Hroničar noći i ljubavi...

First topic message reminder :

Momo Kapor (1937-2010)



Momo je pisao o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je toliko voleo i uopšteno o životu. Umeo je da uvuče čitaoce u način razmišljanja svojih likova, tako da se sa njima svako može vrlo lako identifikovati

Budite se, tako, u nekoj staroj kući u srcu Srbije, usred kakve varošice ili palanke, odlazite u kuhinju kod domaćina a oni vam iznose nešto tako retko u belom svetu: slatko od trešanja, zamagljenu čašu hladne vode i majušnu čašicu domaće prepečenice. Tako započinje dan u Srbiji... I, gle čuda! Te trešnje, ta mala zlatasta sunca poslužena sa ljubavlju, što se presijavaju u sićušnoj staklenoj činijici, spiraju istog časa gorki ukus promašenosti i uzaludnosti na vašim nepcima...

Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser. Najveći broj njih služi samo za jelo.

Umetnost se kod nas, u najširim slojevima, još smatra razbibrigom, nečim pomalo nedozvoljenim, ženskastim, nedoličnim za pravog muškarca. Mada smo bez sumnje jedan od najmudrijih naroda u Evropi, profesionalnih mislilaca kod nas je uvek bilo malo, a reč filozofija još se upotrebljava kao uvreda ("Nemoj tu da mi filozofiraš!"). Poslednjih dvadesetak godina predstavu o umetniku donekle je ispravila televizija: kod nas se, naime, ceni samo ono što televizija prikazuje od umetnosti, a to su uglavnom pevači, zabavljači, voditelji, glumci, kaskaderi... Naša vekovna glad za blagostanjem još se nije sasvim zasitila, još nam se želje i nade vrte oko čvrstih, pouzdanih i opipljivih stvari, oko kupovanja zemljišta i imanja, građenja kuća, podizanja ograda, posedovanja snažnih mašina...

Čovek ne bira rodbinu, nego prijatelje! - govorio je kum Kole. Prema tome, nema nikakve obaveze prema toj slučajnoj vezi za koju uopšte nije odgovoran. A, ako se nekada budeš ženio, što ti ne savetujem, kumiću, najbolje će biti da izabereš neko siroče, bez igde ikoga! Što se tiče kumstva; e, to je sasvim druga stvar - KUM NIJE DUGME !

Otvorila je svoju tašnu i, zaista, bila je do vrha napunjena zgužvanim novčanicama koje su se mešale sa šminkom, pufnama od pudera, maramicama i divljim kestenjem, pokupljenim u nekom parku. Taj slatki haos devojačkih torbica! U njemu je pohranjena tajna ženstvenosti.

Svakog jutra šetam svog psa Arčija po parku, a niko ne zna da u stvari on vodi mene, a ne ja njega.

Šetam tako s njim oko jezera na Adi Ciganliji kad me zaustavi neka postarija dama:

— Momo! — uzviknula je i stala ispred mene.

Posle nekoliko časaka, pošto je utvrdila da je nisam prepoznao, upita me da li znam ko je ona?

— Je li to neki kviz? — pokušavam da se izvadim. — Ako je kviz, šta dobijam ako pogodim?

— Ne, ne... — kazala je dama — hajde, reci mi ko sam.

— Kako, ko si, u pitanju je znači, kriza identiteta. Ideš po svetu i pitaš ljude ko si?

Najzad, ona mi reče svoje ime. Bila je to moja prva ljubav. Razgrnuo sam vreme i ispod njegovih naslaga otkrio drage sivkaste oči iz 1956.

— Ništa se nisi promenila! — kazao sam stavljajući na nos jedne od naočara iz džepa.

— Ti jesi! — rekla je okrećući se na peti i otišla.

Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav. Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj železničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo? S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao. Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova - ona je u nama...

Una - potrebna si mi kao nikotin! I tu ništa ne pomaže, ni mudrost, ni pamet, ni iskustvo, ni svi prethodni ljubavni slučajevi tog bednog iskustva, ni sva poniženja na koja je osuđen čovek koji voli

Vreme je da se pakujem. Krajnje je vreme.

Postoji vreme za raspakivanje i vreme za pakovanje, ali šta mi ostaje da strpam u torbu kad su mi se farmerke izlizale, majice isprale i pocepale, kad su knjige za leto pročitane, sandale pokidane, a stari žileti tupi? Potrošio sam, dakle, nerazumno još jedno leto, a mogao sam da ga pažljivije koristim, da mi duže traje.

"Traži se:
Jedan električar, da priključi spoj među ljudima.
Jedan umetnik, da nacrta osmeh na lice.
Jedan baštovan, da zasadi lepe misli i raspoloženje.
Jedan optičar, da promeni pogled na svet.
Jedan zidar, da izgradi zid mira.
I jedan profesor matematike, da nas nauči računati jedne na druge."

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom!..

