Hroničar noći i ljubavi...

First topic message reminder :

Momo Kapor (1937-2010)



Momo je pisao o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je toliko voleo i uopšteno o životu. Umeo je da uvuče čitaoce u način razmišljanja svojih likova, tako da se sa njima svako može vrlo lako identifikovati

O sebi je napisao:

– Ime i prezime?
– Momčilo, Gojka, Kapor

– Datum rođenja?
– 8. april 1937.

– Mesto rođenja?
– Bio sam predviđen da se rodim u Firenci, gde su se rodili svi slikari koje volim. U moje vreme, naime, bebe su još uvek donosile rode. Moja roda je imala prinudno sletanje u Sarajevu, zbog večne magle koja tamo vlada vekovima.

– Mesto boravka?
– U Oblacima Đanga Rajnharta.

– Zanimanje?
– Akademski slikar i naivni pisac. Za slikara sam učio, a za pisca, nisam. Uostalom, gde se to i uči? Na primer, Lav Nikolajevič Tolstoj je po zanimanju bio grof, Anton Pavlovič Čehov, lekar, Fransoa Vijon secikesa, a Antoan d Sent Egziperi, avijatičar – da ne pominjemo Čarlsa Bukovskog, koji je bio poštar.

– Od čega živite?
– Od nedostatka dokaza.

– Šta najviše prezirete?
– Vlast.

– Čega se plašite?
– Da se ne uplašim.

– Najdraži film?
– Atalanta, Žana Vigoa.

– Omiljena knjiga?
– Mali princ, Egziperija.

– Omiljeni književni lik?
– Stendalov Žilijen Sorel.

– Kad kažem Beograd, mislim na…
– 011

– Cvet?
– La petit fleur, u izvođenju Klod Litera.

– Piće?
– Prepečenica od šljive madžarke.

– Cigarete?
– Kent i duvan, zvani trebinjac.

– Šetnja?
– Oko labudovog jezera.

– Odeća?
– Proza u trapericama.

– Postoji li večna ljubav?
– Nisam večan, pa ne znam.

– Koliko ste žena imali u životu?
– Nedovoljno.

– Čime se osvajaju žene?
– Ne znam, nikada nisam osvojio nijednu ženu. Uvek su one osvajale mene, dozvoljavajući mi, naravno, privid da sam ja bio glavni.

– Bez čega ne biste mogli da zamislite život?
– Bez sebe.

– Šta smatrate najsvetijim trenutkom u životu?
– Pričest,

– Šta je za vas potpuna sreća?
– Postoji jedna divna pesma u prozi, američkog pesnika Karla Sanberga, koja se zove Sreća, o čoveku koji obilazi učene ljude, filozofe i mudrace, pitajući ih šta je sreća, a niko nije umeo da mu odgovori na to pitanje. Jedne nedelje, šetajući se Central parkom u Njujorku, video je kako na travi, na prostrtom ćebetu, sedi porodica Mađara; piju pivo iz burenceta a neko svira u harmoniku dok oklo igraju deca. Shvatio je da je to sreća. Sreća je, naime, nešto vrlo blizu nas, ali mi to otkrivamo ili kasno ili nikad

Svakog dana, kada se probudim, pokušavam da shvatim da je to veoma važan dan u mom životu. Neponovljiv. I da će on, ako nešto ne uradim sopstvenim rukama, zauvek propasti. Trudim se, dakle, da svaki dan nešto uradim: makar mali crtež, da započnem sliku, da otkucam jednu stranicu... Mislim da bi svaki čovek trebalo svakog dana da uradi nešto svojim rukama: da napravi stolicu, tronožac, da zasadi voćku ili da okreči kuću...

Pripadam, naime, onoj vrsti slikara koja uopšte ne obraća pažnju na kvalitet materijala kojim slika. Poznajem mnoge kolege koji biraju i kupuju isključivo najfinije uljane boje poznatih svetskih marki - meni je potpuno svejedno čime slikam, ali priznajem, Bog mi se nasmešio: te slike su opstale, nijedna nije ispucala, niti požutela.

Slika mi, naime, nikada nije bila toliko važna da bih joj predao čitav svoj život. Ona je samo način da upoznam svet, da bi mi postao jasniji, a posle, i drugima. Nisam ja pravio slike - one su pravile mene; zbog toga sam ih se lako i odricao.

