Miloš Crnjanski

First topic message reminder :

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембра 1977) је у српској литератури XX века један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период новије српске књижевне историје.



ДелаЦрњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

[уреди] ПоезијаЛирика Итаке (1918)
Одабрани стихови (1954)
Ламент над Београдом (1965)
[уреди] ПриповеткеПриче о мушком (1924)
[уреди] РоманиДневник о Чарнојевићу (1921)
Сеобе (1929)
Друга књига Сеоба (1962)
Роман о Лондону (1972)
Мање су позната два предратна романа Милоша Црњанског (прештампавана и после рата) - "Кап шпанске крви" и "Сузни крокодил" (недовршен). Његово учешће у стварању и објављивању контроверзног романа "Подземни клуб" је спорно. У последње време су све видљивија настојања да се Црњансково двотомно дело "Код Хиперборејаца" (жанровски тешко одредиво) стави у равноправан положај са осталим његовим великим романима. Рукопис првог романа Милоша Црњанског - "Син Дон Кихотов" - је, нажалост, изгубљен. (Писац га је био послао часопису "Бранково коло".)

[уреди] ДрамеМаска (1918)
Конак (1958)
Никола Тесла
Поред тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

Награда се по завештању оснивача Задужбине Милоша Црњанског, Видосаве Црњански, додељује двогодишње од 1981. Награда се додељује на дан песниковог рођења 26. октобра. Награда се додељује писцу за прву објављену књигу на српском језику. Награда се састоји од новчнаог износа од 2000 евра, повеље и медаље са ликом писца.

НОВА СЕРЕНАТА

Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више.
На глави ми није перјаница црна, ни рука пуна бисерних зрна, а ноћ не мирише.

На мртвима сам провео младост, твој младеж на дојци није радост, која је некад била.

Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета јоргован, не гледаш са торња за мном.

Ал никад нисам због тебе плако, нити сам нашо у љубави пако, ко отров у цвету тамном.

Глава ти је бледа и чиста, нико не зна како тужно беше, кад си ми дошла, бледа а страсна, вита као дете, и пречиста.

У мраку само кад ми идеш, а очи ти се болно смеше, чини ми се иде ми красна проста сирота мати божја.

МОЈА РАВАНИЦА

Блудно гледам твоју богородицу свету, што мирише ко гробови у цвету, па ме је стид да живим.

Надамном мирише у облацима сивим шума твоја фрушка, од тамјана кадионица сребрних.

И док звезде гаси ветар липа ја се смрти дивим. Она ми се чини једина чиста и поносна судбина мушка.

А икона се блиста. И ко румене очи, вино што бела рука точи, задиру ми у груди дојке беле, са ранама сред врха нага Богородице твоје.

Једине драге пред којом клечим, јер на њој не могу ни моје блудне горке очи невеселе да оставе трага.

МИЗЕРА

Kао око мртваца једног сјаје око нашег врта бедног, фењери.
Да л ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где си сада Ти?

Волиш ли још ноћу улице, кад блуднице и фењери стоје покисли? А раге мокре парове вуку, у колима, ко у мртвачком сандуку, што шкрипи.

Да ниси сад негде насмејана, богата и расејана, где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
О, не буди, не буди сретна, бар ти ми, ти.

О, не воли, не воли ништа, ни књиге, ни позоришта, ко учени. Кажеш ли некад, изненада, у добром друштву, још и сада, на чијој страни си?

О, да л се сећаш како смо ишли, све улице ноћу обишли, по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице и лопови, и блуднице, били невини.

Стид нас беше домова цветних, зарекли смо се остат несретни, бар ја и Ти. У срцу чујем грижу миша, а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?

ШАЛА

Jош сам ја весео мада се нећеш удати за мене. Та младићи су само сене, не купе новац, већ успомене.

Бићеш госпа гојна, удата често мало, а серената недостојна.

Али ће на дну честите душе и грађанских жила, као гудало из далека, као моја невидљива рука, свирати сваки лептир бео, и сваки јастук врео.

Пријатељ мој месец невесео, у страсне ноћи мајске, голицаве бестидне рајске песмице, јер си ма часак само драга једног попца била у трави.

И кад тада останете насамо имаће твој мужић грдних мука.

ДОСАДА

O, како ти је име гадно, ал дивна судба, драго моје јадно. Плачи само од туге и миља и остани увек драга неродиља.

Нек пљушти киша беса и срама, нико неће остат за нама. Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт.

Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи. Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол.

Не дај да наше душе падну и наставе љубав нашу јадну, наш горак несрећан загрљај, нек буде свему у теби и мени гроб и крај.

ПОД КРКОМ

Лежим под јарболом белим. И пловим по зрцалу сребрном бескрајном.

Предамном на отоку тамном и црном, са једним манастиром невеселим, као тајном.

И мислим: и да га има тамо горе, ако ме види под јадром саног, у ком се зраци плоде.

Море, и ја остајем тужан ипак сваке зоре. И оставља ме загледаног у бездане воде.

НА УЛИЦИ

Kад светиљке сину и улице пођу у висину, у тами стојим ја.
На свему што прође мој осмех засија.

Нестану боли, окови и лаж, од мог погледа зависи сва драж, свега што прође. Жене пролазе и облике губе, смеше се, па ми приђу да ме љубе, а ја им нову сенку дам.

И док тихо замагли ноћ, улице пуне сени, ја имам неба безграничну моћ, сви боли света скупе се у мени.

Ко цветићи бели са Месеца рађају се по улици деца.
Од смеха мог умире дан, а свакога ког погледам, стиже моја судба, срећа и сан.

Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину.
Тад сјајан, тужан, цео град,
личи на моје лице.

А да ме виде сви у небо иду, по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду, а Месец ми благо пробада ребра.

"Јављам пријатељима да сам у духу своје поезије престао бити човек и постао дрво. Сва писма упућивати: Топчидер, седма буква, лево."

„Могао бих у Данској, и у Шведској, и у Норвешкој, да живим. Па и на Исланду. Свуда има добрих људи. Један други глас у мени, на то, довикује ми да се варам. И, да среће нема ван оног места, где смо провели детињство и где смо се родили.”

ТРАГ

Желим:
да после снова не остане траг мој на твом телу.

Да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ...

путева засутих лишћем свелим са јабланова.

СМИРАЈ

Сетим се, како су, у љубави, драги, први дани. Кад су руке топле, кад се очи следе, прелетајући оне кутове бледе, око усана...

Што дрхте, проткани, мутном тишином, у којој су осмех и туга помешани несигурно и тамно.

Клатно звона тешко и тмурно у груди удари ме.

Тад се дижем, и, у мутна ока прозора, пуна ситних гласова вечери, шапућем, несигурно, и моје име.

ПЕСМИЦА

Реци, кад би мој осмех блед, растопио се као цвет пола сан а пола лед.

Кад бих још једном могао да волим...

Да л би ми тад било добро свуд, и живот био мање луд?