ZAMAK



– Oh, bože, hoće li već jednom zavezati? – mislila je, uvlačeći se dublje u podignutu kragnu kožne bluze, dok je taksista neumorno hvalio što se uputila tako daleko van grada, samo da bi večerala u Zamku.
– Verujte – okretao joj je lice išarano modrim žilicama – nigde nema takve posluge, ni takve kuhinje!
Mada je sumrak već nalegao poput poklopca na kotlinu, podignut na uzvišenju uz sam bok planine., Zamak je još uvek zadržavao u staklima svojih ovalnih prozora odblesak sunca što je tonulo iza zapadnog venca.
– Pre nego što mu se dogodila ta nesreća, njihov glavni kuvar radio je deset godina kod francuskog konzula, a taj je, valjda, znao šta jede? Ali čovek nikad ne zna šta ga sve čeka u životu…
Zahvaljujući nekoj optičkoj varci, Zamak nekadašnjih grofova, posednika zelene doline s obe strane reke, udaljavao se kao da je začaran što su se duže vozili kroz vlažna, tamna polja.
– Stvarno? – reče tek da učestvuje.
– Druga stvar – nastavljao je razgovorljivi taksista, vozeći krivudavim turskim drumom, preko čije je kaldrme bila prevučena tanka opna asfalta – da oprostite na izrazu, kod nas u gradu se ne gleda baš najbolje kad žena večera sama u kafani. Prost svet – narod; dešava se, pa prilaze, dobacuju, a u Zamku nema šta da brinete, niko vas neće pipnuti ni prstom, sačuvaj Bože, jer tamo vlada disciplina… Zatvor je to, ipak, nema tu šta-ti-ja-znam, svejedno što je spolja kao restoran, razumete, a i robijaši, to jest, kelneri, dobro znaju da će ih vratiti, samo ako…
– Baš vam hvala… – reče tek da nešto kaže, uvukavši dublje bradu u vindjaknu.
Provela je čitavu noć u spavaćim kolima ne sklopivši oka i ceo dan u gradu gde nikog nije poznavala. Čekala je veče, plašeći se da joj je umor od putovanja ostavio tragove na licu i da ne izgleda lepo. Nekada je bila u stanju da igra po čitavu noć, pa da ujutru ne oseti ni zamor, ni jezu, što joj sad puzi telom, uvlačeći se duboko pod kožu.
– Da vam ja to nisam rekao, ne biste ni primetili o čemu se radi! – smejao se taksista.
– O čemu? – prenu se iz polusna, koji joj se lepio za lice.
– Mnogi i ne primete da ih služe robijaši! Ali vi nema čega da se bojite: za kelnere se biraju samo oni sa najboljim vladanjem. A, i nadzornici paze na njih sve vreme u restoranu…
U trenutku kad su se kola brekćući ispela serpentinama na parking, pogasiše se i najviši prozori Zamka, u kojima je treperio dan. Sa platoa ispred trbušastog zdanja debelih zidova videla se dolina poplavljena ljubičastim sutonom iz kojeg su se iskrila svetla raštrkanih seoskih kuća. Levo i desno od glavne zgrade protezali su se dvospratni, očigledno docnije dograđeni paviljoni, sa prozorčićima osiguranim žičanom mrežom.
– Ako mene pitate – kazao je taksista vraćajući joj kusur – najbolje vam je da tražite fazana…
– Za koliko osoba? – dočeka je na ulazu šef sale, a kada mu objasni da je sama, povede je kroz red stolova, za kojima su u pobožnoj tišini žvakali gosti.
Ugledala ga je nagnutog nad stolom pokraj prozora. I pored uzbuđenja koje ju je potpuno paralisalo – procenila je u magnovenju da su sva mesta u onome, što bi logično trebalo da bude njegov rejon, već zauzeta, a šef sale je odvodio sve dublje u suprotnom pravcu prema stočiću za dve osobe, postavljenom uz lažni kamin iz koga se cerilo crveno električno svetlo iz plastične cepanice.
Srce joj je udaralo kao ludo, u ušima joj zujalo; povraćalo joj se od mogućnosti da čitav ovaj dugi put, svi sati čekanja da ga susretne i vidi, padnu u vodu, ako joj daju sto tamo gde služi neki posve drugi kažnjenik.
– Molim vas… – procvile ne prepoznajući svoj glas – da li bih mogla da dobijem mesto pored prozora?
Tamnoputo lice šefa sale zurilo je u nju mirno, sa neke ogromne udaljenosti koju su naseljavali jedino šumovi polutihog razgovora i odjeci pribora za jelo.
– Tamo nema slobodnog stola… – reče mirnim, trpeljivim glasom.
– Ne moram da sedim sama! – gotovo je očajnički viknula, a onda pokuša da se osmehne. – Veselije je večerati u društvu!
Šef sale je osmatrao red stolova, a zatim je procenjivao nju, pre nego što krenu prema jednoj porodici. Dok je čekala, a on se naginjao nad njihov sto, debeljuškasta žena je nepoverljivo virila u nju ispod šefovog lakta, a sa njom i dete, jedno od one tupe, osamljene dece koja vire iz svog starmalog oklopa, čekajući da postanu isto tako prosečni i svirepi kao i njihovi roditelji. Saznavši u jednom blesku sve o njima, ipak se trudila da im se dopadne dok je stajala nasred prolaza; da je ne odbiju, da ne kažu kako imaju nešto poverljivo da razgovaraju i zbog toga ne mogu ?;koga primiti za sto. Najzad, izgleda da su pregovori bili uspešno okončani – pristali su! Nadzornik joj je pridržao ljubazno stolicu i dodao jelovnik. Otac porodice učini trom i trapav, poluučtiv pokret, kao da ustaje u njenu čast, a da se ipak ne potrudi suviše, dok ju je žena krajičkom oka ispitivački promatrala kao moguću opasnost. Dete je tupo zurilo žvaćući komad mesa.
Ali, sada je bila tu! U njegovom rejonu. I mogla je da ga gleda do mile volje. Učini joj se nepoznat u tesnoj kelnerskoj bluzi, sa skraćenom kosom koju su prošarale sede. Zažmuri od bolne želje da je dodirnu te preplanule ruke, dugih koščatih prstiju.
– Hleba! – reče majka. – Ne jede se bez hleba!
Sada je izlazio noseći na uzdignutom dlanu pladanj zatrpan mesom koje se pušilo. Nije mogla ništa da pročita na njegovom zategnutom licu, sem usredsređenosti da prenese jelo s jednog na drugi kraj dvorane. Sto koji je služio, očigledno neka malograđanska porodična proslava – šest nakinđurenih žena i proćelavih muževa – nisu ni obratili pažnju na njega. Kako je mrzela taj udobni restoran i sva mesta „na kojima se dobro jede”, to gastronomsko leglo – izletište, puno umnoženih usta što su ozbiljno žvakala hranu kao da obavljaju neki važan posao, te solidne malovaroške očeve porodica, njihove uvažene supruge, koje su naborima širokih haljina pokušale da sakriju naslage drhtavog sala, sve njih što nisu ni sanjali odakle dolazi kelner koji ih služi, ni kakvu krivicu ispašta u ovoj preuređenoj konjušnici nekih lokalnih seoskih plemića, sa lažnim vandarmima i stilskim ogledalima proizvedenim masovno u italijanskim fabrikama… Imaju planine da vuku svoje debele stražnjice uz njihove staze, reku da peru kola preko vikenda, šumu da beru pečurke, Zamak da ne izgube osećanje slavne prošlosti; sad su joj oteli i njega i postavili ga da im služi, a ne znaju mu vrednost, baš kao seoska deca koja su nekim slučajem dobila preskupu i suviše krhku i složenu igračku sa kojom ne umeju da se igraju.
– Hleba! – ponovi majka. – Opet nisi uzela hleba…
Dete je nepomičnim usnama držalo komad sredine od hleba, piljeći netremice u gošću za stolom.
– Kako je slatka! – reče sa gađenjem. – Koliko joj je godina?
– Devet – odgovori majka.
– Koga više voliš? – upita nervozno. – Mamu ili tatu?
Dete je nepoverljivo ćutalo.
– Kaži: oboje! – reče otac.
– Oboje.
– U koji razred ideš?
– U treći – reče ponosno majka.
Nije smela da podigne pogled, a osetila je da on već stoji iznad nje i da čeka.
– Pa, ne znam… – promuca, plašeći se da će iznenada zaurlati. – Zaista ne znam…
Jagodice njegovih ispruženih prstiju na ivici stolnjaka pomeriše se besmisleno. „Samo da me dodirne!“
