Miloš Crnjanski

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембра 1977) је у српској литератури XX века један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период новије српске књижевне историје.



ДелаЦрњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

[уреди] ПоезијаЛирика Итаке (1918)
Одабрани стихови (1954)
Ламент над Београдом (1965)
[уреди] ПриповеткеПриче о мушком (1924)
[уреди] РоманиДневник о Чарнојевићу (1921)
Сеобе (1929)
Друга књига Сеоба (1962)
Роман о Лондону (1972)
Мање су позната два предратна романа Милоша Црњанског (прештампавана и после рата) - "Кап шпанске крви" и "Сузни крокодил" (недовршен). Његово учешће у стварању и објављивању контроверзног романа "Подземни клуб" је спорно. У последње време су све видљивија настојања да се Црњансково двотомно дело "Код Хиперборејаца" (жанровски тешко одредиво) стави у равноправан положај са осталим његовим великим романима. Рукопис првог романа Милоша Црњанског - "Син Дон Кихотов" - је, нажалост, изгубљен. (Писац га је био послао часопису "Бранково коло".)

[уреди] ДрамеМаска (1918)
Конак (1958)
Никола Тесла
Поред тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

Награда се по завештању оснивача Задужбине Милоша Црњанског, Видосаве Црњански, додељује двогодишње од 1981. Награда се додељује на дан песниковог рођења 26. октобра. Награда се додељује писцу за прву објављену књигу на српском језику. Награда се састоји од новчнаог износа од 2000 евра, повеље и медаље са ликом писца.

Lament nad Beogradom


JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, tresnje u Kini,
prividjaju mi se jos, dok ovde cutim, bdim i mrem
i lezim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to vise i nismo mi, zivot, a ni zvezde,
nego samo cudovista, polipi, delfini,
sto se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urlicu: " Prah, pepeo, smrt je to."
A vicu i rusko "nicevo" -
i spansko "nada".


Ti, medjutim, rastes, uz zornjacu jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperis, i kad ovde zvezde gasnu,
i topis, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajis kao iskopan stari mac.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plac.
A kad mi se glas, i oci, i dah, upokoje,
Ti ces me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i nas Hvar,
Dobrovic mrtvi, sejk sto se u Sahari beli,
prividjaju mi se jos, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to vise nismo mi, u mladosti i moci,
vec neki papagaji, cimpanzi, neveseli,
sto mi se smeju i vriste u mojoj samoci.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi sapuce: "Cadavere!"
Treci: " Les, les,les."


Ti, medjutim, siris kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budis veselost, sto je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistas, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orac peva, i u zimsko doba,
prelivsi krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ces me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROSLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u drustvu maski, koje je po meni doslo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija sto se plavi,
nego neke rusevine, aveti, i stecci,
sto ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kazu: " Tu lezi pasa! - Prosjak! - Pas!"
A vicu i francusko "tout passe".
I nase " proslo".


Ti, medjutim, stojis nad sirokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao stit.
Ti pevas vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkas u stoleca, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imas streljaca pogled prav i nem.
Ti i plac pretvaras kao dazd u sarene duge,
a hladis, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dodje cas, da mi se srce staro stisa,
Tvoj ce bagren pasti na me kao kisa.


LIZBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
prividjaju mi se jos, dok mi zizak drsce ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to vise nisu, ni zene, ni ljudi zivi,
nego neke nemocne, slabe, i setne seni,
sto mi kazu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im zivot bas nista nije dao,
pa sapcu " nao, nao, nao"
i nase " ne, ne".


Ti, medjutim, dises, u nocnoj tisini,
do zvezda, sto kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slusas svog srca lupu, u dubini,
sto udara, ko stenom, u mracni Kalemegdan.
Tebi su nasi boli sitni mravi.
Ti biser suza nasih bacas u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ucuti, da spi,
uzglavlje meko ces mi, u snu, biti, Ti.


FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura sto je tako silne bila,
prividjaju mi se jos, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u proslosi, slusam, njen korak, tako lak.
Samo, to vise nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
sto vice: zrak svake srece tone u Okean.
Pa mi mrmlja reci "tombe" i "sombre".
Pa kresti njino " ombre, ombre". -
i nas "grob" i "mrak".


Ti, medjutim, kreces, ko nas labud vecni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor recni,
Ti se dizes, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja cu negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko sto uz mrtvog Tuarega cuci mati,
Ti ces, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dusu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.


ZIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pucini,
prividjaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca naseg pozorista.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili vise,
nego neka pena, trenuci, sapat u Kini,
sto sapce, kao i srce, sve hladnije i tise:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, tresnje, ni mandarin.
Niko i nista.

Zivot

Sve to ne zavisi od mene.


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.

Милош Црњански: ЉУБАВНИЦИ
Нико нас неће поделити више,
на добре и грешне.
Тајни смо као гране снежне,
а све што је старо у љубави,
плаче све тише.
Још мало само, па ћемо
суморни, са осмехом тужним,
у страстима ружним, стати,
болни, бледи, уморни.
У биљу, или нечем другом,
моћном, над пропланком једне шуме младе,
наћи ћемо опет своје наде.

У мирисном небу ноћном.
Наде свих који се болно смеше.
И, кад, опет, као вечни цвет,
над телима уморним, небеса заплаве.
И загрљај опет буде свет',
као злато око свете главе,
са тамјана мирисом суморним,
нећемо знати који грех то беше,
међу гресима што к'о облаци плове,
што нам та тела и душе даде дивне и нове.

Groteska

Zidajte hram
beo kao manastir
Nek sece u njemu Mesec sam
i place noc i mir.


A na hram dizite crnu
sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde sto jezde osvrnu
za osmeh cudovista tog.


Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek sece u njemu Mesec sam
i place noc i mir.


U hramu nad Milosem i Markom
uokvirte zlatom na oltaru zarkom
pecate plave i rumene,
zute i crne i sarene.
Pecate plave i rumene,
zute i crne i sarene,
ljubicaste i zelene.


Pecate ustava i prava,
zakona i statuta,
privilegija hiljadu puta,
obecanja i fermana,
pohvala sa svih strana,
naroda mog:
da vidi Bog.


Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek sece u njemu Mesec sam
i place noc i mir.

Mizera


Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?



Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.



Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.



O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?



O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?



Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.



Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Prica

Secam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamiriso bagrem beo.

Sucajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oci i cutim.

Kad bagrem dogodine zamirise,
ko zna gde cu biti.
U tisini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad vise.

Prolog

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.


U kuci mi je pijanka, i blud,
a tuzan je zivot na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevac prodanih pravila,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tuznima:
da tuga od svega oslobodjava.


Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Necu da preskocim Krlezu, ni Curcina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.


Ali: ili nam zivot nesto novo nosi,
a dusa nam znaci jedan stepen vise,
nebu, sto visoko, zvezdano mirise,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.

Slava


Kad se oblaci roje...
i lisce pada, sa granja svela,
i svi boli, u jesen, zacute...
Kud oblak ne nadje vise
puteve zasute,
lete oci moje.

Smiraj


Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...



Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.



Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.



Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.

Strazilovo

Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane tresnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavicaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.


I ovde, proletnje vece
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav tece.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most sto vodi, nad vidikom,
u tesku tamu Fruskog brda.


I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
sto u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da cu, ovog proleca, zakasljati ruzno
i vidim vitak stas, preda mnom, sto se roni,
verno i tuzno,
senkom i korakom, kroz vodu sto zvoni,
u nebesa cista.


I, tako, vec slutim
da cu, skoro, dusu sasvim da pomutim.
I, tako, vec zivim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.


Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grozdje, noc, i terevenku,
i potok, sto sad, mesto nas, zubori.


I, tako bez tuge,
oci su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.


Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane tresnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavicaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.


Vec davno primetih da se, sve, razliva,
sto na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku zalost, tek mladoscu doslom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.


Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tudja, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, ciloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po tresnjama,
sto mi ostadose u zavicaju.


I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku sto se sliva,
da skacem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zazarene sume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smeseci se, mirnim
sve sto se zbiva.


I, tako, bez veza,
steze me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak ce mi sudba postati pitoma.


Ne, nisam, pre rodjenja, znao ni jednu tugu,
tudjom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognucu glavu, kad lisce bude zuto.


I, tako, bez bola,
vraticu se, bolan, vockama nasih polja.
I, tako, bez mira,
patice gorko, mnogo sta, od mog dodira.


Vec davno primetih da se, sve, razliva,
sto na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku zalost, tek mladoscu doslom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.


Lutam, jos vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke prilezem, pa cutim,
ali, pod vodama, zavicaj vec vidim,
otkud podjoh, posut liscem zutim
i rasutim.


I ovde, rumen krina,
sa devojackog rebra,
ja, zorom, umorno brisem, bez milina.
A kad utopim cun Mesecev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
ste se po nebu, uz moje strasti, jave.


A mesto svog zivota, davno zivim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, vec i kod nas proslu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rodjenjem doslu,
sa rasutim liscem, sto, sa grobom Branka,
na moj zivot pada.


I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
dusa mi je nevidljiva, i nevesela.


Jednog proleca, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojackog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grozdju, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivsi se zavicajem.


I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, tresnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.


Lutam, jos, vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke prilezem, pa cutim,
ali, pod vodama, zavicaj vec vidim,
otkud podjoh, posut liscem zutim
i rasutim.


Drhtim, jos vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.


Za jedan blagi stas,
sto, prvi put, zaljulja
visnje i tresnje, poljupcem, kod nas
i poskoci, vidikom, sa ritova mulja.
Za drustvo mu, sto po vinskom mehu
svelo lisce rasu, sa osmehom mutnim,
preskacuci, prvi put, potoke, u smehu.


A, mesto svog zivota, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se sapat sliva,
u izmozdene grudi,
jer se, u prolecu, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.


I, tako, bez reci,
duh ce moj sve tudje smrti da zaleci.
I, tako, bez traga,
rasuce mi ruka ziva tela mojih draga.


Jer ljubav ce moja pomesati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na zivot, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruske gore.


I, tako, bez zvuka,
smeh ce moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom ce zivot u tresnje da se menja.


Drhtim, jos vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.


Lutam, jos, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad vec jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teskim, neveselim.


I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe tresnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tudja, mladost, gorka i jedna ista.


I, mesto moje sudbe, sa uzasom novim,
susrecem davni zivot, bolan i prozracan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
cim, uplaseno, spustim devojacko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lisce svelo
i zavicaj oblacan.


I, tako, bez kretnje,
tudjinu, poljupcem, dizem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.


A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevucem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te tresnje, sto se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.


I, tako, bez tame,
duh moj sa mracnim vockama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom zaloscu milujem brda nevidjena.


Lutam, jos, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad vec jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teskim, neveselim.


Lutam, jos,vitak, sa sapatom starasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tisina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.


I ovde, bez boje tajne,
ni jedne vocke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, zalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih vocaka i tela.


I, mesto srebrnih pruga, zabrezja i reka,
susrecem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad tresnjama i mladim visnjama,
tamnu i dugu maglu, sto se svuda siri,
u zivot pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i cula upokoje.


I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.


A mir, svud je mir, kad raspem sto je bilo
i priklonim glavu na ono sto me ceka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.


I, tako, bez mora,
prelicu zivot nas, zorama Fruskih gora,
I, tako, bez pica,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bica.


Lutam, jos, vitak, sa sapatom strasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tisina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

Sudba


Na sinjem moru
Ladja jedna brodi;
Da mogu znati:
Kuda je sudba vodi?


Vetar talasa more,
Valovi lice gori.
Nemocno, teskom mukom se
Sa njim ladja bori.


Presla je bura;
More pokoja nadje.
A pena talasa grli
Poslednji deo ladje.

Trag


Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.


Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...


puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.

Zivot


Sve to ne zavisi od mene.


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Serenata

Cuj,place Mesec mlad i zut.
Slusaj me ,draga,poslednji put.

Umrecu,pa kad se zazelis mene,
ne vici ime moje u smiraj dana.
Slusaj vetar sa lisca svelog,zutog.

Pevace ti:da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti,ni clanke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te zamnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu sto vene.
Ah,niko nema casti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.

Pesmica

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih još jednom
mogao da volim...

da l' bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

kad bih još jednom
osetio da volim, volim?

Smiraj

Setim se, kako su, u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kutove blede,
oko usana...

sto drhte, protkani,
mutnom tisinom
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona tesko i tmurno,
u grudi udari me.

Tad se dizem,
i, u mutna okna prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem nesigurno,
i moje ime.

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.