Hroničar noći i ljubavi...

First topic message reminder :

Momo Kapor (1937-2010)



Momo je pisao o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je toliko voleo i uopšteno o životu. Umeo je da uvuče čitaoce u način razmišljanja svojih likova, tako da se sa njima svako može vrlo lako identifikovati

Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.
Momo Kapor

Često poželim tvoj hod, ali ne bih ga pratio. U daljini kao da si ti, i vidim sebe kraj tebe. Možda sam lud, jer davno sam shvatio da ti za mene nisi tu. A ja još uvek okušavam čudo na mestu naših susreta.

MOLITVA SREDOVEČNOG AUTO-STOPERA



Gospođo, gospođo, molim vas, povezite me deo puta!
Gospođo, vidim da ste sami i da vam je dosadno…
Ja, istina, ne umem da vozim kola pa tako neću moći da vas odmenim u vožnji, ali ako me povedete sa sobom, biraću vam najlepšu muziku sa radija: Kišni septembar kad počne kiša, a preko planina Hej, kolika je Jahorina planina! – zatim, nešto zabavno dok se budemo zabavljali, i nešto tužno u sumrak, kad se upale svetla, recimo: Diabelli ili Albinoni, šta vam više odgovara?
Brisaću stakla vaših kola!
Kupovaću vam od seljaka šumske jagode koje ne treba prati jer ih je već oprala rosa.
Kupiću vam i malu kornjaču, ako naiđemo na male kornjače.
Obraćaću vam pažnju na predele kojima ćemo putovati; poznajem ih dobro, a znam napamet i mnoge lepe opise prirode iz knjiga.
Na primer, onaj:
„Brod je kao orahova ljuska u razbesneloj stihiji…“
Ili, još bolje:
„Evo već mesec dana kako štedro sunce zasipa polja vrelim plamenovima. Blistavi život buja pod tim vatrenim pljuskom; zemlja se zeleni unedogled. Kroz šumarke se čuje ćurlikanje i pućpurikanje ptica…“
Dodavaću vam naočare za sunce kada budemo putovali prema suncu!
Gospođo, zašto me ne povezete deo puta? Čekajte, šta još umem da radim?
Umem da slušam! Umem da vas gledam kao da sve razumem! Celoga života samo slušam druge i naučio sam da to dobro izvodim.
Druga stvar, umem da čuvam tajne. Ćutim kao zaliven. A ako me stave na muke, ipak neću ništa priznati; samo ću prkosno zabaciti glavu i pljunuti im u lice!
Jer, gospođo, ne treba ispustiti iz vida činjenicu da sam bio nezvanični prvak ulice u pljuvanju u dalj. Sa četiri metra garantovano gasim pikavac! Savršeno tačno pogađam na frizerskoj firmi desno oko gospodina „fen-kare” ili „fen-velne“. Na dame nikada nisam pljuvao!
Pazite sad: zar nije glupo da sami putujete u tako velikim kolima za pet osoba? Zašto me ne biste povezli deo puta?
Istina, ne umem da osvajam, to je tačno, ali umem da budem osvojen.
Znam da predem ako me neko miluje.
I da imitiram žabu kreketušu!
Gospođo, mogu da udaram loptu, gospođo, običnu gumenu loptu, znate, četrdeset puta, i to glavom, a da ne padne na zemlju! Da vam pokažem? Imate li slučajno loptu?
Imao sam najlepši rukopis u školi.
I pet iz crtanja.
Moji slobodni sastavi mogli su mirne duše da se štampaju u novinama, ali nisu.
Toliko sam obećavao, gospođo, toliko su svi očekivali od mene da mi se jednostavno nekako nije dalo. Nisam zapravo znao šta pre da započnem, i evo, vidite, gospođo, već mi se proredila kosa na temenu, a okolo sve sami klinci, gospođo, pogledajte samo, gospođo, ovako spreda i u prolazu, mogli biste pomisliti da mi je kosa bujna, ali to je više stvar rasporeda, gospođo! Ja svoju kosu lepo rasporedim, a okrećem se uvek niz vetar, s leve strane, znate, jer mi je tu gušća. Teše me portreti starih Rimljana; i oni su, znate, terali kosu prema čelu. Iskušao sam sve losione i ta čuda, pa opet ništa! Kosa mi naročito opada u jesen, valjda kad i lišće. Gospođo, zašto me ne povezete deo puta?