Или бих и тад као сад морао да се смешим и разболим, и да умрем?

Кад бих још једном осетио да волим, волим?

ПЕСМА

Kад раширим руке у жутом лишћу, што засипа јауке, сине нека страшна, мутна моћ. И плане и дрхти цела око мога завичаја невесела у сласти лудој, пуна звезда, ноћ.

И кад ме се сете шуме радосно, стидно зарумене. А иконе старе засјаје у мутном злату кад виде мене.

Пружим ли руке, распашу се жене падају на колена, и плачем породиља клањају се мени пуне тужног миља и кличу, да их ја загрлим први, први: јер моје су руке мокре од крви, крви.

МОЈА ПЕСМА

Душа је моја богат сељак, пијан весељак,
у завичају.
Милује голу жену што спава, тврдо, ко плећа гојних крава, у житу, куд ноћи пуне црних врана, падају.

Свет је прошла самохрана, у крвавом плашту шережана, ко убица. Стајаше тужна, завејана, на стражи, у капијама, брката, благо насмејана.

Крај цркве туђе и непознате, запаљене, у дуге, јасне, топле ноћи, кад крекећу жабе барске, грлила је разне жене. А дању је чувала дворе царске и кораком бројала сате.

На јави је душа моја богат сељак, весељак.
Само у сну, ко Месец бледа и тако ко он невесела, по свету блуди.

Гондола једна ћутке је скрије у бездане воде Венеције, саму, уморну, разочарану, на карневалу.

И кад ту њен гитар зазвони,
од песме што плаче и воли, сву воду, звона, и маске, тамо, ноћ толико заболи: да ућуте и питају тихо,
"Какав је то Славен био, на Риви деи Скјавони?"

СРП НА НЕБУ

Ти незаборављена моја на родном пољу изненада женка, остај ми сенка, сенка.

Ко редови зарђалих коса кукуруз је на сунцу зрео. Тешка си била, врела и боса као сноп жита кад се разгрне. Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули. Кад ми на теби сваки заглавак врео од сласти поче да трне раширила си се, и уздрхтала, ко земља испод грана трулих.

У црном дугом свиленом плашту по свету блудим.
И свуд где стигнем шапатом будим болан осмех, сузе и машту.

Свирам смрт, ал ми гудало расипа нехотичне звуке. А зидови мртве и облаке што плове благо ми милују руке. Једнако ћарлија као далек врт трагом мојим сенка моја, пуна жита и неба ведра, врела као једра недра твоја.

И док ми се ноћу преплићу на руци голе жене, и звуци крвавих накита страшних, тешке свиле и листови прашни, чим пред зору сване, небо ми је росно ко равне пољане, а Месец се над њима сја као срп.

НАРОДНИ ВЕЗ

Kрв ми везе вез по души, страшћу ме животиња гуши, и тка ми у живот тло:
завичај мој, равницу што зре где пијан распасан сељак мре, у крви што је сво добро, не зло.

Зато ми небо сво мирно у осмеху изумре. Тих ми је плач а грохотан смех, кад се у зору пробудим први ништа ми није забран, ни грех. Цео је свет за мене вез пун шара моје крви.

Шара без смисла, броја и реда, танких ко изоран црв. Бескрајан као небо надамном не марим шта ће са мном, пун смеха, смрти, стоке и греха, на мени судбином тамном вез везе моја крв.

ЉУБАВНИЦИ

Нико нас неће поделити више, на добре и грешне. Тајни смо као гране снежне, а све што је старо у љубави, плаче све тише.

Још мало само, па ћемо суморни, са осмехом тужним, у страстима ружним, стати,
болни, бледи, уморни.

У биљу, или нечем другом, моћном, над пропланком једне шуме младе, наћи ћемо опет своје наде.
У мирисном небу ноћном.
Наде свих који се болно смеше.

И, кад, опет, као вечни цвет, над телима уморним, небеса заплаве.

И загрљај опет буде свет, као злато око свете главе, са тамјана мирисом суморним,

нећемо знати који грех то беше, међу гресима што ко облаци плове, што нам та тела и душе даде дивне и нове.

ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ

Цео нам је дан дуг, и досадан.
До вечери, кад се, кришом, састајемо. Пољубац један, брз, и негледан, доста нам је. Да се свету насмејемо.
Да одемо у ноћ, као да смо криви.
Лако, као тица, која кратко живи.

Наш вити корак не везује брак, ни невини занос загрљаја првих. Него осмех лак, што цвета у мрак, на усницама са две-три капи крви. Руке нам не дрхте, од стара прстења, него од жуди, страха и сажаљења!

Ах, није тај страх само наш уздах, кад видимо шуму, како лако цвета. Него је то плах, испрекидан дах, којим би некуд даље, са овог света.
У Слободу, куд, над нама, гране језде.
У прах мирисан, куд липе распу звезде!

Узеше нам част, али светли сласт, небесна, као понос, на нашем лицу!
Наша је страст гурнула у пропаст: лажи, законе, новац, и породицу. Од понижења нам је клонула глава, ал нам се, у телу, пролеће спасава!

Наш тужан осмех благосиља грех; жиг оних који љубе, на свету целом. Цео нам је дан дуг и досадан, и пролази у ћутању невеселом. Тек увече, слободан ко у трави цвет, ја те чекам. На једној клупи. Разапет.


Београдски универзитет, 1919.

МОЛИТВА

Oче наш сенко света седа погурена на дрвеној раги. Са лонцем разбијеним на глави и очима пуним ветрењача плавих.

Оче наш син је твој беднији од биља, страснији него цвет, несталнији него ветар зоре, суморнији него море, и сам, сасвим сам.

Оче наш син твој је бољи него анђели али ником помоћи не може. Љуби крпе као златну круну, а у осмеху крије толику забуну колико је нема у пролећу и мајци.

Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада.

ЕПИЛОГ

Да ли да певам професорима што су критици вични, што ишту, ишту оптимизам, под папучом, ревматични?

Или нашим госпођама, што воле божићне приче, што се плаше рода над нама, и не трпе да просјак виче.

Или ћу великим патриотама, што говоре само о сељаку, што не сме мирисат на балегу, него на месечину млаку?

Или ћу тамо, где грде самоубице, и тврде:
да је то париски утицај?

Не, том је крај! На Итаки ће да се удари у сасвим друге жице. Свеједно да ли ја или ко други.

1920.

БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ О ПЕСНИКУ

Црњански, преци песника, налазе се, крајем XVII века у селу Итебеју, у Банату. Песник зна само да су тамо дошли из оближњег села Црња. Песников отац мислио је, и причао, да је отуда и име њихово, које су добили при сеоби из Црње у Итебеј.
Може бити.
У сваком случају, у Итебеју, код цркве, и сад стоје три куће Црњанских, мојих блиских рођака. А уз цркву надгробни споменици Црњанских, на пример пароха Итебеја, Милоша Црњанског, који је умро 1735. И других.
Вук, међутим, каже да у народу има надимак: "Црњан" и "Црник", а да народ каже и "Јоване и црњане!", "Бошко и црњо!".
Па се питам: ко зна ко смо били, откуда дошли, како име добили и зашто?
Све до мога оца писали смо га старословенски:
Церњански.

