Hroničar noći i ljubavi...

Momo Kapor (1937-2010)



Momo je pisao o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je toliko voleo i uopšteno o životu. Umeo je da uvuče čitaoce u način razmišljanja svojih likova, tako da se sa njima svako može vrlo lako identifikovati

Kako se gube prijatelji



Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost.
Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja.
Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.
Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u “Mažestiku”, u podne, posle svih dobrih i loših godina!
Dva starca u “Mažestiku”, u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi.
Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.

„Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.”

Posle ljubavi
(odlomak iz knjige " Una" )


Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila...“ I: – „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“.



Foto: Film "Una"

Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u pamćenju?
Čaše sa ugraviranim monogramima, ukradene u „Esplanadi“.
Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini.
Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod znaka „?“ i začudjen pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila...“ I: – „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena...“ Ušao je u amfiteatar i kazao: „U našoj avangardi...“ Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi gals. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!“ – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?“.
Ovaj put, ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.
Posle ljubavi ostaje laka uznemirenost,kada u prolazu udahnem „Cabochard“ na nekoj nepoznatoj crnomanjastoj devojci.
Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikog u blizini. Fotografije snimljene u automatu; taksisti koji nas nikada nisu voleli („Hvala što ne pušite!“ – a pušili smo), i cvećarke koje jesu.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta.
Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa.

Zrelo doba u kom pišem ove redove naučilo me je da ne tražim od života više nego što mogu da dobijem: jednu ženu, jednu reku, jednog prijatelja - pouzdane saputnike koji umeju da traju i odolevaju promenama. Jedini moj kriterijum pri biranju žene jeste da ona izabere mene! Kada biram reku, uzimam uvek onu koja mi je pri ruci, da bih mogao da je koristim svakog dana preko cele godine. Što se tiče prijatelja, pravilo mi je nepogrešivo i sastoji se u odgovoru na samo jedno jedino pitanje: da li bi se sa mnom družili i u ono teško vreme dok sam jedva sastavljao kraj s krajem?

Sve je manje drveća u ovom gradu, a sve više razumnih objašnjenja zašto se seče. Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo voditi decu u Botaničku baštu da iza rešetaka vide kako šušti, šušti bagrem beli...

Nije lako biti drvo u Beogradu.

Otac mi je ostavio u nasleđe prezime, zlatan sat koji je dobio kad je odlazio u penziju, visok pritisak i sklonost da se nakon spavanja, posle ručka, budim umorniji nego što sam legao. Apsurdno je to što otkrivam što sam stariji sve više ličim na njega. Otkrivam isti smeh, isti način na koji držim cigaretu, istu sedu kosu. Danas posedujem sve ono što nisam voleo kod oca i smejem se samom sebi u lice kada se ujutru brijem pred ogledalom. Tako se završavaju sve mladalačke pobune i stara bitka između generacija.

TRAŽI SE REČ

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.

Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene. Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.

„Šta radiš?“ – pitaju me poznanici. Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta….

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…

Traži se nada… ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.

Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav…

U ovom vremenu koje je mnoge ljude zavelo i odvuklo daleko od suštine, još uvek postoje sela, trava, drveće, drveni sto, mušema, postoje manastiri, kaluđeri, postoji vino koje se pravi od grožđa, a ne sintetički, postoji hleb koji se mesi, mladi sir i mladi luk, postoje mirisi i značenja koji ne smeju i ne mogu da se pretvore u elektroniku. Zbog toga je za mene, i pored sve korisnosti za planetu, svet kompjutera jedan potpuno izmišljen svet koji postoji paralelno sa mnom, ali me se uopšte ne dotiče..

Ponekad mi se dešava da susretnem neku od svojih starih slika u Njujorku, Briselu ili Parizu, ili da ih vidim na zidovima davnih prijatelja sa kojima se nisam dugo sreo. Gospode, kakav je to susret! Te slike su za mene prave dragocenosti - komadi iščezlog vremena, skamenjeni na površini platna ili kartona, deo mog već zaboravljenog života kada sam bio mlad, pun nade i sjaja u očima. Istina, te slike su često nevešto napravljene (dolazi mi da ih pozajmim i doslikam), ali u njima ima žestine gesta i guste atmosfere nabijene ljubavlju i siromaštvom.

Slično je i sa mojim ranim romanima; ima u njima neponovljive žestine i emocionalnosti, uprkos izvesnoj neveštini, proistekloj iz neiskustva. Docnije se sve te stvari isprave, stilski doteraju, ponekad i do floberovskog savršenstva, ali onaj stari naboj više nije istog intenziteta. U tim ranim knjigama, baš kao i na slikama, oseća se nada da ćemo njima promeniti život, oseća se vreme kada smo se borili i prinosili licu rastvorene stranice tek izašle knjige udišući miris sveže otisnute štamparske boje iz davnog doba tipografije koju je zamenila bezosećajna elektronika. Danas više ne mirišem knjige kad izađu; jedva da ih dodirnem, pre nego što ih otklonim od sebe ispisavši nekome posvetu.

