Erotske priče

First topic message reminder :



 Sava Damjanov
PREOBRAŽAJI


Tanji, u ime Onog preobražaja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Bio sam princeza, lepa razuzdana Princeza koja je svake noći začinjala čedo sa stotinak svojih ljubavnika. Bio sam telo, Telo koje osluškuje samo glas svog srca, Telo koje oseća i prati samo tamni ritam svoje podsvesti. I bio sam majka, Majka praroditeljka svetova, Majka i rođenog i nerođenog deteta, Deteta koje sam bio Ja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Neko je ulazio u mene, neko je bolno osvajao moju utrobu, neko je prosipao svoje hladno seme koje mi je darivalo strepnju, nemoć, užitak. Neko je ostavljao svoj demonski trag u meni, neko se hranio mojim mesom, neko je svojim prstima, svojim zubima, svojim jezikom ispisivao nepoznata slova, nepoznate reči na mojoj koži, na mojim leđima. Neko je ostavljao tajanstvenu poruku onima koji će doći posle. Neko je iskonskim proročkim znakovljem progovarao o meni, o tome Gde se krijem, Šta mi je suština i Ko sam, zapravo, ja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Zvali su me Prvom i poslednjom, zvali su me Kurvom i sveticom, zvali su me belom neshvatljivom tišinom. Zvali su me palom dušom, koja je izgubila prvobitnu dvopolnost; dušom koja je bludničila i podavala se svakom; dušom koja je napuštajući jednog ljubavnika odmah hitala drugom, da ga u njegovoj postelji služi kao istinskog Gospodara. Zvali su me Onom koja nema svog pravog Muža da je voli, neguje i poštuje, Onom koju svi izdaju i svi su joj neverni, Onom koja uvek na kraju ostaje sama – udovica čiju duboku patnju ne želi da oslušne niko...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Dečak ili devojčica, ne znam, ali znam da sam svoje devičanstvo prodao prvom ko mi je ponudio željenu cenu. Dečak ih devojčica, ne znam, ah znam da sam ubrzo postao nadaleko poznat po svojoj razvratnosti i da me je stoga kupio neko veoma moćan. Dečak ili devojčica, ne znam, ali sam tom Moćniku postao rob: činio je sa mnom sve što je poželeo, oplodio mi je usta (verujući da je to deo drevnog šamanskog rituala), davao me je svojim prijateljima koji su strasno uživali u mojim telesnim dražima i mojoj beskrajnoj veštini da drugim telima podarim zadovoljstvo...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Sićušno, malo stvorenje što se instinktom životinje parilo sa bilo kim ko je to hteo ili zahtevao od njega: da, upravo tako – sićušno malo stvorenje koje se parilo, a ne „vodilo ljubav“ ili „odlazilo s nekim u krevet“. Sićušno malo stvorenje čiji su udovi bili sitniji od Udova koji su prodirah u njegovo telo, od Udova koji su ga razarali, od Udova koji su tako nemilosrdno sa njim izvodili iskonsku Igru. Sićušno malo stvorenje koje je, ipak, zaista čeznulo da bude pokidano, raskomadano, uništeno: takva mogućnost uzbuđivala je to stvorenje do bezumlja...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, bleštava nesreća koja je tražila drugu nesreću, pošto je osećala da dve nesreće čine jednu Sreću: kao u matematici gde minus i minus daju plus, kao u stapanju boja kad žuta i crvena daju narandžastu; kao u Ljubavi, uostalom. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti potpuno svestan svoje dramatične telesnosti i tu dramu uistinu živi. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti večno zapitan, večno u traganju za Nečim, u večnom Nemiru...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Bio sam sopstveni muž i sopstvena žena u isti mah, voleo sam samog sebe i voleo sam se sa samim sobom. Bio sam strastveni poklonik vlastitih dojki, iz kojih je teklo mleko namenjeno novorođenčadi što sam ih napravio sa samim sobom: napravio sam ih u grčevitom zagrljaju sa samim sobom, u zanosu koji se – možda – može porediti sa ljubavnim zanosom bogova. Bio sam ljubavnik koji je poljupcima pokrivao sve otvore svog tela, i ne samo otvore nego i njegove ostale delove...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Ako bi me moja ženska priroda ljubomorno upitala zašto mnogo više volim onu mušku, odgovarao bih joj: „A zašto tebe ne volim kao što volim muškarca u (i na) sebi?“ Ako bi me to isto zapitala moja muška priroda, naime, zašto više volim onu žensku, dobijala je identičan odgovor. Ako bi me, pak, neko pitao ko mi je suprug, odgovarao bih mu da je moj suprug zapravo moja supruga i da stvarajući potomstvo činimo ono što je činio sam Bog. Ako bi neko zatražio da pojasnim to, govorio sam da je božja priroda (na ma kojeg se Boga ovo odnosilo) u biti hermafroditska, da sadrži i muški i ženski princip, pa je stoga u jednom specifičnom teološko-erotskom smislu samodovoljna i samostvarajuća...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Jedanput sam imao ljubavnika, drugi put ljubavnicu; nisam morao da ih imam, a mogao sam ih imati još više. Jedanput je moje srce bilo ranjeno: bol koji sami sebi nanosimo ranjava više od onoga koji nam nanose drugi, a ovaj moj – naravno naneo sam sebi ja lično, ulazeći svojim muškim delom duboko u matericu mog ženskog dela, pri čemu je taj surovi ples ovaj put trajao satima. Jedanput je moj ženski deo odbio da vodi ljubav i to me je (tj. moj muški deo) bacilo u depresiju koja bi se možda završila samoubistvom da se tome nije protivio upravo njen krivac – moj ženski deo. Jedanput sam poželeo da se razdvojimo, da živimo kao svi drugi ljudi sa identitetom pola, ali je taj rastanak onemogućila Ljubav, Ljubav koja nas je sjedinjavala onako kako nikada, čak ni u bajci, nisu bili sjedinjeni neki ljubavnici: verno, do groba, ah i večno, u grobu i na onom svetu...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Slušao sam majčino srce dok sam spokojno počivao u njenoj utrobi, dok sam zaštićen plivao u njenim toplim sokovima. Slušao sam buđenje svojih čula, dodirivao i milovao sve ono na meni i oko mene što mi je donosilo fizičku radost, gutao sam tečnost iz koje sam nastao i koja je sada za mene predstavljala najuzvišeniju slast. Slušao sam zvuke koji su značili da moj otac uzima moju majku: ti zvuči kao da su uzimali i mene, ti zvuči kao da su i mene punili onim vrelim, pulsirajućim mesom koje je tako moćno ispunjavalo moju majku iznutra...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Sklupčani embrion koji se zadovoljava samim sobom, ali i telesnim dodirima, telesnim drhtajima svoga oca i svoje majke: svaki njihov orgazmički grč bio je i moj, svaki njihov uzdah strasti takođe je bio i moj, sva energija koju je emitovao njihov divlji eros bila je energija koja je i u meni stvarala doduše još nedozrelu, neartikulisanu, nesvesnu – ali ipak takođe snagu divljeg erosa. Sklupčani embrion, još nerođeno stvorenje, maleno biće koje u majčinoj utrobi sisa prst, samo je divlji eros doživljavalo kao istinski eros, osetivši da je njegov vrhunac, njegov čudni smisao upravo u neobuzdanosti, preterivanju, animalnosti: ako nas Ljubav čini ravnim bogovima, rekao bi sklupčani embrion svojim nemuštim jezikom, onda nas telesnost na jedan sakralni način vraća našim korenima, našim arhetipovima...
*
...Bio sam zatočenik sna, bio sam ameba. Živeo sam u vodi, živeo sam nestvarno, živeo sam životom bespolnog organizma, živeo sam za onaj čas kada ću se susresti sa drugim entitetom i spojiti u potpunosti, živeo sam za to pretapanje kada postajemo novo, jedinstveno telo i novo, jedinstveno biće. Živeo sam nesvestan da je to zapravo savršenstvo, živeo sam nesvestan da je savršenstvo i posedovanje promenljivog oblika tela, živeo sam nesvestan da savršenstvo predstavlja i mogućnost razmnožavanja prostom deobom, kada se iz jednog preobraziš u Dva. Živeo sam nesvestan da je svako razmnožavanje na izvestan način erotski čin, živeo sam nesvestan da imam moći koje nemaju ni najrazvijenija božja stvorenja. Živeo sam i jednostavno plutao, nošen vodenim strujama i svojim mutnim nagonima...
...Bio sam zatočenik sna, bio sam Biće Ništavila. Ili sam bio Ništavilo samo: sastojao sam se od Mraka, bio sam prvobitni Haos, bio sam Nebiće koje će u kosmološkoj erotskoj Igri Stvaranja začeti beskrajne svetove i bezbrojna bića tih svetova, a ova će – opet – u odrazu moje prvobitne igre ponavljati svoje (beskrajne, bezbrojne) oblike erotske igre i istovetnog stvaranja...

МИЛОРАД ПАВИЋ
ДЕВЕТ КИША

Две жене и један млади човек путују. Он носи „рејбан“ наочаре, а испод огромне црно-беле џелабе има само опасач и парфем „Tabac“. На раменима прти ваљкасти дрвени ковчег снабдевен с три дршке начињене од бродског ужета. На ковчегу је урезан неки запис и ударена су по њему два оловна печата. Један печат носи жиг троугла, а други звезду у кругу. Жене прте наизменично уместо путне торбе кожну канту за заливање цвећа. У њој су смештене њихове различите потрепштине, велики број штапића за шминкање лица, руку и ногу, као и једно огњило. Млађој су стопала у сандалама веома лепо украшена црвеним и белим бојама које су такође узете из торбе.
Чим падну на конак (увек изнајмљују собе са огромном постељом), младић као узглавље баца ковчег на кревет и прилеже, а жене одлазе у купатило. Вечерас, старија од њих веома пажљиво разодева млађу, приправља јој купку и сунђером из торбе почиње да је мије. Потом је намирише, чешља и пажљиво јој шминка усне, очи, и брадавице на прсима. Све то жена која би могла да јој буде мајка, али и старија сестра, ради са неизмерном и нескривеном љубављу. Када је то завршено, млађа одлази у постељу, где је чека младић с ковчегом под главом, а старија узима штапиће и седа на простирку крај постеље.
Оно двоје у постељи не обраћају пажњу на њу и почињу да воде љубав. При томе заузимају положај који се на њиховом језику назива „трх“. Она га јаше окренута лицем ка његовим коленима. У њега гледају само њени лепо нашминкани табани; леви носи исцртано сазвежђе „Рака“, а десни сазвежђе „Близанаца44. У једном тренутку девојка покретом главе размиче своју дугу косу и тако се види да јој низ леђа све до испод струка тече неки запис. Дуж њене кичме калиграфски су исписани стихови и млади човек то сриче. Он чита стихове са њене коже не прекидајући да с њом води љубав:

Ако вас оставим за собом,
недостајаћете ми.
О, зашто нисте дршка брезовог лука
који на пут носим са собом?

При читању, он вуче штапићем за шминку низ њену кожу и сваки пут када дође до краја стиха, до места где се стих испод њенога струка завршава дотичући облине, она сврши онако с њиме у себи, иако покрете у тој љубавној игри своде на најмању могућу меру. За то време, штапиће и боје приправља друга жена и држи их услужно на једној шкољци клечећи на поду крај постеље. И тада млади човек и даље водећи љубав са девојком над собом каже:
— Сада буди мирна! ко последњи крене не значи да ће последњи стићи!
И он почиње, калиграфски да исписује низ њена леђа стихове који су наставак песме већ делом забележене на кожи девојке. То иде споро и он једва успева да упише три нова стиха у њену кожу током вечери и током љубавног чина.
Потом млади човек одлаже штапиће и боје, прекида са калиграфским радом и каже:
— Седам стихова је довољно. То је као седам киша. Мораш да се пазиш, јер ћеш се разболети ако више од седам пута свршиш у једној ноћи. И тада снажним покретом тела испаљује у њу семе које са силином излеће на њена уста у виду крика. Све је завршено и све троје се сваљују у дубок сан који је истоветан у сваком од њих и запрема целу собу као да је просторија напуњена водом. Тај сан обухвата и запремину ковчега под њиховим главама.
Ујутру, све троје настављају пут са својим пртљагом и кожном торбом у виду канте за заливање цвећа. Али, увече, кад падну на конак, улоге се мењају. Млада жена са стиховима на леђима пажљиво сунђером пере и умива старију. Затим је шминка прутићима и бојама из кожне торбе, чешља је и најзад нестрпљивим потезима табане жене исцртава онако како се при гатању исцртава длан. Затим устрептало чита будућност из тих табана. Застрашена оним што је прочитала одлази у један угао собе и из њега као нека шћућурена зверка са огромном мржњом гледа на оно што ће се у постељи догодити те вечери. А дотле на постељи лежи млади човек са ковчегом под главом. Он чека. На себи има само опасач и кап мириса „Tabac“. И на мишици ударен печат попут оних којим се мухурлеишу говеда. Исти као један од два печата на ковчегу. То је жиг у виду троугла.
Старија жена из торбе од коже вади мајушно огледало с вратанцима у кованом гвожђу. Откључава вратанца и огледа се у стаклу до којег само њене очи имају приступ. Задовољна бојом својих усана које сада имају преливе њене риђе косе, закључава огледало и одлази у постељу.
Млади човек се жудно баца на њу. Старија жена и он се воле у ритму песме коју девојка у углу собе познаје. У ритму њихових љубавних удара девојка у свом ћошку тихо и дрхтаво певуши стихове који јој теку низ леђа као киша. Затим она на огњилу усијава печат и њиме жигоше знаком звезде у кругу руку жене што грли човека на себи. Чује се крик загушен пољупцем...
*
Понекад када накратко две жене остану саме у изнајмљеној соби, млађа пада лицем на постељу, а старија ужурбано повлачи жутим штапићем низ њена леђа читајући стихове, док зеленим прати запис на сандуку.
— Је ли све тачно преписао? — усплахирено пита млађа старију — ја не могу да прочитам шта ми пише на леђима. Осећам те стихове као кишу на кожи.
— Да. До сада је све тачно преписао! Седам стихова. Још су остала два — одлучује с олакшањем старија да каже пре но што се младић враћа у собу.
*
Следеће или неке од наредних вечери две жене опет мењају улоге. Опет је млађа опремљена за вођење љубави, опет јаше свог љубавника на исти начин држећи се за његова колена, а он наставља читање и исписивање калиграфских писмена низ њена плећа и сапи. Сада су ту најзад свих девет стихова и песма која тече низ леђа девојке је завршена. Она гласи:

Ако вас оставим за собом,
недостајаћете ми.
О, зашто нисте дршка брезовог лука
који на пут носим са собом?
Ако ја останем иза вас,
тада ћу патити
у јаду ишчекивања...
Радије бих био лук
Који изјутра носите у лов.

Пошто је исписан последњи, девети стих, који тече низ кичму младе жене они изнемогли све троје падају у сан. И не буде се чак ни када по уснулој кући промаје лупају вратима избацујући кључеве из брава као танад.
Али, ниједно од њих не заборавља да пре сна чврсто ухвати своју дршку на ковчегу. Спавају грчевито се држећи за свој део бродског ужета од којег су те дршке начињене и пазе да једно од њих не украде и не однесе то што се у ковчегу крије испод три печата.

ЉУБАВНА ПОУКА СА ОСТРВА ЛЕЗБОСА

— Ја знам Георгина, да ти вечерас не идеш у позориште као што говориш мами и тати. Ти идеш да водиш љубав. Кажи ми како то изгледа са мушкарцима?
— Не знам.
— Лажеш! Је л’ истина да њима између ногу расте маховина и из ње љубичаста печурка? И да жене када хоће да их воле, поједу ту печурку?
— Ћути, ти си, Анђела, дериште и немаш појма. Ни ти ни они балавци с којима после школе идеш на чај. Они још мисле да теби између ногу расте перје. Никакве вајде од њих. Уосталом, нису ти у томе уопште потребни мушкарци.
— Него шта?
— Ево ово је потребно — рече Георгина, отвори своју вечерњу торбицу у облику свиленог чајника и извади из ње мушки уд начињен од ружичастог каучука. Њиме замаха сестри испред носа и прошапута:
— Већ сам два пута саму себе раздевичила овим паламаром... Зове се Петкутин. Од њега мало крварим, али је слатко. И опет ћу... Али, ти се не разумеш у те ствари и боље би ти било да ми ушнираш корсет. Задоцнићу...
Такав разговор водиле су две сестре Шербан, једна од осам година и друга од петнаест, коју је слушкиња Домазета управо требало да одведе у позориште, да је у предворју сачека и после представе врати кући, пошто је Георгина била веома скупоцена госпођица.
Успут док су се возиле ка позоришту, слушкиња рече:
— Могу ли, госпођице Георгина, да вас нешто упитам?
— Сви вечерас нешто питају. А ја не волим запиткивања... Питај, али брзо.
— Шта се дешава тамо, унутра, у позоришту, док ја чекам напољу?
Домазета је била двадесетогодишња девојка брзих очију и лењих сиса, вране косе везане у чвор у који је задевала као украс бомбону у свиленом омоту.
— Зар ти, Домазета, никада ниси била у позоришту, мислим, никада ниси гледала неку представу?
— Нисам, зато и питам.
— Е, па позориште ти је таква кућа у којој свако вече један исти глумац умре. Такав понекад умре и по сто пута.
— Ви мене, госпођице Георгина, лажете. Зар је то могуће?
— Јесте, јер и позориште свако вече умире већ хиљадама година...
На овом месту могло би се рећи да је госпођица Георгина доиста понекад лагала. Али не своју слушкињу Домазету, него своју сестру. Додуше, није она ишла да се нађе са неким да би водила љубав, али је у позоришту очекивала да неког сретне. Господичић који је седео до ње те вечери имао је лепу, црну косу на којој се познавало куд је прошао чешаљ од козјег рога, јер се младић под том косом обилато знојио. Георгина га није видела први пут, иако с њиме досада није прозборила ни реч. Пре но што се светлост угасила он се Георгини насмешио кроз зној и пружио јој програм представе који се она није сетила да на улазу купи. Георгина захвали и рече:
— Приметила сам да у позоришту увек имате место до мене, како то?
— Једноставно. Мој собар увек чека пред продавницом карата да наиђе ваша пратиља, па он узме карту после ње, увек до вас.
— Довољно. Али зашто?
— Волим баш ово место у партеру.
— Ако га волите зашто се толико знојите? Да ли се увек толико знојите?
— Не, никад. Знојим се само у позоришту.
— Зар глумци толико утичу на вас?
— Не утичу глумци.
— Него ко? Глумице?
— Ви утичете на мене. Али, узгред буди речено, то није зној. То је моја сперма која ми у вашој близини избија на све поре тела.
— Шта је то сперма?
— Не знате шта је сперма? Заиста?
— Први пут чујем ту реч. Звучи као латински назив неке болести.
— То је грчка реч, није латинска.
— Откуд знате све то?
— Ја проучавам версификацију.
— Опет ми нудите нешто неразумљиво. Како се то преводи с латинског?
— Версификација је наука о грађењу стиха.
— Тако? Звучи учено и веома компликовано. Јесте ли добар стручњак у тој вашој области?
— Прилично добар. Бољег нећете лако наћи. И могу вам без по муке објаснити целу ту ствар о сперми. Али не овде. Сувише има света...
У том тренутку спушта се завеса и на позорници се указује шеталиште с редом клупа крај мора.
После првога чина, пошто је пала завеса и подигао се жамор у гледалишту, светла почеше полако да се пале, а младић који се још увек знојио, прошапута Георгини:
— Ја имам један предлог. После овог чина је одмор. Станујем у вили преко пута позоришта. То је она која има врт окружен гвозденим копљима и у врту црквицу. Сигурно сте је запазили долазећи овамо.
— Јесам.
— Дођите на шампањац и смокве, па ћу вам објаснити ствар са спермом.
— Не могу.
— Зашто?
— У предворју позоришта чека ме пратиља да ме врати кући. Она иста коју већ познаје ваш собар, како сте рекли.
— Али, ми ћемо се вратити у позориште пре почетка петог чина и ви ћете отићи кући после представе са вашом пратиљом ко што сте и дошли, а она неће ништа приметити, јер ћемо се искрасти на улаз за глумце и пре но што почне последњи чин вратити се истим путем натраг у позориште и сести опет овде на своја места.
— Опет не могу.
— ?
— Нисам удата.
— Какве то везе има са мојим предлогом?
— Има везе управо с тим предлогом. Нисам удата за вас. Да сам удата за вас, ја бих пошла у вашу кућу, али овако не могу. Тако каже мама.
— А да ли намеравате да се удате за неког другог?
— Не.
— Е, па онда нема никакве препреке. На имању имамо пароха, који ће откључати цркву и венчати нас пре но што уђете у моју кућу, ко што је венчао моје родитеље и моју бабу.
— И све то пре петог чина?
— Да. Све ће бити готово пре петог чина. Хајдемо, преклињем вас!
*
Напољу је тишина падала као магла. Простирала се пола метара изнад земље. Када уђоше у парк виле, угледаше рибњак. Лежао је као огледало изгубљено у трави и у њему се видео месец. Био је зелен. Изгледало је као да се удавио. Попут рупе у огледалу у рибњаку је лежало мајушно острвце. Уз рибњак је стајао парохов дом.
— Оче Григорије, нисте ваљда већ легли! Отворите, имамо лепу вест, биће венчања! Оче Григорије, отворите, ако сте будни! Ако нисте, пробудите се!
Георгина је слушала ове речи с чуђењем опажајући да језик њеног домаћина има рупе као швајцарски сир. Кад би му недостајала нека реч, господичић Кантемир, јер он се тако звао, без устезања је уметао да закрпи рупу одговарајућу француску реч. Његов говор изгледао је као енглески јорган у пачворку са свиленом француском поставом, која се провиди кроз рупе. Георгина је, међутим, ова запажања морала да напусти јер су се догађаји одједном почели одвијати неслућеном брзином. Не само отац Григорије, него и стара куварица Милина и собар Теодор, наочит момак, нађоше се свом домаћину и послодавцу на услузи, тако да се венчање обави по свим прописима, уписаше их у књиге, забравише цркву и уђоше у вилу где је пуцкетала ватра у огњишту и чекао постављен сто за једну особу, јер је млади господин Кантемир живео сам. Брзо додадоше још један прибор за младу, и пред њима се нађоше обећане смокве и чаше за пенушаво вино. Под једном сликом с мајмунима који се моле богу Сунца Ра, налазила се полица с грамофоном. Грамофон је имао златну шкољку и гомилу плоча са сликом пса који слуша. Почели су да играју „Лисичји кас“. Кад је дошао на ред „Пламени корак“ Кантемир пољуби Георгину. У устима она осети његов огроман, рупичаст језик с укусом шљиве. Георгина тада прекиде игру, застаде гледајући га у очи и рече одлучно:
— Морам нешто да ти кажем.
— Слушам.
— Мислим да ја нисам сасвим невина.
— Како то мислиш? Зар не знаш да ли си невина или ниси?
— Не знам — узврати она и дограби своју свилену торбицу и из ње извади мушки уд од ружичастог каучука.
— Мислим да сам се делимично раздевичила овим овде.
— Побогу Георгина, где си то чудо нашла?
— Није чудо. Зове се Петкутин и украла сам га. Моја тетка Исидора је лепотица и ја уживам да претурам по њеним стварима и бочицама с течношћу за прављење лепоте. Курац сам нашла у њеној фиоци с рубљем.
— Па сад то носиш и у позориште?
— Да. Кад год се на позорници деси нешто узбудљиво, ја га стегнем да нико не види...
На ове речи Кантемир прште у смех, загрли Георгину и поче да је свлачи с речима:
— Не брини лутко ништа, све ћемо то ми у три корака да средимо.
Тада он из њене торбице узе раж и намаза јој усне, а затим јој накарминиса брадавице на сисама.
— Тако, сад имаш дивне црвене очи као богиње — додаде он, а она расплете своју дугу косу и он је повали у тој коси као у постељи...
*
— Па то се све у ствари деси у трен ока, као нека експлозија — рече после свега Георгина — кладим се да смрт траје дуже!
Лежали су на леђима и зурили у таваницу.
— Једна царица, не знам која — шапутала је Георгина — рече да је таваница најлепши видик. То је тачно, али само док се води љубав. После је то тужан призор, чак иако на таваници има птица и цвећа као у кокошињцу, што је случај овде, код тебе... Ми смо сада млади брачни пар, зар не?
— Да.
— Видела сам толике парове који стално праве грешку до грешке. Све једну глупљу од друге. Како ми у браку да избегнемо такве глупости?
На те речи Кантемир узврати:
— Увек имај на уму да ја, твој муж, нисам крив за то што си ти женско. И све ће бити у реду...
Те речи Георгина није чула, јер је већ тонула у сан...
Као што је прва заспала, прва се и пробудила. Гледала га је. Био је огроман, леп и наг. Док је спавао дремљиви прсти су му милили по сопственом телу брзином старом неколико хиљада година. Биштао се у полусну и олизаним ноктима чешао и гребао жуљеве, покожицу младежа и уроженог ткива у неком атавистичком инстинктивном пориву прачовека који је док спава још ближи животињи него жени... Око његовог уда, при дну, био је црвени прстен. Георгина није могла закључити да ли је тај прстен од њенога ружа или од њене крви.
— Кантемире, Кантемире! закаснићемо у позориште! Можда се већ свршио пети чин!
— Ни говора — рече он будећи се — сада је тек почео трећи...
Он се сасвим расани, врати се из праисторије у садашњицу и наручи да нешто поједу. Када им је поново постављен сто и изнет обед, Георгина поче док су јели да непогрешиво погађа састав оброка и да с детињом радошћу наводи састојке:
— Три јајета, једно препеличје... першун, говедина... ватра од виновог прућа... вода морска... Сјајно... Замисли шта сам сањала.
— Кад?
— Малочас... Ја брзо сањам. Сањала сам да никако не могу да се удам и да немам дечка. А ја сам, ево и удата и имам тебе. Ко то сања у мени?
— Размисли! Или сањаш своје јучерашње снове, или си разменила снове с неким. Ако се сетиш ко би то могао да буде, довољно је да му се јавиш телефоном и паф! — све ће се вратити у нормалу.
Георгина устаде од стола, изађе у предсобље где је на једно женско седло био окачен телефон. Имао је дршку од зеленог камена, увек хладног. Она седе на седло, изабра број и рече у слушалицу:
— Слушај ме добро, сестрице. Видела сам у сну ону чајџиницу у коју ја не идем, а ти седиш са друштвом из школе. Прочитала сам у сну и наслов те чајџинице „Код плавог дима“. Ја тамо никад нисам била, а ти јеси. Дакле, слика и име те чајџинице може да се појави само у твом, не и у мом сну. И наравно да сам се сетила шта то значи. Одмах да си престала да ми шаљеш своје снове и да крадеш моје. Доста је било. Пребићу те чим се вратим...
И Георгина спусти слушалицу.
— Тако, то је сада решено — додаде она и упита Кантемира:
— Када ћеш ми рећи нешто из своје струке? Како се оно каже...
— Сперма?
— Али не, колико видим, више се не знојиш кад си крај мене. Оно друго. Знам да је нешто на латинском и у вези са стиховима.
— Версификација?
— Да!
— То је бар лако. Али мораш имати мало стрпљења, јер најпре иде теоријски увод, па тек потом практична настава.
— Ако мислиш да ме учиш како се састављају стихови, то не долази у обзир!
— Али не. Одабраћемо за пример стихове већ написане пре две и по хиљаде година, па нећеш морати да их ти пишеш. Написала их је једна жена. Била је лепа, живела је давно на једном чаробном острву које се зове Лезбос.
— Име јој је било Сапфа — допуни Георгина — видиш да знам.
— Она је измислила на грчком језику једну лепу строфу од четири стиха. Древни Грци су мерили растојање између Земље и небеских тела, мерили време и мерили трајање речи. Ово последње било им је важно због грађења стихова. Исто су тако вешто градили бродове као и песме. За основ су узимали правилну смену дугих и кратких слогова речи.
— Кантемире, то је све сувише замршено. Ако наставиш, опет ћу заспати, па ћемо закаснити у позориште... Ништа те не разумем.
— Све ћеш схватити, само буди још мало стрпљива. .. Гроздови од два или три дела речи, то јест, слога зову се стопе. Те стопе имале су своја имена, која лепо звуче и данас: на пример, дводелна стопа која има један дуги удар и затим један кратки, дакле наглашен па ненаглашен слог, звала се „трохеј“.
— Која реч је трохеј? Тата?
— Тачно. Хајдемо даље. Троделна стопа, која садржи један дуги и два кратка удара или један наглашен и два ненаглашена слога, носила је назив „дактил“.
— Кантемир!
— Одлично си схватила и није тешко... Сапфа је од тих стопа начинила чувену строфу која се и данас примењује у песништву и зове се по њој...
На овом месту Георгина прекиде предавање, устаде од стола и одведе Кантемира у постељу.
— Немамо толико времена за теорију — рече она.
— У праву си — сложи се он — практични део је и Сапфа остваривала у постељи. И тада јој Кантемир показа шта значи Сапфина строфа на делу: почео је с једним дугим, јаким ударом, који је Георгини изгледао као да јој досеже у подгрлац и затим с једним кратким, плитким уласком. То је поновио.
— То су ти два „трохеја“ — рече он и настави с једним дубоким јаким убодом и два кратка, подсетивши је да је то „дактил“.
— То је било лепо — прошапута она.
Потом уследише опет два „трохеја”, и тако је био приведен крају први стих. Све то поновише још два пута, нешто бржим ритмом, а затим Кантемир прошапута:
— На крају долази стих који се зове „адониј”.
Тада Георгина викну:
— Брзо ми дај један „дактил“! Њих највише волим!
И он изведе један дуги, дубок бод, па два брза кратка и најзад јој зададе један жесток и дуг убод који заврши плитким ударом. Тако је Георгина свршила, а тако се свршила и Сапфина строфа.
— Да ли сада схваташ шта нам Сапфа поручује у својим стиховима?
— Да! То је један савет како водити љубав. Љубавна лекција са острва Лезба. Заиста делује. Али, те стопе си овом приликом исписивао ти. А како је она као жена то чинила?
На то Кантемир рече:
Она је као јабука слатка
што се црвени на врху највише гране...
нису је заборавили,
него нису могли да је докуче...
— Уосталом — додаде он — Сапфа је имала на свом острву нешто као духовно училиште. Њој су долазиле са околних острва девојке да се образују, а потом би се враћале кући да се удају. Љубавне лекције са острва Лезба и Сапфине еротске строфе биле су њима намењене.
Тада Кантемир показа Георгини како да га појаше и да она изведе кореографију Сапфине строфе на њему. И Георгина, чије тело је боље памтило од ње саме, изведе с малим поправкама које је уносио Кантемир целу Сапфину строфу. То тело над Кантемиром говорило је све језике света и слатко шапутало прастару љубавну поуку:
poikilo thron athanat Aphrodita
pai dios doloploka, lissomai se
me m’asaisi med oniaisi damna
potnia thumon...
*
Мало уморни, очију окренутих у себе, опет су гледали у таваницу и опет Георгина постави једно од неизбежних питања:
— Кантемире, шта је љубав?
— Љубав је оно што смо малочас радили. Нешто што се свршава често докле год се двоје воле. Кад престану да се воле, њихова љубав престаје да се свршава често...
И Кантемир прште у смех. Међутим Георгина се није дала:
— Хоћу озбиљан одговор. И рећи ћу ти како ја мислим. Разлика између две жене може бити већа од разлике између жене и мушкарца. Од те разлике зависи да ли ће се у одређеном случају љубав родити или неће...
Али Кантемир ове речи није могао да чује, јер је задремао, а задремала је и Георгина.
Ноћ се отапала над њима, зелени дим се дизао кроз ноћ изнад Кантемирове куће и ишао преко реке некуда на ону страну вароши где су становали Георгинини родитељи и сестра Анђела. Када су се два дима помешала, Георгина се пренула с криком:
— Хеј, шта ми то радиш? Па ти си спавао у мени!? Како то може?
— Може — узврати Кантемир — мушкарци спавају најчешће с усправљеним удом. Ако су при том у некој лепој жени, као што је са мном вечерас случај, њено дисање док спава доноси им најлепше снове. Понекад тако доживе и ејакулацију у сну.
— Опет латински! Преведи ми!
— Касније, сад више немамо времена.
— Нисмо ваљда задоцнили? — врисну Георгина на шта Кантемир рече:
— Морамо натраг у позориште. Тамо управо почиње пети чин!
На брзину се обукоше и излетеше из виле. Напољу је владала тишина дубока као река По. Газећи кроз ту тишину као кроз воду вратише се у позориште. Пети чин се приводио крају.
Кад дворана заврши с пљескањем и глумци се поклонише последњи пут, Георгина и Кантемир похиташе ка излазу. Али, тамо нигде не нађоше Домазету, мада су забринуто загледали по великом предворју. Најзад се свет разиђе и они остадоше сами под огромним полијелејем који поче да се гаси. У дну просторије седела је на дивану нека старица с девојчицом од шест година. Када их угледа она устаде и приђе им водећи дете за руку.
— Хоћемо ли да кренемо кући, госпођице Георгина? — упита старица.
— Ко сте ви? Где је моја слушкиња Домазета?
— Зар ме не познајете? — узврати старица — ја сам Домазета. Само је време учинило своје... А ко је господин са вама?
— То је мој муж Кантемир. Хоћу да га представим мами и тати, па ће и он поћи с нама.
— Тешко да ћете моћи. Ваша госпођа мама умрла је већ шест година, а тата вам се упокојио наколико година пре маме. Она је још стигла да види своје прво унуче, а ваш господин тата није.
— Какво унуче, о чему говорите?
— О Маловразици, о овом детету овде: то је кћер ваше млађе сестре Анђеле.
Тада Маловразица удари Георгину ногом у цеваницу и рече:
— Крећи ти, лажљивице једна! Могла си бар да се јавиш, дропљо, да не бринемо толико...