Знамо, сигурно, да ми се прадед звао: Јован. Да му је брат био поп, и стриц поп, а млађи брат калуђер. Тај калуђер, Теодосија Церњански, сахрањен је у манастиру Војловици, код Панчева, где му се налази надгробни споменик, и слика.
Он је путовао до Русије.
Тај калуђер мора да је био безбожник, јер је толико нападао на кћери сељака, да су га једном, у Вршцу, бацили у набујали Месић. Калцан се није удавио. Испливао је.

Мој дед, поп Мита, прешао је из Итебеја у Иланчу и оженио се ћерком свештеника у Иланчи, Ненада Путника.
Тај Ненад, мој прадед, био је толико тежак, да су сељаци притезали левче кад би се пео у кола.
Поп Мита, мој дед, по оцу, на старим фотографијама личи на неког сеоског Толстоја. Био је риђ, плах, строг. Био је сиромах и орао је и копао са сељацима, својим Иланчанима.
Кад је његов патријарх, у револуцији године 1848, прешао на страну Беча, против Мађара, поп Мита је командовао Иланчанима, у боју код Иланче. Мађари су били мобилисали криминалце из затвора Сегедина, и униформисали их, плавим гаћама ("a kekgatyàsok").
Иланча je горела, и кућа попина је горела.
Попа су спасли наши кумови, Ђуђини, који су га бацили у шарагље и прошли кроз Иланчу, са људским главама, на вилама.
После револуције, породица поп Митина остала је без куће и кућишта. Моја баба, Јула, отхранила је мог оца ваљушцима од фпнога брашна. "Далеко ми је Банат, црна кошуља!" – каже, негде, Јакшић.

Поп Мита је имао три сина и две кћери.
Његов најстарији син, мој стриц, Јоца, био је остао хром у ногу, па је куповао и препродавао жито. Његова кућа, у Иланчи, личила је на неку епизоду из Тургењева.
Његов средњи син, Лаза, учио је школе католичких фратара у Мађарској, а био је леп, чувен говорник, и умро је рано. У детињству имао сам неколико његових рукописа. То ме је подстицало да и ја пишем.
Мој отац, Тома, учио је школу у Ходмезоевашархелију. На фотографијама, он и његови другови, већ бркати, личе на младиће у романима Лазе Нанчића.
Тома није волео школу, а био се потукао са професорима.
Био је чувени играч и певач свог времена, и кад је напустио школу пошао је у Иланчу, пешке, и вратио се, кроз жита, певајући уз тамбуру.
Кад је поп Мита угледао скитницу, свог сина, хтео је да га посече косом којом је косио жито. Једва су га спасли наши наполичари и моја добра, мала, нежна, баба Јула.

Сестре мога оца нису биле срећне: једна је умрла млада, а друга је била несрећно удата, у Загајце, за богатог трговца, Мунћана.
Кћери те моје тетке, Љубице, умрле су младе. Мара, коју је вереник био изневерио, упропастила се игранкама и сладоледима. То је била лепа, црномањаста девојка и дуго је тражила лека у санаторијумима Мерана. Долазила нам је у госте, тужна.
Умирала је, у Вршцу, недељама, и ја се сећам капљица морфијума које је узимала.

Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од Јелице, сестре Тодора од Сталаћа. Она је била удата за Јована Путника, чији је син, Гаврило, био генерал у војсци Марије Терезије, а Мојсије, владика Бачке. За Мојсија су Путници веровали да је отрован, у Бечу, од стране аустријског двора. Гаврило је био особењак и нежења, а Мојсије је умро на народном послу.
Трећи син Јованов, Јања, напустио је сво ју веру и био је после тога као мртав у породици Путника.
У породици попа Ненада, најмлађег сина Јована Путника, нарочито су се поносили братанцем моје бабе, Пајом.
Тај Паја Путник био је у време револуције године 1848. на војничким школама и напустио је академију
Винернојштата, да би могао да се врати и брани Иланчу.
Он се у тим борбама у Војводини био толико одушевио командантом србијанских добровољаца, Стефаном Книћанином, да је са њим отишао у Србију и постао официр у Србији. Командовао је, на Дрини, у рату год. 1876–77.
Тада је, за ађутанта, имао сина тог Стефана Книћанина, који је био млади Паризлија и који се није слагао са својим командантом. Написао је читаву књигу памфлета против Паје Путника.
Паја Путник је умро у Београду, априла 2, године 1900, као потпуковник последњег Обреновића.
Он је писац прве тактике србијанске војске (Мирли о војној бпигади) и једне књиге о Београду, која се читала (Дапсл Џиуад). У Министарству војном остало је много његових рукописа. Ја се никад нисам трудио да добијем увид у ту хрпу рукописа.
При крају живота, Паја Путник је био особењак, нежења, а много се љутио на ону грану своје породице која је, у Србији, од Путника, направила име Путниковић.
Кад би на летовању, у бањама, неко сео на клупу поред остарелог Паје Путника и покушао са њим да разговара, Путник би запитао: "Је ли господин Србин? Онда немамо шта да разговарамо!"

Он је био усвојио, усинио, као нежења, сина своје сестре, Душана, и надао се да ће тај млади официр сачувати име Путника.
Душан је био питомац чувене Николајевске академије, у Петрограду, и умро је тамо, маја 17, године 1892.
Нада Паје Путника није се испунила.
Мој отац Тома, прекинуо је ту галерију попова и официра.
Несвршени ђак, он је некако дотерао до сеоског нотара, у селу Шурјану. Био се оженио лепом ћерком мајора Беланова ("от Домоглед"), али се одао лову и картама. Жена му је умрла млада. Мој брат је из тог брака.
Тома је, на школама, постао претплатник српских листова, а доцније и скупљач претплате за часопис Стпажа, часопис србијанских марксиста оног времена. Због тога је изгубио службу и послат за писара у Чонград, у Мађарској, неку врсту тадашњег чиновничког Сибира. Тома је, у другом браку, био ожењен ћерком граничарског официра, варошког капетана Панчева, Панте Вујића.
Тај Панта је био чувени љубавник свог времена и сахранио је три жене. Мој отац се оженио његовом ћерком, Марином, преко проводаџија. Панта му је исплатио дугове, а ја сам се из тог брака родио, у Чонграду (– као и Геца Кон, мој издавач –) тек после пет година брачног живота мојих родитеља.
Мој отац, Тома, био је ониска раста, снажних, широких, груди, бркат, са косом лепом, меком као свила. У детињству, на селу, сачекивао је повратак стада и пио млеко оваца из кабла. Отуда, тврдио је, његова снага.
Био је чувен играч, и са педесет година.
Са игранки, ваљда, био је сачувао неку изванредно лепу врсту понашања. Био је необично љубазан и према непознатима. Али је био плаховит, изненада. Никад није тукао мог брата, али га је једном, у љутини, треснуо тако о зид, да га мал’ не уби.
Кад би моју матер, и мене, лети, пратио у бању, Мехадију, трчкао би из вагона, по воду, пред планинским тунелима, само да би нам донео чашу хладне воде, са извора.
Било је нечег шпанског у претераној учтивости тог човека.
Мој отац је, док је био, на школама, много читао. Ја сам га, међутим, упознао, кад више тако рећи, ништа није читао, сем политичких листова Зартава и Бпаник.
Кад је умро, оставио ми је и велики, дрвени, сандук пун књига, али и годишта Зартаве и Стпаже.
Ја и сад памтим, како сам, у Иланчи, при школском распусту, читао уводне чланке Светозара Милетића, преписку Светозара Марковића и ратни Дневник Пере Тодоровића, са Шуматовца.
Та литература, оставила је у мени дубока трага. Мој отац ме је кљукао историјом Војвођана, привилегијама нашег народа, статутима, причама о нашим, политичким, правима.

