Miloš Crnjanski

First topic message reminder :

Милош Црњански (Чонград, 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембра 1977) је у српској литератури XX века један од оних њених стваралаца који се као песник, приповедач, романсијер и публициста најгласније јављао, најдуже ћутао и у свом стварању постизао разнородне вредности и резултате. Од новинара чије се друштвено-политичко опредељење у једном тренутку отворено супроставило слободи и прогресу, он се временом уздигао до песника и романсијера највишег реда и тиме обележио не само занимљив животни пут, већ и један прекретнички период новије српске књижевне историје.



ДелаЦрњански је објавио велики број дела са разним темама и садржајима:

[уреди] ПоезијаЛирика Итаке (1918)
Одабрани стихови (1954)
Ламент над Београдом (1965)
[уреди] ПриповеткеПриче о мушком (1924)
[уреди] РоманиДневник о Чарнојевићу (1921)
Сеобе (1929)
Друга књига Сеоба (1962)
Роман о Лондону (1972)
Мање су позната два предратна романа Милоша Црњанског (прештампавана и после рата) - "Кап шпанске крви" и "Сузни крокодил" (недовршен). Његово учешће у стварању и објављивању контроверзног романа "Подземни клуб" је спорно. У последње време су све видљивија настојања да се Црњансково двотомно дело "Код Хиперборејаца" (жанровски тешко одредиво) стави у равноправан положај са осталим његовим великим романима. Рукопис првог романа Милоша Црњанског - "Син Дон Кихотов" - је, нажалост, изгубљен. (Писац га је био послао часопису "Бранково коло".)

[уреди] ДрамеМаска (1918)
Конак (1958)
Никола Тесла
Поред тога, објавио је неколико књига репортажа и две антологије лирике источних народа.

Награда се по завештању оснивача Задужбине Милоша Црњанског, Видосаве Црњански, додељује двогодишње од 1981. Награда се додељује на дан песниковог рођења 26. октобра. Награда се додељује писцу за прву објављену књигу на српском језику. Награда се састоји од новчнаог износа од 2000 евра, повеље и медаље са ликом писца.

НАША ЕЛЕГИЈА

Не боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља? Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину. Да нас загрле који нас море, и њина земља сва изгоре, и клекну пред нас у прашину.
да нам сви руке љубе, и кличу и круне мећу, и опет затрубе трубе, цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо, нит ишта на свету поштујемо. Ништа жељно не очекујемо, ми ништа не оплакујемо.
Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење. Да живи мржња смрт презрење.

ПОБЕДИ

Видех твоја кола од крвавог злата, засута ружама и женама голим.
У мору модрих телеса прели ме плачем старим робова, сатрапа, императора и богова онај урлик диван: "Thalatta, Thalatta". Тад сину небо сјајно, ко младост, у њему плану страшном сенком Рим. Деца и звери и жене голе путем падаху по теби, поливене вином.

Видех на њима маске и хетере и џелата, у белој свили сузну, стидну Мадону са сином у бујици крви и круна и злата.
Победио је сваки народ, сви цареви.
Победила су деца и разбојници.
Победила је смрт. Победила је сласт.
Једну никад не вукоше твоја кола: част.

РОБОВИМА


Не убијајте псето ни вука. Нећете скинути јарам с врата – нема слободе, док вам рука милује децу, и сестру, и брата.

Не тражите по улицама мрачним, риту и блуд, што црвени. Ено вам рита на постељама брачним, а срам у љубљеној жени.

Кад убијете сина свог прснуће ланци, и пасти Бог.

Јер лаже вас најмилије, јер срам је, што песме славе.
за чим вам суза лије и боно клону главе!

У ноћи за чим тугујете, што кујете у звезде, што моле цркве свете, и хоће војске, што језде.

Јер част везива руке, и понос рађа јауке, и срце тера преко мора у шуму, где се глође кора.