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

ПРИЧА О ТРАВИ
У Египту постоје три чувене траве. Једна је она којом је плетено уже за шивење фараонове сунчеве барке, пошто се она не држи на клиновима, него на ужадима од траве „алфа“. Друга је трава за пушење којом се пуне наргиле, то јест водена лула. Трећа трава је предмет једног старог предања и биће то и овом приликом у овој причи.
У веку Ел Насир Мухамеда, чији отац је доведен у Каиро са Доње Волге, из Златне хорде, један од египатских калифа се прославио забранивши у свом двору и граду једење чувеног јела које се справља од траве зване „молохеја“. Предање о тој трави каже да је калифа имао веома лепу жену коју је много волео. По повратку из једног војног похода, опазио је да нешто у њеној љубави није као раније. Позвао је свог звездознанца и упитао га за савет.
— Њена будућност почиње раније него твоја — рекао је читач звезда. — Уз то — додао је — помириши њен пољубац. Можда ћеш у укусу њених усана осетити мирис неког туђег пољупца.
Калифа је пољубио своју жену и осетио у њеном пољупцу укус молохеје, млевене траве с белим луком што се служи са печеним голубом или зечетином. Како калифа није волео ово јело и знао је да се оно не справља у његовој кухињи, схватио је да и неко други сем њега оставља печате на уснама његове жене. Неко ко није стално у дворцу, него долази са стране. Позвао је слугу и наредио му да стане крај улаза у дворац са упаљеном свећом и да свакоме ко буде улазио наложи да дуне у пламен. Ко гасећи свећу замирише на молохеју биће доведен пред калифу. Тако је гласила наредба.
На тај начин откривена је један шваља и калифа је позвао свог звездознанца и поставио неумитно питање:
— Шта сад?
— Кад ловиш птицу, шта радиш? — узвратио је звездочатац.
— Затегнем склепу и чекам — рече калифа и настави да чека.
Једног поподнева по смрдљивој каирској жези појавио се у дворцу неки свирач и казивач прича за болесне који је радио у каирском „маристану“, болници за лечење очних бољки. Он је дунуо у свећу и тако угасио и свој и живот своје љубави. Његов дах мирисао је на молохеју.
Када је изведен пред калифу рекао је:
— Биље, животиње, звезде, природа, истину носе у себи и никад не лажу. Човек је једино створење које истину покушава да саопшти другима. Тако настаје лаж. Време и истина су две стране истог новчића, који има сталну вредност. Он је одлично платежно средство и њиме се одувек тргује. То је златник настао пре проналаска злата. Ти си калифо, открио истину натеравши ме да угасим једну сведу. Добио си златник истине, али њиме нећеш откупити своју срећу, јер је време те среће прошло...
А калифина жена суочена са смрћу свог љубавника рекла је да урежу у њену дрвену столицу за порођаје следеће рећи:
Седим на крају живота, на крају рата, на крају века и на крају љубави као усидрен чамац чији је власник умро, па нема ко да га одвеле и пусти низ матицу.
*
Одавно нема калифе, који је после овог случаја забранио да се молохеја једе у Каиру, одавно нема његове жене и њеног љубавника, али молохеја се једе и даље, а уз њу иде још увек прича о љубавницима које је одала трава. Та прича дође уз молохеју нешто као зрно бибера. Можда и нешто више од тога.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

„ШКОРПИЈА"
У времена и ва дни благоверних и свеблаго-нарочитих, христољубивих и самодржавних деспота Стефана и Грга, у месецу черешњаку, у Звижду, где се Дунав чује ноћу, а Месец никад не види, би затечен плавар Прохор Гомац како обљубљује кћер Чељадина Авранезовића, а на уду му огроман прстен печатњак са словом „Г“. За казну ударише му у нос ко крмку тај исти прстен место брњице да више не саблажњује женскиње. Узеше му чакшире и ловачки нож с дршком од зечје ноге и голог најурише из села.
— Колико пута си била с њиме? — питао ју је после брижно отац. Кћи Чељадина Авранезовића, Филипа којој је Гомац био први и последњи, како је веровала, слага да је било само једном. А било је два пута.
Први пут, једног јутра Прохор је упита пролазећи:
— Умеш ли да музеш козе?
— Умем — рече одважно Филипа.
— А јеси ли музла и јарце?
На то Филипа обори очи и климну потврдно главом.
— А човека још ниси?
Филипа одречно заврте главом.
— А би ли мене помузла? — упита Гомац и она је музла док из њега не истече млеко.
— Шта ти је то? — упита она.
— Семе.
— А где ти је орање?
— Ти си орање. Жена је орање. Жена — то су крв и млеко. Несмешани. Само мушко семе може да их помири и смеша. Показаћу ти како.
Тада Гомац натаче на свој уд огроман прстен печатњак и раздевичи је...
Тако је то било први пут. Други пут их ухватише и раставише. Отада је Филипа свако вече, уместо да једе, неутешно ронила сузе за својим драганом. Најпре се исплакала у грне с рибљом чорбом, па сутра у зделу с папулом, затим у попару с луком и најзад у чанак цицваре. Тада једне вечери обриса сузе косом, поједе коприву кувану с овчетином и реши да напише свом љубавнику писмо. Филипа Авранезовић имала је година колико прстију на рукама и једној нози, још увек је сањала да сиса матер, која је најави одавно била покојна. Била је лепа ко ускршње јаје и неписмена, али је чула у песмама које јој је казивала баба, да кнежеви и кнегиње, уопште узев грамотни, понекад и заљубљени момак и девојка, пишу једно другом писма. „Ситне књиге", како је то називао свет. Сећајући се тога најчешће у постељи пред спавање, Филипа једне ноћи усни свету Петку која дође у манастир Далшу и из неке велике књиге за једну ноћ научи Филипу да чита. И пред буђење обећа да ће је наредних ноћи научити и да пише.
Просто не верујући у своју срећу, Филипа отрча ујутро у манастир, и дотле је досађивала једној инокињи што је послуживала у тамошњој писарници, док је ова не одведе у малу келију усред манастирских конака. Ту јој показа справе за писање, пера, ножеве, мастила, неисписану и исписану хартију. Све је то инокиња приправљала на трему келије, где је књиге преписивао неки дијак са Свете Горе. И тада се ту, на трему, деси нешто страшно, у исти мах усхићујуће и поразно.
На запрепашћење, не зна се да ли веће монахињино или саме Филипе Авранезовић, Филипа из рукописа течно прочита реченицу:
„Но сгласије тме к свету ни једино же, ни причестија верну с неверними."
Чим је схватила да може да чита, Филипа настави као опчињена и пошто је налетела на повест о првим љубавницима, Адаму и Еви, није могла да се заустави и прекине читање док није сазнала крај причице. Устрашена од свега тога, ударила је у плач, али ју је инокиња утешила и испратила кући.
Отад, Филипа се сваке ноћи молила да јој света Петка опет дође на сан и научи је писању. Али света Петка не дође. Девојка потражи инокињу из Далше и упита је:
— Толико желим да научим да пишем. Зашто ми света Петка не долази на сан?
— Ми смо сви слуге греха, па то не можемо знати — узврати монахиња. — Света Петка види будућност, а ми је не видимо.
Тако је Филипа остала да и даље, ноћу у постељи, у мислима саставља увек исто писмо свом прогнаном драгану. Писмо је било о Адаму и Еви, то јест о Филипи и њеном вољеном лепотану који је, такође неписмен, лутао негде с брњицом у носу.
„Бог нас је створио спојене у једно биће — писала му је она у мислима из своје постеље. — Створио нас је као једно биће, а затим, да се не осећамо усамљено, расцепио нас је. Тада је наишла змија и почела да нас искушава. Жалили смо се на њу Богу, али је он рекао: „Сатана ће сам одговарати за оно што чини, а ви пазите шта ћете ви чинити“. Није се тада још знало ко је кога пола. Није се знало ко си ти, а ко ја, то јест није се тада још разликовало ко је Адам, а ко Ева, ко је од нас двоје мушко, а ко женско. Сатана нас је намамио да окусимо од јабуке, од плода с дрвета познања добра и зла. Оно од нас двоје које је прво загризло јабуку и отворило у њој рупу, постаде Ева, то јест ја, а оно које потом загризе и окуси семе јабуке, постаде Адам, то јест, ти, љубави моја. Јесмо ли заувек растављени?..."
— Нисмо! — узвикну с врата Прељуб Авранезовић, син Чељадинов и брат Филипин, који се тог тренутка бесе вратио из рата и који као да чу сестрине мисли. Његов изненадни долазак преплаши Филипу и оца. Има година и по како је Прељуб отишао као најамник у Влашку и сад се вратио рањав како га нису у рат испратили. Негде у Ердељу тешко су га посекли, па сад отац и сестра не знају враћа ли се из војне ко вампир или ко жив човек. Гледају га запањено, кувају му чај од глога, а Мрс (како су га монаси из манастира прозвали, јер никад није постио), седи под полицом с грнцима, врео, сув ко дреновина и ровашена ока. Седи и слуша ватру на огњишту. Веровало се да Мрс разуме шта ватра говори. Као што неки шире око себе воњ, он је око себе ширио страх. Одједном, Мрс избаци из уста звиждук од пет аршина, и рече:
— Шта велите, да вам ја испричам један сан? Додуше, снови се у рату не препоручују. Завезеш се у сан миљама, па док се вратиш, оде глава, те ти, ни узми ни остави, нема више буђења. А ми у бици смо и ручали и вечерали не прекидајући да се кољемо. Зато ја радије на ратишту не спавам, него пловим по туђим сновима. У једном таквом, ко зна чијем сну, присни ми се ова наша соба и ово огњиште, и ја се чудим откуд по туђим сновима, чак тамо у Влашкој, наша кућа и ово огњиште. Било како му драго, тек мени се ту на лицу места уручи неко зелено писмо прошивено жутим концем. А у њему, ни узми ни остави, стоји, веле, нека велика тајна. Гурнем га ја на полицу међу ове граце и тигање и пренем се из оног туђег сна. Чим сам се нашао на јави сетих се да сам у сну заборавио зелено писмо. А како је сан туђ, бринем хоћу ли опет баш у њега потрефити. Како да се нађе сан и у њему писмо, кад је сан туђ? Сетим се да је сан био слан ко морска вода, и тако брзо, брзо, пре но што сам се освестио, опет запловим по оним сновима исплажена језика и тако нађем полицу с грацима и тигањима и узмем зелено писмо. Било је тамо где сам га претходно и оставио. Покидам печате и рашијем жуте конце и из писма испадне велика тајна. Читам ја — а по томе и знам да то није мој сан, него неко други чита у сну, јер ја као што знате, да читам не знам. Тек, лепо у писму стоји да војвода у Голубачкој кули, кир Јеремија има над постељом стакло за огледање, у углу икону свете Параскеве, а под патосом благо скривено. Ако се стане тако да се у огледалу ухвати икона свете Параскеве, на правом си месту. Под ногама и простирком ћеш осетити капак под којим је ћуп с дукатима... Али ствар је ни узми ни остави. Мора се војвода Јеремија најпре убити да би се благо узело. А војвода је лукав ко исоп, најмудрија травка. Не знају ни Угри, ни Срби, ни Турци шта мисли. А народ зна да он има такву жуту зделу од печене земље из које руча и вечера и која поплави ако се у њу отрована чорба успе. Тако му нико мушки не може доћи главе...
Код тих речи брат превали очи на Филипу и додаде:
— Али, пазите, добро наученоме женскоме чељадету није то тако тешко, ако се има на уму да Јеремија воли да унајми млађе и лепше женскиње да му се нађу у ложници око постеље као рубљарице и шваље... Ја то знам јер сам се унајмио код војводе Јеремије. Ваљаћу му. Јабуку коју осмотрим ујутру могу у поноћ да погодим каменом. А ваљаћу и вама двома. Пази се, Филипа, ја ово за твоје добро говорим!
Филипи се тада од страха прекиде конац од шића у руци. А брат јој приђе и прошапта:
— Ја знам што ти не сањаш, Филипа. Видим кроз седам помрчина. У овој земљи бранимо два завађена деспота, а за живу главу не можеш сазнати чији су од два турска цара људи против којих се бијеш. Једни говоре да су овога, цара Мусе, а други онога, цара Сулејмана. Па ти гледај којој ћеш ордији радије. А с оне стране Угри вребају да пређу воду. Носе из Влашке глад. Дакле, војске долазе, а женско се од војске не може скрити ко ни огањ у конопљу. Знаш шта ће ти радити. Мораћеш и што не можеш. Па ти бирај. Хоћеш ли њима, а они су овде за дан-два, или за годину највише, јер Угри већ граде тврђаву светоме Владиславу с оне стране Дунава. Или ћеш господину Јеремији у чардак на Голупцу, у свилену постељу. А остало ћу ја да те научим. Ко што је мене арапски хећим са Јашкура научио...
И тада забрави Мрс Авранезовић своју сестру Филипу у одајицу и рече:
— Сестро моја невесто, два дана и једну ноћ стрпи се без ића и пића. После ћеш све појмити. А дотле се забави.
И он јој пружи кавешчић какви се граде од рогозине за цврчке. И стварно, унутра је био цврчак. Али, у кавезу Филипа нађе још три поклончића којима је брат решио да је одобровољи. Једну жуту спужвицу за брисање зноја, једно риђе сунђерче за утирање суза и једну мајушну књигу пуну крупних писмена у разним бојама. Корице су биле од оклопа беле корњаче.
— Очигледно је све украо — помисли Филипа и брижну у плач, чу како углас са њом удари у кукњаву и цврчак из кавеза, затим она сунђерчетом обриса сузе, леже у постељу и узе да чита књигу. Срицала је наглас:

„Лето и весну Господ сазда,
што и псалмопевац каза,
красоте у њима многе,
птицама брзо,
весеља пуно прелетање
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
ваздуха танког
дивотним неким
гласима оглашење;
и земаљске дароносе
мирисног цвета, и травоносне;
но и човекове бити саме
обнову и разиграње
достојно ко да искаже?..."

Напољу је царовала помрчина густа да може прст одгристи, цврчак је појао у свом кавезу, а Филипа је читала и није могла да се одвоји од штива као зачарана. Звук сваке речи приањао је уз њу у облику усне шкољке. Један страх из тела и један страх из душе мотрили су на њу и није се усудила да прекине срицање. Бојала се ако стане с читањем да после неће наћи место где је стала, да неће моћи више да нађе свој глас ако замукне. Тако одлажући све више и више и надајући се да ће убрзо доспети до краја, Филипа се упиша у кревет пре но што оконча читање...
Трећег јутра Мрс Авранезовић донесе сестри Филипи бледој од несна и нејела бели крин и у стакаоцу кандила живу шкорпију.
И исприча јој.
— Ти си рођена у средњем јесењем месецу, у осмом знаку, а то је „Шкорпија “ где је Марс, бог рата, као у свом двору. Он ту влада. Шкорпија је водени, женски знак. Сунце пролази кроз твој знак између 23. октобра и 21. новембра. Главна звезда твог сазвежђа је Kiffa Borealis (Beta Vega), то је „ђавољи степен“. Урезан знак шкорпије видела си на дрвеним печатима попут поскурника... А порука ти је твога сазвежђа како следи: „Он се одева светлошћу ка ти хаљином, да одене и нас! Што у њему ко што нађе, нека граби и разноси“.
А сада ево живе шкорпије. Замисли да је то војвода Јеремија. А од стакла замисли да су уста Јеремијина. И сада га пољуби.
И тада Мрс Авранезовић обмота сестрину косу око руке и натера је да пљуне у стакло са шкорпијом. За неколико тренутака од оне Филипине пљувачке шкорпија црче.
— Ту лежи твоја моћ — рече брат престрављеној Филипи — сада од нејела имаш отровну пљувачку. И отровна ће бити док не окусиш први гутљај воде или вина. Али ту моћ можеш обновити када год зажелиш. Одвешћу те у Голубачку кулу, тражи да те приме за рубљарицу уз постељу војводину, лепа си, допашћеш му се. И сама знаш, лоше скривен женски осмех вреди више од лоше видљивог. Па се тако и равнај. Примиће те сигурно. Немој ништа окусити два дана и једну ноћ и кад потом пољубиш војводу Јеремију, црћи ће као ова шкорпија. А даље је јасно. Све као у сну. И пази, што Грци кажу, најважнија ствар у животу је смрт...

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

„ВОДОЛИЈА“


Једног јутра уочи Светога Илије, монаси манастира Далше украј Дунава нађоше младића голог, лепог и крвавог где лежи пред конаком обезнањен. Опраше га ракијом, видеше да му је у нос као крмету ударена брњица и тако познаше да је од оних што јуре туђе женскиње. Дадоше му кошуљу и пустише да преноћи у штали, а ујутру један инок Светогорац посаветова га да не покушава сам да скида брњицу. Иначе, оде и нос... Младић је запањено гледао над собом иночки осмех пун зелених, црвених и плавих зуба, јер их је писар и нехотице чачкао пером којим украшава заглавља књига.
— Иди уз Дунав док не наиђеш на прву чесму — говорио је монах — крај чесме је ковачница и у њој један поткивач који таквима ко ти уме да скине брњицу, а да не раскине нос. Када те све прође, пусти брке и неће се видети да си ровашен. А сада буди с Богом и убудуће памет у чизме.
— Што у чизме? — нађе се момак у чуду, иако није имао чизама и одмах ућута јер га и то мало речи заболе. А инок узврати:
— Ош пашо, нејма ти овде више стојишта ни пасишта...
На гласомет низводно од Голубачке тврђаве постоји крај Дунава извор топле воде. За душу некоме ту је крај пута подигнута чесма. Лула чесме изливена је од меди у облику мушкога уда што увис избацује колутиће топле воде. Златастог врха углачана од додира многих алчних усана, блиста чесма мокра на сунцу. А ноћу, кад нема месечине, жене нероткиње крадом пристају уз чесму и примају топлу воду у се ко лек, не устима, но ко што би мушко примиле. Јер жена не жедни ко човек само на један, но на два начина.
У ковачници поред тог извора, једнога јутра уклонише младићу брњицу с носа и он се уми и напи с чесме. Идуће ноћи он оде у шуму, ослони леђа уз једно дрво и обгрли га рукама унатраг, а затим обрати поглед на звезде. Тако истера из себе злу силу и бол.
До зиме нарасли су му густи црни бркови којима је могао да чеше нос покрећући их лево и десно. Био је опет леп ко раније, али без пребијене паре. У подграђу Голупца ноћивао је на неком тавану у старим наћвама, дрвеном кориту за мешење хлеба. Лежи он тако и слуша како напољу, на мразу, јабуке заостале по гранама циче и пуцају кроз ноћ. Једне вечери пробуди се осетивши кроз ледену месечину на лицу, нечији осмех. Отвори очи и угледа у углу човека ослоњена о димњак.
— Како се зовеш? — упита непознати.
— Прохор — узврати младић и препаде се тек сада, али непознати му даде знак да настави да спава. И поче да мрмља нешто што је Прохор онако дремован једва чуо, иако се по свему судећи односило на њега:
Рођен си у другом зимском месецу, у једанаестом знаку, а то је „Водолија”. Сазвежђе му је у близини небеског полутара. Оно је у власти планете Урана и његов прстен оставиће трага на теби. Сунце пролази кроз твој знак између 20. јануара и 18. фебруара. Прославићеш се ако преживиш 25. годину, али не одмах, јер вама рођенима у знаку „Водолије“, ваздушном, мушком, делатном знаку, слава долази споро... Од воде очекуј и најбоље и најгоре. Имаћеш среће у пословима с водом скопчаним, али ти и смрт предстоји од воде. Умрећеш без ране лежећи наузнак... Порука твог сазвежђа је јасна: „И смрт и живот у језику стоји. А најпоничији су! Један сије у своје тело, други пак сије у своју душу...“
— Ја то знам — рече Прохор хладно, устаде, протеже се и уступи у наћвама топло место незнанцу. Овај одмах захрка и Прохор му претражи у трен ока све џепове у нади да ће наћи нешто новца. Али, не нађе ништа и помисли:
— И овај је ко ја, то јест, ко црквени миш.
Али, претражујући га закључи по одећи да је уљез био ислужени војник.
Ујутру међутим, чим незнанац отвори очи, виде се да му је једно око ровашено. У једном оку сунце у другом месечина помисли Прохор, и упита:
— Како се зовеш?
— Мрс. Кратко и јасно.
И тада му незнанац понуди у знак захвалности што га је пустио у наћве, доручак у оближњем свратишту.
— Ту има нека замка — помисли Прохор — зове у крчму, а нема чиме да плати.
Ипак одоше, слатко се наједоше јарећих ушију с репицом и када је дошло време да се измири рачун, Прохор се поребарке поче прикучивати излазу како би лакше утекао. Али га на вратима незнанац сустиже, завуче му руку у џеп и на запрепашћење младићево извади отуда сребрник. Када је платио, Прохор га упита:
— Откуда сребрник у мом џепу?
— Ставио сам свој сребрник у твој џеп да га сачувам, јер сам знао да ћеш моје џепове претрести док спавам.
— А откуда ти сребреник?
— Нешто сам продао.
— Шта може бивши, ислужени војник да прода?
— Тебе.
— Откад ја толико вредим?
— Мени не вредиш, али војводи Јеремији вреди такав ко ти. А ја радим што кир Јеремија тражи.
— Баш добро — помисли Прохор, којем се више није спавало по таванима.
И војник одведе Прохора у Голубачку тврђаву. Најпре се попеше стрмим степеништем до улаза. Изнутра се видело да град голубачки има један донжон и једну кулу с мерзерима над Дунавом, а четири куле с копна. Палата војводе Јеремије, господара замка, гледала је на воду. Под једном од кула, оном крај улаза, сместише Прохора у одају с великим ватриштем и постељом прекривеном овчијим руном. Огроман леген стајао је у углу.
— Имаћеш два посла, један у миру и један у рату — рече му човек који га је довео. У рату, као плавар, бићеш на лађама, да браниш Голубац, јер Угри с друге стране реке товаре на шајке топове, за случај ако треба да с воде ударе на град. Кад опале дрхти мозак у глави и риба у Дунаву. А у миру мораћеш да провериш сву послугу пре но што се унајми да ради у тврђави за војводу. И мушко и женско. За мушке и сам знаш како ћеш. Снађи се. Но, нарочито је важно да ти кажем како је наређено да се провери женскиње. Прво, да не унесу отров, оружје или нешто слично у господареву ложницу. Јер, женскиње тамо понајвише има приступ. А господар воли да буде окружен шваљама и рубљарицама. Но, ту и јесте чвор. Ових година спустила се с војском на Дунав француска болест и шпански ветар и ти ћеш морати са сваком слушкињом пре но што је припустиш у војводску постељу да легнеш и да је провериш да кир Јеремији не пренесе неку пошаст. Тако господа по дворовима данас раде. Јеси ли разумео?
— Ништа нисам разумео — узврати Прохор пренеражен. — А зашто ти не радиш код војводе те послове? — додаде он, на шта војник дуну у шаку, па помириса. Поглед му се некако скрати пре но што ће одговорити:
— Имам ја шта да радим код војводе. А овај посао не могу обављати овако ружан, господар неће да му се женскиње пре но што му падне у постељу престрављује, јер онда им, каже војвода, коса заудара на слепе мишеве. Зато је тражио неког писменог лепотанчића ко што си ти да их најпре повали, а да оне не вриште. Некога ко их неће престравити... Има на Дунаву довољно мушких које ја и војвода престрављујемо...
Тако је почела Прохорова нова служба. У почетку није имао много посла. Пошто се опасао и поткресао своју чекињу показа се збиља лепотан и по, с косом ко ловорово лишће, а у кајику изађе међу најбоље плаваре на Дунаву. Као да му се отворише очи. Једним је оком видео дубоко у себе, а другим далеко преко воде. Заволео је посао и живот у замку. Доби неку веселост и окупи око себе чамџије, веслаче, сплаваре, морнаре с Понта и крманоше. Убрзо је знао по имену све на реци што носи жуљ од весла и крме. А о чуновима је знао и што је ђаво заборавио. С јесени би узимао неку плаву боју коју је сам справљао и убризгавао је у жива стабла. Од њих је с пролећа добијао нову лепу плаву грађу за чамце који се после нису морали бојити. Волео је друштво, била му је највећа казна да буде сам, лако је трошио што заради и лако за трошак зарађивао. Иако је умео да забави свет, чувао је свој независан положај у тврђави. Момке који су се хтели унајмити код кир Јеремије, проверавао је увек на исти начин. Код Голупца би их укрцао у чамац и отиснуо низ матицу Дунава. Оне који би се вратили у чамцу примио је у службу, а оне који би се враћали пешке обалом, јер нису могли довеслати узводно, враћао је у село, међу чобане.
Са женскињем које је долазило да тражи службу у палати, дакле у одајама војводе Јеремије, поступао је на разне начине. Тог женскиња могло се наћи од сваке руке. Било их је из Метохије од дванаест до четрдесет година, пребеглих из Турске царевине, затим Бугарки, ружних а поштених, било је неспретних а вредних Немица из Трансилваније, лепих и крадљивих Влахиња и Јеђупки лењих и похлепних. Неке би отерао још с врата, некима би као коњима на сунцу загледао зубе, а шта је чинио с онима које је припуштао у своју одају с ватриштем и огромним легеном, нико не зна. Само се знало да има кревет обувен у мушке чизме и женске ципеле и да налаже да му се кувају велике количине чаја од жалфије за сваку девојку. Пун казан тог чаја допреман му је сваки пут у одају. Ту би девојке преноћиле с Прохором и ако би после ове провере биле припуштене кир Јеремији на чардак или у палату, Прохор с њима никада више не би спавао, није се ни обазирао на њих, као да не постоје.
И војвода је био задовољан Прохором. Дваред је чак послао слугу да донесе у Прохорову одају купицу вина с војводине трпезе. Прохор би тада попио вино, са дна чаше узео сребрник који му је на тај начин слао кир Јеремија и враћао купицу по слузи. То је било све. Самог војводу, кир Јеремију, Прохор није никада видео... А није ни осећао потребу да га види.
Имао је доста слободног времена, ишао је понекад у цркву, у храм Ваведења пречисте Богородице, волео је да одлази на ону чесму, да тамо у сенци липа седи, да се умива, да гледа жене како пију, да се шали с њима, или да их плаши лажима с оне стране Дунава и истином с ове стране. Није веровао да му смрт може доћи од воде као што му је Мрс прорекао. Слушајући како се гргољ топлог извора меша с хуком леденог Дунава понекад би отегао песму, али тихо, као да пева некоме у себи:
Орао се вијаше над градом Смедеревом,
Никторе не ћаше с њиме говорити...
Али, није тако с песмом потрајало.
Те године угарски краљ Зигмунд хтеде узети Голубац од Јеремије, али овај не даде. Опреми своје људе и лађе посла на другу страну Дунава да нападну Угре, а угарском краљу поручи да је он Голубац купио од деспота Стефана Лазаревића за 12.000 дуката с по једном деспотовом главом искованом на сваком дукату. Ако угарски краљ хоће Голубац, нека му пошаље 12.000 дуката са својом главом на сваком, па ће га добити. Иначе не. Радије ће град предати турскоме цару. Тако рече Јеремија, а Прохор који беше с осталом голубачком посадом прешао на лађи реку и ушао у чарке с Угрима, задоби тешку рану. Хитац из самострела погоди га у препону. Нису они тамо затекли само Угре, него и Лехе и Влахе, чак и Литванце. У општој пометњи и клању војводини људи једва стигоше да убаце рањеног Прохора у чамац и отисну га од обале низ реку...
По подне, нешто пре пет часова, кад нема кише, ветар по имену „Праскавац“ тера једно време Дунав узводно од Лепенског вира ка Голупцу. Тада се може каиком пловити и уз ток реке. Прохор је знао све о реци, па је знао и то, те му ветар спасе главу. По том ветру он довесла натраг у Голубац више мртав него жив.
Лежао је недељама под јагњећом кожом и јечао. Говорио је као да једе, а у хлебу остављао крваве угриске. У детињству, једна од баба научила га је да ноћу, ако у соби, или у чамцу има нечастивих, треба да у мислима начини круг око себе, заправо око постеље или чамца, и да се тако заштити од зле силе. Сада је лежећи, у мислима стварао круг око ране у своме бедру. Као да штити рану од злих духова. Постепено је тај круг из вечери у вече смањивао и тако сабијао бол гушећи рану. Најзад је тај бол угушио. Као да је Прохор сам зли дух. И тако је оздравио. Али, боље да није. Остадоше последице од рањавања. Он изгуби мушку моћ за свагда.
Унесрећен и преплашен, реши Прохор да ствар прикрије. Да би могао и даље остати на свом послу, он се досети јаду и ноћу крадом скиде бронзану лулу са оне чесме на Дунаву и донесе је у Голубац у своје одаје, да му се нађе при руци. Тако је могао рубљарице и шваље проверавати и даље као да није озлеђен. Наравно да су оне одмах опазиле обману, али тада је већ било касно и Прохор за то није хајао. Важно је било да не изгуби ухљебље. Тако је очувао свој посао у тврђави.
Једног поподнева ветар „Праскавац“ донесе под град голубачку девојку која се пријави као нова шваља. Кад угледа Прохора она се пренерази. А он нареди да се кува чај и уведе је у одају с ватриштем и легеном. Чим приклопи врата, он јој рече:
— Боље да знаш шта мора бити и да ти то рекнем унапред, ко и свакој другој пре тебе. Да се не опиреш. Морам те проверити пре но што одеш у ложницу господару. Наредио је да пре њега морам да преноћим са сваком од његових нових рубљарица.
На те речи она поче да дрхти, а он јој смаче оглавље — разви бошчу, и под њом откри тепелук од срме перважен уплетњацима од одрезане косе. Под свим тим указа се њена права коса и у пунђи игла са јантамим зрном на врху. Он извуче иглу и баци је пред огњиште.
— То не смеш унети у кулу — рече. — Толиком иглом може се неко усмртити.
Потом јој извади чешаљ из косе и расплете кику. Замириса тешка коса по соби и из ње испаде ниска парица и цвет љиљана. Он се маши оне ниске парица и провери да која од њих није истањена толико да може коме жиле на руци пререзати. А она га већ грли и плаче. Он јој скида гвоздени прстен са руке, омириса га и једном кашиком весто извади топаз из лежишта да види нема ли под њиме отрова. Када се увери да нема, врати опет зрно на место, зубима учврсти метал око њега и стави девојци прстен натраг на руку. Скиде јој ђердан с врата и задржа рекав да се њиме може живо чељаде у трен ока удавити. А она му свеједнако прича нешто о Адаму и Еви и гледа га као замађијана.
Потом јој разреши кожно ремење спутано око чарапа и изује. Тада из једне везане чарапе испаде нож са дршком од зечије ноге.
— Шта ће ти то? — упита он и одвоји нож на гомилу са иглом и ђерданом — хоћеш да убијаш?
— Нећу. То није мој нож. То је твој нож и враћам ти га. Зар се не сећаш?
Он јој се загледа у очи, али не показа да је разумео шта она говори.
Без речи, смаче јој јелек спучен само једним прапорцем место дугмета. Одмота јој појас и баци. Раздреши јој хаљину и свуче са ње. У порубу хаљине намириса листић мирте, а она стаде нага насред собе. Само јој остадоше на ушима обоци као минђуше дуге до рамена. Показа се да је жбунић под пупком обојила варзилом, а варзило је једина боја коју мртви разазнају на овом свету. То беше нешто као белег да је неки покојник може познати. Али Прохор не обрати пажњу на то, него је над легеном опра у чају од жалфије.
Потом јој сисе прекрсти сваку по триред језиком и повуче ју на себе под овчије руно у постељи. Она полеже по њему, обезнањена од страсти, али је упорно избегавала да га пољуби машући главом лево — десно. Када је он присили да га целива у уста и када је онај водолија проби, она страшним криком прострели ноћ тако да се од њенога гласа угаси свећа у ложници.
— Добро је, чиста си — прошапута он који час касније — сутра можеш да одеш војводи. Свако јутро будићеш га мирисом топлог, тек испеченог хлеба с мирођијом. Он тако воли. А и ти ћеш му се свидети, јер воли жене с више сиса но гузица и радије оне с грком од оних са слатком пљувачком. Сад иди и мисли на то да је само преко Месеца човеку дато да види Сунце. Само преко жене човек сазнаје ко је и да ли је човек...
То су биле последње речи које је младић изрекао у свом животу. Следећег јутра, Прохор је у својој постељи лежао мртав. Наузнак, без ране, са свећом тутнутом у шаке. Леп и с две сребрне паре на очима.
Један ислужени војник зором је ушао у одају, нашао у Прохоровој постељи бронзану лулу и наредио да се врати на чесму с које беше скинута, али ју окретоше тако да је с ње вода капала надоле. Затим је војник сео уз покојника да га чува бојећи се да мрца мачка не прескочи. Утом из манастира Далше стиже и један инок и седе уз војника. Овај га дочека неким као укрпљеним осмехом и рече режући нокте ножем:
— Тако вам је то часни оче. Ја као војник знам да постоји доба године када се верује у Бога и доба године када се у Бога не верује. А што се овога лепотана овде тиче, њега нико никада неће видети старог. Зато се може рећи да је најважнија ствар у смрти живот. На пример, ткање твоје смрти, часни оче, саздано је у целости од твог живота. Без твог живота те смрти не би било...
Инок из Далше се прекрсти и рече:
— Броје се дани смрти, сине мој, а не дани живота. Дани твоје смрти када се саберу и израчуна се колико их је, што претекне, тај остатак, то је твој живот...
У том часу озго из палате допре сладак мирис тек испеченог хлеба с мирођијом.

КРЧМА „КОД СЕДАМ СИСА“

Када је крајем десетог века македонски цар Самуило заратио против Грка и Срба, српски кнез Јован Владимир, који је у то време управљао Дукљом и Драчем, упутио је у византијску престоницу једно посланство с жељом да успостави везу са грчким савезником царом Василијем Другим касније названим Бугароубица. Међу посланицима налазио се и један тумач по имену Андрија Хрс из племена Малоншића. Он је био поведен као добар зналац грчког и других језика, а могао је бити користан посланству и са својег необично јаког памћења. Он је лако учио језике, лепо подражавао гласове ветра, животиња и вода, а ликове је разазнавао непогрешиво и после више година. Памтио је на путу дрвеће у шуми и облаке у небу и његови сапутници су запазили да су за њега ствари прошлости присутне и готово опипљиве у сваком часу без обзира колико га времена од њих дели, колико и тањир и нож пред њим у крчми на столу док једе. Пре одласка из Дукље он је служио живописцима на тај начин што би први улазио у свеже омалтерисану цркву и по сећању без икаквих калкова и картона, успевао да у зиду омеђи и распореди сцене које су хтели насликати и које би они касније сликали и бојили. Уза све, Малоншић није имао маште да замисли будућност. Сваки следећи тренутак за њега је значио потпуно изненађење и није уопште био у стању да предвиди ни најобичније ствари. Био је хром у једну ногу и причало се да је сам себе рођеним колима прегазио: једне вечери враћајући се из поља још као младић, осети да му се нешто тешко уплело или окачило о леви задњи точак кола; окренуо се и онако у покрету сагне да осмотри шта је, али изгуби равнотежу и падне под кола, која му пређу преко ноге.
На пут је пошао са две мале тајне: прво, ужасно се плашио мора које никада раније није видео и друго, био је пореклом из брдских паганских крајева и тек у двадесетој години примио је хришћанство и научио да чита.
Пошто је цар Самуило пресекао пут сувим у Византију, посланство се из Дукље спустило Јадранским морем, обишло Грчку и на путу за Цариград захваћено у Егејском мору буром, укотвило се 992. године на једном малом острву надомак Свете горе у лемноском архипелагу. Острво се звало Гимнопелагисион; године 972. византијска државна благајна то острво била је продала једном калуђеру по имену Сергије за суму од 40 номизми, а он је тамо основао манастир, који је убрзо припао Лаври св. Атанасија на оближњем Атосу. Склоњени од невремена у овом манастиру, српски поклисари се нису могли спасти од напада арабљанских лађа, које су се ускоро појавиле. Исти ветар који је посланство из Дукље нагнао у луку Гимнопелагисиона, натерао је и један једрењак сараценских гусара да се склони на острво. Гусари су били изненађени када су место убогог манастира тамо затекли богато опремљено и добро снабдевено посланство. Остали су 12 дана на острву, опљачкали све до чега су дошли, и повели „много лађа и много заробљеника" како каже једна повеља из 993. године.1 Међу тим заробљеницима нашли су се поред манастирског игумана Козме и српски поклисари који су пошли цару: και απο κρισιαριονς προς βασιλεα ανερχομενονς σερβονς κρατηναι.
Византијски цар Василије Други, којем је било јављено шта се догодило, одмах је упутио арабљанским властима свог изасланика Спаспалу (Σπασπαλασ) са захтевом да се савезнички поклисари хитно ослободе и пошаљу њему у Цариград. Са сараценског брода они су заједно са презвитером Козмом били укрцани на један византијски брод, који их је однео у престоницу, али василевса тамо није било. Он се у међувремену пребацио на Балкан, у свој војни логор постављен наспрам македонских трупа и посланици су и сами одмах из Цариграда били упућени даље до грчког ратног табора, где их је Василије II примио почетком 993. године. Само су презвитер Козма, који није имао разлога да их прати, и тумач Андрија Хрс, који није могао да издржи још једно поморско путовање, остали у Цариграду.
Тумач, који је добро знао грчки, а за оних 12 дана колико је провео у сараценском ропству научио је арапски, снашао се у престоници. Пошто су још из времена борби против икона сликарске радионице у Цариграду биле веома проређене, нове још увек нису биле у стању да надокнаде велику потражњу која се јавила после дугогодишње владе иконокластичке јереси. Малоншић се зато лако запослио у једној иконописачкој радионици. Настанио се у прихватилишту код Влахерне и није се четири месеца одвајао од презвитера Козме, који је онде чекао српске поклисарске бродове да се заједно с њима безбедно врати на своје разорено острво и све једнако је подучавао Малоншића рачунању и писању.
Он је брзо запазио Малоншићеву моћ памћења и кад се о томе повела реч, објаснио је једне вечери откуда она долази. То је, по њему, било проузроковано болешћу. Ни душа, као ни тело није вечита и нерањива — говорио је Козма. Први знак да је болесна, то је што је морала пасти у тело; међутим, ниједан организам није ипак толико трајан колико дух у њему и свака душа пре но што и сама остари промени по неколико тела, селећи се из једног у друго, чим се ткива истроше. Полако међутим она побољева и у Малоншићев организам је дошла његова душа, из неког свог претходног боравишта очигледно већ болесна. Наиме, њена моћ да заборавља искуства, тегобе и утиске примљене у једном бићу, полако се нарушава и Малоншић заправо не памти ствари, лица, језике и разговоре на свом путу, него их препознаје на основу некаквог предискуства које није како би ваљало избрисано управо услед болести коју је његова душа донела у његово тело заразивши га својим наследним оштећењем. Сам презвитер Козма, на пример, мада је био старији два пута од Малоншића, имао је одувек слабо памћење и то је био јасан знак да је у њему душа млађа од оне Малоншићеве и да њена моћ очишћења приликом преласка из једног организма у други, није била још нарушена болешћу.
Отимајући се од оваквих објашњења и од презвитера Козме, тумач је сваки слободан тренутак користио да сиђе у крчму под прихватилиштем и тамо је посматрао и памтио људе и разговоре. Крчма је имала један зид заједнички са спољним зидом мале суседне капеле, па се на том зиду крчме видео насликан део страшног суда: четири грешнице како наге један до друге горе у огњу. Четврта међу њима, којој су о сисама висиле змије, била је, према предању, крчмарица, вино је сипала у воду и горела је јер је тако за воду узимала новац. Њен други грех састојао се у следећем: мађијама је успела да са својим законитим мужем не затрудни, иако јој је са њиме било писано седам синова; та нерођена деца у паклу су јој висила о дојкама претворена у змије, како се лепо могло видети на оном делу фреске који је био сачуван. Наиме, пошто је на месту где је био насликан овај призор касније подигнута преграда, живопис је био покварен и четврта грешница видела се само допола; друга њена дојка са змијама-синовима била је зазидана. Због тога је крчма с четири наге грешнице у паклу добила необичан надимак, који се уобичајио и остао заувек: „Крчма код седам сиса“.
Побегавши од поука презвитера Козме, Малоншић је ту једне вечери приметио неку жену која је, међу пијаним гостима, клечала усред крчме и молила се пред зидом с грешницама.
Жена је била опасана коњском уздом, а у том појасу носила је заденуту фрулу. Имала је веома дугу косу, тако да ју је стављала у обућу да се не би вукла за њом, а груди је била извадила и молила се обнажених прса тако да се лепо видело како јој недостаје на њима једна одгрижена брадавица. У углу поред ње, везан за ланац с алком стегнутом око чељусти, лежао је велики мрки медвед. Жена се звала Филира и испоставило се убрзо у разговору који се заподео да је била од оних проститутки које су своје купце налазиле по ходочасничким бродовима. Она се годинама укрцавала на галије које су превозиле ходочаснике из Цариграда у Палестину, у Либију и натраг, и живела је од награда за услуге учињене путницима током пловидбе. Када је овај посао био забрањен, она је морала набавити припитомљеног медведа и с њиме је по цариградским предграђима приказивала разне вештине. Она се допала Малоншићу, а и он се свидео њој, и почели су се виђати недељом и о празницима у „Крчми код седам сиса“, само што она тамо није хтела да чује ни за вино ни за друге Малоншићеве понуде, него се непрекидно и усрдно молила пред грешницама насликаним на зиду. Тврдила је да има две душе: једну овоземаљску, бесловесну, која је током свог пада прошла кроз свет; та душа, дошла је у сукоб са њеном другом, божанском душом, која уме да мисли и сједињује се са небом путем откровења које отуда прима. Тврдила је, даље, да су обе њене душе управо оно, што су заслужиле да буду, и да ни једна од њих с падом у њено тело није изгубила своју природу. Она се моли у крчми, јер у цркву не може да уђе и кад би јој то било допуштено, пошто ниједну од својих душа не уме да остави напољу, пред улазом у храм.
Једне вечери презвитер Козма јавио је Малоншићу да се српско посланство вратило из Василијевог логора и да се налази у Цариграду, одакле ће у најкраћем року кренути за Дукљу. Тумача је то нагнало да брзо донесе одлуку. Исте вечери он је решио да крадом оде за Филиром и види где она у ствари живи и шта ради. Прво се изненадио што је морао веома дуго да је прати и то до места које се налазило сасвим изван цариградских зидина. Тек негде пред поноћ у једној крчми на обали мора, где су посетиоци крадом прућем шибали кип Херкула не би ли дознали будућност, и где је продавано семе за крила душе, иза замандаљених врата и при светлости свећа, присуствовао је у гомили људи приказивању вештине с медведом. Оно што је видео скаменило га је. Филира се свукла, легла на простирку и медвед јој је (очигледно добро увежбан) пришао и олизавши јој сисе, опасао је на очиглед свих присутних. То орање је трајало веома дуго и Андрија Хрс је, не могавши да издржи призор и не схватајући ни сам шта се збива, са првог стола дограбио нож, излетео из гомиле и у наступу љубоморног беса убио медведа онако, док је још био на жени. Настала је пометња, али се Малоншић снашао у трену; онако крвав, истргнуо је Филиру премрлу од страха из наручја мртвог медведа и голу је извео напоље из крчме. Она се у почетку опирала, али је касније попустила и прву ноћ провели су шћућурени под неким мостом заједно у истом, тумачевом оделу, које је послужило обома да се згреју. Када је све било готово, Филира му је казала:
— Слушај добро, добри човече, што ћу ти рећи: ти си млад, а ја потомства не могу имати. А ко зна колико ми је деце било суђено да имам с тобом. Но, ја ћу те научити како да спаваш са женом, да ћеш се тога увек сећати ма с којом био. Ја имам тешку крв; и одсад имаћеш је и ти и твоје потомство; тако ће бар једним делом бити и моја деца она, коју ћеш имати са другим женама.
Потпуно је извесно да сви напори Филирини не би имали никакву делотворност да Андрија Хрс није био обдарен онако моћним памћењем. Он је, међутим, упамтио сваку појединост, све начине и промене у односима које су он и Филира имали током оних годину дана, колико им је било одређено да заједно проживе. И касније, када је остао без презвитера Козме, који се са српским поклисарима вратио на своје острво, и када се још касније растао од Филире, која се изгубила негде у цариградској гомили, Андрија Хрс је памтио сва писмена и бројеве које је научио од Козме и све примере, лекције и искуство које је стекао с Филиром. Памтио је укус њеног језика и укус рибе и вина у њеним устима после вечере, памтио је мирис свог првог мушког зноја, израчунао је колико власи има на њеној глави и памтио њихов тачан број, повезујући у сећању сваку партију из математике са ноћним лекцијама Филириним које су пале истодобно. У своју цитру Филира је бацала по један новчић после сваке њихове љубави и када је отишла оставила је цитру Хрсу и његовој деци.
Оставши сам, он се оженио, и из тог брака родио се син, који је понео очево име и презиме, али се оцу чинило да у синовљевој нарави и изгледу (поред сличности с правом мајком) све чешће назире црте и особине оне жене коју је упознао у „Крчми код седам сиса“. Тај необични младић имао је, уосталом, тешку крв своје несуђене матере, као отац, и он је брзо добио на врату мали веома озледив ожиљак и тешко залечиву кожу.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ


ИПАК ЈЕ ДОДИР МОГУЋ

— Све будућности имају једну велику врлину: никад не изгледају онако како их замишљаш — говорио је отац Леандру.
У то време Леандер још није био сасвим одрастао младић, био је још увек неписмен, а већ је био леп, није се још увек звао Леандер као касније, а мати му је већ извезла косу као холандску чипку да на путу не мора да се чешља. Испраћајући га, отац је рекао:
— Има дуг, леп врат, ко лабуд; од сабље ће, не дај Боже, погинути.
И Леандер је упамтио те речи за читав живот.
У његовој породици Чихорића сви су сем оца Леандровог с колена на колено били зидари, ковачи и пчелари. Чихорићи су пали на Дунав под Београд из Херцеговине, из једнога краја где се учило појању у цркви пре но азбуци, а воде с њиховог краја у завичају отицале су у два мора: с једне стране крова кише су се сливале на Запад до Неретве и Јадрана, а са друге на Исток Дрином у Саву и Дунав до Црног мора. Од породице био се одродио само Леандров отац, који за грађење кућа није хтео ни да чује.
— Кад зађем у Бечу или Будиму међу те зграде што их подижете немилице свуда где стигнете, одмах се изгубим и тек кад избијем на Дунав, где је штука најглупља у фебруару, знам где сам и ко сам.
Чихорићи, међутим, нису никад знали где им је и ко је отац породице и од чега живе. Једино што им је говорио то је да живе од воде и од смрти, јер се увек живи од смрти. И збиља, отац Леандров долазио је кући касно, мокар од Дунава или од Саве, што се јасно разликовало, јер свака река друкчије задише. И увек око поноћи десет пута би кинуо онако мокар, као да броји.
Леандер, који је у детињству још носио имена Радача и Миљко, био је од малена учен на примеру деда и стричева да настави породични зидарски занат. Био је вешт у дунђерлуку и клесању мраморова; умео је да помогне при сахрањивању икона, а имао је и урођен дар да лако и брзо украси кошницу сликама, или ухвати рој пчела. Када је по жези о летњем посту требало ићи двадесет пушкомета на реку по рибу, тамо у Херцеговини, слали су Леандра и једино би он успео да рибу улови, нађене копривом и донесе натраг пре но што се усмрди. Касније, на једном од својих путовања видео је и заувек упамтио како у знак сећања на деспота Ђурђа Бранковића хлеб замешен дунавском водом и освећен у смедеревском храму Свете Богородице кириџије преносе од руке до руке чак на Авалу. То је ишло тако брзо да је хлеб стизао од Дунава до деспотске трпезе на планини још топао и тамо био ломљен и дељен са сољу извађеном под Жрновом.
— Сви смо ми зидари — говорио је Леандру обично за вечером дед Чихорић — али нам је необичан мрамор дат за зидање: сати, дани и године, а сан и вино су леп. Сви смо ми зидари времена, терамо сенке и хватамо воду на пупак; свак зида од часова своју кућу, свак од времена свој уљаник подиже и свој мед бере, време у меховима носимо да нам ватру распирује. Као у кеси дукати и бакар помешани, као беле и црне овце, тако су и нама бели и црни мраморови помешани за градњу. И тешко ономе коме бакар буде у кеси злато гутао, или ноћи дане појеле. Зидаће у недоба и неудоб...
Леандер, који је слушао све ово и мислио увек не на сутрашњи, него на прекосутрашњи дан, с чуђењем је запажао како отац узима кашику боба за време док он, Леандер, захвати и поједе три. У њиховој породици укупан број кашика боба по глави био је утврђен унапред и нико од њих није никада прекорачио количину одређену му у оброк; само је Леандер исту количину јео три пута брже од осталих. Мало-помало он је уочавао и међу животињама оне које брже и спорије једу, брже и спорије се крећу, и почео полако у свету око себе назирати два различита ритма живљења, два неједнака пулса крви, или сокова у биљу, два соја бића сатерана у оквире истих дана и ноћи, који подједнако трају за све, па тако једне закидају, а друге награђују обиљем. И почео је и нехотице осећати нетрпељивост према људима, животињама или биљу које нису гонила била сродна његовима. Слушао је птице и одвајао од осталих оне које су имале његов ритам певања. Једнога јутра, чекајући на тестију док отац пије воду и бројећи његове гутљаје, схвати да је дошло време да напусти очеву кућу. Схватио је одједном да је отац дотле у њега и браћу уложио већ толико љубави и умећа да ће њему, Леандру, то за читав живот бити довољно да га огреје и нахрани и да више ничему не служи нагомилавање оног дела љубави који очигледно већ унапред припада времену када ни самог Леандра (предмета и потрошача те љубави) неће бити међу живима, па ће и очинска љубав отићи у ветар узалудно превазилазећи дометом своју мету.
Одлазак Леандров изгледао је овако. Он је умео да свира у сантуру и свет му је често, задовољан његовом свирком о празницима, бацао у инструмент бакарне новчиће. На савском пристаништу живела су у то време четири стара кириџије-трговца чувена по свирању у сантуру. Догодило се да један од њих на путу оболи, те им је четврти у скупу недостајао за свирку. Једнога јутра, баш оног када је отац Чихорић решио да сина подучи писању и таман му био показао прво писмено, слово Θ којим почиње реч Теотокос (Богородица), добили су посету. Леандер није како ваља ни закопао пером по први пут, а Чихорићима је у кућу ушао најстарији од кириџија, скинуо са зида Леандрову сантуру и одвагнуо је у руци. Њена тежина, која је долазила од убаченог новца, била је довољна препорука младог свирача. Кириџија је замолио оца Чихорића да му позајми сина колико да имају заједно путовање у Цариград четвртог за свирку у сантуру. Леандер је пристао без размишљања и тако је његово учење писања прекинуто на самом почетку и остало на првом слову. Међутим, стари кириџија, који је дошао да га иште, у међувремену се и сам разболео, па су морали повести на пут и једног Леандровог пријатеља, момка пореклом са херцеговачке границе по имену Диомидија Суботу, да попуни број сантураша.
Кириџије су кренуле на пут старим цариградским друмом из Београда преко Солуна до царског града. Видели су Хелеспонт, прошли кроз Шест и Абидос, и вратили се после две године дана, али је на путу на чудан начин погинуо један од преостале двојице старих кириџија. Наредио је камили да клекне како би тако заклоњен иза ње обавио своју потребу; док је мокрио, камила је легла на њега и усмртила га. Када се идуће године поново кретало за Цариград, нашли су му замену, али на дан поласка ни четврти кириџија, последњи међу старим сантурашима, није се појавио у каравану. Младићи који су се скупили по обичају да замене кириџије у свирци згледали су се кад су схватили да више ниједног од старих нема међу њима, бацили као по договору своје инструменте и наставили путовања, уместо као свирци, као трговци.
Опасан пут и уносна трговина између два света, Запада и Истока, Европе и Азије, у време када је турска сила ишла на Беч, исплатила се, и на том путу Леандер је схватио да је музиком као и очевом љубављу, испуњен за цео живот и да ће се све што би томе могао додати прелити и отићи у празно. И забављен трговином, никад више није се вратио сантури, није је ни у руке узео, није чак ни потребу осећао да слуша свирку у том свету који је прождирао своје дане око њега. Заволео је свој нови трговачки посао, заволео је путовања и камиле са њиховим спорим, синкопираним ходом, који у ствари прикрива невероватну способност да се прогута простор, хитрину и ефикасност и покушао је да их подражава, прерушавајући своје урођено било, своје унутрашње време, своју хитрину у меке, благе и дуге покрете. Брзина оденута у лењост, то је био његов циљ. Знајући да је то најбољи начин да се заштити, увек је крио докле му је догорела свећа и ћутао о ономе што је иза леђа ветра видео већ унапред. Тако је, посматрајући камиле и вежбајући годинама, успео да сасвим прикрије своју несвакидашњу моћ, своју врлину као да је порок, схватајући да је таква хитрина као неко опасно оружје према којем је свет подозрив. И то га је штитило од недаћа. Јер, времена су била тешка и путеви пуни крвавих хаљина. Међу трговцима наслушао се Леандер страшних прича о Турцима сабљашима, ловцима на брзине, главосечама што пресрећу караване и чине чуда и покоре с кириџијама и трговцима. Испричали су му да сабљаш руку којом онанише увек чува за леђима као драгоценост да се не премори и ништа њоме не ради, те сече само оном другом. Узалуд је Леандер мислио да ђаво не може да убије, да живот узима само Бог, ипак се плашио; очи су му скакутале по образима и лицу од страха при самој помисли на сабљаша.
Тај страх у њему учврстио је један гатар. Гатар је живео у полупаној цистерни за воду, прао ноге у чарапама и његова самоћа се брзо кварила као сир. Леандру су рекли:
— Ако му даш пару, обријаће те, ако му даш две, прорицаће ти док те брије. Али, пази, он боље прориче него што брије.
Леандер је сео на камен пред цистерном и дао две паре. Пророк се насмејао и видело се да на њему једино осмех не стари. Рекао је Леандру да зине, пљунуо му изненада у уста, па је затим и сам зинуо. Кад му је Леандер вратио пљунувши и он пророку у чељуст, овај је пљунуо у сваки образ Леандру, размазао испљувак и почео га бријати.
— Хоће ли Турци ударити сутра, или прекосутра? — упита Леандер пола у шали.
— Појма немам — глас гатара лебдео је око њих у великим плочама.
— Па какав си ти онда пророк?
— Знаш, постоје гатари од две руке — скупи и јефтини. Али, немој мислити да су једни добри, а други лоши. Није у томе ствар. Једни се баве брзим, а други спорим тајнама и отуда разлика међу њима. Ја сам, на пример, јефтин гатар, јер не видим сутрашњи дан, или идућу годину ни колико ти. Ја видим веома далеко у будућност, две до три стотине година унапред могу прорећи како ће се курјак тада звати и које ће царство пасти. А коме треба оно што ће се збити кроз две до три стотине година? Ником, чак ни мени. Боли ме реп за то. Али, има и других, скупих гатара, у Дубровнику, на пример, који проричу шта ће се збити сутра, или за годину, а то свакоме треба ко ћелавом капа и не пита се за такву ствар шта кошта, него се даје и шаком и котлом, као за крилце од прасета. Али, не треба мислити да ова два пророка и њихова пророчанства немају никакве везе међу собом и да су у противуречју једно са другим. То је, у ствари, једно исто пророчанство и може се упоредити с ветром који има спољашњу и унутрашњу страну, при чему је унутрашња страна ветра она која остане сува док ветар дува кроз кишу. Један гатар, дакле, види само једну, спољашњу, а други само унутрашњу страну ветра. Ниједан не види обе. Зато мораш ићи бар двојици да би саставио целу слику, да би скрпио у свом ветру лице с поставом...
А сада да ти кажем шта од мене можеш добити. Човек је као бродски компас: врти се у круг око своје осе и види све четири стране света у том окретању, али изнад и испод себе не види и не показује му се ништа. А управо ту су две ствари до којих му је стало и о којима хоће да зна: љубав испод њега и смрт над њиме.
Постоје разне љубави. Једне се могу набости само виљушком; друге се једу руком ко остриге, неке се морају ножем сећи, иначе те задаве, а има их и тако чорбастих да помаже само кашика. Или се опет беру као јабуке коју је убрао Адам.
А што се смрти тиче, то је једина ствар под капом небеском која се може као змија верати и уз и низ стабло нашег порекла. Смрт може да те чека у заседи вековима пре но што си рођен, а може и да се врати по тебе, да ти крене у сусрет из најдаље будућности. Неко кога не познајеш и нећеш никада видети може да напујда своју смрт на тебе као ловачког пса на јаребицу и да је пошаље да те улови са несагледивог одстојања...
Али оставимо то. Ти имаш леп врат. Такав врат привлачи женске руке и војничку сабљу. А ја видим војника у чизмама, брије се сабљом са златном кићанком и посећи ће те сабљом. Јер, ево јасно видим и твоју главу. На тањиру је као глава светога Јована Крститеља. А жена је узрок... Али, не бој се, неће то скоро бити. Проћи ће много времена, много скотних година пре тога. А дотле, чувај врат, лабуде мој, од жене и од сабље. И умиј се...
Тако је бријање и пророчанство било готово. Док је одлазио, за Леандром је падао први снег те године и звонио моћни глас пророка. По таквом гласу, помислио је Леандер, може се снег ухватити као по ћилиму. И стресао се од хладноће над собом и од језе у себи.
Пророчанство је помело Леандра. Страх од сабљаша учинио му се умеснији но икад. Срце му је прелазило с леве на десну страну, његов сан постајао је од тог страха заразан, и ако би Леандер сањао да га је врана кљунула у зуб зато што јој се у сну насмејао, сви које је додирнуо током дана сањали би како их врана кљује у зуб.
Али тада, када се највише плашио сабљаша, Леандер га није срео. Пре но сабљаша, срео је једну девојку. Док су зимовали на Охриду, учинило му се да је претерао у страху и да је изгубио свој урођени ритам, да се враћа уместо да напредује у својој тајној врлини. Чуо је, наиме, једне вечери како звечи сантура. И уместо да, као раније, остане равнодушан, ухватио је себе како слуша. И то му се учинило као корак унатраг. Није свирао човек, него жена, и та разлика, мада у почетку то није могао знати, Леандру није измакла. Ослушкујући, приметио је још нешто. На местима где је у свирци ваљало укрстити прсте на жицама, сантура је замирала и настављала неколико тренутака касније, као да је начињен прекид да се удахне ваздух. Леандер је разумео у чему је ствар и сутрадан, када је угледао девојку која је свирала, прво што јој је рекао било је следеће:
— Чуо сам како свираш. Ти немаш један прст на левој руци, домали. Али си научила да свираш пре него што си га изгубила. Је ли тако?
— Тако је — узвратила је девојка — пре три године потурили су ми од урока металну сантуру са ужареним жицама. Отада свирам овако, да се подсетим, а ти не мораш слушати...
Леандер је одмах помислио да би управо његов начин живота могао помоћи девојци да заборави своју невољу. Покушао је да јој објасни како треба живети не обазирући се, из вечери у веће шетали су дуж језера и он је настојао да је подучи својој необичној и скривеној врлини. Испоставило се да је Деспина, како се девојка звала, била одличан ученик и да су дани када се догодила несрећа са сантуром ужарених жица убрзо заборављени. Инструмент је одбацила заувек, као што је Леандер баш у то време напустио кириџије, сит њихова посла и пун страха и зарађеног новца. Деспина је полако стицала његов ритам у јелу, подражавала с успехом његов говор и ход, учила се да очи користи оном вратоломном брзином којом их је он користио и на тренутке је имала утисак да у сваком свом дану доживљава два дана. Али, током тих поука у шетњи поред језера, они су се, бежећи од радозналих погледа и кријући своју заједничку брзину као тајну, постепено зближили. Она му је повремено бацала одсјај свог прстена у очи, а он је помишљао гледајући је има ли она као неке грешнице на фрескама уместо брадавица на сисама два уврнута крмећа репића. Леандер дотле није много знао о женама, а ни о себи. Знао је да с винима треба поступати као са женом: другачије лети, а другачије зими; знао је још да се снажна вина лети, а слаба зими претачу. То је све што је из породичних разговора Леандер знао о женама, али девојка без прста прстењака привлачила га је. Негде га је чекала тих дана његова fabula rasa, његова „празна прича“ и вапила да се у њу најзад Леандер усели.
Кроз Охридско језеро тече река Дрим половећи га. Једне вечери Деспина и Леандер ставише у чамац рибарску мрежу и отиснуше се кроз језеро реком која их је у зору избацила на другу страну воде. Те ноћи су у чамцу на тој двострукој води, покривени мрежом, први пут легли заједно.
Али, Леандру се догодило да је сатима унапред знао све што ће се збити и да је у тренутку када се његово очекивање обистинило био бржи од своје сапутнице толико да нису стигли ни да се дотакну. Његов ритам био је ипак сасвим другачији од њеног и он се први пут суочио са страшном коби која је лежала на дну његове тајне врлине. Нису се уопште могли сложити ни потом и Леандер је, као да икром мрести језеро и реку у њему, и потоњих ноћи пунио мрежу под собом уместо жену.
Последње вечери Деспина је у манастиру Св. Наума купила две свеће. Једну од њих дала је Леандру, а другу је задржала у својој бошчи. Као и обично, отиснули су се низ реку кроз језеро и Леандер је покушао још једном. Последњи пут. Када ни тад није успело, јер се просуо пре но што је додирнуо девојку, Деспина му је дала да је раздевичи свећом. Потом је, негде већ пред зору, узела весло и притерала чамац уз велико жало пред Богородицом захумском, пред манастир српских деспота, до којег се може доћи само водом. Ту је ону другу, своју свећу упалила, пружила је Леандру, пољубила га и оставила га у манастиру, а сама је одвеслала низ Дрим.
Избезумљени и уморни, растали су се заувек убеђени да додир међу њима није могућ. Када се Леандер искрцао са свећом у руци, било је јутрење при крају. Још пре но што је ушао у цркву, приметио је да је у манастиру био у току обред сахрањивања једне иконе. Била је прастара, из Пелагоније, и пре но што су је положили у гроб и прелили вином, Леандер је доспео да види икону. На њој су били представљени Богородица како доји младенца и један човек са брадом — у ствари свети Јован Крститељ — како стоји поред њих. Детету је с ножице пала сандала и човек поред жене прихватио је ремен да га намакне на пету детета; дете је, осетивши изненадни додир, угризло матер за сису, она је опет, схвативши шта се догодило, погледала у правцу човека који је сандалу намештао.
Тако се круг затворио и непрекидна линија постојала је између човека, његове руке, детиње пете, дојке женине и њеног погледа, који се враћао на човека. Та линија, коју је Леандер обухватио погледом пре но што је икону засула земља, личила је на једино слово које је научио, на слово Θ (тета), и он је, видевши је, помислио:
— Дакле, ипак је додир могућ!
Потом је отишао у манастир и закалуђерио се.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ



ПРИЧА СЛУШКИЊЕ СЕЛЕНЕ
Као што рекох, та друга жена била је госпођица Анастасија, старија сестра госпође Катене. Њену слику си видела у врху степеништа на десној страни. Господар Медош, отац Тимотејев, није одолео чарима те лепотице, која је спавала у својој враној коси као у црној постељи...
По свему судећи постојао је тајни начин споразумевања између господара Медоша и његове свастике преко јела која су служена за вечеру. Анастасија је наређивала сваки дан шта ће се кувати и та јела која сам готовила под њеном будном пажњом, била су нешто као љубавно обећање шта ће се те вечери, ако господин Медош дође, одиграти у Анастасијиној постељи. Тешко је рећи, али се могло наслутити да је једну врсту уживања значила чорба од пива с мирођијом, другу зец у умокцу од рибизле, а неку трећу вино зачињено воћем. Вечере су у ствари биле нешто као љубавна писма. Очи господара Медоша нарочито би заблистале ако бих по налогу госпођице Анастасије на сто изнела шкољке St. Jacques готовљене са печуркама. Шта се после тих вечера догађало у Анастасијиној ложници, ја нисам могла погодити, али Катена је била очајна, оседела је за једну ноћ од љубоморе, тако је седа и портретисана у часу кад је већ носила Тимотеја...
Али, човек у сновима гази по блату тачно колико и на јави гази по блату. Када је дошло време, господар Медош је послао жену да се породи у Сарајеву, где је у то време живео њен отац. Пошто се Тимотеј родио и пошто се госпођа Катена вратила ложници свог мужа, могло се очекивати да ће његова страст за свастику минути као толике друге страсти у животима људи. Али, веза између господара Медоша и његове свастике Анастасије није се прекинула.
Госпођа Катена била је снажна и енергична жена. Одлучила је да предузме одсудне кораке и да брани своју породицу. Једне вечери када је Анастасија наручила шкољке St. Jacques са печурком не знајући да господин Медош неће бити у Котору, госпођа Катена је на сто изнела уместо шкољки кутију са мужевљевим породичним пиштољима. Напунила их је и отворено рекла сестри да бира. Или ће сместа, још исте ноћи напустити Котор заувек и оставити њену породицу на миру, или ће у зору изаћи на двобој пиштољима. То одавно више није била мода ни у моје време, а некмоли у њихово, ти двобоји, ни међу мушкима.
Госпођа Катена међутим, била је решила да ту ствар раскрсти у двобоју са рођеном сестром...
Анастасија је посматрала Катену својим лепим непомичним очима и тихо упитала:
— Зашто у зору?
А затим гласно додала:
— Узимај пиштоље и одмах да си сишла на обалу!
Ја сам тада већ служила Анастасију и мимо своје воље сам присуствовала.
Кроз „Врата од смећа“ спустисмо се на море. Једну стару сабљу, коју сам морала узети из куће, са зида, забодосмо између два камена на обали и о њу окачисмо фењер. Дувао је југо, ребрасти ветар хладно-врео и двапут гасио огањ. Ништа се није видело ни чуло од кише и таласа. Узеле су пиштоље, окренуле се леђима једна другој и фењеру, а ја сам била приморана да бројим док нису начиниле десет корачаја. Имале су право на два наизменична хица. Прво је пуцала госпођа Катена и промашила.
— Сада добро циљај, јер следећи пут нећу те промашити — довикнула је сестри кроз ветар. Тада се Анастасија усправила свом висином, лагано окренула цев свог оружја ка себи. Стајала је тако тренутак, онда је пољубила свој пиштољ у отвор и пуцала у сестру. Убила ју је на месту. Кроз онај пољубац.
Догађај је заташкан као да се десила несрећа. Тело смо пренеле у кућу, рекле смо да је пиштољ опалио док је госпођа чистила старо мужевљево оружје. Није потребно да причам како је господар Медош то поднео. Није спрва знао где су му уста. Најзад је одмахнуо руком и рекао:
— Деликт извршен док дува југо чак и суд кажњава упола блажом казном.
Ваљда је сањао да је млад, шта ли, легао је на руду и помирио се са свастиком. А шта је могао? Ћутали смо и он и ја због детета. Јер, дете је после Катенине смрти прихватила сестра покојнице и остала да живи у кући Враћена. Она је одгајила Тимотеја. Када су се одселили из Котора, госпођица Анастасија вратила се свом оцу и одвела дечака собом. Била му је као мати. Живели су заједно у Италији све док дечак није поодрастао и док га господар Медош није узео себи у Београд. Тимотеј је тај растанак тешко поднео и мислим да пати због тога још увек...
Кажу — завршила је стара слушкиња своју причу — да се мржње живих претварају у љубави умрлих, а мржње покојника у љубав живих. Ја не знам. Но знам да за срећу треба бити обдарен, треба имати слуха за срећу као за песму или игру. Зато мислим да је срећа наследна и може се завештати.
— Није тачно — одбрусих — срећа се не наслеђује, она се зида; цигла по цигла. Уосталом, важније је како изгледаш, него да ли си срећна...

СТРАНИЦЕ ИСЦЕПЉЕНЕ ИЗ ЈЕДНЕ КЊИГЕ

Драга Ево,
најзад после годину дана, да ти се јавим. Сигурно ти је било јасно да нисам била у Паризу. Десила ми се невероватна ствар. Маја прошле године нашла сам у поштанском сандучету у Rue des Filles du Calvaire из новина исечен оглас. У њему је писало:

ТРАЖИ СЕ ЦРНОМАЊАСТА
НАСТАВНИЦА МУЗИКЕ (ГИТАРЕ)
Пожељна спрема: висина око 1.70,
обим груди и кукова приближно једнак.

Уз невероватни оглас ишла је адреса на коју се треба јавити. И број телефона.
— Gare Montparnasse — закључила сам, Састављач огласа је становао у шестом арондисману. Тада још ништа нисам слутила. Али, ти знаш, то ми је била година у којој сам волела само оно што је најслађе, мушке парфеме „Van Cleef“, у јесен лепљиво грожђе и с пролећа трешње које су начеле птице. Умела сам већ од јануара да хватам испуштене ствари у лету пре но што падну и била срећна што сам најзад порасла и што могу да се јебем.
Ставила сам махинално цедуљицу у џеп, као обично узела своју гитару и сишла низ степениште. Нешто ме је копкало. Ја сам црномањаста, одговарајућег раста и осталих особености назначених у огласу. Ти већ знаш да сам неотпорна на огласе. Уз то, моја мишоловка је увек била бржа од мене. И сада, она је већ знала. Као увек, знала је све пре мене. Унапред.
Било је јутро. Када сам отворила капију, пред кућом више није било улице. Од Зимског циркуса ка Сени текла је магла подељена свом дужином на сеновиту и светлу страну. Моја улица нестајала је, а из магле рађајући се, сунце је тог јутра прошло сва годишња доба.
У том тренутку из магле изрони аутобус 96. Полако се кретао ка својој постаји смештеној пред мојом кућом. На возилу су дуж целе бочне стране биле исписане станице:

PORTE DES LILAS — PYRENEES — REPUBLIQUE — FILLES DU CALVAIRE — TURENNE — HOTEL DE VILLE — ST. MICHEL — GARE MONTPARNASSE.