Моја мати, Марина, била је девојка крупних очију, косе до колена, и кад је била седа. Мати јој беше рано умрла, а отац тако строг, да је у згради Варошке куће у Панчеву, која и сад стоји, морала да пере камените степенице, пред станом варошког капетана. И зими. На коленима.
Била је то велика паћеница целог живота и умрла је пре него што сам могао да стигнем из иностранства.
Пошто је њен отац био и нека врста цензора Панчева, она је, у младости, имала своју столицу првог реда, приликом гостовања новосадског позоришта, у Панчеву, код Тпсбаха. Знала је много драма, и много стихова.
Кад су је удали за мог оца, мој отац је био толико пун дугова, и толико осиромашио, да нису имали ни толико новаца колико је онда стајала једна колевка.
Мати ме је повијала у једном кориту у ком је хлеб месила. Ако је читалац читао Фројда и Јунга, имаће, кад моје књиге чита, много, свакојаких асоцијација.
Што се мене тиче, противно оном што се код нас мисли, мени нимало није стало ни до те прошлости, ни каквог сам порекла. Ја сам увек био сам себи предак.

ЦРЊАНСКИ У ТЕМИШВАРУ

Tемишвар је, у моје време (1896/1912), био варош раскошна, модерна, са широким авенијама, великим парковима, веслачким клубовима, на водама, али и индустријским предграђима. Имао је огромна егзерциришта и гробља. Имао је надимак Мали Бех.
У срцу вароши био је барокни центар града, са великом, католичком, катедралом, чувеном са концерата Баха, са манастирима католичких фратара, међу којима је један, пијариста, био моја школа.
Прекопута католичке катедрале, била је српска Саборна црква, са двором владике, од мрамора, и мала школа мог српског учитеља Берића, код кога сам учио четири основна разреда. Наша црква била је чувена по иконостасу Данила.
Порта је била башта, са пљуском јасмина, и липа.
Насред Темишвара, сваке недеље, кад је време лепо, свирала је војна музика, на тргу, опкољеном терасама ресторана и сластичара. Свет се ту шетао, као што се у Италији шета.
Пред сластичаром, ту, стајала је, обично, група салонских лафова и официра, па и група православних калуђера, под камилавкама.
Међу њима, поред синђела Зупковића, доцнијег будимског владике, врло лепог мушкарца, поред архимандрита Дошена, громког гласа, падао је у очи нарочито владика Лукијан Богдановић, доцнији патријарх, који је био романтична лепота, велики заводник жена, а завршио самоубиством, у Гаштајну, због сифилиса.
На том тргу, најлепши четворопрег терала је жена баруна Рајачића, који је, доцније, за време рата, иако је то невероватно, у мађарском парламенту, поздравио октобарску револуцију. Његова жена, окретала је четворопрег, као да је лепеза.
Концерат је обично почињао увертиром: Нопма.
Ја сам прво учио основну школу Берића – који нам је говорио и о нашим привилегијама и статутима. Кад сам код њега становао, окупљао је своју децу, увече, да нам прича. Да нам представља. Био је то велики познавалац светских романа, а великог, глумачког, талента. За мене је он, у сећању, оличење Жана Валжана.
Био је шеф опозиције у Црквеној општини и експерт за наша народна и црквена права. Кад је, у аустријској артиљерији, код Вердена, за време првог светског рата, његовом сину ампутирана рука и кад је, у исто време, и Србија пропала, Берић се бацио са велике висине трећег спрата, главачке, на каменито двориште.
Међу мојим познаницима, то је био најбољи познавалац литературе.
Гимназију сам учио код католичких фратара, пијариста, али тај ред није био ред мрачњака, него масона. Код вих је прослава мађарског народног празника (Мартовске Иде) почињала хором. Хор је певао Мапрељезс.
Пијаристе су издавале два литерарна часописа.
Један на мађарском, који се звао Наца зартава (Zászlonk) и један на латинском, који се звао Омладина (Juventus). Први је имао католичке тенденције и расправљао о уставу Србије и крунисању Петра I, а доносио и карикатуру принца Ђорђа како абдицира. Како Јапанци, у рату, деле цигарете рањеним Русима. И како се ми Срби, због лажних привилегија, боримо против Ракоција.
Ја сам о нашим привилегијама имао много дискусије, са мојим професорима.
Поменутом часопису, на латинском, послао сам једну прозу о убиству Јулија Цезара, и неке стихове, у алкејским строфама. Кад сам имао петнаест година штампао сам у дечјем листу Голсб, који је излазио у Сомбору, једну песму, под насловом Ссдба. У тој песми, у првој строфи, полази на пучину једна лађа. У другој строфи диже се бура. У трећој плове на пучини само олупине брода.
Данас ми се чини да би то било доста.
До смрти свога оца, до петог разреда гимназије, био сам осредњи ђак. Онда се реших да убудуће будем међу првима, Био сам међу првима.
Темишвар је тада нагло растао и каруце су у њему трчале на гуменим точковима, а било је међу њима, већ, и првих аута. Жене су се у тој вароши облачиле по последњој моди из Париза, увезеној преко Беча, а над великим женским шеширима, имали смо и прелетање првог аероплана. Позориште је, на мађарском, било у знаку Анрија Бернстена, а српско у знаку Балканрке фапифе, од Николе I, гњаватора. Имали смо и посету америчког циркуса Барнума.
Мој отац је, годину дана пре тога, био отишао на село, у Иланчу. Дотле ме је чекао, пред позориштем, и кад снег пада.
Са мелоном на глави, и батином од вишњевог дрвета, он ме је по зимској ноћи водио кући, испитујући ме о драмама. Ценио је моја литерарна прегнућа. Кад су га изабрали за потпредседника црквене општине, показао ми је свој говор и питао ме како ми се допада. Ја сам цео тај говор прерадио и он га је прочитао на свечаној седници. Вели, мојој матери:
"Боље пише од мене Мића!"

Кад сам се разболео од шарлаха, донео ми је српски превод Рата и мипа (или мађарски превод) и ја сам тај роман прочитао за дан и ноћ, иако је моја мати тврдила да због тога може да наступи слепоћа.
Кад је мој отац дошао, године 1908, са села, да се оперише у Темишвару, и, кад је одустао од тога, рекао ми је да зна да ће умрети, али да то треба да кријем од своје матере. Да она не дозна. Вели, неће да је узнемирава. Треба умети умрети. Извињавао се и мени што ми бриге ствара, сад, кад сам почео да учим грчки. Вели, то је тешко, зна.
Саветовао ми је да учим, добро, и да се лепо понашам према матери. Отишао је из Темишвара, мирно, и никад га више нисам видео. Вратио се у Иланчу и био, још, у сватовима, Дане Црњански, у Итебеју, где је играо и прескакао ватре, са младићима и девојкама.
У Иланчи је после тога посетио пчелара, који је вршио и занат ковача и тесара мртвачких сандука. Мој отац је изабрао себи сандук, куцкајући га, штапом од вишњевог дрвета.
Наручио је за моју матер меда.
Умро је идућег дана.
Није дозволио да ме позову из Темишвара, са школа.
Моја се мати, удовица, вратила доцније опет у Темишвар и становала у згради Општине. Прозори нашег стана гледали су у порту. Ја сам тада, до такозваног испита зрелости, живео, са матером, у Темишвару, као што су, у оно време, живела варошка деца. Мој круг је био круг мојих, католичких, другова, племића и њихових намирисаних сестара, са којима сам узимао часове француског језика. Није у томе било никаквог снобизма. То је, у оно време, било уобичајено узимање часова, после подне.
Узимао сам и часове енглеског језика, код једног професора коме је воз био одсекао ноге, па се дао на даваше часова. Такав му је био и енглески. (Али није било тачно оно што се причало кад сам, 1929, преводио Шекспирове сонете да не знам енглески баш ништа.)
Учио сам и сликарство, приватно, код једног професора.
Моја слика уљана, Једна мптвахка лсбања, била је на изложби школа.
Од мојих другова остала су ми само имена. Калинфалви Јурка Ћула, Капдебо Елемер, Ђика. Где су, и да ли су живи, не знам.
Први ми се последњи пут јавио пре првог светског рата, са Експортне академије у Келну, а чуо сам да је био негде у Индонезији, после рата, тренер коња. Његов отац имао је комплетно мађарско и енглеско издање Шекспира.
Међутим, није тачно да ја имам успомене једног сноба. Живео сам ја, у Темишвару, и међу тадањим пролетерима. Прво сам играо у репрезентацији школа, затим у клубу гимнастичара Темишвара (ТТК), а најзад, почев од седмог разреда, у клубу железничара, металаца (Kinizsi).
То је био професионални клуб фудбалера и мој најбољи друг у њему био је металац Сидон. Ја сам у његовом друштву упознао и језик, и кућу, и породични живот радника. Кад бисмо путовали на утакмице, Сидон ме је смештао у мрежу за пртљаг изнад седишта. Пробудио ме је једном о поноћи да ми прочита новине о потапању брода Титаника. У оно време то се сматрало као фантастична катастрофа. Још је више неочекивано да сам ја, тада, не само живео међу пролетерима, металцима, него да сам поред Сидона, упознао и литературу социјализма. Па не само то, него учествовао и при демонстрацији социјалиста у позоришту (приликом представе Бернстеновог Лопова). Полиција нас је саслушавала.
Али, поред тог Темишвара, мађарских племића, пролетера и металаца, постојао је и један други Темишвар, коме је моја породица и душом и телом припадала, тада. То је био Темишвар Срба, остатака, варош стара, умирућа, фанатична, верска. Дијаспора, као и Темишвар Јевреја.
Тај Темишвар био је срастао са Темишварем туђина, као два сијамска близанца, али окренута леђима. У том Темишвару бранила се свака српска кућа, као барикада. А на свој начин, није та борба била ни без социјалних додатака и узрока.
У сваком случају, у оно доба, сва је српска сиротиња била за одбрану наших права, наших статута, наших привилегија. А ренегата је било само међу имућнима. Ubi bene, ibi patria!
Мој Темишвар био је нека врста Елзаса и Лорена, лудила, као у књигама помпијера Бареса.
У том Темишвару, о празнику Духова, на пример, сви смо ишли у цркву, која је била застрта травом и имала мирис покошених поља. Плели су се венци, клечећи, а ти венци стављали су се изнад врата, као неки знак завереника.
О празнику Ускрса, Темишваром је обилазила, о поноћи, литија. Као нека ноћна стража Рембранта, Темишварци су носили црквено небо, са свећама, на рукама сенатора, фишкала, зеленаша, занатлија, калфи, трговаца и шегрта (све сам "Мали Ђука").
Насред цркве, на Велики петак, имали смо гроб Христа, у цвећу, а чувала га је стража војника домаће регименте Темишвара, двадерет и девете, састављене у 80% од Срба.
За време најсвечанијег тренутка службе, при изношењу плаштанице, у цркву би упадао наредник, са два војника, под клобуком, у цокулама, да смени стражу. Ударили би о патос ђоновима.
Ствар је била глупава, али се Темишварцима чинила торжествена. О поноћи, кад би литија обилазила, пред црквом је био постројен батаљон да парада буде што већа. Тај би батаљон завршавао литију плотсном.
Прво би зајецао слаби тенор владике Летића, као из пустиње вапијућега. После би загрмео страшни бас-баритон архимандрита Дошена. Затим би се зачула, кроз ноћ, команда мајора Драгојлова, који је окретао батаљон, као да је лепеза. Његова сабља би севнула као муња и ваздух би, после плотуна, замирисао од барута.
Ми смо, деца, гледали да се докопамо празних чаура.
Тај елегантни официр завршио је као генерал Павелића.
Пред његовим првим водом парадирао је тада оберлајтнант Мушицки, чврст и црн, са малим брчићима, увек мало насмејан. Уштогљен. Он је завршио као генерал, Недића.
Завршио је пред пушчаним цевима.
Луначарски је, једном, причао како је тешко искоренити поштовање старих икона.
А Горки је бранио Мирског, да није крив што је потомак кнезова.
Ја сам у том Темишвару писао песме, од детињства. То су биле, углавном, несвесне имитације великих песника, и наших родољубивих песника. Тандара, мандара.
Пред одлазак из Темишвара, у лето 1912, био сам направио једну збирку од тих песама и послао сам је уреднику Боранрке виле, Кашиковићу. Он их је у писму много хвалио, али се и љутио што су сентименталне. Штампао је једнс (У похеткс беце рјај). Ортале ми никад није впатио.
Под утицајем Метерлинка и Ростана, написао сам био и једну драму, коју сам послао Народном позоришту у Београду.
После неколико месеци добио сам одговор, кратак, округло, на ћоше.
Драма је била у стиховима (као и La Princesse Lointaine) а звала се Ппоклети књаз. Садржај је био такозвано право прве ноћи (ius primae noctis). Нимало ми тога није жао.
То лето послао сам своме брату и један роман за Бпанково коло, часопис који је излазио у Сремским Карловцима. Мој брат је рукопис, из Новог Сада, лично носио уреднику, који је то много хвалио и, за штампу (године 1913) спремао, али није штампао.
Ни са тим рукописом не знам шта је после било.
Рукописи се не враћају.
Копије никад нисам имао.
У поезији, мене, и моје другове, највише је одушевљавала, у то доба, антологија коју је Богдан Поповић саставио. Ја се, из те антологије, сећам песме Спомен на Рсвапфа и сматрам ту песму, и сад још, за најлепшу песму XIX века.
Мој друг, у Темишвару, Душан Таназевић, носио је ту антологију са собом и у рату. Он је са том књижицом и погинуо.
Из поменутог часописа и Сппрког књижевног гларника, који је до нас у Темишвару, и преко границе, редовно стизао, сад се сећам још само два песника. Један је био Королија, топао, који је као Јадран шумео, а други, Митриновић, који је у стиху мирлио.
На прослави Доситеја, у Чакову, први и последњи пут, срео сам и Скерлића, кога је свет тада јако поштовао, Био сам са њим у истом возу, у истом купеу. Био је у свечаном, црном оделу. Мени је, са својим брцима, личио на жандарма.