Vidite, draga gospođo, u mene su polagane izvesne nade. Moj otac, mali činovnik, i moja majka – domaćica, svi oni, gospođo, mislili su da će se preko mene nekako iščupati iz bede, ali, vidite, gospođo, moram da vam priznam: nekako mi se nije dalo da nešto ozbiljno započnem; najpre sam čitavu stvar odlagao da ponedeljka, onda do prvog u mesecu, a kada sam se sasvim srozao (oprostite na izrazu), odlučivao sam da počnem od prvog januara, itd, itd, i tako dalje, i tako bliže! Šta vredi što sam imao najlepši rukopis u školi i pet iz crtanja?
Inače, umem da budem i šarmantan ako treba, gospođo! Potkovan sam u mnogim stvarima…
Znam šta je igralo četrdeset i sedme u bioskopu Luxor!
I ko je pobedio sa bodom razlike u jesenjem prvenstvu četrdeset i devete.
Da ne pominjem sastav reprezentacije iz pedeset druge: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek… Zebec… Rezerva: Čolić!
I onog čuvenog udarca iz penala se sećam, gospođo, kada je Boba Mihajlović povisio rezultat u Firenci na tri – dva za nas, protiv Francuza, sa prethodnim rezultatom: jedan – nula i dva – dva. Hiljadu devetsto pedeseta!
Javljao sam se dva puta na kviz, gospođo, i plasirao se među prvih deset, gospođo, ali onda su počele mućke, gospođo, nameštaljke, a naročito u kvizu Slavni dani našeg fudbala i Francuski impresionisti. Odustao sam. Smučilo mi se to stalno podmetanje nogu.
Što se tiče muzike, gospođo, tu sam zaista fantastičan! Nekada su uspevali samo oni žurevi, gospođo, na koje sam ja donosio svoj gramofon i ploče. Bogami.
Bio sam glavni za sendviče. Druge je mrzelo da se muvaju po kuhinji i, tako, dok sam ja pravio neke svoje specijalitete (na primer, četiri vrste salate od paradajza), oni su se ‘vatali, gospođo, u mraku su se ’vatali! Jedanput sam tako ostavio svoju tadašnju devojku pored gramofona na nekom žuru pedeset i četvrte i otišao u kuhinju da napravim sendviče sa zimskom salamom i majonezom za sve, a kada sam se posle vratio u tu sobu, gospođo, ona je ležala na tepihu sa nekim dripcem i teško je disala, gospođo, evo, ovako je disala; bila je sva izgužvana i lepljiva, i gledala je nekako kao kroz mutno staklo. Draga moja gospođo, držao sam vam one sendviče i četiri vrste salate od paradajza i stajao, tako… kako da vam objasnim? Posle se udala za nekog trećeg. Šezdeset i druge je to bilo, gospođo!
Ali, ostavimo to! Dok me budete vozili, gospođo, možemo da se igramo gradova. Znate li da se igrate gradova? Kažete, na primer, neki grad, recimo, Beograd, a onda ja moram kazati neki drugi grad koji počinje sa D. Na primer. Dubrovnik, gospođo! Posle vi kažete Konjic ili Kranj. Ako ste kazali Konjic, ja ću na to reći Celje, a ako reknete Kranj, e, tu sam se prešao – ne znam nijedan grad koji počinje sa Nj, sem Njujorka, a to je strani grad, to ne važi.
Ili filmova, gospođo – mogli bismo da se igramo filmova? Kako je bila zelena moja dolina. Lep naslov! Pa onda, Draga moja Klementina. Isto
no od raja. Heroji su umorni. Na ostrvu s tobom…
Vi me morate povesti sa sobom, gospođo, jer ja sam oduvek znao da ćete naići jednoga dana ovuda; dići ću palac i vi ćete stati, hoću da kažem, tačno sam znao i kako ćete izgledati, to jest, kako treba da izgledate: ne preko četrdeset, a još uvek lepi i sveži; samostalni, poslovni, noga u mokasini na gasu, a ruka u rukavici od jelenske kože na volanu, nestrpljivi i pomalo zapovednički, sa sedim pramenovima koje ne bojite jer baš vas briga! – rast srednji, težina: pedeset i četiri! Znao sam da ćete me povesti deo puta i odmah me oceniti. Možda ću imati priliku da se pokažem dok budemo negde pili kafu, da vam ispričam kako su me celoga života šutirali, kako nisu imali strpljenja sa mnom…
Posle ću vam recitovati: nekada sam znao gomilu stihova… Kako ono beše?