– Ako mene pitate – reče otac – ovde vam je najbolja divljač. Imaš li još fazana?
– Pogledaću – odgovori kelner muklo.
Naklonio se i otišao.
Gledala mu je u pleća dok je koračao prema kuhinji: ima štrkljaste lopatice, kao u kakvog neuhranjenog mladića. Želela je da zagnjuri oči, nos, usne – čitavo lice, u ta mršava leđa, da ga obuhvati rukama i da se zajedno probude iz ružnog sna, za koji nema nikakvih izgleda da će se uskoro završiti, a dete preko puta nje kao da je već naslutilo tajnu da je uhoda u ovom ukletom Zamku i da ovamo nije došla radi jela, kao ostali pošten narod, već radi nekog nedozvoljenog posla. I svi ostali, činilo joj se, znali su zbog čega je tu: čovek za šankom aperitiv-bara, garderober, čuvar parkinga, koji bi je uvek pogledao kada je ulazio da nešto popije; gosti lica zajapurenih od jela i pića, i njihove žene koje su zaslužile svoje subotnje uzimanja hrane – čitav svet kao da se odjedanput pretvorio u lažni restoran-zatvor, ispunjen zadovoljnim i sitnim gostima koji žvaću čvrstim vilicama… I niko sem nje nije nalazio ništa čudno što su kelneri kažnjenici, a šefovi sala nadzornici – sve je to bilo potpuno prirodno, svi su već bili uhvaćeni i osuđeni na doživotno varenje hrane.
– Zašto si došla? – prošaptao je nagnut nad njenu uvo, dok je viljuškom i kašikom vešto prebacivao parčad raskomadanog fazana sa poslužavnika na njen tanjir. – Graška?
– Ne, hvala…
Osećala mu je dah u kosi; onaj njegov poznati miris ipak se probijao kroz oštar vonj nekog dezinfekcionog sredstva kojim je bila natopljena njegova bluza.
– Kako, inače, da te vidim?
– Postoje dani za posete.
– Tada ti dolaze žena i deca…
– To je glupo! – kazao je sipajući vino u čašu, a zatim je novom, čistom pepeljarom poklopio upotrebljenu i vešto vratio čistu na sto.
Čovek je žvakao čačkalicu.
– Ovakve posluge nema nigde! – reče, obraćajući se, za svaki slučaj, više svojoj ženi nego njoj. – Svaka im čast!
Htede da kaže:
„To što jedete u bivšoj grofovskoj konjušnici nije nikakav razlog da se ponašate kao konj!“ Ali, ne. Ćutala je.
– Kakav je fazan? – upita žena.
– Sjajan! – odgovori.
Sada je stajao naslonjen uz stub pokraj kolica sa kolačima. Posmatrali su se u odsjaju tamnog stakla, da ne bi privukli nečiju pažnju. S leđa mu se došunjao šef sale i rekao mu nešto u uho s ledenim smeškom. Saslušao gaje, ispravivši se jedva primetno u stav „mimo“, klimnuo rasejano glavom i otišao do poslednjeg stola u redu da očisti pepeljare. U potpunoj tišini, koja iznenada nastupi iznad oglodanih kostiju, čula je kako preživa porodica za njenim stolom. Otac kao da je isisavao poslednje sokove iz ovlažene čačkalice koja mu se poput klatna šetala s kraja na kraj usana. List zelene salate naboden na viljušku stajao je u ženinoj ruci, tačno u visini stegnutih zuba devojčice. Niz salatu se cedilo ulje.
– Ovaj je najbolji! – kazao je tonom poznavaoca preko čačkalice, pater familias. – Uvek tražimo da sedimo tamo gde on služi…
– Tako je blag, nesrećnik – složi se žena.
– Neću! – reče kćerka. – Šta mi je guraš?
– Pravi gospodin! – kazala je žena nagnuvši se poverljivo. – Ipak, znate, kad samo pomislim da je neko od njih, tim istim rukama…
– Ne, ne… – razmišljao je njen muž tonući sve dublje u stolicu. – Ovaj naš pre robije sigurno nije bio konobar! Baš bih voleo da znam šta je bio!
– Što ga ne pitaš? – zamumla devojčica punim ustima.
– Ne govori dok jedeš! – preseče je majka. Zatvorila joj je usta novim naviljkom salate.
„Mogla bih da vam ispričam šta je bio pre,“ mislila je, a suze joj se zakotrljaše po stolu zajedno sa mladim graškom. „Mogla bih ja…“
– Nije vam dobro? – upita je žena islednički.
– Ma, ne! – osmehnu se kroz suze. – To je od luka.
Pokazala je na salatu u kojoj je, srećom, bilo krupno nasečenog luka. „Ovaj put sam se izvukla, ali od sada zaista moram biti na oprezu. Oni motre.“
– Treba li ti šta? – ugrabi malo kasnije trenutak da mu prošapće, dok su čovek i žena bili zauzeti kljukanjem svoje naslednice.
Zastide se zbog straha da joj slučajno ne zatraži revolver ili turpijicu za nokte.
– Ne – rekao je. – Želite li još nešto?
Razmišljala je jedan trenutak:
– Možda, palačinke?
– Sa džemom, orasima, flambirane ili u vinskom šatou?
– Sa džemom.
– Sa džemom… – zapisao je u kelnerski blok.
Razgledala ga je sa nežnošću: nedostaje mu jedan zub sa leve strane i nešto je mršaviji. Lepo mu stoji kratko podšišana kosa. Ima srećan oblik glave. Osmehnula se: sa tako retkim talentom za život, on je i od ovog mesta napravio svoj posed u kome mu je manje neprijatno nego njoj. Opet ima neophodnu publiku čijim se divljenjem hrani! Zastide se ljubomore koju oseća prema jednom robijašu, ali gotovo da je mrzela tu njegovu neumornu sposobnost da od svakog mesta i od bilo kakvog položaja, ma kako oni loši bili, izvuče neku prednost.
A, što je najgore, i pored svega, uhvatila je sebe kako sa uživanjem jede! Neprospavana noć u vozu i predugi dan u kome je popušila bezbroj cigareta i popila desetak crnih kafa, učinili su svoje; ona je – o, Gospode! – ona je osećala užasnu glad. Ona, što je do pre pola sata verovala da će skapati od tuge kao kučka za izgubljenim gospodarom, ona što je živela hraneći se samo patnjom; naterana njegovim lukavstvom i nežno hitrim prstima koji su je služili sa prefinjenošću poznavaoca – ona je jela! Sekla je meso, grabila viljuškom i nožem mladi grašak, krompir, sitno seckanu šargarepu; proždirala palačinke, uživajući u zalogajima što su klizili prema želucu i protiv volje joj činili zadovoljstvo; prisiljavali je da prestane misliti na bol, da se uspava i opusti, da gotovo zaboravi gde se nalazi i zbog čega je, uopšte, došla u Zamak… Eto, to je život: gladni – uzimaćemo hranu, žlezde će lučiti neke svoje nepoznate sokove, varićemo poslednju večeru i dok budemo ležali mrtvi. Kako je sve to ponižavajuće, mislila je, ne prestajući da guta zalogaje. Pomisli još: kakva je čovek životinja, a reče:
– Ovde se zaista sjajno jede! – a onda se zgrči od bola: „Osam godina, Bože, osam godina! izaći će odavde kad mu budu pedeset i dve; šta da započnemo sa pedeset i dve?”
Zgrabila ga je za ruku i zarila mu nokte u dlan ispod raširene salvete kojom je čistio mrve sa stola. U tom trenutku, ka njima krenu šef sale. Zažmurila je od užasa što je otkrivena dok joj se približavalo njegovo strogo, nepomično i dostojanstveno lice sveštenika. Ko zna na kakav će ga težak posao vratiti zbog nje? Uvek je kvarila sve što bi takla u njegovom životu. Nadzornik je bio već nad stolom i sada ih je gledao očima za koje nema tajni.
– Jeste li zadovoljni večerom? – upita.
– Oh, da, da… – promucala je. – Veoma.
– Imate li primedbi?
– Ne – reče. – Zaista, nemam.
Stavila je novčanicu ispod računa koji je ležao u poluotvorenoj salveti na tanjiru.
– Pa, dođite nam opet… – reče nadzornik.
Gledala je u svog kelnera:
– Svakako – reče – svakako ću ponovo doći!
Pustili su je da se digne od stola i da gotovo dotetura do vrata, osećajući im poglede na temenu, na leđima, na bokovima i listovima nogu, a onda, kada joj je ruka već bila na kvaki, nadzornik je zovnu:
– Hej – viknuo je – zaboravili ste ovo…
– Šta?
– Upaljač.
– Hvala – reče i izađe u noć.

ČOVEK KOJI JE DOBIO ULICU



Kada je poznati pesnik N. N. odlučio da zbog narušenog zdravlja napusti na izvesno vreme Beograd, izabrao je za svoje privremeno boravište živopisan gradić u dubokoj unutrašnjosti, u kome je davno, pre poslednjeg rata, proveo nekoliko srećnih dečačkih raspusta.
Prvih dana niko od meštana, sem kelnera koji ga je usrdno služio u bašti mesnog hotela Evropa, nije smeo ni da mu priđe. Sedeo je potpuno sam, okružen neprobojnim oreolom svoga mita. Po varoši se pričalo da pije samo hladnu lozovaču. Orlovskog držanja, visok i još uvek uspravan, mada je uveliko prevalio šezdesetu, šetao je senovitim drvoredom pokraj smaragdno zelene reke dostojanstvenim i odmerenim korakom, poput sopstvenog spomenika koji samo čeka na njegovu smrt pa da bude izliven u prirodnoj veličini.
U deset pre podne sačekivao je sveže novine iz glavnog grada i, pošto bi ih lagano prelistao, bio zadovoljan što više ni u čemu ne učestvuje. Gadile su mu se polemike, zla krv što bi se uzmutila u vreme dodeljivanja važnih nagrada, zadimljeni Klub književnika u koji se ulazi kroz zlobne poglede što seku kao žileti… Patio je od nesanice. Budio se obliven hladnim znojem kada bi se njegov stan zatresao u bunilu od tramvaja… Po ko zna koji put preispitivao je svoju odluku da se ovde nastani, i uveravao se da je u pravu. Zar nisu svi ruski klasici živeli po selendrama i varošicama? Zar Pol Gogen nije izabrao Tahiti, Rembo daleku Abisiniju, Hemingvej ribarsko selo na Kubi, Lorens Darel – Krf, a Robert Grejvs – Majorku? Uz to, sa njegovom, inače prilično visokom penzijom, jedva je sastavljao kraj s krajem u Beogradu, a ovde je stanovao kao gospodin čovek u hotelu i još mu je ostaje lo više od polovine novca! Sem toga, preplanuo je, i već prvih dc na povratio čvrst i zdrav san.
Meštani su ga gledali sa strahopoštovanjem. Mnogi od njih učili su još u osnovnoj školi njegove rime napamet. Smatralo s velikom čašću što je pesnik, od svih mogućih mesta u zemlji, odabrao baš njihovu varošicu da se u njoj nastani, potvrdivši jo jedanput ono što su oni sami godinama tvrdili (a niko ih nije uzi mao ozbiljno), da nigde nema tako zdravog vazduha i vode, ni ta ko zgodnog položaja na visoravni okruženoj brdima, i tako blag klime. Kao svi palančani, i oni su bili smrtno zaljubljeni u sve gradić. Smatrali su da je nepravedno zaobiđen od javnosti, s obzirom na svoju dugu tradiciju, prirodne lepote i važnu ulogu ko ju je nekada igrao u istoriji.
Među prvima u gradiću, Pesniku su prišla, drhteći, dva lokalna novinara iz Opštinskog lista. Zamoliše ga za intervju. Nije im ga rado dao, ali kad već pristade, hvalio je učtivo njihovo me sto i klimu, izjavivši da više ne može da podnese nesnosnu gužvi glavnog grada i da ni oni sami ne znaju kakva je blagodet živeti ovde! Izjavio je još da „provincija nije geografski, nego duhovni pojam!“ i da ga mnogo više veseli i odmara pogled na široko Varoško polje, nega na sva Jelisejska polja zajedno!
– Pravo ima čovek! – govorili su oduševljeni čitaoci. – Ne bih ja dao ovo naše ni za stotinu metropola!
Umirući od straha kako će to primiti, stalni gosti hotel; Evropa, poslaše mu litar lozovače za sto. Zahvalio se po kelneru
Naredne nedelje, u staroj većnici, pretvorenoj u restoran predsednik opštine priredio je večeru u njegovu čast. Tom prilikom, Pesniku je i zvanično ponuđeno da grad adaptira za njega jednu staru kuću u najlepšem delu varoši. Nije u redu, govorili si domaćini, da tako izuzetno veliki čovek stanuje kao samac u ho telu! Odbio je i podigao čašu u njihovo zdravlje.
– Šta će mi kuća – kazao je – kad ću jednoga dana imati či tavu ulicu!
Zatim je razbio čašu. Zvanice, koje su se plašile da je slavni čovjek, možda, knjiški moljac, odahnuše i bi im drago što su se uverili da je kao i ostali. Predsednik naredi da se zatvori restoran i pozva ciganski orkestar u separe da svira samo za njih. Tako se ispostavi da je mesna bibliotekarka rođena kafanska pevačica (pevala je gostu na uvo Šano dušo. Šano mori…), dok je upravnik škole pratio na violini. Mesne lepotice su se nadmetale koja će se više dopasti Pesniku i, ko zna, možda tako ući i u neki njegov sonet. Godinama pre toga, susretali su mu lice samo na fotografijama i u televizijskim emisijama. Sada je bio tu – gotovo njihov sugrađanin, komšija, njihova svojina! Mnogi već te prve večeri pređoše sa njim na ti!
No, već posle dva dana počeše da kolaju čaršijske priče da sa njihovim uvaženim gostom nije baš sve u najboljem redu! U berbernici se pripovedalo da je sigurno nešto zgrešio u Beogradu, pa odlučio da se na neko vreme skloni na mirnije mesto dok protutnji oluja. Nekoliko uglednih funkcionera, sa dobrim beogradskim vezama, raspitivalo se kod uticajnih prijatelja o čemu se radi i može li se, možda, nezgodno protumačiti iznenadni boravak jedne tako istaknute javne ličnosti u njihovoj skromnoj sredini, poznatoj oduvek po tome što u njoj nikada nije bilo nikakvih slu
ajeva, jer su uvek ostajali budni? Umiriše ih, rekavši da je Pesnik po svoj prilici izabrao njihovo mesto samo zbog uspomena iz detinjstva.
Kada i ta senka bi otklonjena, počeše da ga pozivaju i po kućama. Najčešće je odlazio kod ginekologa – neosporno, najmoćnijeg čoveka u gradu (poznavao je sve skrivene porodične tajne), a i sam pomalo žvrljao pesme za fioku. Pili su u njegovoj pompeznoj vili koju je narod zvao Abortana, jer je bila podignuta uglavnom od pobačaja. Odlazio je i kod advokata, veterinara, pa čak i kod popa i komandira milicije. Često bi ostajao i na spavanju kod svojih dokonih domaćina, koji mu nisu dozvoljavali da se vraća u hotel. Pričao je o sebi, o Beogradu i pariskim danima, žaleći se na pakleni ritam života, smog, nepravedne kritičare, Akademiju nauka i rđavu, zaleđenu hranu… Ugađali su mu kuvanom jagnjetinom koju je voleo više od svega, donosili mu sveže, tek upecane pastrmke, naručivali za njega mlade sireve i kiselo mleko, u kome je zabodena kašika stajala uspravno, toliko je bilo gusto! Više nije bio sam. Za tri meseca ugojio se jedanaest lila. Za uzvrat, da se nekako oduži domaćinima. Napisao je za Književne novine sonet o Zelenoj reci, a za Politiku napis o varoškoj Tvrđavi, koju bi svakako trebalo obnoviti.
Ali svakog čuda za tri dana! Uskoro, nakon početnog oduševljenja, ginekolog poče da sklanja u ormar skuplja pića, viskije i konjake koje su mu donosili pacijenti, a umesto toga, na stolu se sve češće nalazila obična rakija-brlja. Pesnik kao da nije ni primećivao fine promene u ophođenju i gostoljubivosti što se hladila, smatrajući da je i sam postao građanin male varoši, zasluživši tako prisniji odnos. Jednoga dana, preseliše ga zbog neke važne delegacije iz najbolje hotelske sobe sa balkonom u jednokrevetnu sobicu sa pogledom na stenu iza hotelskog zdanja. Kad delegacija završi posetu, više ga nisu vraćali u raniju sobu, čiji su prozori gledali na brda i reku. Rasejan, kao što ga je Bog dao, nije ni primećivao da mu sobarice više ne raspremaju postelju. Ručnike su mu sada menjali svakih petnaest dana, ostao je bez televizora i telefona, a o svežem cveću, koje je zaticao svakog dana u vazi, nije bilo ni govora! Neprovetrena soba poprimi zadah osamljenog vuka koji se povukao u poslednji brlog, što je vonjao po jeftinom duvanu, rakiji, ostacima hrane, starim novinama i skorenoj sapunici na umivaoniku. Nije mogao da odbije dve-tri književne večeri po obližnjim selima, gde su ga u čudu gledali, i poetski čas u mesnoj osmogodišnjoj školi. Još uvek su ga pokazivali slučajnim namernicima kao lokalnu znamenitost, ističući da je on, čovek koji je video toliko sveta i upoznao tako mnogo značajnih ljudi što su menjali istoriju, ipak shvatio da je njihovo mesto kudikamo najbolje, što su oni, uostalom, oduvek tvrdili. Stajao je i ponavljao komplimente kao pokvarena gramofonska ploča, a onda su ga opet zaboravljali.
Kada bi šetao ulicama, deca su već izvikivala njegovo ime (to se u toj varošici smatra izuzetnom šalom i zove se prozivanje), pa se sakrivala u kapije i bašte. Uzalud se okretao i pretio pesnicama praznoj ulici, uzalud je rikao od besa kao stari bik koji se brani od nevidljivih obada – prozivanje se nastavljalo do ludila! Sve češće su ga napijali i zbijali s njim šale. Pijan, urlao je svoje čuvene stihove kafanskoj publici koja se previjala od smeha. Jedne večeri, lajao je čak za opkladu na mesečinu, što izazva pravo oduševljenje meštana. Otrovni provincijski duh, protiv koga se čitavog života borio poezijom, razjedao je lagano svojom kiselinom njegov plemeniti zanos. Uhvaćen u nevidljivu paučinu, jedno vreme se bezuspešno batrgao, a onda se prepusti sudbini i paukovu mrežu pretvori u udobnu ljuljašku za popodnevni dremež. I tako su se tromo vukli pospani dani… Sve ređe su ga pozivali na večere, a i kad bi ga pozvali, stolovi nisu bili onako obilato servirani kao u početku – nasuli bi mu tanjir čorbe u kuhinji, dodavali flašu rakije i čašu za vodu, pa čekali da se napije i proklinjući otetura u noć. Varošica je, najzad, likovala nad slavnim čovekom iz velikog grada. Svako je mogao da upre prstom u njega, dok je posrtao prema hotelu, i da kaže svojoj porodici: „Eto vam, to su navodno ti veliki ljudi! Pogledajte samo kako bauljaju po bifeu, kako spavaju na stolu, kako prave od sebe budale! Slava nije nikada ni postojala, niti postoji! Postojimo samo mi, oprezni i trezveni građani, koji se nikada nisu ni peli tako visoko, da bi tako nisko mogli pasti. Je li to taj čovek koji je čitavog života davao intervjue, predsedavao sednicama, pozirao foto-reporterima, ulazio u čitanke i bio pozivan na prijeme? Pošaljite nam ih još tuce – videćete šta će od njih da ispadne na kraju! A mi? Mi i pored svega izdržavamo! Mi se ne damo varati! Prosečnost je večna! Jer, ako je on, koji je mogao da bira, došao da skonča baš Ovamo, kod nas, to znači da nigde drugde i ne vredi da se živi nego ovde, gde oduvek i živimo!”
– Bogu hvala što ne nastavih da pišem pesme posle gimnazije! – reče veterinar svom društvu. – Evo kako bih završio.
Rastavljali su Pesnikovu dušu na delove, baš kao što deca rasturaju lutku, da se uvere kako u njoj, u stvari, ničeg nema.
I tako, dok je naglo oronuli Pesnik propadao iz dana u dan, na zadovoljstvo čitave varoši, još jedanput se pokaza kako kod nas ne vole ljude koji se izdvajaju značajem i veličinom. Ako se neko od bližnjih, na nesreću, uzdigne visoko iznad ostalih, svi će, ko svesno, ko nesvesno, pokušavati iz petnih žila da ga svuku dole i učine sebi ravnim. Ako ga ne proglase častoljupcem, proglasiće ga čovekom koji iznad svega voli novac; ako niko ne poveruje da je peder, pričaće se naokolo da radi za neku stranu službu, ili da je, jednostavno – plagijator: da zavodi maloletne devojčice, da je denuncijant, amoralna nakaza, uobraženko… Dok je gostila Pesnika, varošica je uporno i strpljivo tragala da mu pronađe slabo mesto, a on je za to vreme lakoverno primao njeno gostoprimstvo. Najzad, pronašli su ono što su tražili: bio je, dakle – pijanac! Pustili su ga da potone na njihove oči u dosadu i piće, pomažući mu svesrdno u tome, da bi se svojom trezvenošću izdigli iznad njega i tako dokazali sebi da su bolji.
Ali kada čoveku jedanput krene nizbrdo, nema boljeg naroda na svetu od našeg! Pošto su mu razbili mit u komade i razbucali tapije na veličinu, samleli odlikovanja, nagrade i ostala priznanja, više im nije bilo potrebno da ga dalje blate. Najzad su bili iznad njega, pa zavist smeni sažaljenje. Lečili su ga besplatno u gradskoj bolnici, ponovo pozivali na svečanosti i nedeljne ručkove, a u skromnoj hotelskoj sobi pojavi se opet stidljivo stručak poljskog cveća u čaši. Tapšali su ga pokroviteljski po ramenu i bili zabrinuti za njegovo zdravlje, koje ozbiljno poljulja manija gonjenja. Najzad, onoga dana kada dođoše da mu čestitaju šezdeset i sedmi rođendan, Pesnikovo srce ne izdrža toliku pažnju i on se sruši pokošen moždanim udarom. Preneli su ga helikopterom u jednu uglednu beogradsku kliniku, gde je sledećeg dana umro.
Ispunilo se njegovo proročanstvo: aleja kojom je šetao, danas nosi njegovo ime. On, najzad, ima čitavu ulicu, istina bez kuća. Pomišlja se i na to da se u hotelu otvori njegova memorijalna radna soba (i to ona prva, sa balkonom), u kojoj bi ekskurzije mogle da vide pesnikovu ugašenu lulu izjedenog kamiša, naočare i poslednje rukopise pisane na jelovnicima. Sada, kad ga više nema, ponovo je mit, pa ginekolog ne propušta priliku da svakom detaljno ispriča koliko je sa pokojnikom bio prisan.
Varošicu u brdima obuzima opet uzbuđenje. Čuli su, naime da se jedan veliki prestonički slikar sprema da nastani u njihovom mestu. Već je formiran Odbor za doček.

"Od svega što sam izgubio u životu, najteži mi je gubitak jedne senovite ulice i džinovske vrbe koja se ogledala u Miljacki kod Pozorišne kafane; hrapava, izbrazdana kora drveta u koju sam kao mladić, dolazeći leti, urezao ime svoje prve ljubavi - šest slova iscurelih sa vrha peroreza, što su godinama, zajedno sa stablom, rasla i rasla, sve dok se nisu rasplinula i u mrkosivoj boji poprimila oblike zauvek iščezlog sna."

INKOGNITO



Žan Žik i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako nije bio u domovini. Roditelji, u jednom zabitom južnom selu, behu mu već odavno pomrli, a zavičaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod stopalima, zujanje muva, dosada i prašnjavi oblak usred koga tutnji stado ovaca – to je bilo sve čega se mutno sećao. U Beogradu, gde je započeo da studira kostimografiju (izbačen sa Akademije posle prve godine), ionako nije imao nikoga. Gde mu je, u stvari, bila kuća? Kome je pripadao? Izgubio je čak i svoje prezime, pošto su Francuzi teško izgovarali Janjić. Janjich! Od Janjich, postao je tako Žan Žik. Bien! Setio bi se svoga porekla s vremena na vreme, kada bi u Espresu ili Pari ma
u čitao članke o sebi. „Genijalni Balkanac oblači Francuskinje!“ Ili: „Kako je mali krojač postao modni car!“
Sve je počelo tako što 1959. Žan Žik opet nije imao gde da stanuje. Kad čovek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je, onda je mnogo bolje da ga nema u Parizu.
Otputovao je bez prtljaga. Njegov kofer sa svim što je posedovao na svetu ostao je zaplenjen kod stanodavaca u Generala Ždanova 52. Istina, košulje su se već sigurno ubuđale, a knjige – bile su, uglavnom, pozajmljene; kome je do knjiga? Ali, opet! Bilo je tamo nekoliko dragih fotografija koje više nikada neće moći da budu snimljene. Njegova slika sa šestim tri razredom, gde svi dečaci gledaju prema fotografu u školskom dvorištu – samo on pilji u nebo, praveći se originalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma. Nije važno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplaćene stanarine.
Uopšte, pre odlaska u Pariz Žan Žik je bio mnogima dužan. Ali više nego bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao ono što jeste: čovek čijeg se imena već pribojavaju Karden i Kurež. U tom gradu njemu su se dogodile najvažnije stvari, upravo one zbog kojih naoko povučen, tih mladić, i odluči da se sveti i postigne nešto u životu. U Beogradu je, naime, nacrtao svoje prve kostime za San letnje no
i, koji su mu u Narodnom pozorištu glatko odbijeni kao potpuno neupotrebljivi. U tom gradu je godinama sa zavišću gledao mladiće i devojke kako šetaju nedeljom pre podne po Terazijama, čeznući da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je dvesta smelih nacrta za neku imaginarnu prolećnu kolekciju, kojoj su se od srca smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoje usluge. Ti isti ljudi, deset godina kasnije, plaćali su skupo Francuzima da ih smeju kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajući samo po koji nevažan detalj. U Beogradu mu je Vana kazala jedanput zauvek, neopozivo ne, i udala se preko noći za prvog koji joj je ponudio brak.
Jednom rečju, Beograd mu je dao sve što može da posluži kao pogonsko gorivo za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet. Taj grad mu je otvoreno stavio do znanja da nikome nije potreban; poklonio mu je energiju očajnika koji više nema šta da izgubi. Umetnike ne uništava beda; pre bi se moglo reći da je za njih smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao da mu je u Beogradu išlo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa Terazija? Sigurno su već odavno ugojeni i pomireni sa prosečnošću. A Žan Žik, još vitak – sama kost i koža impregnirana dimom večitog goluaza u zubima – vlasnik je trećeg modnog studija po veličini u Parizu. Stvorio ga je sam, bez ičije pomoći, radeći noćima i godinama, najpre kao mali, nepoznati krojač u Diorovoj radionici, a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Žan Žik odlučuje šta će sutra nositi Pariz, a prekosutra i čitav svet! Stvarno si zaslužio svoj odmor, Žan Žik!
Dok je Boeing 707 Air Francea kružio nad Beogradom, čekajući dozvolu za sletanje, Žan Žik je kroz prozor gledao riđa proletnja prostranstva; razlivenu Savu i Dunav, vrhove drveća što su virili iz vode iznad potopljenih ada… Kako uzbudljiv predeo! U jednom trenutku srce mu snažnije zakuca, kad ugleda iskošenu Kalemegdansku tvrđavu. Evo Beograda! Tu, iznad ušća, pobijen je prvi slovenski kolac i prikupljeno razbacano kamenje rimskog utvrđenja. Singidunum. Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkada ne sanjam na maternjem jeziku?
– Na šta to ličiš? – pita carinik Žan Žika, upoređujući ga sa znatno mlađom fotografijom u pasošu.
– Kako to mislite? – bile su posle toliko godina njegove prve reći na srpskom.
Odeven je u svoje legendarne, poslovično izbledele pantalone od rebrastog somota i američku vojnu vetrovku iz Vijetnama čiji je levi rukav izbušen mecima. Dobio je na poklon od kolege, američkog kreatora, Džona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito na ramena. Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo nosi. Tako je uspeo da liči na ostarelog hipika – neku vrstu modnog proroka. Godinama je brižljivo negovao smišljenu pohabanost iz dekorativnih razloga. Zar se ovde, u Beogradu, ljudi još cene po glupim „teget“ odelima i kravatama? Bože, na to je potpuno zaboravio!
– Dođi ovamo! – naredi mu carinik, gromada od čoveka – Dođi da te malo pretresem… Takvi kao ti sigurno nose drogu!
Šta mi je sve ovo trebalo, misli Žan Žik, dok ga carinik odvodi u neku sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepuštam nostalgiji! Uleteh u klopku! Ko li je samo napisao onu priču Domovino, ti si kao zdravlje! Baš bih voleo da mu kažem reč-dve!
– Svuci vindjaku! – naređuje carinik.
Svukao je vetrovku i tada ga krupni čovek iznenada steže čeličnim mišicama na svoja široka prsa. Osetio je na licu oštrinu njegove brade.
– I tako, ne poznaješ više Žiku? – viknu. – Pofrancuzio se, je li? A kad si mi krao slaninu iz paketa u domu 14. decembar, to ništa, a? A što te Žika lečio od upale pluća, to si zaboravio? I sad se ne sećaš starog Žila!
Pili su viski u carinskoj sobi.
– Pa, vidim, brate, da ti tamo nije išlo bogzna kako… – razgledao ga je stari drugar sa zaštitničkom nežnošću. – Imaš pravo što se vraćaš! Naći će tebi Žika neki poslić…
Dobro. Nije ni očekivao da će već carinici na aerodromu znati za njegovu francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu čuli da je odevao prvu damu Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruška sekla vene kada ju je napustio?
– Dobro, reci ti Žiki čime se tamo, u stvari, baviš? – pita ga stari drug i sipa novu turu pića.
– Nas dvojica – kaže Žan Žik – bavimo se istim poslom. Razlika je samo u tome što ti ljude svlačiš, a ja ih oblačim… Imaš li, možda, kćerku?
– Studentkinja! – kaže ponosno Žika i vadi fotografiju iz novčanika. – Osamnaesta joj…
Žan Žik otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lake haljine od čiste ljubičaste svile, koju je poneo ni sam ne znajući za koga. Ta stvar apsolutno nema cene!
– Odnesi joj ovo… – poklanja haljinu cariniku, kome svila poteče u slapu niz krupne šake. – Ona će ti reći čim se bavim!
Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najveće poraze. Puni džepovi šušketavih novčanica štitili su ga od surovosti sveta. Na kraju, imao je i francuski pasoš, koji nije pokazao. Dvojno državljanstvo, za svaki slučaj. Bio je oprezan.
Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica kroz koju se vozio ostala je ista, nepromenjena. Isti odnos neba i poorane, podatno rastresite, masne crnice koja se puši očekujući da je prekrije noć. Njegova zemlja. Zemlja. Zemlja. Zemlja gde te čak i carinici ljube i plaćaju ti piće.
Odlučio je da odsedne u Mažestiku. Zapamtio je taj hotel kao svetilište luksuza, u koje nije smeo ni da zakorači u svoje vreme. Pa i večeras, sa četrdeset i dve godine i svom slavom na plećima, osećao je nešto slično tremi dok je ulazio preko iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir gaje samo letimično pogledao i nastavio da ispunjava ukrštene reči. Promrmlja da nema ni apartmana ni soba. Nije imao sreće! Ali soba nije bilo ni u Moskvi, niti u Metropolu. Čak je i predsednički apartman u hotelu Jugoslavija bio zauzet! Objasnili su mu da se u gradu upravo održava veliki Sajam automobila i da su svi hoteli rezervisani unapred već mesecima. Žao im je! Nigde ni jednog jedinog slobodnog ležaja!
Oseti potrebu da se smeje kao lud, baš kao na kraju filma Blago Sijera Madre, kad vetar razgoni na sve strane krvavo stečeni zlatni prah iz pocepanih vreća, ali, umesto smeha, obuze ga nelagodnost – u stvari, pritajena panika učini da mu kolena postanu meka i klecava. Ništa mu, dakle, nije vredelo što se u Beograd vratio kao pobednik sa harmonikom kreditnih kartica koje su mu otvarale sva vrata – posle osamnaest godina (savršenog li apsurda!) bio je ponovo na početku – na ulici! Potpuno neverovatno! Računao je sa svim mogućim lukavstvima, pretvaranjem, zlobom svojih bivših kolega što ga vide uspelog; računao je sa zavišću, tako prirodnom kad se čovek vrati sa teško stečenim evropskim imenom, ali Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidljiviji način da nas povredi. Ko je mogao i da sanja da neće imati gde da prespava svoju prvu noć? To nije mogao da smisli ni u strašnim noćnim morama dok se u bunilu prevrtao bez sna, doživljavajući po ko zna koji put onu strašnu januarsku noć 1956, kada je prijatelj kod koga je jedno vreme stanovao zaboravio da mu ostavi ključ od kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenića pijacu, zavideći smrtno svima što su, umotani u toplu ćebad, spavali, ne znajući za njegovu muku.
Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz početka.
Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme tražiti prenoćište kod onih malobrojnih, preostalih prijatelja! Potpisao bi tako neopoziv dokument o svom neuspehu. To bi se brzo pročulo po varoši i osamnaest godina bi bilo uzalud protraćeno. To, nikako, ne!
Spustio se do železničke stanice. Na ulazu u staničnu zgradu presrete ga nekoliko žena. Videći ga neodlučnog, kako stoji sa koferom u ruci, nudile su mu grakćući prenoćište. Jedan trenutak se odlučivao da li da prihvati ili ne, ali pogled na ta podbula lica profesionalnih podvodačica, njihove bradavice iz kojih su rasle dlake, dvosmisleni način na koji su baratale rečima, pitajući ga želi li pun ili prazan krevet, kao da ga je opet vraćao u vlast svih onih, već odavno u pamćenju potisnutih ženturača-ucenjivačica, njegovih bivših stanodavki i gazdarica. Isti oni pokreti, ista neskrivena drskost podzemlja; iste kućne haljine neodređene boje, izbledelog dezena, umašćene i prožete večitim kuhinjskim vonjem neopranog posuđa u umivaoniku… Sve to hvatalo ga je ljigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu sporednih sokaka, niz stepeništa za poslugu oronulih gospodskih zdanja – sada mržnjom izdeljenim zajedničkim stanovima – tamo, u loše osvetljene jazbine i brloge iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo zadah bede i kvarnih zuba i shvati da je nasmrt umoran od bežanja; sa četrdeset i dve godine ne bi više imao snage da sve to još jedanput prođe i izdrži. Bio bi lako pobeđen i zadavljen. Blagostanje u kome je živeo poslednjih godina razmekšalo ga je i učinilo neotpornim na siromaštvo.
Odgurnuo je žene i kroz metež njihovih mlitavih tela, praćen psovkama i bestidnim cerekanjem, odjurio do stanične garderobe da ostavi kofer. Garderoberi su ga sumnjičavo gledali, kako da im ostavlja tempiranu paklenu mašinu. Pred njim se pružala besana noć. I on joj se prepusti.
Baš kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilja sem da utuca vreme, Žan Žika noge same odvedoše do slikarske Kasine. Srce mu je lupalo kao ludo kad u mračnoj ulici ugleda njeno bledonarandžasto svetlo; nekada je svake noći svraćao da se tu nađe sa društvom. U to vreme imao je kod šefa sale neograničen kredit.
Ništa se nije promenilo. Prože ga teški miris zaprške koji je navirao iz kuhinje u talasima kad god bi neko od kelnera gurnuo nogom vrata. Sve je bilo na svom mestu, čak i šef sale u pohabanom crnom odelu – zapisivao je kao nekad narudžbe na pultu pokraj zvoncave kase. Bio je, najzad, među svojima!
– Hej! – obradova mu se Žan Žik i krenu u susret. – Sve si mlađi i mlađi!
Pružio je šefu teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez ikakvog izraza, kao da ga vidi prvi put u životu. Žan Žikova ispružena ruka ostade, pred svima, u vazduhu…
– Zar me se ne sećaš? – upita malo zbunjen. – To sam… ja…
– Poznajem te – reče šef. – To si ti. Znam. Žan Žik. Čitali smo o tebi…
– Je l’ se ti nešto ljutiš? – upita Žan Žik, spustivši neprihvaćenu ruku.
Kasina se utiša. Ovde se ne dešava svaki dan bogzna šta zanimljivo i jedan ovakav susret nije mogao da prođe nezapaženo. Žan Žik je odmotavao unatrag uspomene u glavi.
– Ah, da! – seti se. – Ostao sam ti sigurno nešto dužan?
– Tačno! – potvrdi šef i dalje bez izraza. – Ostao si nešto dužan.
– Slušaj, nisam znao da ću se ovoliko zadržati? Osamnaest godina… Ej, nije šala! Pogledaj, obojica smo osedeli!
Šef ga je i dalje gledao bez reči, kao kroz mrenu.
– Koliko sam dužan? – upita Žan Žik.
– Četrdeset hiljada… – odgovori. – Imam zapisano.
Žan Žik izvuče smotak zgužvanih novčanica. Izvukao ih je drhtavim prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatila šaka u džepu padobranske bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije se snalazio sa dinarima, tek promenjenim na aerodromu, i to mu, odjedanput, bi čudno. Odbrojao je četiri novčanice od po deset hiljada i pružio ih šefu, koji ne pomeri ruku da ih primi.
– Uzmi… – reče.
– To više nisu iste pare!
– Koliko sad košta četrdeset hiljada? – upita Žan Žik.
– Otprilike osamdeset!
Pružio mu je sav novac koji je držao u ruci, oko sto pedeset hiljada.
– Je li sad dovoljno?
Jedna desetohiljadarka odleprša na patos i šef $e sagnu da je dohvati. Dok se saginjao, Žan Žik primeti da je ostario; izgubio je nekadašnju gipkost i taj pokret ga je, očigledno, koštao napora.
– Sada je u redu… – reče ispravljajući se, crven u licu zbog krvi koja mu je udarila u glavu. – Sada je u redu! Hoćeš nešto da popiješ?
– Neću… – reče Žan Žik. – Oprosti, neću… Moram da idem. Izašao je pognute glave iz Kasine, gde više nikoga nije poznavao.
Nogu pred nogu, odšetao se polako do Kalemegdana. Koračajući tamnim stazama i gubeći se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna kako, iznenada izbi na bedeme tvrđave što su se strmo obrušavali u šipražje i noć. Iznenada, iza oblaka izroni pun mesec, pa dve reke mutno blesnuše poput sečiva ukrštenih sablji koje je neko zavitlao u tamu.
Taj beskrajni prostor okupan mesečinom, što se pružao s onu stranu ušća, obuhvati ga svojom šumnom širinom. Leti, sećao se, to je nepregledno more travuljine i ritova u izmaglici. Osluškivao je avetinjsko kreštanje barskih ptica, tražeći na francuskom potrebnu reč za ševar. Seti se i jedne noći na zavejanom Kalemegdanu, gde se očajnički opraštao i ljubio sa Vanom, oslonjen leđima na zid Rimskog bunara. Ta noć se prvih godina Žan Žikovog dobrovoljnog izgnanstva pojavljivala uokvirena ledenim kristalima nostalgije. Njegovi dlanovi na toplim devojčinim butinama, a okolo bela pustoš… Kada mu je bilo hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko zna koji put Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nežno suknju i zavlačio se duboko u nežno svilasti azil, grejući dlanove na njenim toplim bedrima, dok im se dah ledio, a negde duboko u lagumima klokotala podzemna kalemegdanska voda, ispirajući kosti ratnika. Gde li je sad ona? Istrulela uspomena, baš kao i njegov stari prazni kufer, izbačen na kišu u dvorište Generala Ždanova 52?
Dva puta su ga legitimisali te noći.
Sklupčan uz kapiju Tvrđave dočekao je promrzao jutro, uzeo taksi, pokupio kofer na stanici i odvezao se na aerodrom.
Dok je boeing pravio viraž nad Beogradom, tražio je iznad ušća reka, negde u vremenu, dve sićušne tačke koje su se, nekada davno, zauvek opraštale, a koje je sada gledao iz vizure Boga, oblaka, ptice, kao nečiji potpuno tuđi život. Spavao je zavezan za sedište prve klase i ne primetivši da su ga stjuardese Air Francea pažljivo pokrile pledom.