O sebi je napisao:

– Ime i prezime?
– Momčilo, Gojka, Kapor

– Datum rođenja?
– 8. april 1937.

– Mesto rođenja?
– Bio sam predviđen da se rodim u Firenci, gde su se rodili svi slikari koje volim. U moje vreme, naime, bebe su još uvek donosile rode. Moja roda je imala prinudno sletanje u Sarajevu, zbog večne magle koja tamo vlada vekovima.

– Mesto boravka?
– U Oblacima Đanga Rajnharta.

– Zanimanje?
– Akademski slikar i naivni pisac. Za slikara sam učio, a za pisca, nisam. Uostalom, gde se to i uči? Na primer, Lav Nikolajevič Tolstoj je po zanimanju bio grof, Anton Pavlovič Čehov, lekar, Fransoa Vijon secikesa, a Antoan d Sent Egziperi, avijatičar – da ne pominjemo Čarlsa Bukovskog, koji je bio poštar.

– Od čega živite?
– Od nedostatka dokaza.

– Šta najviše prezirete?
– Vlast.

– Čega se plašite?
– Da se ne uplašim.

– Najdraži film?
– Atalanta, Žana Vigoa.

– Omiljena knjiga?
– Mali princ, Egziperija.

– Omiljeni književni lik?
– Stendalov Žilijen Sorel.

– Kad kažem Beograd, mislim na…
– 011

– Cvet?
– La petit fleur, u izvođenju Klod Litera.

– Piće?
– Prepečenica od šljive madžarke.

– Cigarete?
– Kent i duvan, zvani trebinjac.

– Šetnja?
– Oko labudovog jezera.

– Odeća?
– Proza u trapericama.

– Postoji li večna ljubav?
– Nisam večan, pa ne znam.

– Koliko ste žena imali u životu?
– Nedovoljno.

– Čime se osvajaju žene?
– Ne znam, nikada nisam osvojio nijednu ženu. Uvek su one osvajale mene, dozvoljavajući mi, naravno, privid da sam ja bio glavni.

– Bez čega ne biste mogli da zamislite život?
– Bez sebe.

– Šta smatrate najsvetijim trenutkom u životu?
– Pričest,

– Šta je za vas potpuna sreća?
– Postoji jedna divna pesma u prozi, američkog pesnika Karla Sanberga, koja se zove Sreća, o čoveku koji obilazi učene ljude, filozofe i mudrace, pitajući ih šta je sreća, a niko nije umeo da mu odgovori na to pitanje. Jedne nedelje, šetajući se Central parkom u Njujorku, video je kako na travi, na prostrtom ćebetu, sedi porodica Mađara; piju pivo iz burenceta a neko svira u harmoniku dok oklo igraju deca. Shvatio je da je to sreća. Sreća je, naime, nešto vrlo blizu nas, ali mi to otkrivamo ili kasno ili nikad

Svakog dana, kada se probudim, pokušavam da shvatim da je to veoma važan dan u mom životu. Neponovljiv. I da će on, ako nešto ne uradim sopstvenim rukama, zauvek propasti. Trudim se, dakle, da svaki dan nešto uradim: makar mali crtež, da započnem sliku, da otkucam jednu stranicu... Mislim da bi svaki čovek trebalo svakog dana da uradi nešto svojim rukama: da napravi stolicu, tronožac, da zasadi voćku ili da okreči kuću...

Pripadam, naime, onoj vrsti slikara koja uopšte ne obraća pažnju na kvalitet materijala kojim slika. Poznajem mnoge kolege koji biraju i kupuju isključivo najfinije uljane boje poznatih svetskih marki - meni je potpuno svejedno čime slikam, ali priznajem, Bog mi se nasmešio: te slike su opstale, nijedna nije ispucala, niti požutela.

Slika mi, naime, nikada nije bila toliko važna da bih joj predao čitav svoj život. Ona je samo način da upoznam svet, da bi mi postao jasniji, a posle, i drugima. Nisam ja pravio slike - one su pravile mene; zbog toga sam ih se lako i odricao.

Kada mi neki slikar (obično amater), kaže da nerado prodaje slike, jer su one deo njega, uvek ga pitam koji deo: rebra, bubrežnjak ili kolenica? Lepota slikarstva je upravo u tome što slike niko zauvek ne može da poseduje i što su one rasute po mnogim domovima; žive svoj nezavisni život, imaju svoju publiku, a ispod mnogih od njih odrastaju i deca za koje su one neizbrisivi deo enterijera iz detinjstva.

Odem ja tako na slavu kod jednog domaćina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodišnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne miče se. Ručak, razumete, kao što je red, počne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli:

- Čiko, da vidite šta imamo u rerni!

Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na početku, nego posle, te preskočim i pileću čorbu, hladne batačiće i belo meso, a kad dođe sarma na red, taman pružih ruku, a mali me povuče za rukav i šapuće:

- Čiko, da samo vidite šta imamo u rerni!

Odustanem opet. Sačekaću to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju što ne jedem ništa. Ni pečene krompire nisam takao, ni turšiju ni proju, ni kajmak, ništa. Vidim iznesoše se i kolači, a tu nam je i oproštajna kafa.

Čiko, vuče me onaj mali za rukav, da vidite šta ima u rerni!

Šta ima u toj rerni?, pitam besno, a mali kaže:

Omacila se naša maca.

I u izlizanim farmerkama i širokom, razvučenom džemperu, Zoe je zadržavala nešto od kraljevske mirnoće. Kao da je bila ogrnuta nevidljivim plaštom neke izdvojenosti iz puka. Nije slučajno pomislio na staru kozilijansku medalju! Tu istu oštru siluetu visokih jagodica i malo povijenog nosa, sličnog ranim grčkim skulpturama, Arsen je sretao na starom kozilijanskom novcu. Njena prabaka, Zoe II, koja se zakaluđerila i postala svetica, njena baka - Teodora, čuvena zbog orgija sa konjičkim oficirima; njena majka, ubijena u atentatu 1940. namenjenom njenom ocu, kralju Kozilije, Nikolasu Kudelinu Četvrtom - imale su taj isti, ponosni i odsutni aristokratski izraz, pun skrivene čežnje za ljubavlju.

Bila je princeza - jedan od poslednjih izdanaka već izumrle ljudske vrste; slučajno preživeli primerak u doba sveopšte prosečnosti i demokratske konfekcije.

Radoznalog stranog putnika, koji se slučajno zatekne pred božićne praznike u Beogradu, svakako će iznenaditi gomila hrastovih grana, koje poput kakve šume prekrivaju beogradske pijace, odmah pokraj vitkih novogodišnjih jelki. On sigurno ne zna da se Srbi od drugih hrišćanskih naroda, razlikuju po tome što umesto jelki, na Badnje veče, u kuću unose snop suvog hrastovog granja obmotanog pri dnu slamom. To je Badnjak, teško prevodiva reč na druge jezike.

Beograđani, verovatno najtolerantniji narod na planeti, i bez nekog posebnog ekumenskog sabora, uspeli su da spoje nemoguće: jelke i badnjake. Oni, naime, lakomisleno slave sve što se nađe na kalendaru; i bivše i današnje državne i verske praznike. Tako će jelka Novu godinu dočekati u sobi za dnevni boravak (zbog dece, koja ne poznaju stare običaje), a badnjak će biti unesen u kuhinju (zbog dede i babe). Pogledaće se, u prolazu, kroz odškrinuta vrata.

Neprikosnovene jelke, okićene skupocenim nakitom, gledale su poslednjih pola veka na badnjake sa visine, kao na seljake koji donose sir u grad.

Badnjaci su ćutali i trpeli – pet stotina godina tajnog ulaženja u srpske kuće pod Turcima naučilo ih je istrajnosti i strpljenju. Poslednjih pola veka bili su sa jelkama na ,,vi“.

Mada su poticali iz istih šuma, jelkama je kod badnjaka smetala izvesna seljačka prostota i naglašeno pravoslavlje.

Posle rata, za vreme diktature proleterijata, samo su najsmeliji i najdrskiji seljaci donosili badnjake na beogradske pijace. Bilo ih je tako malo da se gotovo nisu ni primećivali od šume jelki.

Usput, pritajena hajdučka priroda badnjaka nikad nije pristajala na kićenje. Suvi, granati, mrki i čvrsti, ostajali su ono što su bili.

S druge strane, jelke bez obojenih kugli, srebrnih Hirlandi, staniola, svilenih bombona, snega u spreju i ostalih ukrasa, samo su obična stabla. Badnjaci su dovoljni sami sebi.

Ne zna se pouzdano ko je stariji – jelke ili badnjaci, ali jelke su kroz istoriju uvek bolje prolazile i zauzimale više položaje u društvu.

Jelke su oduvek potkupljivale koga su stigle; ispod njihovih grana, naime, oduvek su se nalazili umotani pokloni za ukućane i goste. Siroti badnjaci nisu imali nikome ništa da poklone, sem sebe samih.

Jelka i badnjak se razlikuju i po tome kako završavaju.

Sasušenu jelku, koja na sve strane prosipa svoje uvele, bodljikave iglice, iznose iz kuće na đubrište i za njom metu, zbog drugih stanara.

Badnjak prkosno izgori, rasipajući na sve strane varnice, poput šumskog vatrometa..

Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plaštične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio sa njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći