan eliksir koji prosipa po čipki da bi ga on popio, poklanja mu ga bezuslovno da ga ispije do dna, upije u sebe i na kraju se diže, oči u oči, ječi, tela napetog, diše, uvija se, liže vlažne prste, grči se, penje se. Umire.
Kucanje srca se smirivalo i utom je čula prigušene sirene s ulice. Kap znoja joj se spuštala niz grudi; dojke su joj bile uspravljene kao da hoće da iskoče iz odeće. Pogledala je oko sebe za trenutak, verujući da će ga ugledati na drugom kraju kreveta, nagog i iscrpljenog. Bila je sama. Polako je sela, osećajući da joj snaga lebdi u vazduhu i sada joj se kroz kožu opet vraća nazad u telo.
Nije se dugo premišljala. Uzela je isti onaj papirić s njegovom porukom i ispod njegovog imena napisala „hvala“ velikim i zaobljenim slovima. Ostavila je papir na vidljivom mestu, na sredini ogromnog dušeka, ispravila suknju i hitrim korakom izašla, vodeći računa da je niko ne primeti. Žurila je da uhvati poslednji noćni autobus.
Prevela sa španskog Danijela Pejčić
Beleška o piscu
Andrea Maturana (1969), čileanska spisateljica. Njene priče su uvršćene u mnoge antologije, a u zbirci priča (Des) encuentros (Des) esperados istražuje tananosti i tajne koje savremeno čileansko društvo skriva o svojoj intimi. Dobitnica je nekoliko prestižnih književnih nagrada.

Klod Pižad-Reno
KUĆNI POSLOVI
Po podne je prešla kuću usisivačem, politirala nameštaj i opeglala veš. Ona više voli da radi skraćeno radno vreme, pre podne. Popodne je, čini joj se, duže, a u jednoj kući ima sijaset poslova. Uskoro će šest. Ona stavlja krompir da se kuva. Salata je oprana još od sinoć, vadi je iz frižidera i priprema smesu sirćeta i zejtina. Ostaje joj da očisti kupatilo i ve-ce. Riba kadu i lavabo. Glanca slavine, cedi krpu i laća se ve-ce šolje. Vraća se u kuhinju, pere ruke i sipa brašno u činiju. Dodaje malo pekarskog kvasca, pola šolje mlake vode i kašiku ulja. Snažnim stiskanjem mesiti testo, delajući naizmenice dlanovima i prstima. Lepi joj se, dodaje još malo brašna. Testo počinje da odgovara. Dobija u elastičnosti i oživljava u dodiru sa kožom. Oseća da nadolazi i uporno ga obrađuje sa nekom pravilnošću. Sada je živo i raste. Pravi od njega loptu, pokriva ga krpom i pušta da se odmara. Sutra će spremiti picu. Krompir je kuvan. Ljušti ga. On se vraća, ona vadi stek. Ona postavlja sto, on seda. Ona baca krompir na tiganj i stavlja stek na liveni roštilj-tiganj. Ona odškrine prozor. On razmotava salvetu i sipa sebi piće. Ona mu poslužuje njegov stek koji je krvav i pušta svoj da se još malo dopeče. Ona prevrće kriške krompira, premazuje ih žumancetom, a zatim ih pažljivo spušta u svaki tanjir. On upire kažiprstom po mušemi, ka njoj. Ona shvata, dodaje mu hleb. Ona se diže da zatvori prozor. Ona jede, meša salatu, nudi je njemu, nakon što je uzela nekoliko listova. On se poslužuje sirom. Ona guta jogurt, ostavlja njemu malo. Ona sklanja sve sa stola, briše mušemu, pere suđe i na kraju roštilj-tiganj i tiganj. Briše ih papirnim ubrusom koji uvek čuva pored sudopere. Nekoliko kapi ulja prsnulo je na štednjak. Otire ih. Bolje je očistiti odmah, inače se to skori i ostavlja braonkaste mrlje. Ona sipa malo žavelove vode u sudoperu, da je dezinfikuje. On je već legao, ona mu se pridružuje. On je nag. Ona se svlači, prebacuje svoju odeću, deo po deo, preko stolice. Ona seda na krevet. Preciznim stiskanjem lagano mesi. Čvrsto ga obavija dlanom, a zatim pažljivo prelazi prstima. On počinje da odgovara, malčice vlažan i krajnje lepljiv. Elastičnost se razvija u dodiru sa njenom rukom. Nežnim delanjem poigrava se sa naborima kožice. On raste, sve življi i življi. Jedna ruka upire na njen potiljak, ona shvata, naginje se. Uzima ga u usta, obrađuje ga jezikom i usnama. On oživljava. Jedna dlaka joj je ušla u usta, nervira je. Ona se zaustavlja, izvlači je. Nastavlja sa upornom pravilnošću, oseća da nadolazi. Njena usta se pune. Ona guta, malo ispljune. Briše ga papirnim maramicama koje uvek čuva u fioci noćnog stočića. Nekoliko kapi je palo na čaršav, otire ih. Više voli da očisti odmah, inače od toga posle ostanu mramorasti krugovi. On se okreće na drugu stranu. Ona ga pokriva i pušta da se odmara. U kupatilu ispira usta tečnošću za dezinfekciju. Odlazi u kuhinju, postavlja korpicu za hleb i vadi dvopek za doručak. Raspoređuje na stolu dve velike šolje i kašičice. Podiže krajičak krpe kojom je prekriveno testo za picu. Ono se diže. Miluje ga, ono je gipko i podatno. Ona se smeši od zadovoljstva.
Prevela s francuskog Vesna Cakeljić
Beleška o piscu
Klod Pižad-Reno (1932), francuska spisateljica, objavila je preko dvadeset romana, zbirki priča i pesama. Dobitnica je Gonkurove nagrade za knjigu Lepa majka, roman s temom maćehinstva. Nastavnica je plesa i drži kurseve o izražavanju telom. Detinjstvo i sekusalnost su njene najvažnije teme. Knjige: Vrt tvrđava, Pustinja milosti, Dragi nestali, Ranom čitaocu, Sami ste!
{1} Grubo, sekirom izdubljeno deblo; čun, korito. (Prim. prev.)
{2} Jednolična predgrađa Pariza sa jeftinim stanovima. (Prim. autora.)
{3} Ukijoe – japanske estampe ili grafike u boji, otisci u drvetu. (Prim. prev.)
{4} Omoto – jedna od čuvenih škola keramike. (Prim. prev.)
{5} Rjukju – ime koje su Evropljani dali svim ostrvima između Kjušua (najjužnijeg japanskog velikog ostrva) i Formoze (Tajvana). Među njima je i Okinava. (Prim. prev.)
{6} Čaros – meksički paradni konjanik (Prim. prev.)

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

ПЛАВИ ЗНОЈ

Тих првих дана у Вашингтону осећао сам непрестано жељу да збацим панталоне са себе. По жези и влази биле су ми стално залепљене за тело.
Имао сам тада пуних 14 година и послали су ме самог на неколико месеци из Европе тетки у Вашингтон. Становала је близу Конектикат авеније у згради од необрађене цигле. Чим ме је угледао деда Џо је рекао тетки:
— Овај брзо расте, имаћемо трошкова с њиме. Мораћеш да му купиш патике и чакшире, јер ће му ове окраћати за два месеца.
Док је говорио, одједном се соба замрачила и ја сам се тргао.
— Не бој се — рекао је деда Џо смејући се — то је опосум. Он долази на наш прозор да пије млеко.
Деда Џо био је пегав као змијско јаје, био је мој брат од тетке и није имао више од седам година. Тек што је пошао у школу. Никад нисам питао зашто га тако чудно зову. Теткин стан је био мајушан, тако да је њена главобоља која ју је хватала петком, допирала негде до средине шуме иза куће. Стан је био у приземљу и гледао као и околне зграде у високи зелени појас пун влаге, веверица и опосума.
Деда Џо ме је идућег дана одвукао „да видимо шта пише у шуми“. И стварно, по стаблима било је прикуцаних осмртница, понуда за издавање станова, или других објава разне врсте. На једној је био руком убележен број телефона и писало је:

— Шта му ово значи? — упитао сам деда Џоа.
— Зар не умеш да читаш?
— Умем, али ко то „тражи седам грофова”?
— Ала си глуп! Мучни мало главом. Замисли да ти је мисао кликер, па њиме треба да погодиш туђи кликер и да га сатераш у надрупац!... Које је седмо слово абецеде?
Ја сам почео да бројим на прсте:
— Еј, би, си, ди, и, еф, џи... Г је седмо слово — рекао сам.
— Па онда срочи, кад си погодио! G+earls = girls!
— Значи, траже се девојке. За шта?
— Ко зна за шта.
У том тренутку по шуми се разлегла чаробна тиха музика. Запањила ме је и ја сам упитао:
— Шта је то?
— То је Аусенција.
— Шта?
— Аусенција. То је име једне сусетке, а и име једне песме из неког филма, па је она зато пушта и често слуша. Она је из Лиме. Има једна причица о њој. Нисам сасвим добро разумео ту причу а ни надимак Аусенције. Зову је „дубоко грло“.
— А што?
— Не знам. Мама каже да то није лепо да се каже. Аусенција је некада била монахиња, али су је силовали, па је напустила манастир.
Деда Џо се насмејао збуњено и испричао нешто чудно, што сам наравно, разумео ја, али он, који прича, не. Био је сувише балав.
Тада смо угледали на стаблу прикуцан још један оглас.

Нисам хтео да питам шта оглас значи, него сам га стргао и понео собом.
У стану извадио сам га из џепа и срочио: G+eyes wanted! Дакле, GUYS WANTED, што ће рећи траже се дечаци. Није било никога код куће, ни тетке ни деда Џоа, па сам окренуо број дат уз оглас и одговорио је дубок леп глас. Нисам могао проценити је ли мушки или женски док није рекао:
— Аусенција. Ко тражи?
— Јављам се на оглас — узвратио сам.
Смех с друге стране жице и затим:
— Немој да дркаш док разговараш са мном!
Као опарен извадио сам руку из џепа где сам је по навици држао. Опет смех.
— Како сте знали? — једва сам се снашао да кажем.
— Будалице, шта мислиш, како сам знала? Видим те кроз прозор! Дођи да се договоримо. Као што сам у огласу написала, потребан си ми.
— За шта? — узвратио сам уплашено.
— Не бој се, нећу те појести. Треба ми за једну хуману мисију лажни шаман.
— Шта је то шаман?
— Нешто као индијански врач. Дођи сутра у шест поподне.
И „клик“.
Толико.
Наравно да ништа нисам рекао ни деди Џоу ни тетки кад сам сутра поподне отишао код Аусенције. Нашао сам је лако јер је опет пуштала ону мелодију. Живела је у огромној празној соби где су били само један сандук, столица и о таваницу окачена мрежа за спавање с крупно плетеним окцима од ужета у две боје. Праг њене собе изговарао је разне речи. Рекао је кад сам улазио: „Чак!“
На сандуку горела је свећа иако је био дан. На зиду је висио шарен огртач какав носе у Андима свештеници. Уз њега је ишла иста таква капа пуна наранџастих боја. Аусенција је седела у мрежи и пила чај на сламчицу из једне тикве. Дала ми је знак да седнем на сандук и да ћутим док се песма не заврши.
Имала је усне напумпане силиконом, равну косу као црну траву и није имала године. Носила је мушки шешир на глави и прстен на нози. Гледала је кроз мене својим мршавим очима лепим до бола. Изгледало је да има мушке груди под пончом, а струк јој је био обнажен тако да се видео пупак обојен у црвено. Мирисала је на бели чај. Чинило се да она овде стално седи и живи у својим стакленим поподневима, а да је у осталим деловима времена никада нема. Као да станује само у оном делу дана у којем мора.
Чим се песма завршила, она искључи своју музичку направу, окрете се мени и једним неописивим, тачним и снажним хицем пљувачке угаси свећу преда мном.
— Јеси ли видео?
— Шта?
— То што и ти треба да научиш. Имај на уму да је основно да најпре накупиш довољно излучевина у устима. Онда ћеш с мало вежбе моћи да штрцаш пљувачку далеко и право у циљ.
— А шта је циљ? — упитао сам.
— Циљ је да ми помогнеш.
— Шта добијам за узврат?
— Нећеш добити новац, али ако имаш неке муке и тешкоће, моћи ћу да ти помогнем. То ће ти бити накнада. А сад иди и немој долазити док не научиш да хицем пљувачке из уста погодиш кључаоницу. Јесмо ли се разумели?
И ја сам отишао кући, ако се теткин станчић тако могао звати. И вежбао сам. Усрдно сам вежбао. Углавио сам на дрво у шуми пивску лименку и гађао је у отвор. После недељу дана сам опет отишао код Аусенције и хицем пљувачке угасио свећу која ме је упаљена чекала на њеном сандуку.
— Добар почетак — рекла је Аусенција и посадила ме крај себе у мрежу за спавање.
— Одлично — рекла је — сада морам да ти испричам једну причицу која је важна за наш посао. Тамо у планинама изнад Лиме, живео је сињор Еусебио, врач. Носио је онакав огртач и онакву капу, какве видиш овде на зиду. Четвртком он је седео на „вештичјој пијаци" на неком бурету и ми девојчице разнога узраста, од пет до тринаест година долазиле смо да му нешто покажемо. Стојале смо једна иза друге, раскопчавале се и задизале пончо кад бисмо дошле на ред и показивале му сисице. Он их је процењивао, опипао би их, уштинуо брадавицу и ако је био задовољан, говорио би: одлично! или врло, врло добро, или: биће још боље, расту, не брини! и давао би нам свакој по пару. Али, понекад би рекао: ништа не ваља! Не трудиш се довољно! И не би таквој дао ништа.
Неки од имућнијих родитеља, када су дознали куда им ћерке иду четвртком, покушавали су да то спрече. Давали су деци паре да не иду. Тада је Еусебио престао да нам даје паре. А ми смо ипак ишле и оне паре што смо добијале од родитеља, давале сињор Еусебију.
Данас ја знам да је он имао начина да оне које су најслабије напредовале у тој ствари тако важној за жену, нагна да се развију и стекну ако не завидне сисе, оно барем брадавице ко купине. И тебе сам узела за помоћника да би овде одиграо улогу дон Еусебија. Јер и овде девојчицама још како недостаје неко ко ће их подсећати да се развију. Ја ћу те научити како је он то радио. Узми оне маказе и одрежи ми неколико власи косе. Треба да буду што дуже. Сада за тренутак заборави на себе, јер у овоме што ћеш сада радити ниси више важан ти, него женско којем ћеш помоћи да нешто постигне у сопственом развоју.
И Аусенција скиде свој пончо и указаше ми се њене груди плитке, али са огромним брадавицама које су штрцале са њених прса као палчеви. Те брадавице имале су нешто као два пршљена, горњи округао и већи део и доњи ужи попут неког врата. Те њене две печурке биле су тамнољубичасте са малинастим преливом. Она ми рече да начиним две омчице од оних власи и да их намакнем на њене брадавице.
Кад сам то учинио, рече ми да затегнем омчице, али пажљиво да је не озледим. Затим је опет навукла пончо и то је било све за тај дан. Испратила ме је без много речи, рекла да дођем опет сутра и пустила своју песму.
Ту ноћ нисам спавао. И шта све нисам радио са собом.
Једва сам дочекао поподне и отишао Аусенцији. Њен праг је рекао „Теешко!“ као да га боли што сам га нагазио. Аусенција је стајала крај једног великог тањира спуштеног на под. Био је пун разнобојних предмета који су издалека личили на бомбоне и чоколадице.
— Шта је то? — упитао сам.
— То си ти.
— Ја?
— Да. Или боље рећи то су твоје енергије зле и добре. У овоме камену овде је затворено твоје сутра, у овом другом твоје жудње, овде будуће болести твојих ногу, ово је твоја глава. Ово зелено је твој мушки уд. И тако даље.
— Не верујем. Откуд то све овде, код тебе?
— Значи, ниси схватио. Добро. Да ти то исто објасним на други начин. У природи постоји много језика. Човек их је заборављао постепено вековима и хиљадама година, док му није остао само један, његов сопствени говор, језик људи. Неки од тих заборављених језика биће нам потребан за наш посао овде код мене. Зато је овај тањир ту. У њему су у разним бојама представљени многи од тих језика које људи више не памте. Па их не памтиш ни ти. Нећу ти објашњавати како су они доспели у мој тањир. Довољно је да знаш да сам их донела из Анда. Сада иди у шуму и убери два листа с неког дрвета и донеси те листове у устима. Они ће ти заменити језике које си заборавио још много пре рођења.
Када сам донео листове, она рече:
— Ово овде од кости, умотано у плаво, то је твој њух. Треба га оспособити да проговори једним од оних заборављених језика, да осети када се у зноју жене или човека јави страх.
И спустила је лист на плави замотуљак. Затим је пришла својој тикви, промешала је сламчицом и дала да помиришем. Осећало се на нешто горко и реско.
— Упамти тај мирис.
— Шта је то?
— То је „плави зној“ — мирис страха. Када га осетиш, знаћеш да се онај од кога тај мирис долази уплашио. Па ћеш према томе и да се понашаш како треба.
— Овај други замотуљак у ружичастом, то је твоја памет. Биће потребно да је подстакнемо. Мораће да ради на два језика, а не на једном. При томе не мислим на енглески или шпански језик. Мислим на оне заборављене језике. Знаш ли шта је компјутерски миш?
— Знам. Има клик.
— Јесте. Али има и двоструки клик. Е тако мора да ти ради памет.
И Аусенција спусти лист на тај замотуљак.
— То је све за данас. Немој да заборавиш да дођеш у четвртак поподне.
У четвртак поподне сам изашао из теткиног стана, забравио га и са даљине од три метра окренуо се и хицем пљувачке погодио кључаоницу. Био сам задовољан. У шуми је била тврда коцка тишине у којој сваки звук лебди непомично као кукац у ћилибару.
Када сам ушао Аусенцијин праг је рекао: „Чекај!“ Аусенција је седела у својој висећој мрежи тако да су јој ноге висиле преко њенога руба. Била је окупана сунцем и потпуно нага. Није устала да ме дочека. Обишао сам око ње и стао код њених ногу. Оне су биле лако размакнуте и видео сам да међу њима има лепо уплетене две кике. Скаменио сам се, а она је рекла леденим гласом:
— Спарно време. Влага и жега. Долазе из шуме. Зар немаш жељу да збациш са себе те дебеле чакшире?
— Имам. И то стално. Потпуно су се залепиле за мене.
— Па баци их онда!... Тако, да те видим...
И тада се десило нешто невероватно. Хицем пљувачке погодила ми је уд с таквом снагом да сам ја као хипнотисан бленуо у њу. А потом је рекла:
— Е, сада да видимо тебе!
Ја сам штрцнуо млаз пљувачке и заиста погодио Аусенцију у кључаоницу између оне две кикице. Аусенција је запљескала, привукла ме себи и ми смо водили љубав. Она заправо није излазила из мреже, а ја сам је стојећи узео кроз окце на мрежи онако љуљајући је заједно с њеном лежаљком. Када је све било готово, рекла ми је:
— Сада се брзо обуци, девојчице ће ускоро почети да долазе.
И преко моје одеће навукла ми је шарени огртач дон Еусебија. На главу ми је стављала капу кад су ушле две прве девојчице. Једна је имала око седам а друга, црна десетак година.
Ја сам сео на сандук, а оне су пришле и раскопчале своје кошуље. Аусенција ми је климнула главом и ја сам почео да обављам дужност дон Еусебија. Тог дана постао сам лажни шаман. А свака од девојчица дала ми је по неколико центи.
Имао сам пет посета, а када се све завршило, Аусенција је пустила своју музичку траку и извалила се у мрежу.
— Сада ти је јасно да смо пре но што почнеш да обављаш своју улогу шамана морали да водимо љубав. Иначе би се узбуђивао када не треба. И на кога не треба. А врач не сме да се успали док прегледа женске сисице...
Толико је било за тај дан. При одласку ја сам се усудио да најзад упитам оно што ме је одавно копкало:
— Аусенција, кажи ми зашто те зову „Дубоко грло“?
Она се насмеја и рече:
— Не знам да ли треба да ти покажем зашто. Размислићу до следећег четвртка. Јер, ако то учиним, више нећеш хтети са мном да водиш љубав као данас. И не питај више ништа...
У четвртак кад сам ушао, Аусенција није лежала нага у мрежи као претходног пута. Била је одевена у црну чипку. Седела је у мрежи и љуљала се. Позвала ме је руком, раскопчала ме и урадила ми нешто што никад нећу заборавити. Заглабала ме је ко пилећи батак благо се љуљајући у својој мрежи. Напред-назад, напред-назад све дубље и дубље, док нисам цео потонуо у њено дубоко грло. Страховито сам се уплашио. Тада је почела да ме гута. Пролазиле су дуге све слађе секунде, а она је непрестано гутала, гутала ме је минутима, сатима, седмицама, гутала целу једну јесен и целу зиму. Када се навршила година све је било готово. Био сам сада неко други, неко трећи, неко мени самоме непознат.
Тако сам сазнао зашто Аусенција носи свој надимак.
Тога дана имао сам само две посете девојчица. Наравно да сам носио огртач и капу шамана. Једна од посетитељки била је једва мало млађа од мене, али сисице није имала. Одмах сам осетио на њеној кожи мирис страха. Онај резак и горкаст задах „плавога зноја“. Бојала се. Помиловао сам је, одсекао јој прамичак косе и везао јој по омчицу на сваку од брадавица, мало су се зацрвенеле и набрекле.
— Добро је. Нарашће с временом — утешио сам је и она је отишла збуњена, забринута, али можда и задовољна.
На одласку пољубио сам Аусенцију у уста и кренуо. Код врата сам се окренуо и рекао јој:
— Хвала. Ти си чаробница.
— И јесам — узвратила је с некаквим сутрашњим осмехом на уснама и пустила своју песму.
*
Било је спарно поподне, био сам сам и чекао на степеницама испред улаза да се из школе врати деда Џо, а тетка с посла. Било је тешког ваздуха унутра. Напољу високо нада мном, међу врховима јела и борова шумели су као море таласи ветра. Тада се одједном дечак са бејзбол палицом појавио. Замлатарао је том палицом, гурнуо њен дебљи крај према мени и зауставио га на нокат од мојих зуба. Затим ју је опет завитлао зауставивши је тик уз мој врат. Гурнуо ме у стан. Био је млађи од мене по свему судећи, црн и светлих ноктију као бадем.
Био је огроман и имао провидне очи од којих ми се следила крв у жилама.
— У чинији на столу имаш десет долара за такве ко ти, узми и кидај, док ми се брат није вратио из града — рекао сам му и померио се тако да је он ако је хтео да стане према мени морао да мало окрене леђа прозору.
— Немој да ме завлачиш — узвратио је — изручи све што имаш у кући иначе ће ти окренути врат као пилету.
Морао сам брзо да мислим. Почео сам да скупљам пљувачку у устима и молио Бога да опосум скочи на прозор, што се у ово доба дана често дешавало.
— Ја не знам где држе паре, ја сам из Европе и овде сам у гостима. Видиш да једва набадам енглески. Сачекај да дође мој брат па ће ти он показати где је новац.
— Не завитлавај ме, ја се не бојим ни тебе ни твога брата.
— Онда га сачекај, а дотле по овој врућини хајде да попијемо мало Кока-коле...
Не чекајући његову сагласност из хладњака сам извадио боцу с пићем и пружио му је.
У његовим очима заблиста нешто као недоумица.
Левом он дохвати боцу и натеже, али скоро истовремено палицом опали по чаши на столу. Разлете се стакло, он одбаци боцу и крете ка мени.
У његовим очима опет је севнуло нешто наивно и крволочно у исти мах. У том је зазвонио телефон.
— Да ли да дигнем слушалицу или да не дигнем? — упитао сам га. Он се збунио и просиктао:
— Ко је то?
Тада сам осетио да се зноји и нањушио онај реско горки мирис страха. Плави зној. То ме је охрабрило.
— Претпостављам да је моја девојка.
— Зар имаш девојку?
— Да.
— Каква је?
Испричаћу ти све о њој док чекамо да се мој брат врати.
Преко пљувачке почео сам да причам помало померајући уљеза да све више леђа окреће прозору.
Моја девојка је некада била калуђерица. Негде у Андима, то је у Јужној Америци. Била је девица. Једном приликом ишла је кроз шуму када је искочио из шипрага један човек и силовао ју. Када је све било готово, упитао је:
— Шта ћеш рећи у самостану када се вратиш?
— Ја сам монахиња, ја морам да говорим истину. Рећи ћу дакле, како је било. Да сам ишла кроз шуму, да је из шипрага искочио један човек и силовао ме седам пута...
— Како седам пута? — згрануо се момак — па ја сам те повалио само једном.
— А што, је л’ ти журиш? — упитала га је монахиња.
Црнац се насмејао, а ја сам кроз прозор угледао опосума. Памет ми је сада морала да проради на двоструки клик. Морао сам да продужим причу док опосум не скочи на прозор. Виц се прерано завршио. Наставио сам да говорим скупљајући пљувачку.
У самостану она се плачући поверила настојници и упитала има ли неког начина да после ужаса који је претрпела поново постане чиста и невина као пре.
— То је тешко, али има један начин да се ствар ублажи... Узми седам лимунова, исцеди их у чашу и попиј.
— А хоће ли то вратити моју невиност? — упитала је монахиња настојницу.
— Неће, али ће уклонити тај одвратни израз блаженства са твог лица...
У том часу опосум је скочио на прозор, његово тело замрачило је собу, црни дечак се за часак збунио не схватајући шта се дешава и ја сам га тада погодио једним хицем пљувачке право у око.
— Имам ејдс! — довикнуо сам му шмугнувши крај њега напоље из стана па у Конектикат авенију.
Наравно да сам лагао. Али он то није могао знати.
Уосталом, тада ни ја још нисам могао знати имам ли га или не.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ДЕВЕТ КИША

Две жене и један млади човек путују. Он носи „рејбан“ наочаре, а испод огромне црно-беле џелабе има само опасач и парфем „Tabac“. На раменима прти ваљкасти дрвени ковчег снабдевен с три дршке начињене од бродског ужета. На ковчегу је урезан неки запис и ударена су по њему два оловна печата. Један печат носи жиг троугла, а други звезду у кругу. Жене прте наизменично уместо путне торбе кожну канту за заливање цвећа. У њој су смештене њихове различите потрепштине, велики број штапића за шминкање лица, руку и ногу, као и једно огњило. Млађој су стопала у сандалама веома лепо украшена црвеним и белим бојама које су такође узете из торбе.
Чим падну на конак (увек изнајмљују собе са огромном постељом), младић као узглавље баца ковчег на кревет и прилеже, а жене одлазе у купатило. Вечерас, старија од њих веома пажљиво разодева млађу, приправља јој купку и сунђером из торбе почиње да је мије. Потом је намирише, чешља и пажљиво јој шминка усне, очи, и брадавице на прсима. Све то жена која би могла да јој буде мајка, али и старија сестра, ради са неизмерном и нескривеном љубављу. Када је то завршено, млађа одлази у постељу, где је чека младић с ковчегом под главом, а старија узима штапиће и седа на простирку крај постеље.
Оно двоје у постељи не обраћају пажњу на њу и почињу да воде љубав. При томе заузимају положај који се на њиховом језику назива „трх“. Она га јаше окренута лицем ка његовим коленима. У њега гледају само њени лепо нашминкани табани; леви носи исцртано сазвежђе „Рака“, а десни сазвежђе „Близанаца44. У једном тренутку девојка покретом главе размиче своју дугу косу и тако се види да јој низ леђа све до испод струка тече неки запис. Дуж њене кичме калиграфски су исписани стихови и млади човек то сриче. Он чита стихове са њене коже не прекидајући да с њом води љубав:

Ако вас оставим за собом,
недостајаћете ми.
О, зашто нисте дршка брезовог лука
који на пут носим са собом?

При читању, он вуче штапићем за шминку низ њену кожу и сваки пут када дође до краја стиха, до места где се стих испод њенога струка завршава дотичући облине, она сврши онако с њиме у себи, иако покрете у тој љубавној игри своде на најмању могућу меру. За то време, штапиће и боје приправља друга жена и држи их услужно на једној шкољци клечећи на поду крај постеље. И тада млади човек и даље водећи љубав са девојком над собом каже:
— Сада буди мирна! ко последњи крене не значи да ће последњи стићи!
И он почиње, калиграфски да исписује низ њена леђа стихове који су наставак песме већ делом забележене на кожи девојке. То иде споро и он једва успева да упише три нова стиха у њену кожу током вечери и током љубавног чина.
Потом млади човек одлаже штапиће и боје, прекида са калиграфским радом и каже:
— Седам стихова је довољно. То је као седам киша. Мораш да се пазиш, јер ћеш се разболети ако више од седам пута свршиш у једној ноћи. И тада снажним покретом тела испаљује у њу семе које са силином излеће на њена уста у виду крика. Све је завршено и све троје се сваљују у дубок сан који је истоветан у сваком од њих и запрема целу собу као да је просторија напуњена водом. Тај сан обухвата и запремину ковчега под њиховим главама.
Ујутру, све троје настављају пут са својим пртљагом и кожном торбом у виду канте за заливање цвећа. Али, увече, кад падну на конак, улоге се мењају. Млада жена са стиховима на леђима пажљиво сунђером пере и умива старију. Затим је шминка прутићима и бојама из кожне торбе, чешља је и најзад нестрпљивим потезима табане жене исцртава онако како се при гатању исцртава длан. Затим устрептало чита будућност из тих табана. Застрашена оним што је прочитала одлази у један угао собе и из њега као нека шћућурена зверка са огромном мржњом гледа на оно што ће се у постељи догодити те вечери. А дотле на постељи лежи млади човек са ковчегом под главом. Он чека. На себи има само опасач и кап мириса „Tabac“. И на мишици ударен печат попут оних којим се мухурлеишу говеда. Исти као један од два печата на ковчегу. То је жиг у виду троугла.
Старија жена из торбе од коже вади мајушно огледало с вратанцима у кованом гвожђу. Откључава вратанца и огледа се у стаклу до којег само њене очи имају приступ. Задовољна бојом својих усана које сада имају преливе њене риђе косе, закључава огледало и одлази у постељу.
Млади човек се жудно баца на њу. Старија жена и он се воле у ритму песме коју девојка у углу собе познаје. У ритму њихових љубавних удара девојка у свом ћошку тихо и дрхтаво певуши стихове који јој теку низ леђа као киша. Затим она на огњилу усијава печат и њиме жигоше знаком звезде у кругу руку жене што грли човека на себи. Чује се крик загушен пољупцем...
*
Понекад када накратко две жене остану саме у изнајмљеној соби, млађа пада лицем на постељу, а старија ужурбано повлачи жутим штапићем низ њена леђа читајући стихове, док зеленим прати запис на сандуку.
— Је ли све тачно преписао? — усплахирено пита млађа старију — ја не могу да прочитам шта ми пише на леђима. Осећам те стихове као кишу на кожи.
— Да. До сада је све тачно преписао! Седам стихова. Још су остала два — одлучује с олакшањем старија да каже пре но што се младић враћа у собу.
*
Следеће или неке од наредних вечери две жене опет мењају улоге. Опет је млађа опремљена за вођење љубави, опет јаше свог љубавника на исти начин држећи се за његова колена, а он наставља читање и исписивање калиграфских писмена низ њена плећа и сапи. Сада су ту најзад свих девет стихова и песма која тече низ леђа девојке је завршена. Она гласи:

Ако вас оставим за собом,
недостајаћете ми.
О, зашто нисте дршка брезовог лука
који на пут носим са собом?
Ако ја останем иза вас,
тада ћу патити
у јаду ишчекивања...
Радије бих био лук
Који изјутра носите у лов.

Пошто је исписан последњи, девети стих, који тече низ кичму младе жене они изнемогли све троје падају у сан. И не буде се чак ни када по уснулој кући промаје лупају вратима избацујући кључеве из брава као танад.
Али, ниједно од њих не заборавља да пре сна чврсто ухвати своју дршку на ковчегу. Спавају грчевито се држећи за свој део бродског ужета од којег су те дршке начињене и пазе да једно од њих не украде и не однесе то што се у ковчегу крије испод три печата.

ЉУБАВНА ПОУКА СА ОСТРВА ЛЕЗБОСА

— Ја знам Георгина, да ти вечерас не идеш у позориште као што говориш мами и тати. Ти идеш да водиш љубав. Кажи ми како то изгледа са мушкарцима?
— Не знам.
— Лажеш! Је л’ истина да њима између ногу расте маховина и из ње љубичаста печурка? И да жене када хоће да их воле, поједу ту печурку?
— Ћути, ти си, Анђела, дериште и немаш појма. Ни ти ни они балавци с којима после школе идеш на чај. Они још мисле да теби између ногу расте перје. Никакве вајде од њих. Уосталом, нису ти у томе уопште потребни мушкарци.
— Него шта?
— Ево ово је потребно — рече Георгина, отвори своју вечерњу торбицу у облику свиленог чајника и извади из ње мушки уд начињен од ружичастог каучука. Њиме замаха сестри испред носа и прошапута:
— Већ сам два пута саму себе раздевичила овим паламаром... Зове се Петкутин. Од њега мало крварим, али је слатко. И опет ћу... Али, ти се не разумеш у те ствари и боље би ти било да ми ушнираш корсет. Задоцнићу...
Такав разговор водиле су две сестре Шербан, једна од осам година и друга од петнаест, коју је слушкиња Домазета управо требало да одведе у позориште, да је у предворју сачека и после представе врати кући, пошто је Георгина била веома скупоцена госпођица.
Успут док су се возиле ка позоришту, слушкиња рече:
— Могу ли, госпођице Георгина, да вас нешто упитам?
— Сви вечерас нешто питају. А ја не волим запиткивања... Питај, али брзо.
— Шта се дешава тамо, унутра, у позоришту, док ја чекам напољу?
Домазета је била двадесетогодишња девојка брзих очију и лењих сиса, вране косе везане у чвор у који је задевала као украс бомбону у свиленом омоту.
— Зар ти, Домазета, никада ниси била у позоришту, мислим, никада ниси гледала неку представу?
— Нисам, зато и питам.
— Е, па позориште ти је таква кућа у којој свако вече један исти глумац умре. Такав понекад умре и по сто пута.
— Ви мене, госпођице Георгина, лажете. Зар је то могуће?
— Јесте, јер и позориште свако вече умире већ хиљадама година...
На овом месту могло би се рећи да је госпођица Георгина доиста понекад лагала. Али не своју слушкињу Домазету, него своју сестру. Додуше, није она ишла да се нађе са неким да би водила љубав, али је у позоришту очекивала да неког сретне. Господичић који је седео до ње те вечери имао је лепу, црну косу на којој се познавало куд је прошао чешаљ од козјег рога, јер се младић под том косом обилато знојио. Георгина га није видела први пут, иако с њиме досада није прозборила ни реч. Пре но што се светлост угасила он се Георгини насмешио кроз зној и пружио јој програм представе који се она није сетила да на улазу купи. Георгина захвали и рече:
— Приметила сам да у позоришту увек имате место до мене, како то?
— Једноставно. Мој собар увек чека пред продавницом карата да наиђе ваша пратиља, па он узме карту после ње, увек до вас.
— Довољно. Али зашто?
— Волим баш ово место у партеру.
— Ако га волите зашто се толико знојите? Да ли се увек толико знојите?
— Не, никад. Знојим се само у позоришту.
— Зар глумци толико утичу на вас?
— Не утичу глумци.
— Него ко? Глумице?
— Ви утичете на мене. Али, узгред буди речено, то није зној. То је моја сперма која ми у вашој близини избија на све поре тела.
— Шта је то сперма?
— Не знате шта је сперма? Заиста?
— Први пут чујем ту реч. Звучи као латински назив неке болести.
— То је грчка реч, није латинска.
— Откуд знате све то?
— Ја проучавам версификацију.
— Опет ми нудите нешто неразумљиво. Како се то преводи с латинског?
— Версификација је наука о грађењу стиха.
— Тако? Звучи учено и веома компликовано. Јесте ли добар стручњак у тој вашој области?
— Прилично добар. Бољег нећете лако наћи. И могу вам без по муке објаснити целу ту ствар о сперми. Али не овде. Сувише има света...
У том тренутку спушта се завеса и на позорници се указује шеталиште с редом клупа крај мора.
После првога чина, пошто је пала завеса и подигао се жамор у гледалишту, светла почеше полако да се пале, а младић који се још увек знојио, прошапута Георгини:
— Ја имам један предлог. После овог чина је одмор. Станујем у вили преко пута позоришта. То је она која има врт окружен гвозденим копљима и у врту црквицу. Сигурно сте је запазили долазећи овамо.
— Јесам.
— Дођите на шампањац и смокве, па ћу вам објаснити ствар са спермом.
— Не могу.
— Зашто?
— У предворју позоришта чека ме пратиља да ме врати кући. Она иста коју већ познаје ваш собар, како сте рекли.
— Али, ми ћемо се вратити у позориште пре почетка петог чина и ви ћете отићи кући после представе са вашом пратиљом ко што сте и дошли, а она неће ништа приметити, јер ћемо се искрасти на улаз за глумце и пре но што почне последњи чин вратити се истим путем натраг у позориште и сести опет овде на своја места.
— Опет не могу.
— ?
— Нисам удата.
— Какве то везе има са мојим предлогом?
— Има везе управо с тим предлогом. Нисам удата за вас. Да сам удата за вас, ја бих пошла у вашу кућу, али овако не могу. Тако каже мама.
— А да ли намеравате да се удате за неког другог?
— Не.
— Е, па онда нема никакве препреке. На имању имамо пароха, који ће откључати цркву и венчати нас пре но што уђете у моју кућу, ко што је венчао моје родитеље и моју бабу.
— И све то пре петог чина?
— Да. Све ће бити готово пре петог чина. Хајдемо, преклињем вас!
*
Напољу је тишина падала као магла. Простирала се пола метара изнад земље. Када уђоше у парк виле, угледаше рибњак. Лежао је као огледало изгубљено у трави и у њему се видео месец. Био је зелен. Изгледало је као да се удавио. Попут рупе у огледалу у рибњаку је лежало мајушно острвце. Уз рибњак је стајао парохов дом.
— Оче Григорије, нисте ваљда већ легли! Отворите, имамо лепу вест, биће венчања! Оче Григорије, отворите, ако сте будни! Ако нисте, пробудите се!
Георгина је слушала ове речи с чуђењем опажајући да језик њеног домаћина има рупе као швајцарски сир. Кад би му недостајала нека реч, господичић Кантемир, јер он се тако звао, без устезања је уметао да закрпи рупу одговарајућу француску реч. Његов говор изгледао је као енглески јорган у пачворку са свиленом француском поставом, која се провиди кроз рупе. Георгина је, међутим, ова запажања морала да напусти јер су се догађаји одједном почели одвијати неслућеном брзином. Не само отац Григорије, него и стара куварица Милина и собар Теодор, наочит момак, нађоше се свом домаћину и послодавцу на услузи, тако да се венчање обави по свим прописима, уписаше их у књиге, забравише цркву и уђоше у вилу где је пуцкетала ватра у огњишту и чекао постављен сто за једну особу, јер је млади господин Кантемир живео сам. Брзо додадоше још један прибор за младу, и пред њима се нађоше обећане смокве и чаше за пенушаво вино. Под једном сликом с мајмунима који се моле богу Сунца Ра, налазила се полица с грамофоном. Грамофон је имао златну шкољку и гомилу плоча са сликом пса који слуша. Почели су да играју „Лисичји кас“. Кад је дошао на ред „Пламени корак“ Кантемир пољуби Георгину. У устима она осети његов огроман, рупичаст језик с укусом шљиве. Георгина тада прекиде игру, застаде гледајући га у очи и рече одлучно:
— Морам нешто да ти кажем.
— Слушам.
— Мислим да ја нисам сасвим невина.
— Како то мислиш? Зар не знаш да ли си невина или ниси?
— Не знам — узврати она и дограби своју свилену торбицу и из ње извади мушки уд од ружичастог каучука.
— Мислим да сам се делимично раздевичила овим овде.
— Побогу Георгина, где си то чудо нашла?
— Није чудо. Зове се Петкутин и украла сам га. Моја тетка Исидора је лепотица и ја уживам да претурам по њеним стварима и бочицама с течношћу за прављење лепоте. Курац сам нашла у њеној фиоци с рубљем.
— Па сад то носиш и у позориште?
— Да. Кад год се на позорници деси нешто узбудљиво, ја га стегнем да нико не види...
На ове речи Кантемир прште у смех, загрли Георгину и поче да је свлачи с речима:
— Не брини лутко ништа, све ћемо то ми у три корака да средимо.
Тада он из њене торбице узе раж и намаза јој усне, а затим јој накарминиса брадавице на сисама.
— Тако, сад имаш дивне црвене очи као богиње — додаде он, а она расплете своју дугу косу и он је повали у тој коси као у постељи...
*
— Па то се све у ствари деси у трен ока, као нека експлозија — рече после свега Георгина — кладим се да смрт траје дуже!
Лежали су на леђима и зурили у таваницу.
— Једна царица, не знам која — шапутала је Георгина — рече да је таваница најлепши видик. То је тачно, али само док се води љубав. После је то тужан призор, чак иако на таваници има птица и цвећа као у кокошињцу, што је случај овде, код тебе... Ми смо сада млади брачни пар, зар не?
— Да.
— Видела сам толике парове који стално праве грешку до грешке. Све једну глупљу од друге. Како ми у браку да избегнемо такве глупости?
На те речи Кантемир узврати:
— Увек имај на уму да ја, твој муж, нисам крив за то што си ти женско. И све ће бити у реду...
Те речи Георгина није чула, јер је већ тонула у сан...
Као што је прва заспала, прва се и пробудила. Гледала га је. Био је огроман, леп и наг. Док је спавао дремљиви прсти су му милили по сопственом телу брзином старом неколико хиљада година. Биштао се у полусну и олизаним ноктима чешао и гребао жуљеве, покожицу младежа и уроженог ткива у неком атавистичком инстинктивном пориву прачовека који је док спава још ближи животињи него жени... Око његовог уда, при дну, био је црвени прстен. Георгина није могла закључити да ли је тај прстен од њенога ружа или од њене крви.
— Кантемире, Кантемире! закаснићемо у позориште! Можда се већ свршио пети чин!
— Ни говора — рече он будећи се — сада је тек почео трећи...
Он се сасвим расани, врати се из праисторије у садашњицу и наручи да нешто поједу. Када им је поново постављен сто и изнет обед, Георгина поче док су јели да непогрешиво погађа састав оброка и да с детињом радошћу наводи састојке:
— Три јајета, једно препеличје... першун, говедина... ватра од виновог прућа... вода морска... Сјајно... Замисли шта сам сањала.
— Кад?
— Малочас... Ја брзо сањам. Сањала сам да никако не могу да се удам и да немам дечка. А ја сам, ево и удата и имам тебе. Ко то сања у мени?
— Размисли! Или сањаш своје јучерашње снове, или си разменила снове с неким. Ако се сетиш ко би то могао да буде, довољно је да му се јавиш телефоном и паф! — све ће се вратити у нормалу.
Георгина устаде од стола, изађе у предсобље где је на једно женско седло био окачен телефон. Имао је дршку од зеленог камена, увек хладног. Она седе на седло, изабра број и рече у слушалицу:
— Слушај ме добро, сестрице. Видела сам у сну ону чајџиницу у коју ја не идем, а ти седиш са друштвом из школе. Прочитала сам у сну и наслов те чајџинице „Код плавог дима“. Ја тамо никад нисам била, а ти јеси. Дакле, слика и име те чајџинице може да се појави само у твом, не и у мом сну. И наравно да сам се сетила шта то значи. Одмах да си престала да ми шаљеш своје снове и да крадеш моје. Доста је било. Пребићу те чим се вратим...
И Георгина спусти слушалицу.
— Тако, то је сада решено — додаде она и упита Кантемира:
— Када ћеш ми рећи нешто из своје струке? Како се оно каже...
— Сперма?
— Али не, колико видим, више се не знојиш кад си крај мене. Оно друго. Знам да је нешто на латинском и у вези са стиховима.
— Версификација?
— Да!
— То је бар лако. Али мораш имати мало стрпљења, јер најпре иде теоријски увод, па тек потом практична настава.
— Ако мислиш да ме учиш како се састављају стихови, то не долази у обзир!
— Али не. Одабраћемо за пример стихове већ написане пре две и по хиљаде година, па нећеш морати да их ти пишеш. Написала их је једна жена. Била је лепа, живела је давно на једном чаробном острву које се зове Лезбос.
— Име јој је било Сапфа — допуни Георгина — видиш да знам.
— Она је измислила на грчком језику једну лепу строфу од четири стиха. Древни Грци су мерили растојање између Земље и небеских тела, мерили време и мерили трајање речи. Ово последње било им је важно због грађења стихова. Исто су тако вешто градили бродове као и песме. За основ су узимали правилну смену дугих и кратких слогова речи.
— Кантемире, то је све сувише замршено. Ако наставиш, опет ћу заспати, па ћемо закаснити у позориште... Ништа те не разумем.
— Све ћеш схватити, само буди још мало стрпљива. .. Гроздови од два или три дела речи, то јест, слога зову се стопе. Те стопе имале су своја имена, која лепо звуче и данас: на пример, дводелна стопа која има један дуги удар и затим један кратки, дакле наглашен па ненаглашен слог, звала се „трохеј“.
— Која реч је трохеј? Тата?
— Тачно. Хајдемо даље. Троделна стопа, која садржи један дуги и два кратка удара или један наглашен и два ненаглашена слога, носила је назив „дактил“.
— Кантемир!
— Одлично си схватила и није тешко... Сапфа је од тих стопа начинила чувену строфу која се и данас примењује у песништву и зове се по њој...
На овом месту Георгина прекиде предавање, устаде од стола и одведе Кантемира у постељу.
— Немамо толико времена за теорију — рече она.
— У праву си — сложи се он — практични део је и Сапфа остваривала у постељи. И тада јој Кантемир показа шта значи Сапфина строфа на делу: почео је с једним дугим, јаким ударом, који је Георгини изгледао као да јој досеже у подгрлац и затим с једним кратким, плитким уласком. То је поновио.
— То су ти два „трохеја“ — рече он и настави с једним дубоким јаким убодом и два кратка, подсетивши је да је то „дактил“.
— То је било лепо — прошапута она.
Потом уследише опет два „трохеја”, и тако је био приведен крају први стих. Све то поновише још два пута, нешто бржим ритмом, а затим Кантемир прошапута:
— На крају долази стих који се зове „адониј”.
Тада Георгина викну:
— Брзо ми дај један „дактил“! Њих највише волим!
И он изведе један дуги, дубок бод, па два брза кратка и најзад јој зададе један жесток и дуг убод који заврши плитким ударом. Тако је Георгина свршила, а тако се свршила и Сапфина строфа.
— Да ли сада схваташ шта нам Сапфа поручује у својим стиховима?
— Да! То је један савет како водити љубав. Љубавна лекција са острва Лезба. Заиста делује. Али, те стопе си овом приликом исписивао ти. А како је она као жена то чинила?
На то Кантемир рече:
Она је као јабука слатка
што се црвени на врху највише гране...
нису је заборавили,
него нису могли да је докуче...
— Уосталом — додаде он — Сапфа је имала на свом острву нешто као духовно училиште. Њој су долазиле са околних острва девојке да се образују, а потом би се враћале кући да се удају. Љубавне лекције са острва Лезба и Сапфине еротске строфе биле су њима намењене.
Тада Кантемир показа Георгини како да га појаше и да она изведе кореографију Сапфине строфе на њему. И Георгина, чије тело је боље памтило од ње саме, изведе с малим поправкама које је уносио Кантемир целу Сапфину строфу. То тело над Кантемиром говорило је све језике света и слатко шапутало прастару љубавну поуку:
poikilo thron athanat Aphrodita
pai dios doloploka, lissomai se
me m’asaisi med oniaisi damna
potnia thumon...
*
Мало уморни, очију окренутих у себе, опет су гледали у таваницу и опет Георгина постави једно од неизбежних питања:
— Кантемире, шта је љубав?
— Љубав је оно што смо малочас радили. Нешто што се свршава често докле год се двоје воле. Кад престану да се воле, њихова љубав престаје да се свршава често...
И Кантемир прште у смех. Међутим Георгина се није дала:
— Хоћу озбиљан одговор. И рећи ћу ти како ја мислим. Разлика између две жене може бити већа од разлике између жене и мушкарца. Од те разлике зависи да ли ће се у одређеном случају љубав родити или неће...
Али Кантемир ове речи није могао да чује, јер је задремао, а задремала је и Георгина.
Ноћ се отапала над њима, зелени дим се дизао кроз ноћ изнад Кантемирове куће и ишао преко реке некуда на ону страну вароши где су становали Георгинини родитељи и сестра Анђела. Када су се два дима помешала, Георгина се пренула с криком:
— Хеј, шта ми то радиш? Па ти си спавао у мени!? Како то може?
— Може — узврати Кантемир — мушкарци спавају најчешће с усправљеним удом. Ако су при том у некој лепој жени, као што је са мном вечерас случај, њено дисање док спава доноси им најлепше снове. Понекад тако доживе и ејакулацију у сну.
— Опет латински! Преведи ми!
— Касније, сад више немамо времена.
— Нисмо ваљда задоцнили? — врисну Георгина на шта Кантемир рече:
— Морамо натраг у позориште. Тамо управо почиње пети чин!
На брзину се обукоше и излетеше из виле. Напољу је владала тишина дубока као река По. Газећи кроз ту тишину као кроз воду вратише се у позориште. Пети чин се приводио крају.
Кад дворана заврши с пљескањем и глумци се поклонише последњи пут, Георгина и Кантемир похиташе ка излазу. Али, тамо нигде не нађоше Домазету, мада су забринуто загледали по великом предворју. Најзад се свет разиђе и они остадоше сами под огромним полијелејем који поче да се гаси. У дну просторије седела је на дивану нека старица с девојчицом од шест година. Када их угледа она устаде и приђе им водећи дете за руку.
— Хоћемо ли да кренемо кући, госпођице Георгина? — упита старица.
— Ко сте ви? Где је моја слушкиња Домазета?
— Зар ме не познајете? — узврати старица — ја сам Домазета. Само је време учинило своје... А ко је господин са вама?
— То је мој муж Кантемир. Хоћу да га представим мами и тати, па ће и он поћи с нама.
— Тешко да ћете моћи. Ваша госпођа мама умрла је већ шест година, а тата вам се упокојио наколико година пре маме. Она је још стигла да види своје прво унуче, а ваш господин тата није.
— Какво унуче, о чему говорите?
— О Маловразици, о овом детету овде: то је кћер ваше млађе сестре Анђеле.
Тада Маловразица удари Георгину ногом у цеваницу и рече:
— Крећи ти, лажљивице једна! Могла си бар да се јавиш, дропљо, да не бринемо толико...