MADAM BOVARI SA TAŠA



Kada je imala dvadeset, žene od četrdeset su joj izgledale kao starice. Mislila je da nikada neće doživeti te strašne godine, da će umreti mlada kao Fani pod plinskom svetlošću. Kako su se zvali svi oni filmovi? Orkanski visovi, Pesma mrtvih ljubavnika, Rebeka… A evo je, živa i relativno zdrava, kaže kelneru bifea Šansa na Tašmajdanu:
– Molim vas jednu votku sa švepsom i malo limuna!
– Mogu li još jedan krug, maaaaaaama?
– Možeš, srce, ako pre toga pojedeš breskvu!
– Ne volim breskve…
– Zašto?
– Tako su mi nekako antilopske!
Jedna sigurna žena pred Šansom u pet po podne pita samu sebe: „Otkud ja u ovoj četrdesetogodišnjoj koži?“ – a oko nje zuje devojčice na rolšuama i trešti muzika iz italijanskog luna parka. Luj Armstrong: The foggy day in London town. I on – već mrtav. Stari Lujika.
„Oh, bože, nacvrcaću se,“ misli sigurna žena i kaže:
– Molim vas još jednu votku i novi limun – šveps ne treba da donosite! Hvala.
„I uopšte, kakvo je ovo vreme? Više se ne snalazim, uopšte se ne snalazim: gle, juni, a oblaci kao u novembru, sve se ispreturalo i ispremeštalo, više nema godišnjih doba: otkud breskve u junu, kad smo čekali avgust da ih beremo? Trešnje u aprilu, nekako vodenaste i bez onog trešnjastog ukusa, a juče smo za ručak imali lubenicu… Lubenicu u junu?“
– U redu, možeš, samo pazi da ne padneš! – kaže svojoj kćerci, a misli: „Oh, šašava devojčice, ludačo jedna, gle, baš si se nacvrcala, postaćeš solo-drinker, bogami ćeš postati! Već mi ličiš na olinjalu mačku, veteranku, koja je prošla sve i svašta, pa se najzad vratila u svoje dvorište, nasmrt umorna se vratila pred staru Šansu, gde više nema onog mladog sveta iz pedeset šeste. Sve neki klinci, uostalom vrlo lepi klinci. Vrlo.“
Jedan je primetio i značajno pogledao. Osmehnula mu se.
Kazao je svom drugaru:
– Može da me ima, ako doplati razliku u godinama“
Pre nedelju dana čula je kako jedna mala veštica kaže drugoj tamo na Slaviji, gledajući sa zavišću njenu skupu tašnu od zmijske kože: „Šta joj vredi torba kad je već ugradila klima-uređaje?“
„Nije moguće da sam već klimakterična,“ misli, „jesam li zaista već ugradila klima-uređaje?“
– Još jednu votku, molim vas – kaže kelneru – ili, ne, bolje donesite odmah dve, da ne pešačite…
Sada osluškuje zujanje rolšula po asfaltu.
„Baš vam je lepo, devojčice na koturaljkama! Lepo vam je dok tako kružite ne dodirujući grešnu zemlju, vi kotrljajuće kćeri asfalta što veslate rukama kroz vazduh.”
„Za seljake asfalt je svugde isti. Ali vi osećate vrlo fine razlike pod točkovima. Znate gde se završava stari, izanđali, onaj što je već napukao, a gde započinje novi komad, devičanski nevin i taman, posut malim belim tačkicama zalivenog šljunka, onaj preko kojega rolšue samo predu… Najlepše je voziti rolšue kroz plitke lokve vode po kojoj se razlila nafta. Na suncu, u takvim lokvama se ponekad pojavljuje benzinska duga.”
I evo, sigurna gospođa od četrdeset godina ispred bifea Šansa, u pet i petnaest po podne, navlači u mislima nove rolšue na noge, veže kaiševe, pa se spušta niz breg, pravi piruete, zviždi kroz sredovečne šetače: oh, kako je lepo sigurnoj gospođi na rolšuama!
– Još jednu – kaže – može bez limuna! Kome je do limuna?
„Baš vam je lepo, devojčice,” misli, „automobili su za vas stado na parkingu; oni pokušavaju da vas zgaze, ali vi ste male gradske srne, zujite kroz opasnosti i žvaćete svoju žvaku po rahitičnim parkićima, pišete prstom po prašnjavim karoserijama OPERI ME IDIOTE! Baš ste slatke, male šašavice, baš vam zavidim!”
,.Za vašim točkićima ostaje kaligrafija tragova u prašini – izvodite krivine i zavitlavate se iznad istorije; šta je za vas istorija? Šta je za vas Tašmajdan, šta su za vas podzemne katakombe u kojima su umirali ranjenici, a Karađorđe kovao planove kako da osvoji Beogradsku tvrđavu, šta je za vas ovo mesto na kome je ne znam ni sama koje godine (možda 1830?) objavljen sultanov hatišerif o unutrašnjoj nezavisnosti Srbije? Zujite iznad grobova i zatrpanih kostiju ustanika, begova i derviša i žvaćete žvaku, a oni vas gledaju odozdo, ispod asfalta, mrtvi ratnici – baš vas briga!“
„Ali, vidite, drage devojčice,“ misli sigurna dama, „doći će dan kada ćete morati da siđete sa svojih gumenih točkića! Imaćete muža koji tri dana ne svlači pidžamu bez dugmadi…”
– Gospode!
– Molim? – pita kelner.
– Ništa, ništa… – kaže sigurna dama, pa plaća i odlazi prema autodromu da pronađe kćerku.
– Još samo jedan krug, mamice… – moli mazno devojčica. – Još samo jedan!
– Neverovatno! Koliko ta može da popije! – kaže kelner šankerici gledajući za sigurnom damom. Nema tog muškarca koga ne bi oborila pod sto!

Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.
Momo Kapor

Često poželim tvoj hod, ali ne bih ga pratio. U daljini kao da si ti, i vidim sebe kraj tebe. Možda sam lud, jer davno sam shvatio da ti za mene nisi tu. A ja još uvek okušavam čudo na mestu naših susreta.

MOLITVA SREDOVEČNOG AUTO-STOPERA



Gospođo, gospođo, molim vas, povezite me deo puta!
Gospođo, vidim da ste sami i da vam je dosadno…
Ja, istina, ne umem da vozim kola pa tako neću moći da vas odmenim u vožnji, ali ako me povedete sa sobom, biraću vam najlepšu muziku sa radija: Kišni septembar kad počne kiša, a preko planina Hej, kolika je Jahorina planina! – zatim, nešto zabavno dok se budemo zabavljali, i nešto tužno u sumrak, kad se upale svetla, recimo: Diabelli ili Albinoni, šta vam više odgovara?
Brisaću stakla vaših kola!
Kupovaću vam od seljaka šumske jagode koje ne treba prati jer ih je već oprala rosa.
Kupiću vam i malu kornjaču, ako naiđemo na male kornjače.
Obraćaću vam pažnju na predele kojima ćemo putovati; poznajem ih dobro, a znam napamet i mnoge lepe opise prirode iz knjiga.
Na primer, onaj:
„Brod je kao orahova ljuska u razbesneloj stihiji…“
Ili, još bolje:
„Evo već mesec dana kako štedro sunce zasipa polja vrelim plamenovima. Blistavi život buja pod tim vatrenim pljuskom; zemlja se zeleni unedogled. Kroz šumarke se čuje ćurlikanje i pućpurikanje ptica…“
Dodavaću vam naočare za sunce kada budemo putovali prema suncu!
Gospođo, zašto me ne povezete deo puta? Čekajte, šta još umem da radim?
Umem da slušam! Umem da vas gledam kao da sve razumem! Celoga života samo slušam druge i naučio sam da to dobro izvodim.
Druga stvar, umem da čuvam tajne. Ćutim kao zaliven. A ako me stave na muke, ipak neću ništa priznati; samo ću prkosno zabaciti glavu i pljunuti im u lice!
Jer, gospođo, ne treba ispustiti iz vida činjenicu da sam bio nezvanični prvak ulice u pljuvanju u dalj. Sa četiri metra garantovano gasim pikavac! Savršeno tačno pogađam na frizerskoj firmi desno oko gospodina „fen-kare” ili „fen-velne“. Na dame nikada nisam pljuvao!
Pazite sad: zar nije glupo da sami putujete u tako velikim kolima za pet osoba? Zašto me ne biste povezli deo puta?
Istina, ne umem da osvajam, to je tačno, ali umem da budem osvojen.
Znam da predem ako me neko miluje.
I da imitiram žabu kreketušu!
Gospođo, mogu da udaram loptu, gospođo, običnu gumenu loptu, znate, četrdeset puta, i to glavom, a da ne padne na zemlju! Da vam pokažem? Imate li slučajno loptu?
Imao sam najlepši rukopis u školi.
I pet iz crtanja.
Moji slobodni sastavi mogli su mirne duše da se štampaju u novinama, ali nisu.
Toliko sam obećavao, gospođo, toliko su svi očekivali od mene da mi se jednostavno nekako nije dalo. Nisam zapravo znao šta pre da započnem, i evo, vidite, gospođo, već mi se proredila kosa na temenu, a okolo sve sami klinci, gospođo, pogledajte samo, gospođo, ovako spreda i u prolazu, mogli biste pomisliti da mi je kosa bujna, ali to je više stvar rasporeda, gospođo! Ja svoju kosu lepo rasporedim, a okrećem se uvek niz vetar, s leve strane, znate, jer mi je tu gušća. Teše me portreti starih Rimljana; i oni su, znate, terali kosu prema čelu. Iskušao sam sve losione i ta čuda, pa opet ništa! Kosa mi naročito opada u jesen, valjda kad i lišće. Gospođo, zašto me ne povezete deo puta?
Vidite, draga gospođo, u mene su polagane izvesne nade. Moj otac, mali činovnik, i moja majka – domaćica, svi oni, gospođo, mislili su da će se preko mene nekako iščupati iz bede, ali, vidite, gospođo, moram da vam priznam: nekako mi se nije dalo da nešto ozbiljno započnem; najpre sam čitavu stvar odlagao da ponedeljka, onda do prvog u mesecu, a kada sam se sasvim srozao (oprostite na izrazu), odlučivao sam da počnem od prvog januara, itd, itd, i tako dalje, i tako bliže! Šta vredi što sam imao najlepši rukopis u školi i pet iz crtanja?
Inače, umem da budem i šarmantan ako treba, gospođo! Potkovan sam u mnogim stvarima…
Znam šta je igralo četrdeset i sedme u bioskopu Luxor!
I ko je pobedio sa bodom razlike u jesenjem prvenstvu četrdeset i devete.
Da ne pominjem sastav reprezentacije iz pedeset druge: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek… Zebec… Rezerva: Čolić!
I onog čuvenog udarca iz penala se sećam, gospođo, kada je Boba Mihajlović povisio rezultat u Firenci na tri – dva za nas, protiv Francuza, sa prethodnim rezultatom: jedan – nula i dva – dva. Hiljadu devetsto pedeseta!
Javljao sam se dva puta na kviz, gospođo, i plasirao se među prvih deset, gospođo, ali onda su počele mućke, gospođo, nameštaljke, a naročito u kvizu Slavni dani našeg fudbala i Francuski impresionisti. Odustao sam. Smučilo mi se to stalno podmetanje nogu.
Što se tiče muzike, gospođo, tu sam zaista fantastičan! Nekada su uspevali samo oni žurevi, gospođo, na koje sam ja donosio svoj gramofon i ploče. Bogami.
Bio sam glavni za sendviče. Druge je mrzelo da se muvaju po kuhinji i, tako, dok sam ja pravio neke svoje specijalitete (na primer, četiri vrste salate od paradajza), oni su se ‘vatali, gospođo, u mraku su se ’vatali! Jedanput sam tako ostavio svoju tadašnju devojku pored gramofona na nekom žuru pedeset i četvrte i otišao u kuhinju da napravim sendviče sa zimskom salamom i majonezom za sve, a kada sam se posle vratio u tu sobu, gospođo, ona je ležala na tepihu sa nekim dripcem i teško je disala, gospođo, evo, ovako je disala; bila je sva izgužvana i lepljiva, i gledala je nekako kao kroz mutno staklo. Draga moja gospođo, držao sam vam one sendviče i četiri vrste salate od paradajza i stajao, tako… kako da vam objasnim? Posle se udala za nekog trećeg. Šezdeset i druge je to bilo, gospođo!
Ali, ostavimo to! Dok me budete vozili, gospođo, možemo da se igramo gradova. Znate li da se igrate gradova? Kažete, na primer, neki grad, recimo, Beograd, a onda ja moram kazati neki drugi grad koji počinje sa D. Na primer. Dubrovnik, gospođo! Posle vi kažete Konjic ili Kranj. Ako ste kazali Konjic, ja ću na to reći Celje, a ako reknete Kranj, e, tu sam se prešao – ne znam nijedan grad koji počinje sa Nj, sem Njujorka, a to je strani grad, to ne važi.
Ili filmova, gospođo – mogli bismo da se igramo filmova? Kako je bila zelena moja dolina. Lep naslov! Pa onda, Draga moja Klementina. Isto
no od raja. Heroji su umorni. Na ostrvu s tobom…
Vi me morate povesti sa sobom, gospođo, jer ja sam oduvek znao da ćete naići jednoga dana ovuda; dići ću palac i vi ćete stati, hoću da kažem, tačno sam znao i kako ćete izgledati, to jest, kako treba da izgledate: ne preko četrdeset, a još uvek lepi i sveži; samostalni, poslovni, noga u mokasini na gasu, a ruka u rukavici od jelenske kože na volanu, nestrpljivi i pomalo zapovednički, sa sedim pramenovima koje ne bojite jer baš vas briga! – rast srednji, težina: pedeset i četiri! Znao sam da ćete me povesti deo puta i odmah me oceniti. Možda ću imati priliku da se pokažem dok budemo negde pili kafu, da vam ispričam kako su me celoga života šutirali, kako nisu imali strpljenja sa mnom…
Posle ću vam recitovati: nekada sam znao gomilu stihova… Kako ono beše?

Sećaš li se Barbara
Padala je kiša neprestana
Nad Brestom toga dana
A ti si išla nasmejana
Pokisla ozarena očarana…

A ako imate klavir, gospođo, mogao bih sa dva prsta da vam odsviram Mućo, mala Mućo ili Malu noćnu muziku.
Mogu da pogodim iz dva puta svaku kartu koju izaberete u špilu od pedeset i dve.
Umem da vozim bicikl, sa nogama na guvernalu! Mogu i sa jednom rukom ili bez obe ruke. Tu sam nenadmašan, gospođo, videćete!
Da se nisam onesvestio, postao bih četrdeset i devete prvak škole u dugom gledanju u oči. Znate ono, gospođo, kada se dvoje gledaju oči u oči sve dok onaj drugi ne skrene pogled ili ne trepne… Ovako, plasirao sam se na drugo mesto, a i to nešto znači!
Moj lični rekord na sto metara je trinaest koma osam!
Takmičio sam se i u plivanju na sto metara prsno, ali me tu potera maler, gospođo, uhvatio me iznenada grč, pa su morali da prazne bazen da me izvade. Šteta!
Umem da odsviram ariju Figara na travku, a mogu i na češalj.
Kad bacim pljosnat kamen u vodu, odbija mi se devet puta, gospođo! Pokazao bih vam to negde gde se zaustavimo, ako dopuštate!
Mogu da napravim pet vrsta kapa od novina.
Cepeline od hartije.
Znam da puštam zmaja.
Umem da pravim kolutove od dima, gospođo, i ne samo to: oni prolaze jedan kroz drugi, gospođo! Prosto neverovatno!
Mogu da vas naučim kako da se slikate u automatu a da ništa ne platite, a umem i da izmuzem pare iz javne govornice.
Kada je noć vedra, gospođo, u svako doba ću vam pronaći Severnjaču. Pomoću udaljenosti od Velikih kola, znate.
Ruski i francuski govorim delimično.
Sa visine od pola metra garantovano sipam pivo u čašu, a nikada mi pena ne pređe preko ruba, već se uvek zaustavi tamo gde treba. Nikada, gospođo! To uspeva samo retkima. Ostali ispolivaju stolnjak ili moraju da stavljaju prst na kriglu.
Umem da pričam viceve… Za mene kažu: on je stvoren za društvo! Znam najviše viceva o Francuzu, Englezu, Rusu, Amerikancu i našem čoveku koji ih sve na kraju zajebe, gospođo! Niko tako ne ume da ispriča poentu kao ja! Bogami!
Sa tri metra ubacujem garantovano pikavac u kantu za otpatke.
I uvek ću vam pogoditi broj koji ste zamislili od jedan do pet!
Hajde, zamislite neki broj! Tri! Zamislili ste tri! Eto vidite, pogodio sam iz cuga. Mogu da pogodim i voće. Jabuka! Priznajte da ste zamislili jabuku! Pa, naravno! Jabuka. Znao sam da je jabuka!
Mogu da se uvučem bez karte gde god hoćete! U bioskop, pozorište, na neki koncert… Jedanput čak i u avion Beograd-Mostar! Bogami.
Gospođo, gospođo, zašto me ne uzmete za saputnika, za telohranitelja, sekretara ili za paža?
Samo da znate čime sam se sve bavio do sada, gospođo, samo da znate! Četrnaest zaposlenja, gospođo: razvođač, raznosač mleka, student, unutrašnja dekoracija, spasilac, konobar, upravnik ferijalnog kampa, vodič za ruske turiste, vojnik, dobrovoljni davalac krvi, portir, inkasant, konferansije na terasi Rivijere u Makarskoj, statista, gospođo… Tu me i zapazio neki šminker u filmu Novi Skaramuš koji se snimao u Budvi i kazao mi da imam vrlo interesantno lice, gospođo, ali se posle ispostavilo da je peder. Tako sam i napustio filmsku karijeru. Razočarao se, gospođo.
Posle me ovi naši, u varoši, prozvali Glumac!
Ali da me vi uzmete pod svoje, gospođo, pa da se jednoga dana vratim u svoju ulicu sa vama, da parkiramo naša kola na trotoaru, pazite samo: otvorimo sva četvora vrata i pustimo muziku do daske – videli bi oni ko je Glumac!
Primetio sam da me gledate! Primetili ste, zar ne da ste primetili, da se razlikujem od drugih na ovom usranom putu? A i stvar se tako lepo namestila da ste me videli sa leve strane, iz poluprofila…
O, jebenog li života, gospođo!

Kod nas se uz kafu rađa ljubav, kuju se zavere, leči mamurluk,
prave planovi, drže sastanci, mire zavađeni, teše udovice,
a ogovaranje bližnjih (ono predstavlja našu najizrazitiju nacionalnu
osobinu), ne bi ni u snu bilo moguće uz neko drugo piće.

Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojima može da ćuti.

Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom?
Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?

Znate li one daveže koji kažu: "Ne volim da govorim o sebi, ali evo, uzmite moj slučaj..."

Dakle, ne volim da govorim o sebi, ali rodio sam se u lepom i nesrećnom gradu Sarajevu i do devete godine govorio kao i ostala deca ijekavski. Onda se vratio moj otac iz rata i odveo me u Beograd, 1946. Nije mi jedino jasno zašto se uvek kaže "daleke 1946", kada je to bilo gotovo juče. Seli smo u motorni voz Sarajevo-Beograd koji je išao preko Užica, činilo se deset dana, a zvao se "Ludi Sarajlija" jer je na nekim mestima razvijao brzinu čak i preko pedeset kilometara na sat. Posle mnogo godina, Emir Kusturica me je provozao tim istim vozom, uskom prugom preko Šarganske Osmice; Gospode, zar su ti vagoni bili zaista toliko mali, manji od tramvaja? Pijući rakiju, prošli smo kroz one iste šume i tunele kada sam prošao 1946. Sećam se, jedan čovek je svirao harmoniku čiji se zvuk slagao sa pejzažom; jedna boca rakije kružila je kroz vagon od ruke do ruke, a neki ludi partizan je kroz otvoren prozor pucao iz šmajsera po šumi...

Zrelo doba u kom pišem ove redove naučilo me je da ne tražim od života više nego što mogu da dobijem: jednu ženu, jednu reku, jednog prijatelja - pouzdane saputnike koji umeju da traju i odolevaju promenama. Jedini moj kriterijum pri biranju žene jeste da ona izabere mene! Kada biram reku, uzimam uvek onu koja mi je pri ruci, da bih mogao da je koristim svakog dana preko cele godine. Što se tiče prijatelja, pravilo mi je nepogrešivo i sastoji se u odgovoru na samo jedno jedino pitanje: da li bi se sa mnom družili i u ono teško vreme dok sam jedva sastavljao kraj s krajem?

Sve je manje drveća u ovom gradu, a sve više razumnih objašnjenja zašto se seče. Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo voditi decu u Botaničku baštu da iza rešetaka vide kako šušti, šušti bagrem beli...

Nije lako biti drvo u Beogradu.