Kada mi neki slikar (obično amater), kaže da nerado prodaje slike, jer su one deo njega, uvek ga pitam koji deo: rebra, bubrežnjak ili kolenica? Lepota slikarstva je upravo u tome što slike niko zauvek ne može da poseduje i što su one rasute po mnogim domovima; žive svoj nezavisni život, imaju svoju publiku, a ispod mnogih od njih odrastaju i deca za koje su one neizbrisivi deo enterijera iz detinjstva.

Odem ja tako na slavu kod jednog domaćina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodišnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne miče se. Ručak, razumete, kao što je red, počne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli:

- Čiko, da vidite šta imamo u rerni!

Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na početku, nego posle, te preskočim i pileću čorbu, hladne batačiće i belo meso, a kad dođe sarma na red, taman pružih ruku, a mali me povuče za rukav i šapuće:

- Čiko, da samo vidite šta imamo u rerni!

Odustanem opet. Sačekaću to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju što ne jedem ništa. Ni pečene krompire nisam takao, ni turšiju ni proju, ni kajmak, ništa. Vidim iznesoše se i kolači, a tu nam je i oproštajna kafa.

Čiko, vuče me onaj mali za rukav, da vidite šta ima u rerni!

Šta ima u toj rerni?, pitam besno, a mali kaže:

Omacila se naša maca.

I u izlizanim farmerkama i širokom, razvučenom džemperu, Zoe je zadržavala nešto od kraljevske mirnoće. Kao da je bila ogrnuta nevidljivim plaštom neke izdvojenosti iz puka. Nije slučajno pomislio na staru kozilijansku medalju! Tu istu oštru siluetu visokih jagodica i malo povijenog nosa, sličnog ranim grčkim skulpturama, Arsen je sretao na starom kozilijanskom novcu. Njena prabaka, Zoe II, koja se zakaluđerila i postala svetica, njena baka - Teodora, čuvena zbog orgija sa konjičkim oficirima; njena majka, ubijena u atentatu 1940. namenjenom njenom ocu, kralju Kozilije, Nikolasu Kudelinu Četvrtom - imale su taj isti, ponosni i odsutni aristokratski izraz, pun skrivene čežnje za ljubavlju.

Bila je princeza - jedan od poslednjih izdanaka već izumrle ljudske vrste; slučajno preživeli primerak u doba sveopšte prosečnosti i demokratske konfekcije.

Radoznalog stranog putnika, koji se slučajno zatekne pred božićne praznike u Beogradu, svakako će iznenaditi gomila hrastovih grana, koje poput kakve šume prekrivaju beogradske pijace, odmah pokraj vitkih novogodišnjih jelki. On sigurno ne zna da se Srbi od drugih hrišćanskih naroda, razlikuju po tome što umesto jelki, na Badnje veče, u kuću unose snop suvog hrastovog granja obmotanog pri dnu slamom. To je Badnjak, teško prevodiva reč na druge jezike.

Beograđani, verovatno najtolerantniji narod na planeti, i bez nekog posebnog ekumenskog sabora, uspeli su da spoje nemoguće: jelke i badnjake. Oni, naime, lakomisleno slave sve što se nađe na kalendaru; i bivše i današnje državne i verske praznike. Tako će jelka Novu godinu dočekati u sobi za dnevni boravak (zbog dece, koja ne poznaju stare običaje), a badnjak će biti unesen u kuhinju (zbog dede i babe). Pogledaće se, u prolazu, kroz odškrinuta vrata.

Neprikosnovene jelke, okićene skupocenim nakitom, gledale su poslednjih pola veka na badnjake sa visine, kao na seljake koji donose sir u grad.

Badnjaci su ćutali i trpeli – pet stotina godina tajnog ulaženja u srpske kuće pod Turcima naučilo ih je istrajnosti i strpljenju. Poslednjih pola veka bili su sa jelkama na ,,vi“.

Mada su poticali iz istih šuma, jelkama je kod badnjaka smetala izvesna seljačka prostota i naglašeno pravoslavlje.

Posle rata, za vreme diktature proleterijata, samo su najsmeliji i najdrskiji seljaci donosili badnjake na beogradske pijace. Bilo ih je tako malo da se gotovo nisu ni primećivali od šume jelki.

Usput, pritajena hajdučka priroda badnjaka nikad nije pristajala na kićenje. Suvi, granati, mrki i čvrsti, ostajali su ono što su bili.

S druge strane, jelke bez obojenih kugli, srebrnih Hirlandi, staniola, svilenih bombona, snega u spreju i ostalih ukrasa, samo su obična stabla. Badnjaci su dovoljni sami sebi.

Ne zna se pouzdano ko je stariji – jelke ili badnjaci, ali jelke su kroz istoriju uvek bolje prolazile i zauzimale više položaje u društvu.

Jelke su oduvek potkupljivale koga su stigle; ispod njihovih grana, naime, oduvek su se nalazili umotani pokloni za ukućane i goste. Siroti badnjaci nisu imali nikome ništa da poklone, sem sebe samih.

Jelka i badnjak se razlikuju i po tome kako završavaju.

Sasušenu jelku, koja na sve strane prosipa svoje uvele, bodljikave iglice, iznose iz kuće na đubrište i za njom metu, zbog drugih stanara.

Badnjak prkosno izgori, rasipajući na sve strane varnice, poput šumskog vatrometa..

Jedne Nove godine, ne sećam se više koje, izađoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je još padao sneg i jelke bile prave, a ne plaštične.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbačenim šarenim kapama od kartona. Učini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga večernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sašivena od magle i paučine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu držala samo dva jedva vidljiva zlatna kaišića. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridržavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?

Prošla je pokraj mene ne primetivši me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzotičnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, riđa! Imala je ogromne tamne oči; u to sam siguran.

Zašto je napustila pre vremena novogodišnje slavlje? Da li je neko ko je te noći bio sa njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li možda jedan od retkih noćnih šetača koji je imao sreću da je vidi lično?

Ili je to bila Snežana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zašto je plakala?

Jesam li već rekao da sam ovu priču napisao samo zbog toga da je ona možda pročita i javi mi se telefonom?

Već više od petnaest godina razmišljam o tome zašto je plakala one noći

Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim čudnim slučajem veže ljubav. Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj železničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo? S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao. Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova - ona je u nama...

Kafa je najvažnija sporedna stvar našeg života. Čini se, bez svega možemo, sem bez nje! I kada nemamo baš ničega u kući, poslužićemo gosta poslednjim ostacima kafe iz mlina...

Način na koji se spravlja i pije kafa, predstavlja, takođe, i pouzdanu granicu između mentaliteta i civilizacija. Dok Sever i Zapad piju kratke espreso kafe usput i na brzinu, tako reći, s nogu, oslonjeni uglavnom na šankove, Istok najpre mora da sedne, odahne i na miru rezimira dan u toj slatko-gorkoj životnoj pauzi

Kad god naiđu opasna i teška vremena, šajkače ponovo uđu u modu. Šeširi, kačketi i francuske kape, tada na izvesno vreme potonu u zaborav. Šajkača, koja je u miru svakodnevni, nezaobilazni deo narodne nošnje, jedina je kapa na svetz, koja se u ratno doba preko noći pretvara u obavezni deo uniforme. Zbog toga Srbi i u vreme mira, uvek deluju kao da su pomalo u ratu!

Ma koliko bio pametan i obavešten, stranac koji ne poznaje poreklo i suštinu šajkače, nikada neće razumeti Srbe. Šajkača je, naime, mnogo više od obične kape: ona je oblik prkosa, hrabrosti, nežnosti i inata. Već nekoliko vekova ona štiti srpske glave od prirodnih nepogoda i ratnih poraza, predstavljajući svetu vezu sa prošlošću – sponu sa životom. Kakva je to kapa, najbolje svedoči to, da se šajkača nikome na svetu ne skida, sem Gospodu Bogu u crkvi! Sa njom se jede i radi, a kada se čoveku prispava, tada se namakne na lice da štiti od dosadnih muva i pravi veštačku noć.

Ona potiče iz XV vek, kada su je nosili šajkaši na svojim čunovima na vesla, oštrih gvozdenih kljunova, koji su po Dunavu i Tisi ratovali sve do XIX veka sa Turcima, presrećući njihove lađe. Mada šajak – čoja dobaće izrade, slična suknu, potiče od turske reči, na ruskom čajka znači galeb, pa šajkača predstavlja, ustvari, stilizovani oblik ove najpoetičnije ptice.

“Oj. Boga ti, šajka ptico!” – peva naš narod…

Ni jedna kapa na svetu nije kao šajkača u stanju da već na prvi pogled, otkrije karakter i raspoloženje onoga ko je nosi na glavi! Natučena na obrve, kao na čuvenoj ratnoj fotografiji “Izviđač”, šajkača je znak opreza i opasnosti, a otkriva i preku narav svoga vlasnika. Nakrivljena na jedno uvo, odaje njegovo bećarsko raspoloženje, sklonost piću i lumpovanju, spremnost da se prepusti preteranim osećenjima, obesti i dertu. Zabaci li je vlasnik na potiljak – eto skrivenog kabadahije ili čoveka u nedoumici, koji se sprema da obavi neki pretežak posao. Prevelika šajkača, koja pada na klembave uši govori o nebrizi vlasnika koji je digao ruke od sebe, o mirenju sa neimaštinom i nailazećom bedom.

Bože, kakvih li sve šajkača nema u Srbiji! Izgužvanih, oznojenih, ulepljenih, izbledelih od kiša i vetrova, žege i snega; novih, novcijatih (koje se nose na slavljima ili iz prkosa), drčnih i uspravnih, što na glavama stoje izazivački i onih, skljokanih od tuge i žalosti, koje pokrivaju glavu poput sletele utučene ptice umornih, sivih krila…

U šajkači se nose tek izležena jaja i obrane kruške za goste iz grada. Iz šajkače se, kad nema ničeg drgog, zahvata voda sa izvora. Šajkačom se briše znoj sa čela na njivi. Za nju se zatakne dugo očekivano pismo od sina iz vojske, da vidi čitavo selo! I poziv za sud. U tu kapu sa duplim stranama koje se zimi spuštaju preko ušiju, leti se zadene cvet ili odloži dobijena cigara (za posle). U vreme rata, zna se, u šajkači mora da stoji igla i smotak konca, ako slučajno otpadne dugme od šinjela. Kuda će kupljeni loz, nego u šajkaču? Kada lumpujemo, za šajkaču zatičemo krupne novčanice dragačevskim trubačima! I ubacujemo u nju koji dinar prosjaku pred crkvom.

Šajkača je, inače, najtrpenjivija kapa na kugli zemaljskoj; ona mirno podnosi i druge kape, koje joj rade o glavi koju pokriva. Ma kakve joj značke kačili – kokarde, mrtvačke glave ili petokrake, ona je, ipak, najlepša, kada je bez ikakvih oznaka. To je zbog toga, što je šajkača mnogo starija od politike. I mudrija. I dugovečnija. Trajnija…

Ne slaže se uz građansko odelo i ne ide dobro uz naočare. Tužno ju je videti u izlogu prodavnice suvenira. Ona je više za vašare.

Pola veka, šajkača je strpljivo podnosila teror ušiljenih “titovki”, čiji je oblik preuzet iz tuđih armija i policija. Te kape su toliko neprirodne i tako ružno stoje na glavama, da ih vojnici, čim im se za to ukaže prilika, skidaju sa glava da im ne kvare kosu i zadevaju za opasač. Postojala je i jedna, ko zna otkuda, zalutala kapa sa tri roga, o kojoj postoji čak i pesma:

“Ja sam Anka, partizanka,
Nosim kapu na tri roga,
I borim se protiv Boga!”

Za razliku od tih bogohulnih kapa, šajkača ne može da bude ništa drugo – do pravoslavna. Ona se ne skida ni pred kraljem, sa kojim su srpski seljaci odvajkada bili na ti!

Jedina loša osobina šajkače je da se u miru i blagostanju, brzo pretvori u šešir i zaboravi lako na samu sebe. Oni koji je i tada uporno nose, so su ove zemlje… ”

Bio sam loš đak. Ponavljao sam i razred u srednjoj školi jer me ništa nije zanimalo. A jednom su me izbacili zbog neopravdanih časova. Ma, ceo moj život je zbirka neopravdanih časova. I kad su slavili 100 godina te moje Treće muške gimnazije, pozvali su mene i Pekića, koji je bio, inače, hapšen u toj gimnaziji. Pozvali su nas u odbor za proslavu i da pišemo u almanahu koji je tad izlazio i ja sam hteo da napišem da je ta gimnazija bila za mene sprava za mučenje. I dan-danas me zanima zašto smo učili sve one bu***aštine. I danas, kad sam negde na putovanju, nemam pojma gde sam. Mislim geografski. Nego pitam svoju ženu da mi pokaže na karti gde se nalazimo. Nama su predavali geografiju profesori koji nisu bili nigde dalje od Zemuna.

Na akademiji sam bio odličan student. Diplomirao sam sa 9,7, jer kad sam se dokopao akademije, tu je bio kraj. Ali, i tamo su me primili tek iz trećeg puta. I danas profesori možda na tim prijemnim ispitima na slikarstvu odbijaju nekog novog Van Goga i to mi nije jasno.

Od svega što sam izgubio u životu, najteži mi je gubitak jedne senovite ulice i džinovske vrbe koja se ogledala u Miljacki kod Pozorišne kafane; hrapava, izbrazdana kora drveta u koju sam kao mladić, dolazeći leti, urezao ime svoje prve ljubavi - šest slova iscurelih sa vrha peroreza, što su godinama, zajedno sa stablom, rasla i rasla, sve dok se nisu rasplinula i u mrkosivoj boji poprimila oblike zauvek iščezlog sna..

Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Morate sami da rizikujete i da to platite na razne načine. Naravno, mogu vam brojati do deset, ali ako ste pravi, ako ste rođeni borac, ako ste žilavi, vi ćete ustati sa patosa i ponovo se vratiti u ring. Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate onu cenu na koju ste spremni

Otkako znam za sebe, uvek sam živeo u najgorim vremenima. Nikad u dobrim. Uvek je sve bilo skuplje nego prošle godine, uvek su porezi bili veći nego lani a vino lošije nego ikad. Leta su nekad bila leta, a zime zaista zime… Ljudi su bili pošteniji, vazduh čistiji, a današnje meso nije ni prineti onom mesu…

Danas se sa setom sećamo divnih dana izobilja od pre deset godina. Kakva su samo to bila vremena! Pre deset godina smo govorili da se ovako, zaista, više ne može i da je bilo mnogo bolje pre pet godina. Pre trideset i pet godina smo govorili da će za četrdeset godina biti mnogo bolje. Pre dvanaest, da su došla poslednja vremena…

Dok su ostali, pametniji narodi, živeli odmah, mi smo bili okrenuti svetloj budućnosti. Kada se budućnost izjalovila, okrenuli smo se svetloj prošlosti. Prošlost me nikada nije mnogo zanimala, a za budućnost nemam više vremena.

Da li sam površan tip ako želim da živim malo sada? Mislim odmah? Zar je to tako mnogo? Ako neću sada, kada ću?

ODRI, MOJA LjUBAV

Odri Hepbern me je prvi put primetila tek negde u septembru 1954. u plišanoj sali jednog bioskopa koji je mirisao na mentol bombone i nosio zvučno ime »Imperijal«. Uhvati me panika kada se samo setim koliko smo vremena do tada propustili nas dvoje. Odri i ja. Sećam se svega, baš kao da se dogodilo juče: upravo sam bio raskinuo sa starom Avom (Gardner) u filmu »Bosonoga kontesa« zbog nekog sasvim prosečnog toreadora sa kojeg nije skidala oči. Kupio sam kartu za film »Praznik u Rimu« i seo u drugi red partera desno. Sećam se dobro, baš te nedelјe dobio sam nov džemper sa izvezenim jelenima. Jeleni su te godine bili u modi. Patio sam kao ubogi đavo što mi je na grudi mogao da stane samo jelen i po, jer sam bio žgolјavko, dok su moji drugovi iz razreda nosili i po šest jelena kapitalaca u trku. Odri Hepbern je, izgleda, najpre primetila mog snuždenog jelena i po, a tek onda mene. Upravo se lјubila s onim naduvenim Gregori Pekom, koji je u tom filmu igrao američkog novinara, kad se iznenada zagleda u parter desno. I Gregori je osetio da se događa nešto čudno, pa je pokušao da je na brzinu odvuče u Vilu Borgeze, ali se mala Odri neprestano okretala tražeći me po sali. Da je samo sišao dole u parter, dobio bi takav đon u trbuh da bi me pamtio dok je živ! Ali nije sišao. Šta mi je drugo preostalo nego da grickam semenke i čekam sutrašnju predstavu? I ponovo se dogodi ista stvar: i na matineu u deset, i u dva, četiri, šest i osam... Stalno me je gledala.

Mi se ne razlikujemo od drugih naroda, samo su nam neke osobine izraženije. Moglo bi se reći da su to pre svega inat, tvrdoglavost, srdačnost (koja zna i da zamara), gostoljubivost na koju smo mnogo ponosni, mada strancima umemo da naplatimo sve što može da se naplati. Zatim sentimentalnost, nostalgija i još neke druge stvari. U zemlji koja trenutno ima najviše problema u Evropi , najčešća rečenica kod nas je "nema problema". Zar to nije divno?

Zbog čega je to baš šljivovica, a ne nešto drugo? Verovatno zbog toga što se u svakom gutljaju ovoga pića krije neponovljiv ukus plodova požegače. Sunce, kiša i vetar, lepota šljivovog belog cveta u proleće i ušuškanost snegovima zimi. U njenoj žestini skriven je karakter naroda koji je spravlja. Slovenska seta i melanholija (zanimljivo, Srbi nemaju odgovarajuću reč za splin – Zapadnjaci, opet, nemaju svoju reč za inat – to neprevodivo stanje duha) i način na koji Srbin ume da potpuno iznenada, obuzet besom, prasne kao vatromet, da bi ga jarost brzo napustila a škrgut zuba sprale suze pokajnice. Ima u šljivovici i nečeg čisto pravoslavnog, što je razlikuje od ostalih pića na svetu. Kao i Rusi, srpski seljak se, pre nego što ispije čašu rakije, pobožno prekrsti. Da su kojim slučajem Srbi izmislili hrišćanstvo, sigurno bi, umesto crvenog vina, za pričešće, uz naforu, popili gutljaj rakije.

Volim beogradske novine, ujutru, kad još mirišu na svežu, tek otisnutu štamparsku boju. Prelistavam ih uz prvu kafu, pa ako su vesti loše (a, obično, jesu) i izgledi za budućnost sumorni, ja — natrag u krevet! Šta da radim u jednom tako glupom danu? Nisam neophodan.

Sa petnaest, lagao je devojčice da mu je sedamnaest. Neke su poverovale, neke nisu. U osamnaestoj, počeo je da pije i da puši ne bi li izgledao stariji. Osećajnije devojke, naime, ludovale su u to vreme za preplanulim, razočaranim četrdesetogodišnjacima. Želeo je da bude razočaran, ali nije imao u šta.

Sa dvadeset, mislio je da nikad neće dočekati duboku starost od trideset godina, ali tridesete ipak stigoše. Neko reče da su to najbolje godine, i on im se prepusti. Nisu bile najbolje, ali su bile prijatne. Četrdesete su još daleko. Imao je osećanje da su najbolje stvari tek pred njim. Kada je stigao tamo, nisu bile. I tako, proslavio je četrdeset i prvi rođendan, a lagao je da mu je trideset devet. Neke su devojke poverovale, neke nisu…

Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser...

„Nije li umetnost zaista pokušaj odgađanja smrti ili način da se stekne neuzvraćena ljubav? Zbog čega bismo, inače, pisali, crtali, gravirali, ako ne da ostavimo neki trag o svom bednom, kratkotrajnom postojanju na ovoj planeti – jedan skroman trag među mnoštvom drugih tragova, koji se dopunjuju i govore o stalnom ljudskom pokušaju da se nadigra i nadživi prolaznost i zaborav.“

Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav.
Hoću svoju ljubav natrag!

A šta je to ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu daš jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vaša dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda stvarno ne znam šta je!

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.

Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike. Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne I naučim taj engleski! Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi:

“Kako nam to, Vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?”- pitala me je.

“Gospođo”, kazao sam, “Kolumbo je, takođe, otkrio Ameriku, a nije znao ni reči engleskog!”

Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:

“U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao „kajgana svetog Petra“. Odakle znate da je sv. Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaćena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: *St.Peter’s scrambled eggs?*

Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz „jaje na oko“. Šta je to? *Egg on eye*? Zašto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd…”

Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio “pljunuti otac”? Ko mu je i zašto i spljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom? Zanima ga, takođe, izraz “buni se k’o Grk u apsu”. Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? I kako je, uopšte, moguće da nekome “padne sekira u med”? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

Sa izrazom “spava k’o zaklan” imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip “prdnuo u čabar”, to jest, čabrirao, što je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu “mrtvo puvalo” (mrtav a puše), ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači ništa – „landara pišore“! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu „indi-mindi-saja-paja“? Da ne pominjem stari izraz: „šatro, Pera, Mika, Laza“!

Prevodioce zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš „španska sela“ (To su za mene španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska?

Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači „rasturi ga k’o Bugarin ćurku“ i zbog čega se neko „smeje k’o lud na brašno“? Šta ima smešno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?

Ipak lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.

Ukratko, da se poslužim rečima jedne novokomponovane pesme:

„Ne plači mi na kućnome pragu
Da mi vrata ne povuku vlagu…“