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

ПРИЧА О ТРАВИ
У Египту постоје три чувене траве. Једна је она којом је плетено уже за шивење фараонове сунчеве барке, пошто се она не држи на клиновима, него на ужадима од траве „алфа“. Друга је трава за пушење којом се пуне наргиле, то јест водена лула. Трећа трава је предмет једног старог предања и биће то и овом приликом у овој причи.
У веку Ел Насир Мухамеда, чији отац је доведен у Каиро са Доње Волге, из Златне хорде, један од египатских калифа се прославио забранивши у свом двору и граду једење чувеног јела које се справља од траве зване „молохеја“. Предање о тој трави каже да је калифа имао веома лепу жену коју је много волео. По повратку из једног војног похода, опазио је да нешто у њеној љубави није као раније. Позвао је свог звездознанца и упитао га за савет.
— Њена будућност почиње раније него твоја — рекао је читач звезда. — Уз то — додао је — помириши њен пољубац. Можда ћеш у укусу њених усана осетити мирис неког туђег пољупца.
Калифа је пољубио своју жену и осетио у њеном пољупцу укус молохеје, млевене траве с белим луком што се служи са печеним голубом или зечетином. Како калифа није волео ово јело и знао је да се оно не справља у његовој кухињи, схватио је да и неко други сем њега оставља печате на уснама његове жене. Неко ко није стално у дворцу, него долази са стране. Позвао је слугу и наредио му да стане крај улаза у дворац са упаљеном свећом и да свакоме ко буде улазио наложи да дуне у пламен. Ко гасећи свећу замирише на молохеју биће доведен пред калифу. Тако је гласила наредба.
На тај начин откривена је један шваља и калифа је позвао свог звездознанца и поставио неумитно питање:
— Шта сад?
— Кад ловиш птицу, шта радиш? — узвратио је звездочатац.
— Затегнем склепу и чекам — рече калифа и настави да чека.
Једног поподнева по смрдљивој каирској жези појавио се у дворцу неки свирач и казивач прича за болесне који је радио у каирском „маристану“, болници за лечење очних бољки. Он је дунуо у свећу и тако угасио и свој и живот своје љубави. Његов дах мирисао је на молохеју.
Када је изведен пред калифу рекао је:
— Биље, животиње, звезде, природа, истину носе у себи и никад не лажу. Човек је једино створење које истину покушава да саопшти другима. Тако настаје лаж. Време и истина су две стране истог новчића, који има сталну вредност. Он је одлично платежно средство и њиме се одувек тргује. То је златник настао пре проналаска злата. Ти си калифо, открио истину натеравши ме да угасим једну сведу. Добио си златник истине, али њиме нећеш откупити своју срећу, јер је време те среће прошло...
А калифина жена суочена са смрћу свог љубавника рекла је да урежу у њену дрвену столицу за порођаје следеће рећи:
Седим на крају живота, на крају рата, на крају века и на крају љубави као усидрен чамац чији је власник умро, па нема ко да га одвеле и пусти низ матицу.
*
Одавно нема калифе, који је после овог случаја забранио да се молохеја једе у Каиру, одавно нема његове жене и њеног љубавника, али молохеја се једе и даље, а уз њу иде још увек прича о љубавницима које је одала трава. Та прича дође уз молохеју нешто као зрно бибера. Можда и нешто више од тога.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

„ШКОРПИЈА"
У времена и ва дни благоверних и свеблаго-нарочитих, христољубивих и самодржавних деспота Стефана и Грга, у месецу черешњаку, у Звижду, где се Дунав чује ноћу, а Месец никад не види, би затечен плавар Прохор Гомац како обљубљује кћер Чељадина Авранезовића, а на уду му огроман прстен печатњак са словом „Г“. За казну ударише му у нос ко крмку тај исти прстен место брњице да више не саблажњује женскиње. Узеше му чакшире и ловачки нож с дршком од зечје ноге и голог најурише из села.
— Колико пута си била с њиме? — питао ју је после брижно отац. Кћи Чељадина Авранезовића, Филипа којој је Гомац био први и последњи, како је веровала, слага да је било само једном. А било је два пута.
Први пут, једног јутра Прохор је упита пролазећи:
— Умеш ли да музеш козе?
— Умем — рече одважно Филипа.
— А јеси ли музла и јарце?
На то Филипа обори очи и климну потврдно главом.
— А човека још ниси?
Филипа одречно заврте главом.
— А би ли мене помузла? — упита Гомац и она је музла док из њега не истече млеко.
— Шта ти је то? — упита она.
— Семе.
— А где ти је орање?
— Ти си орање. Жена је орање. Жена — то су крв и млеко. Несмешани. Само мушко семе може да их помири и смеша. Показаћу ти како.
Тада Гомац натаче на свој уд огроман прстен печатњак и раздевичи је...
Тако је то било први пут. Други пут их ухватише и раставише. Отада је Филипа свако вече, уместо да једе, неутешно ронила сузе за својим драганом. Најпре се исплакала у грне с рибљом чорбом, па сутра у зделу с папулом, затим у попару с луком и најзад у чанак цицваре. Тада једне вечери обриса сузе косом, поједе коприву кувану с овчетином и реши да напише свом љубавнику писмо. Филипа Авранезовић имала је година колико прстију на рукама и једној нози, још увек је сањала да сиса матер, која је најави одавно била покојна. Била је лепа ко ускршње јаје и неписмена, али је чула у песмама које јој је казивала баба, да кнежеви и кнегиње, уопште узев грамотни, понекад и заљубљени момак и девојка, пишу једно другом писма. „Ситне књиге", како је то називао свет. Сећајући се тога најчешће у постељи пред спавање, Филипа једне ноћи усни свету Петку која дође у манастир Далшу и из неке велике књиге за једну ноћ научи Филипу да чита. И пред буђење обећа да ће је наредних ноћи научити и да пише.
Просто не верујући у своју срећу, Филипа отрча ујутро у манастир, и дотле је досађивала једној инокињи што је послуживала у тамошњој писарници, док је ова не одведе у малу келију усред манастирских конака. Ту јој показа справе за писање, пера, ножеве, мастила, неисписану и исписану хартију. Све је то инокиња приправљала на трему келије, где је књиге преписивао неки дијак са Свете Горе. И тада се ту, на трему, деси нешто страшно, у исти мах усхићујуће и поразно.
На запрепашћење, не зна се да ли веће монахињино или саме Филипе Авранезовић, Филипа из рукописа течно прочита реченицу:
„Но сгласије тме к свету ни једино же, ни причестија верну с неверними."
Чим је схватила да може да чита, Филипа настави као опчињена и пошто је налетела на повест о првим љубавницима, Адаму и Еви, није могла да се заустави и прекине читање док није сазнала крај причице. Устрашена од свега тога, ударила је у плач, али ју је инокиња утешила и испратила кући.
Отад, Филипа се сваке ноћи молила да јој света Петка опет дође на сан и научи је писању. Али света Петка не дође. Девојка потражи инокињу из Далше и упита је:
— Толико желим да научим да пишем. Зашто ми света Петка не долази на сан?
— Ми смо сви слуге греха, па то не можемо знати — узврати монахиња. — Света Петка види будућност, а ми је не видимо.
Тако је Филипа остала да и даље, ноћу у постељи, у мислима саставља увек исто писмо свом прогнаном драгану. Писмо је било о Адаму и Еви, то јест о Филипи и њеном вољеном лепотану који је, такође неписмен, лутао негде с брњицом у носу.
„Бог нас је створио спојене у једно биће — писала му је она у мислима из своје постеље. — Створио нас је као једно биће, а затим, да се не осећамо усамљено, расцепио нас је. Тада је наишла змија и почела да нас искушава. Жалили смо се на њу Богу, али је он рекао: „Сатана ће сам одговарати за оно што чини, а ви пазите шта ћете ви чинити“. Није се тада још знало ко је кога пола. Није се знало ко си ти, а ко ја, то јест није се тада још разликовало ко је Адам, а ко Ева, ко је од нас двоје мушко, а ко женско. Сатана нас је намамио да окусимо од јабуке, од плода с дрвета познања добра и зла. Оно од нас двоје које је прво загризло јабуку и отворило у њој рупу, постаде Ева, то јест ја, а оно које потом загризе и окуси семе јабуке, постаде Адам, то јест, ти, љубави моја. Јесмо ли заувек растављени?..."
— Нисмо! — узвикну с врата Прељуб Авранезовић, син Чељадинов и брат Филипин, који се тог тренутка бесе вратио из рата и који као да чу сестрине мисли. Његов изненадни долазак преплаши Филипу и оца. Има година и по како је Прељуб отишао као најамник у Влашку и сад се вратио рањав како га нису у рат испратили. Негде у Ердељу тешко су га посекли, па сад отац и сестра не знају враћа ли се из војне ко вампир или ко жив човек. Гледају га запањено, кувају му чај од глога, а Мрс (како су га монаси из манастира прозвали, јер никад није постио), седи под полицом с грнцима, врео, сув ко дреновина и ровашена ока. Седи и слуша ватру на огњишту. Веровало се да Мрс разуме шта ватра говори. Као што неки шире око себе воњ, он је око себе ширио страх. Одједном, Мрс избаци из уста звиждук од пет аршина, и рече:
— Шта велите, да вам ја испричам један сан? Додуше, снови се у рату не препоручују. Завезеш се у сан миљама, па док се вратиш, оде глава, те ти, ни узми ни остави, нема више буђења. А ми у бици смо и ручали и вечерали не прекидајући да се кољемо. Зато ја радије на ратишту не спавам, него пловим по туђим сновима. У једном таквом, ко зна чијем сну, присни ми се ова наша соба и ово огњиште, и ја се чудим откуд по туђим сновима, чак тамо у Влашкој, наша кућа и ово огњиште. Било како му драго, тек мени се ту на лицу места уручи неко зелено писмо прошивено жутим концем. А у њему, ни узми ни остави, стоји, веле, нека велика тајна. Гурнем га ја на полицу међу ове граце и тигање и пренем се из оног туђег сна. Чим сам се нашао на јави сетих се да сам у сну заборавио зелено писмо. А како је сан туђ, бринем хоћу ли опет баш у њега потрефити. Како да се нађе сан и у њему писмо, кад је сан туђ? Сетим се да је сан био слан ко морска вода, и тако брзо, брзо, пре но што сам се освестио, опет запловим по оним сновима исплажена језика и тако нађем полицу с грацима и тигањима и узмем зелено писмо. Било је тамо где сам га претходно и оставио. Покидам печате и рашијем жуте конце и из писма испадне велика тајна. Читам ја — а по томе и знам да то није мој сан, него неко други чита у сну, јер ја као што знате, да читам не знам. Тек, лепо у писму стоји да војвода у Голубачкој кули, кир Јеремија има над постељом стакло за огледање, у углу икону свете Параскеве, а под патосом благо скривено. Ако се стане тако да се у огледалу ухвати икона свете Параскеве, на правом си месту. Под ногама и простирком ћеш осетити капак под којим је ћуп с дукатима... Али ствар је ни узми ни остави. Мора се војвода Јеремија најпре убити да би се благо узело. А војвода је лукав ко исоп, најмудрија травка. Не знају ни Угри, ни Срби, ни Турци шта мисли. А народ зна да он има такву жуту зделу од печене земље из које руча и вечера и која поплави ако се у њу отрована чорба успе. Тако му нико мушки не може доћи главе...
Код тих речи брат превали очи на Филипу и додаде:
— Али, пазите, добро наученоме женскоме чељадету није то тако тешко, ако се има на уму да Јеремија воли да унајми млађе и лепше женскиње да му се нађу у ложници око постеље као рубљарице и шваље... Ја то знам јер сам се унајмио код војводе Јеремије. Ваљаћу му. Јабуку коју осмотрим ујутру могу у поноћ да погодим каменом. А ваљаћу и вама двома. Пази се, Филипа, ја ово за твоје добро говорим!
Филипи се тада од страха прекиде конац од шића у руци. А брат јој приђе и прошапта:
— Ја знам што ти не сањаш, Филипа. Видим кроз седам помрчина. У овој земљи бранимо два завађена деспота, а за живу главу не можеш сазнати чији су од два турска цара људи против којих се бијеш. Једни говоре да су овога, цара Мусе, а други онога, цара Сулејмана. Па ти гледај којој ћеш ордији радије. А с оне стране Угри вребају да пређу воду. Носе из Влашке глад. Дакле, војске долазе, а женско се од војске не може скрити ко ни огањ у конопљу. Знаш шта ће ти радити. Мораћеш и што не можеш. Па ти бирај. Хоћеш ли њима, а они су овде за дан-два, или за годину највише, јер Угри већ граде тврђаву светоме Владиславу с оне стране Дунава. Или ћеш господину Јеремији у чардак на Голупцу, у свилену постељу. А остало ћу ја да те научим. Ко што је мене арапски хећим са Јашкура научио...
И тада забрави Мрс Авранезовић своју сестру Филипу у одајицу и рече:
— Сестро моја невесто, два дана и једну ноћ стрпи се без ића и пића. После ћеш све појмити. А дотле се забави.
И он јој пружи кавешчић какви се граде од рогозине за цврчке. И стварно, унутра је био цврчак. Али, у кавезу Филипа нађе још три поклончића којима је брат решио да је одобровољи. Једну жуту спужвицу за брисање зноја, једно риђе сунђерче за утирање суза и једну мајушну књигу пуну крупних писмена у разним бојама. Корице су биле од оклопа беле корњаче.
— Очигледно је све украо — помисли Филипа и брижну у плач, чу како углас са њом удари у кукњаву и цврчак из кавеза, затим она сунђерчетом обриса сузе, леже у постељу и узе да чита књигу. Срицала је наглас:

„Лето и весну Господ сазда,
што и псалмопевац каза,
красоте у њима многе,
птицама брзо,
весеља пуно прелетање
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
ваздуха танког
дивотним неким
гласима оглашење;
и земаљске дароносе
мирисног цвета, и травоносне;
но и човекове бити саме
обнову и разиграње
достојно ко да искаже?..."

Напољу је царовала помрчина густа да може прст одгристи, цврчак је појао у свом кавезу, а Филипа је читала и није могла да се одвоји од штива као зачарана. Звук сваке речи приањао је уз њу у облику усне шкољке. Један страх из тела и један страх из душе мотрили су на њу и није се усудила да прекине срицање. Бојала се ако стане с читањем да после неће наћи место где је стала, да неће моћи више да нађе свој глас ако замукне. Тако одлажући све више и више и надајући се да ће убрзо доспети до краја, Филипа се упиша у кревет пре но што оконча читање...
Трећег јутра Мрс Авранезовић донесе сестри Филипи бледој од несна и нејела бели крин и у стакаоцу кандила живу шкорпију.
И исприча јој.
— Ти си рођена у средњем јесењем месецу, у осмом знаку, а то је „Шкорпија “ где је Марс, бог рата, као у свом двору. Он ту влада. Шкорпија је водени, женски знак. Сунце пролази кроз твој знак између 23. октобра и 21. новембра. Главна звезда твог сазвежђа је Kiffa Borealis (Beta Vega), то је „ђавољи степен“. Урезан знак шкорпије видела си на дрвеним печатима попут поскурника... А порука ти је твога сазвежђа како следи: „Он се одева светлошћу ка ти хаљином, да одене и нас! Што у њему ко што нађе, нека граби и разноси“.
А сада ево живе шкорпије. Замисли да је то војвода Јеремија. А од стакла замисли да су уста Јеремијина. И сада га пољуби.
И тада Мрс Авранезовић обмота сестрину косу око руке и натера је да пљуне у стакло са шкорпијом. За неколико тренутака од оне Филипине пљувачке шкорпија црче.
— Ту лежи твоја моћ — рече брат престрављеној Филипи — сада од нејела имаш отровну пљувачку. И отровна ће бити док не окусиш први гутљај воде или вина. Али ту моћ можеш обновити када год зажелиш. Одвешћу те у Голубачку кулу, тражи да те приме за рубљарицу уз постељу војводину, лепа си, допашћеш му се. И сама знаш, лоше скривен женски осмех вреди више од лоше видљивог. Па се тако и равнај. Примиће те сигурно. Немој ништа окусити два дана и једну ноћ и кад потом пољубиш војводу Јеремију, црћи ће као ова шкорпија. А даље је јасно. Све као у сну. И пази, што Грци кажу, најважнија ствар у животу је смрт...

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

„ВОДОЛИЈА“


Једног јутра уочи Светога Илије, монаси манастира Далше украј Дунава нађоше младића голог, лепог и крвавог где лежи пред конаком обезнањен. Опраше га ракијом, видеше да му је у нос као крмету ударена брњица и тако познаше да је од оних што јуре туђе женскиње. Дадоше му кошуљу и пустише да преноћи у штали, а ујутру један инок Светогорац посаветова га да не покушава сам да скида брњицу. Иначе, оде и нос... Младић је запањено гледао над собом иночки осмех пун зелених, црвених и плавих зуба, јер их је писар и нехотице чачкао пером којим украшава заглавља књига.
— Иди уз Дунав док не наиђеш на прву чесму — говорио је монах — крај чесме је ковачница и у њој један поткивач који таквима ко ти уме да скине брњицу, а да не раскине нос. Када те све прође, пусти брке и неће се видети да си ровашен. А сада буди с Богом и убудуће памет у чизме.
— Што у чизме? — нађе се момак у чуду, иако није имао чизама и одмах ућута јер га и то мало речи заболе. А инок узврати:
— Ош пашо, нејма ти овде више стојишта ни пасишта...
На гласомет низводно од Голубачке тврђаве постоји крај Дунава извор топле воде. За душу некоме ту је крај пута подигнута чесма. Лула чесме изливена је од меди у облику мушкога уда што увис избацује колутиће топле воде. Златастог врха углачана од додира многих алчних усана, блиста чесма мокра на сунцу. А ноћу, кад нема месечине, жене нероткиње крадом пристају уз чесму и примају топлу воду у се ко лек, не устима, но ко што би мушко примиле. Јер жена не жедни ко човек само на један, но на два начина.
У ковачници поред тог извора, једнога јутра уклонише младићу брњицу с носа и он се уми и напи с чесме. Идуће ноћи он оде у шуму, ослони леђа уз једно дрво и обгрли га рукама унатраг, а затим обрати поглед на звезде. Тако истера из себе злу силу и бол.
До зиме нарасли су му густи црни бркови којима је могао да чеше нос покрећући их лево и десно. Био је опет леп ко раније, али без пребијене паре. У подграђу Голупца ноћивао је на неком тавану у старим наћвама, дрвеном кориту за мешење хлеба. Лежи он тако и слуша како напољу, на мразу, јабуке заостале по гранама циче и пуцају кроз ноћ. Једне вечери пробуди се осетивши кроз ледену месечину на лицу, нечији осмех. Отвори очи и угледа у углу човека ослоњена о димњак.
— Како се зовеш? — упита непознати.
— Прохор — узврати младић и препаде се тек сада, али непознати му даде знак да настави да спава. И поче да мрмља нешто што је Прохор онако дремован једва чуо, иако се по свему судећи односило на њега:
Рођен си у другом зимском месецу, у једанаестом знаку, а то је „Водолија”. Сазвежђе му је у близини небеског полутара. Оно је у власти планете Урана и његов прстен оставиће трага на теби. Сунце пролази кроз твој знак између 20. јануара и 18. фебруара. Прославићеш се ако преживиш 25. годину, али не одмах, јер вама рођенима у знаку „Водолије“, ваздушном, мушком, делатном знаку, слава долази споро... Од воде очекуј и најбоље и најгоре. Имаћеш среће у пословима с водом скопчаним, али ти и смрт предстоји од воде. Умрећеш без ране лежећи наузнак... Порука твог сазвежђа је јасна: „И смрт и живот у језику стоји. А најпоничији су! Један сије у своје тело, други пак сије у своју душу...“
— Ја то знам — рече Прохор хладно, устаде, протеже се и уступи у наћвама топло место незнанцу. Овај одмах захрка и Прохор му претражи у трен ока све џепове у нади да ће наћи нешто новца. Али, не нађе ништа и помисли:
— И овај је ко ја, то јест, ко црквени миш.
Али, претражујући га закључи по одећи да је уљез био ислужени војник.
Ујутру међутим, чим незнанац отвори очи, виде се да му је једно око ровашено. У једном оку сунце у другом месечина помисли Прохор, и упита:
— Како се зовеш?
— Мрс. Кратко и јасно.
И тада му незнанац понуди у знак захвалности што га је пустио у наћве, доручак у оближњем свратишту.
— Ту има нека замка — помисли Прохор — зове у крчму, а нема чиме да плати.
Ипак одоше, слатко се наједоше јарећих ушију с репицом и када је дошло време да се измири рачун, Прохор се поребарке поче прикучивати излазу како би лакше утекао. Али га на вратима незнанац сустиже, завуче му руку у џеп и на запрепашћење младићево извади отуда сребрник. Када је платио, Прохор га упита:
— Откуда сребрник у мом џепу?
— Ставио сам свој сребрник у твој џеп да га сачувам, јер сам знао да ћеш моје џепове претрести док спавам.
— А откуда ти сребреник?
— Нешто сам продао.
— Шта може бивши, ислужени војник да прода?
— Тебе.
— Откад ја толико вредим?
— Мени не вредиш, али војводи Јеремији вреди такав ко ти. А ја радим што кир Јеремија тражи.
— Баш добро — помисли Прохор, којем се више није спавало по таванима.
И војник одведе Прохора у Голубачку тврђаву. Најпре се попеше стрмим степеништем до улаза. Изнутра се видело да град голубачки има један донжон и једну кулу с мерзерима над Дунавом, а четири куле с копна. Палата војводе Јеремије, господара замка, гледала је на воду. Под једном од кула, оном крај улаза, сместише Прохора у одају с великим ватриштем и постељом прекривеном овчијим руном. Огроман леген стајао је у углу.
— Имаћеш два посла, један у миру и један у рату — рече му човек који га је довео. У рату, као плавар, бићеш на лађама, да браниш Голубац, јер Угри с друге стране реке товаре на шајке топове, за случај ако треба да с воде ударе на град. Кад опале дрхти мозак у глави и риба у Дунаву. А у миру мораћеш да провериш сву послугу пре но што се унајми да ради у тврђави за војводу. И мушко и женско. За мушке и сам знаш како ћеш. Снађи се. Но, нарочито је важно да ти кажем како је наређено да се провери женскиње. Прво, да не унесу отров, оружје или нешто слично у господареву ложницу. Јер, женскиње тамо понајвише има приступ. А господар воли да буде окружен шваљама и рубљарицама. Но, ту и јесте чвор. Ових година спустила се с војском на Дунав француска болест и шпански ветар и ти ћеш морати са сваком слушкињом пре но што је припустиш у војводску постељу да легнеш и да је провериш да кир Јеремији не пренесе неку пошаст. Тако господа по дворовима данас раде. Јеси ли разумео?
— Ништа нисам разумео — узврати Прохор пренеражен. — А зашто ти не радиш код војводе те послове? — додаде он, на шта војник дуну у шаку, па помириса. Поглед му се некако скрати пре но што ће одговорити:
— Имам ја шта да радим код војводе. А овај посао не могу обављати овако ружан, господар неће да му се женскиње пре но што му падне у постељу престрављује, јер онда им, каже војвода, коса заудара на слепе мишеве. Зато је тражио неког писменог лепотанчића ко што си ти да их најпре повали, а да оне не вриште. Некога ко их неће престравити... Има на Дунаву довољно мушких које ја и војвода престрављујемо...
Тако је почела Прохорова нова служба. У почетку није имао много посла. Пошто се опасао и поткресао своју чекињу показа се збиља лепотан и по, с косом ко ловорово лишће, а у кајику изађе међу најбоље плаваре на Дунаву. Као да му се отворише очи. Једним је оком видео дубоко у себе, а другим далеко преко воде. Заволео је посао и живот у замку. Доби неку веселост и окупи око себе чамџије, веслаче, сплаваре, морнаре с Понта и крманоше. Убрзо је знао по имену све на реци што носи жуљ од весла и крме. А о чуновима је знао и што је ђаво заборавио. С јесени би узимао неку плаву боју коју је сам справљао и убризгавао је у жива стабла. Од њих је с пролећа добијао нову лепу плаву грађу за чамце који се после нису морали бојити. Волео је друштво, била му је највећа казна да буде сам, лако је трошио што заради и лако за трошак зарађивао. Иако је умео да забави свет, чувао је свој независан положај у тврђави. Момке који су се хтели унајмити код кир Јеремије, проверавао је увек на исти начин. Код Голупца би их укрцао у чамац и отиснуо низ матицу Дунава. Оне који би се вратили у чамцу примио је у службу, а оне који би се враћали пешке обалом, јер нису могли довеслати узводно, враћао је у село, међу чобане.
Са женскињем које је долазило да тражи службу у палати, дакле у одајама војводе Јеремије, поступао је на разне начине. Тог женскиња могло се наћи од сваке руке. Било их је из Метохије од дванаест до четрдесет година, пребеглих из Турске царевине, затим Бугарки, ружних а поштених, било је неспретних а вредних Немица из Трансилваније, лепих и крадљивих Влахиња и Јеђупки лењих и похлепних. Неке би отерао још с врата, некима би као коњима на сунцу загледао зубе, а шта је чинио с онима које је припуштао у своју одају с ватриштем и огромним легеном, нико не зна. Само се знало да има кревет обувен у мушке чизме и женске ципеле и да налаже да му се кувају велике количине чаја од жалфије за сваку девојку. Пун казан тог чаја допреман му је сваки пут у одају. Ту би девојке преноћиле с Прохором и ако би после ове провере биле припуштене кир Јеремији на чардак или у палату, Прохор с њима никада више не би спавао, није се ни обазирао на њих, као да не постоје.
И војвода је био задовољан Прохором. Дваред је чак послао слугу да донесе у Прохорову одају купицу вина с војводине трпезе. Прохор би тада попио вино, са дна чаше узео сребрник који му је на тај начин слао кир Јеремија и враћао купицу по слузи. То је било све. Самог војводу, кир Јеремију, Прохор није никада видео... А није ни осећао потребу да га види.
Имао је доста слободног времена, ишао је понекад у цркву, у храм Ваведења пречисте Богородице, волео је да одлази на ону чесму, да тамо у сенци липа седи, да се умива, да гледа жене како пију, да се шали с њима, или да их плаши лажима с оне стране Дунава и истином с ове стране. Није веровао да му смрт може доћи од воде као што му је Мрс прорекао. Слушајући како се гргољ топлог извора меша с хуком леденог Дунава понекад би отегао песму, али тихо, као да пева некоме у себи:
Орао се вијаше над градом Смедеревом,
Никторе не ћаше с њиме говорити...
Али, није тако с песмом потрајало.
Те године угарски краљ Зигмунд хтеде узети Голубац од Јеремије, али овај не даде. Опреми своје људе и лађе посла на другу страну Дунава да нападну Угре, а угарском краљу поручи да је он Голубац купио од деспота Стефана Лазаревића за 12.000 дуката с по једном деспотовом главом искованом на сваком дукату. Ако угарски краљ хоће Голубац, нека му пошаље 12.000 дуката са својом главом на сваком, па ће га добити. Иначе не. Радије ће град предати турскоме цару. Тако рече Јеремија, а Прохор који беше с осталом голубачком посадом прешао на лађи реку и ушао у чарке с Угрима, задоби тешку рану. Хитац из самострела погоди га у препону. Нису они тамо затекли само Угре, него и Лехе и Влахе, чак и Литванце. У општој пометњи и клању војводини људи једва стигоше да убаце рањеног Прохора у чамац и отисну га од обале низ реку...
По подне, нешто пре пет часова, кад нема кише, ветар по имену „Праскавац“ тера једно време Дунав узводно од Лепенског вира ка Голупцу. Тада се може каиком пловити и уз ток реке. Прохор је знао све о реци, па је знао и то, те му ветар спасе главу. По том ветру он довесла натраг у Голубац више мртав него жив.
Лежао је недељама под јагњећом кожом и јечао. Говорио је као да једе, а у хлебу остављао крваве угриске. У детињству, једна од баба научила га је да ноћу, ако у соби, или у чамцу има нечастивих, треба да у мислима начини круг око себе, заправо око постеље или чамца, и да се тако заштити од зле силе. Сада је лежећи, у мислима стварао круг око ране у своме бедру. Као да штити рану од злих духова. Постепено је тај круг из вечери у вече смањивао и тако сабијао бол гушећи рану. Најзад је тај бол угушио. Као да је Прохор сам зли дух. И тако је оздравио. Али, боље да није. Остадоше последице од рањавања. Он изгуби мушку моћ за свагда.
Унесрећен и преплашен, реши Прохор да ствар прикрије. Да би могао и даље остати на свом послу, он се досети јаду и ноћу крадом скиде бронзану лулу са оне чесме на Дунаву и донесе је у Голубац у своје одаје, да му се нађе при руци. Тако је могао рубљарице и шваље проверавати и даље као да није озлеђен. Наравно да су оне одмах опазиле обману, али тада је већ било касно и Прохор за то није хајао. Важно је било да не изгуби ухљебље. Тако је очувао свој посао у тврђави.
Једног поподнева ветар „Праскавац“ донесе под град голубачку девојку која се пријави као нова шваља. Кад угледа Прохора она се пренерази. А он нареди да се кува чај и уведе је у одају с ватриштем и легеном. Чим приклопи врата, он јој рече:
— Боље да знаш шта мора бити и да ти то рекнем унапред, ко и свакој другој пре тебе. Да се не опиреш. Морам те проверити пре но што одеш у ложницу господару. Наредио је да пре њега морам да преноћим са сваком од његових нових рубљарица.
На те речи она поче да дрхти, а он јој смаче оглавље — разви бошчу, и под њом откри тепелук од срме перважен уплетњацима од одрезане косе. Под свим тим указа се њена права коса и у пунђи игла са јантамим зрном на врху. Он извуче иглу и баци је пред огњиште.
— То не смеш унети у кулу — рече. — Толиком иглом може се неко усмртити.
Потом јој извади чешаљ из косе и расплете кику. Замириса тешка коса по соби и из ње испаде ниска парица и цвет љиљана. Он се маши оне ниске парица и провери да која од њих није истањена толико да може коме жиле на руци пререзати. А она га већ грли и плаче. Он јој скида гвоздени прстен са руке, омириса га и једном кашиком весто извади топаз из лежишта да види нема ли под њиме отрова. Када се увери да нема, врати опет зрно на место, зубима учврсти метал око њега и стави девојци прстен натраг на руку. Скиде јој ђердан с врата и задржа рекав да се њиме може живо чељаде у трен ока удавити. А она му свеједнако прича нешто о Адаму и Еви и гледа га као замађијана.
Потом јој разреши кожно ремење спутано око чарапа и изује. Тада из једне везане чарапе испаде нож са дршком од зечије ноге.
— Шта ће ти то? — упита он и одвоји нож на гомилу са иглом и ђерданом — хоћеш да убијаш?
— Нећу. То није мој нож. То је твој нож и враћам ти га. Зар се не сећаш?
Он јој се загледа у очи, али не показа да је разумео шта она говори.
Без речи, смаче јој јелек спучен само једним прапорцем место дугмета. Одмота јој појас и баци. Раздреши јој хаљину и свуче са ње. У порубу хаљине намириса листић мирте, а она стаде нага насред собе. Само јој остадоше на ушима обоци као минђуше дуге до рамена. Показа се да је жбунић под пупком обојила варзилом, а варзило је једина боја коју мртви разазнају на овом свету. То беше нешто као белег да је неки покојник може познати. Али Прохор не обрати пажњу на то, него је над легеном опра у чају од жалфије.
Потом јој сисе прекрсти сваку по триред језиком и повуче ју на себе под овчије руно у постељи. Она полеже по њему, обезнањена од страсти, али је упорно избегавала да га пољуби машући главом лево — десно. Када је он присили да га целива у уста и када је онај водолија проби, она страшним криком прострели ноћ тако да се од њенога гласа угаси свећа у ложници.
— Добро је, чиста си — прошапута он који час касније — сутра можеш да одеш војводи. Свако јутро будићеш га мирисом топлог, тек испеченог хлеба с мирођијом. Он тако воли. А и ти ћеш му се свидети, јер воли жене с више сиса но гузица и радије оне с грком од оних са слатком пљувачком. Сад иди и мисли на то да је само преко Месеца човеку дато да види Сунце. Само преко жене човек сазнаје ко је и да ли је човек...
То су биле последње речи које је младић изрекао у свом животу. Следећег јутра, Прохор је у својој постељи лежао мртав. Наузнак, без ране, са свећом тутнутом у шаке. Леп и с две сребрне паре на очима.
Један ислужени војник зором је ушао у одају, нашао у Прохоровој постељи бронзану лулу и наредио да се врати на чесму с које беше скинута, али ју окретоше тако да је с ње вода капала надоле. Затим је војник сео уз покојника да га чува бојећи се да мрца мачка не прескочи. Утом из манастира Далше стиже и један инок и седе уз војника. Овај га дочека неким као укрпљеним осмехом и рече режући нокте ножем:
— Тако вам је то часни оче. Ја као војник знам да постоји доба године када се верује у Бога и доба године када се у Бога не верује. А што се овога лепотана овде тиче, њега нико никада неће видети старог. Зато се може рећи да је најважнија ствар у смрти живот. На пример, ткање твоје смрти, часни оче, саздано је у целости од твог живота. Без твог живота те смрти не би било...
Инок из Далше се прекрсти и рече:
— Броје се дани смрти, сине мој, а не дани живота. Дани твоје смрти када се саберу и израчуна се колико их је, што претекне, тај остатак, то је твој живот...
У том часу озго из палате допре сладак мирис тек испеченог хлеба с мирођијом.

КРЧМА „КОД СЕДАМ СИСА“

Када је крајем десетог века македонски цар Самуило заратио против Грка и Срба, српски кнез Јован Владимир, који је у то време управљао Дукљом и Драчем, упутио је у византијску престоницу једно посланство с жељом да успостави везу са грчким савезником царом Василијем Другим касније названим Бугароубица. Међу посланицима налазио се и један тумач по имену Андрија Хрс из племена Малоншића. Он је био поведен као добар зналац грчког и других језика, а могао је бити користан посланству и са својег необично јаког памћења. Он је лако учио језике, лепо подражавао гласове ветра, животиња и вода, а ликове је разазнавао непогрешиво и после више година. Памтио је на путу дрвеће у шуми и облаке у небу и његови сапутници су запазили да су за њега ствари прошлости присутне и готово опипљиве у сваком часу без обзира колико га времена од њих дели, колико и тањир и нож пред њим у крчми на столу док једе. Пре одласка из Дукље он је служио живописцима на тај начин што би први улазио у свеже омалтерисану цркву и по сећању без икаквих калкова и картона, успевао да у зиду омеђи и распореди сцене које су хтели насликати и које би они касније сликали и бојили. Уза све, Малоншић није имао маште да замисли будућност. Сваки следећи тренутак за њега је значио потпуно изненађење и није уопште био у стању да предвиди ни најобичније ствари. Био је хром у једну ногу и причало се да је сам себе рођеним колима прегазио: једне вечери враћајући се из поља још као младић, осети да му се нешто тешко уплело или окачило о леви задњи точак кола; окренуо се и онако у покрету сагне да осмотри шта је, али изгуби равнотежу и падне под кола, која му пређу преко ноге.
На пут је пошао са две мале тајне: прво, ужасно се плашио мора које никада раније није видео и друго, био је пореклом из брдских паганских крајева и тек у двадесетој години примио је хришћанство и научио да чита.
Пошто је цар Самуило пресекао пут сувим у Византију, посланство се из Дукље спустило Јадранским морем, обишло Грчку и на путу за Цариград захваћено у Егејском мору буром, укотвило се 992. године на једном малом острву надомак Свете горе у лемноском архипелагу. Острво се звало Гимнопелагисион; године 972. византијска државна благајна то острво била је продала једном калуђеру по имену Сергије за суму од 40 номизми, а он је тамо основао манастир, који је убрзо припао Лаври св. Атанасија на оближњем Атосу. Склоњени од невремена у овом манастиру, српски поклисари се нису могли спасти од напада арабљанских лађа, које су се ускоро појавиле. Исти ветар који је посланство из Дукље нагнао у луку Гимнопелагисиона, натерао је и један једрењак сараценских гусара да се склони на острво. Гусари су били изненађени када су место убогог манастира тамо затекли богато опремљено и добро снабдевено посланство. Остали су 12 дана на острву, опљачкали све до чега су дошли, и повели „много лађа и много заробљеника" како каже једна повеља из 993. године.1 Међу тим заробљеницима нашли су се поред манастирског игумана Козме и српски поклисари који су пошли цару: και απο κρισιαριονς προς βασιλεα ανερχομενονς σερβονς κρατηναι.
Византијски цар Василије Други, којем је било јављено шта се догодило, одмах је упутио арабљанским властима свог изасланика Спаспалу (Σπασπαλασ) са захтевом да се савезнички поклисари хитно ослободе и пошаљу њему у Цариград. Са сараценског брода они су заједно са презвитером Козмом били укрцани на један византијски брод, који их је однео у престоницу, али василевса тамо није било. Он се у међувремену пребацио на Балкан, у свој војни логор постављен наспрам македонских трупа и посланици су и сами одмах из Цариграда били упућени даље до грчког ратног табора, где их је Василије II примио почетком 993. године. Само су презвитер Козма, који није имао разлога да их прати, и тумач Андрија Хрс, који није могао да издржи још једно поморско путовање, остали у Цариграду.
Тумач, који је добро знао грчки, а за оних 12 дана колико је провео у сараценском ропству научио је арапски, снашао се у престоници. Пошто су још из времена борби против икона сликарске радионице у Цариграду биле веома проређене, нове још увек нису биле у стању да надокнаде велику потражњу која се јавила после дугогодишње владе иконокластичке јереси. Малоншић се зато лако запослио у једној иконописачкој радионици. Настанио се у прихватилишту код Влахерне и није се четири месеца одвајао од презвитера Козме, који је онде чекао српске поклисарске бродове да се заједно с њима безбедно врати на своје разорено острво и све једнако је подучавао Малоншића рачунању и писању.
Он је брзо запазио Малоншићеву моћ памћења и кад се о томе повела реч, објаснио је једне вечери откуда она долази. То је, по њему, било проузроковано болешћу. Ни душа, као ни тело није вечита и нерањива — говорио је Козма. Први знак да је болесна, то је што је морала пасти у тело; међутим, ниједан организам није ипак толико трајан колико дух у њему и свака душа пре но што и сама остари промени по неколико тела, селећи се из једног у друго, чим се ткива истроше. Полако међутим она побољева и у Малоншићев организам је дошла његова душа, из неког свог претходног боравишта очигледно већ болесна. Наиме, њена моћ да заборавља искуства, тегобе и утиске примљене у једном бићу, полако се нарушава и Малоншић заправо не памти ствари, лица, језике и разговоре на свом путу, него их препознаје на основу некаквог предискуства које није како би ваљало избрисано управо услед болести коју је његова душа донела у његово тело заразивши га својим наследним оштећењем. Сам презвитер Козма, на пример, мада је био старији два пута од Малоншића, имао је одувек слабо памћење и то је био јасан знак да је у њему душа млађа од оне Малоншићеве и да њена моћ очишћења приликом преласка из једног организма у други, није била још нарушена болешћу.
Отимајући се од оваквих објашњења и од презвитера Козме, тумач је сваки слободан тренутак користио да сиђе у крчму под прихватилиштем и тамо је посматрао и памтио људе и разговоре. Крчма је имала један зид заједнички са спољним зидом мале суседне капеле, па се на том зиду крчме видео насликан део страшног суда: четири грешнице како наге један до друге горе у огњу. Четврта међу њима, којој су о сисама висиле змије, била је, према предању, крчмарица, вино је сипала у воду и горела је јер је тако за воду узимала новац. Њен други грех састојао се у следећем: мађијама је успела да са својим законитим мужем не затрудни, иако јој је са њиме било писано седам синова; та нерођена деца у паклу су јој висила о дојкама претворена у змије, како се лепо могло видети на оном делу фреске који је био сачуван. Наиме, пошто је на месту где је био насликан овај призор касније подигнута преграда, живопис је био покварен и четврта грешница видела се само допола; друга њена дојка са змијама-синовима била је зазидана. Због тога је крчма с четири наге грешнице у паклу добила необичан надимак, који се уобичајио и остао заувек: „Крчма код седам сиса“.
Побегавши од поука презвитера Козме, Малоншић је ту једне вечери приметио неку жену која је, међу пијаним гостима, клечала усред крчме и молила се пред зидом с грешницама.
Жена је била опасана коњском уздом, а у том појасу носила је заденуту фрулу. Имала је веома дугу косу, тако да ју је стављала у обућу да се не би вукла за њом, а груди је била извадила и молила се обнажених прса тако да се лепо видело како јој недостаје на њима једна одгрижена брадавица. У углу поред ње, везан за ланац с алком стегнутом око чељусти, лежао је велики мрки медвед. Жена се звала Филира и испоставило се убрзо у разговору који се заподео да је била од оних проститутки које су своје купце налазиле по ходочасничким бродовима. Она се годинама укрцавала на галије које су превозиле ходочаснике из Цариграда у Палестину, у Либију и натраг, и живела је од награда за услуге учињене путницима током пловидбе. Када је овај посао био забрањен, она је морала набавити припитомљеног медведа и с њиме је по цариградским предграђима приказивала разне вештине. Она се допала Малоншићу, а и он се свидео њој, и почели су се виђати недељом и о празницима у „Крчми код седам сиса“, само што она тамо није хтела да чује ни за вино ни за друге Малоншићеве понуде, него се непрекидно и усрдно молила пред грешницама насликаним на зиду. Тврдила је да има две душе: једну овоземаљску, бесловесну, која је током свог пада прошла кроз свет; та душа, дошла је у сукоб са њеном другом, божанском душом, која уме да мисли и сједињује се са небом путем откровења које отуда прима. Тврдила је, даље, да су обе њене душе управо оно, што су заслужиле да буду, и да ни једна од њих с падом у њено тело није изгубила своју природу. Она се моли у крчми, јер у цркву не може да уђе и кад би јој то било допуштено, пошто ниједну од својих душа не уме да остави напољу, пред улазом у храм.
Једне вечери презвитер Козма јавио је Малоншићу да се српско посланство вратило из Василијевог логора и да се налази у Цариграду, одакле ће у најкраћем року кренути за Дукљу. Тумача је то нагнало да брзо донесе одлуку. Исте вечери он је решио да крадом оде за Филиром и види где она у ствари живи и шта ради. Прво се изненадио што је морао веома дуго да је прати и то до места које се налазило сасвим изван цариградских зидина. Тек негде пред поноћ у једној крчми на обали мора, где су посетиоци крадом прућем шибали кип Херкула не би ли дознали будућност, и где је продавано семе за крила душе, иза замандаљених врата и при светлости свећа, присуствовао је у гомили људи приказивању вештине с медведом. Оно што је видео скаменило га је. Филира се свукла, легла на простирку и медвед јој је (очигледно добро увежбан) пришао и олизавши јој сисе, опасао је на очиглед свих присутних. То орање је трајало веома дуго и Андрија Хрс је, не могавши да издржи призор и не схватајући ни сам шта се збива, са првог стола дограбио нож, излетео из гомиле и у наступу љубоморног беса убио медведа онако, док је још био на жени. Настала је пометња, али се Малоншић снашао у трену; онако крвав, истргнуо је Филиру премрлу од страха из наручја мртвог медведа и голу је извео напоље из крчме. Она се у почетку опирала, али је касније попустила и прву ноћ провели су шћућурени под неким мостом заједно у истом, тумачевом оделу, које је послужило обома да се згреју. Када је све било готово, Филира му је казала:
— Слушај добро, добри човече, што ћу ти рећи: ти си млад, а ја потомства не могу имати. А ко зна колико ми је деце било суђено да имам с тобом. Но, ја ћу те научити како да спаваш са женом, да ћеш се тога увек сећати ма с којом био. Ја имам тешку крв; и одсад имаћеш је и ти и твоје потомство; тако ће бар једним делом бити и моја деца она, коју ћеш имати са другим женама.
Потпуно је извесно да сви напори Филирини не би имали никакву делотворност да Андрија Хрс није био обдарен онако моћним памћењем. Он је, међутим, упамтио сваку појединост, све начине и промене у односима које су он и Филира имали током оних годину дана, колико им је било одређено да заједно проживе. И касније, када је остао без презвитера Козме, који се са српским поклисарима вратио на своје острво, и када се још касније растао од Филире, која се изгубила негде у цариградској гомили, Андрија Хрс је памтио сва писмена и бројеве које је научио од Козме и све примере, лекције и искуство које је стекао с Филиром. Памтио је укус њеног језика и укус рибе и вина у њеним устима после вечере, памтио је мирис свог првог мушког зноја, израчунао је колико власи има на њеној глави и памтио њихов тачан број, повезујући у сећању сваку партију из математике са ноћним лекцијама Филириним које су пале истодобно. У своју цитру Филира је бацала по један новчић после сваке њихове љубави и када је отишла оставила је цитру Хрсу и његовој деци.
Оставши сам, он се оженио, и из тог брака родио се син, који је понео очево име и презиме, али се оцу чинило да у синовљевој нарави и изгледу (поред сличности с правом мајком) све чешће назире црте и особине оне жене коју је упознао у „Крчми код седам сиса“. Тај необични младић имао је, уосталом, тешку крв своје несуђене матере, као отац, и он је брзо добио на врату мали веома озледив ожиљак и тешко залечиву кожу.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ


ИПАК ЈЕ ДОДИР МОГУЋ

— Све будућности имају једну велику врлину: никад не изгледају онако како их замишљаш — говорио је отац Леандру.
У то време Леандер још није био сасвим одрастао младић, био је још увек неписмен, а већ је био леп, није се још увек звао Леандер као касније, а мати му је већ извезла косу као холандску чипку да на путу не мора да се чешља. Испраћајући га, отац је рекао:
— Има дуг, леп врат, ко лабуд; од сабље ће, не дај Боже, погинути.
И Леандер је упамтио те речи за читав живот.
У његовој породици Чихорића сви су сем оца Леандровог с колена на колено били зидари, ковачи и пчелари. Чихорићи су пали на Дунав под Београд из Херцеговине, из једнога краја где се учило појању у цркви пре но азбуци, а воде с њиховог краја у завичају отицале су у два мора: с једне стране крова кише су се сливале на Запад до Неретве и Јадрана, а са друге на Исток Дрином у Саву и Дунав до Црног мора. Од породице био се одродио само Леандров отац, који за грађење кућа није хтео ни да чује.
— Кад зађем у Бечу или Будиму међу те зграде што их подижете немилице свуда где стигнете, одмах се изгубим и тек кад избијем на Дунав, где је штука најглупља у фебруару, знам где сам и ко сам.
Чихорићи, међутим, нису никад знали где им је и ко је отац породице и од чега живе. Једино што им је говорио то је да живе од воде и од смрти, јер се увек живи од смрти. И збиља, отац Леандров долазио је кући касно, мокар од Дунава или од Саве, што се јасно разликовало, јер свака река друкчије задише. И увек око поноћи десет пута би кинуо онако мокар, као да броји.
Леандер, који је у детињству још носио имена Радача и Миљко, био је од малена учен на примеру деда и стричева да настави породични зидарски занат. Био је вешт у дунђерлуку и клесању мраморова; умео је да помогне при сахрањивању икона, а имао је и урођен дар да лако и брзо украси кошницу сликама, или ухвати рој пчела. Када је по жези о летњем посту требало ићи двадесет пушкомета на реку по рибу, тамо у Херцеговини, слали су Леандра и једино би он успео да рибу улови, нађене копривом и донесе натраг пре но што се усмрди. Касније, на једном од својих путовања видео је и заувек упамтио како у знак сећања на деспота Ђурђа Бранковића хлеб замешен дунавском водом и освећен у смедеревском храму Свете Богородице кириџије преносе од руке до руке чак на Авалу. То је ишло тако брзо да је хлеб стизао од Дунава до деспотске трпезе на планини још топао и тамо био ломљен и дељен са сољу извађеном под Жрновом.
— Сви смо ми зидари — говорио је Леандру обично за вечером дед Чихорић — али нам је необичан мрамор дат за зидање: сати, дани и године, а сан и вино су леп. Сви смо ми зидари времена, терамо сенке и хватамо воду на пупак; свак зида од часова своју кућу, свак од времена свој уљаник подиже и свој мед бере, време у меховима носимо да нам ватру распирује. Као у кеси дукати и бакар помешани, као беле и црне овце, тако су и нама бели и црни мраморови помешани за градњу. И тешко ономе коме бакар буде у кеси злато гутао, или ноћи дане појеле. Зидаће у недоба и неудоб...
Леандер, који је слушао све ово и мислио увек не на сутрашњи, него на прекосутрашњи дан, с чуђењем је запажао како отац узима кашику боба за време док он, Леандер, захвати и поједе три. У њиховој породици укупан број кашика боба по глави био је утврђен унапред и нико од њих није никада прекорачио количину одређену му у оброк; само је Леандер исту количину јео три пута брже од осталих. Мало-помало он је уочавао и међу животињама оне које брже и спорије једу, брже и спорије се крећу, и почео полако у свету око себе назирати два различита ритма живљења, два неједнака пулса крви, или сокова у биљу, два соја бића сатерана у оквире истих дана и ноћи, који подједнако трају за све, па тако једне закидају, а друге награђују обиљем. И почео је и нехотице осећати нетрпељивост према људима, животињама или биљу које нису гонила била сродна његовима. Слушао је птице и одвајао од осталих оне које су имале његов ритам певања. Једнога јутра, чекајући на тестију док отац пије воду и бројећи његове гутљаје, схвати да је дошло време да напусти очеву кућу. Схватио је одједном да је отац дотле у њега и браћу уложио већ толико љубави и умећа да ће њему, Леандру, то за читав живот бити довољно да га огреје и нахрани и да више ничему не служи нагомилавање оног дела љубави који очигледно већ унапред припада времену када ни самог Леандра (предмета и потрошача те љубави) неће бити међу живима, па ће и очинска љубав отићи у ветар узалудно превазилазећи дометом своју мету.
Одлазак Леандров изгледао је овако. Он је умео да свира у сантуру и свет му је често, задовољан његовом свирком о празницима, бацао у инструмент бакарне новчиће. На савском пристаништу живела су у то време четири стара кириџије-трговца чувена по свирању у сантуру. Догодило се да један од њих на путу оболи, те им је четврти у скупу недостајао за свирку. Једнога јутра, баш оног када је отац Чихорић решио да сина подучи писању и таман му био показао прво писмено, слово Θ којим почиње реч Теотокос (Богородица), добили су посету. Леандер није како ваља ни закопао пером по први пут, а Чихорићима је у кућу ушао најстарији од кириџија, скинуо са зида Леандрову сантуру и одвагнуо је у руци. Њена тежина, која је долазила од убаченог новца, била је довољна препорука младог свирача. Кириџија је замолио оца Чихорића да му позајми сина колико да имају заједно путовање у Цариград четвртог за свирку у сантуру. Леандер је пристао без размишљања и тако је његово учење писања прекинуто на самом почетку и остало на првом слову. Међутим, стари кириџија, који је дошао да га иште, у међувремену се и сам разболео, па су морали повести на пут и једног Леандровог пријатеља, момка пореклом са херцеговачке границе по имену Диомидија Суботу, да попуни број сантураша.
Кириџије су кренуле на пут старим цариградским друмом из Београда преко Солуна до царског града. Видели су Хелеспонт, прошли кроз Шест и Абидос, и вратили се после две године дана, али је на путу на чудан начин погинуо један од преостале двојице старих кириџија. Наредио је камили да клекне како би тако заклоњен иза ње обавио своју потребу; док је мокрио, камила је легла на њега и усмртила га. Када се идуће године поново кретало за Цариград, нашли су му замену, али на дан поласка ни четврти кириџија, последњи међу старим сантурашима, није се појавио у каравану. Младићи који су се скупили по обичају да замене кириџије у свирци згледали су се кад су схватили да више ниједног од старих нема међу њима, бацили као по договору своје инструменте и наставили путовања, уместо као свирци, као трговци.
Опасан пут и уносна трговина између два света, Запада и Истока, Европе и Азије, у време када је турска сила ишла на Беч, исплатила се, и на том путу Леандер је схватио да је музиком као и очевом љубављу, испуњен за цео живот и да ће се све што би томе могао додати прелити и отићи у празно. И забављен трговином, никад више није се вратио сантури, није је ни у руке узео, није чак ни потребу осећао да слуша свирку у том свету који је прождирао своје дане око њега. Заволео је свој нови трговачки посао, заволео је путовања и камиле са њиховим спорим, синкопираним ходом, који у ствари прикрива невероватну способност да се прогута простор, хитрину и ефикасност и покушао је да их подражава, прерушавајући своје урођено било, своје унутрашње време, своју хитрину у меке, благе и дуге покрете. Брзина оденута у лењост, то је био његов циљ. Знајући да је то најбољи начин да се заштити, увек је крио докле му је догорела свећа и ћутао о ономе што је иза леђа ветра видео већ унапред. Тако је, посматрајући камиле и вежбајући годинама, успео да сасвим прикрије своју несвакидашњу моћ, своју врлину као да је порок, схватајући да је таква хитрина као неко опасно оружје према којем је свет подозрив. И то га је штитило од недаћа. Јер, времена су била тешка и путеви пуни крвавих хаљина. Међу трговцима наслушао се Леандер страшних прича о Турцима сабљашима, ловцима на брзине, главосечама што пресрећу караване и чине чуда и покоре с кириџијама и трговцима. Испричали су му да сабљаш руку којом онанише увек чува за леђима као драгоценост да се не премори и ништа њоме не ради, те сече само оном другом. Узалуд је Леандер мислио да ђаво не може да убије, да живот узима само Бог, ипак се плашио; очи су му скакутале по образима и лицу од страха при самој помисли на сабљаша.
Тај страх у њему учврстио је један гатар. Гатар је живео у полупаној цистерни за воду, прао ноге у чарапама и његова самоћа се брзо кварила као сир. Леандру су рекли:
— Ако му даш пару, обријаће те, ако му даш две, прорицаће ти док те брије. Али, пази, он боље прориче него што брије.
Леандер је сео на камен пред цистерном и дао две паре. Пророк се насмејао и видело се да на њему једино осмех не стари. Рекао је Леандру да зине, пљунуо му изненада у уста, па је затим и сам зинуо. Кад му је Леандер вратио пљунувши и он пророку у чељуст, овај је пљунуо у сваки образ Леандру, размазао испљувак и почео га бријати.
— Хоће ли Турци ударити сутра, или прекосутра? — упита Леандер пола у шали.
— Појма немам — глас гатара лебдео је око њих у великим плочама.
— Па какав си ти онда пророк?
— Знаш, постоје гатари од две руке — скупи и јефтини. Али, немој мислити да су једни добри, а други лоши. Није у томе ствар. Једни се баве брзим, а други спорим тајнама и отуда разлика међу њима. Ја сам, на пример, јефтин гатар, јер не видим сутрашњи дан, или идућу годину ни колико ти. Ја видим веома далеко у будућност, две до три стотине година унапред могу прорећи како ће се курјак тада звати и које ће царство пасти. А коме треба оно што ће се збити кроз две до три стотине година? Ником, чак ни мени. Боли ме реп за то. Али, има и других, скупих гатара, у Дубровнику, на пример, који проричу шта ће се збити сутра, или за годину, а то свакоме треба ко ћелавом капа и не пита се за такву ствар шта кошта, него се даје и шаком и котлом, као за крилце од прасета. Али, не треба мислити да ова два пророка и њихова пророчанства немају никакве везе међу собом и да су у противуречју једно са другим. То је, у ствари, једно исто пророчанство и може се упоредити с ветром који има спољашњу и унутрашњу страну, при чему је унутрашња страна ветра она која остане сува док ветар дува кроз кишу. Један гатар, дакле, види само једну, спољашњу, а други само унутрашњу страну ветра. Ниједан не види обе. Зато мораш ићи бар двојици да би саставио целу слику, да би скрпио у свом ветру лице с поставом...
А сада да ти кажем шта од мене можеш добити. Човек је као бродски компас: врти се у круг око своје осе и види све четири стране света у том окретању, али изнад и испод себе не види и не показује му се ништа. А управо ту су две ствари до којих му је стало и о којима хоће да зна: љубав испод њега и смрт над њиме.
Постоје разне љубави. Једне се могу набости само виљушком; друге се једу руком ко остриге, неке се морају ножем сећи, иначе те задаве, а има их и тако чорбастих да помаже само кашика. Или се опет беру као јабуке коју је убрао Адам.
А што се смрти тиче, то је једина ствар под капом небеском која се може као змија верати и уз и низ стабло нашег порекла. Смрт може да те чека у заседи вековима пре но што си рођен, а може и да се врати по тебе, да ти крене у сусрет из најдаље будућности. Неко кога не познајеш и нећеш никада видети може да напујда своју смрт на тебе као ловачког пса на јаребицу и да је пошаље да те улови са несагледивог одстојања...
Али оставимо то. Ти имаш леп врат. Такав врат привлачи женске руке и војничку сабљу. А ја видим војника у чизмама, брије се сабљом са златном кићанком и посећи ће те сабљом. Јер, ево јасно видим и твоју главу. На тањиру је као глава светога Јована Крститеља. А жена је узрок... Али, не бој се, неће то скоро бити. Проћи ће много времена, много скотних година пре тога. А дотле, чувај врат, лабуде мој, од жене и од сабље. И умиј се...
Тако је бријање и пророчанство било готово. Док је одлазио, за Леандром је падао први снег те године и звонио моћни глас пророка. По таквом гласу, помислио је Леандер, може се снег ухватити као по ћилиму. И стресао се од хладноће над собом и од језе у себи.
Пророчанство је помело Леандра. Страх од сабљаша учинио му се умеснији но икад. Срце му је прелазило с леве на десну страну, његов сан постајао је од тог страха заразан, и ако би Леандер сањао да га је врана кљунула у зуб зато што јој се у сну насмејао, сви које је додирнуо током дана сањали би како их врана кљује у зуб.
Али тада, када се највише плашио сабљаша, Леандер га није срео. Пре но сабљаша, срео је једну девојку. Док су зимовали на Охриду, учинило му се да је претерао у страху и да је изгубио свој урођени ритам, да се враћа уместо да напредује у својој тајној врлини. Чуо је, наиме, једне вечери како звечи сантура. И уместо да, као раније, остане равнодушан, ухватио је себе како слуша. И то му се учинило као корак унатраг. Није свирао човек, него жена, и та разлика, мада у почетку то није могао знати, Леандру није измакла. Ослушкујући, приметио је још нешто. На местима где је у свирци ваљало укрстити прсте на жицама, сантура је замирала и настављала неколико тренутака касније, као да је начињен прекид да се удахне ваздух. Леандер је разумео у чему је ствар и сутрадан, када је угледао девојку која је свирала, прво што јој је рекао било је следеће:
— Чуо сам како свираш. Ти немаш један прст на левој руци, домали. Али си научила да свираш пре него што си га изгубила. Је ли тако?
— Тако је — узвратила је девојка — пре три године потурили су ми од урока металну сантуру са ужареним жицама. Отада свирам овако, да се подсетим, а ти не мораш слушати...
Леандер је одмах помислио да би управо његов начин живота могао помоћи девојци да заборави своју невољу. Покушао је да јој објасни како треба живети не обазирући се, из вечери у веће шетали су дуж језера и он је настојао да је подучи својој необичној и скривеној врлини. Испоставило се да је Деспина, како се девојка звала, била одличан ученик и да су дани када се догодила несрећа са сантуром ужарених жица убрзо заборављени. Инструмент је одбацила заувек, као што је Леандер баш у то време напустио кириџије, сит њихова посла и пун страха и зарађеног новца. Деспина је полако стицала његов ритам у јелу, подражавала с успехом његов говор и ход, учила се да очи користи оном вратоломном брзином којом их је он користио и на тренутке је имала утисак да у сваком свом дану доживљава два дана. Али, током тих поука у шетњи поред језера, они су се, бежећи од радозналих погледа и кријући своју заједничку брзину као тајну, постепено зближили. Она му је повремено бацала одсјај свог прстена у очи, а он је помишљао гледајући је има ли она као неке грешнице на фрескама уместо брадавица на сисама два уврнута крмећа репића. Леандер дотле није много знао о женама, а ни о себи. Знао је да с винима треба поступати као са женом: другачије лети, а другачије зими; знао је још да се снажна вина лети, а слаба зими претачу. То је све што је из породичних разговора Леандер знао о женама, али девојка без прста прстењака привлачила га је. Негде га је чекала тих дана његова fabula rasa, његова „празна прича“ и вапила да се у њу најзад Леандер усели.
Кроз Охридско језеро тече река Дрим половећи га. Једне вечери Деспина и Леандер ставише у чамац рибарску мрежу и отиснуше се кроз језеро реком која их је у зору избацила на другу страну воде. Те ноћи су у чамцу на тој двострукој води, покривени мрежом, први пут легли заједно.
Али, Леандру се догодило да је сатима унапред знао све што ће се збити и да је у тренутку када се његово очекивање обистинило био бржи од своје сапутнице толико да нису стигли ни да се дотакну. Његов ритам био је ипак сасвим другачији од њеног и он се први пут суочио са страшном коби која је лежала на дну његове тајне врлине. Нису се уопште могли сложити ни потом и Леандер је, као да икром мрести језеро и реку у њему, и потоњих ноћи пунио мрежу под собом уместо жену.
Последње вечери Деспина је у манастиру Св. Наума купила две свеће. Једну од њих дала је Леандру, а другу је задржала у својој бошчи. Као и обично, отиснули су се низ реку кроз језеро и Леандер је покушао још једном. Последњи пут. Када ни тад није успело, јер се просуо пре но што је додирнуо девојку, Деспина му је дала да је раздевичи свећом. Потом је, негде већ пред зору, узела весло и притерала чамац уз велико жало пред Богородицом захумском, пред манастир српских деспота, до којег се може доћи само водом. Ту је ону другу, своју свећу упалила, пружила је Леандру, пољубила га и оставила га у манастиру, а сама је одвеслала низ Дрим.
Избезумљени и уморни, растали су се заувек убеђени да додир међу њима није могућ. Када се Леандер искрцао са свећом у руци, било је јутрење при крају. Још пре но што је ушао у цркву, приметио је да је у манастиру био у току обред сахрањивања једне иконе. Била је прастара, из Пелагоније, и пре но што су је положили у гроб и прелили вином, Леандер је доспео да види икону. На њој су били представљени Богородица како доји младенца и један човек са брадом — у ствари свети Јован Крститељ — како стоји поред њих. Детету је с ножице пала сандала и човек поред жене прихватио је ремен да га намакне на пету детета; дете је, осетивши изненадни додир, угризло матер за сису, она је опет, схвативши шта се догодило, погледала у правцу човека који је сандалу намештао.
Тако се круг затворио и непрекидна линија постојала је између човека, његове руке, детиње пете, дојке женине и њеног погледа, који се враћао на човека. Та линија, коју је Леандер обухватио погледом пре но што је икону засула земља, личила је на једино слово које је научио, на слово Θ (тета), и он је, видевши је, помислио:
— Дакле, ипак је додир могућ!
Потом је отишао у манастир и закалуђерио се.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ



ПРИЧА СЛУШКИЊЕ СЕЛЕНЕ
Као што рекох, та друга жена била је госпођица Анастасија, старија сестра госпође Катене. Њену слику си видела у врху степеништа на десној страни. Господар Медош, отац Тимотејев, није одолео чарима те лепотице, која је спавала у својој враној коси као у црној постељи...
По свему судећи постојао је тајни начин споразумевања између господара Медоша и његове свастике преко јела која су служена за вечеру. Анастасија је наређивала сваки дан шта ће се кувати и та јела која сам готовила под њеном будном пажњом, била су нешто као љубавно обећање шта ће се те вечери, ако господин Медош дође, одиграти у Анастасијиној постељи. Тешко је рећи, али се могло наслутити да је једну врсту уживања значила чорба од пива с мирођијом, другу зец у умокцу од рибизле, а неку трећу вино зачињено воћем. Вечере су у ствари биле нешто као љубавна писма. Очи господара Медоша нарочито би заблистале ако бих по налогу госпођице Анастасије на сто изнела шкољке St. Jacques готовљене са печуркама. Шта се после тих вечера догађало у Анастасијиној ложници, ја нисам могла погодити, али Катена је била очајна, оседела је за једну ноћ од љубоморе, тако је седа и портретисана у часу кад је већ носила Тимотеја...
Али, човек у сновима гази по блату тачно колико и на јави гази по блату. Када је дошло време, господар Медош је послао жену да се породи у Сарајеву, где је у то време живео њен отац. Пошто се Тимотеј родио и пошто се госпођа Катена вратила ложници свог мужа, могло се очекивати да ће његова страст за свастику минути као толике друге страсти у животима људи. Али, веза између господара Медоша и његове свастике Анастасије није се прекинула.
Госпођа Катена била је снажна и енергична жена. Одлучила је да предузме одсудне кораке и да брани своју породицу. Једне вечери када је Анастасија наручила шкољке St. Jacques са печурком не знајући да господин Медош неће бити у Котору, госпођа Катена је на сто изнела уместо шкољки кутију са мужевљевим породичним пиштољима. Напунила их је и отворено рекла сестри да бира. Или ће сместа, још исте ноћи напустити Котор заувек и оставити њену породицу на миру, или ће у зору изаћи на двобој пиштољима. То одавно више није била мода ни у моје време, а некмоли у њихово, ти двобоји, ни међу мушкима.
Госпођа Катена међутим, била је решила да ту ствар раскрсти у двобоју са рођеном сестром...
Анастасија је посматрала Катену својим лепим непомичним очима и тихо упитала:
— Зашто у зору?
А затим гласно додала:
— Узимај пиштоље и одмах да си сишла на обалу!
Ја сам тада већ служила Анастасију и мимо своје воље сам присуствовала.
Кроз „Врата од смећа“ спустисмо се на море. Једну стару сабљу, коју сам морала узети из куће, са зида, забодосмо између два камена на обали и о њу окачисмо фењер. Дувао је југо, ребрасти ветар хладно-врео и двапут гасио огањ. Ништа се није видело ни чуло од кише и таласа. Узеле су пиштоље, окренуле се леђима једна другој и фењеру, а ја сам била приморана да бројим док нису начиниле десет корачаја. Имале су право на два наизменична хица. Прво је пуцала госпођа Катена и промашила.
— Сада добро циљај, јер следећи пут нећу те промашити — довикнула је сестри кроз ветар. Тада се Анастасија усправила свом висином, лагано окренула цев свог оружја ка себи. Стајала је тако тренутак, онда је пољубила свој пиштољ у отвор и пуцала у сестру. Убила ју је на месту. Кроз онај пољубац.
Догађај је заташкан као да се десила несрећа. Тело смо пренеле у кућу, рекле смо да је пиштољ опалио док је госпођа чистила старо мужевљево оружје. Није потребно да причам како је господар Медош то поднео. Није спрва знао где су му уста. Најзад је одмахнуо руком и рекао:
— Деликт извршен док дува југо чак и суд кажњава упола блажом казном.
Ваљда је сањао да је млад, шта ли, легао је на руду и помирио се са свастиком. А шта је могао? Ћутали смо и он и ја због детета. Јер, дете је после Катенине смрти прихватила сестра покојнице и остала да живи у кући Враћена. Она је одгајила Тимотеја. Када су се одселили из Котора, госпођица Анастасија вратила се свом оцу и одвела дечака собом. Била му је као мати. Живели су заједно у Италији све док дечак није поодрастао и док га господар Медош није узео себи у Београд. Тимотеј је тај растанак тешко поднео и мислим да пати због тога још увек...
Кажу — завршила је стара слушкиња своју причу — да се мржње живих претварају у љубави умрлих, а мржње покојника у љубав живих. Ја не знам. Но знам да за срећу треба бити обдарен, треба имати слуха за срећу као за песму или игру. Зато мислим да је срећа наследна и може се завештати.
— Није тачно — одбрусих — срећа се не наслеђује, она се зида; цигла по цигла. Уосталом, важније је како изгледаш, него да ли си срећна...

СТРАНИЦЕ ИСЦЕПЉЕНЕ ИЗ ЈЕДНЕ КЊИГЕ

Драга Ево,
најзад после годину дана, да ти се јавим. Сигурно ти је било јасно да нисам била у Паризу. Десила ми се невероватна ствар. Маја прошле године нашла сам у поштанском сандучету у Rue des Filles du Calvaire из новина исечен оглас. У њему је писало:

ТРАЖИ СЕ ЦРНОМАЊАСТА
НАСТАВНИЦА МУЗИКЕ (ГИТАРЕ)
Пожељна спрема: висина око 1.70,
обим груди и кукова приближно једнак.

Уз невероватни оглас ишла је адреса на коју се треба јавити. И број телефона.
— Gare Montparnasse — закључила сам, Састављач огласа је становао у шестом арондисману. Тада још ништа нисам слутила. Али, ти знаш, то ми је била година у којој сам волела само оно што је најслађе, мушке парфеме „Van Cleef“, у јесен лепљиво грожђе и с пролећа трешње које су начеле птице. Умела сам већ од јануара да хватам испуштене ствари у лету пре но што падну и била срећна што сам најзад порасла и што могу да се јебем.
Ставила сам махинално цедуљицу у џеп, као обично узела своју гитару и сишла низ степениште. Нешто ме је копкало. Ја сам црномањаста, одговарајућег раста и осталих особености назначених у огласу. Ти већ знаш да сам неотпорна на огласе. Уз то, моја мишоловка је увек била бржа од мене. И сада, она је већ знала. Као увек, знала је све пре мене. Унапред.
Било је јутро. Када сам отворила капију, пред кућом више није било улице. Од Зимског циркуса ка Сени текла је магла подељена свом дужином на сеновиту и светлу страну. Моја улица нестајала је, а из магле рађајући се, сунце је тог јутра прошло сва годишња доба.
У том тренутку из магле изрони аутобус 96. Полако се кретао ка својој постаји смештеној пред мојом кућом. На возилу су дуж целе бочне стране биле исписане станице:

PORTE DES LILAS — PYRENEES — REPUBLIQUE — FILLES DU CALVAIRE — TURENNE — HOTEL DE VILLE — ST. MICHEL — GARE MONTPARNASSE.

Аутобус се заустави преда мном и врата се на њему лагано отворише. Као да ме мами. Изазов је био неодољив. Ушла сам у возило и отишла на Montparnasse право на адресу дату у новинама. Тако је почео мој „Пут у високе траве“, ако се сећаш Реноарове слике.
На вратима није стајало никакво име, али имена није било ни у огласу — само адреса и број телефона. Отворио ми је врата младић моје висине отприлике. Једва сам га познала. Бледило на његовом лицу некако је изгледало бар четири-пет поколења старо. И у том бледилу лебдело је нешто као ожиљак. Али одмах сам знала да је то он. Мој љубавник са белога бика. После толико година потписао се опет на мени оним својим осмехом који може да опрљи. Тимотеј са златном брадом као узбраном с чокота. У први мах хтела сам да изађем из стана, али то нисам учинила, јер се он ниједног тренутка није понашао као да се знамо од пре. Понашао се као да ме није учио како се гата гледањем у кривак. Понашао се и изгледао на тренутке као неко други. Чак ме је веома учтиво упитао како се зовем и потом се држао као да то име никада раније није чуо. То је било тако уверљиво да нисам отишла.
— Ви сте наставница? — упитао је и пропустио ме да уђем. Од њега ме запљуснуше неки непознати, пријатни мирис, као на шафран, можда мало пресладак, густ као уље. То није био „Azzaro“ — Eau de toilette који је некада стављао... Извео ме је на средину једне простране одаје и одмерио од главе до пете као да ме види први пут.
— Изгледа да ћете одговарати — процедио је замишљено — боја ваше косе је права?
— Шта фали мојој коси? То је природна црна коса. Белгијско црно... Зар није то био услов у вашем неучтивом огласу? — почех и ја да улазим у ту игру као да се раније нисмо волели чим падне киша.
Али, ти знаш, Ево, да се мени коса уковрџа кад год сам откачена или заљубљена, а да се исправи и опусти кад пишам на коприве. Погледала сам се летимично у најближе огледало и видела да ми је на глави афро. Била сам у пуном замаху. Казала сам колико тражим од лекције и додала да ћу после петог часа, ако не буде напретка, прекинути наставу. Затим сам га посадила на канабе до себе, ударила један акорд и почела:
— Пре но што пређемо на учење, казаћу вам шта ваља знати о прстима док се свира. Десни палац то сте ви, а леви палац ваша љубав. Остали прсти — то је свет око вас. Два средња прста означавају — десни вашег пријатеља, леви непријатеља, прстењак означава вашег оца, леви домали вашу матер, мали прсти децу, мушку и женску, а кажипрст претке... Мислите понекад на то док будете свирали.
— Ако је тако — закључи он — на гитари музику из жица извлачи моја лева рука, а то ће, према вашој причици, значити да је стварају моја љубавница, моја мати, мој непријатељ, моја баба и моја будућа кћи, ако је будем заслужио. Укратко, женска свирка, поготову ако ми је главни непријатељ однекуд такође женско чељаде. А ви — преузе он на трен улогу наставника — када озледите прст мислите на ово што мени говорите. Немојте сматрати да се та озледа односи на вас. Озледе на прстима најављују болести и угроженост ваших ближњих или оних других, који вас мрзе...
После овог његовог испада брзо пређох на час говорећи му „ви“, као и он мени. Показала сам распоред прстију за почетни акорд и он је лако учио. Али десна рука му није додирнула жице. Ни тог ни наредних часова. Знао је напамет распоред прстију леве руке и почео је веома тачно и увежбано да изводи прву мелодију коју сам му задала, али и даље, упркос мојим захтевима, није користио десну руку. Били су то добро плаћени неми часови музике. Тада сам закључила да мој parfum sprey „Molineux“ није на сигурним ногама у присуству оног мени непознатог мириса који је он сада носио. Једног од следећих дана узела сам „Paco Rabanne“ — La Nuit, eau de Parfum.
— Зашто не почнемо и са десном руком? — упитала сам га — подсећам вас да је сутра пети час. И ја ћу вас напустити ако наставимо са овом мутавом свирком.
— Али, за име божје, како сте то одевени? — пресече ме он незадовољно уставши. Не могу да учим гледајући вас у таквој одећи...
Била сам запањена. Узео ме је за руку као да води малу девојчицу и сишли смо на улицу где смо обишли два-три бутика. Са невероватном спретношћу и непогрешивим укусом купио ми је дивну сукњу и кариране чарапе с истом таквом шкотском капом која је на врху имала пунђу, затим огртач с два лица и кошуљу под емајлираним дугмићима. Још ту у радњи нагнао ме је да све то обучем. Модискињама је наредио да моје управо скинуте хаљине ставе у једну кесу и да баце. Све моје негодовање било је обезоружано једним погледом у огледало.
— Тако, сад можемо да наставимо час — рекао је задовољно и вратили смо се у његов стан.
На овом месту морам да кажем да сам већ увелико била уплашена што се он упорно правио као да се никада раније нисмо видели. Узела сам своју гитару и села да наставимо са часом, али се он није као обично прихватио свог инструмента. Изненада ми је пришао с леђа, загрлио ме и кад сам хтела да се отмем из наручја, ударио је први акорд на мојој гитари држећи ме и даље у загрљају. Акорд је био кристално јасан, десна рука је обављала свој посао без грешке и он је тихо, промукло запевао неку старинску песму. Између сваке две речи пољубио би ме у врат и ја сам дубоко удахнула онај његов необичан парфем који никада ни код кога нисам раније осетила. Само, речи нису биле француске, него на неком чудном, мени непознатом језику:

У кошуљи тихој сутрашњих покрета
Недвизим
Прикучих се очима сиса твојих
Да срце ми окрме...

— Јесу ли то српске речи? — упитах га.
— Нису — одговори ми он — откуд вам та мисао?
У средини песме је прекинуо свирку и лагано почео да ме свлачи. Најпре капу и ципеле, затим ми скида прстење и појас са копчом од седефа. Потом ми кроз кошуљу раскопчава грудњак. Тада ја почињем њега да скидам. Уздрхталих прстију кидам са њега кошуљу и када стижем до краја, када смо обоје наги, он ме баца на постељу, седа крај мене, високо у вис диже ногу и једну за другом навлачи себи моје свилене кариране чарапе. На свој ужас одмах примећујем да му те моје управо смакнуте чарапе стоје боље но мени, а затим то исто морам да закључим и за своју нову сукњу и за своју кошуљу на њему. Савршено одевен у одећу коју је малочас купио мени, он спушта руке низ кукове, обува моје ципеле, чешља се мојим чешљем, ставља на брзину моју капу с пунђом и моје црвенило на усне и силази журно у град...
Остала сам без речи и без одеће, сама у стану и имала два решења — или да кренем у његовом мушком оделу, или да га чекам. Тада ми је пало на ум да потражим има ли женске гардеробе у стану. У једној шкрињи нашла сам дивну старинску женску кошуљу прошарану срмом. Са монограмом „А“ на оковратнику. И сукњу на шнирање. У порубу сукње нашла сам извезено „Roma“. Стара одећа била је допремљена из Италије. Све то читаву вечност није било коришћено, али шта мари, помислих. Добро ми је пристајало, обукла сам се и сишла на улицу. Он је седео у оближњем ресторану и уз гушчију паштету пио „Sotem“. Чим ме је угледао, очи му синуше, он устаде, пољуби ме страсније но што би ишло да се две повисоке девојке увече љубе на улици. У том пољупцу моје руменило за усне чудно замириса на његовим устима и ми се ужурбано вратисмо у његов стан.
— Дивно ти пристаје одећа моје тетке — прошапута и поче још на степеништу да ме раскопчава. Нисмо ни врата закључали, био је на мени прав као скакач у воду, склопљених дланова над мојом главом и састављених и испружених стопала. Прав као копље чији лет ће га надживети. Ништа даље не памтим...
Своје најлепше тренутке човек заборавља најбрже. После магновења врхунске остварености, оргазма или опчињујућег сна, долази заборав, амнезија, брисање сећања. Јер у часу најлепших снова, у часу врхунског стваралачког чина — зачећа детета, људско биће се на лествици живота пење за трен на неколико степена изнад себе, али ту не може дуго да опстане и при паду у јаву мора брзо да заборави те часове просветљености. Током живота често смо у рају, али од тога памтимо само изгон...