НА РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ
Лутајући по Приморју ја сам, свако вече, гледао како рибарске барке излазе у лов. Њихово је време ноћ, кад се свици јаве и месечина разлије по огледалу мора. Тада се, као блудећи пламенови појаве и светиљке чамаца, па лагано круже и обилазе дубине, из којих нагрну рибе у мреже. На веће даљине, у дубље море, у мирне увале острва, излазе веће барке. Оне лове у водама даљим од обала. Оне ближе задржане су за становништво и мали лов.
Чекао сам, ноћ са пуним месецом, па да отпловим до Сења, где се, у каналу Морлака, особито лепо лови. Истина, до наших обала долазили су тада и талијански рибари, нарочито они из Кјође и рибари чак из околине Анконе, који на једрима својих барки имају знак и знамен бела коња. Али углавном ипак је то био наш свет, рибар одвајкада, истарски, хрватски, који лови ноћу све до далматинских обала и острва. На своју руку, или раздељен по задругама, које после деле рибу.
На једној старој барци возим се дакле до бродоградилишта рибарских чамаца у Журкову. То је мала каменита увала, са кафаном, једним финансом, са лупом дасака и стругањем боровине, испод стена, на копну, и под једним шумарком. Живот, жене, љубави и патње, ту су као у романима Хамсуна, норвешког књижевника. На свима прозорима беле завесе и дрвени капци, испрепуцани од зимских, бескрајних киша и олуја.
Мали бродови, постављени на огромне пањеве и греде, са којих цури катран, крпе се ту, и закуцавају. Изнад њих, у зеленилу, види се село. Живот је ту страшан. Да би се добило мало земље, треба месецима вадити камен из земље, која је црвена и пуна камења, међу којим је, некада, родила лоза.
Свет овде ништа не зна, сем тужакања. Изгледа као да лелек прелази са оца на сина. Слушао сам их како певају. Као да јаучу. У подне, кад је море као угрејано уље, долази барка да отпловимо до Новог. То је обична, тешка барка, бедна наизглед, опремљена за тежак рад. Под крмом је зазидан обичан мотор, што се ложи петролејем. Тај мотор непрестано лупа и његово лупање се чује по води, на миље далеко. Сва је барка масна и страшна и заудара од рибе. У кућици мотора свакојаки пламенови. Само бог зна како то функционише. Димњак мотора је прави сулундар, као од шпорета. Онај који очекује тврду, снажну барку енглеских и немачких рибара, њихове кожне и гумене чизме, до колена, разочараће се. Рибари у црној маји, са капетаном Блажевићем. Људи, који су пловили око пола света. А никад даље од сата хода у земљи овде били нису.
Чучећи на четвороугаоним сандуцима за рибу, изгледају као угљари, црни од дима петролеја, а не као неки хероји таласа и бура. Њихови ликови су компоновани са испрепуцаним јарболима и испреплетаним ужетима и одају тупу патњу и сиротињу. Њихов говор се састојао од беспрекидног јаукања, тужакања, причања повољних новости и обећања. Саопштавајући једнако једно другоме цене хлеба, шећера, рада, они су једнако додавали понешто новог, доброг; повољну могућност за зараду, селидбу у Америку, и дизали главе и питали: "Ки говори, ча говори?"
Знали су унапред да ће до смрти, и они и њихова деца и њихове погрбљене жене, јести поленту.
Пролазимо једнако крај стеновитих и голих увала, под кршом Повиља, где има тунолов. Велике мердевине, као огромни комарци крај воде, чекају над морем. У њима по један рибар недељама гледа у воду да јави долазак тунине.
У пристаништу Новог, товарило се дрво, док су спремали мреже. Дрво се товарило страшно примитивно, са голим телом и погрбљеним ртењачама, ропски. Вечан бол и вечна патња на овим сивим, каменитим обалама.
У врху брода, покривено крпама, једно мало псето. Из дубине брода вири пар ногу, одевених у нове, жуте ципеле, американског врха, са гуменим потпетицама. Две руке које читају "Борбу". У тој дрвеној рупи, сличној мртвачком сандуку, где се спава, хлеб и вино и кревет од дасака. Један црвени, раднички јастук. Сиротиња свуд иста. Једно огледалце и бријач на једној дасци, ничег рибарског. На палуби окрећу чекрк и дају знаке руком другој барци. У лов иду барке све две и две, а између себе вуку мрежу по дну мора. Чекрци шкрипе, дижемо сидро.
Излазак из Новог био је ведар и плав, при заласку Сунца. Нови, са својом плажом и свирком војне музике, са белим одећама жена, као малим једрима, остао је у сенци брда. Ветар још није био легао, а хука мотора носила нас је све даље у плаветнило мора, стена, острва и облака. На крми се лагано окреће точак. Брод пред нама изишао је пре нас и сад савија, оставив за собом узбуркани, пенушави траг таласа. Зелене, плаве, румене свиле у води трепере све до неба и тешких сурих брда иза нас. Почетак је лова врло леп, два брода као да играју, држе се парно и изводе кругове, док полако дреше и почињу спуштати мрежу, иза својих крма.
Пода мном једнако видим собу и четири дашчана кревета у мраку, откуда допире смрад. Једне издеране ципеле остављене на столу. Ето, и то је својина!
На дасци на зиду три кашике, лепо, у реду, заденуте. Два прстена од гвожђа; у њима смрдљиве лампе на петролеј, то је домаће огњиште. Неколико парадајза и кромпира и флаше, које се нарочито штеде. Један тигањ и чанак, опет на једним одрпаним чакширама. Силазим, а дочекује ме и ту рибар. Његове разроке очи покушавају да ме гостољубиво приме, мада му је живот мрзак.
Недељама не виде своје жене. Лампе их муче, неће да горе. Доводе их до шкргута зуба. Он ми нуди места на својој постељи.
Горе се дотле игра бродова смирила. Наш пар је бацио мрежу и сад је и ми спуштамо. Дуги пајвани трче са ребара наше барке у дубину морску. Мрежа се чини огромна, а спушта се на дно мора, јер је риба доле, у тишини. Мотори обеју лађа хукте по истом такту. Погрешити у томе значи изврнути мрежу и лов.
Пред нама се после мрачи и мотор стоји. Мрежа му се вуче по води, као дугачка коса. Ми се вртимо око ње и кружимо.
Сунце је тек било зашло и вода заруменела. Месеца још није било, али је ноћ падала у воду брзо. Брда су тавнела.
Нови је све више бледео, а стене и пучина били све тамније љубичасти.
Док су ми тумачили каква је мрежа и како се вуче на дну мора, како се риба стиска у њој, испричаше ми и сто својих јада. Рибе је пуно особито близу отока, али лов тамо припада овима из Новог. Украсти од њих, ах како би то било дивно! За два сата тамо улови се више рибе, него овде напољу за две ноћи.
Међутим, постоји и лучко поглаварство на свету.
Пајвани сад већ јуре у дубину, дебели, па тањи, па најтањи, по неком чудном реду. Око барке је хладно и већ је ноћ. Сива, каменита и бескрајна. Вода је свршила своје мењање боја, које испуњава све вече и сав видик, од најплавијег и најзеленијег до сивог и црног.
Две барке сад круже и све се више ближе, играју се као голубови. Видимо другу барку сасвим јасно у широком заливу, између острва, приближујемо јој се све више, и, најпосле, при светлости фењера, прилежемо уз њу. Први акт лова је завршен.
После, тихо, лаганим мотором вучемо мрежу по дну мора, које ове године јако "цвета". То значи да је много муља и да нам се мрежа сад провлачи кроз морске траве и гмизави живот морског дна.
Мрежу над водом држи неколико флаша што плове по површини. Море је прешло у боју дубоког ултрамарина. Тада са другог брода одјекује узвик: "фора" и мрежа је сва отишла у дубину. Звиждимо једно другоме и тако дајемо знакове. Мотори лупају све тише, пловимо плашљиво и паралелно, према Сењу. Море је боје мастила и сасвим мирно. Трокут Новог, Врбника и Главине сад је право над нашом мрежом.
На броду је тихо. Мрак је раширио море у бескрај, звезде трепере, трепере и светионици у даљини. Овде брзо пада ноћ.
Тад, изненада: месец.
Црвен, и огроман, као велики балон, надуван, котрља се по обронку брда. Дошао је тако чудан и тако изненада на небо.
Ми смо међутим спустили 700 м. ужета. Сад копа мрежа" – мрмља капетан Вицо – "биће шкампа"!
Боља риба је доле на дну и само кад је месечина јака диже рибу горе. Сви ходају на палуби горе-доле и ћуте. Мотор лупа као срце. По води као да почиње да трепери мешавина руменог злата и сребра. Брод као да стоји. Онај други љуља се као сенка, недалеко од нашег. Питам рибаре шта им уче, у школи, деца. Али ми они невесело одговарају да рибање прелази са оца на сина и да и на нашем броду има таквих који раде заједно. Шоферов син – шофер! Рибарев син – рибар!
Око поноћи одлазим да спавам. Бродови сад плове тако лагано да се чини као да стоје. Ноћ.
Око два сата ме буде. Извлачиће мрежу. Бунован и хладан устајем опет и видим бескрајно, разливено, млечно сребро месечине око брода, у које су утонула и брда и острва. Месец је сад мањи, страшно бео, као дискос од сребра и блешти. Тетурам се по палуби, јер је брод почео да се љуља. Ветар душе.
Мада ме је Блажевић једнако покривао, јер се бојао да ми месец "не шкоди", мени је хладно и дрхтим. Црне и тешке рибарске прилике, којима сад не распознајем више ликове, раде тешко, превијају се, вуку, дрипче.
Пошто је мрежа пуна и пошто ће ускоро да свиће, бродови се приближују и мрежа почиње да се извлачи. Страшан је то посао.
Бродови се љуљају, чекрци шкрипе, а муљ, ужасно блато са дна морског, пуно мртвих, ситних риба, разлива се по палуби, тако да се људи лепе. Барке су се судариле и притегле као да извлачимо дављеника. Нови сада светли у даљини. Острва се црне. Уоколо је пустош мора.
Под светлошћу једне лампе, рибари раде. Ћути се и стење. Мрежа је као бескрајна, а блато једнаш залива кљун брода. У води се љуљају црне сенке. Сатима раде за тај моменат. Људи су као од глине. Ужетом бију блато са мреже.
Чује се само, напорно: "Рива-хола, рива-хола".
И кад се појавило тешко и пуно дно мреже, све је у блату. Једна огромна кеса, пуна риба, у вредности од више хиљада динара. Али тада се догодило нешто страшно.
Чуо сам грмљавину чекрка, изненада, узвике људи и пљусак таласа. За два-три секунда све је било пропало. Узалуд су се људи пружали преко брода у мрачну воду. Мрежа се била поцепала.
Два-три минута грозне забезекнутости, гледања у воду, погнутих глава, затим псовка и мир.
Узалуд цео рад, утрошен петролеј, и скупа мрежа. Па ипак, узбуђења нема. Људи су овде неосетљиви као камен. Прво наш брод, затим и друга барка одлазе са тог места. Неколико гласних узвика и узимамо правац према Новом. Ветар душе и море шуми. А барка која је остала за нама црни се.
Звезда Даница сја близу месеца.
Море је сад магловито, стижемо у залив и пристајемо уз неке друге барке. Довикивање. Затим ругање и потсмех.
Изгубљено је неколико хиљада динара.
На нашем броду је ћутање. Људи лепљиви од блата, мокри, прозебли, седе под једним фењером. Ја замишљам како то мора изгледати зими.
Чекамо затим зору да одемо поново у Журково за нове мреже, као да ништа било није. У светлости фењера ја видим те људе како једу хлеб.
У очима ми се купе сузе.

УЗ ПЕСМУ "СРП НА НЕБУ"
Пре рата, пре Првог светског рата, на нашег радника, мало је ко, сем социјалиста и марксиста, обраћао пажњу. "Народњики", као што сам и ја био, дивили су се сељаку. О њему су стварали једну идеалну, и идеализирану, слику. Наивну.
Ја сам село упознао у детињству. У гостима код стрица, зеленаша, у Иланчи, на голубарнику. Затим сам упознао Иланчу, мало више, кад се мој отац, наследивши брата, повукао на село. Ја сам тада био у петом разреду и онда сам, сваке године, проводио неколико дана на селу. И тада ми је још личило на идилу.
Тек сад, кад сам се са Ријеке вратио, упознао сам, и изнутра, сеоску кућу, и колибу. Наши наполичари, који су били наши осиромашили рођаци, вукли су ме са собом и кад ору, и кад копају, и кад жњу. А показали су ми и село. Коста Путник био је тада узео седамдесету, али се при уношењу џакова, утркивао са синовима. Он од мене није ништа крио. Његови синови, Милош и Ранко, врло лепи мушкарци, исто су тако скинули са мојих очију вео. Упознао сам село. Не као што га варошка деца знају, него као да сам се у Иланчи родио.
Упознао сам и неке стране у сеоском Декамерону.
Девојке, које су браћа чувала од сваког ветрића, и које, до удадбе, нису узеле у руку ни косу, ни ашов, ни вилу. Ишле су на општинску чесму и доносиле воду, обрамницама, љуљајући се, као каријатиде, у струку. Имале су на очима таман вео, као бају плавих шљива, у праху. Имале су весео кикот, који каткад још чујем у сну.
Биле су лепе, много лепше него што се мисли, у граду.
Тек после удадбе, при тешком раду, и побачају, та лепота се губила брзо и претварала те лепе девојке у погрбљену, јетку, сасушену, жену.
Слаба храна и сиромаштво угушило је у њима песму. А често и мужевљеви шамари, са којима се, у Банату, није штедело.
Ја нисам Јесењин, али сам имао читаву збирку оваквих песама, које нисам штампао. Било их је у збирци коју сам Кашиковићу послао. Било их је и међу онима које сам Бенешићу слао, у рату, а које нисам смео да унесем у "Лирику Итаке", и кад сам, случајно, понеки рукопис, сачувао. Цвијановић их је читао са уживањем, али одбијао, као порнографију. Можда је имао, са свог гледишта, право.
Ја сам је, ипак, доцније, унео у "Лирику Итаке", бестидно.