Аутобус се заустави преда мном и врата се на њему лагано отворише. Као да ме мами. Изазов је био неодољив. Ушла сам у возило и отишла на Montparnasse право на адресу дату у новинама. Тако је почео мој „Пут у високе траве“, ако се сећаш Реноарове слике.
На вратима није стајало никакво име, али имена није било ни у огласу — само адреса и број телефона. Отворио ми је врата младић моје висине отприлике. Једва сам га познала. Бледило на његовом лицу некако је изгледало бар четири-пет поколења старо. И у том бледилу лебдело је нешто као ожиљак. Али одмах сам знала да је то он. Мој љубавник са белога бика. После толико година потписао се опет на мени оним својим осмехом који може да опрљи. Тимотеј са златном брадом као узбраном с чокота. У први мах хтела сам да изађем из стана, али то нисам учинила, јер се он ниједног тренутка није понашао као да се знамо од пре. Понашао се као да ме није учио како се гата гледањем у кривак. Понашао се и изгледао на тренутке као неко други. Чак ме је веома учтиво упитао како се зовем и потом се држао као да то име никада раније није чуо. То је било тако уверљиво да нисам отишла.
— Ви сте наставница? — упитао је и пропустио ме да уђем. Од њега ме запљуснуше неки непознати, пријатни мирис, као на шафран, можда мало пресладак, густ као уље. То није био „Azzaro“ — Eau de toilette који је некада стављао... Извео ме је на средину једне простране одаје и одмерио од главе до пете као да ме види први пут.
— Изгледа да ћете одговарати — процедио је замишљено — боја ваше косе је права?
— Шта фали мојој коси? То је природна црна коса. Белгијско црно... Зар није то био услов у вашем неучтивом огласу? — почех и ја да улазим у ту игру као да се раније нисмо волели чим падне киша.
Али, ти знаш, Ево, да се мени коса уковрџа кад год сам откачена или заљубљена, а да се исправи и опусти кад пишам на коприве. Погледала сам се летимично у најближе огледало и видела да ми је на глави афро. Била сам у пуном замаху. Казала сам колико тражим од лекције и додала да ћу после петог часа, ако не буде напретка, прекинути наставу. Затим сам га посадила на канабе до себе, ударила један акорд и почела:
— Пре но што пређемо на учење, казаћу вам шта ваља знати о прстима док се свира. Десни палац то сте ви, а леви палац ваша љубав. Остали прсти — то је свет око вас. Два средња прста означавају — десни вашег пријатеља, леви непријатеља, прстењак означава вашег оца, леви домали вашу матер, мали прсти децу, мушку и женску, а кажипрст претке... Мислите понекад на то док будете свирали.
— Ако је тако — закључи он — на гитари музику из жица извлачи моја лева рука, а то ће, према вашој причици, значити да је стварају моја љубавница, моја мати, мој непријатељ, моја баба и моја будућа кћи, ако је будем заслужио. Укратко, женска свирка, поготову ако ми је главни непријатељ однекуд такође женско чељаде. А ви — преузе он на трен улогу наставника — када озледите прст мислите на ово што мени говорите. Немојте сматрати да се та озледа односи на вас. Озледе на прстима најављују болести и угроженост ваших ближњих или оних других, који вас мрзе...
После овог његовог испада брзо пређох на час говорећи му „ви“, као и он мени. Показала сам распоред прстију за почетни акорд и он је лако учио. Али десна рука му није додирнула жице. Ни тог ни наредних часова. Знао је напамет распоред прстију леве руке и почео је веома тачно и увежбано да изводи прву мелодију коју сам му задала, али и даље, упркос мојим захтевима, није користио десну руку. Били су то добро плаћени неми часови музике. Тада сам закључила да мој parfum sprey „Molineux“ није на сигурним ногама у присуству оног мени непознатог мириса који је он сада носио. Једног од следећих дана узела сам „Paco Rabanne“ — La Nuit, eau de Parfum.
— Зашто не почнемо и са десном руком? — упитала сам га — подсећам вас да је сутра пети час. И ја ћу вас напустити ако наставимо са овом мутавом свирком.
— Али, за име божје, како сте то одевени? — пресече ме он незадовољно уставши. Не могу да учим гледајући вас у таквој одећи...
Била сам запањена. Узео ме је за руку као да води малу девојчицу и сишли смо на улицу где смо обишли два-три бутика. Са невероватном спретношћу и непогрешивим укусом купио ми је дивну сукњу и кариране чарапе с истом таквом шкотском капом која је на врху имала пунђу, затим огртач с два лица и кошуљу под емајлираним дугмићима. Још ту у радњи нагнао ме је да све то обучем. Модискињама је наредио да моје управо скинуте хаљине ставе у једну кесу и да баце. Све моје негодовање било је обезоружано једним погледом у огледало.
— Тако, сад можемо да наставимо час — рекао је задовољно и вратили смо се у његов стан.
На овом месту морам да кажем да сам већ увелико била уплашена што се он упорно правио као да се никада раније нисмо видели. Узела сам своју гитару и села да наставимо са часом, али се он није као обично прихватио свог инструмента. Изненада ми је пришао с леђа, загрлио ме и кад сам хтела да се отмем из наручја, ударио је први акорд на мојој гитари држећи ме и даље у загрљају. Акорд је био кристално јасан, десна рука је обављала свој посао без грешке и он је тихо, промукло запевао неку старинску песму. Између сваке две речи пољубио би ме у врат и ја сам дубоко удахнула онај његов необичан парфем који никада ни код кога нисам раније осетила. Само, речи нису биле француске, него на неком чудном, мени непознатом језику:

У кошуљи тихој сутрашњих покрета
Недвизим
Прикучих се очима сиса твојих
Да срце ми окрме...

— Јесу ли то српске речи? — упитах га.
— Нису — одговори ми он — откуд вам та мисао?
У средини песме је прекинуо свирку и лагано почео да ме свлачи. Најпре капу и ципеле, затим ми скида прстење и појас са копчом од седефа. Потом ми кроз кошуљу раскопчава грудњак. Тада ја почињем њега да скидам. Уздрхталих прстију кидам са њега кошуљу и када стижем до краја, када смо обоје наги, он ме баца на постељу, седа крај мене, високо у вис диже ногу и једну за другом навлачи себи моје свилене кариране чарапе. На свој ужас одмах примећујем да му те моје управо смакнуте чарапе стоје боље но мени, а затим то исто морам да закључим и за своју нову сукњу и за своју кошуљу на њему. Савршено одевен у одећу коју је малочас купио мени, он спушта руке низ кукове, обува моје ципеле, чешља се мојим чешљем, ставља на брзину моју капу с пунђом и моје црвенило на усне и силази журно у град...
Остала сам без речи и без одеће, сама у стану и имала два решења — или да кренем у његовом мушком оделу, или да га чекам. Тада ми је пало на ум да потражим има ли женске гардеробе у стану. У једној шкрињи нашла сам дивну старинску женску кошуљу прошарану срмом. Са монограмом „А“ на оковратнику. И сукњу на шнирање. У порубу сукње нашла сам извезено „Roma“. Стара одећа била је допремљена из Италије. Све то читаву вечност није било коришћено, али шта мари, помислих. Добро ми је пристајало, обукла сам се и сишла на улицу. Он је седео у оближњем ресторану и уз гушчију паштету пио „Sotem“. Чим ме је угледао, очи му синуше, он устаде, пољуби ме страсније но што би ишло да се две повисоке девојке увече љубе на улици. У том пољупцу моје руменило за усне чудно замириса на његовим устима и ми се ужурбано вратисмо у његов стан.
— Дивно ти пристаје одећа моје тетке — прошапута и поче још на степеништу да ме раскопчава. Нисмо ни врата закључали, био је на мени прав као скакач у воду, склопљених дланова над мојом главом и састављених и испружених стопала. Прав као копље чији лет ће га надживети. Ништа даље не памтим...
Своје најлепше тренутке човек заборавља најбрже. После магновења врхунске остварености, оргазма или опчињујућег сна, долази заборав, амнезија, брисање сећања. Јер у часу најлепших снова, у часу врхунског стваралачког чина — зачећа детета, људско биће се на лествици живота пење за трен на неколико степена изнад себе, али ту не може дуго да опстане и при паду у јаву мора брзо да заборави те часове просветљености. Током живота често смо у рају, али од тога памтимо само изгон...

ПРИЧА О БРАТУ И СЕСТРИ

Ти знаш да сам ја имао сестру, Херонеју, сећаш се, била је лепа — једно око дан, друго ноћ, и знала је да у свету има више лепоте него љубави. Рођена је 1910. године и после неколико недеља, једног јутра које нико, па ни она сама, није упамтио, Хера је почела да умире и умирала је неприметно деценијама све до оног недавног судњег дана када се то умирање најзад завршило. А можда је то умирање почело и много раније, још пре но што се Хера родила и трајало може бити столећима пре њеног рођења, док се није привело крају на начин о којем ће тек бити речи. Што се мене тиче, и ја сам једне вечери коју нико није уочио, коју ни сам нисам могао разликовати од других својих вечери, почео сасвим неприметно да волим. Не неку жену, не ни своју матер, ни брата, ни сестру — било ми је, уосталом, тада само неколико година живота. Почео сам да волим некако уопште, у виду спремности на то, али одлучно, као када се отискује брод на пучину са које нема повратка. И у ту моју љубав, у тај брод, укрцавали су се од тада и искрцавали из ње, односно њега, сви сапутници моје судбине делећи једно време са мном исте ударе таласа, осеке, Сунце и ветрове. Међу осталима у мој брод укрцала се и моја сестра Херонеја, али је она на том броду имала посебно место. Не на капетанском мосту; то не, али у најлепшој столици. И та најлепша столица на моме броду некако је најбоље пристајала баш њој. Можда је та столица и постала најлепша међу седиштима палубе тек када је Херонеја заузела своје место у њој. Када се то десило имала је једва 15 година и већ више није јела у присуству других. Ја сам нисам је отада ниједном видео да руча или вечера. Шапутало се у породици да не једе што остали свет. Крстила се у цркви брзо као да хвата мухе и говорило се да исто тако брзо једе. Била је још дете танких ножица са старом, прастаром душом у себи. Душом, што се навикавала на њено тело силом, као на новог, недораслог бога, који ни сам још не разуме језик молитава њему упућених. Бога, који тек треба да научи да говори... Ја сам увек имао утисак да су се све жене око мене могле сврстати међу куварице, собарице или међу болничарке и добро сам још у детињству искусио да моја сестра Херонеја спада у ову последњу врсту. Својим тиранским, трапавим и паничним старањем око самртника који су у њој изазивали хиљаду недовољних неспретности загорчала је (у узалудним напорима да им помогне) последње часове већини наших домаћих животиња... Када би угинули на њеним рукама измучени колико смрћу толико и њеним паничним покушајима да их задржи у животу, она се немо окретала од њих са речима:
— Осећам се неком врстом среде. Увек закасним, увек долазим после уторника...
Херонеја је у Београду студирала хернију и кад је у свом шеширу од рибље коже дошла овамо у Праг да настави студије, изнајмили смо стан у једној од оних уских и дубоких улица у старом делу града. Стан с поткровљем на које се доспевало дрвеним степеницама спуштеним с таванице у собу помоћу ланца и чекрка. Ја сам у то време био, штоно кажу, момак ко горски поток — плитак и провидан. Енергију стечену кроз музику, којом сам се и даље хранио свакодневно, нисам више трошио. Гојио сам се у души, гомилајући непотребно духовно сало баш као човек који се гоји јер не троши енергију стечену јелом. А Хера је на балкон ставила лонац с алојом „који је ђаво олизао“, па је стога имао беле ивице дуж трновитих листова. Тај алој донела је из Београда и наспрам њега у своју собу ставила је огледало да би могла да види биљку док се чешља. Једног дана опазила је да се у њеном огледалу чешља и брије и један млад поручник који је становао на истом спрату у суседној згради преко улице. Његов прозор био је тако близу мог и Хериног балкона да се поручник у Херином огледалу могао видети а да не изађе из своје собе, па се тако могао и обријати користећи њено огледало и своју сабљу. Јер поручник се зачудо веома весто бријао својом официрском сабљом користећи њену златну кићанку да се насапуња. Упаљена шибица могла се добацити отуда овамо и тако смо ја и поручник почели увече припаљивати луле један другом смејући се.
— Пазите, на истом пламену никад другу свецу ни трећу лулу! — говорио је весело наш нови познаник. Између поручника који се звао Јан Кобала и моје сестре развило се нешто што ја не бих умео другачије да назовем до њушење. Али, време никад не стоји на једној нози. Ствари су отишле даље. Сваке вечери он је палио светлост у часу када је Хера гасила. Ја сам седео на балкону, пушио лулу, повремено придизао шешир и сатеривао дим у њега. И гледао сам како с друге стране улице Јан Кобала изува чизме и баца једну у један, другу у други угао собе, како пије држећи боцу само зубима, како сабљом одсеца батак с печеног пилета на столу. Потом он леже у кревет и глође батак, баца кост и погађа право у чизму у углу собе. Скида потом кошуљу и у том часу врата се полако отварају и у собу улази месечина и кроз месечину улази моја сестра Хера. Она поручника гледа нетремице као да не види, прилази му, нагиње се над њиме и он језиком почиње да откопчава дугмад на њеној кошуљи. Тада Хера баца један поглед ка балкону где ја седим и пушим, пљује у свећу и ошинувши месечину косом опкорачује његов кревет и њега у кревету и полако, као снег када слеће на земљу, не узмичући ниједном, почиње да се спушта на свој плен...
Мој шешир и коса пуни су дима, ја се понекад дижем и одлазим у Конзерваторијум да вежбам, или у крчме лепљиве од пива, или да гледам како Јевреји сахрањују књиге, али у мени нешто кипи и ја осећам како ми брада кроз младеже расте брже него око њих, осећам да ћу морати да се мењам. Ја и стварно почињем да се мењам и стално радим на томе.
Једног поподнева сестра се појављује носећи очи као презрело воће и руке заборављене у муфу. Поручник Јан Кобала више не отвара врата. Он прима у собу неку другу љубав. Хера не говори ништа, ја седим као обично, пушим и чекам. Долази време када она гаси светлост у својој соби и кад он пали светлост у својој. Ја гледам преко балкона како изува чизме, баца опасач, како пије из боце држећи је само зубима, како сабљом одсеца батак и како једе у кревету. И мени се подижу жмарци уз леђа, расплићу ми се длаке дуж кичме, кошуља ми шушти. Палцем гасим лулу тако да смрди месо на жару. Устајем тихо, силазим на улицу, прелазим је и пењем се у Кобалин стан. Отварам врата, у собу улази месечина, кроз месечину улазим ја. Гледам га нетремице као да не видим, прилазим му, нагињем се над њим и он језиком почиње да откопчава дугмад мојих чакшира. Тада ја бацам поглед ка нашем балкону где седи Хера, пљујем у свећу и лежем са Кобалом. Јер то сам сада ја, кога он очекује сваке вечери уместо Хере...
Једном Хера устаје рано, плете косу на начин који јој омогућава да се осећа као да је пролеће, јер она је имала разне начине чешљања: кад би уплела косу у траку, осећала се као да је лето; кад би се очешљала правећи од косе бич, имала би осећај да је пролеће. И тог дана очешља се она начинивши на потиљку плетеницу и оде рано од куће. Више је никад нисам видео. Јављено ми је да је Хера извршила самоубиство. Тог дана у 12 и пет настрадала је у експлозији коју је сама изазвала у лабораторији. Тако никада нисам имао прилике да је упитам због кога је начинила тај корак преко црте, да ли због Јана или због мене. Нису ми дали ни на одру да је видим.
Џепни сат отада носим заустављен на часу њене смрти, он увек показује 12 и пет и сваког дана пролази кроз тренутак своје страшне тачности. А страшно питање чији поступак, поручников или мој, које од та два неверства ју је гурнуло у смрт, постало је за мене питање живота и смрти.
Наравно да се моје дружење са Јаном Кобалом одмах прекинуло. Он је нетрагом ишчезао, а ја отада лутам спотичући се о сопствену сенку. Променио сам име и косу и почео да свирам по циганским свадбама, да се причешћујем као некад сирћетом и реном и једино ме смирује решавање задатака из тригонометрије. Тако ми пада на ум пословица о четворим очима и ја покушавам да је поново схватим. Дубину Хериних блиставих очију израчунао сам безброј пута и тај чаробни број знам напамет и понављам га ноћу. Почео сам да осматрам дубину очног дна код људи које сретам у нади да ће се можда десити чудо, да ће се појавити неке очи исте боје и дубине од којих би се могао очекивати одговор на питање које од сестре више никада нећу добити. И још нешто. Схватио сам да као што постоје мушки и женски инструменти, па је добар квартет само онај у којем су измешани, постоје на сваком лицу једно мушко и једно женско око. Погледај у огледало и лако ћеш закључити које је од твоја два ока мушко, а које женско. Хера је имала лево око мушко, и оно ју је одвело у смрт. Њено десно, женско око покушало је да је задржи у животу. И о томе ваља водити рачуна... Али, на ствар!
Био сам у Кракову и тамо свирао када ми је пао у очи један господин по имену др Алфред Вјежбицки. Он је некада свраћао нашем оцу у кућу и знао је Херу и мене још као децу. Позвао ме је да свирам у његовој кући и ја сам имао прилике да обавим нека осматрања и да закључим да с њиме треба бити опрезан. Докторове очи имају исту дубину као очи моје покојне сестре. У једном оку дан, у другом ноћ. Од њега се можда може очекивати одговор на питање постављено њој и оцена мог поступка са Јаном Кобалом. Дуго сам пратио Вјежбицког, срдачног и драгог човека, немог као књига и закопчаног до уха, али ништа се није догодило. Носио је нокте једне руке под ноктима друге и љубазно ћутао. Ја се, међутим, сада опет враћам у Пољску где имам заказан концерт на имању једне докторове рођаке. Ако ову прилику искористим да од Вјежбицког нешто дознам, твоје услуге биће ми неопходне па те молим да пођеш и ти на пут који би, уосталом, могао бити пријатан да не путујеш са мном.

ЧЕТИРИ ПИСМА

Хаифа, марта 1971.
Драга и незаборављена Доротеја,
Одавно те нисам видела и ко зна да ли бих те познала. Можда ни ти мене више не познајеш и не мислиш на мене у оним собама чије се кваке каче за рукаве. Сећам се пољских шума и замишљам те како трчиш кроз јучерашњу кишу чије се капи чују јаче кад капљу с високих грана него с ниских. Сећам те се као девојчице и видим те како растеш брзо, брже од својих ноктију и косе, а заједно с тобом, али брже од тебе, расте у теби мржња на нашу матер. Јесмо ли морале толико мрзети? Овде песак изазива жудњу у мени, али ја се чудно осећам с Исаком већ дуже време. То нема везе с њиме, ни са нашом љубављу. То је везано за нешто треће. За његову рану. Он чита у постељи, ја лежим у шатору до њега и гасим светиљку кад га се зажелим. Он остаје неколико часака непомичан и даље кроз мрак пиљи у књигу и чујем како његове мисли галопирају по невидљивим редовима. А онда, он се окреће мени. Но чим се дотакнемо, ја осетим страшни ожиљак његове ране. После љубави лежимо зурећи свак у своју помрчину и ја сам га пре неко вече упитала:
— Је ли то било ноћу?
— Шта? — узвратио је, мада је знао.
— Када су те ранили.
— Било је ноћу.
— И не знаш чиме је то било?
— Не знам, мислим да је био бајонет.
То ти, Доротка, млада и неискусна, нећеш можда разумети. Птица која лови по баруштинама и блатима брзо тоне ако се не креће. Мора сваки час да извади ногу из муља и да је премести, да коракне даље, без обзира је ли шта уловила или не. Тако је с нама и нашом љубављу. Морамо даље, на овоме се не може остати, јер ћемо потонути.

Јерусалим, октобра 1974.
Драга Доротка.
Читам о Словенима како силазе на мора с копљем у чизми. И мислим како се Краков мења осут новим правописним и језичким грешкама, сестрама напретка речи. Мислим како ти остајеш иста и како се Исак и ја губимо све више. Не усуђујем се да му кажем. Кад год се волимо, ма како било лепо и ма шта чинили, ја на прсима и стомаку осећам траг оног бајонета. Осећам га већ унапред, он се испречио у нашој постељи између Исака и мене. Је л’ могуће да човек за неколико тренутака може да се потпише бајонетом на телу другог човека и уцрта заувек свој портрет у туђем месу? Стално морам да ловим сопствену мисао. Она није моја кад се роди, него кад је уловим, ако то стигнем пре но што одлети. Та рана личи на нека уста и кад год се волимо Исак и ја, чим се само дотакнемо, врх моје дојке упада у тај ожиљак као међу неке безубе усне. Лежим крај Исака и гледам место у помрчини на којем он спава. Мирише детелина заклањајући мирис штала. Чекам да се он покрене; сан се истањи кад се човек у сну помери и тада га могу пробудити, јер му неће бити жао. Има снова који су скупоцени и других који су ђубре. Будим га и питам:
— Је ли био леворук?
— Мислим да јесте? — Одговара ми мамурно али спремно, по чему видим да зна о чему мислим. — Заробили су га и довели ујутру у мој шатор да ми га покажу. Био је брадат, имао је зелене очи и рану на глави. Ту рану су ми у ствари хтели показати. Рану сам начинио ја. Кундаком.

Опет Хаифа, септембра 1975.
Доротка,
Не знаш колико си срећна што си тамо у свом Вавељу и што си поштеђена овог ужаса који се догађа са мном. Замисли да те у постељи твог мужа неко други гризе и љуби док се волиш с оним кога волиш. Замисли, док се волиш са својим човеком, све време на трбуху осећаш задебљање од неке ране, које се као неки туђи уд увукло између тебе и твоје љубави. Између Исака и мене лежи и лежаће увек неки Сарацен зелених очију обраслих у браду! И одговараће на сваки мој покрет пре Исака, јер је ближе мом телу од Исаковог тела. И тај Сарацен није измишљен! Та животиња је леворука и више воли моју леву сису од десне! Какав ужас, Доротка! Ти не волиш Исака као ја, кажи ми како да му објасним све ово? Напустила сам тебе и Пољску и дошла овамо због Исака, а нашла сам у његовом загрљају неко чудовиште зелених очију, које се буди ноћу, уједа безубим устима и напето је и кад Исак није. Исак ме понекад тера да свршавам на том Арапину. Кад ти устреба, само га зовни! — доћи ће, тај увек може...
Наш сат на зиду, Доротка, ове јесени жури, а на пролеће ће каснити...

Октобра 78.
Доротеја,
Исак ујутру, за лепих дана, пажљиво процењује вредност ваздуха. Прати има ли у њему влаге, њуши ветар, осматра је ли хладно око поднева. Кад нањуши да је тренутак погодан, пуни плућа посебном врстом нарочито изабраног ваздуха и увече враћа тај ваздух из себе кроз песму. Каже, не може се увек певати с успехом. Песма је као годишње доба. Наилази кад јој је ред... Исак, драга Доротка, не може да падне, као ни паук. Држи га нека нит закачена на месту које само он зна. Али ја падам све чешће. Арапин ме силује у наручју мог мужа и ја не знам више од кога уживам. Муж ми иза тог Сарацена изгледа другачије но пре, почела сам да га видим и схватам на нов, неподношљив начин. Прошлост се одједном променила; што више надире будућност, више се мења прошлост, постаје бременитија опасностима и непредвидљивија је од сутрашњице, пуна давно затворених одаја из којих све чешће излазе живе звери. И свака од тих звери има своје име. Звер која ће растргнути Исака и мене има крвожедно, дуго име. Замисли, Доротка, питала сам Исака и он ми је рекао. Он је то име знао све време. Арапин се зове Абу-Кабир Муавија. И свој посао је већ започео, негде ноћу у песку на домаку појила. Као све звери.

ТОЧАК СРЕЋЕ

Једне вечери појавила се у табору поручника Опујића млада жена. Довели су му је у кућу где је биваковао. Имала је по враним косама посуту седину у облику звездица и полумесеца, као бело цвеће.
„Је ли то сребрни пудер?“ помисли млади Опујић, а девојка му рече:
— Послао ме, господине, твој отац капетан Опујић да те поздравим и да ти дам један прстен.
— Какав прстен? — упитао је млади Опујић.
Девојка је ћутала.
— Је л’ ти ноћ у устима чуваш? — упита он, а она додаде стидљиво:
— Чуо ти отац да си рањен у раме.
— Какве то везе има с тобом?
— Ја сам видарица. Послао ме твој отац да ти лижем ране, каже, да те не би куја лизала. А онај прстен послао да ми даш за труд — и она му тада пружи прстен печатњак на којем поручник препознаде иницијале свога оца.
— Како ти је име? — упита је.
— Ја сам Дуња Калоперовић из Карловаца, са Дунава — узврати девојка.
Официр леже, а Дуња узе гутљај ракије и прекрсти му рану. Али пре но што је прионула на посао упозори га:
— Погледај моју косу. Кад рана зацели, од мог виђања може ти нићи на том месту уместо дивљега меса нешто као коса, нешто као црно длакаво крило од моје косе. Можеш га поткресивати, али ће ницати као и брада. Хоћеш ли?
Млади Опујућ само одмахну руком. Док му је лизала озледе, он је мировао наузнак и ослушкивао кроз стаклено веће како под земљом сурово брује воде као да тамо, у утроби земље, харају олује. Јер, од када га је обузела она непојамна жудња, поручнику Опујићу отворио се слух за тајне ствари, чуо је под земљу боље него други на земљи. Изнад ноћи седео је у свом срцу и ловио плач сахрањене воде, прасак језера која гасе дубоко доле непробуђене вулкане сливајући се у њихов огањ. И слушао како на месечево дисање узвраћају својим дисањем понорнице носећи плиме и осеке кроз утробу земље... И тако на ударе подземног била одговара и куца у истом ритму његова рана, његова глад и његов бол.
Кад Дуња заврши, прекрсти се и рече, гледајући као нехотице у његов једанаести прст:
— Једно време треба да мокриш седећи...
И насмеја се у свој рукав пун месечине. Он упита тада за оца и она узврати да је капетан Опујић добро. И опет се насмеја у рукав.
— Што се смејеш? — упита поручник и Дуња му исприча. Једна група опсенара, гатара, видовњака и скомраха има, како је чула долазећи, у близини табор. Они у том табору дају неко приказање о поручниковом оцу, капетану Харалампију Опујићу.
— О његовим љубавима. Једно се такво тужно приказање зове „Последња љубав у Цариграду“ — додаде видарица полушапатом — ја сам тај комад видела у Сегедину. И плакала сам. Он ту ишчезава из живота због своје последње љубави, зато што се једна жена у Цариграду заљубила у њега и хтела дете са њиме да има...
Чим Дуња оде у своју собу, млади Опујић сркну вина и не напуштајући постељу једним савршеним хицем из уста угаси свећу у прозору.
*
Када је рана поручника Софронија почела зацељивати, он Дуњи даде очев прстен, што је значило да треба да се растану. Али, она рече, смејући се у рукав, да сад већ ваља лечити нешто друго, а не рану.
— Шта би ти лечила? — узврати он уштинувши је за образ.
— Није здраво што ти ова мушка ствар стално стоји усправљена. Баш ме занима колико јој је година. Зар ти не спада ни после љубави?
— Не.
— Морам ти, господине, нешто признати. Твој ме отац није послао да те виђам. Он и не зна да си рањен. А ја немам појма о виђању. Ја уопште нисам видарица.
— Па зашто те је онда послао?
— Каже да имам добре сисе. Ето зашто. И поручио ти да ће ти опет послати понеку од мојих вршњакиња која се добро покаже.
— И то ми тек сада кажеш?
— Досад си био рањеник.
— А колико он то има твојих вршњакиња?
— Све моје вршњакиње лудују за њим.
— Па шта вам ради?
— Он је као отац. С њим се не бојимо. Уз то стално нас забавља и изненађује. А мене је тешко изненадити.
— Како је тебе изненадио?
— Остави то. Одавно желим да видим како ћеш ме ти изненадити.
На те речи поручник се насмеја и упита:
— Како ти се зове она туђа радост међу ногама?
— Јевдокија.
— Е, па почастићемо Јевдокију. Кажи ми шта Јевдокија најволе да вечера?
Дуња му шапну нешто на ухо и Софроније наручи раскошну вечеру за три особе. И нареди да трпезу, дамаст, штоно сребро и биљур који су донети пуни свакојаких ђаконија и пића поставе на кревет. Тада се он и Дуња прућише по постељи и он Јевдокију запоји кашиком чорбе од карфиола, даде јој да окуси мало печурака у павлаци, понуди јој мало пилава, мало ротквица, један батак, који она оглода, а кост бацише, и најзад је заложи зрном грожђа. Када опази да је Јевдокија сита, он загрли Дуњу и рече:
— Хајде да залијемо вечеру!
После љубави она оста да лежи у постељи, а Софроније огрте шињел, распечати своје хартије и дивите и седе да срочи писмо својима кући:
И пишите ми како се код вас ове године находи — оће ли бити штогод сенокоса и жита, јесу ли лепа, и виногради носе ли, како и проча која се тамо наоде. И ништа ми не пишете, браћо моја, Марко и Лукијане, радите ли о каквој трговини или не радите, и марву домаћу што имате, је ли здрава и на броју... Ми овде сваки час чекамо и Бога молимо да сподобит нас Господ Бог телесним очима видите се!
С тим поздрављам моје миле и слатке сестре Јовану и Сару и моје миле и добре снаје Марту и Аницу, нека се мноме не старају, но нека имају између себе лепу пажњу и договор и моју мајку Параскеву нека слушају и почитају, да им получит Господ Бог свака блага која су Богу драга...
На дан Светога апостола Јерме, последњи нашега маија, а за њиховог јуна месеца, ваш син и брат у сновима
Софроније.

ЉУБАВНИЦИ

Када се Rastina Brunswick 1797. вратила са ратишта у Карловце Сремске, јер је капетан Опујић није могао водити од битке до битке, одмах је потражила Јеремију Калоперовића, свог некадашњег вереника. Носио је на руци ожиљак од пушке покојног Пахомија Тенецког и мале звездице седине у бради.
Ако хоћеш жену која је трипут губила невиност, која те презире и која ће ти родити туђе дете, узми мене — рекла је кир Јеремији. Он је помислио — бол је само одјек туђег бола и узео је.
— Rastina Brunswick се, дакле, удала у Карловцима и настанила у пространој Калоперовића кући на „Шећер сокаку“. Добила је најпре сина Арсенија, а затим кћер Дуњу.
Растинин муж није никада показао знаке нетрпељивости, само су му се понекад у говору реченице некако чудно прескакале, он је заправо хтео да каже две ствари једновремено. Причао је деци да постоје у морима рибе које подносе со у води само до одређене количине. Ако вода садржи више соли него што оне могу поднети, рибе се ошамуте. Тако је и са нама. Јер, и људска срећа је ко со. Ако је има превише, ошамути.
Купио је господар Калоперовић Растини и Дуњи по шешир од рибље коже и претплатио их на Новине српске из царствујућега града Вијене. Дуња је израсла у мршаву, халапљиву девојчицу. Гурала је у себе, у све отворе, све што јој дође до руку — чигре, скакавце, дугмад, живу рибу, укоснице, зрна пасуља, пужеве и лопте, шаргарепу, јаја, махуне грашка, бочице с водицом из Келна, краставце и кликере, венецијанске алманахе и оловке, кваке и сатиће с музиком и најзад и један рибљи мехур који је пукао у њој...
Дечака је господар Калоперовић дао на школе.
— Нека буде ко Цицерон.
И млади Арсеније Калоперовић је кренуо у карловачку српско-латинску школу и отуда првога дана довео кући једно необично чељаде, умиљато као маче, већ надевено латинским цитатима и лепо ко лутка. Та лутка, или боље рећи лутан, звао се Авксентије Папила, био је Арсенијев друг из клупе и далеки рођак неког деградираног генерала. Сироче и без средстава, Папила је изгледао лепше у старој одећи својих другова него они у новој. Имао је од рођења малу озледу на слепоочници и то му је давало тајанствен изглед.
— Онај нагњечене главе — говорили су у шали другови, али су га волели. Био је љубимац свих мачака, свих попадија и свих ђака у Карловцима. Зато, или из других разлога, Папила је око себе изазивао, свуда где би се појавио, невероватне и често страшне приче. Најлепше од свега је било да он сам није никад чуо те приче и да се јако изненађивао ако би му неко неку од њих пренео.
Само је понекад осећао како се животни пут пред њиме увија као црв.
Момчићи су већ били у разреду ретора, Папила је више времена проводио у пространој кући Калоперовића но у свом бедном станишту, и једне вечери почео је да преписује за себе и Арсенија један рукописни уџбеник, позајмљен од неког ђака. Писао је својим лепим рукописом, умачући перо у уста и у мастионицу наизменично и сричући наглас:
Praecepta artis oratoriae in tres partes digesta et Juventuti Illyrico-Rasciane tradita ac explicata in Collegio Slavono-Latino Carloviciensi, Anno Domini...
Тада му је одједном пред очи било потурено огледалце. Госпођа Растина се закикотала показујући како се умрљао мастилом и обрисала му је усне својим намирисаним рукавом.
— Хоћеш ли да учиш Дуњу и мене латински? Дуго нам је време овако.
— Хоћу — рекао је Папила — ако ме у Темишвар у позориште одведете и ако и мени господар Јеремија буде хтео наручити неку књигу.
— А коју би ти најволео?
— Ону о Еладију, што је продао душу ђаволу, од Викентија Ракића и једну немецку књигу о доктору Фаустусу. Обе су труковане 1808. годишта.
И тако су почели тећи часови латинског у кући господара Калоперовића, која се лепо могла видети са бродова кад плове Дунавом. Најпре би Авксентије Папила држао час госпођици Дуњи на веранди, а потом би долазио у салон заједно са Арсенијем, којем је мати повремено волела да заглади лепу косу својом пљувачком. Ту би почео урок латинског за госпођу Растину. Ту су изношени на сто уштипци надевени дивљим пужевима и пита од зачина у здели од фајанса. Здела је имала по дну мрежу жљебића који су као неки крвоток водили ка јамици у облику срца. То срце је скупљало уље да уштипци не би лежали у масноћи. Уз питу служен је чај од коприве с медом, омиљени напитак младога господичића Папиле, који је потом подучавао госпођу Растину реторици, или јој читао одељке из Илијаде, предући као мачка:
Има за морима, крај Троје, једна вода горка и није за пиће. Ту се код појила скупља жедна зверад, но пити не може док не дође инорог да се напоји. А тога рог је лековит и када спусти главу да пије, замути рогом воду, но начини је слатком за пиће. И тад и друга жедна зверад с њиме се напоји. А како утоли жеђ и подигне рог из воде, оста вода горка као што је и била. Е, док инорог рогом мути воду, очима је мало уз ток бистри и тој се бистрини види сва будућност света као на длану...
*
Једне вечери када Арсеније није присуствовао часу, управо у тренутку када је Папила заустио да јој протумачи ново поглавље — De tropis dictionis — његова ученица и старатељка, госпођа Растина, рекла је:
— Морам ти, лепотане мој, испричати нешто. Госпођа Авакумовић поверила ми је тајну коју вреди чути. Елем, слушај. Догодило се пре шеснаестак година да је у једној породици чувеног имена требало да се роди дете. Тачно је да је мати сањала да ће добити сина, а отац да ће добити кћер, али нису сањали да ће то бити од неког другог оца. Тако је дете које је било на помолу постало нежељено дете. Мати га је морала одстранити пре но што ишта посумња муж. Врачара коју је позвала рече да се то најлакше може учинити, ако се заметак пребаци у неку другу особу, или чак у неки предмет. Како се то постигло прича не каже, али тек заметак буде пребачен у једну меку плишану наслоњачу са ушима. Заметак је у наслоњачи наставио да крупња и једнога дана, када се муж завалио у наслоњачу, чуло се како у њој нешто крчка...
На овом месту млади Папила је одједном прекинуо госпођину причу и, потпуно збуњен, наставио да држи час као да ништа није било речено:
— Тропи обухватају метафору, синекдоху, метонимију, антономасију, ономатопеју, катакресис и металепсис. Allegoria nihil alius est quam continua Metaphora...
Али на том месту госпођа Растина ставила је своју лепезу на усне Папили, помиловала га својим сребрним очима и наставила мирно да говори:
— У метафори или у алегорији, свеједно, жена из приче сва ужаснута позва мужа једнога дана да ослушне: у наслону фотеље чуло се како куца нечије срце...
— Die quibus interris et eris mihi magnus Apollo...
— Кроз који месец обриси скотураног плода лепо су се могли видети под пресвлаком фотеље, а кад би се неко наслонио, дете се прибијало уз леђа тражећи топлоту и ударе нечијег срца. Ускоро, могло се видети, ако се пресвлака мало одигне, да је дете мушко...
— Crudelis Mater magis, an puer imquebus ille Improbus ille puer, crudelis tu quaque Mater...
Тим речима је, са ужасом у души, покушавао избезумљени Авксентије да настави своје узалудне подуке, када је госпођа Растина нагло завршила причу:
— Најзад је распорен наслон и у наслоњачи су нашли тебе, Авксентије Папила!
На те речи Авксентије сав уздрхта, крикну и баци се у раскриљено наручје госпође Растине, која га заштити од страшних мисли на тај начин што га приви на своје груди и пренесе га из оне наслоњаче у причи, право у своју постељу.
*
Тих дана 1813. у Карловцима месечина је носила зелену поставу, дувао је ветар који уместо шешира односи имена, и падале масне, хранљиве кише.
— Погледајте их — ћеретала је госпођа Растина показујући пролазнице на ветру, са свог прозора који је личио на неку лебдећу стаклену носиљку — гледајте их, свака своје име држи међу сисама. Први који тамо завуче руку однеће им име. Али, надасве, чувајте се лепих — говорила је тих дана госпођа Калоперовић свом сину и свом љубавнику, сва срећна од изненадног повратка младости — чувајте се оних којима је горња усна зелена, а доња љубичаста. Оних, којима на минђуше птице слећу. Те ће вас из руке појити водом у којој је преноћила кадуља, водом од које се мати заборави.
Док је тако говорила, њен син Арсеније пиљио је у њу, своју матер, не препознајући је више, а она у Папилу као у анђела.
Тих седмица госпођи Растини променио се у устима укус сока од гљиве, који је волела, цимет је добио укус кафе и госпођа Калоперовић, која је већ чула свог дрвеног коња на обали ноћи и мрак на обали имена, преобрази се.
— Можеш ли ми једном доћи у сну? — говорила је свом љубавнику. — Никако да удесим да се с тобом појебем и у сновима. И више не могу да усним Арсенија.
Једног од идућих јутара она му је рекла.
— Ужасно си ме престрашио прошле ноћи у сну. Дошао си крадом с неким фењером. Ја сам те звала у своје снове да ме милујеш, а ти си хтео да ме убијеш. И то хусарском сабљом.
Да би је умирио млади Папила је обдари оним својим осмехом за који су шапутале жене по Карловцима „да вреди колико јахаћи коњ“ и плавим јастуком с четири прапорца на ушима. Да га се сети и кад спава. По јастуку је златним концем писало на латинском:
Кад госпођа Растина легне, прапорци зазвоне и из њих извиру снови. Када госпођа Растина устане, снови се враћају у прапорце, а у постељу увлачи се мачка госпође Растине. Преде и шапицом удара шамарчиће прапорцима. Кад неки од снова госпође Растине испадне из прапорца, мачка зине и прогута га. Али, то је прејака храна и шкоди јој. Тада се мачка уплаши од оног што је прогутала, неколико дана не преде и тражи траву исоп, од које се лечи кад је уједе змија. Помоћу те траве прездравља и од снова госпође Растине.
С друге стране јастука писало је:
Име мачке је Авксентије Папила.
Госпођа Растина поносно је носила у свој прозор тај јастук, заљубљено пиљила својим сребрним очима у Папилу, због њега поново учила да хода држећи чирак са упаљеном свећом на темену и после дугих година опет извадила из црног сандучета украшеног седефом и сомотом свој кларинет. Црвенећи мало у лицу свирала је једно поподне свом сину и свом љубавнику Хајднов „Divertimento-Corale di Sant’Antonio — per flauto, oboe, clarinetto, fagoto e corno“ и баш кад је стигла до става minuetto у одају је ушла њена кћи Дуња са горњом усном намазаном зелено, а доњом жуто.
Госпођа Растина се загрцну, престаде да свира, и исте вечери крадом баци по кћериној постељи простирку од козје кострети. Сутрадан загледа у свог љубавника и спази да су Авксентију на леђима остале огреботине од оштре козје длаке. Луда од стрепње она увече увреба кћер док се мила. Гледајући је кроз завесу, госпођа Растина на тренутак помисли да човек никада неће сазнати осећај жене која се мије, а жена осећај човека који се отреса после мокрења... Тада угледа на Дуњиним коленима црвенкасте пруге од кострети. Тако је сазнала више но што је хтела да зна.
У бесу и немоћи она пробде ноћ и пређе по својој соби колико би до Сланкамена било потребно кад би се ишло пешке. Ујутру позва сина, загрли га и исприча му све. Обоје су плакали загрљени, када се он отрже, оде у одају где је час латинског Папила држао његовој сестри и обоје их истера из куће држећи наперене пиштоље.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ


САГЛАСЈЕ
Поручник Опујић се опоравио негде пред пролеће. Још увек су му се јава и сан узајамно потпуно заборављали, али је он опет знао како се зове. Хватао је своје мисли као муве, ретко с успехом. Најчешће би му утекле. А када би их ухватио, или су остајале мртве на длану, или би осакаћене поново покушавале да одлете. Приметио је да на његовим грудима, тамо где му је била рана, расте уместо дивљег меса, мало риђе косе, као репић.
Крај себе затекао је једног слугу за кога му рекоше да му га је послао отац и своју стару торбицу, али празну. Из ње је нестала једина драгоценост коју је Софроније носио са собом. Није било гривне коју му је мати дала „за будућу суђеницу“. Слуга о томе није знао ништа, али је помињао неку девојку што се старала током болести о поручнику.
— Ваљда ће и та бити од оних што вам их отац шаље да вас виђају и лижу ко кује, да простите.
Опујић га упита где је та жена, али слуга рече да је он не познаје, јер она не долази више откако је слуга ту. Поручник одмахну руком и изађе, упитавши претходно слугу како се зове град у којем су.
— Земун — рече слуга зачуђено.
На улици Опујић навуче своје рукавице први пут после пола године и напипа у њима нешто тврдо. Био је то неки прстен, поручнику потпуно непознат. Мушки прстен печатњак — закључи млади Опујић. Натакну га на прст, онако преко рукавице, и поче погледом по улици да тражи риђу женску главу. Тог дана не беше срећне руке, али следећег јутра спази недалеко од свога станишта једну девојку чија риђа кика је блистала на сунцу као да је од бакарних жица сплетена. По прстима уместо накита носила је скупоцене златнике и сребрне напрстке. А око врата уместо ђердана, мајушну срмом везену ципелицу.
„Није могуће!" ускликну Софроније у себи и пође за њом.
Она приђе Дунаву, изу једну ногу и окуша је ли вода хладна, тако да је за тренутак била и на сувом и у реци, а затим се окрете, устрча уз степенице и изгуби се у једним вратима окованим у четири потковице. Он упамти да су потковице биле сучељене као да два коња стоје један према другом. Сутрадан међутим, он поново виде девојку. Седела је надохват руке, на балкону куће окренута њему и пролазницима леђима, али је вешто низ леђа расплитала и уплитала своју риђу косу. Поручник се запрепасти кад на њеној руци препознаде своју гривну. Тек тада се загледа у девојку. Допадоше му се њена стопала, уска, дугих прстију, и он помисли:
„Ова има тврду пичку...“ И прође поред балкона, али се после врати мислећи свеједнако о њој. Она је још била тамо и у досади преливала вино из једне сребрне чаше у другу златну и обрнуто. Свесна једне чаше и несвесна друге замишљено је седела с ногом протнутом кроз решетку балкона.
„По рукама јој се види да ће имати двоје деце“ помисли Опујић „по начину како носи хаљину да ће се развести, а по чешљању косе могло се погодити да ће умрети у 48. години. Као што музичари мисле ушима, ова мисли сисама" закључи млади Опујић и ослови девојку:
— Украла си ми наруквицу, ето је на твојој руци!
Она обрати своје очи на њега и он осети како њено тело замириса на брескве. А кике јој се од тог погледа почеше усправљати увис као змије.
— То може свако да каже. Докажи.
— Рећи ћу ти шта пише на наруквици. На њој је урезано:
Ја сам амајлија. Ако ме испразниш нећу те више користити. Ако научиш како да ме поново напуниш, користићу ти поново. Али, пази, то што теби амајлија не служи, не значи да не служи ни другима...
Ето шта пише на мојој наруквици. А сада тешко теби! Мораћеш ми је вратити, а та наруквица гута руку на коју се стави! Када је скинеш, остаћеш без руке.
На то се девојка закикота с балкона.
— Онда је нећу скинути. Трампићемо се.
— Чиме ћемо се трампити?
— Као што ти тврдиш да сам ти ја украла наруквицу, тако ја тврдим да си ми украо прстен. Ето га на твом прсту. Печатњак којим се лула пуни. И на њему нешто пише златним писменима у круг.
Поручник загледа у прстен и прочита у себи натпис: Сети ме се! Прстен је чедност која се обнавља. Ако ме изгубиш... и тада чу како девојка на балкону рече наглас:
— Сети ме се! Прстен је чедност која се обнавља. Ако ме изгубиш изгубићеш више од мене. Ја чекам твој прст као женика.
Тада он као да се прену, чу под својим срцем малу глад како плаче као мали бол и, дубоко испод калдрме прорасле биљем, како мртви брсте траву оздо, од корена. Коса му се накостреши и он упита:
— Ко си ти?
— Ја сам трећа ципела — рече девојка и нестаде у кући с капијом окованом у потковице.
Две вечери мучио се млади Опујић са оним прстеном, а треће оде и нацрта кредом мушки крст на оним вратима с четири потковице. Ујутру девојка посла слугу да пита шта значи тај знак.
— Је ли то претња?
— Није претња, напротив, то значи да ми нема живота с ове стране тих врата.
Ујутру девојка узе креду и са унутрашње стране врата нацрта женски крст, а предвече она отвори врата у поље тако да је Софроније могао видети знак, и видео га је. Чуо је како девојка негде у кући пева тихо, као кроз месечину, песму „Сећања су зној душе“. И ушао. Она га понуди ушећереним цвећем — ружом и љубичицама.
— Ко си ти? — упита је он поново.
— Ко сам ја? Зовем се Јерисена Тенецки. Али, све мање ми је јасно ко сам и све више се чудим самој себи, ономе што чиним и ономе што постајем. Уместо све боље, ја све мање познајем себе. Постајем странац у сопственом животу. И томе се радујем... А ко си ти?
— Има тренутака на реци предвече, када на исту мушицу насрћу и птица и риба. Ја сам таква мушица, а ово је такав тренутак над реком. Но немој мислити да ми је свеједно ко ће ме прождерати. Ти, или неко други.
Када то изрече, Софроније осети како цело њено тело поново замириса на брескве и пољуби је.
— Шта то имаш под језиком? — трже се она — камен?
— Да, ту чувам тајну.
— Дај ми је, дај ми своју тајну! — рече она и у новом пољупцу камен замени уста, оста у њеним. Јерисена тада рече преко камена:
— Сваке вечери моју душу анђео извлачи из мог живота и из мог тела као огромну мрежу пуну ловине. Синоћ је том мрежом извукао нови улов. Мојом душом уловио је твоју душу.
Потом он откри да она истом бојом маже усне и брадавице на сисама и баш када поче избијати поноћ, он у њу избаци семе у дванаест млазева, тачно како је сат на торњу избијао.
*
Тако поче једна велика љубав. А од великих љубави брзо се остари. Од великих љубави стари се брже него од дугог, тешког и несрећног живота. Јерисена је далеко јахала кроз непознате пределе на свом коњанику и враћала се уморна, радосна и задихана од дугог пута. А њена утроба отада се одазивала на ударе звона. Од љубави није имала када да једе. Понекад је простирала вечерњи доручак на прса свог љубавника и јела, хранећи га истовремено љубављу и папулом. Били су срећни усред опште несреће, били су успешни усред општег пораза и то им никада неће бити опроштено.

ПЕГЛАНА КОСА
Седели смо код „Москве" за хладним столом, помало лепљивим, тако да су чаше запињале, над мраморним подовима као у купатилу, и пратили кишу која је једновремено била присутна дубоко у слуху свих нас и на свим стакленим зидовима кафане. Напољу, она се сливала низ липе у дрвореду благо миришући на теј против кашља и на детињство. Чекали смо да престане, и од дуга времена ћаскали. Разговарали смо о томе како је наш школски друг Гргур Тезаловић имао лепу мајку.
— Зашто имао? — побунио се један од присутних — није она покојна да би се могло рећи „имао“.
Тако је мени пало у део да пресудим у овом граматичком спору. Да бих могао да проценим је ли облик тачно употребљен или не, описали су ми догађај чији исход мени није био познат, док сам учеснике познавао одавно и веома добро.
Антоније Тезаловић, Гргуров отац, сматран је у своје време најпривлачнијим човеком у београдској чаршији. Имао је мала уста, не већа од ока, и над њима наушницу не већу од обрве. Жене које су непрекидно обилазиле око њега и укрцавале се у његов живот, биле су очајне када се он смирио поред кћери једне од својих обожаватељки.
— Шта ли га је привукло на њој — питале су оне — зар не види да она пегла косу?
На њихово питање није било одговора, али су могле видети да је на госпођи Рудини била веома лепа дуга коса, коју је понекад стављала у појас сукње, а понекад намештала једним покретом главе који је сву њену прилику некако окупљао у том кратком и лаком напору. Носила је у таквим тренуцима једну усну мало уштинуту зубима, а изгледало је, кад би пребацила своју косу са једног рамена на друго, да она друга половина остаје потпуно нага, јер се све њено тело могло видети и проценити у том покрету од ногу, које су се тешке под лепотом опирале о прсте, до струка који се ломио истичући листове и плећа, и дојки које су се покретале свака не своју страну у лакој платненој опни. У таквим тренуцима мушке очи су биле привучене, а жене су госпођу Рудину због тих (како су сматрале) извештачених покрета главом, мрзеле. Понекад, носила је дубоко изрезане хаљине и изрез пунила косом, што је изазвало опште чуђење и пажњу, тако да је цео наш разред у седмом гимназије сањао Гргурову матер... Сада, она је била већ сасвим измењена. Муж јој је умро оставивши јој сина, лепоте је нестало са ње, коса тешка и под седином, почела је да ју издаје, па ју је морала скратити, и једино је још онај необични покрет главом као у ждребице кад забацује гриву, остао и нехотице на њој, бесмислен и непотребан, мада је она по навици и даље очекивала да ће за тим покретом поћи очи око ње.
...Син јој је ишао с нама у школу и даље, био је таман у лицу и бео испод те мрке пути. Нисмо га волели, јер је имао нешто од мајчиних црта, и нама, који смо познавали госпођу Рудину још раније, то је на мушкарцу сметало. На тренутке нам се чинило да ћемо се преварити и надражити се при погледу на њега, као што смо се некад узбуђивали при погледу на његову матер. А онда се Гргур одједном раскрупњао, добио брке и косу, лопатице су му се јако размакле на леђима и носио је шињеле како је тада после рата била мода, која се сада враћа. Промену су пре нас запазиле наше другарице из разреда.
У то време, у осмом разреду Четврте београдске гимназије, код Аутокоманде, са нама је учио неки Косача, којег смо звали Ждрал, и не би се могло рећи да су њих двојица, Гргур и он, имали неких ближих додира. Наиме, Косачи се рано догодила необична ствар, једна од оних ствари које после промене ток читавог живота, па изгледају као будућност присутна већ данас, као узрок низа догађаја, мада то у ствари нису. У разреду се једном приликом потукао и без много увијања противнику, крупнијем од себе, откинуо ухо као да бере неку воћку. Касније, Косача је напустио школу и није се виђао једно време. Кажу да је иследник који га је одвео, тражио да види његов нож скакавац, који је био придодат као доказни предмет у једном процесу због убиства на Душановцу. Пуштен, у недостатку доказа, Косача се и даље кретао у кругу око душановачког биоскопа, у центар није силазио уопште, и једном је признао у друштву да на Теразијама није био већ осам година. У међувремену, обилазио је игранке у „Дрндари“ изнад вождовачке цркве, свраћао по кафанама и увек пио само по једну чашицу шљиве, у сваком локалу од „Лавадина“ до „Ковача“, а причало се да је редовно имао у џепу два ножа.
Кажу да је први пут употребио један од та два ножа у свађи и кафанској тучи код „Липовог лада“, где је некада била галерија. Приликом изласка, са те галерије му је један од људи које је „задужио“ бацио на главу столицу. Косача се снашао, дочекао столицу у руке и вратио је, не часећи, натраг на галерију направивши пун чаршав срче на столу нападача. Овај се сјурио за њим на улицу, али су га брзо, готово одмах, вратили у кафану крвавог и с ножем у стомаку. Косача није бежао, напротив, помагао је да се човек унесе и да се доведе инспектор, и мирно, на захтев, показао свој нож, који није био ни отворен, а камоли употребљен. Објаснио је да је противник навалио на њега својим ножем, да су се хрвали и да су пали и том приликом се нападач убо на сопствено оружје. Косача је пуштен, али отада, кажу да је стално носио своја два ножа, од којих је један употребљавао све лакше, брже и вештије, а други је показивао само у нужди. Кажу још да се био острвио и да је само немирно време после рата могло да га спасе и то привремено од озбиљнијег гоњења. А онда су га затворили, и то на дуже.
У то време некако, син госпође Рудине, Гргур, био је на једној студентској пијанци поменут први пут у вези с Косачом. Један од наших другова из школе рекао је, када се повела реч о Косачи, да се није само он острвио. — Острвио се на свој начин још један од наших — Гргур Тезаловић. Он се острвио на жене!
То је добрим делом било тачно. Гргур је — причало се — пеглао косу и посебно неговао језик који је требало употребити са женама. То није значило да је он бирао речник у општењу са женским друштвом, јер неки велики разговори ту и нису били битна ствар. Он је у опхођењу, у покретима, у начину како је забацивао и намештао косу, у пушењу, кад би закопчавао дугмад на шињелу или узимао кашичицу за чај, у свему имао један непрекидни и спонтани надзор над својим понашањем и све је то било примерено истој сврси. Он је одлично знао да је тај немушти језик, који је имао огромног успеха најпре у гимназији, а потом и ван школе, јер се Гргур брзо отиснуо у свет авантура, журева, и почео дружити са студенткињама и старијим женама, није био заувек задат. Он се морао учити поново после сваке две-три године. Као мода. И Гргур га је увек изнова учио са пасијом и успешно. У свари, мода, па и њен језик — причао је он — сводили су се на једну једину ствар: до које мере у једном одређеном тренутку жене треба да се прикажу као лако или тешко воће. Повремено мода их је нагонила, без обзира на њихов стварни положај, да делују тако, као да само треба проћи и покупити их са улице, толико су изгледале лаке и приступачне, мада нико није тражио да тако буде и у ствари. Други пут, убрзо већ, та мера је мењана, поклонице моде су навођене да изгледају неприступачније и хладније него што су у ствари биле. Том закону све је подређивано, и на жици између те две крајности кретале су се генерације и за њима и ми, њихови обожаваоци, подређени заједничком закону, попут накита, одеће, боје на лицу и боје на употребним предметима... У сваком случају, Гргуру се догодило да је с њиме једна девојка спавала по други пут, опкладивши се да се он неће сетити да је већ раније био с њом, и добила опкладу.
Међутим, оно поређење Гргура с Косачом сви смо били заборавили. А онда се десило да су Косача (који само што је био пуштен) и Гргур налетели исте вечери на исту девојку. Била је сасвим млада, са малим округлим грудима под брадом и с дубоком јамицом на пупку, која се истицала и кроз хаљину. Правила је балоне од жваке и терала их да пукну, а стално је, да би могла да гледа, пирила у један прамен косе на челу одбацујући га с очију. Улетала је у авантуре, не обазирући се, управо из неискуства. Пошла је с обојицом и обећала већ унапред да ће лећи и с једним и с другим исте вечери. Требало је само да одабере оног с киме ће бити прво. Ишли су Авалским друмом, ка шуми прекопута „Ковача“, и она је у једном тренутку упитала Косачу има ли нож. Када је овај кроз смех рекао да нема, она им је обојици изврнула џепове на поставу и додала:
— Кад немаш нож, онда одгризи поставу! — Тако су схватили шта хоће. Хтела је да сама одабере првог. Косача је извадио свој резервни нож, одсекао поставе на џеповима, узели су девојку под руку, а она им је стрпала сваком по једну шаку кроз џепове у чакшире и тако су наставили пут.
— Јеси се решила већ једном? — питао је Косача нестрпљиво.
— Не могу да одлучим. Обојица сте тешкаши. Не знам који је гори — одговорила је девојка. У том тренутку, из нервозе или из неког другог разлога, Гргур је пребацио своју дугу косу с једног рамена на друго; цело његово тело је учествовало у том покрету, напето и спремно, и то је одлучило ствар. У истом часу донели су одлуку и девојка и Косача. Она је одмах извукла руку из Косачиног џепа и окренула се Гргуру, а Косача је, још док онај покрет главом није био довршен, осетио према Гргуру нагли прилив мржње као крви. Насмејао се и мирно их пустио да уђу у капију и почну. Када је проценио да је близу врхунац, пришао је Гргуру и пре но што је овај избацио семе, забо му један од своја два ножа у леђа.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

ДУГА НОЋНА ПЛОВИДБА

— Никада не пуцај ако ти се пушка не чује бар у три државе!
Са тим рецима сишао је Свилокоса Павле на друмове, леп ко икона и крвав до ушију ко чизма. У приморју, где сунце сматрају лоптом балеге, харао је кроз три државе, млетачку, турску и аустријску, грабећи стоку и пленећи караване са товарима мириса. Једне суботе неки трговац гурнуо му је пушку међу зубе и опалио, али пушка није саставила и само је барутни дим опрљио језик Свилокоси. Отада он је изгубио чуло укуса и било му је свеједно да ли у устима држи сису или пасуљ са краставцем. Рибу је отада чистио и пржио неубијену, тако да му се праћакала на сабљи над огњем још жива, а ишао је стално исукана кривака и зарекао се да ће га вратити у чакшире кад сабљу буде у каније вратио.
О Ђурђеву дану он се најео сира и хлеба чекајући у какве ће се мисли тај сир и хлеб у њему претворити, јер само човек од сира и хлеба може да створи мисли. У планини је наишао тог дана на неку Велућу, пастирку, која је живела с матером и сестрама без оца и никада није видела беле бубреге, сем овнујске, и то печене, а мушкарца једино на дукату. Када је пред њу сишао из шуме Свилокоса Павле, кика и брка сплетених уједно, њој се учини да јој се сунце осмехнуло. Огромна непозната душа стајала је пред њом разапета преко света као кожа и изгледала празна као ноћ, а у ствари, у њој, као у ноћи, лежали су градови и шуме, реке и морски затони, жене и деца, мостови и лађе, а на дну, сасвим на дну, сићушно и лепо тело те душе, које је носи узбрдо као огромни камен. Само осмех, који се палио као светиљка, откривао је за тренутак да иза те ноћи није празнина, да се кроз тело може ући у душу. А тај осмех човек је био уловио негде на неком другом свету, где се једино осмеси и могу добавити и донео га овамо, у Далматинско загорје, пред њу, Велућу, као неко скупоцено воће, које треба кушати или умрети...
Велућа је погледала засењено у тај осмех на лицу Свилокосе Павла и то је било последње стоје у животу видела. Упитала га је како се зове, он је рекао и то је било последње што је у животу чула. Ударио ју је кундаком и узео полуживу као што једе рибу. Потом, још истог јутра, продао ју је на један брод што носи јавно женскиње од луке до луке, отишао за оним осмехом што светли у мраку и никада је више није видео. За њиме девојка је остала луда од ужаса, од пробуђене страсти и страха, а од ударца шлепа и глува за цео живот.
И отада је почела дуга ноћна пловидба слепе Велуће. Сваки посетилац куповао је чим би ступио на брод бакарни прстен и малу у злато увезану књижицу штампану у Млецима, са подробним описом девојака и вештина којима су услуживале своје госте по кајутама. Десетак људи дневно по девојци била је мера и оне су пловиле састављајући пролеће с пролећем и луку с луком зачуђене што им цео свет зна име и врлину. Вечерњи посетиоци су остављали прстење на броду прстенујући своје изабранице тако да је свака од њих ујутру морала вратити капетану са свакога прста по прстен за нових сутрашњих десет гостију. А књижице су гости односили са собом и поклањали пријатељима. Тако се круг затварао не у прстену, који је остајао увек на броду, него у оним књижицама.
Људи воле очима, а жене слухом, па ипак, глува Велућа волела је боље од других. На брод су све чешће долазили њу да траже, одсецали су јој крадом прамење косе и слали га у писмима рођацима, да би је ови препознали када и сами наврате на лађу.
— Није жена сапун па да се потроши — говорили су смејући се и за Велућом је пошла изрека.
Изрека бржа од брода и таква да се није могла записати, јер се састојала од покрета и звиждука. Бакамо прстење стављали су јој понекад и на ножне прсте, јер на рукама више није било места. А она ништа није видела ни чула од оног што се преко ње и око ње догађало, али је остала најбоља.
— Дању јој ум ради брже од срца, али ноћу је обратно — шапутале су девојке. Узимајући и скидајући прстење, прошла је шлепа Велућа на женском броду Јадранско и Јонско море од Анконе до Венеције, од Барија до Драча, од Дубровника до Крфа и тек тада једнога дана рекла:
— Чудно неко село, ово у којем живимо; више подрума под земљом него улица на сунцу, зато се тако и љуља...
Тек тад су схватили да она још не зна где се налази. И објаснили јој да је на броду замочивши јој руку у воду. Она је остала мирна и даље и само је понекад сањала да се њене уши одвајају од њене главе и као два лептира лете на копно да јој донесу неки глас или неко име. Али, када се будила, уши су биле на месту и потпуно празне. Понекад опет, онако глува, свирала је у своју чобанску фрулу, али је фрула одавно била без писка и гласа, само што Велућа то није могла знати. Говорила није скоро никад, као да јој крв са речима отиче. Постојао је један једини изузетак. Тврдила је да на њиховом броду ветрови што га љуљају праве децу. Девојке су знале да на такву као Велућа доиста у сваком ветру чека љубавник и да она од сваког ветра стварно може добити дете, и слушале су са ужасом како призива оно од чега су се плашиле. Седела је на броду и молила се ветровима. Ветрови су били њена црква. Призивала их је по именима преклињујући да јој подаре пород.
Молила је Западњак, или Горњак, по којем се пише оно што се хоће да заборави; Буру, од које се продаје леви образ да се сачува десни; Источник, уз који је мушкима велики грех пишати; Хладник, који не покреће ветрењаче петком, мрси путеве и враћа стазе натраг; Југо, који је жењени ветар и торњеве може у чвор везати; Вихор, који помаже утећи, па се иште и добија од бога; Поноћник, од којег се језик гута и млеко сири; Полежак, који тражи свецу на Св. Павла да утихне и од којег се може о посту омрсити; Ветруштину, која раставља руке и кашике, броји псу длаке и звезде на небу; Копиљак, који је бржи од коња, а може се каменом убити и дува на лакат; Северац, од којег се точкови и кундаци у ватру бацају; Жути ветар, који уроке доноси те се хвата огледалом да врати чини назад; Цух, дете ветрова, који грбавима у сну грбе скида и веша о кленове гране; Модрик, који дува сваког другог дана и може се у кутлачи вина удавити; Топлик, који води војске и коњице, сидром оре, а сабљом жање; ћораву Анђелију, што лед у кревет, а снег у чиније носи; Снегождер, од којег се капе у огањ бацају и Устоку, што превози у доњи свет стидне делове тела и по мирису јој се зна који је дан у седмици...
Тако молећи од ветрова децу, прошла је шлепа Велућа кроз страшније непогоде но што су их икада ветрови изазвали. Разграбили су је војници на шест језика и три наречја, шибан горе но олујама опречним граматикама, прошао је женски брод кроз аустро-млетачку војну, окрзнуо побуне у Турском царству које су од Цариграда отргнуле Триполис, Тунис и Алжир, јахао исте струје које су носиле бродове у Кандијском рату, прошао кроз млетачку флоту док је помагала опсаду Клиса и Макарске крајине и остао једини барјак који никада није осушен. У Херцег-Новом зарадила је Велућа своју прву болест, болест која је нападала оно што она нема — слух; на Сицилији другу, неку очну бољку, смртоносну за оне који виде, у Задру су чули сви сем ње, глуве Велуће, да је Свилокоса Павле погинуо и да неки Турчин носи узенгије од његове свилене косе, а у Шибенику су јој тражили да на броду игра и она је играла о врату свог човека лепше но иједна друга, мада није чула ни звука. Одавно, свима је било јасно да она обожава свој вечити занат, људи су шапутали да она има за сваког од њих слатки зној девице, а девојке су знале да од власника брода никада није тражила ни гроша за свој љубавни труд...
Али, све је било узалуд. Дете није добила. А тада су једног јутра на Коринту девојке виделе што Велућа није могла видети: да је оседела.
— Брзо ће моћи сисе да баци преко рамена — говориле су злурадо. Било их је нових, млађих и слава слепе Велуће је тамнела. Све мање људи долазило је у њену кабину на броду. Све реде је имала бакарног прстења на рукама. Једне ноћи њена ложница остала је празна и девојке су је нашле уплакану. Миловале су је маслиновом граном по коси, нису имале појма зашто плаче и запрепастиле су се када је изустила нешто што је остало као прича до данас:
— Мој Павле Свилокоса све ове дуге године није ме изневерио: долазио је бар десет пута сваке ноћи да легне са мном и да ме милује. Сада више не долази. Најлепши, једини међу људима, сада ме више не воли. Свилокоса Павле нашао је другу...
И скочила је у море.
Оно се на том месту зове по оној изреци која се не може записати. Путници ту остављају весло, одмахну руком и звизну. Пошто је тако, на том месту ево и ја остављам весло, одмахујем руком и покушавам да се сетим оног звиждука из XVII века.

„ВЕЏВУДОВ“ ПРИБОР ЗА ЧАЈ

У повести која се овде саопштава имена јунацима биће подељена на крају уместо на почетку излагања.
*
На престоничком Грађевинском факултету упознао нас је мој млађи брат, који је студирао филологију и војну вештину. Пошто је тражила колегу с којим би спремала „Математику I“, почели смо да учимо заједно, а како није била из провинције као ја, учили смо у великој кући њених родитеља. Сваког јутра прилично рано пролазио сам поред сјајног аутомобила марке Layland-Buffalo, који је припадао њој. Пред вратима сам се сагињао и тражио камен, стављао га у џеп, звонио и пео се на спрат. Књиге, свеске и инструменте нисам носио; све је стајало код ње и било увек спремно за рад. Учили смо од седам до девет, затим би нам био донет доручак, а потом бисмо наставили до десет, а од десет до једанаест обнављали смо углавном већ пређено градиво. Све то време ја сам у руци држао камен, који би, за случај да задремам, испадао на под и будио ме пре но што се ма шта примети. После једанаест она је учила и даље, али ја са учењем нисам настављао после поменутог часа. Тако је испит из математике спреман сваког дана сем недеље, када је опет она учила сама. Резултати су били такви, да је веома брзо запазила како ја не успевам да је пратим и да моје знање све више и више заостаје за њеним. Помишљала је да су моји одласци и условљени жељом да се мало и сам спремам из лекција које сам пропустио, али ништа није помињала. — Нека свако као глиста једе свој пут пред собом — помишљала је, свесна да учећи другог себе не учи.
Када је дошао септембарски рок, договорили смо се да се ујутру на дан полагања нађемо и да заједно одемо на испит. Онако узбуђена није стигла да се нарочито изненади што се тога дана нисам појавио и што ме није било на полагању. Тек пошто је положила испит, стигла је да се упита шта се догодило са мном. Али мене није било све до зиме. — Што би, уосталом, свака буба мед брала? — закључила је она, али је ипак понекад постављала самој себи питање: — Шта ли он то у ствари ради? Сигурно је један од оних носача осмеха, који своју робу купује на истоку а продаје на западу, или обратно...
У време када је требало спремати „Математику II“ срела ме је изненада једног јутра запазивши са интересовањем нове закрпе на мојим лактовима и новоизраслу косу, коју није видела раније. Све се поновило као први пут. Свакога јутра долазио сам у одређено време, а она је силазила кроз зелен и слојевит ваздух, као кроз воду пуну хладних и топлих струја, отварала ми врата, сањива, али са оним својим погледом којим се разбијају огледала. Посматрала је један тренутак како браду цедим у капу и како свлачим рукавице. Саставивши средњи прст и палац, одлучним покретом посувраћивао сам их једновремено на наличје скидајући их тако истим замахом обе с руку. Када је то било готово, она је без одлагања прелазила на рад. Била је решена да пуном снагом учи, што се догађало свакодневно. Са неуморном вољом и систематичношћу улазила је у све појединости предмета без обзира да ли је то било изјутра док смо још свежи почињали рад, после доручка, или пред крај, када је радила нешто спорије, али не прескачући ниједну ситницу. И даље сам одлазио у једанаест часова и она је опет убрзо опазила да не успевам да одржим пажњу, да моји погледи остаре за сат и да заостајем. Посматрала је моје ноге од којих је једна увек била спремна да коракне, док је друга била потпуно мирна. А онда су мењале улоге.
Када је дошао јануарски испитни рок, имала је утисак да нећу бити у стању да положим испит, али је ћутала осећајући се помало и сама кривцем. — Уосталом — закључила је — треба ли да га пољубим у лакат да би научио? Ако хлеб сече на глави, то је његова ствар...
Када ни тога пута нисам изашао на испит она се ипак зачудила и после полагања потражила списак кандидата да провери нисам ли можда предвиђен за поподне, или за неки други дан. На њено велико изненађење, мојега имена уопште није било на списку за тај, ни за било који други дан тог испитног рока. Било је очигледно: ја испит у том року нисам ни пријављивао.
Када смо се у мају поново видели, она је спремала „Пренапрегнути бетон“ и када је на питање да ли спремам заостале испите добила одговор да и ја спремам „Пренапрегнути бетон“, наставили смо с учењем заједно и по старом, као да се ништа није догодило. Ћело пролеће провели смо у учењу, а када је приспео јунски рок, она је схватила већ унапред да се ја ни овога пута на испиту нећу појавити и да се нећемо видети све до јесени. Посматрала ме је замишљено лепим очима свог широког лица између којих је било места за ћела један уста. И стварно, све се поновило још једном. Она је полагала и положила „Пренапрегнути бетон“, а ја уопште нисам излазио на испит.
Вративши се кући задовољна постигнутим успехом, али у потпуној недоумици што се тиче мојег положаја, запазила је да сам у журби претходног дана код ње заборавио своје свеске и међу њима је нашла и мој индекс. Отворила га је без размишљања и са запрепашћењем установила да уопште не спремам математику, да нисам чак ни уписан на Грађевински факултет, него на један други, где редовно дајем испите. Сетила се бескрајних часова заједничког учења, који су за мене морали бити узалудан напор без сврхе, чисто губљење времена, и поставила неумитно питање: због чега? Због чега сам толико време проводио с њом учећи предмете који немају никакве везе са мојим интересовањима и испитима које треба да полажем? Размишљала је, и дошла до једног јединог закључка: увек треба узети у обзир и оно што је потпуно прећутано; све је било не због испита, него због ње. Ко би рекао, помислила је, да ћу бити толико стидљив и да годинама нећу бити у стању да јој откријем своју наклоност. Одмах је отишла у изнајмљену собу где сам становао са неколико вршњака из Азије и Африке, зачудила се оскудности коју је видела и добила информацију да сам отпутовао кући. Пошто су јој дали и адресу једног малог места близу Солуна, села је без размишљања у свој Buffalo и пошла ка егејској обали да ме тражи, решена да се понаша као да ништа необично није открила. Тако је и било.
Стигла је у сумрак и нашла на обали означену јој кућу отворену широм, с великим белим биком везаним за клин, на који је био набијен свеж хлеб. Унутра је опазила постељу, на зиду икону, испод иконе једну црвену кићанку, пробушен камен везан о узицу, чигру, огледало и јабуку. На постељи лежала је млада нага особа дуге косе, опаљена сунцем, леђима окренута прозору ослоњена на један лакат. Дубоки олук што се спуштао дуж леђа и завршавао између бедара благо повијен, нестајао је испод грубог војничког ћебета. Имала је утисак да ће се девојка сваког тренутка окренути и да ће онда моћи да види и њене дојке, дубоке, снажне и сјајне на топлој вечери. Када се то стварно догодило, видела је да у кревету уопште није лежала жена. Ослоњен на једну руку жвакао сам бркове пуне меда, који ми је послужио уместо вечере. Када је била опажена и уведена у кућу, још увек није могла да се отме оном првом утиску, да је у мом кревету затекла женску особу. Али, тога утиска, као и умора од дуге вожње, убрзо је нестало. Из тањира, који је на дну имао огледало, добила је двоструку вечеру: за себе и своју душу у слици: пасуљ, орах и рибу, а пре обеда малу сребрну пару, коју је као и ја, држала под језиком док смо јели. Тако смо једном вечером били нахрањени све четворо: нас двоје и наше две душе у огледалима. После вечере пришла је икони и упитала ме шта она представља.
— Телевизор — рекао сам јој. — Другим речима, то је прозор у један свет који се служи математиком различитом од твоје.
— Како то? — упитала је.
— Врло једноставно — одговорио сам. — Машине, летилице и возила састављени на основу твојих квантитативних, математичких процена ослањају се на три елемента, који су потпуно лишени квантитативности. То су: једнина, тачка и садашњи тренутак. Само збир једнина чини количину; сама јединица лишена је сваке количинске самерљивости. Сто се тачке тиче, пошто нема ниједну димензију, ни ширину, ни висину, ни дубину, она није подложна ни мерењу ни рачунању. Најмањи састојци времена пак, увек имају један заједнички именитељ; то је тренутак садашњости, а он је такође лишен квантитета и несамерљив. Тако основни елементи твоје квантитативне науке представљају нешто чијој је самој природи туђ сваки квантитативни прилаз. Како да онда верујемо таквој науци? Зашто машине начињене по мери тих квантитативних заблуда имају тако кратак век, краћи од људског три, четири или више пута. Погледај, и ја имам белога „буфала“ као и ти. Само, он је другачије начињен од твог, програмираног у Лаyланду. Провери га, и видећеш да је у понечем бољи од твог.
— Је ли питом? — упитала је с осмехом.
— Како да не — одговорио сам. — Покушај слободно.
Пред вратима помиловала је великог белог бика и полако му се попела на сапи. Када сам га и сам појахао окренувши леђа роговима и гледајући је у лице, потерао сам га дуж мора, тако да је с две ноге газио воду, а с две земљу. У први мах била је зачуђена када сам почео да је свлачим. Комад по комад њене одеће падао је у воду, а затим је и она почела мене да раскопчава. У једном тренутку престала је да јаше бика и почела је да јаше на мени осећајући како сам у њој све тежи и тежи. Бик под нама чинио је све што бисмо иначе морали сами чинити и она више није успевала да разликује којој причињава задовољство, бик или ја. Седећи на том двоструком љубавнику, видела је кроз ноћ како смо прошли поред шуме белих чемпреса, поред људи који су на обали сакупљали росу и пробушено камење, поред људи који су у својим сенкама ложили ватре и спаљивали их, поред две жене крвоточиве светлошћу, поред баште два часа дуге, где су у првом часу певале птице, а у другом падало вече, у првом часу цветало воће, а у другом иза ветрова вејао снег. Онда је осетила да је сва тежина из мене прешла у њу и да ободени бик нагло скреће и односи је у море предајући нас најзад таласима који ће нас раздвојити...
*
Па ипак, о свом открићу није ми рекла ни рећи. У јесен, она је спремала дипломски и када сам јој понудио да заједно учимо, није се нимало изненадила. Као и раније, учили смо сваки дан од седам до доручка и затим до пола једанаест, само што више није настојала да и ја савладам предмет, а ја сам остајао и после пола једанаест пола часа који су нас одвајали од књига. Када је у септембарском року дала дипломски, није се нимало изненадила што на испит нисам и ја изашао заједно са њом.
Изненадила се када ме после тога више није видела. Ни тог, ни следећих дана, ни следећих недеља, ни следећих испитних рокова. Више никад. Зачуђена, закључила је да њене процене мојих осећања за њу, очигледно нису биле тачне. Збуњена што не може да одгонетне у чему је ствар, седела је једно пре подне у соби у којој смо годинама заједно учили и тада јој је поглед случајно пао на „Веџвудов“ прибор за чај, који је још од доручка стајао на столу. Тада је схватила. Месецима, из дана у дан с огромним напорима и бескрајним губљењем времена и снаге радио сам с њом само да бих сваког јутра добио топао доручак, једини оброк који сам могао себи приуштити током тих година. Схвативши то, упитала се још нешто. Је ли могућно да сам је у ствари мрзео?
*
На крају, остаје још једна обавеза: да се, како је у почетку обећано, јунацима ове повести поделе имена. Ако се читалац већ сам није сетио, ево и те одгонетке. Моје име је Балкан. Њено — Европа.

ЈЕДАНАЕСТИ ПРСТ
(Једно писмо мртвима)

Велесвијетлому и племенитому и сваке части и сваке хвале достојному Господину Кнезу и господи дубровачкој и мојему уздану и драгоме пријатељу Бар нарду Ришарди поклон. И Бог вас веселио и у господству уздржао. Ја вам, Кувеља Грк, писах на заповијед стојећи међу два мача и два крста, из Новога на 6. априлија 1667.

Ваше поштовано господство, ђавола нико није видео, ама су га добри људи измислили и немојте се чудити ако вам ова књига не одлегне као досадашње. Ко уме крст окренути добиће сабљу, а Ви, ако вам у први мах ово писмо буде на смех, немојте се ни од смеха уздржавати, јер мало смеха под ушима никад не шкоди, но велики смех уздржите, јер се од њега глад тањи и јести не може. А у право време, кад су уши далеко а очи близу, доћи ћемо и на ствар која се тиче вас, свијетла и велехваљена господо. Само ви стојте на чему сте, док не зготивим ово писмо. Оно ће вам се учинити неналик на ранија писма бар трикрат док га не дочитате. А било би вам, може бити, још необичније, да у мојој руци не стоји само перо, а у вашој, као вазда, моја глава.
Немојте предмнијевати да сам се у расипање дао и скупу копчу на ципели носим што вам сребром и гвозденим пером пишем. То је од муке. Бор не стоји што нема буре, него што га супротни ветрови на месту држе. Истина, неће ме сахранити у онијем хаљинама у којијем ме убију, но овако писање није од имућства: вид ме издаје и ближи се крај нашим пословима и мојим писмима. Мораћете неког другог платити да вам из Новога извештаје о турским стварима надаље доставља, јер док смо јаки ваши смо, то знам. Наслагао сам мушког и женског дрвета на ватру, грејем године, печем јаја у пепелу и пишем умачући перо једном у свецу, други пут у барут размућен сребром. Повлачим полако, док ми перо светли пред очима, а кад утрне оно, и у мени вид утрне, те опет с пером морам у свећу... И тако настаје овај потоњи лист. Но мрак је, ја се уздам, само одсуство светлости, ко што су бол и зло одсуство Добра, и нису истински и опредмећени.
Ви знате, Ваше поштовано господство, да у нашој породици ево ја сам трећи Кувеља што је на верној Вам служби и да још дед ми Михо и отац Иван слаху извештаје о турским стварима испод земље из ових страна које се турским зову у руке пресвијетлих кнежева и господе дубровачке, који су вама, може бити, деди и очеви били, еда би вам се држава у господству уздржала, а наше речи бар на вашим ширинама слободно отпочинуле. Ви знате да је мој отац Иван подједнако откупљивао од Турака и наше грчке и ваше римске крстове да их у казане не прелијевају, и да је верно извештавао о свему што се у турској царевини прикључује, док му није ушао у крв један од Шабановића, бег новски Ризван Шабановић, начувши да су књиге вама притицале од Кувеља. Тада је отац знао да се нико не може за длан ујести; сео је на један ускочки брод и нестао из Новог све док нису завладали јовански мразеви. Када се на образу није могла више рука осетити, он се са ускоцима склони у једну цркву пустолинку на Орјену (бежећи што даље од манастира Савине, где сам ја у то време учио писмо). Да би преживели, изваде они најпре кундаке из пушака, раскују их и попале, а кад то изгоре, да би се спасли од циче, почну и дрво са цркве и иконе мало-помало палити и грејати се крстећи се и заричући да ће лепшу цркву подићи чим до пролећа и до весала дођу. Иван Кувеља скупљао је снег по планини у свој огртач, силазио у безводна насеља и уступао га женама да топе воду, све зарад коре хлеба. Кад је видео да се у грех огрезло, а да завет неће имати ко да испуни, сиђе он тајно једног јутра кроз вејавицу с планине у Нови. Оде право на пристан, напије се мора, па кући, отвори скривени ћемер с дукатима приправљеним за моје школе и прехрану, и као што Ваше свијетло господство зна, пошаље кесу злата своме драгоме пријатељу и вашем верном драгоману Стијепу Баци у Дубровник, с молбом да је прати у Цариград и да купи главу онога бега Шабановића што му је у крв био ушао. Писао вам је тада Иван Кувеља, мој отац, и молио: „Кесу злата пошаљите куд вам је драго: или у Стамбол као „колач“, да се тамо узме бегов живот, или у Улцињ којем од Сарацена, да узме мој. Овако више не иде; два се ножа у истој чизми не држе...“ Ви знате сами, Ваше поштовано господство, најдужа обрва се чупа, а трепавица најкраћа; нећу вам ја причати шта је после било и како је стигао у Сарајево гајтан из Стамбола за новског бега Шабановића и како је бег удављен и завијен у шатор враћен из Сарајева. Ви то знате боље од мене. Хоћу да вам кажем како су исте ноћи јавили брату беговом Бегзаги Сабановићу у Требиње да пође овамо и како је Бегзага пао у заход сунца одмах у прву сриједу у Нови и пројахао с женом сокацима без икакве короте на коњима под рахтовима сребрнијем, и како је дуван пушио јашући и кићанку није са сабље и с копља скидао, тврдећи стално да није онај зао глас истина, него душманске рећи, које му износе до ушију његови крвници турски и каурски. Тако је јахао са свом својом чељади без икаква знака жалости кроз светину која је по улицама његов дизгин додавала од руке до руке, довикујући саучешћа и жеље да му је глава здраво. А он је опет одговарао као и путем:
— Ја не имам реченога гласа, нити ће господа дубровачка тако нам у крв нашу уљести на коншилуку, зашто ће и они последак смишљати, јер ће се речена ствар освећивати с којим бременом...
А кад се нашао у кући матере, брата и остале им родбине, и њима је рекао да неће ништа бити истина, мада је брата већ видео онако увијена и донета из Сарајева. Тако ни они из куће не дадоше знака жалости. Тек сутрадан, у четвртак, кад овде пред градом освану један човек с књигом некога пријатеља Шабановића из Мостара, у којој се поручује да је бег доиста погубљен по заповести из Стамбола, и када се по Новоме рашчу глас: „Не свађајте се с дубровачком господом јер вешто учинише бега Шабановића погубити ш њих великијем благом, које везиру дадоше“ — у кући убијенога све се узбуни. Почеше плач и жалост чинити, у короту се стављати, а коњима одрезаше гриве и репове.
Мати му се огрте покровцем коњскијем и ликом опаса, а брат се бегов разболе и затвори у кућу, где огледала окренуше зиду и почеше кувати алве и делити их с новцем за покој душе бегове, шаљући млађе да подижу у околини чесме по мостовима с именом убијеног.
Тада мој отац Иван своје перо и вашу хартију предаде мени, сам се најми у првога бродара што је ходочаснике превозио за Јерусалим и света места као проводник. Како се тада отисну из Новога не видесмо га има већ да је камен од ветра смршао, а море се угојило на киши. Одседао је у манастиру Св. Фекле у јерусалимској арсани, где су наши бродови пристајали, а поклоници се обично пред пут по Палестини одмарали и опремали водичима израђиваним у тамошњој писарници. Слао је понекад писмо или новац бродом у Нови мени, који тек што сам се био замомчио и почео вам писати прва дужа писма, јер на које копито се ципела направи на оно се и гази. Тих година ја сам још излазио у новску луку у време када су се ходочаснички бродови враћали у зимовник, да крадом од Шабановића под Каили кулом чекам оца.
Једне од тих година узалуднога чекања, сиђе са брода међу осталим путницима и једна жена. Била је од оних побегуља с острвља где нема мушкиња, што се задовољавају изнајпре живом јегуљом, а првом приликом укрцају на поклоничке галије па се у почетку из задовољства, а потом за храну и награду почну бавити продајом онога што нису куповале. Нека ми опрости Ваше поштовано господство, ја се у то време још нисам мешао с женскињем и нисам још знао какву несрећу носим као једанаести прст или трећу ногу подвезицом причвршћену уз бутину. Али, копље се у врећи не да сакрити. Те вечери уместо оца угледах њу како силази с брода и допаде ми се њена коса, коју је непрестано жвакала као да је гладна, али не хлеба. Тек кад у скоку додирну земљу, ја видех да рукама придржава груди и запазих их истога трена кад и она угледа мене. Она је ишла напред, а ја за њом и обзирала се све док ја не бацих дукат преко њене главе у прашину пред њу. Била је већ ноћ и били смо сами на сланој земљи. Она стаде на златник као да га не види и учини се за трен као да ће га проћи, али не подиже ногу, него се у последњем тренутку окрете. Погледа ме боље и рече само три рећи:
— Ти си Кувеља?
Тако познадох да је са брода којим је пловио мој отац. Потом без рећи извади сису и показа ми како може стидак дојке да стави самој себи у уста све до венца. У том часу на мени пуче подвезица, осетих оштар бол и нешто топло потече из мене, слатко и измождујуће као крв. Једва се задржах да не паднем, а она ми брзо приђе, отпаса ме и тихо крикну у шаку када ме целога виде. Потом узе дукат, стави га међу зубе и тако ме пољуби рекавши да је сутра чекам у луци на броду, ако га имам. Када је отишла, једва сам схватио да ми је у устима оставила дукат.
Сутрадан није дошла сама. Довела је са собом још једну жену њеног посла и њених година, можда нешто млађу. Ја пак, нисам више могао носити свој једанаести прст као дотад за подвезицом, него сам га опасивао широким појасом и по први пут сам му нашао место на којем је и сад, док вам ово пишем, између пиштоља, ханџара, дивита и дуката заденутих у силав. Када смо се срели, Јерисена Ризнић (жена с галије тако се звала), дала је знак пријатељици да раскопча прслук, а мени је мало развила појас. Ја сам гледао девојку, девојка је гледала мене. Ја сам видео њене мале сисе претворене готово ћеле у велике љубичасте очи, које су имале боју њених правих очију. О ушима уместо минђуша имала је звончиће, који су покаткад тихо звонили на ветру. Разроке очи њених прса гледале су увис, у небо, једно на североисток, друго на југозапад, за птицама, облацима и светлошћу, као да се моле, а њене праве очи, гледале су надоле у мене, у појас, где је међу дивитима и кесама стојао мој једанаести прст усправно као дршка ножа осећајући све четири стране света на себи. Тада је девојка, не обраћајући се мени, мирно и одлучно рекла Јерисени Ризнић једну једину реч:
— Не.
— Добро — узвратила је Јерисена — не мораш, али остани с нама да мени помогнеш.
И тако смо пошли све троје на брод. Обе су се смејале што у њему нема ниједног кревета под палубом који је постављен попреко и објасниле ми да су навикле да се воле на таласима и да је то много лепше него на земљи и рекле су ми у шали да ће моју децу сад правити море колико и ја. А потом смо учинили нешто сто смо касније више пута понављали утроје, и што Вашем поштованом господству нећу помињати из жеље да не помислите да све ово причам из безочности, зато што су ми уста пуна ветра и да луд камен носим под капом. Тек толико вам морам рећи, јер то је важно за ствар којом се овде бавимо, да сам имао право општити само са Јерисеном, али да до њених лепих груди никада нисам дошао од њене сапутнице, која је увек лежала између нас, како не бих повредио Јерисену својим једанаестим прстом, за који сам тек тада јасно схватио да је женама гори од сабље, а мени опаснији од огња. Тако сам имао увек само допола ону, коју сам имао, и само од пола ону другу, коју нисам никада имао и за коју сам с временом схватио да је у ствари више желим од Јерисене. Отада ја се не смејем више ни у свој џеп, а ниједна ми година до ове садашње, не бесе скупа као та. Па ипак, све је то готово заборављено и ја се Вашем поштованом господству не бих обраћао и не бих се сада ни сећао свега тога, да нисам убрзо чуо да је у Коринту Јерисена с пролећа следеће године родила мушко и да нисам после тога сумњајући помало да би могло бити и моје, детету слао тромесечну помоћ, у ствари део онијех шкуда, које ми је Ваше господство упућивало као уздарје и плаћу за моја писма са турских граница. Заузварт од Јерисене сам тражио само једну ствар: да дечак кад порасте научи да пише. Јер, трудна су времена: пребациш леву ногу преко десне, бију те Турци, десну преко леве, Млеци те бију, а из језика, ко из коњских жвала, никога да те пусти и да ти пресвуче име, до Ви, свијетла и славна господо и Ваше господство.
У међувремену, ја сам пак, живео сам као кућна сенка појећи се попут дивљачи увек на другој води, понајвише и понајчешће међу побегуљама, јер ми је постала страст да чекам бродове и бирам на њима путнице. На моје велико чудо, оне су најчешће одбијале да приме награду и ја сам и даље живео у недоумици јер им посао са мном, ма како веште биле, није могао бити лак. Једнога дана, пре четири године, отприлике, био ми је из Коринта стигао један смотуљак вуне и у њему лепо исписана књига. Уз њу је ишло писмо које је диктирала Јерисена Ризнић и у којем се каже да је мој услов испунила и да ми се шаље књига коју је исписао њен син Вид. Са неисказаним нестрпљењем отворио сам књигу и почео да је читам. Био сам зачуђен читким писмом, лепом угластом ћирилицом, и још више садржајем књиге. Отворивши књигу, прво на шта сам наишао, овако је гласило:
Галија капетана Вицка Усталића
на десет весала из Пераста
Годиште 1666.
Василија Филактос. Није Гркиња. Цена 12 гроша. Око 17 година. Може се косом опасати. Може се чаша вина насути и попити између њених дојки, а да се ни кап не проспе. Стомак сав стаје у шаку. Лака на задовољство колико и на сузу. Особито одговара човеку средњег раста, ужих бедара, широких дланова и не много семењиву, који се навикао да чешће жена њега воли, него он њу. Ко не трпи жене које су општиле с обрезанима, може се поуздати у њу...
То је био у ствари ценовник, али ценовник посебне врсте. У књизи је било означено око двадесетак имена бродова, под именом сваког брода стајала су имена десетак жена, уз свако женско име цена, а уз цену њено образложење. Ту је био опис изгледа „побегуље“, а потом тајне подробности и вештине којима располаже свака од њих, као и пропратна препорука. Запањен и збуњен, ја сам ипак ресио да се уверим ја ли писац књиге стварно мој син. Зурио сам да проверим ту ствар, јер баш у то време некако, почеле су ми јако попуштати очи, мада сам иначе остао у снази. Израчунао сам да је Виду ове јесени морало бити око 18 година и послао сам глас Јерисени с молбом да ми првим ходочасничким бродом који долази преко Коринта пошаље Вида на краће време.
Као некада очев брод, чекао сам сада на обали крадом од Шабановића галију с Видом. Био сам узнемирен и покушао сам да ухватим зраке залазећег сунца под крст катарке једног брода извученог на обалу. Хтео сам да заклоним очи иза тог крста, али нисам успео; зраци су сваки час искакали час преко, час испод пречаге и ја сам схватио да дрхтим. Када је галија у сумрак пристала, из ње уместо Вида изашла је, међу осталим путницима, једна веома млада жена, коју сам одмах запазио јер се држала за груди у тренутку када је искочила на обалу. Потрчала је испред мене држећи се свеједнако за дојке и обазрела се, а ја сам, као некад, бацио дукат преко њене главе на пут пред њом. Стала је на њега ногом и окренула се. Платио сам је за ту ноћ, али сам јој дао још толико за једну следећу, но не са мном. Објаснио сам јој да за ту другу награду треба да оде на Коринт да потражи Јерисениног сина Вида и да легне с њиме.
— Сад си била са мном — рекао сам јој на растанку — и знаш ме. Пошто легнеш с Видом, знаћеш обојицу. Ако будеш могла да процениш да ли је он мој син или није. врати се натраг и добићеш и у једном и у другом случају још толико колико си добила. Ако ми је син, доведи га, ако није, остави га где је. Свакако нека двострука капа на њему јесте...
Када је жена пристала и отишла, ја сам се најзад смирио и почео да пишем Вашем поштованом господству у Дубровник срећан што могу молити пресвијетло ви господство за милост, еда Бог да и блажена Марија да дочека мој син да ви буде на служби боље него ви ја, слуга понижена, Кувеља Грк. И срећан да се нит наше породице не прекида као да је сквашена личина и да ће у служби ваше пресвијетле републике бити још један Кувеља, четврти у овом столећу, мој син Вид. А ја ћу на лактове очи, па из једне болести у страх од друге. Чекао сам само потврду и његов долазак, па да вам писмо већ готово пошаљем. Но, морао сам га издерати, ма како да ми је тешко пало саставити га са овим исцеђеним очима. Јер, тек што је оно било готово, из Коринта се вратила девојка с брода и поднела ми извештај у две речи:
— Вид није твој син. Он је син твога оца Ивана Кувеље. А ти — рекла је — ти не можеш имати деце.
Када сам је пренеражен упитао откуд то тако поуздано зна, она је одговорила да зна, јер је и њу саму мени послао мој отац, Иван Кувеља из Палестине, и платио јој. ннапред да легне са мном, пошто је најпре била са њиме и он оценио да је вредна тога. Поступио је с њом као некада с Јерисеном Ризнић, и као с многим другим женама, које ми је унапред плаћене, годинама слао У Нови. Те жене, то је сада било јасно, одржавале су у ствари једину везу између мога оца и мене, а да ја тога нисам уопште био свестан, као што су сада успоставиле додир између мене и мога брата Вида. И тако, Ваше поштовано господство, слуга ваша понижена, убудуће неће бити мој син, него мој брат Вид Кувеља. Од вина трезан, а пјан и слезан од туге, чекам га на пристаништу и дрхтим тако да ми се обућа изува. Желим му да му име не остане пусто, а Вас Бог веселио и у господству уздржао и онда, кад мене, Кувеље Грка, не буде да међу два мача и међу два крста стојим и перо у свећу умачем. Није на ино. Из потонулог дана ко неће у мрак скочити?
У Новоме, 6. априлија 1667.

P.S. Овај post scriptum не пише Кувеља Грк, него додаје писац ове књиге који живи три века после Кувеље, 1973. Преписка дубровачких обавештајаца-добровољаца Кувеља, који су током XVII века с колена на колено из Херцег-Новог (са тадашње турске територије) обавештавали Дубровачку републику о приликама у суседној Отоманској царевини, чува се и данас у Дубровачком архиву под сигнатуром Пр17 1942, 1 — 185. Писмо Кувеље Грка, међутим, никада није стигло у руке дубровачкоме кнезу и осталима којима је било намењено. Оно је било писано мртвима. Баш у тренутку када је настало, 6. априла 1667. страшан земљотрес је разорио Дубровник и побио пријатеље Кувељине у њему. Кувељин брат, Вид, тако никада није ступио у службу Дубровачке републике.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

ДУШЕ СЕ КУПАЈУ ПОСЛЕДЊИ ПУТ
Мало је познато да поред Сунчевог осоја постоји и Месечев осој, кутићи земље где се месечина купи ретко, једва једном годишње и да једно такво место постоји у Рузвелтовој улици, оној што се спушта ка Дунаву између четири гробља: Новога, Јеврејског, Ослободилаца Београда и Француског гробља. У том осоју, иза куће број 4, већ по други пут крила се Омица, која је после ствар испричала таљигашима код „Жагубице“. У њој се гасио двадесет и седми дан у месецу, а по њој ударао трећи зној сух ко змијска кошуља и мокар још само у хаљини под пазухом. Био је 19. октобар, пред затворене Задушнице, кад се душе купају последњи пут.
Поменута Рузвелтова улица, пуна чатрља с цвећем, венцима и воском, размиче деценијама погребне дућане под кућама и радионице тих дућана по двориштима иза кућа. Ивана Цветић, власница једне од тих магаза, држала је посао у кући из 1929. године под бројем 4, а у будилнику — како је Омица управо дознала — дукате цеђене годинама из тешка еспапа у кровињари иза капије. Ивана Цветић је живела сама као нос на лицу, сама кусала и кашику руци додавала, као што ће сама једном оставити главу у тањиру са супом. Сама је и радила до касно у ноћ, не узимајући у рачун понеког скитницу који је притицао да јој се нађе кад посао надође да се нема кад јаје осолити.
Већ друго веће Омица је пуна оваквих прича о Ивани Цветић посматрала старицу из свог колача мрака и вребала тренутак да се докопа часовника што је у радионици бројао дукате. Била је ујела оковратник да не зацвокоће, слане кике су је сврбеле, јер им је био трећи дан, али се није мицала узевши прса на се до зуба и често не дишући под њима. Ту, где се мења шински превоз из Раковице за друмски превоз до Карабурме и Панчевачког моста, света је било у полумраку толико да си могао по туђим прстима газити све до апотеке, па се Омица уздала у тмушу и гунгулу да је покрију ако пукне брука и злим се случајем развиди она ноћ око ње. Мотрила је и Омица сама и мука из ње, па су четворе очи гутале несажвакан сваки корак и раскорак старог чељадета што се тих вечери у дугој радничкој хаљини мотало од кровињаре до подрума, очију пуних првога „рибљег“ снега те године.
Старицу су — видела је Омица — длаке у бради биле већ почеле да служе, а десна рука јој је махала у ходу више но друга, као да је тежа. У ствари, храмала је на леву ногу и отуда јој је рука онако прала ноћ око себе. Управо се вратила из подрума носећи два жута колута под пазухом, колут воска и колут сира. У плеханој пећи подјарила је ватру, али врата није затворила на огњу, него на чатрљи за собом тако да је сад Омица могла кроз прозор загледати право у одају с будилником. Постаде видно ко у фењеру.
Старица је приставила на ватру два бакрача. Узела је потом један од она два колута, изломила га и бацила у један бакрач, а комадиће другог у други. Када се отопише и пребацише кључ, замириса намах и сир и восак. Она у један од бакрача удроби хлеба и узе нож. Када је гладна Омица помислила — гледај дер ти ње, сву ће ми пљувачку посркати! — старица узе пакло вуне, одреза снопић и од њега начини петље везујући чворове уснама. Окрете се потом великом дрвеном колу чија је осовина подупирала таваницу. Свуда по рубу тога кола биле су куке и о њих старица узе вешати омчице окрећући коло. Када заврши, она себи насу вечеру из бакрача с попаром и тањир постави на коло.
Потом уз сваку од оних омчица поче упредати по фитиљ и фитиље заливати воском из другог бакрача. Када би коло обрћући се донело тањир пред њу, она би захватила и из њега по кутлачу, а потом би другом кутлачом и даље заливала фитиље. Кад обреди све, она откачи оне заливене фитиље, упреде их с другог краја уз оне исте омчице на колу и зали на другу страну. Затим поскида свеће, откотрља их преко стола у крај и хтеде да подјари огањ за нови восак. Али, нестаде јој дрва. Старица изиђе напоље и налете право на Омицу. Ова се једва склони и умало не крикну зашавши међу руже трновите као да су рибље кости. Из мрака и блатом попрскане снежне пене, Омица опази како старица заборави напољу секиру. Ноћ се била смирила увелико у себи, ни од којег краја нису јој се још седе виделе, а снег и проређен свет на улици нагнаше девојку да убрза.
Она стеже држаље секире, изу се да не закачи праг, уђе и удари старицу с леђа. Баш у тај мах старица посегну поново за тањиром и ударац погоди уместо потиљка ухо. Нападнута се окрете без речи, уврте држаље Омици око руке и удари је главом у трбух. Девојка паде пазећи да не јекне и повуче старицу за собом. Један часак тако су се гледале, а тада је старица подухвати и вештим покретом здера са ње гаћице. Потом испод кецеље исповрте огроман кривак, кроз који је тукла жила и плава велика печурка дисала му на врху. Омица још није стигла да избрише осећај да је над њом жена, а већ у њу уђе у рашчетвори је свом тежином својих пудова и година непознати који је судио и славио ћутке. Осетила је како његова жила бије кроз њу као срце и како је покапа врелим воском негде дубоко где се раздвајају дани у њој.
А онда непознати устаде, узе тањир с ватре и пружи јој попару.
— Како ти је име? — упита га она кријући очи косом.
— Иван, Петар и Дамјан. — Глас му је био шкрипав као да говори преко шаке песка.
— Имаш три имена? — упита она смејући се. Одједном јој се учини да је соба ужа, да врата пређоше са зида на зид, осети да је свуда топло, да се њено набридело тело опушта и крави онако сито. И кад он опет леже уз њу, би јој лепо са њиме, једном, па други и трећи пут.
— Он стварно има три имена — помислила је пре но што ће заспати. И није зажалила што ће три дана раније умрети, јер женскоме је чељадету суђено да утолико краће живи уколико чешће има радости.
А он њену ногу закрачуна својом да му не побегне, и тако преноћише. Пред зору он узе три свеће и изведе је на цичу која им пресече образе и они их заболеше од хладноће. Стеже је за руку и крете низ улицу ка гробљу. Ушли су на споредну капију и он као да сади нешто у земљи, забоде своје три свеце. И одједном дан као да се упали на његовим свећама, просину однекуд с реке, снег доби белину, а ноћ оседе па се вејавица зарумене у паду и пси на свом лавежу као на ланцу заспаше у исти мах. Погледаше се, он јој пусти руку и рече некаквим женским гласом:
— Добро јутро!
Она га пољуби и окрете се да пође. У том часу учини јој се да њега није ни било, да је то уистину била само Ивана Цветић, али се тада осети крвоточивом и — то је знала — од њега.
Тада јој поглед паде на хумку с његовим свећама и на њој прочита имена: Иван. Петар. Дамјан.

КРЕВЕТ ЗА ТРИ ОСОБЕ
— Чувај се Анђелара, његово име лаже! — говориле су ми обично колеге са универзитета.
— Ако лаже коза, не лаже рог — одговарале су студенткиње. То је било у време када нокти брзо расту. Моји су били увек изгрижени, али се за Анђелара говорило да му их гризу жене. Тад, док смо се још сретали у Капетан-Мишином здању, његова коврџава коса била је пуна перја, опиљака оловке и трамвајских карата, којима су га девојке засипале у пролазу. Увек је јео (чак и код „Три шешира“) сопственом виљушком коју је носио у џепу и којом је уједно чешљао браду. Основни утисак у вези с њиме била је мешавина неке чудне привлачности и страха који је будио у нама. Током друге године водили су нас да обиђемо стари архив у Дубровнику. Успут смо изнајмљеним рибарским бродом направили излет до Цавтата, али смо наишли на таласе. Готово сви на броду су повраћали, када је Анђелар изненада почео да звижди неку мелодију и звиждањем нас једне за другим натерао да се смиримо и да престанемо са повраћањем. Од Анђелара смо научили шта је „пијани хлеб“ и како се једе. Када би желео да брзо заборави или избегне неки духовни потрес, човек се могао за трен ока опити тако да не зна за себе.
— Довољно је — објаснио нам је Анђелар — да два-три залогаја хлеба умочиш у чашу с ракијом и да их прогуташ. Зачас ћеш бити потпуно пијан, али то пијанство пролази брже него иначе и делује као врста краткотрајне несвести.
Анђелар је долазио на предавања без каиша. Најнижу дугмад кошуље обично је прикопчавао за највише рупице на прорезу чакшира и тако је панталоне носио, у ствари, о врату. Често је био у друштву са двојицом старијих пријатеља који су га ословљавали са „сине“. Један од њих се звао Максим и био је из Сремске Митровице, а други, Василије Уршић, био је Београђанин. Василије и Максим становали су на Дорћолу, код Уршића, на углу Скендер-бегове и Капетан-Мишине, у стану на спрату, до којег се са факултета зими могло стићи веома брзо клизавицама које у то доба године секу Улицу браће Југовића, затим Симину, Јевремову, Јованову, Страхинића Бана и Душанову. У њихову собу, која је имала по три прозора из сваке улице и на углу мало подигнут балкон, били смо позвани нове 1972. године на вечеру. Тачније, на „пасуљ с месом без меса“. То је значило да је пасуљу био други дан и да је првог дана из њега било поједено месо. Унапред нам је речено да ће друштво бити мешовито, али нисмо знали ко ће се све заправо тамо наћи и ко ће с ким отићи.
— Када смо се окупили, видели смо да је соба грађена на лакат. На застакљеном балкону, који је за степеник био виши од собе (и с којег се по киши могао чути Дунав), налазио се штедњак и око њега се мајао Максим. У једном краку собе видео се постављени сто са свећама уденутим у две старе луле. Пошто у WC-у није било спроведеног осветљења, када би неко желео да се повуче, узимао је лулу у зубе, палио свећу и одлазио тако да обави свој посао. У другом краку собе стајао је старински кревет за три особе, са уграђеним часовником из којег је време давно исцурило. Кревет је био гвозден, на шест металних стубова, с малим месинганим куглицама на врху, размере најмање 300 x 250 цм.
— Кад човек легне у њега — шапнула ми је једна од девојака у пролазу — то је као да је ђаво пљунуо у Дунав. Причало се да је Анђелар (који није имао сталног пребивалишта) у њему понекад спавао с по две пријатељице. Он сам нам је, међутим, уз осмех рекао да се то једном (у одсуству домаћина) стварно и догодило, али уз опкладу да ни једну од њих неће дирати. Опкладу је добио, али су је изгубиле девојке.
— Кревет за Жаклину Кенеди — приметио је неко у шали, на шта се Анђелар побунио и додао да би о Жаклини Оназис требало добро размислити.
— Зар не сматрате — упитао је он присутне — да би Жаклину Оназис православна црква имала разлога да прогласи једином светицом источног хришћанства у XX веку? Ствар је једноставна. Зар није жена римског цара Констанција, Јелена, прешла у хришћанство после смрти мужа и тако постала светица? Зашто жена најпознатијег католичког председника водеће западне империје XX столећа не би, пошто је напустила римску веру свог мужа и прешла у ортодоксну, венчавши се са Оназисом по источном обреду, у тој својој новој вери била примљена на исти начин? Зар је она учинила нешто мање саблажњиво за своју дотадашњу средину од Јелене? Размислите мало о томе...
— Види ти њега, тај хоће да прескочи сопствену сенку! — узвикну изненађено Василије, али је у том тренутку разговор био прекинут. Лиза Флашар, једна од оних девојака које су нарочито падале те вечери у очи и на коју су очигледно рачунали за ту прилику (а можда и на дуже) домаћин или његов пријатељ Максим, сасвим неочекивано и нешто пре времена бацила је карте на сто, ваљда у страху да не буде претекнута. Она је још током разговора весело и нимало крадом завлачила прсте у џепове присутних, и већ је знала тачно где се могла наћи, ако јој затреба, чиста марамица, упаљач или врста цигарета која јој одговара. Она је изненада из Анђеларовог џепа извукла његову виљушку и са узвиком: — Хајде да почнемо с вечером — забола виљушку Анђелару у раме. И касније, пошто је пасуљ зачињен кашиком меда био изнет пред госте, испод стола се могло угледати њено изувено стопало како крадом од нас у Анђеларовом крилу покушава ножним прстима да откопча кошуљу која је држала чакшире. Анђелар је у почетку мирно јео, али је у једном тренутку одгурнуо јело и викнуо окренувши се Лизи:
— Добро, шта хоћеш свеједнако од мене?
Сви смо за часак прекинули вечеру, а Лиза је хладнокрвно одговорила:
— Ти добро знаш шта хоћу. — Анђелар је на то бесно бацио убрус у тањир и просиктао:
— Добро, свлачи се онда!
— Одмах? — упитала је Лиза веома брзо.
— Одмах — одговорио је Анђелар.
Лиза га је погледала једним дугим погледом, којим као да је попила из њега сву храну коју је дотад узео, устала од стола, пришла постељи и почела наочиглед свих нас да се свлачи гледајући га нетремице и даље. Стајала је у углу собе као дрво које лагано пуни своју сенку лишћем, а Анђелар је изгледао као зец ухваћен у сноп између два фара из којег не може напоље. Максим, који је очигледно хтео да ублажи запрепашћење настало за трпезом, пришао је штедњаку у излогу свог балкона и отворио једно кисело млеко. Лиза је већ скидала чарапе и видело се да су разнобојне. Анђелар је немо седео за столом окренут леђима постељи, одмах до Василија, а Максим је у млеко нарезао краставаца и ставио на ватру један нож да се зажари. Затим је очистио чешњак белог лука. Обучена у наше погледе, Лиза је скидала грудњак; био је из два дела и имао је копчу спреда. На том грудњаку преко једне сисе писало је: Ај, а преко друге дел На први поглед то је изгледало као да Лизине сисе имају имена — једна мушко, друга женско, али пре но што је грудњак био раскопчан, на њему се у ствари могло прочитати:
Ајде!
А потом није више било разлога да се чита. Лиза је најпре одбацила једну полулопту, па другу, и ми смо видели какве су јој боје биле брадавице. Анђелар је и даље није гледао, нико није ни кушао од јела, а Максим је у прозору усијаним ножем почео да реже лук и он је замирисао по соби и помешао се са мирисом Лизине пути и косе. Затим је у кисело млеко с краставцима додао љуте ротквице и маслиновог уља. Док је мало миродије и „псећег грожђа“ бацао у салату, Лиза се ослободила последњег комадића одеће. Максим је пришао столу и ставио чинију пред Василија и Анђелара, а Лиза је подигла покривач и сместила се у кревет. Само је једно њено наго стопало остало да вири напољу. Кревет је зашкрипао под њом баш када је Анђелар пружио виљушку према салати. Застао је на пола пута и осетио да га гледамо. Било ми је тада јасно да се сви у соби опредељујемо између два „нећу“. Онда је спустио виљушку, устао и пришао кревету. Није се свлачио, скинуо је само прстен с руке и ставио га на домали прст Лизине ноге. Затим је откопчао оно једно дугме које је држало кошуљу и чакшире заједно, и закорачио у кревет. То је било пропраћено криком. Одмах је свима постало јасно да није крикнула само Лиза. Крикнуле су све жене које су биле у соби. Анђелар и Лиза лежали су покривени и док му је она својом риђом косом брисала уста од јела, Максим је у другом крају одаје поново пришао оном штедњаку у прозору као да се ништа није дешавало. Подстакнуо је ватру, усијану површину штедњака добро посолио, припремио неколико малих љутих паприка и један други нож, када се из собе чуо шум као да неко жваће. Нико, међутим, за столом није јео; чуло се како Лиза у пољупцу жваће Анђеларов језик. Максим је разбио и бацио право на плотну штедњака неколико јаја која су се сместа стегла на јари у свако жуманце жабо по љуту паприку терајући је до краја и заврнувши да зацврчи. Тако је свака паприка допрла до усијаног дна и пустила љуту течност у жуманце. Иза нас Анђелар и Лиза усклађивали су дах, а преда мном је седео Василије и узимао зрно по зрно пасуља, гњечио га је језиком, али га није гутао, него слагао у устима. Максим је тада дугим ножем скинуо јаја са штедњака на тањир и изнео их на сто. Онда је Лиза почела да се чује гласније од Анђелара и ми смо за тренутак помислили да пева. Одмах затим смо схватили да то није било певање, него да је њен глас само пратио (као река стене) оно, што се догађало под њим, дубоко доле на дну воде. Река је певала у два гласа. Један је био постојан, светао и ћеретав, други дубок, претећи и покретан. Онај светли глас припадао је вировима, кориту, пени и бојама које река не може да спере и однесе собом; они стоје у њој увек на истом месту и истог облика. Онај други, дубоки глас, припадао је води што отиче испод вирова и увек је друга; она носи птице које је ветар подавио и балване што тупо ударају о жала или као рибе искачу из реке. Чак се у тим гласовима могла чути маховина са обале и врбе које су дошле до воде.
А затим нико за столом није више могао да издржи. Максим је најзад и сам напустио свој излог, пришао журно трпези, одломио комад пецива, умочио га у чашу ракије и халапљиво прогутао залогај „пијаног хлеба“. Затим је све било готово. И оно за столом и оно у постељи. Полако смо се облачили и разилазили. Видело се да нас је било седморо и да ћу ја остати без пара. — То и није лоше — пало ми је на ум — тако могу да сачекам тренутак кад се Анђелар и Лиза разиђу и да улучим нову прилику. Слично су, уосталом, свакако мислили и други који су те 1972. године вечерали на углу Капетан-Мишине и Скендер-бегове улице. Али, дуго је изгледало да жене присутне на овој вечери никада неће моћи да опросте Анђелару оно што је Лиза учинила њему и њима те ноћи.
У сваком случају, тако смо видели како се једе „пијани хлеб“

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

ПРИЧА О ДУШИ И ТЕЛУ

Једне од тих сезона проведених у Игалу, Ива је дошла до мене са вешћу да више није у стању да носи столице за лежање и да више нема посао на плажи. Пошто ни ја већ дуже времена нисам више радио на шљунку, поставило се питање како даље опстати заједно. Ива је имала у том тренутку неколико конзерви рибе и нешто смокава. То је било све, али ми је рекла да нам је нашла посао пудара у једном воћњаку. Аутостопом смо се пребацили донде, уселили се у малу пударску колибу од грања и камена и ту провели неколико дана, једући конзерве и плашећи птице над воћњаком клепалима. Када је нестало хране, ја сам очекивао да ће Ива отићи и набрати јабука. Она то, међутим, није учинила и цео дан смо седели гладни. А онда је ујутру упитала:
— Можеш ли да одеш у воћњак и убереш неку јабуку да се заложимо? Стомак ми се стеже и шири као сунђер.
Ја сам се мало изненадио и рекао јој да не могу. Одавно сам био навикао да ми једно, оно слепо око, гледа само унутра и види само док спавам, а друго да гледа дању напоље у свет, а само ноћу унутра. — Било је то — говорио сам Иви — као да имам две птице у кавезу с двојим вратима. Једна су се врата отварала само у дан, а друга само у ноћ. На поноћна врата излетале су да се нахране и налете у мом сну обе птице, док је у дан на подневна врата излазила само једна од њих. Та друга птица обавила је свој основни посао онога тренутка када те је одабрала и о теби донела вест оној првој птици. После тога, није ме нарочито изненадило — продужио сам — када сам опазио да с временом и она дневна птица, тугујући за друштвом ноћне, испољава све мање воље и способности да се користи оним подневним вратима и да све краће борави у дану, а све дуже у друштву с другом птицом у сновима и ноћи, док најзад нису и једна и друга почеле да се користе само оним вратима која су водила у ноћ и сан. Чини ми се, уосталом — приводио сам своју причу крају — да је мрак одувек био природно гнездо очију јер су му се враћале и раније, од почетка, кад год би хтеле да отпочину и да се одморе од дневне светлости и истине на светлостима сна, које нису род ни одјек дневне светлости. Под тим сунцем очи се купају у једном сјају старијем од оног дневног сјаја (који је само његова болест) и виде и оно што се по дану више не може видети. Једном речју — завршио сам — потпуно сам шлеп и не могу отићи по јабуке.
— Сада знам — рекла је на то Ива.
— Шта знаш? — упитао сам.
— Знам зашто нас је узео да му чувамо воћњак.
— Зашто?
— Зато што ти шлеп, а ја оваква каква сам не можемо красти, а можемо чувати јабуке.
— Зар не можеш ти да одеш да их набереш! — упитао сам зачуђено.
— А зар ти мислиш — рекла је тада она мени — да сам што волим и што сам здрава из године у годину у Игалу носила столице за лежање по плажи међу богаљима? И ја сам се лечила, и то узалуд! Сада је свршено; ни ја више не могу да ходам, као што ти не можеш да гледаш.
— Знаш шта — рекох јој ја тада, а од глади су ми се кочиле уши — појаши ме и гледај за обоје, ја ћу ићи за обоје, и бери! — Тако смо ујахали у воћњак и набрали јабука.
Од њих смо живели све док нас газда једног поподнева није ухватио и најурио. Тада смо доиста били на крају. Стали смо на размеђи путева и мени се још једном, последњи пут, прохтела Ива. Али да тај последњи пут буде што дуже. И смислио сам:
— Појаси ме још једном!
И ја сам, носећи је, ишао док сам био у њој, она је гледала на пут што је остајао за нама. Када је најзад све било готово, рекао сам јој:
— Нисмо више једно за друго. Чак и када смо најближе, док се волимо, ти гледаш на ону страну на коју ја не могу ићи, сем ако бих ишао унатраг, а ја идем на ону страну на коју ти не можеш гледати, сем ако би гледала унатраг. Ја знам куда су ме одвеле твоје очи: на обалу, међу твоје друге, што бирају нова тела. Изабери и ти... Душо моја, која држиш моје тело у себи, уморан сам. Пусти га да изађе из тебе и отпочине на ширини, а ти потражи друго да те понесе...
И тако смо се растали као што се растају и сви други кад год се сврши

ПОСИНАК

Унука из другог брака чувеног тршћанског трговца и бродовласника Јована Ризница, наследила је име своје полубабе Амалије рођене Нако, имања породице Ризнић у Бачкој и лепоту своје праве бабе, грофице Паулине Жевуске. Живела је углавном у Бечу и Паризу, носила лорњет од миришљавог стакла, крстила непоједену храну по тањирима да је не увреди и љубила испуштене кашике. Свирала је у флауту и мислило се да је њена флаута била од дрвета које успорава преношење звука. Шапутало се у шали: дунеш у четвртак, а ето ти музике тек у петак, после ручка...
— Јела су ми једини пријатељи — пребацивала је госпођица Ризнић обично својим дружбеницама, и стварно, њена огромна бечка библиотека била је посвећена алхемији укуса и мириса. Била је пуна до таванице историја кулинарске вештине, расправама о верским забранама у вези са исхраном, о одустајању од употреба махуна код питагорејаца, о постовима хришћана, о за хранама свињетине и алкохола у исламу; пуна трактата о кулинарској симболици, виноградарских поџепница, саветника за исхрану рибе, приручника о размножавању животиња, хербаријума прехрамбеног биља, а почасно место у тој библиотеци имали су опити о јеловнику митолошких животиња, о једењу бисера и другог драгог камења у антици, као и рукописни речник обредних жртава приношених у виду јела. У Пешти (где су живели њени родитељи) за њу су у време српско-турског рата по књижарама и новинским редакцијама издвајане све гравире с ратишта на којима се могла видети комора, јер госпођица Ризнић је одржавала о сопственом трошку неколико пољских војничких кухиња, и тамо на фронту, по тим кухињама, храна је за српске и руске војнике справљана према јеловнику који је она сама саставила. Бавећи се, дакле, деветом уметношћу, оном која захтева увежбаност виолинисте и памћење алхемичара, госпођица Амалија је рано дошла до закључка да је негде у И веку наше ере отприлике, мешање религија (како оних на заласку, тако и нових, које су, као хришћанство, тада биле у успону) довело до потпуно слободног прожимања различитих кулинарских традиција Средоземља и да је у том басену, као у неком котлу, тада скувана најбоља кухиња Европе, од које живимо и данас. Уверена да се та традиција полако гаси, Амалија је неуморно обилазила чувене гостионице у Венецији, Паризу, Лондону, Берлину, Атини или Одеси.
Упркос тим гастрономским наклоностима, госпођица Амалија није никада изгубила витки струк, који ју је пратио кроз болести до дубоко у старост, тако да је у седамдесетој облачила понекад своју венчаницу и хаљина јој је пристајала савршено као први и једини пут.
— Могла би право пред олтар — уздисале су жене око ње, а она се смешила и жалила:
— Сви које мрзим већ су одавно мртви. Немам више никога...
Као тада, на завршетку свог дугог живота, и на почетку младости она је могла рећи то исто, да нема никога. На својим путовањима била је дуго сама, урокљивих очију, које су сваки час по земљи и свуда где год би погледале проналазиле понеку испуштену парицу, понекад сребрни римски новчић, најчешће безвредни филер. Лепили су се ти новчићи за њене погледе и као неке блиставе мрље играли у прашини. Она је по скупим гостионицама замишљено приносила главу кашици уместо кашику устима, њене стаклене игле су звониле у коси док жваће, а она је знала да нека јела и нека вина куша последњи пут, јер јело и вино умиру као и човек. А сваке године за Божић, она би дала да се укориче сви прошлогодишњи јеловници и налепнице скинуте са боца попијених уз те обеде.
На тим путовањима она је срела инжењера Пфистера, а он је у то време радио на склапању летелице, која ће касније неславно завршити под именом грофа Цепелина.
Чим га је видела, госпођица Ризнић је помислила:
— Лепота је болест! Леп човек није за једну жену... — И упитала га је да ли зна да псује на српском, на стаје добила одговор као из пушке:
— Јебем ти матер!
— А што дају не би, шта јој фали? — узвратила му је мирно и загледала се дубоко кроз златну алку на његовом левом уху, која је означавала да је Пфистер јединац.
Лепотан на гласу, Пфистер је, као што је познато носио само један брк, пун капут помодне паришке дугмади и сребрне рукавице. На њему су увек била два часовника као близанци. Један златан (који је показивао дане, седмице и године) други од срме (који је показивао месечеве четврти). Знало се да је његов златни часовник (иначе израђен кад и сребрни) имао две дијамантске осовине и практично био вечит. Други, сребрни, имао је обичне осовине и његови дани били су избројани. Пфистер је користио оба сата и наредио је да се једна од две дијамантске осовине пресади из златног сата у сребрни. Тако је век оба сата био одређен истим роком. Када је видела те сатове и упитала га чему служе, Пфистер је госпођици Амалији одговорио без размишљања:
— Овај сребрни сат мери Ваше време, а овај златни моје. Носим их заједно да бих увек знао колико је код Вас сати.
Сутрадан послао јој је на поклон један Речник осмеха, књигу тада у моди, и почели су заједно обилазити гостионице по свету. Тамо, он је био исто толико познат колико и она.
Једне вечери венчали су се изненада, по невремену, наредили потом да се изнесе клавир на терасу по пљуску и слушали за свадбеним обедом како киша напољу удара у дирке. И играли по тој музици. Недељом, Амалија је увек пила само своје вино. Вино са Ризнићевих поседа у Бачкој, које су њени лакеји уносили у гостионице у плетеним ковчезима. Сада су то вино пили заједно. Јели би рибу у пихтији или кисели купус са орасима, потом би седели немо, она би га гледала, он би читао и листао своју књигу тако брзо као да преврће и броји новчанице, а онда би му она одједном пркосно рекла као у одговор на то ћутање или на то читање:
— Е, није истина!
— У сну се не стари — тврдио је инжењер Пфистер и спавао са својом младом женом по 16 часова дневно. Она га је обожавала, глодала је прстење од слоноваче на његовим рукама и палила своје дуге црне цигарете из његове луле.
Те луле од порцелана и морске пене она је прала у коњаку, а повремено је добијала луду жељу да и сама запали једну од тих лула. Када је то опазио, Пфистер је рекао:
— Оно што нам у октобру изгледа као март, у ствари је јануар.
Она га тада није разумела, али кроз неколико месеци, схватила је и сама да је трудна.
На овом месту треба рећи неколико рећи о Александру Пфистеру, који ће се родити из овог брака. У породици Ризнић, он је ишчекиван с великим нестрпљењем, као једини наследник. Али, никако није долазио. Сви у тој и у оној другој породици чекали су Александра, а дошла је уместо њега на свет кћи Амалијине сестре Ана; уместо Александра дошла је потом Анина сестра Милена, па тек на крају Александар. Његово име било је ту три године пре њега, а пет година пре но што се Амалија срела са Пфистером и остало старије од дечака заувек. Годинама пре његовог рођења о њему се већ разговарало, крадом држане су по бечким и пештанским црквама молитве за њега, одређено је унапред занимање будућег наследника лозе, школа коју ће похађати, домаћи учитељ, неки Француз са два реда бркова, сашивена су му морнарска одела за недељне изласке и купљене му златне кашике, као да већ седи на оном свом месту, припремљеном унапред за столом Ризнићевих у Пешти, или на оном другом, у трпезарији Пфистерових у Бечу.
Једног пролећног јутра, управо када су Ризници прелазили са руског на грчки језик, дошао је на свет мали Александар Пфистер, леп, крупан, дечачић. Одмах је викнуо из све главе и то у басу и показао да се родио зубат. Проговорио је три недеље после крштења у бечкој грчкој цркви, у трећој години већ је увелико рачунао са петоцифреним износима, у четвртој су, на опште запрепашћење, открили да он уме да свира у флауту и да говори пољски, а мати је приметила прве седе у дечаковој коси. У петој години Александар Пфистер је добио браду и почео се бријати; раскрупњао се необично, изгледао скоро као младић, лепотан са златном алком у уху и неупућени су га почели одмеравати за своје кћери удаваче. И тада су о њему кренуле приче, као да су одједном процветали сви језици у околини. Међу тим причама (а њих су шириле нарочито слушкиње) посебно је привлачила пажњу једна настрана и скарадна прича о детињој несвакидашњој и превременој полној зрелости. Говорило се да мали Пфистер има негде са својом бившом дојиљом сина једва коју годину млађег од себе, али те приче биле су претеране. У ствари, син госпође Амалије није никада ни дана изгледао чудно; они који нису знали његову историју и његове године, нису могли опазити ништа необично ни у његовом питомом опхођењу, ни на његовом лепом лицу, где је свега било у изобиљу, као на трпези Ризнићевих. Само је мати као луда понављала у себи:
— Лепота је болест...
Али, седмица кад крене не стоји дуго на уторнику. У шестој години мали Александар Пфистер био је потпуно сед, седи близанац, свога још неоседелог оца (који је тада пунио двадесет пету), крајем исте године дечак је почео старити брзо као сир, а у седмој години је умро. Било је то оне јесени када су од Тисе до Токаја сахрањивани виногради, баш оног дана када, кажу, у целој Бачкој није било изуштено више од пет речи укупно... Породицу Ризнић та смрт је поново окупила, бар за тренутак, а породицу Пфистер растурила заувек.
*
— Ствар најсличнија мислима, то су болови — рекла је госпођа Амалија облачећи црнину и одмах се развела од мужа. Пошто је Пфистер изгубио сопствено имање још пре женидбе, радећи на дирижаблу, после развода он је нестао у беди, остављајући жени свој златни сат да је сећа на њега и однео онај други, сребрни, што одмерава време госпође Амалије, која је одмах по сахрани отпутовала родитељима у Пешту. Седела је у њиховој трпезарији, бројала своју камену пуцад и гледала нетремице у матер и оца:
— Твој муж и ти донели сте ми неку наследну несрећу.
— Ваљда твој отац, а не мој муж.
— Нисам ја бирала оца, него ти мужа.
— Ваљда би бирала и мајку, а не само оца, да си могла.
— Да сам могла, ти сигурно не би дошла у обзир...
Тако су се разишли. Опет сама, госпођа Амалија је напунила лавандулом своје ковчеге, ставила ораховог лишћа међу кошуље, горобиља у власуљу, босиљком напунила рукавице, врбену ушила у порубе својих хаљина и опет се вратила својим лутањима, својим „плавим, тамно-лепим“ хаљинама, носећи увек о врату у медаљону лик покојног Александра Пфистера, који је на тој слици изгледао као неко ко би јој могао бити покровитељ или љубавник, али не син.
Обилазила је опет ресторане лутајући за укусима јела, али године су пролазиле и то је за њу имало све мање дражи. Више се разликовало јело кушано у младости од истог таквог јела справљеног и окушеног сада, него сада два различита јела. Као што трава не расте под орахом, под њеним рукама није више било сенке; постајале су прозрачне. Носила је очи сребренасте у угловима, говорила мало, гледала у врх ножа, али се уместо да пије љубила с чашом и гризла месо из тањира као да уједа љубавника, којег није имала. Једнога дана, гледајући слику у медаљону, госпођа Амалија одлучила је да нешто предузме како би сачувала бар успомену на дете. Позвала је једног берлинског адвоката (јер тада је боравила у Берлину), дала му слику и тражила да се дагеротипија објави. Амалија Ризнић била је решена да усвоји младића који највише буде личио на њеног покојног сина. Дагеротипија је објављена у француским и немачким новинама и на адвокатову адресу почеле су да стижу понуде. Адвокат је одабрао седам-осам слика које су одговарале слици из медаљона госпође Ризнић, али је упозорио своју налогодавку да највише сличности несумњиво има једна особа исто тако проседе косе као што је био случај са дечаковом. Амалија је упоредила две слике и одлучила да усини проседог човека на којег јој је скренуо пажњу адвокат. Никада се неће дознати када је сазнала истину о том човеку. Јер, време истини може да нашкоди више него лажи.
У оквиру довратка угледала је прилику толико сличну њеном сину, онаквом какав је био на годину и по дана пред смрт, већ просед, али леп, да се скаменила. Тако се обрадовала, као да је младић васкрсао, да није дуго ни могла ни хтела да у њему препозна свог бившег мужа, промењеног, остарелог и проседог, тако да је сада почињао личити на свог сина из времена пред смрт. Усинила га је са одушевљењем, понашала се према њему потпуно исто као што се понашала раније према сину док је био жив, само без онога страха и туге, водили га у Париз на изложбе и на биране обеде, чаврљајући усхићено:
— Глад је најсличнија годишњим добима, јер, има је од четири руке; постоји руска, грчка, немачка и, наравно, српска глад!
Почела је у том усхићењу сејати свуда око себе ситан новац, губила га је на сваком кораку, као што га је некада свуда око себе налазила; била га је пуна кућа, спуштала га је где стигне, у своје шешире, по комодама, у умиваонике, по ципелама...
— Како си леп, како личиш на оца, пљунути он! — шапутала је и љубила свог усвојеника. И једног јутра, та лудост, или заборав, или претерана васкрсла туга, или шта је већ било, разбила се о једну невероватну намеру. Наиме, ствар би и даље текла као да је све нормално, мада ништа није нормално било и није могло бити, да госпођи Амалији није пало на ум да „сина“, односно свог бившег мужа, а сада посинка ожени.
Пфистер је седео очајан, осећао како се врелина његове луле спушта полако кроз његову шаку на длану, његова проседа коса колебала се мало на коју ће страну: црно или бело? а потом се одлучила неопозиво за бело и он је први пут постао старији од свог сина. Ћутао је и пристајао на све бубице госпође Амалије све док му она није сама потражила и нашла невесту из одличне пештанске куће, с великим миразом, који је почињао у Будиму, а завршавао се у Егри. Тада је Пфистер рекао одрешито да неће да се жени, да воли другу, да је несрећан у љубави и да та друга никада не може бити његова. Госпођа Амалија се радосно разгоропадила, тражила да дозна ко је та што се усуђује да одбије једног Ризнића, односно Пфистера, али он није хтео да каже. Он је ћутао, седели су немо, она га је гледала док је читао и листао своју књигу тако брзо као да преврће и броји новчанице, а онда му одједном пркосно рекла, као у одговор на то ћутање:
— Није истина!
— Јесте — одговорио је он на крају — истина је. Једина коју волим, којом бих се оженио, а коју никада више не могу имати, то си ти...
Она се заплакала и тек тада и себи и њему признала да зна које он и ко није, и да доиста не могу бити заједно. Ни једну једину ноћ. Јер, шта би се догодило да опет добију дете? Само то не! — говорила је као у бунилу и растали су се, овога пута заувек. Он је остао њен усвојеник и на растанку рекао јој замишљено:
— Знаш, имам одавно једно осећање. Сасвим обично осећање које има можда већина људи. Идем и никако да закорачим како ваља и колико могу; увек ударим неког у пете. Покушавам да пазим, али нечија пета сваки час нађе се ту негде на мом путу. Унапред спремна, вазда се однекуд испречи пред прстима. Као да прсти увек морају имати, осим своје страга, и нечију туђу пету спреда. И то чију, питам се? Можда је то Ахилова пета у коју смо рањиви, само она није наша, него управо туђа пета, она пета која вечно чека испред наших прстију да би нам успорила ход, скратила сваки корак... Као да се у ходу и мора само по туђим петама газити да би се уопште могло ходати, да би се закорачило напред. А наш Александар, знаш, он можда није наишао на пету. Зато је тако брзо отишао...
Тим речима Пфистер се опростио, више се никада нису срели, па ипак, једног јутра, госпођа Амалија се пробудила ужаснута, с оном реченицом на уснама којом је почела њена несрећа:
— Оно што нам у октобру изгледа као март, у ствари је јануар...
Осетила је да под срцем носи нешто као нови плод. Та необична ствар у њој полако је расла заједно с њеним ужасом, она ју је осећала, крупњао је и ширио се тај заметак, мада се још ништа није могло видети споља. Била је згранута, јер после оне стравичне ствари са дететом, после оне смрти која је била спас на неки начин, она није више осећала потребу да води љубав и није ни са ким спавала годинама. Па ипак, она ствар под срцем расла је и крупњала и даље. Тек кад је прошло пуних 12 месеци, а њен се струк није променио и ништа се није догодило, госпођа Амалија је схватила да треба уместо бабице да потражи лекара. Била је болесна.

ПОВЕСТ О ПЕТКУТИНУ И КАЛИНИ

Старији син кир-Аврама Бранковића, Гргур Бранковић, рано је турио папучу у узенгију и потегао сабљу каљену камиљим изметом. Његово чипкано и крваво рухо слали су у то време из Ђуле, где је Гргур живео с матером, у Цариград да се пере и глача под очевим надзором, да се осуши на мирисном ветру с Босфора, избели на грчком сунцу и првим караваном врати натраг у Ђулу.
Други, млађи син Аврама Бранковића лежао је у то време негде у Бачкој иза неке шарене пећи зидане ко црква и патио. Причало се да га је ђаво запишао и да дете устаје ноћу, бежи из куће и чисти улице, јер, ноћу га је сисала Мора, гризла му пете и текло му је мушко млеко из сиса. Узалуд су забијали у врата виљушку и попљуваним шипком од прстију крстили му сисе. Најзад, једна жена га посаветова да заноћи с ножем умоченим у сирце, па кад га Мора спопадне, да јој обећа ујутру на зајам соли и да је убоде оним ножем. Дечак то учини и када га Мора стаде сисати, он јој понуди на зајам соли, убоде је и зачу јаук у којем препознаде одавно знани глас. Трећега јутра допутова из Ђуле у Бачку његова мати, заиска с прага соли и паде мртва. На њој нађоше убод од ножа и кад лизнуше рану, беше кисела... Отада дечак сасвим занеможе у ужасу, поче му опадати коса и са сваком власи опадала му је (како су видари рекли Бранковићу) по једна година живота. И слали су му у омотима од јуте прамење те детиње косе. Он ју је лепио на меко огледало по којем беше насликан детињи лик и тако знао још колико година живота има његовом сину.
Готово нико, међутим, не зна да је кир Аврам поред два поменута сина имао и посинка, ако се то тако може звати. Тај трећи син, или посинак, није имао матере, Бранковић га је начинио од блата и прочитао му четрдесети псалм да га покрене и удахне му живот. Када је у читању дошао до места: „Дуго чеках Господина и саже се к мени. И чу вику моју. И извади ме из јаме која бучи и из глиба и постави на камен ноге моје и утврди стопе моје...“ зазвони три пута звоно на цркви у Даљу, младић се покрену и рече:
— Када је први пут зазвонило био сам у Индији, на друго звоно у Липисци, а с трећим дошао сам у своје тело...
Тада му Бранковић веза Соломунов чвор у косу, окачи му о перчин глогову кашику, нађену му име Петкутин и пусти га у свет. А сам је намакао уже с каменом себи о врат и с тим ужетом о врату одстојао литургију на средопосну недељу.
Отац је наравно, морао (да би све било као у живих) да угради Петкутину у прса и смрт. Тај заметак свршетка, та мала и још непунолетна смрт била је у Петкутину спрва бојажљива и приглупа, слабог прохтева за јелом и закржљалих удова. Али, већ тада радовала се бескрајно што Петкутин расте, а он је растао тако да су његови гиздави рукави убрзо били толико велики да је у њима могла птица летети. Али смрт у Петкутину убрзо је постала бржа и паметнија од њега, уочавала је опасности пре њега. А онда, као да је добила супарницу о којој ће још бити речи. Постајала је нестрпљива и љубоморна и скретала је на себе пажњу на тај начин што би код Петкутина изазивала свраб на колену. Почешао би се и нокат би исписао слова по кожи и то се могло прочитати. Тако су се дописивали. Смрт нарочито није трпела Петкутинове болести. А отац је Петкутина морао снабдети и болешћу, да би био што више налик живим бићима, јер су болести живим бићима нека врста очију. Бранковић се, међутим, потрудио да та Петкутинова болест буде што безазленија и обдарио га цветном грозницом, оном што се јавља с пролећа, кад ускласају траве и цветови засеју ветар и воду прахом.
Бранковић је Петкутина сместио на своје имање у Даљу, у кући где су собе увек биле пуне огара бржих да кољу него да једу. Једном месечно слуге су гребенима чешљале простирке и избацивале дуга повесма шарене длаке налик на псеће репове. Собе у којима је Петкутин живео с временом су стицале увек исте, посебне боје и по њима се могло одмах препознати Петкутиново станиште између хиљаде других. Отисци и маснице које су он и његов зној остављали за собом по стакленим квакама, јастуцима, седиштима и наслонима, на лулама, ножевима и дршкама чаша давали су дугу само њему својствених прелива. То је била врста портрета, иконе или потписа. Бранковић је понекад Петкутина затицао у огледалима простране куће, зазиданог у зелену тишину. Подучавао га је да усклади у себи јесен, зиму, пролеће и лето с водом, земљом, ватром и вихором које човек такође носи у утроби. Огроман рад који је морао бити обављен трајао је дуго, Петкутин је добио жуљеве на мислима, мишићи сећања били су му се затегли до пуцања, а Бранковић га је научио да чита левим оком једну, а десним другу страницу књиге, да пише десном руком српски, а левом турски. Потом га је подучио у књижевности и Петкутин је с успехом код Питагоре почео налазити трагове читања Библије и потписивао се брзо као кад се хвата мува.
Све у свему, он је постао леп и образован младић и само је повремено испољавао једва видне знаке да није као остали. Тако је, на пример, понедељком увече уместо наредног могао узети неки други свој дан из будућности и употребити га сутра уместо уторка. Када би дошао до узетог дана, он би на том месту употребио прескочени уторник и тако би се наравнио збир. Додуше, у таквим приликама шавови између дана нису могли налегати како треба, јављале су се пукотине у времену, али та је ствар само разгаљивала Петкутина.
С његовим оцем није било тако. Он је непрекидно сумњао у савршенство свога дела и кад је Петкутину била двадесет и прва година, он је донео одлуку да провери колико се Петкутин може такмичити у свему с правим људским бићима. Мислио је овако: проверили су га живи, сад треба да га провере и мртви. Јер, само ако се и мртви преваре и помисле видећи Петкутина да је пред њима прави човек од крви и меса што најпре соли па гризе, може се узети да је покушај успео. И доневши тај закључак, нашао је Петкутину невесту.
Пошто велможе у Влашкој увек воде по једног телохранитеља и по једног чувара душе и Бранковић је некада тако поступао. Међу чуварима душе имао је он неког Цинцарина који је говорио да је на свету све постало истина и имао веома лепу кћер. Девојка је узела све најлепше од матере, тако да је ова после порођаја остала ружна заувек. Када је девојчица напунила десет година, мати је својим некада лепим рукама научи да меси хлеб, а отац је позва, рече јој да будућност није вода и престави се. Девојка је за оцем плакала у потоцима тако да су јој се мрави уз сузе могли попети до лица. Сада је она била сиротица и Бранковић је удесио да се она сретне са Петкутином. Звала се Калина, њена је сенка мирисала на цимет и Петкутин је дознао да ће она волети онога, који је јео дрењина у марту. Сачекао је март, најео се дрењина и позвао Калину да прошетају крај Дунава. На растанку она је скинула прстен с руке и бацила га у реку.
— Ако се човеку догоди нешто пријатно — објаснила је Петкутину — то увек треба зачинити неком непријатном ситницом; тако се боље упамти тај тренутак. Јер, човек увек дуже памти непријатне него пријатне ствари.
Укратко, Петкутин се допао њој, она се допала Петкутину и венчање је обављено исте јесени са великом радошћу. Кумови су се на свадби опростили један од другог, изљубили се, јер се неће видети месецима и потом загрљени отишли да пију од ракијског казана до казана.
Када је освануло пролеће, они су се најзад истрезнили, обазрели се око себе и после дугог зимског мамурлука поново угледали један другог. Тада су се вратили у Даљ и испратили младенце на уобичајени пролећни излет, пуцајући из пушака. Треба знати да из Даља младенци обично иду на своје пролећне излете или тефериче до древних рушевина, где има лепих седишта од камена и грчког мрака, који је гушћи од осталих помрачина као што је грчка ватра сјајнија од било које друге ватре. На ту страну кренуо је Петкутин са Калином. Издалека изгледало је да Петкутин тера запрегу вранаца, али кад би кинуо од мириса неког цвета или пуцнуо бичем, са коња би се разлетео облак црне мухе и видело би се да су белци. То међутим, није сметало ни Петкутину ни Калини.
Протекле зиме они су се заволели. Јели су истом виљушком наизменице, и она му је пила вино из уста. Он ју је миловао тако да јој је душа шкрипала у телу, а она га је обожавала и терала га да мокри у њу. Говорила је, смејући се, својим вршњакињама да ништа не чеше тако добро као мушка тродневна брада никла у љубави. А мислила је озбиљно у себи: тренуци мог живота умиру као мухе кад их гутају рибе. Како да их учиним хранљивим за његову глад? Молила га је да јој одгризе ухо и поједе га и никада за собом није затварала фиоке и врата ормара да не прекине срећу. Била је ћутљива јер је одрасла у тишини бесконачних очевих читања увек исте молитве око које се хватала увек иста врста тишине. И сада кад су се упутили на теферич, било је слично и њој се то допадало. Петкутин је узде њихових кочија држао о врату и читао неку књигу, а Калина је чаврљала и успут су играли једну игру. Ако би она у причању поменула неку реч у часу кад би он прочитао ту исту реч у књизи, мењали би улоге и онда би даље она читала, а он погађао. Тако, када она показа прстом једну овцу у пољу, а он рече да је управо у књизи дошао до места где се помиње овца, она једва поверова и узе штиво да провери. Доиста, у књизи је писало:

Кад се већ наобећах и молбама кад се помолих
мртвачком свету, тад овцу и овна над рупом оном
закољем; црна крвца потече и тада одоздо стану из Ереба купит
се душе покојних људи: невесте и младићи и с њима многотрпни
старци, нежне девојчице дођу, због скорих жалосне јада.

Пошто је тако погодила, сад Калина узе читати како следи:

Многи што су их некад пробола медоковна копља
с крвавим оружјем стигну у борби што падоше некад;
около оне рупе са свију страна се нађу с виком и криком, а мене бледоћа обузе и страх...
А ја оштри мач потегох од својега бедра седох онде и празну не
пуштах никоју сенку да се напије крви пре него пророке питах...

У часу кад она дође до речи „сенка“ Петкутин опази сенку коју је бацао разрушени римски театар на њиховом путу. Били су стигли.
Ушли су на улаз за глумце, боцу с вином, гљиве и крвавице које су понели ставили на велики камен поред сцене и брзо се повукли у хлад. Петкутин је прикупио суве бивоље балеге, нешто гранчица пуних скорела блата, унео све то на сцену и упалио ватру. Кресање кресива чуло се потпуно јасно све до најдаљег места у последњем реду при врху позоришта. Али, напољу, изван гледалишта, где су дивљале траве и мириси бруснице и ловорике, није се могло чути ништа што се догађало унутра. Ватру је Петкутин посолио да би се изгубио мирис балеге и блата у њој, а затим гљиве опрао у вино и заједно с крвавицама бацио на жеравицу. Калина је села и гледала како сунце на заласку мења седишта у гледалишту и приближава се изласку из позоришта. Петкутин је шетао по сцени и угледавши имена давних власника седишта уклесана у прочељима редова, почео срицати древне непознате речи;
— Caius Veronius Aet... Sextus Clodius Cai filius, Publilia tribu... Sorto Servilio... Veturia Aeia...
— Не дозивај мртве! — упозори га тада Калина — не дозивај их, доћи ће!
Чим је сунце напустило позориште, скинула је гљиве и крвавице с ватре и они почеше да једу. Чујност је била савршена и сваки њихов залогај одјекивао је на сваком седишту понаособ подједнако гласно, од првог до осмог реда, али свуда на други начин, враћајући им звук натраг, у средиште сцене. То је било као да су они гледаоци чија су имена била уклесана на прочељима камених седишта јели заједно са супружницима, или бар пожудно мљацкали уснама при сваком новом залогају. Сто двадесет пари мртвих ушију ослушкивало је с напетом пажњом и читаво гледалиште жвакало за брачним паром пожудно удишући мирис крвавице. Када би застали у јелу, застајали би и мртви као да им је залогај запео у грлу и напрегнуто пратили шта ће потом младић и девојка учинити. У таквим тренуцима Петкутин је нарочито пазио да секући храну не пореже прст, јер је имао осећај да би гледаоце мирис живе крви могао извести из равнотеже и они би, брзи као бол, могли кидисати с галерије на њега и Калину и растргнути их гоњени својом двехиљадугодишњом жеђи. Осетивши малу језу, привукао је Калину и пољубио је. Она је пољубила њега и чуло се како 120 уста цмокћу као да се и они на галерији љубе и воле.
После обеда остатак крвавице Петкутин је бацио у ватру да догори, а потом је угасио огањ вином и цврчање угашене ватре било је пропраћено у гледалишту једним пригушеним: Псссссст! Управо је хтео да врати нож у корице, када је изненада дунуо ветар и нанео нешто цветног праха на позорницу. Петкутин је кинуо и у истом тренутку посекао руку. Крв је пала на топли камен и замирисала...
У том часу сто двадесет мртвих душа стуштило се на њих са циком и урлањем. Петкутин је потегао мач, али су Калину растргли чупајући јој комад по комад живога меса све док се њени крици нису претворили у исте онакве крике какве су испуштали мртви и док се није и она сама придружила прождирању још непоједених делова сопственог тела.
Петкутин није знао колико је дана прошло пре но што је схватио где је излаз из позоришта. Блудео је по сцени око згаришта и остатака вечере све док неко невидљив није подигао са земље његов огртач и огрнуо се њиме. Празни огртач му је пришао и ословио га Калининим гласом.
Он ју је загрлио престрашен, али под крзном и на дну гласа није могао видети ништа сем пурпурне поставе плашта.
— Кажи ми — рекао је Петкутин Калини стежући је у наручју — чини ми се да ми се пре хиљаду година догодила овде нека ужасна ствар. Неко је био растргнут и прождеран и крв још увек лежи на земљи. Не знам да ли се то стварно догодило, или не, и када? Кога су појели? Мене или тебе?
— Није ти се ништа десило, нису тебе растргли — узвратила је Калина. — И било је малочас, а не пре хиљаду година.
— Али, ја те не видим, ко је од нас двоје мртав?
— Не видиш ме, младићу, зато што живи не могу видети мртве. Само ми можеш чути глас. Сто се мене пак тиче, ја не знам ко си ти и не могу те познати док не окусим кап твоје крви. Али те видим, умири се, лепо те видим. И знам да си жив.
— Али Калина! — крикну тада он — то сам ја, твој Петкутин, зар ме не познајеш, малочас, ако је то било малочас, љубила си ме.
— Каква је разлика малочас или пре хиљаду година, сада када је овако како је?
На те речи Петкутин извади нож, приближи прст месту за које је мислио да садржи невидљиве усне његове жене и пореза се.
Кап крви замириса, али не паде на камен, јер је Калина жудно дочекала уснама. Крикну препознавши Петкутина и растрже га као стрвину пијући жудно његову крв и бацајући кости у гледалиште, одакле су навирали остали.

МИЛОРАД ПАВИЋ
ЕРОТСКЕ ПРИЧЕ

МИНОТАЈ МРЗИ БУДУЋНОСТ
— Ти збиља ниси чула за Минотаја?
— Не — рекох, али дубоки женски глас који је изговорио ово чудно име заувек је остао да звони у мом уху. Дуго сам то име чула са погрешним нагласком како га је тада изговорила моја пријатељица.
— Није могућно да ти ништа не знаш о Минотају?
— Шта би требало да знам?
— Како шта? Човек је заљубљен у тебе већ пола године.
— Па шта? Што не каже?
— Спрема се да каже. Зна напамет сва јела која волиш, вина која пијеш и све боје косе које носиш. И не само то. Он купује навелико намештај?
— Какав намештај?
— Намештај за ваше будуће брачно гнездо.
— Зезаш!
— Не, већ је одабрао кухињу са месинганим хватачем паре и брачни кревет је пре неки дан допремио у свој стан у Паришкој улици. Он има све што би се могло пожелети.
— Никад чула.
— Е, па чућеш.
— Како кажеш да се зове тип?
— Минотај.
— Какво је то име?
— Не знам. Ваљда вуче неко грчко порекло. Али пази, то је чудан сват. Свој сан може да одапне на неког као стрелу. Понекад на улици распознаје пролазнике који никад неће имати 50 година. Он зна све твоје кројеве и бројеве и већ за тебе купује игле за косу и шешире од сламе. Има полицу пуну књига које ти волиш...
Толико ми је рекла пријатељица. Убрзо потом примила сам од Минотај а нешто као љубавно писмо. Оно је гласило:
Ти си „Вага“ (Либра). Површина 538, ректасцензија Алфа: средња вредност 15 х. То је седми знак Зодијака, сазвежђе јужног неба, одговара првом јесењем месецу. Сунце пролази кроз овај знак између 23. септембра и 22. октобра... Вага је ваздушни, мушки, активан знак. Венера царује у твоме знаку. Порука твојих звезда гласи: „Твоје мисли нигде с миром не стоје, све дурма прхају и лете кано мале птице. Тко би им дао таква крила ка голубиња, да полете на добро и ту отпочину“. Сад нешто и о мени... Ја сам женски знак. Али и у моме знаку Венера царује...
Природно да сам се бојала првог сусрета са Минотајем. Испоставило се да се Минотај није бојао. Пришао ми је једне вечери и моје очи променише боју под његовим погледом. Личио је на неког голобрадог чобанског бога. Коса му је била густа ко тесто, сапињао ју је низ врат у облику лире. У његовом стану нашла сам по једну хаљину у свом броју за свако од четири годишња доба. Пред огледалом затекох избор белила, руменила и мирисних уља по мом укусу. Испоставило се да је знао да уз црну одећу стављам Фрагонаров „Индијски сан“, знао је да уз црвено користим брзе мирисе, као што је „Yves Saint Laurent“, а за бело, мушку подврсту мириса „Alchimie“... Знао је да гледа у пупак и чудно је звиждао увлачећи ваздух. Тим дубоким и спорим звиждуком могао је да залечи женску главобољу. Умео је ногом миша да улови и понекад се појављивао носећи о пасу ловачки троножац на склапање. Водио ме је сваког седмог у месецу у Болеч, где је нагонио чопор Циганчица да нам свирају на виолини, иако оне то не воле, јер женски прсти после ћеманета не умеју више да краду. Ја, која сам дотле имала брзе снове, а спор живот, нисам стигла ни да поруменим од стида, а већ сам се нашла у његовој постељи. У том загрљају за неколико тренутака разболела сам се и оздравила, огладнела и наситила се. Тек потом црвенило ми обли образе и сливајући се низ врат сиђе кроз рукаве и ја то руменило угледах на својим прстима... Нада мном његов осмех се расплину и одлете на Дунав, а његова моћна истина уђе у мене као нож. Причао ми је понекад да постоје сити и гладни часовници, као што има ситих и гладних љубави, а увече, читао ми је наглас у постељи књиге за које је непогрешиво погађао да ће ми се допасти.
— Ништа превише! — говорио је.
И то као да се испунило. Пре но што сам стигла да заборавим погрешан изговор његовог имена, једне вечери НАТО је почео да бомбардује. Од сваке експлозије слике и иконе падале су са зидова. И тада се десило оно најгоре. Да ли вам се догодило да свратите у продавницу по жвакаћу гуму, и док сте се окренули нестао вам је ауто? Са алармним дугметом под прстима јурите ноћу дуж затворених гаража где сумњате да су вам сакрили кола и притискујете пред сваким вратима дугме у нади да ће се ваше возило одазвати из мрака. Тако и ја идем дуж улица Минотајеве душе и тражим његову љубав, али ње више нема. На Минотаја не иду ни буве, ни ваши, ни заразе, али наша љубав у њему је болесна откако падају бомбе. Не Минотај, он је здрав, он је ту, са мном, него његова љубав. Он се понаша као пре, на њему околина не примећује промену, али он сам, где год да се нађе, увек има осећај да је пре времена стигао, или да касни. Откад је рат, он непогрешиво на дну сваког мог француског парфема осећа подлогу од мачјег измета, који је ту да учврсти све остале састојке мириса и обезбеди им трајање, али не би требало да се примети. Може се рећи да Минотај њуши обрнутим редом и\о остали свет. То је зато што је изгубио љубавно памћење. Пред нама је будућност коју Минотај мрзи, над нама страховито гладна вечност у виду невидљивих авиона, а за нама Минотајева преобучена сећања. Његове очи одједном су остариле. У њима није страх него мржња. Мржња на будућност. Минотајева љубав постала је порозна и почела да пропушта општу мржњу на будућност која је зацарила око нас усред сваковечерњег страха од сутрашњице. Ја, његова љубавница међутим, окренута сам још увек љубави, а љубав је вечно сутра и тако се разилазимо. У његовој мржњи на будућност нема места за љубав, па ни за мене у њој.
Дању смо и даље ишли на посао у своја надлештва, а ноћу смо седели код куће и покушавали да спавамо и да водимо љубав под бомбама. Али то није више ишло. Љубав је нежна биљка, љубав је увек млађа од нас, а ми смо, и не осетивши то, почели према њој да се односимо грубо. Занемаривали смо нашу љубав, прећуткивали је, одлагали, заборављали, као да смо хтели да је повредимо, осакатимо, чак убијемо пре но што нас убију. А однекуд смо сматрали да она треба да преживи упркос свему томе. У први мах сам помислила да је болест љубави нека од оних болести које трају онолико дана колико година болесник има, али, нажалост, није било тако. Мислила сам, понекад, болест ко болест, то је вежба за старост. Старост у малом. Међутим, ово није била бољка ко друге болести. Бомбе су погађале право у Минотајеву и моју везу. Тада сам решила да је спасем. И на томе радим свакодневно.
Ево како сада живимо. Сваке вечери пред огледалима вежбам да променим свој осмех. И променила сам га тако да сад може да уједе. Пред кућом је велики плакат са ускршњим јајетом на средини. С једне стране јајета Минотај ми је прочитао натпис: I believe in God! а с друге: They believe in bombs! Пошто завршимо с радом у надлештвима, налазимо се Минотај и ја у Калемегданском парку, код споменика захвалности Француској на којем је неко написао кречом: „Преместити на гробље!" Ако Минотаја нема, даље идем сама. Силазим низ мале степенице у Паришку улицу, пролазим поред негдашње француске амбасаде на којој стоје спрејом извучена слова: „Корзика република“, силазим до угла где је некада, у трећем веку, било Аелиусово римско купатило, од којег већ вековима нема ни трага, чак ни извора што га је напајао. Спуштам се поред Шведске амбасаде падином што води ка реци и скрећем у једну високу зграду.
— Шта има ново? — питам Минотаја улазећи у стан.
— Да ли је питао за мене? — одговара Минотај гледајући одсутно у моју љубичасту хаљину, коју је некад толико волео.
— Зар не знаш да јесте? — узвраћам на то, а он одрешито каже:
— С тим даље ићи нећемо...
Ја обилазим сто, износим вечеру, вино и суво грожђе, седам и ћутим неколико тренутака. Тада одједном главу спуштам у тањир. Кроз јецаје говорим:
— Зар те је страх да и на делу будеш онакав исти какав си био кад се у теби жеља заметала? Ко кукавица живиш пуштајући да твоје „Хоћу“ служи твојем „Не смем“ попут оне бедне мачке из приче...
— Молим те ћути! — узвраћа он. — Смем ја оно све што доликује мушкарцу. Ко сме више од тога, није човек!
— Каква те је онда звер нагнала да овај подухват подмећеш мени?
Он једно време седи непомично као да не чује моје јецаје, а затим се подиже са свог места, стаје иза наслона моје столице и ту стоји. Плачући и даље, ја кажем:
— Пре ни час, ни место нису били погодни, па си ипак хтео обоје да подесиш, да би се наш чин остварио, а сада су се, ево, стекли сами од себе обоје, а подесивши се, тебе су укочили и раздесили...
Тада ја устајем, размичем једну завесу и одводим га за руку у спаваћу собу, смештам га у постељу, покривам га као дете и тихо на ухо, да га успавам, певам Баха. Минотајев грудни кош изгледа као да садржи дрвени костур чамца, који се лагано раскриљује и скупља. Из постеље он гледа у мене као да сам виолончело обучено у женску кошуљу.
Преко неба над Калемегданом плови на запад око две стотине километара тишине избраздане противавионским пројектилима који лове „Томахавк“. На нашој згради стоји графит: „Пролеће је, а ја живим у Југославији".

ЦАРИЦА
О Ускрсу 1813. године барјактар Софроније Опујић послат је једним поверљивим војним послом у главни штаб свог дела ратишта. Пут га је водио кроз Трст и Софроније је најзад, после толико година, поново видео црвену земљу, риђу марву са сјајним куглама на роговима, удахнуо горки ветар с мора и преноћио у родитељској кући не стигавши да исте вечери види матер.
У поспалој палати дочека га лепотица с драгим каменом у зубу, са пуно сребрног праха у враној коси и с вештачким младежом међу сисама.
„Овој ће увек бити 17 година“, помисли Софроније, а она рече да се зове Петра Алауп, да му дође нешто као тетка и да је од госпође Параскеве, његове матере, добила налог да га смести на починак. Уведе га у одају на чијем зиду су висили икона, огледало и једна слика у златном овалном раму. Опујић опази са чуђењем да је на слици приказана само једна баршунаста завеса. Петра окрете огледало зиду да не мами кукце и не питајући ништа поможе младоме Опујићу да се разодене, и стави га у постељу као да ставља дете. Видећи његов једанаести прст онако усправљен она примети:
— Госпођа Параскева каже да овакав не можеш сутра у цркву.
Затим седе под светиљку и узе да плете.
— Јеси ли гладан? — упита га смејући се у своје плетиво.
Опујић се и сам насмеја и рече:
— Имам име од рибе. Још ми треба риба па сам сит. Но не да се сваком.
— Види га! — узврати Петра — сад би све хтео и дао да добије, а чим добије, оног часа заспи на теби и напуни ти уста слином из ко зна каквог поганог сна, где му дају што му никада најави не би давали. Једва се извучеш испод њега. Ево ти клупче, па држи док не заспиш. Само пази да не прекинеш конац. Ако се прекине, оде низ воду онај за кога плетем.
— А шта то плетеш?
— Скупила косе, па плетем накурњак.
— Коме?
— Сигурно не теби, кад ти нисам ни меру узимала.
У том тренутку Петра прекиде плетење и принесе своју лепо срезану руку грудима.
— Јаохове си мени — прошапута.
— Шта ти је?
— Имам посету.
— Какву посету?
— Некакав мали бол под срцем, што плаче као мала глад. Или боље, имам малу глад што иште бол.
— Рекло би се да си ти посету имала раније, а овај бол и глад на дну душе обично после посете дођу и сами, не био ја онај што носи белу браду у црној. Знам ја у коју чашу се не долива.
— Јаохове си мени! У коју?
— У пуну, знаш ти добро.
— Не знаш ти ништа. Ради ти памет само на уши. Знаш ли ти колико их је заноћило под овом косом?
— Не знам.
— Е, не знам ни ја. Али знам да сам с овом глади рођена.
С тим речима Петра приђе прозору и узабра из саксије влат јежеве траве и стави у уста, веза је језиком у чвор и показа чвор Софронију.
— Шта?
— Свршено! Више не боли... А ти? Ја бих рекла да ти од женскога хлеба још ниси кушао. Је ли? Никако да прогледаш на треће око? Де, де, не бој се. И заустављен сат прође кроз тачно време. Хајде, научићу те како се моли у четири руке ако ми нешто одгонетнеш.
— Погађај како ми се зове лева сиса!
— Не знам.
— А десна?
— Знам! — и барјактар Опујић шапну нешто у помрчину.
— Погодио! — закикота се Петра, дохвати са зида гитару и пружи му је.
— Не умем да свирам.
— Ја ти и не тражим. Убаци сребрњак, па уђи.
Софроније тада реши да одигра последњу карту. И он стави руку под груди и закука.
— Шта ти је? Да немаш и ти посету? Мали бол под срцем што плаче као мала глад?
— Није то.
— Него шта је?
— Немам сребрњак.
— Шкртице — рече Петра, окрете огледало у собу, а икону ка зиду и леже у Софронијеву постељу. На свакој сиси имала је нешто као малу крушчицу.
— Ако сребрник немаш ти, има га твоја матер — рече му немим шапатом усном на усну...

ЈЕ Л’ ТО КИША?
Те вечери Софроније уђе сам у своју собу и прући се на кревет не палећи светлост. На зиду је поред иконе и огледала стајала она овална слика у златном раму са баршунастом завесом, али сада је на слици приметио и лепо женско попрсје, тако весто израђено да је изгледало као живо. У плавој коси је светлуцао златни прах, а прса су била по најновијој моди обнажена и само их је покривао прозрачни вео. Видело се да су брадавице бојене исто као и усне. Све је било тако живо представљено да Софроније приђе и у неверици пружи руку ка лепо молованим сисама. И доби по прстима у оном полумраку.
— Не дирај то! — рече портрет. — Ја сам ти сестра Јована, а ово није слика, него прозор моје собе. А теби, господине брате, хвала на оном што си ми дао и што ми ниси дао. Ја држим у својој души слугу земаљског, своје тело. И оно ме слуша. Види како је покорно...
И Јована се налакти на рам свог прозора и заплака.
— А када се, господине брате, разгневиш на мене и заспеш ме годинама као камењем, сиђе одозго са Амперејскога неба на промају небеску, где птице пролетају, Девица и заплаче за мном. И узевши млеко у своје две стакленице у ужегавши пламен у својим кандилима, са црном љубичицом под хаљинама, пође полако приступати своме женику у коб, у сусреће. И све јој служи покорно: и стакленице и кандила и цвет, и она има свог слугу земаљског, своје тело. И сретају се тако међу собом Милост и Истина. А ни њој ни теби не могу прибећи.
Тада Јована зарида још јаче на свом прозорчету. Софроније јој приђе, поче је миловати, а она му дотаче косу и рече:
— Много си зарастао. Дођи да те подшишам.
И провуче га кроз прозор. Софроније седе насред собе, сестра му стави један земљани лонац у крило, узе с полице нож, наоштри га о виљушку, приђе брату, стави нож у зубе и поче виљушком да га чешља. Када га очешља натаче му лонац на главу и узе га стригати око лонца као овцу. Тада њему на руку кану једна кап.
— Је л’ то киша?
— Јесте, киша.
— Не, није киша, то ти плачеш. Зар га толико волиш, тог другог?
— Видим ја, брате, душу нећеш родити телом. Душе нам, изгледа нису од истих земаљских родитеља као ноге, нису од Харалампија и Параскеве потекле, него извиру душе из другачијих кладенаца и иду кроз живот свака за својим таласом и траже своје уши и не чују се брат и сестра и нису нам душе род као што су нам руке род. Одакле је дошла твоја душа? У сну саздали цвет, а никао чкаљ. А онај, којега чекам, тих је у гласу, а скуп у истини.
— Сигурно има главу ко мерицу, а разума ваш — разгневи се Софроније и скиде лонац. — Ко ти је тај?
— Мој брат по души и муж у телу. Зове се Пана Тенецки, из Земуна је. Нисам га још добро упознала. Само знам, постоји, и никако да заноћим од лепоте његове будна... Доћи ће ноћас да ме види. А ти се смири да те не порежем.
И Јована поново натаче брату лонац на главу и настави да га шиша.
— Он ће доћи кроз твоју собу. Нећеш нас одати? — упита.
— Нећу — рече Софроније и реши да заспи чим легне. Али, негде о поноћи, на његово запрепашћење кроз његову собу прође човек у аустријском официрском копорану, а убрзо затим чу се шапат који је долазио из прозора у златном раму. Женски глас, глас Софронијеве сестре, рече:
— Уплашили сте ме. Човек може да заспи и кад плаче...
— Зашто си плакала?
— Онај кога ми нуде је стар, ја нисам, како да се удам за њега? Да је отац овде, он би ме заштитио од матере. Он ме воли. А ви? Посаветујте ме шта да учиним.
— Нећу.
— Зашто? — узврати преклињући женски глас у помрчини.
— Јер нема савета. Свак мора свој пут пред собом да поједе ко глиста.
— Значи, нема помоћи.
— Ко је говорио о помоћи? Помоћ коју могу да ти понудим постоји. Она је брза и делотворна, али не знам да ли би ти се свидела.
— Зашто не?
— Јер је од оне врсте помоћи која се после не може више поправити.
— Како то мислите?
— Не мислим ја ништа. Моја помоћ није да мислим него да нешто учиним.
У том часу Софроније чу како тешки мушки опасач спаде на земљу звекнувши оковом.
— Па учините онда нешто, за име света, док није касно! Спасите ме! — преузе шапат женски гласић.
— Не смем.
— Зашто?
— Викаћеш.
— Викаћу? Зашто бих викала? Кад би ова уста била нема и твоја љубав била би глува.
— Каже се: прими крв моју и тело моје и ја ћу бити жртва за тебе и откупићу те. Само имај веру у мене. Али ти не верујеш да то боли.
— Шта то боли?
— Моја помоћ. Бар први пут... Могу ли се твоја дугмад на кошуљи откопчати језиком?
— Зашто би се откопчавала језиком?
— Јер док су закопчана не могу да ти помогнем...
У том тренутку Софроније Опујић поче нечујно да се облачи. Док је назувао чизме, чу последње речи своје сестре; шапат који се ниједном није претворио у врисак:
— У помоћ! Напасник. Ох, господине, немојте то да ми урадите, молим вас! У помоћ! Тежак си, сиђи, не могу да дишем, шта си притиснуо толико... Бодеш, немој ту, голица ме... ала си маљав, шта то радиш? Угушићеш ме пљувачком, склони се, цури ми у уста... Одгришћеш то, остави! Жуљиш... Упомоћ, убица!... Је л’ су то крв и тело?... Ох, господине, немојте то да ми урадите... урадите... урадите. Ох, господине, молим вас...
Барјактар Софроније Опујић повлачио се тихо као лопов из своје рођене куће. У предворју је горела свеца забодена у пупак малог хлеба, а у сребрном послужавнику су стајала ускршња јаја. Он узе једно шарено јаје крупно као да је петлово, оседла на брзину коња и у парадној униформи француске коњице одјаха на ратиште.

ДА ЛИ ЈЕ ВАША СЕСТРА ВОЛЕЛА ТРКЕ?
Нашао сам се (као што сам овде негде већ забележио) са госпођицом Андросович, сестром покојне Лемпицке у једној гостионици. Госпођица Андросович се појавила на високим потпетицама у виду две изврнуте Ајфелове куле и наручила шарана на меду.
— Да ли је ваша сестра волела трке? — прешао сам одмах у напад.
— Јесте. Тркале смо се још као девојчице која ће пре да сврши. Маркезина, која се тада још није преживала Лемпицка, била је бржа и после је могла на истом човеку да сврши и до седам пута једно за другим. Никада није добила менструацију, зато ваљда није имала децу. Уместо у пубертет, улетела је право у климактеријум... Као девојчице живеле смо у Бечу. Једног дана она је повела на гробље једног од дечака из суседства и научила га како да јој тамо у звонари одузме невиност. То је назвала својим мистичним венчањем. Ја сам у школи на часу левом руком под клупом титрала ђаку до себе, а десном на клупи решавала задате једначине из математике. Ништа није вредело. Док сам му то радила, он је гледао у Маркезину, која је седела у суседној клупи. Сви су гледали у њу. Ћела школа је дркала на моју сестру, укључујући и наставнике, па чак и понеку наставницу. Ево и ви овде хоћете само о Лемпицкој да разговарате, иако сте на вечеру извели мене...
— Али, драга госпођице Андросович, ја сам само мислио да вам и овом приликом изјавим саучешће у случају смрти ваше сестре, а оно питање о коњским тркама је само узгред пало, као ћаскање уз обед...
— Није волела трке. На њих ју је водио Дистели. Он јој је одговарао јер је био зашао у године и није насртао на њу сваки дан двапут као њен први муж... Ишли су додуше чешће на трке паса. Волела је да се пари са Дистелијевим хртом. Она га је томе и научила једне вечери кад Дистели није могао, а њој се хтело. Дистели је гледао и после је могао и он... Али, верујте, мит о Маркезини као секс бомби измишљен је и надуван. Свака друга жена је секс бомба. Момци који су били и са мном и са Маркезином кажу да се једва разликујемо у кревету и чак да сам ја у једној фази боља... Али то ћемо препустити да сам господин виши иследник закључи, мада мислим да с Лемпицком нисте спавали. Је л’ те да нисте?...
Од сестре сам научила само једну једину ствар.
— ?
— Научила ме је један стих који злата вреди.
— ?
— Нећу вам га засада открити. Док изговарате тај стих покрети језиком су такви, да при оралном задовољавању жене изазивају њен климакс.

ОН ПУЦА КАО ДА СВИРА
— Он пуца као да свира у кларинет — шапутали су — таквом се не може доакати.
Тако је доиста било. Чим је избио нови рат, у којем су Французи уништили Венецијанску републику 1797. године, Пахомије Тенецки је поткресао своје седам година старе бркове, спаковао своју пушку у једну плишану кутију као да спрема кларинет и пријавио се у аустријску војску. Био је одмах упућен на ратиште и у једном од првих окршаја показао је своју чудовишну умешност с пушком, а из неког подрума спасао је или боље рећи запленио једну црнокосу девојку. Отада ју је стално вукао са собом. О њој није знао ништа, није знао ни да ли разуме његов језик, није знао ни да ли је писмена, али је у то сумњао. Уместо да јој нешто каже оног првог дана, опалио јој је шамар, јер реч се може пречути, али шамар не. И тако су се споразумели одмах на почетку, без сувишне пиче.
Она је упорно ћутала, мало јела и бивала све лепша. Није знао како јој је име, и није знао које је вере. Није знао да ли је невина или не, јер с њом није водио љубав. Али, свако вече, негде у „бели мрак“, терао ју је да га сиса. Руменилом за уста девојка је обојила црвено као крв своје усне дупље и чинила што је он тражио, додирујући га лаким прстима и уснама и не показујући ни знаке привржености ни знаке одбојности. Стоје време више одмицало, те сеансе трајале су све дуже и постајале све необичније. Понекад се Тенецком чинило да га ти додири и обујми подсећају на нешто, али није могао да докучи на шта. Уосталом, он није имао времена да о таквим стварима лупа главу. Одмахнуо би руком и закључио да судбину једне жене увек одлучује неко „да“, а судбину човека увек неко „не“. Беснео је рат против Француске и у том рату Пахомије Тенецки се брзо прочуо. Ускоро, око њега се створила чистина на пушкомет, као на стрелишту у Бечу. Са обе стране ватрене линије сви су га се бојали. А он је радио шта је хтео. Ако је она реченица коју је чуо у младости била тачна, дужина његовог живота из дана у дан се знатно увећавала... Али, тада су му рекли претпостављени:
— Није ово посао за тебе. Овде нема никога ко би ти био пар. Нема никога с ким би се могао надметати. Запустићеш се и изгубити вештину. Какав је ово извештај? Сам закључи: „И били смо се од шест сахата ујутру до десет сахата и које на воду натерали и подавили, које по шуми исекли, које на дрветах побили, а неки утекли и десет барјака од њих добили и трумбета.“ Зар то треба да радиш? Има то ко ће. А ти се пакуј. На једном другом фронту, нешто северније, има теби раван, ако не бољи. Само, пази тај је с друге стране, са француске стране. Иди да га средиш.
И Пахомије Тенецки је узео кутију са својом пушком, свој доглед, девојку за руку и отишао. Али, тамо нигде није било ни трага ни гласа ономе другом. Није било никога ко би се могао мерити с Тенецким. Пахомије је и ту чинио шта је хтео на ратишту, а вечери проводио са девојком. Једног поподнева десила му се чудна стар. На њега је налетео неки ненаоружани трговац, по имену Јеремија Калоперовић и покушао да га озледи. Тенецки га није хтео убити, него га је ранио у руку. Упркос рани, овај је као махнит и даље лутао по разбојишту пратећи Тенецког издалека. Плакао је пртећи неку црну кутију украшену слоновачом и потплаћивао војнике да кутију дотуре госпођици Растини.
— Ко је та Растина? — упитао је зачуђено Тенецки своје војнике.
— Како ко је Растина? То је жена с којом господин капетан сада извољева живети. Она је вереница реченог трговца из Карловаца, кир Калоперовића.
Тенецки прште у смех и оде да проведе још једно вече са Растином. Том приликом открио је да би она могла имати савршен „enbouchure“ — како су музичари на бечкој школи звали обухват уснама код свирања у неки дувачки инструмент. Покушао је да и даље о томе размишља, Растина је и даље упорно ћутала, али мали прљави рат их је још једном прекинуо.
Капетан Тенецки и Растина лежали су у кули на ратишту сами. Тенецки је увек у рату био сам. На зиду одаје била је слика брода у олуји и Растина је пре но што заспи гледала у то море на месечини и страховала да ће се, као некад у детињству, упишкити у кревет од те насликане воде. На другом зиду висила је слика жене коју је уграбио кентаур, бацио је на леђа, а она га је у касу дојила на тај начин што он заокреће главу у ходу и сиса је. Како је писало испод слике, то је био елеусински хијерофант, а жена која га јаше представљала је свет. Тај жрец је из једне женине дојке сисао милосрђе, а из друге суровост, из једне је сисао закон, из друге слободу да се послуша или не послуша. Растини се чинило да је тај мајстор светих мистерија рата, тај цар што се претвара у жреца, тај кентаур, напољу у мраку и да вреба тренутак да Тенецкоме прикаже свој свети огњени предмет, а да њој, Растини, посиса млеко.
Било како било, два ненадмашна стрелца најзад се суочише. Заузели су положаје у двема наспрамним кулама удаљеним на осмину пушкомета. Обојица су мислили да почиње узајамно изнуравање које ће трајати недељама, међутим, све је трајало само један дан.
Падао је бели мрак, Тенецки је лежао на тавану гледајући у кров над собом као у изврнути брод и надзирао кулу под собом, удишући мирисе који су почињали да се вампире. Потом је сишао. Осећао је Растину, њене прсте и њена уста на себи. И помишљао да ти додири у својој неисцрпној разноликости трају ћелу вечност, као да трају „заувек“. А потом је изненада престао да осећа те додире и почео да их слуша. Први пут је Растинине усне и прсте чуо изнутра, кроз себе. И тако је најзад схватио. Током свих битки, током пропасти Венеције, током две промене ратишта, Растина је место у кларинет, у њега, аустријског капетана Пахомија Тенецког свирала Франца Јозефа Хајдна. Тренутно, изводила је „Allegro con spirito“ из Хајдновог дивертимента „Corale di Sant’ Antonio” за флауту, обоу, кларинет, фагот и рог, при чему су усне и прсти савршено владали Хајдновом композицијом. Пахомије Тенецки је закључио да девојка располаже таквом техником свирања у кларинет према којој је умеће самога Тенецког заједно са његовим Paisiellom било дечја игра. Погледао је у девојку на себи запањено и свршио баш кад је она прелазила на „Minuetto“. Али тада се опет умешао мали прљави рат. Тенецки је осетио дим, опсовао и помислио:
— Никада довољно времена за вечност!

КАИРСКИ САН ГОСПОЂЕ ЛЕМПИЦКЕ
Чим зарања у снове мадам Лемпицка се претвара у дечака који седи у својој соби и ослушкује тајанствене кораке у орману. Једном речју, она препознаје чак и овако у сну да је тај сан већ сањала и да се он понавља. Али, у часу када у страху дечак хоће да се пробуди, сан се наставља!
У том наставку сна дечак седи за столом, иза леђа му је орман из којег понекад чује жубор воде, а у собу улази Охарска, његова сестра од тетке. Она има 14 година, он отприлике упола толико, али он не зна колико она и он имају година. Поподне је, време тече заустављајући се повремено, као на железничким станицама. Сви у кући дечакових родитеља уживају у одмору после обеда, а Охарска носи на послужавнику чашу сока од малине и зделицу с гризом на млеку. Она га сама справља и пре но што спушта чашу и чанак пред дечака њена се уста развлаче у широк осмех пун зуба и језика.
Дечак добро разуме шта тај осмех значи и ужаснуто виче:
— Не! Не! Не! — али се не помера са столице као замађијан. У том часу Лемпицка која сања да је дечак добија први пут у животу ерекцију. Тада Охарска наређује:
— Једи!
Дечак преплашено гура једну кашику гриза у уста и одмах почиње да пије сок, а Охараска се завлачи под сто, размиче му главом колена, раскопчава га и узима у уста шишајући га као бомбону. У једном тренутку он престаје да пије то што пије, а она почиње да пије то што је добила за пиће...
У часу када из дечака хоће да потече нешто густо и слатко, сан се прекида и мадам Лемпицка се буди са криком, опет као жена.
Милорад Павић