Слава ће доћи, кад вас поведу убице.
Кад реч вам буде крв, и пламен.

Сунце ће вам обасјати лице, кад види, да вас се змије не плаше, но мајке ваше, мајке ваше.

Робови сте док имате сузе, част ваша беше што слободу узе, а вратит ће је мржња, грех, и
камен.

ОДА ВЕШАЛИМА

Што сте црна као крст?
И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата.

Што се кријете у робијашки врт и цветате иза зида? Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида.

Што не би пошла на врхунце, ко краљеви и вође? Силнија сте но јарко Сунце, нек вам се клања ко прође.

Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре. Па кад Исус не спасе нас, ваше ће руке старе.

Та ви сте сваком народу донели понос, и спас, и радост. Та к вама су ишли који су хтели част на свету, и младост.

Па што би дошла тако тајно и погнула своју главу? Хоћемо да вас дочекамо сјајно са песмом у вашу славу.

Лепше се вама по небу шета, по земљи има блата. Чвршће грлите но невеста заклета око млада врата.

Па кад је срце лудо тако да више воли поштење и све за чим је свет толико плако но помије и корење.

Што би се крила у робијашки врт и цветала иза зида? Још нас има што волимо смрт и на вама висити – од стида.

Што сте црна као крст?
И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата.

СПОМЕН ПРИНЦИПУ

O Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи.
Нек пољуби мржњу и мртве. Ископане очи, вино што се точи, у славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена.

ДИТИРАМБ

Столећа те дигла разапетог. О роде благословен бол. Славу сам пево мира светог, које точи убица охол.

Тебе о роде јер весео мреш, а смрт је само част, гусле не дају да за живот зреш, за служинску почаст.

Наша је судба урликом мрети охоло страшно по горју. Певати, гласно разапети, по стењу, кршу и борју:

Да је живот за слуге част, и над весео гњили свет витлати себе смрти у почаст, као стег крвав и свет.

Стег дичан буна и убица.
О роде ти си изабраник њин. Клекнеш ли животу понизна лица нисам више твој син.

ВОЈНИЧКА ПЕСМА

Нисам ја за сребро ни за злато плако, нити за Душанов сјај.
Не бих је руком за царске дворе мако, за онај блудницâ рај.

А шта је мени до тих мраморних двора тучног поноћног сата,
што очима слепим одбијати мора, сестри срамној од брата?

А шта је мени до велможа у свили, са соколом на руци?
Отац ми је себар што на точку цвили, а кћер ми глођу вуци.

Баш ништа ме за цркве душа боли, за силнога цара дом.
За грчке иконе полегуша голих у робовском храму мом.

Дао је њиној души опроштај гуслара сељачки пој.
У њивама ми је сахрањен лелек тај, у проклети вечан зној.

Нисам ја за сребро ни злато плако, нити за Душанов сјај. Не бих ја руком за царске дворе мако, за онај блудница рај.

Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svako neko vreme igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada, - nikogda.
Niti se zna zašto je u tom teatru igrao, niti zašto je baš tu ulogu imao, niti ko mu je tu ulogu dodelio, a ni gledaoci ne znaju, posle, kuda je iz tog teatra otišao.
Pisci kažu i to, da smo, samo pri tom silasku sa pozornice svi jednaki. I kraljevi i prosjaci.

"Roman o Londonu", Miloš Crnjanski

НИКОЛИ I

Сети се, престо је румен, ко крв.
Сети се, прободен бог умире у крви.
Сети се, куд мој народ са песмом поврви, Ту се не клечи, не клања и не пузи Но се суди краљу и слузи, на крви, на крви.

На Ловћен горки да изнесемо престо, засадимо ти врте пуне ружа? И поклонимо се у прашину често, на рукољуб шака да ти се пружа?

Војска да кличе седоме господару а народ зида по пепелу и гару накинђурен двор и високи зид?

На Ловћену је срамота и стид.
На твом лицу лукави братски сјај.
Не треба нам твој поздрав и уздисај.

Зар рука да диже против речи свете, што жељаше свилу, злато, аморете? Ено ти гробови, вртови у Бечу, ено ти талијански накити што звечу. За народ, камен, сиротињу и глад, ниси доста тврд ни поштен, веран, млад.

Обуци свилу и покупи синове, ордене туђинске и крпе шарене.
Чекају те јадне, пусте горе ове, гладни старци и обешчашћене жене и обала што ти породицу зове.

Да нам засвирају отмени клавири, твој осмех што лепо са свима помири нека учи дичној смрти перјанике.

Нек сину ко Монтекарла огледала, забрујаше звона са наших обала а народ ће вући кола наше дике.

Заори се урлик са Бардањиола сиротиње бедне и клисура пустих, заплакаше свака породица гола силна слава са помодрелих усти.

Теби, јер теби је сам бог дао власт јер никад ниси заборавио те стене поносне, суре, орловите.

Мучениче, свече наш неклониче.

На пепелу крвавом Црне Горе није доста горка сласт нове зоре но ти што си очувао част.
Мислиш да су стене дедовина твоја.
Ловћен да даје стене за пазар.

Ти...
море сети се, да знамо у Гори Црној пашу да дочекамо па кад је проклетство наше крв и никад није још помого бог, ни плач, ни част, ни јунаштво, ни вера, помаже вечна нада рода мог и против брата и против звера.
Нада у мајку, освету и крв.

ВЕЧНИ СЛУГА

Oплакали сте рат и мислили: сад је крај.
О мученици, вешала расту више него син, жена и брат и верна су, у бескрај!

Окитиће мрамором сале и спустити завесе жуте, да лешине зидове не провале и да ћуте!

Обесиће одоре шарене и ноге и руке војника, а рушевине и обешчашћене жене, гледаће само са слика.

Ах, све је то лепрш шарених тица, победе горка сласт.
Отаџбина је пијана улица, а очинство прљава страст.

Смех се заори да све доврши, срам се крије иза гробног плота. А посао слуге даље да врши, за свачију блудницу, и скота, бог оставља, у ритама, част.

ЈУГОСЛАВИЈИ

Ниједна чаша што се пије, ниједна тробојка што се вије,
наша није.

Здраво да си ми Загорче црни, лукави, злослутни, тврдоглави,
ја те волим.

Здраво, ви тамо где је месечина мека, сваког ћу брата, што засео чека,
да преболим.

Здраво, сви, редом, густих обрва, мутна ока, тужних песама,
страшна браћа.

Иста је наша псовка прва, нож и девојка насред села
и стид домаћа.

Здраво, наше обесне жене! Истом су сузом, болом и страшћу кошуље и свадбе нам извезене.

А светковина што вино пије, славе и цркве што нас се тичу? Суза са ока још канула није, још телали место мртвих вичу.

Здраво, на дому мрки погледи, мржња и свађа.
Здраво, у сраму, покору, беди, браћа смо, браћа!

ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ

Да ли знаш још наше ноћи будне кад су у јоргована румене сенке кад је таван као жудне небу уперене очи?

Да ли си осетила да свуд то боли не само код нас: бити млад. И носити у души неку мутну сету што све, а да помоћи може, воли?

И да ли си се већ једном утешила да је то младост:
та болна мутна судба?

Карловци, 1918.

ПОЗДРАВ

Tеби, што си ме срела на мору и збрисала ми са чела жиг мајке блуднице и роба оца, скинула ми са врата змије, жудне, жалосне, женске руке,
слава, Слободо!

Теби, што си ме срела овенчаног трњем сумња, закона, суза и вера и здрла ми са чела тај венац.
Теби, што си ми наруменила уста плодом добра и зла, да све знам,
слава, Слободо!

Теби, што си ми у тело засадила ветровито биље шума, ишчупала стид и страх.
Теби, што си ми очи помрачила тугом звери, а кожу осветлила веселошћу облака, слава, Слободо!

Нове сенке

ГАРДИСТА И ТРИ ПИТАЊА

Воло бих стајати у једној црној гарди, а перјаница бела да ми лепрша високо.
Да имам брчиће смеђе и врло мале, па кад би зором све завесе попадале и поклонили се равно златни елебарди...
кад ме прође, да на мени стане краљичино око.
Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко:
Што си увек тужан? Смешећи се почаст бих шинуо и тихо рекао: Јер сам мушко.

После да је годинама туда нема. Једно вече да, изненада, опет, туда лови, и звездана, мајска, ноћ да ми је на груди, рујну од жуди, баци, сву бледу од жуди. Да засузи, загрли, рукама обема, гола као поток, са бедрима као лабудови.
Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко:
Што си увек тужан? Ја бих мачем почаст шинуо и тихо реко: Јер сам мушко.

Једне лепе јесење зоре рујне, да ме на изданку нађе, под кикотом труба. Нежна као бела ружа, чиста као роса, да дотрчи задихана, врела, боса, сузна због зоре јесење, благе, нечујне. Ја бих се диго, и, кад би ко лепрш голуба, викнула и заплакала, ко кад би лептир шушко:

Реци, збогом, зори.
Ја бих почаст шинуо и тихо рекао: Тужно је бити мушко.

СЕРЕНАТА

Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке твоје голе, но стисак грања руменог увенулог.

А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене. Ах, нико нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити.

Поткамиен, с Галифији, 1915.

ТРАДИЦИЈЕ

Зажелићеш да будеш мајка, и очима сузним пуним бајка и гласом пуним успаванка, смешићеш се без престанка, и клечаћеш предамном:

Али са мога лица падаће на тебе мржњом тамном радост зулума, згаришта и шума, и горди, безбрижни смех убица.

Под гором високом у вечери јасне, шаптаћеш ми речи плахе страсне, и нудити недра најежена бела. Али ће из моја оба ока невесела јурнути да грле погледи жудни планински један стрм, или бор, или јелу, или шуму расцветану, или који мрачан грм.

И кад ти на лицу плане плам, блудан и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам.

ПОРТРЕ

Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња. Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама где кандило једва тиња.

Озбиљна си и тужна и поштена. Кад тио свираш Бетовена чело ти је пуно тешких бора, као да си мушко, што се свуд потуцо, са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном, у животу веселом и тужно насмејаном. Као просјак са барикада пуцо, и ко Цезар долазио са мора.

Ал чим се заљубиш...
чланци твоји и груди малене и колена тврда ко круне од сребра, и бледе усне што брзо зарумене, и сјајна лака ребра чине те маркизом...

У страсти очију плавих, и жилица јако љубичастих, и груди ко цветови што вену, цветови бели први...

Маркизом, што бледа од уживања безбожна, иронична кад се зора јави одлази испод грана. И оставља драгану за успомену две три капи љубичасте крви.

ПУТНИК

Идем слободно, нико ми није однео да љубим тужну моћ. Раширим руке, али не у зоре него у море и ноћ.

Осмехом улазим, стиго ма куд, у тужне и болне јаве. Кад волим мени и греси свуд небеса плету, око радосно погнуте главе.

Остављам болним осмехом сан, да прође и оде и мре. Љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено све.

Не жалим ни тебе ни себе ја, и смешим се на даљине. Умор ми само у очима сја, и све што иштем од тебе то је: часак-два тишине, тишине.

УСПАВАНКА

Кад шума свене остаће над њом звезде румене. Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко.

Ветар студени душе, не стиди се мене, нема душе, ни закона ни части, над болом има власти још само тело голо.

Све што сам волео умрло је вичући име моје, а ја му не могах помоћи.

Збаци одело своје. У целој звезданој ноћи једина радост над болом у телу твом је голом. Све нам допушта туга.

СЛАВА

. . . . . . . . . . . . . . .
Кад се облаци роје...
и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте... Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје.
. . . . . . . . . . . . . . .

САМОЋА

Све док си страсна и блудна, ма луда и гадна и чудна, са телом старм и седим, ил пуповима завијеним белим:
ја те грлим осмехом бледим и браним.

Ја те желим.
Руке ми дрхте, ко суве гране, са којих небо јабуке побра. Ја их пружам клецајући улицама малим, теби, прошла у свили или крпи, за сан си добра.

Само кад ме прошлости сећаш, и нешто ново и боље обећаш, рајске ми тајне непознате кажеш:
да хоћеш ко сестра брату да ми помогнеш...

На мом се лицу све угаси, и ђаво се јави у једној гримаси, што се смеје и гади.

МРАМОР У ВРТУ

Kад ћутке седаш до ногу мојих и гледаш, јесење путеве суморне, а уста ти побледе мало крива од бола, ја осетим да си жива.

Мртва си ми гола.

Кожа ме твоја пуна танких жила сети како сред развалина попрсканих мушком крвљу већ хиљаде година змије пузе на жене мраморне.

Дојке са пупом као кап вина на белој ружи пуној месечина, сете ме смрти.

Тада, залуд ширим гране на тебе голу.
Све ми се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће страсти и болу из твојих цветова млечних једна кап у јесен да кане.
Нада мном ће у лишћу свелом уди твоји засијати, мртви, мраморни, вечни.

ВАТРОМЕТ

Дошло је доба да нам душа све лекове зна, и никог, никог не треба, поносна бескрајна.

У телу нам је побуна. У телу нам је гађење, понижење неверство зло.

Дошло је доба да нам душа све воли и трпи. На најгорој крпи сања, благодари, благосиља.

Тела нам се узнесу, као камење у небеса. Да прште грме и горе у мржњи, разочарана, у бесу.

ПРИЧА

Сећам се само да је била невина и танка
и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим.

И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео.

Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више.

San Vito, al Tagliamento, 1918.

БЕЛЕ РУЖЕ

О, немој доћи кад те зовем. Ноћ ми последња остаде дивна, лековита и бескрајна.

О, немој доћи, остави ми страсне јаде, сласт још једина ми је тајна.

О, гле руже што се сагле беле од невиности, испод оне плаве јоргованске магле.

Дрхте од радости, а кад их додирнем тако брзо потамне, као да се прозор смрзо и раскидо цветове невеселе ледене тајне.

ПРВА ЈЕЗА

Деси се: да се зачудим, кад ме изненада растуже: кишица плаха, ил једна смеђа дечија глава у коју се загледам дуже.

Деси се да се пробудим, од ноћна близа неба плава, и ставим руку на срце што куца јако.

И да се тад у мислима занесем, и осетим полако, полако: да је младост прошла, па се стресем.

РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА

Растали смо се и сишли из града.
Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица.

На води су нас чекале лађе.
Твоја оде прва.
Моја је обилазила острва.

Седео сам погуран и црн, пуст, као Месечева сенка.

НОВЕ СЕНКЕ

Моје су руке нове сенке, побледеле су мирне, ко уморна свирала после теревенке кад их месечина дирне.

Оне све сенче драго и нежно, и љубе све што се губи, у небо мутно, бескрајно снежно, у снег што сахрањива, кад љуби.

Сенка је њина као паучина танка, што дрхти немоћно, меко. Ја сам на свету свему успаванка, а мир је мој далеко.

Моје су ране болне и нове, а мисли сузне, неопрезне. Блажени који по мору плове, и не остају да чезне.

Мисли се моје ничег не клоне. Без суморне наде и спаса пусте радосно у видик тону у зрак што их таласа.

У бол и грех и крвопролића. Са тугом новом и безданом у сласт витлају жељом необузданом, ко свело лишће, сва бића.