Sećaš li se Barbara
Padala je kiša neprestana
Nad Brestom toga dana
A ti si išla nasmejana
Pokisla ozarena očarana…

A ako imate klavir, gospođo, mogao bih sa dva prsta da vam odsviram Mućo, mala Mućo ili Malu noćnu muziku.
Mogu da pogodim iz dva puta svaku kartu koju izaberete u špilu od pedeset i dve.
Umem da vozim bicikl, sa nogama na guvernalu! Mogu i sa jednom rukom ili bez obe ruke. Tu sam nenadmašan, gospođo, videćete!
Da se nisam onesvestio, postao bih četrdeset i devete prvak škole u dugom gledanju u oči. Znate ono, gospođo, kada se dvoje gledaju oči u oči sve dok onaj drugi ne skrene pogled ili ne trepne… Ovako, plasirao sam se na drugo mesto, a i to nešto znači!
Moj lični rekord na sto metara je trinaest koma osam!
Takmičio sam se i u plivanju na sto metara prsno, ali me tu potera maler, gospođo, uhvatio me iznenada grč, pa su morali da prazne bazen da me izvade. Šteta!
Umem da odsviram ariju Figara na travku, a mogu i na češalj.
Kad bacim pljosnat kamen u vodu, odbija mi se devet puta, gospođo! Pokazao bih vam to negde gde se zaustavimo, ako dopuštate!
Mogu da napravim pet vrsta kapa od novina.
Cepeline od hartije.
Znam da puštam zmaja.
Umem da pravim kolutove od dima, gospođo, i ne samo to: oni prolaze jedan kroz drugi, gospođo! Prosto neverovatno!
Mogu da vas naučim kako da se slikate u automatu a da ništa ne platite, a umem i da izmuzem pare iz javne govornice.
Kada je noć vedra, gospođo, u svako doba ću vam pronaći Severnjaču. Pomoću udaljenosti od Velikih kola, znate.
Ruski i francuski govorim delimično.
Sa visine od pola metra garantovano sipam pivo u čašu, a nikada mi pena ne pređe preko ruba, već se uvek zaustavi tamo gde treba. Nikada, gospođo! To uspeva samo retkima. Ostali ispolivaju stolnjak ili moraju da stavljaju prst na kriglu.
Umem da pričam viceve… Za mene kažu: on je stvoren za društvo! Znam najviše viceva o Francuzu, Englezu, Rusu, Amerikancu i našem čoveku koji ih sve na kraju zajebe, gospođo! Niko tako ne ume da ispriča poentu kao ja! Bogami!
Sa tri metra ubacujem garantovano pikavac u kantu za otpatke.
I uvek ću vam pogoditi broj koji ste zamislili od jedan do pet!
Hajde, zamislite neki broj! Tri! Zamislili ste tri! Eto vidite, pogodio sam iz cuga. Mogu da pogodim i voće. Jabuka! Priznajte da ste zamislili jabuku! Pa, naravno! Jabuka. Znao sam da je jabuka!
Mogu da se uvučem bez karte gde god hoćete! U bioskop, pozorište, na neki koncert… Jedanput čak i u avion Beograd-Mostar! Bogami.
Gospođo, gospođo, zašto me ne uzmete za saputnika, za telohranitelja, sekretara ili za paža?
Samo da znate čime sam se sve bavio do sada, gospođo, samo da znate! Četrnaest zaposlenja, gospođo: razvođač, raznosač mleka, student, unutrašnja dekoracija, spasilac, konobar, upravnik ferijalnog kampa, vodič za ruske turiste, vojnik, dobrovoljni davalac krvi, portir, inkasant, konferansije na terasi Rivijere u Makarskoj, statista, gospođo… Tu me i zapazio neki šminker u filmu Novi Skaramuš koji se snimao u Budvi i kazao mi da imam vrlo interesantno lice, gospođo, ali se posle ispostavilo da je peder. Tako sam i napustio filmsku karijeru. Razočarao se, gospođo.
Posle me ovi naši, u varoši, prozvali Glumac!
Ali da me vi uzmete pod svoje, gospođo, pa da se jednoga dana vratim u svoju ulicu sa vama, da parkiramo naša kola na trotoaru, pazite samo: otvorimo sva četvora vrata i pustimo muziku do daske – videli bi oni ko je Glumac!
Primetio sam da me gledate! Primetili ste, zar ne da ste primetili, da se razlikujem od drugih na ovom usranom putu? A i stvar se tako lepo namestila da ste me videli sa leve strane, iz poluprofila…
O, jebenog li života, gospođo!

Kod nas se uz kafu rađa ljubav, kuju se zavere, leči mamurluk,
prave planovi, drže sastanci, mire zavađeni, teše udovice,
a ogovaranje bližnjih (ono predstavlja našu najizrazitiju nacionalnu
osobinu), ne bi ni u snu bilo moguće uz neko drugo piće.

Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojima može da ćuti.

Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom?
Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?

Znate li one daveže koji kažu: "Ne volim da govorim o sebi, ali evo, uzmite moj slučaj..."

Dakle, ne volim da govorim o sebi, ali rodio sam se u lepom i nesrećnom gradu Sarajevu i do devete godine govorio kao i ostala deca ijekavski. Onda se vratio moj otac iz rata i odveo me u Beograd, 1946. Nije mi jedino jasno zašto se uvek kaže "daleke 1946", kada je to bilo gotovo juče. Seli smo u motorni voz Sarajevo-Beograd koji je išao preko Užica, činilo se deset dana, a zvao se "Ludi Sarajlija" jer je na nekim mestima razvijao brzinu čak i preko pedeset kilometara na sat. Posle mnogo godina, Emir Kusturica me je provozao tim istim vozom, uskom prugom preko Šarganske Osmice; Gospode, zar su ti vagoni bili zaista toliko mali, manji od tramvaja? Pijući rakiju, prošli smo kroz one iste šume i tunele kada sam prošao 1946. Sećam se, jedan čovek je svirao harmoniku čiji se zvuk slagao sa pejzažom; jedna boca rakije kružila je kroz vagon od ruke do ruke, a neki ludi partizan je kroz otvoren prozor pucao iz šmajsera po šumi...

Zrelo doba u kom pišem ove redove naučilo me je da ne tražim od života više nego što mogu da dobijem: jednu ženu, jednu reku, jednog prijatelja - pouzdane saputnike koji umeju da traju i odolevaju promenama. Jedini moj kriterijum pri biranju žene jeste da ona izabere mene! Kada biram reku, uzimam uvek onu koja mi je pri ruci, da bih mogao da je koristim svakog dana preko cele godine. Što se tiče prijatelja, pravilo mi je nepogrešivo i sastoji se u odgovoru na samo jedno jedino pitanje: da li bi se sa mnom družili i u ono teško vreme dok sam jedva sastavljao kraj s krajem?

Sve je manje drveća u ovom gradu, a sve više razumnih objašnjenja zašto se seče. Ako se ovako nastavi, uskoro ćemo voditi decu u Botaničku baštu da iza rešetaka vide kako šušti, šušti bagrem beli...

Nije lako biti drvo u Beogradu.

Otac mi je ostavio u nasleđe prezime, zlatan sat koji je dobio kad je odlazio u penziju, visok pritisak i sklonost da se nakon spavanja, posle ručka, budim umorniji nego što sam legao. Apsurdno je to što otkrivam što sam stariji sve više ličim na njega. Otkrivam isti smeh, isti način na koji držim cigaretu, istu sedu kosu. Danas posedujem sve ono što nisam voleo kod oca i smejem se samom sebi u lice kada se ujutru brijem pred ogledalom. Tako se završavaju sve mladalačke pobune i stara bitka između generacija.

O sebi je napisao:

– Ime i prezime?
– Momčilo, Gojka, Kapor

– Datum rođenja?
– 8. april 1937.

– Mesto rođenja?
– Bio sam predviđen da se rodim u Firenci, gde su se rodili svi slikari koje volim. U moje vreme, naime, bebe su još uvek donosile rode. Moja roda je imala prinudno sletanje u Sarajevu, zbog večne magle koja tamo vlada vekovima.

– Mesto boravka?
– U Oblacima Đanga Rajnharta.

– Zanimanje?
– Akademski slikar i naivni pisac. Za slikara sam učio, a za pisca, nisam. Uostalom, gde se to i uči? Na primer, Lav Nikolajevič Tolstoj je po zanimanju bio grof, Anton Pavlovič Čehov, lekar, Fransoa Vijon secikesa, a Antoan d Sent Egziperi, avijatičar – da ne pominjemo Čarlsa Bukovskog, koji je bio poštar.

– Od čega živite?
– Od nedostatka dokaza.

– Šta najviše prezirete?
– Vlast.

– Čega se plašite?
– Da se ne uplašim.

– Najdraži film?
– Atalanta, Žana Vigoa.

– Omiljena knjiga?
– Mali princ, Egziperija.

– Omiljeni književni lik?
– Stendalov Žilijen Sorel.

– Kad kažem Beograd, mislim na…
– 011

– Cvet?
– La petit fleur, u izvođenju Klod Litera.

– Piće?
– Prepečenica od šljive madžarke.

– Cigarete?
– Kent i duvan, zvani trebinjac.

– Šetnja?
– Oko labudovog jezera.

– Odeća?
– Proza u trapericama.

– Postoji li večna ljubav?
– Nisam večan, pa ne znam.

– Koliko ste žena imali u životu?
– Nedovoljno.

– Čime se osvajaju žene?
– Ne znam, nikada nisam osvojio nijednu ženu. Uvek su one osvajale mene, dozvoljavajući mi, naravno, privid da sam ja bio glavni.

– Bez čega ne biste mogli da zamislite život?
– Bez sebe.

– Šta smatrate najsvetijim trenutkom u životu?
– Pričest,

– Šta je za vas potpuna sreća?
– Postoji jedna divna pesma u prozi, američkog pesnika Karla Sanberga, koja se zove Sreća, o čoveku koji obilazi učene ljude, filozofe i mudrace, pitajući ih šta je sreća, a niko nije umeo da mu odgovori na to pitanje. Jedne nedelje, šetajući se Central parkom u Njujorku, video je kako na travi, na prostrtom ćebetu, sedi porodica Mađara; piju pivo iz burenceta a neko svira u harmoniku dok oklo igraju deca. Shvatio je da je to sreća. Sreća je, naime, nešto vrlo blizu nas, ali mi to otkrivamo ili kasno ili nikad.