Те јесени, поред љубави за Иланчу, посведочио сам, детињасто, и своју љубав према Београду. Мало је требало па да већ тада, заувек, останем у њему.
Наиме, пред полазак у Беч, ујаку, у Експортну академију, ја сам се био задржао код брата у Новом Саду. Слушао сам Салајку како проговара у бећарцу и био сам играч у једном, новосадском, клубу (УТК).
Изненада, тај клуб, играо је интернационалну утакмицу у Београду и ја се реших да останем у Београду и идем у комите, или Војну академију. У то време, комите су импоновале сваком балавцу, а сви су Пречани, у знак родољубља, хтели у академију.
Аустрија није давала пасош војним обвезницима, а конфисковала је приватну имовину војном бегунцу.
Поменути клуб водио је играче на заједничком пасошу.
Прешао сам дакле у Београд и остао.
Моја мати имала је у Београду неку сестричину, чије сам презиме заборавио, али знам да се звала Маца. Имала је кућу поред кафане "Москва" (Балканска ул. бр. 6).
Она није ни сањала зашто сам дошао.
Моја мати имала је у Београду и млађег брата, Николу. Он је био, у младости лудој, пребегао у Србију, јер није хтео да служи аустријску војску. Био се оженио ћерком проте у Смедереву и био је срески начелник негде у Нишу. Био је неконформист, и влада, и радикална партија, гонили су га, тако да је сваки час губио службу.
Једног дана дошао је, певајући, у канцеларију. Попео се, певајући, на орман.
Био је с ума сишао.
Умро је у лудници, у оној нашој старој београдској лудници, где су по три лудака ишла, на два кревета. Кад га је моја мати посетила, познао је сестру. Кад сам га ја посетио, гледао ме је, немо.
Никола Вујић имао је две кћери и два сина. Његове кћери, схватљиво, уживале су у помисли да имају брата, из Аустрије, који жели у академију. Одлазили смо у том циљу једном пуковнику, али тај официр био је један од оних за које је Ускоковић написао да сав сретан носи два угојена полумесеца у туру.
Вели, шта бих ја хтео, не може то тако.
Они, у академију, примају са шест разреда гимназије, а ја имам осам, и академију, годину. Не ваља то. Много бих губио. Требаће они патриоте и у Аустрији. Да се ја вратим, лепо.
Ја сам онда два дана опонирао, па сам се вратио.
Ја сам се давно на тог пуковника одљутио.
Ја мислим да ми он све што је хтео да ми каже није ни рекао. У академију је био дошао, из Сарајева, неки Пера В., па му се после није допало, па се вратио. Затим је распалио у новинама у Аустрији, не само по академији, него је пљуцкао и на Србију. А неки Д. био је дотерао чак до места у генералштабу, па се после испоставило да је био шпијунчина, за Аустрију.
Ја мислим, данас, да се тај пуковник био и од мене препао.
А што се тиче кћери Николе Вујића, оне су, много година после тога, имале брата у академији. Њега је, као младог поручника, у Скопљу, убио један регрут који је био с ума сишао. Убио је са њим и четири војника које није ни познавао.
Ја сам и пре тога био, у посети, у Београду, али ми се том приликом нарочито био допао.
Био је друкчији него Темишвар, весео, а имао је понеку улицу у липама, и јорговану. Куће у багрењу.
Стара зграда Академије наука имала је терасу са које се Београд, стрм, видео, као да се диже у Умбрију. Ја сам Темишвар волео, као што људи воле место у ком су одрасли. А Београд сам волео као што човек воли своју фикс-идеју.
Моје сестре су ме водиле у зеленило Калемегдана и у гунгулу младића и девојака, пред Универзитетом, где је врвело као у мравињаку. Све се гласно довикивало. Весело.
Кад сам најзад изишао опет на станицу да се вратим у Нови Сад, присуствовао сам још, случајно, повратку србијанске делегације, са погреба патријарха, у Сремским Карловцима.
То је био онај лепи епископ Богдановић кога је читалац упознао у почетку ових коментара, у Темишвару. Био је извршио самоубиство.
Делегацију је предводио генерал Божа Јанковић, који је онда личио на Куропаткина, а његови официри имали су на капи рајерово бело перо.
Ја сам то перо, затим, годинама носио забодено у моју луду главу.
Приликом тог мог излета у Србију, док сам по Београду шетао, није ми ни наум падало да идем и посетим редакцију "Књижевног гласника", и да му се поклоним смерно.
Можда је тада и сиромах Гаврило Принцип крај мене пролазио, али ја то нисам знао.

"Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini."