Miloš Crnjanski

First topic message reminder :

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембра 1977) је у српској литератури XX века један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период новије српске књижевне историје.



ДелаЦрњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

[уреди] ПоезијаЛирика Итаке (1918)
Одабрани стихови (1954)
Ламент над Београдом (1965)
[уреди] ПриповеткеПриче о мушком (1924)
[уреди] РоманиДневник о Чарнојевићу (1921)
Сеобе (1929)
Друга књига Сеоба (1962)
Роман о Лондону (1972)
Мање су позната два предратна романа Милоша Црњанског (прештампавана и после рата) - "Кап шпанске крви" и "Сузни крокодил" (недовршен). Његово учешће у стварању и објављивању контроверзног романа "Подземни клуб" је спорно. У последње време су све видљивија настојања да се Црњансково двотомно дело "Код Хиперборејаца" (жанровски тешко одредиво) стави у равноправан положај са осталим његовим великим романима. Рукопис првог романа Милоша Црњанског - "Син Дон Кихотов" - је, нажалост, изгубљен. (Писац га је био послао часопису "Бранково коло".)

[уреди] ДрамеМаска (1918)
Конак (1958)
Никола Тесла
Поред тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

Награда се по завештању оснивача Задужбине Милоша Црњанског, Видосаве Црњански, додељује двогодишње од 1981. Награда се додељује на дан песниковог рођења 26. октобра. Награда се додељује писцу за прву објављену књигу на српском језику. Награда се састоји од новчнаог износа од 2000 евра, повеље и медаље са ликом писца.

СЛАВА

. . . . . . . . . . . . . . .
Кад се облаци роје...
и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте... Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје.
. . . . . . . . . . . . . . .

САМОЋА

Све док си страсна и блудна, ма луда и гадна и чудна, са телом старм и седим, ил пуповима завијеним белим:
ја те грлим осмехом бледим и браним.

Ја те желим.
Руке ми дрхте, ко суве гране, са којих небо јабуке побра. Ја их пружам клецајући улицама малим, теби, прошла у свили или крпи, за сан си добра.

Само кад ме прошлости сећаш, и нешто ново и боље обећаш, рајске ми тајне непознате кажеш:
да хоћеш ко сестра брату да ми помогнеш...

На мом се лицу све угаси, и ђаво се јави у једној гримаси, што се смеје и гади.

МРАМОР У ВРТУ

Kад ћутке седаш до ногу мојих и гледаш, јесење путеве суморне, а уста ти побледе мало крива од бола, ја осетим да си жива.

Мртва си ми гола.

Кожа ме твоја пуна танких жила сети како сред развалина попрсканих мушком крвљу већ хиљаде година змије пузе на жене мраморне.

Дојке са пупом као кап вина на белој ружи пуној месечина, сете ме смрти.

Тада, залуд ширим гране на тебе голу.
Све ми се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће страсти и болу из твојих цветова млечних једна кап у јесен да кане.
Нада мном ће у лишћу свелом уди твоји засијати, мртви, мраморни, вечни.

ВАТРОМЕТ

Дошло је доба да нам душа све лекове зна, и никог, никог не треба, поносна бескрајна.

У телу нам је побуна. У телу нам је гађење, понижење неверство зло.

Дошло је доба да нам душа све воли и трпи. На најгорој крпи сања, благодари, благосиља.

Тела нам се узнесу, као камење у небеса. Да прште грме и горе у мржњи, разочарана, у бесу.

ПРИЧА

Сећам се само да је била невина и танка
и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим.

И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео.

Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више.

San Vito, al Tagliamento, 1918.

БЕЛЕ РУЖЕ

О, немој доћи кад те зовем. Ноћ ми последња остаде дивна, лековита и бескрајна.

О, немој доћи, остави ми страсне јаде, сласт још једина ми је тајна.

О, гле руже што се сагле беле од невиности, испод оне плаве јоргованске магле.

Дрхте од радости, а кад их додирнем тако брзо потамне, као да се прозор смрзо и раскидо цветове невеселе ледене тајне.

ПРВА ЈЕЗА

Деси се: да се зачудим, кад ме изненада растуже: кишица плаха, ил једна смеђа дечија глава у коју се загледам дуже.

Деси се да се пробудим, од ноћна близа неба плава, и ставим руку на срце што куца јако.

И да се тад у мислима занесем, и осетим полако, полако: да је младост прошла, па се стресем.

РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА

Растали смо се и сишли из града.
Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица.

На води су нас чекале лађе.
Твоја оде прва.
Моја је обилазила острва.

Седео сам погуран и црн, пуст, као Месечева сенка.

НОВЕ СЕНКЕ

Моје су руке нове сенке, побледеле су мирне, ко уморна свирала после теревенке кад их месечина дирне.

Оне све сенче драго и нежно, и љубе све што се губи, у небо мутно, бескрајно снежно, у снег што сахрањива, кад љуби.

Сенка је њина као паучина танка, што дрхти немоћно, меко. Ја сам на свету свему успаванка, а мир је мој далеко.

Моје су ране болне и нове, а мисли сузне, неопрезне. Блажени који по мору плове, и не остају да чезне.

Мисли се моје ничег не клоне. Без суморне наде и спаса пусте радосно у видик тону у зрак што их таласа.

У бол и грех и крвопролића. Са тугом новом и безданом у сласт витлају жељом необузданом, ко свело лишће, сва бића.

ПАРТЕНОН

Не волим веселост пролетних башта, нити да ичија душа продре кроз свилу мог црног мушког плашта.

Нашао сам суморну сласт тела, као ветар звезде у грању по гробљу, слађу него душа.

Па не гледам милосним погледом ни по царевима ни по робљу. На моме лицу бледом мирише тама бела: осмех мог разочараног тела.

У њему је очај, у њему што презриво одриче љубав свему, свему.

ГОСПОЂИ X.

Не помаже ни муж, ни дете, ни гласовир.
За вас је у греху мир.
Бити несретан мало више или мање све је једно.
Крити у срцу за све гнушање о како је бедно.

Ви нисте криви знамо за оно што ће бити, несрећа је баш част. Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо. Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт.

О само је тужан човек чист, слободан, нежан и драг, ко звоно у пољу, и благ ко цвркут тица, и увео лист.

Дижите очи мрачне, ко бунтовне буктиње зрачне пободене у дубоке црне колутове.

Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам. Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам.

КУГА

Ники Баптсловић

Свеједно родиш ли сина или кћер у славу покољења. Укус се мења, укус се мења: не мења се човек и кер.

И нама је досадно, зар не, и Косово, и јаук, итд., све? Та то је била само шала. Треба већ нешто ново, ко би још спомињао ово, крв и срам и рат.
Вечна су само тамница и вешала, њих ће ти радо нудити и брат.

Што ти је жао нашег покољења?
Зар то није весела маскарада: данас је укус цар, а сутра барикада, Христос, па Нерон, па Лењин.
Укус се мења, укус се мења: само су хуље све исти. Хиљаде година вуку нас за нос, песници, месије, цареви и комунисти.

Шта ти је жао нашег покољења, укус се мења, укус се мења. Свеједно родиш ли сина или кћер:
вечно су исти човек и кер.

ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ

Насмешио се последњи пут. У прозору се сјаше као запети лук, као Месец у води, млад и жут,
Риалто.

Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт.

Док ноћ пљушташе, читаше Омира, црн и тежак, ко Ахилов, што само крај мора нађе мира, гроб.

Богови, на плећима са облацима тамним, болови и мора са валима помамним, пређоше по његовом белом лицу без трага.

Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи, пуне таме, у зори, бол неизмеран паде му на груди.

Јер свему на свету беше утехе.
Свим мислима, за све јунаке, и грехе. Али држећи му главу рукама обема, сузно, умирући, помисли, болно, да за очи невесте утехе нема.

Тада заплака у води звоно Светог Марка.

РЕЉЕФ СА ЛИКОМ ДАНТА

Анифи Савићевој

Kентаврима бесним маље у носу затрепташе жудно, копита им росу у мрачне шуме кад јурнуше даље лудим трком са ваших плећа на кобиле просу, по трави блудно.

Тврђава златна горела је и урлала. На жару ломача јадра су буктала, ропска вам мирисна тела блудним су вриском нудећи се гола пала, вијајући се око мача.

Мостови танки златили се и сјали, ко месеци на реци са неба пали. А кад сте прошле у свили, народ је клечо, и прашином се витлали стегови и свеци.

Монаси страсни голи се секли, крај буктиња страшни, и клекли у ћилим ваших тела што крв и миро проли на оштар шљунак, којим су боли и пекли ране колена прашних.

Мудраци су нагнути вам у плећи цртали чудне бројке, откривали свећи у одећама црним тајне, које слути само камен драг, и ваш цвет црвенећи као алем пакла са дојке.

Тад се роди један који вам тело жалио истом жалошћу невесело као дух, он га диже у прах медан, провидан, јутарњи, што без трага цело небо рађа језом чистом.

ЉУБАВ

Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол.

Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај јецаху као моја душа.

У њих сам крио образе моје топле од твојих груди, Нежније но руке твоје биљке сам позно по стиску.

Страсније него на твоје груди пао сам на њих, у блудном, безумном вриску.

ОЧИ

O колико пута кад пред тобом осетим: да желим да оставим за собом моје тужне мисли у очима ти бистрим, невеселим...

О колико пута кад нам над постељом сат ућути, и на твом побледелом лицу од миља приметим досаду луталицу...

О колико пута тад устајем сам, погурен и црн па се загледам кроз мутан прозор у пропланке далеке.

И осетим да ми није доста љубав невесела. Разочаран од твог уморног тела, радознало милујем блудне и меке велике очи биља.

ВЕТРИ

Не грли цветне пољане мој глас. Никад ме ниси чула још да јечим, никад ме ниси видела да клечим, никад у мојим очима пљуснуо није
бегунац талас.

Далеко је оно, далеко, што моје здравље пије.
Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир.

Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена.
Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица, ради њих ми је, мајко, драго да си потиштена.

Моје вруће усне не жуде више жива девојачка пребела тела. Ноћу кад лутам у сенци града, крај распећа, баштина и гробља, не жудим за сином, не планем за робља.

Ветри ће место мене кличући да језде. У вртлогу камења и неба пашће, криком, у завејане, младе јеле, и посуће им крила, дахом нашим, што ће се следити у звезде, негде... где нисам био... и где ниси била.

Под небом, у леду руменом, где зора спи, дисаће јеле што дисасмо ми и стишаће звезде осмехом и снагом, што их је ветрова талас, однео са нас, однео са нас.

ЕТЕРИЗАМ

(Другу Иви Андрићу)

Моја је бајка:
да се у сну док се спава
добра чине, и да ништа
није јава.
Нисмо знали а имали смо
чедо у даљини.

Рекао сам ти цвет један лак
испуниће твоје мисли.
Све осмехе који су од бола свисли,
сачуваће зрак
негде у даљини.

О ничег нек те није жао.
Зато сам ти ту мисао дао
тужној голој и белој,
невеселој.
Гледај у јесен мирно,
како се губи дан
и љуби.

Благо као једно звоно
да зазвони у даљини
мишљу том сам те додирно.

КАРИКАТУРА

O да си само једном пао по женском телу медном умирао би радо.

Шарени просјаци под твојом ногом рикали би узалуд за Богом. Осмех би ти разочаран и благ падао са крста, као голуб бео и драг.

А да небо загрми и распе камење са путева стрми у девети час.

Очи твоје не би дизо криком. Заогрнут модрим олујним видиком умирао би мирно после сласти. Мутним би оком гледао по небу, како тама и ужас расту. А из жила плавих, набреклих од хода капала би крв и вода, на клечећи женски стас.

БОЛЕСНИ ПЕСНИК

Нисам човек, крв ми је млака само роса далеких румених облака.

Развратан колут под очима мојим
печат је шума, са болом својим.

Дрвеће пуно пупова и звезда место мене живи. Све што сам ја реко шапутаће вам меко даље ноћи.

Оне вас воде у моје осмехе и грехе, за мном далеко.

НОВА СЕРЕНАТА

Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више.
На глави ми није перјаница црна, ни рука пуна бисерних зрна, а ноћ не мирише.

На мртвима сам провео младост, твој младеж на дојци није радост, која је некад била.

Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета јоргован, не гледаш са торња за мном.

Ал никад нисам због тебе плако, нити сам нашо у љубави пако, ко отров у цвету тамном.

Глава ти је бледа и чиста, нико не зна како тужно беше, кад си ми дошла, бледа а страсна, вита као дете, и пречиста.

У мраку само кад ми идеш, а очи ти се болно смеше, чини ми се иде ми красна проста сирота мати божја.

МОЈА РАВАНИЦА

Блудно гледам твоју богородицу свету, што мирише ко гробови у цвету, па ме је стид да живим.

Надамном мирише у облацима сивим шума твоја фрушка, од тамјана кадионица сребрних.

И док звезде гаси ветар липа ја се смрти дивим. Она ми се чини једина чиста и поносна судбина мушка.

А икона се блиста. И ко румене очи, вино што бела рука точи, задиру ми у груди дојке беле, са ранама сред врха нага Богородице твоје.

Једине драге пред којом клечим, јер на њој не могу ни моје блудне горке очи невеселе да оставе трага.

МИЗЕРА

Kао око мртваца једног сјаје око нашег врта бедног, фењери.
Да л ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где си сада Ти?

Волиш ли још ноћу улице, кад блуднице и фењери стоје покисли? А раге мокре парове вуку, у колима, ко у мртвачком сандуку, што шкрипи.

Да ниси сад негде насмејана, богата и расејана, где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
О, не буди, не буди сретна, бар ти ми, ти.

О, не воли, не воли ништа, ни књиге, ни позоришта, ко учени. Кажеш ли некад, изненада, у добром друштву, још и сада, на чијој страни си?

О, да л се сећаш како смо ишли, све улице ноћу обишли, по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице и лопови, и блуднице, били невини.

Стид нас беше домова цветних, зарекли смо се остат несретни, бар ја и Ти. У срцу чујем грижу миша, а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?

ШАЛА

Jош сам ја весео мада се нећеш удати за мене. Та младићи су само сене, не купе новац, већ успомене.

Бићеш госпа гојна, удата често мало, а серената недостојна.

Али ће на дну честите душе и грађанских жила, као гудало из далека, као моја невидљива рука, свирати сваки лептир бео, и сваки јастук врео.

Пријатељ мој месец невесео, у страсне ноћи мајске, голицаве бестидне рајске песмице, јер си ма часак само драга једног попца била у трави.

И кад тада останете насамо имаће твој мужић грдних мука.

ДОСАДА

O, како ти је име гадно, ал дивна судба, драго моје јадно. Плачи само од туге и миља и остани увек драга неродиља.

Нек пљушти киша беса и срама, нико неће остат за нама. Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт.

Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи. Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол.

Не дај да наше душе падну и наставе љубав нашу јадну, наш горак несрећан загрљај, нек буде свему у теби и мени гроб и крај.

ПОД КРКОМ

Лежим под јарболом белим. И пловим по зрцалу сребрном бескрајном.

Предамном на отоку тамном и црном, са једним манастиром невеселим, као тајном.

И мислим: и да га има тамо горе, ако ме види под јадром саног, у ком се зраци плоде.

Море, и ја остајем тужан ипак сваке зоре. И оставља ме загледаног у бездане воде.

НА УЛИЦИ

Kад светиљке сину и улице пођу у висину, у тами стојим ја.
На свему што прође мој осмех засија.

Нестану боли, окови и лаж, од мог погледа зависи сва драж, свега што прође. Жене пролазе и облике губе, смеше се, па ми приђу да ме љубе, а ја им нову сенку дам.

И док тихо замагли ноћ, улице пуне сени, ја имам неба безграничну моћ, сви боли света скупе се у мени.

Ко цветићи бели са Месеца рађају се по улици деца.
Од смеха мог умире дан, а свакога ког погледам, стиже моја судба, срећа и сан.

Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину.
Тад сјајан, тужан, цео град,
личи на моје лице.

А да ме виде сви у небо иду, по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду, а Месец ми благо пробада ребра.

"Јављам пријатељима да сам у духу своје поезије престао бити човек и постао дрво. Сва писма упућивати: Топчидер, седма буква, лево."